Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-11-2021

U nedelji u kojoj je Korn objavio novi singl činilo mi se da gotovo neće biti ničeg vrednog da se čuje – nevezano za moje generalne nezainteresovanosti za Korn u ovom veku – ali na kraju se ipak nakupilo dosta lepog metala. Da ne čekamo mnogo, ohladiće se…

Blek metal za predjelo i, što naš narod kaže – prvo pa rusko! Rusi Through The Spatial Dimensions imaju takvo ime da je jasno da ne sanjaju o osvajanju vrhova top lista i ovaploćenju u vidu postera na tinejdžerskim zidovima. Njihov blek metal je hermetičan, ali je i kvalitetan. Album Nothing is Real, njihov drugi, ima da ponudi kvalitetnu produkciju i fino napisane, zapravo prilično zarazne pesme sa dosta pamtljivih tema. Svemirska i filozofska dimenzija muzike su tu ali Through The Spatial Dimensions pokazuju da ovo sasvim lepo može da se  uklopi i uz prijemčive teme i prijatan miks:

https://throughthespatialdimensions.bandcamp.com/album/nothing-is-real

Allegiance to Forgotten Blood je kompilacija (odnosno 4-way split album) četiri benda sa različitih mesta u severnoj Evropi i ovo sam poslušao pre svega jer ima dve pesme ruskih Wintaar. Ostalo je u sličnom maniru pa ko voli srazmerno lo-fi ali duševan blek metal vredi da proba:

https://analogragnarok.bandcamp.com/album/allegiance-to-forgotten-blood

Urtar iz Tirane je prilično zabavan na svom prvom albumu, Existence a koji donosi pet pesama dobro produciranog, progresivnog black-death metala. Progresiva se ovde materijalizuje u formi dugačkih pesama (Ruins traje više od 14 minuta) ali meni se dopada što je svirka mahom „normalan“ metal sa jasnim dugovima tradiciji, i ne izlazi daleko izvan ovih granica, dajući nam tako pomalo hipnotički ugođaj. Album se završava obradom Rammsteina, za svaki slučaj i ovo je na kraju simpatičan materijal:

https://urtar.bandcamp.com/album/existence

Infernal Gates je sirovi blek metal sastav iz Kvebeka i prvi demo, Gates of Hell nudi jednostavne rifove, primitivne ritmove i jednu spontanu, skoro art-brut energiju. Ono što ovu kasetu izdvaja iz okeana krša je kvalitet produkcije i izvedbe koji su daleko iznad proseka i čine da Gates of Hell pored sve sirovosti zvuči energično i smisleno a ne samo užasno:

https://infernalgates.bandcamp.com/album/gates-of-hell

Poljski duo Demonic Temple zvuči vrlo preteće i mračno na svom trećem albumu, Through the Stars into the Abyss, ali na jedan zavodljiv način. Ovo je muzika koja vrlo uspešno spaja disonancu sa zaraznošću i energijom propisnog, oznojenog metala, pa je to primer kako avangardne strategije mogu da rezultiraju pesmama koje su pamtljive i teraju čoveka u kretanje, pored sve  kontemplacije koja se podrazumeva. Album traje jedva preko pola sata i napravljen je od dugačkih, hipnotičkih pesama, i, da budem iskren, moglo je toga da bude i više. Vrlo dobro!

https://demonictemple666.bandcamp.com/album/through-the-stars-into-the-abyss

Austrijski black-death kvartet Schänder debituje istoimenim albumom a koji je snimljen uživo Oktobra prošle godine i onda lagano miskovan tokom trinaest meseci da nam se predstavi u najboljem svetlu. I ne mogu da kažem, ovo je vrlo lepo. Schänder zvuče energično, žestoko i uverljivo a živa svirka svemu daje potrebnu dozu sirovosti koja oplemenjuje kvalitetnu svirku. Pesme su zapravo srazmerno jednostavne i old school i meni ovaj rifaški, sirovi pristup izrazito prija. Odličan Schänder:

https://schaender.bandcamp.com/album/sch-nder

Split album njemačkih sastava Kingdom of Blood i Weltfremd je fino svedočanstvo o tome koliko različitih stilova može da se utrpa pod kapu na kojoj piše blek metal. Kingdom of Blood ovde imaju samo jednu pesmu ali ona traje osamnaest minuta i kombinuje black i thrash metal sa vrlo ambicioznim kompozitorskim idejama. Odlična produkcija i zvuk, takođe. S druge strane, Weltfremd sviraju bliže post-blek metal formulama, ali se njihove tri pesme i same među sobom značajno razlikuju po atmosferi i idejama. Lep, zrelo, interesantno:

https://kingdom-of-blood.bandcamp.com/album/split

https://weltfremd.bandcamp.com/album/split

Novi Goatchrist svakako nije unapredio kvalitet produkcije za ovaj vredni jorkširski sastav, ali Odes to the Radiant One je još jedan album koji na zanimljiv način spaja blek metal sa kabalom, u jednoj progresivističkoj formi, donoseći maštovite pesme, upečatljive melodije i atmosferu sakralnog a da se sve drži prilično lo-fi standarda koji je Goatchrist uspostavio. Album se daje po ceni koju sami ponudite a u trenutku dok ovo kucam celu diskografiju benda možete uzeti za manje od četiri funte, pa pogledajte:

https://goatchrist.bandcamp.com/album/odes-to-the-radiant-one

Drugi album švedskih tradicionalista Fornhem svakako je još jači iskaz nego debi od pre četiri godine. Ovo je old school, vikinški blek metal koji ni malo ne mari koja je godina niti ga zanimaju nekakve moderne tehnike snimanja i produkcije. Stämman från berget je sirov, hladan i hrapav i počnje pesmom od jedanaest minuta koja ima sve, i marširanje i led i vatru i epske melodije, ali sve urađeno u vrlo svedenom, prirodnom ključu. Cela je ploča takva, da bude jasno, pa ovo ne treba da slušaju oni kojima smetaju ponavljanja i očekuju da Fornhem ikako izađu iz svog klasičnog zvuka. Mi ostali smo dobili pravu stvar:

https://fornhem.bandcamp.com/album/st-mman-fr-n-berget

Nemački Dauþuz je, generalno gledano, negde u istoj traci i njihov četvrti album (za pet godina), Vom schwarzen Schmied i sam nudi sirov i melodičan, neprskan blek metal sa jakom tradicionalističkom notom. Dauþuz su za nijansu „glamurozniji“ i njihovo stvaralaštvo je tematski okrenutije nešto nerdovskijim fentezi tropima, ali album je i pored prijatnih melodija i harmoničnosti, sveden i dovoljno leden za moje potrebe:

https://dauthuzbm.bandcamp.com/album/vom-schwarzen-schmied

Selvans je (u principu) jednočlani, dosta folklorno intonirani blek metal projekat iz Italije pa je sasvim logično da se aktuelni EP zove Dark Italian Art. Ovo je zapravo vrlo simpatična muzika i Luca Del Re koji sve to piše ima osećaj za teatralno, pa i vodviljsko te su ovo robusni, zanimljivi aranžmani koji daju utisak da pratite čitavu pozorišnu predstavu, sa sve korišćenjem proširenog instrumentarija. Ovo je i prvo Selvans izdanje na kome pored Luce svira i ceo njegov lajv bend i sve to zvuči vrlo dobro. Ko je volio japanski Sigh, svakako trba da posluša i Selvans jer se radi o istom spoju imaginativnosti, teatra i kvalitetne svirke:

https://selvans.bandcamp.com/album/dark-italian-art

https://folkvangrrecords.bandcamp.com/album/dark-italian-art

https://avantgardemusic.bandcamp.com/album/dark-italian-art

Šveđani Astrophobos su meni vrlo prijatni na trećem albumu, Corpus, izvodeći jednostavan, ali efektan blek metal zasnovan na jasnim, čistim temama i energičnoj, živahnoj izvedbi. Astrophobos nije samo običan bend već multimedijalna kolaboracija koja uključuje i skulpturu i fotografiju itd. i mada sama muzika ne pleni nekom velikom ambicijom,  meni se dopada njena zdrava jednostavnost i dobar zvuk.

https://astrophobos.bandcamp.com/album/corpus

Zato su Italijani Vertebra Atlantis originalni pa i dosta eksperimentalni na svom prvom albumu, Lustral Purge in Cerulean Bliss. Naravno, čim ovo izdaje I, Voidhanger, očekivanja su visoka ali rekao bih da je spoj bestijalne, old school svirke u maniru jednih Blasphemy i modernijih, avangardnijih elemenata solidno dobitna kombinacija. Gabriele Gramaglia je bio umetnik iza prošlogodišnjeg albuma kosmičkog death metala u projektu Cosmic Putrefaction, pa je Vertebra Atlantis svojevrsna ekstrapolacija ovih ideja i demonstracija sazrevanja Gramaglie kao autora. Lepo:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/lustral-purge-in-cerulean-bliss

Nachtvrucht & Tundra je split 8“ bendova, jelte, Nachtvrucht & Tundra. Nizozemsko-finski Nachtvrucht u svojoj pesmi zvuči IZVANREDNO donoseći dah apokalipse i nervoze u svoj moćni, odlično odsvirani blek metal. Italijanska Tundra ima više old-school pristup ali i nešto lepe okultne atmosfere u svojoj pesmi. Vrlo solidno producirano i odlično odsvirano.

https://nachtvrucht.bandcamp.com/album/nachtvrucht-tundra

Još jedan split? Zašto da ne! Brazilski Nekkrofuneral i Numbomb imaju album A Epítome da Decadência Humana i ovo je sirov ali sofisticiran black-death metal old school provinijencije sa dosta disciplinovane ali pankerski gruverske svirke na strani Nekkrofuneral. Numbomb su više grindcore, sa katkim pesmama i debelim, vrlo skandinavskim zvukom, svirački izuzetno disciplinovani i moćni. Album plaćate koliko hoćete:

https://nekkrofuneral.bandcamp.com/album/a-ep-tome-da-decad-ncia-humana

Jednočlani, američki projekat Through Chaos & Solitude se smatra novotalasnim ekološkim blek metalom, molimlepo, i koliko god to delovalo udaljeno od izvornih blek metal zala i tmina, EP  You Went Right To The Stars je vrlo solidan. Možda preambiciozan po trajanju, najkraća pesma ovde ima šest minuta i dve sekunde, najduža više od jedanaest ali Tim Rule (iz Woods of Ypres, Agalloch itd.) zapravo ima zanimljive ideje i smislena ukrštanja dobre, kvalitetne blek metal matrice sa drugim idejama i stilovima, pa ovaj pristojno producirani materijal vrlo lepo zvuči. Poslednja pesma je praktično čist akustični folk za nežne duše, pa eto:

https://boundxbyxmodernxage.bandcamp.com/album/you-went-right-to-the-stars

Dopao mi se proletos prethodni EP bečkog jednočlanog melodičnog blek metal projekta Ancient Mastery, a novi singl sa dve pesme, izdat da obeleži izlazak CD-a prethodnog EP-ja je, pa, sjajan. Ad Mortem & Preacher’s Lament ima dve (naslovne, jelte) pesme i to je sirov a melodičan, onako mejdnovski blek metal izveden vrlo sigurno i sa tim jeftinim simfonijskim aranžmanima koji odlično leže Erechu Lelethu. Čovek pored ovog projekta ima još milion jednočlanih bendova, ali kvalitet Ancient Mastery je impresivan i vredi pratiti dalji Lelethov rad sa pažnjom, a daunloud ovde plaćate koliko hoćete:

https://ancientmastery.bandcamp.com/album/ad-mortem-preachers-lament

Izraelski Arallu sa svojim „mesopotamskim blek metalom“ hara već skoro četvrt veka. Živi album snimljen u Tel Avivu ranije ove godine, nazvan prosto Live je sjajan sažetak njihove karijere, sa deset pesama razbijačke svirke i sirovog a prijemčivog koncertnog zvuka. Arallu i u 2021. godini zvuče kao da su juče uzeli instrumente u ruke, ne u smislu nekompetentnosti – naprotiv, vrlo su kompetentni – nego u smislu opake napaljenosti. Ovo je ploča žestokog, pankerskog blek metala koji piči iz sve snage i ne uzima taoce. Prelepo:

https://arallu.bandcamp.com/album/arallu-live

Pređimo na spore forme: sludge, stoner, doom… Ruski projekat Sönma nije toliko doom metal koliko ambijentalni dron sa (užasno sporim) ritmom. Reći da je ovo „inspirisano“ Sunn0))) muzikom je svakako preskromno, jer bend čak i koristi ista pojačala i isti pristup rifu  koji traje po pola minuta. Doduše, prva pesma na albumu Ether je neka vrsta omaža Cathedralovoj EbonyTears. Fer. Reči „zamrznut u statičnom stanju beskrajne strepnje“ koriste se da opišu muziku na ovom albumu pa vi vidite koliko vam to zvuči kao žurka na koju žudite da odete. Meni je to prilično dobro a daunloud se naplaćuje koliko date:

https://sonmaterra.bandcamp.com/album/ether

Isto Rusi, Bloodnoise su kao nekakav spoj sludge metala i malo post-metal ambicija. Njihov EP, Possesion, ima iznenađujuće prirodan zvuk, očigledno snimljen odjednom, bez nasnimavanja, i to mu daje i jednu spontanu, sirovu energiju koja lepo leži pesmama što nemaju uvek sasvim logične strukture ali zato i prijatno iznenađuju. Nije rđavo, a cenu određujete sami ako vam se kupuje:

https://bloodnoise.bandcamp.com/album/possession

Opet Rusi? Why not!!! Thy Grave sviraju spori, gruverski doom metal na svom drugom albumu, Filth i taj naslov prilično dobro opisue zvuk koji ćete ovde slušati. Ovo nije dostojanstveni, gotičarski doom sa romantičarskim tendencijama, već – štroka, odnosno procesija prljavih rifčina i distorzije, sa dementnim vokalima i naslovima pesama poput Devil From the Void ili Fucking Useless Whores, sve podešeno da vas malo zgadi ali i fascinira:

https://pestisinsaniae.bandcamp.com/album/filth

извидница je beogradski jednočlani, eksperimentalni drone/ metal projekat čije prvo (?) izdanje, ричеркар ima skoro sat i po „Потрагe за медитативним структурама унутар хаоса.“ Ovo je prilično lo-fi i nema masivnu monumentalnost kakvu biste očekivali ako u ovo ulazite sa idejama da ćete slušati Sunn0))), ali извидница radi u jednoj nešto starijoj paradigmi gde „metal“ ondosno „rif“ nisu nužno u centru interesovanja. Umesto toga najveći deo ovih eksploracija bavi se teksturom, sa tonalnim elementima koji su skromni i služe samo da ne pretvore muziku u čist šum. No, извидница svakako postiže svoj meditativni cilj i ovo se lepo sluša:

https://izvidnica.bandcamp.com/album/-

Bostonski noise-rock duo BEDTIMEMAGIC ima novi album za Forbidden Place Records i Between the Sheets je vrlo dobra ploča abrazivnog, distorziranog, pa i hermetičnog zvuka a koji je istovremeno i prijateljski, topao i nekako umiljat. Izdavač pominje da bend na ovoj ploči ima maltene proggy aranžmane, ali muzika ne zvuči matematičarski iskalkulisano već i dalje vrlo spontano i organski. Odlične pesme, sjajna produkcija i, po običaju, plaćanje daunlouda koliko god poželite. Ne propustite BEDTIMEMAGIC:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/bedtimemagic-between-the-sheets

Grim Earth iz Olimpije u Vašingtonu sviraju klasičan sludge metal, sa, dakle, abrazivnim bluzerskim gruvom, ali ipak gruvom. Album In the Throes of Madness, uprkos imenu, zastrašujućem imaginarijumu i naslovima pesama poput Sick Fuck ili Eaten Alive, u prvom je redu muzika za provod, koncerte, znoj, masu, pijani ples. Smešten na fino mesto između metala i panka, ovo je album o kome se ne razmišlja previše dok se konzumira, ali koji ulazi duboko pod kožu i zahteva ponovna slušanja. Vrlo dobro.

https://grimearth.bandcamp.com/album/in-the-throes-of-madness

Across Tundras je izbacio i četvrtu kompilaciju starih, neobjavljenih ili opskurnih snimaka, u remasterovanim, svežim verzijama i  Selected Sonic Rituals ~ Volume 4 je zaista pun ritualnog, psihodeličnog zvuka koji svoje hipnotičke kvalitete nosi na dostojanstven način, nudeći slušaocu saundtrak za meditacije, spavanje, uživanje. Ovo je i dalje rok muzika, da ne bude zabune, sa odličnom međuigrom, giara, udaraljki i klavijatura koje tvore te lepe, prijatne gruv-celine što ih možete slušati zauvek. Plus, plaćate koliko hoćete. Sjajno.

https://acrosstundras.bandcamp.com/album/selected-sonic-rituals-volume-4

Francuski Djiin imaju zanimljiv spoj ’70s psihodelije i klasičnijeg doom metala na albumu Meandering Soul. Ovo je istovremeno i maštovito pa i lepršavo u jednom kaleidoskopskom maniru ali sa druge strane je i heavy, sporo i masivno kako dolikuje doomu. Album kroz šest pesama priča konceptualnu priču o gadnom i neprijatnom tripu ali muzika je daleko od gadne i vrlo lepo spaja dva srodna ali često udaljena kraja istog zvuka:

https://djiin.bandcamp.com/album/meandering-soul-2

Švedski Gold Spire svira sporu, tešku, ali ozbiljnu muziku koju je u jednom naletu inspiracije prikazivač na Angry Metal Guy navao „death doom jazz“. Naravno, „jazz“ komponenta je ovde pre svega saksofon koji se meša sa inače ne naročito džeziranom post-metal svirkom, ali formula svakako pali, a neke pesme imaju i dalja koketiranja sa jazzom (slušajte Gloria, na primer), pa su Gold Spire dovoljno originalni da privuku pažnju. Debi album benda, nazvan kao i sam bend, je kombinacija hermetičnih, pomalo i, jelte, neprijatnih, teških udaračina u sporom tempu, sa povremeno zaista maštovitim farbanjem „preko ivice“ i bend apsolutno komunicira potencijal i volju da nastavi da radi negde na teritoriji između Neurosis i Yakuza na kojoj, da bude jasno, nikada nije previše bendova.

https://chaos-records.bandcamp.com/album/gold-spire

Spacelord su odlični psihodelični stoner duo iz Bafala koji voli da meša bluzirani, folkizirani stoner rok sa aluzijama na Transformerse. Da se razumemo, prva pesma na njihovom trećem albumu False Dawn ima slajd gitare i robertplantovsko pevanje i podseća da stoner rok nije samo u teškim sabatovskim rifovima nego da mu valja i malo cepelinovskog eklekticizma. Ostatak albuma je izvrsno produciran teški rok sa puno smislenih i upečatljivih folk elemenata, pa sam ja apsolutno uživao. Komadi poput How the Devil Got Into You zvuče sasvim bezvremeno a opet sa jasnim oslanjanjima na tradicije epoha koje znamo makar iz istorije rokenrola. Za sladokusce:

https://spacelordband.bandcamp.com/album/false-dawn

Doomed & Stoned in Russia (Vol. 2) je, naravno, nova kompilacija Doomed & Stoned kolektiva i već znate celu priču: plaćate koliko hoćete, dobijate skoro sto bendova, sve je probrano od strane ljudi koji jedu, piju i dišu stoner rok i doom metal, ne smete propustiti. Ima ovde bendova sa jako širokim shvatanjem doom i stoner mozuike, recimo, Ethnor praktično sviraju simfonijski blek metal a Sadocid su na tragu matematičarskog sludge metala itd. Ne propuštajte, ozbiljno:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-russia-vol-2

Phantom Druid zvuči kao naziv neke pogrešno prevedene klase iz neke od ’90s igara koje je pravio Squaresoft, ali to je i duo iz Nizozemske koji svira simpatičan, mada svakako malo i monoton doom metal. Opet, monotonost u doomu ume da bude prednost i The Downward Slope, treće izdanje ovog sastava ima lepe rifove, hipnotičko pevanje i stamen, čvrst ritam pa mi se već sa drugom pesmom prilično uvukao pod kožu. Ako volite Cathedral, Phantom Druid se voze u istoj traci:

https://phantomdruid.bandcamp.com/album/the-downward-slope

Kanađani Matador sviraju dosta prijatan, mada i pomalo lenj post metal na EP-ju The Surge. Kad kažem lenj, tu najpre msilim da se muzika razvija neužurbano, polako i da je preovlađujuća atmosfera, bez obzira na povremeno vrlo heavy zvuk, prilično relaksirana. Meni je to sve zapravo prijatno i mada Matador nemaju pevanje, ono im, reklo bi se, za sada i ne treba. Fino:

https://matadorlives.bandcamp.com/album/the-surge

Italijanski The Ossuary sa svojim trećim albumom, Oltretomba odaje počast klasičnom italijanskom horor filmu iz sedamdesetih i osamdesetih. Muzički, ovi ljudi nude prijatan doom rock koji zapravo ne baštini na neki napadan način muzičko nasleđe giallo horrora, ali je lepe atmosfere, dobrog zvuka i mada jeste prilično staromodan, to mu i lepo stoji.

https://scrmetal.bandcamp.com/album/oltretomba

Idemo dalje, na brže forme, thrash metal, thrashcore, hardcore, grindcore, pa death metal… Francuski M.A.C.H.Os imaju verovatno najgluplje ime svih vremena (jer je ono akronim od Massive Astrophysical Compact Halo Objects) ali njihov EP, φεύγω je prilično dobar. Kombinacija imena benda i ploče kao da je napravljena da ovo nikada niko ne presluša ali ovde dobijamo tri pesme kvalitetnog metaliziranog (post)hardcore zvuka, sa dosta tenzije, energičnih razrešenja, melodije, ekspresivnih emo-vokala, solidne produkcije. Meni je ovo vrlo dobro a daje se po ceni koju sami odaberete:

https://machos.bandcamp.com/album/-

Da li volite neocrust scenu španske Galicije iz perioda 2004. godine? Znam da je pitanje iznenađujuće specifično, ali bend Svdestada se upravo sa ovim identifikuje i njihov album, Azabache, pun metaliziranog, melodičnog, pa pomalo i emo hardkora upada u taj estetski okvir. I dobar je. Meni je ovo naravno bliže metalkoru kakav sam uvek cenio kod Converge i drugova, ali, naravno, poštujem ako se to zove i neocrust. Fizičko izdanje stiže za par nedelja, a daunloud plaćate koliko hoćete:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr008-azabache-2

Francuzi Headbussa sviraju beatdown hardcore ali ovo je zapravo i nešto brže od klasičnog beatdowna koji standardno zvuči kao da ste Agnostic Front pustili usporeno. Elem, EP Necessary Violence ima dosta tog klasičnog siledžijskog gruva, ali je dobro snimljen, i pesme imaju dinamiku i svest da ne treba da traju predugo pa su ovo četiri komada koja se sa zadovoljstvom gutaju:

https://headbussa.bandcamp.com/album/necessary-violence

Kako u 2021 godini napraviti snimak koji zvuči kao da je iz 1983? I to sniman kasetofonom, iz druge sobe? Ne znam, ali Deep Cover iz Teksasa  su sa EP-jem I Can Do All Things​.​.​. postigli upravo to (osim što ipak postoji stereo-razdvajanje zvuka). I, mislim, nostalgija je moćna droga a ovo je odličan hardkor pank vrlo stare škole, sa pesmama koje zaista podsećaju na tu epohu i snimkom koji je istovremeno i tih i prebudžen. Prelepo. A daje se za koliko želite:

https://deepcoverhc.bandcamp.com/album/i-can-do-all-things

Francuzi Koudeta na svom finom EP-ju The Maze imaju tri pesme trešerske svirke i upečatljivog ženskog vokala. Pevačica, ma kako joj ime bilo, ubada idealnu ravnotežu između melodičnosti koja svemu daje preliv televizijskog glamura i oštre, distorzirane deračine. Naravno, pesme su i formatirane da ona pokaže veliki raspon tehnika, od kvazirepovanja preko melodičnih refrena do urlanja, a sve to ide  preko svedene, ali kvalitetne metal matrice. Fino je a daje se za koliko sami ponudite:

https://koudeta.bandcamp.com/album/the-maze

Takođe Francuzi Death Decline na svom trećem albumu The Silent Path ne zvuče ni malo „silent“ Ovo je moderan, dosta gruverski deaththrash metal sa napucanom, komprimovanom produkcijom i mada to sve nije baš sasvim unutar međa mog interesovanja, Death Decline su kvalitetni i u svirci i u pisanju pesama, nudeći žestinu i tvrdinu koje se ne mogu ignorisati. Neke pesme (Little Boy, na primer) prelaze dobrim delom u death metal nabadanje pa i tu moram da dam palac na gore:

https://deathdecline.bandcamp.com/album/the-silent-path

Estonski Kartul su avangardniji i ekscentričniji na svom prvom albumu, Sodomiitide saaga a koji, uprkos nazivu, zapravo sadrži prilično pristojnu, pa i na momente cerebralnu muziku koja se drži thrash i punk osnova ali ih nadograđuje na interesantne, progresivističke načine. Pesme su kratke i efikasne ali zahvaljujući složenom aranžiranju zvuče prilično monumentalno tako da album od petnaest komada gde ni jedna pesma ne prelazi tri minuta na kraju ostavlja utisak kao da ste upravo pretrčali maraton. Onako, znojavi i srećni.

https://kartul.bandcamp.com/album/sodomiitide-saaga

Španski Liver Killer sviraju vrlo late ’80s thrash metal, koji, na njihovom drugom albumu, Drunk Beyond the Grave, prati avanture neimenovanog pijanca kroz konceptualni narativ. Thrash metal koji se opsesivno bavi alkoholom nije retkost, a Liver Killer uprkos prilično neoriginalnoj osnovi, sviraju solidno. Ovo je fino produciran, navijački thrash metal koji često menja tempo i želi da mu se publika dobro provede a ne da je smrvi u prah. Simpatično!

https://liverkiller.bandcamp.com/album/drunk-beyond-the-grave

Za ljubitelje njemačkog thrasha, Bonded imaju drugi album, Into Blackness. Ova ekipa, sastavljena od iskusnih muzičara koji su odradili smene u ključnim nemačkim thrash postavama (Assassin, Sodom, Kreator) ali i grčkim bendovima poput Rotting Christ i Suicidal Angels sa svojim projektom nudi vrlo prepoznatljiv, kvalitetno produciran zvuk. Pošto ovo izdaje Century media, nema mnogo dileme oko kvaliteta samog produkta i mada ja ne padam SKROZ na upeglani, malo, jelte, komercijalni thrash zvuk ovog sastava, album je svakako zabavan i prijatan da se čuje:

Unique Leader su nas obradovali novim EP-jem longajlendskih trešera Extinction A.D. a koji se zove CCCP. Četiri pesme superkomprimovanog, mošerskog treša sa malo, to jest taman koliko treba hardcorepunk šmeka, sve je to dovoljno da se star čovek poput mene nasmeši.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/cccp

Ovonedeljno izdanje brazilskog Agamenon Project, Agamenon Project x Demonterror, prikazuje nam ovaj jednočlani grindcore autfit u solidnoj formi. Izdavanje po nekoliko pesama svake nedelje je definitivno umanjilo prosečni kvalitet AT autputa, ali ove tri peme su drusan old school grind sa solidnom produkcijom, zlim rifovima i poštenom izvedbom. Vrlo fino. Demonterror su ponudili super-lo-fi snimak sa probe kao iz 1985. godine… Ali Agamenon Project je ovde vrlo dobar i kako se  ovaj split daje za onoliko para koliko sami ponudite, vredi!

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/33-21-agamenon-project-x-demonterror

Come Mierda su iz Nju Džersija i na snimku Demo 2021 sviraju prljav, bučan, sirovo produciran punk-metal sa dosta grindcore elemenata. Kratke pesme, uralnje, oštri, opaki rifovi , tenzija i pritisak ali i malo humora su sve pristojni sadržaji koji slušanje ovog materijala čine prijatnim za ciljnu grupu:

https://comemierdaband.bandcamp.com/album/demo-2021

Argentinski Ahinco nude dopadljiv death metal ojačan sa malo thrasha i progresive na svom četvrtom albumu Quem Deus vult perdere, prius dementat. Ovo je energična, dobro producirana muzika koja više pazi na kvalitet kompozicija nego na njihovu kompleksnost pa pričamo o dobrom, ekonomičnom korišćenju pregršti pamtljivih motiva, lepo upotrebljenoj repeticiji, smislenim izletanjima u druge harmonske perspektive, a sve to uz pošten, trešerski zvuk. Plus, pevanje na španskom. Lepo!

https://ahinco.bandcamp.com/album/quem-deus-vult-perdere-prius-dementat

Za ovonedeljni tech death metal fiks idemo u Sankt Petersburg. Unplexiety su bend koji, kao i mnogi drugi iz savremene tech-death orbite ima jako komprimovan, „plastičan“ zvuk, pogotovo kada su bubnjevi u pitanju, ali generalno album Messorem ne zvuči toliko loše, sa jakim, distorziranim i masivnim basom i gitarama koje jesu tvrde ali s obzirom šta sviraju, adekvatno se čuju. Unplexiety ne troše mnogo vremena na džezerske i nju ejdž atmosfere i njihov tech-death je po mom ukusu na ime prilično doslednog insistiranja na brzini i energičnosti. Plus, pevanje je sirovo i na momente se koriste pig-sqeual vokalizacije koje zvuče simpatično retro uz izuzetno tehničku i kompleksnu svirku. Messorem mi se, moram priznati, jako dopao pa možda ima nečeg i u tome da su ovo Rusi koji imaju svoje i zanimljve ideje za tech-death a koje osvežavaju formulu. Probajte:

https://unplexiety.bandcamp.com/album/messorem

But wait, there’s more! Ima tu još tech death metal lepota! Recimo, dablinski Heuristica, a koji su zapravo brazilski duo nastanjen u Irskoj, svoj prvi EP, Paramount Symmetry počinju simfonijskom kompozicijom od dva minuta da vas uljuljkaju u lažan osećaj sigurnosti pre nego što krene pokolj. No, Paramount Symmetry nudi prijatan, impresivan pokolj tehničkog, brutalnog death metala koji je prijatno razgovetan, pa i melodičan i čija tehničnost ne stoji ispred kvaliteta samih pesmaa koje treba da imaju atmosferu i gruv. To im prilično solidno polazi za rukom i pored svih ritmičkih i harmonskih vratolomija koje izvode ovo dvoje Brazilaca, upadajui u čist džez na momente, pa se vraćaju ći u agresivni death zvuk i sve tako redom. Konceptualni EP bavi se promišljanjem ljudskog postojanja itd. itd. itd. ali nudi moćnu, agresivnu i zaraznu svirku i odlične vokale Mayse Rodrigues. Za sladokusce:

https://heuristicaofficial.bandcamp.com/album/paramount-symmetry

Slem publika može da se divno provede uz najnovije Unique Leader izdanje, treći album italijanskih Vomit the Soul. Iako nazvani po pesmi Cannibal Cropse ovi momci iz Lombardije na albumu nazvanom prosto Cold prilaze znatno bliže čistom slemu nego što bi ovaj predložak obećavao. A opet, ima tu baš dosta na-Cannibal-Corpse-nalik seksi primitivizma i lepote, sa zvukom koji je kvalitetan i jako komprimovan, izvedbom koja je disciplinovana i tvrda a da sve to opet odaje utisak sirovosti. Bend je čekao svih dvanaest godina da snimi ovaj album pa se tu nakupilo i energije i lepih, zaraznih tema. Slem se meni, uglavnom, ocenjuje preko toga koliko plesno i seksi zvuči a Vomit the Soul ovde biju jak skor. Svaka čast:

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/cold

Mangle su iz Oklenda ali imaju pesmu Serbian Hostel Torture na EP-ju Deposed and Disposed pa se moraju ispoštovati. Ovo je old school, prljav i jednostavan death metal za ljude koji vole svoju muziku onako kako vole masnu hranu i druge loše navike. Sirovo, andergraund ali šarmantno, plus plaćate koliko hoćete:

https://mangle666.bandcamp.com/album/deposed-and-disposed-ep

Za još old school death metala, ovog puta produciranog kvalitetnije i napisanog sa malo više ambicije da se ode u širine i dubine podžanra, dansko-turski kombo Hyperdontia ima drugi album, Hideous Entity. Ovo se čekalo izvesno vreme i vredelo je jer Hyperdontia ovde donose muziku po uzoru na, jelte, Incantation i Immolation, te brojne druge OSDM skupine, dajući nam mračnu, htonsku atmosferu, jake rifove i žestoku svirku. Izdavač Dark Descent Records iz Kolorada pazi šta stavlja u svoj katalog pa se bezbedno može reći da je Hyperdontia izbacila klasik modernog OSDM zvuka sa odlično napisanim pesmama i kvalitetom produkcije kakav očekujemo od pedigriranog izdavača ali i benda koji se već pokazao kao veoma obećavajući. Odlično:

https://darkdescentrecords.bandcamp.com/album/hideous-entity

Možda je ironija da Unleashed ne zvuče toliko old school koliko im je stara krštenica ali ova švedska death metal institucija je ionako uvek išla na originalna rešenja i sopstveni zvuk radije nego da se sasvim utopi u swedeath bujici. No Sign of Life je kombinacije d-beat krljanja sa finim death metal gruvom, sve razgovetno, prijatno i lepo napisano. Bend ne pokušava da kreira nekakvu isforsiranu preteću personu i Unleashed u 2021. godini svoj horor provlači bez vidnog napora, pišući zanimljive teme i svirajući žestoko i precizno. Pevanje Johnnyja Hedlunda je gotovo svedeno na recitovanje, sa minimalnim death metal prelivom u vokalu, ali i ovo je dovoljno da nam donese atmosferu i potrebno raspoloženje. Impresivno solidna ploča:

https://unleashed.bandcamp.com/album/no-sign-of-life

Za klasičniji švedski death zvuk tu su, paradoksalno, Nijemci Eyemaster sa demom Charcoaled Remains / Festering Slime. Dobro, ovo svakako ima i dosta klasičnog nemačkog death zvuka (tipa Morgoth) u sebi ali poenta je da ove dve pesme zvuče kao da je danas 1990. godina i ko voli taj klasični fazon – uživaće. Ovo je solidno producirano, autentično, prljavo i žestoko:

https://caligarirecords.bandcamp.com/album/charcoaled-remains-festering-slime

Psionic Madness iz Južne Karoline nude prljavi, tamni deathgrind na svom prvom albumu, Mortality Salience. Ovo nije naročito originalno ni progresivno ali odiše određenom autentičnošću koja mi je prijala, tom prljavštinom i fiksacijom na nasilje koje čoveka namah impresioniraju iako im se možda u nekom drugom trenutku ne bi podao. Psionic Madness imaju štofa i identiteta i ovo vredi čuti:

https://psionicmadness.bandcamp.com/album/mortality-salience

Možda je ironija da Suffocation nisu snimili studijski album od 2017. godine a da onda u mesec dana dobijemo dva živa albuma, ali mislim, da li zaista treba da se žalimo? Najbolji death metal bend svih vremena sa dva odlična živa albuma iste sezone je poklon kakav nisam očekivao a ako je prošli album pokazivao kako su ljudi zvučali odmah posle ponovnog ujedinjenja početkom veka, Suffocation Live in North America je snimljen 2018. godine na poslednjoj turneji sa Frankom Mullenom za mikrofonom i, naravno, album je prepun klasične svirke u rasponu od prvog pa do pretposlednjeg albuma, i, pa, ovo je kolekcija nekih od najboljih pesama ikada napisanih u death metalu sa ikoničnim pevačem i ubitačnim duom Derek Boyer-Terrance Hobbs na basu i gitari. Naravno, neko će gunđati na komprimovan, neprirodan zvuk bubnjeva sjajnog Erica Morottija ali, mislim, to je već godinama deo zvuka ovog benda i mislim da nema mnogo prostora da se žalimo. Ovo je bend koji je svojeručno izgradio veliki deo brutal death metal estetike i skoro uzgredno izmislio slamming death metal i Live in North America je prelep spomenik njihovoj karijeri.

Ulazimo u završnu sekciju ovonedeljnog pregleda i heavy metal, power metal i druge stvari koje nisam znao gde da stavim. Dust Biters iz Čikaga su nekakav, recimo, posthardkore/ alternativni rok bend sa dosta metal težine u zvuku, a čiji EP shame nudi tri energične, glasne pesme sa bluzerskom osnovom i žestokom svirkom, te prštavim, masivnim zvukom. Bend ima originalan pristup harmonijama a bez toga da zvuči namerno ekscentrično i ovo je materijal koji je meni brzo ušao pod kožu. Plaćate koliko hoćete a valjalo bi:

https://dustbiters.bandcamp.com/album/shame-ep

Argentinci Power and Glory zvuče kao da su ime uzeli u aluziju na jedan od klasičnih albuma Saxona iz ranih osamdesetih, a i, jelte, ZVUČE tako. Ne konkretno kao Saxon, ali svakako kao early ’80s heavy metal, sa old school rifovima, himničnim, a opet uličarskim pesmama i pevačem koji peva visoko i rapavo. Ne mogu da kažem, meni se EP Out of Control dopada. Nije ovo neka visokoumetnička muzika ali je sleazy i heavy i šarmantna i pesme su dobre i ko voli – uživaće:

Losanđeleski STÄNG sa dosta ponosa ističe da je njihov album RAW (ljudi vole velika slova) miksovan od strane Jaimesona Durra, a koji je radio mikseve za Sammyja Hagara, pa to dosta jasno pokazuje kakva će ovo biti muzika. STÄNG počinju album pesmom koja je više AC/DC od maltene samih AC/DC a ostatak je takođe klasični hard rok/ vintage metal, sa bluz osnovom (Graveyard Dead je maltene čist bluz), puno gruva i šmekerskih rifova. Ako imate pedesetak godina, ovo će vam biti prijatno vraćanje u muziku uz koju ste odrasli, a koja je napisana, odsvirana i producirana vrlo dobro. Ako uz to još pijete pivo, podignite kriglu visoko i nazdravite:

https://stangrock.bandcamp.com/album/raw

XXX je album kojim španski power metalci Saratoga proslavljaju tri decenije rada i,u slavljeničkom zanosu, ispunjavaju ga novim verzijama svojih najvećih hitova. Ovo je dakle, moderno snimljena i producirana muzika koja je nastajala u dvedesetima i govorimo o dobrohotnom, melodičnom, energičnom power metalu vrlo klasičnog tipa. Saratoga su meni po ukusu u smislu da nisu preslađeni i da njihov power metal više zvuči kao „pravi“ heavy metal sviran malo brže nego kao metalizirani pop. Ako te distinkcije išta znače, jelte. Četrnaest pesama poštenog rokanja:

https://castleblackrecord.bandcamp.com/album/xxx

Za još klasičnog heavy zvuka, tu su nam Black Soul Horde iz Atine čiji album, Horrors from the Void donosi rifaški, melodični heavy metal po uzoru na, jelte, klasični britanski zvuk. Black Soul Horde nisu imitacija Iron Maiden ili Judas Priest ali nose dosta njihovih uticaja na reveru i ovaj, treći album sastava koji je počeo kao uzgredni projekat svojih članova, danas lep kombinuje malo te britanske klasike,malo thrash zvuka i malo progresive u jednu finu, prijatnu celinu uz koju se pošteno horski zapeva ali i mlati glavom. Imamo i dobre solaže, harmonske gitarske delove, te omot sa gomilom pipaka. Može li se pogrešiti uz Black Soul Horde? Izgleda da ne, sem… ako volite da ste grešni, naravno…

https://blacksoulhorde.bandcamp.com/album/horrors-from-the-void

Ali za BAŠ klasičan zvuk tu nam je novi album kultnog japanskog ženskog sastava Show-Ya, nazvan prosto Showdown. Show-Ya su institucija koja postoji još od početka osamdesetih i postava koja danas svira je impresivno bliska originalnoj, sa najnovijom članicom benda, gitaristkinjom Miki Igarashi kojaje tu od 1984. godine. Sa originalnom pevačicom Keiko Teradom iza mikrofona, bend danas zvuči potpuno klasično, valjajući lepe rifove, slatkaste sintisajzerske tepihe i lepe sleaze metal melodije. Show-Ya jesu nostalgičan sastav koji podseća na vreme kada čak ni termin „sweet metal“ još nije bio izmišljen i kada je svirka ove vrste bila zapravo najenergičnija verzija popa, ali bend i dalje ima kvalitet i jak identitet i to se mora poštovati:

Metal United Down Under Volume V je nova epizoda u seriji godišnjih kompilacija koje se objavljuju kao deo promocije australijskih metal bendova a koja obuhvata i koncerte u više gradova. Black-Roos Entertainment iz Sidneja koji sve to organizuju su se potrudili pa ovogodišnja kompilacija ima gomilu prilično dobrih pesama – i nekih malo manje dobrih, naravno – iz raznih podžanrova metala pa, pogotovo uz cenu od daj-šta-daš, ovo apsolutno vredi poslušati:

https://black-roosentertainment.bandcamp.com/album/metal-united-down-under-volume-v

Peruanski sastav Indoraza preko dvadeset godina stvara metal muziku koja je ukorenjena u tradicionalnom zvuku Anda, pa tako i ovogodišnji EP, Sendero de venado, snimljen posle skoro decenije tišine ima puno duvačkih ali i gudačkih instrumenata koji se lepo uklapaju uz melodičan a energičan metal što ga bend svira. Produkcija je simpatično jeftina, a svirka poštena, sa optimističnim pesmama i prijatnim zvukom. Vredi poslušati:

https://indoraza.bandcamp.com/album/sendero-de-venado

Rhine iz Sijetla sviraju vrlo pristojan progresivni metal na trećem albumu, Ausland, držeći se ekstremnijeg zvuka, sa surovim blek metal vokalima i pumpanjem muzike duplim bas-bubnjem, ali sa mnogo progresivističkih elemenata u harmonijama i aranžiranju. Ono što mi se dopada kod Ausland je da muzika nije isforsirano eklektična i pesme imaju fin gruv i drže se svaka svoje teme. Plus, zvuk je prirodan, ne preterano komprimovan, pa se ovo sluša sa uživanjem:

https://rhine.bandcamp.com/album/ausland-2

Album nedelje je nekako baš po mojoj meri. Valtozash je, kažu na bendkemp stranici ovog sastava, „prvi u svetu jazz-metal-big-band“, dakle, orkestar od sedamnaest članova koji meša džez i metal i mada je i meni prvi refleks da se setim svih drugih džez-metal atrakcija iz decenija prošlih, to zaista nije bitno u ovom trenutku jer je album Boiling Solitude zapravo sjajan. Ovo je izvrsno napisana i jako strastveno izvedena muzika koja ne liči ni na God ni na Naked City ni na Ground Zero ni na Fantomas ni na Painkiller ni na bilo šta drugo što ste hteli da pomenete i koja se vrlo autoritativno drži svog koncepta kompleksnih aranžmana i intenziteta u kome ima mesta za sve vrste suptilnih rešenja kakva očekujete u idealnom slučaju kada razmišljate o muzici koja bi trebalo da spaja džez i metal. Naravno, postoji rizik da će publika sa obe strane imati utisak da se radi o parodiji, ali to su sitne duše. Ovo je izvrsno a  još je i iz Australije. Ne propustiti:

https://valtozash.bandcamp.com/album/boiling-solitude

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s