Film: Shang Chi and the Legend of the Ten Rings

Glavni problem filma Shang Chi and the Legend of the Ten Rings nije u tome što on obilato pozajmljuje od Star Wars – na kraju krajeva, George Lucas je obilato pozajmljivao iz orijentalističke palp proze pa se može pričati i o napajanju sa istog izvora na kome su se inspirisali originalni stripovi o Shang Chiju – već u tome što pokušava da spakuje nekih šest Star Wars filmova u jedan rad od dva sata. Rezultat je jedan koloplet opštih mesta, likova definisanih kroz kratke dosetke i pošalice, agresivnog korišćenja kompjuterski generisane grafike i animacije tamo gde bi nam valjao promišljeniji scenografski rad, te površne, stereotipne priče za koju se autori nadaju da će biti dovoljno probavljiva na ime osvežavajuće „diverse“ kasta i azijske reprezentativnosti. Hm.

Shang Chi and the Legend of the Ten Rings nisam gledao kada je išao u bioskopima iz najbanalnijeg mogućeg razloga – smatram da u toku još uvek sasvim razularene epidemije nije preporučljivo imati više socijalnih kontakata nego što je apsolutno neophodno, pa sam, bez obzira na moju ljubav prema Marvelu generalno i Shang Chiju partikularno, strpljivo čekao da film bude pušten u zvaničnu striming distribuciju putem kanala Disney+. Dizni je procenio da je profitabilnije da se stvari resetuju na predpandemijske standarde i da film, za razliku od Crne udovice, treba prvo da ima ekskluzivan život u bioskopima a tek onda da bude pušten na striming servise i mada imam razumevanja za ovakav potez, koji, uostalom, bioskopima mnogo znači, mišljenja sam da je još uvek rano za „povratak u normalnost“.

Ovo napominjem jer sam, tokom bioskopskog života ovog filma video dosta prilično dobrih reakcija na njega i, uostalom, on na sajtovima koji agregiraju ocene i dalje ima jako visok skor – Rotten Tomatoes mu dok ovo kucam pripisuje 92% kritičarskog poverenja i čak 98% od strane publike – pa moje gledanje filma u kućnim uslovima i prilično mlaka reakcija koju sam imao nosi tim značajniju ličnu težinu za mene. Hoću reći, ne jednom sam se tokom i posle gledanja samozapitao jesam li naprosto prerastao Marvelovu formulu ili je problem, objektivno (koliko objektivnosti uopšte ima u ovom bezbožnom univerzumu), u samom filmu.

Neću vas držati u neizvesnosti: problem je dobrim delom u samom filmu. Shang Chi and the Legend of the Ten Rings je sa jedne strane dobronameran, pozitivan korak za Marvel i Dizni, napor da se napravi film sa novim licima, novom pričom i novom estetikom a gde će ulazak u azijski – najviše kineski, naravno – folklor i popularnu kulturu biti osvežavajući iskorak iz MCU standarda ali i svojevrsna kompenzacija ne samo za dugo ignorisanje azijske manjine  u domenu protagonizma u superherojskom filmskom mejnstrmu, već i za decenije, praktično čitavo stoleće orijentalističkih stereotipa u zapadnoj popularnoj kulturi. Sa druge strane, najveći deo ovoga je ostao samo na papiru i film je sklopljen praktično povezivanjem tačkica, jednim sada možda i previše mehaničkim praćenjem „formule“. Ono što je Marvelove filmove krasilo još otkada je prvi Iron Man začeo „zvanični“ život Marvel Cinematic Universea bila je ta kombinacija superherojske harizme i humanizma posredovanog kroz likove koji su i pored svojih larger than life persona bili čvrsto uzemljeni i relatabilni – uključujući bogove poput Tora, Odina i Lokija. Shang Chi and the Ten Rings pokušava da taj kombo ponovi na silu ali ispostavlja se da se negde između prevelikog kasta i preteranog oslanjanja na digitalne efekte zaturila i jedna i druga njegova komponenta.

Drugim rečima, likovi u ovom filmu decidno do kraja odaju utisak drugopozivaca – radije nego underdogova koji do kraja priče evoluiraju u asertivne protagoniste – bez mnogo harizme ili identiteta, a sa druge strane im ta humana, naturalistička dimenzija koju se film upire da utemelji u prvih dvadesetak minuta, vrlo brzo biva izbijena iz ruku kada režija ubaci u veću brzinu i počne vratolomna vožnja CGI slaloma.

Jedna stvar koju je Marvel dosledno radio tokom poslednje decenije razvoja MCU je to biranje relativno nepoznatih glumaca za protagoniste a kojima će iz pozadine pomagati jači, pedigriraniji epizodisti. Sa jedne strane, naravno, ovo je pojednostavilo kreativni proces i donelo uštede u domenu honorara, ali sa druge je sasvim fer reći da su trojica Chrisova, pa pored njih Tom Hiddleston, Tom Holland, Mark Ruffalo, Anthony Mackie, Sebastian Stan, Dave Bautista itd., pa čak i srazmerno poznatiji Benedict Cumberbatch i Scarlett Johansson, zaključno sa pokojnim Chadwickom Bosemanom, kroz svoje učešće u MCU produkcijama potpuno transformisali svoje karijere i pretvorili se u ikone modernog doba. Shang Chi and the Ten Rings će možda postići sličan efekat imajući u svojoj srži sveža, nepotrošena a kvalitetna lica. A možda i neće jer ovo je film čiji protagonisti uglavnom do kraja ne uspevaju da se izdignu iznad grubih skica.

Kanađanin Simu Liu u glavnoj ulozi ima baš onakav everyman šarm kakav očekujemo od Marvelovih filmova u ovom trenutku. Ovaj kaskader i glumac nije imao glavnih uloga na filmu pre Shang Chija a ovde je morao žestoko da se bori za vreme ispred kamere sa zapravo nešto iskusnijom Kineskinjom Meng’er Zhang koja ovde igra Shang Chijevu sestru Xu Xialing, ali i sa američkom reperkom Awkwafinom (aka Norom Lum) koja ovde igra praktično drugu glavnu ulogu Shang Chijeve najbolje prijateljice Katy. Kad se na to dodaju otac, majka – pokojna ali vrlo prisutna u flešbekovima – i tetka, kao i gostovanje Bena Kingsleyja sa likom iz Iron Man 3, a koji postaje deo „ekipe“, ispada da je Shang Chi and the Legend of the Ten Rings zapravo ansambl-film.

I naravno, dobar deo njegovih problema se odnosi na to da ansamblu treba vremena da „proradi“ a čega u ovom filmu naprosto nema, pa je režiser, Havajćanin Destin Daniel Cretton neke stvari morao da izvede praktično na silu. Poznato je da sam ja dosta gunđao i na to kako je James Gunn u prvom Guardians of the Galaxy forsirao stvaranje „tima“ i „porodice“ iz grupe nekompatibilnih pojedinaca, ali taj film je makar imao scene u kojima je simulirano kreiranje „hemije“ između protagonista. Shang Chi and the Legend of the Ten Rings za ovo nema vremena pa ostaje nada da će frivolne opaske i brza akcija odraditi svoje. Uglavnom, što se mene tiče, neće.

U temelju filma, ironično, stoji jedna gorka porodična priča a koja je zapravo mogla značajno snažnije da zablista da nije morala da se umotava u sedam slojeva CGI-ja, animiranih sisača duša i interdimenzionalnih zmajeva. Hongkonški veteran Tony Leung u ulozi oca Shang Chija i Xu Xialing, po imenu Xu Wenwu ostvaruje jednu od upečatljivijih uloga, dajući filmu potrebnu dozu patosa i utemeljenja u opipljivoj ljudskoj emociji. Ironija je svakako da Leung igra najmanje „stvaran“ lik u priči, hiljadu godina starog azijskog gospodara rata koji je na ime natprirodnih moći što mu ih daje deset titularnih prstenova (a koji su, da stvari budu ironičnije, zapravo narukvice) kroz milenijum ratovanja i ubijanja postao jedan od najopasnijih ljudi na ovom svetu pa, logično, odlučio i da posegne i u drugi svet i uzme ono što želi.

Xu Wenwu je u Marvelovim stripovima kreiran da putem retkonovanja zameni lik Fu Manchua, a koji je originalno bio otac Shang Chija. Fu Manchu, kreacija engleskog pisca Saxa Rhomera jedan je od najpoznatijih primera praktično rasističkog „yellow peril“ stereotipa u zapadnoj popularnoj kulturi, mada je Marvelova odluka bila zasnovana na mnogo prozaičnijoj činjenici da za sopstveni lik nikome ne moraju da plaćaju autorska prava.

Utoliko, Wenwu kao glavni negativac filma ne samo da je dobar izbor – posebno uz Leungov vrlo solidni performans gde on, za razliku od drugih likova, pokazuje da ima više od jedne brzine kojom može da priča i više od jedne emocije koju može da pokaže – već je i prilika da se dekonstruišu orijentalistički stereotipi i prikaže nam se čovek koji je nesumnjivo „loš“, sa milenijumskom istorijom nasilja, asasinacija i eksploatacije, ali koji, zapravo, u svojoj srži na kraju dana traži isto što i svi mi – srodnu dušu uz koju bi da ostari. Leung pravi hvalevrednu kreaciju lošeg čoveka (i oca) koji je u jednom trenutku poverovao da može da bude bolji, samo da bi njegova prošlost ušetala na scenu u najmanje oportunom trenutku itd. itd. itd. ali film je, rekosmo, prekratak da bi ovo bio zaista uspešan projekat. Star Wars je, ne zaboravimo, potrošio šest filmova da iznijansira lik Dartha Vadera i Leung nema nikakvu šansu da kroz svojih 5-6 karakternih scena ostvari ikakvu dubinu.

Druga velika azijska zvezda u ovom filmu je omiljena malezijska glumica sa moćnim pedigreom u hongkonškim akcijašima, Michelle Yeoh, a koja je na ime uloga u Tomorrow Never Dies i Crouching Tiger, Hidden Dragon ostvarila i solidnu penetraciju u zapadni mejnstrim. Njena uloga je mala i maltene se svodi na eye candy, ali Yeohova vrlo pristojno ispunjava rolu vodiča/ instruktora i, takoreći za oko prijatnijeg Jode koja joj je dodeljena.

Ben Kingsley je, eto, ovde sveden na komični predah i glumatanje sa CGI tvorevinom koja nema lice i ne ume da govori. Stari laf to odrađuje sasvim dobro, ali momenat njegovog pojavljivanja u filmu je i onaj u kome postaje jasno da upadamo u CGI kaleidoskop iz koga se do kraja nećemo izvući i poslednjih 45 minuta je dramaturški smandrljano čisto da se štrikliraju sve kućice na spisku, a ljudska drama je zatrpana ispod naslaga HDR filtera i green screen ekscesa.

Na ovom mestu postaje jasno koliko je zapravo doprinos braće Russo kvalitetu MCU autputa možda nepravidno potcenjen. Iako su njihovi završni Avengers filmovi bili orgija specijalnih efekata i green screen produkcije, oni su imali vrlo važne, utemeljujuće „realistične“ sekvence gde su protagonistima obezbeđeni momenti low key drame, slikane sporo, sa umirenim kolornim tonovima i jednim gotovo televizijskim naturalizmom. Ovo je MCU filmovima treće faze garantovalo tu relatabilnost i kod publike koja sebe smatra filmski obrazovanijom pa i probirljivijom, a borbama ispunjenim specijalnim efektima davalo težinu.*

*Da ne ponavljam još jednom koliko su njihove borbe, oslonjene na pošten kaskaderski rad a ne na specijalne efekte bolje od ovog što smo dobili u Shang Chiju…

Shang Chi ovo nema i njegov ton je čak i u mirnijim scenama koje treba da imaju dramsku dimenziju vidno uzburkan agresivnom scenografijom ili specijalnim efektima. Rezultat je da film ne deluje ne „realistično“ već ni „smisleno“ u pogledu investicije gledaoca u njegov svet. Od scene borbe u sanfranciskanskom autobusu pa do momenta kada Wong* prođe kroz dimenzioni portal a zatim momenta kada Shang Chi i njegova svita stoje usred mape koju kreira animirana, „pametna“ voda prolazi toliko malo vremena da početak sa kineskom porodicom u Kaliforniji i mladim, perspektivnim protagonistima koji radije parkiraju kola za pare nego da odrastu i nađu karijere deluje kao da je iz sasvim drugog filma, ne, sasvim drugog SVETA. U svetu u kome se događa ostatak filma „normalne“ ljudske brige pa i normalne ljudske emocije deluju ne samo sitno u odnosu na ogromnost multiverzuma, već i potpuno trivijalno, bezkarakterno, suvišno.

*da, taj Wong, onaj iz Doktora Strejndža

Shang Chi naprosto, zahvaljujući svom ograničenom vremenu, mora od nula do sto da stigne prebrzo i kada postane jasno da je pretnja u ovom filmu interdimenzionalni zmaj koji se hrani ljudskim dušama i koji će uništiti čitavu realnost niko od likova nema dovoljno prostora da na to ima uverljivu ljudsku reakciju. Cretton je Shang Chija u najavama filma opisivao kao „fish out of water“ lika, nekoga ko mora da prihvati da od momka što parkira automobile za kalifornijski hotel preko noći mora da se apgrejduje u spasioca univerzuma, sa svim problemima koje nosi njegovo teško poreklo itd. ali Shang Chi ovde na kraju nema nikakav karakter. Liu nije neki veliki glumac ali fer je reći i da mu film ne daje da radi sa bogznačim – scene u kojima ima „normalne“ ljudske reakcije na onostrano su već stereotipni deo MCU produkcija i verovatno Kevin Feige režiserima deli uputstvo pred početak snimanja kako one treba da izgledaju, a finale filma u kome on treba da izraste u ratnika što poznaje i težinu žrtve ali i odgovornost moći je toliko smandrljano da u njemu nema prostora za ikakve ljude pored uzvitlanih CGI zmajeva.

Slično prolaze i drugi likovi. Dok Awkwafina kao Katy treba da bude dodatno sidrište u „normalnom“ i ona to dobro igra, film na kraju insistira da od nje napravi i ratnicu. Sa jedne strane ovo značajno umanjuje smislenost postojanja lika Xu Xialing koja i sama igra prototip ratnice, nekog ko je, iako mu je bilo onemogućeno da uči da se bori, snažnom voljom i gledajući druge (naravno, muškarce), raskinuo rodne okove i izgradio sebe u samovlasnu, moćnu osobu, a sa druge Katy biva nosilac onog izlizanog tropa o običnoj osobi koja preko noći postaje majstor ratnih veština. Ovo je opet nezadovoljavajuće ne samo sa nekakvog ekstrinzičnog gledišta – gledaocu se pokazuje da godine vežbanja nisu potrebne ako ste talentovani i za koji đavo su Shang Chi i Xu Xialing prikazani kako godinama krvare učeći da se bore ako cura iz Kalifornije bukvalno za jedan dan postane majstor u rukovanju lukom i strelom koji na kraju maltene reši celu stvar – već i intrinzično, film besmisleno tera Katy da „promeni klasu“ i od izvrsnog vozača kakvim nam je prikazana na početku, a kao koji je mogla da odigra nekakvu presudnu ulogu u finalu, postaje natprirodno precizni snajperist koji će, nagađam, dobiti ulogu Hawkeyeja u nekakvom narednom Avengers filmu.

Što se tiče harizmatičnih negativaca, notabilno je da pored Leungovog Wenwua imamo još samo njemačko-rumunskog boksera Floriana Munteanua sasvim neiskorišćenog u ulozi Razorfista. Munteanu je već imao iskustva sa ozbiljnim produkcijama igrajući sina Ivana Draga u Creed 2, ali njegovu ulogu je ovde mogao da odigra i čisti CGI, a najveći negativac u filmu – Dweller in Darkness i jeste čist CGI… Marvel je uvek kuburio s negativcima ali ovde je sa Leungom imao priliku da uradi znatno više…

Film veoma mali deo svoje postavke crpi iz stripa. Postoje jasne reference na recentni praktično meki ribut koji je uradio Gene Yang, ali i ovo je samo opšta smernica. Originalni radovi sa početka sedamdesetih su ovde prisutni samo u vrlo, vrlo širokoj referenci.

Da bude jasno, ovo nije naročito značajna zamerka, ali i da bude jasno zašto to uopšte pominjem: Shang Chi u stripu je originalno imao vrlo specifičan kulturni preliv a filmu ovo sasvim nedostaje.

I sad, da bude jasno, to možda nije bio idealan kulturni preliv: originalni Master of Kung Fu i Deadly Hands of Kung Fu stripovi su nastali kao reakcija na veliku popularnost borilačkih veština u SAD nakon meteorskog uspona što ga je krajem šezdesetih na filmu i televiziji napravio Bruce Lee. Shang Chi je bio tek jedan od stripova iz ove Marvelove ponude koja je uključivala i Sinove Tigra, kasnije Belog Tigra, Gvozdenu pesnicu itd. a izdvajao se time da je u glavnoj ulozi imao nativnog Kineza (kome je doduše majka bila Amerikanka) uzgajanog u vrlo strogom, ratničkom i tradicionalnom okruženju da bude vrhunski ubica za svog oca, vrlo orijentalističkog gospodara zla.

Opet, iako je bio pun orijentalističkih klišea, Shang Chi je u svom originalnom radu bio mešavina špijunske intrige i borilačkih veština, ali je prevashodno bio strip o tome kako mladi, sasvim neiskusni (pa i neiskvareni) Kinez susreće savremeno američko društvo i u njemu prepoznaje brojne protivrečnosti a na koje reaguje mešavinom srčane mladalačke naivnosti i istočnjačke, prevashodno konfučijanske filozofije. Pisan velikim delom od strane vrlo mladih belih muškaraca ovaj je strip bio interesantna – mada gruba, naravno – analiza post-hipi Amerike sa spojem spiritualističkih koketiranja i mračnijih, pesimističnih meditacija o sve prominentnijem urbanom zločinu i organizovanim etničkim bandama a koje će kulminirati u sledećoj deceniji.

Hoću reći, taj je strip govorio nešto – možda nevešto i uz predrasudu, svakako – o nečemu OVDE i SADA. Film Shang Chi and the Legend of the Ten Rings apsolutno ne pokušava da ima ikakav iskaz na ovde-i-sada sem jedne jedine replike u kojoj glavni glumac kaže da je kao klinac u SAD bio na meti maltretiranja vršnjaka iz istog razloga kao i svi drugi azijski klinci. A na šta nema nikakve dalje reakcije ili razrešenja.

Svakako, moguće je staviti hipotezu da je napravljen svestan izbor da se ne ulazi u bolne teme i da je posao koji će odraditi kast na reprezentaciji Azije važniji od „diskurzivne“ disekcije rasizma, ali ma koliko ja zdušno pozdravljao ansambl u kome gledamo azijska lica i mizanscene koji su prepoznatljivo „azijski“ odnosno kineski, stoji i da je ovde na programu sasvim površan napor, ponovo, kreiran pre svega štrikliranjem kućica na nekom spisku.

Utoliko, prominentnost ženskih likova u ansamblu valja pozdraviti ali i primetiti da scenario s njima na kraju nije znao šta da radi, duplirajući uloge i funkcije likova da ih nekako uglavi u film. Da li je bolje imati više slabijih ili manje boljih ženskih likova? Neka istorija o tome presuđuje, ali meni je  ovde očajnički falilo malo dubine.

Naravno, ja razumem da su ovako skupe produkcije ne serija kompromisa već prevashodno serija bezbednosnih procedura koje treba nekako na kraju da daju zanimljivu priču pa utoliko valjda treba i slaviti male pobede kao što je da se dobar deo filma dijalozi odvijaju na Mandarinskom, sa Engleskim titlom, kao i to da je Marvel na kraju odlučio da lik Bena Kingsleyja bude u filmu uprkos strahu da bi zbog toga ovaj mogao da bude zabranjen u Kini. Štaviše, njegov lik treba da bude i neka vrsta dalje dekonstrukcije orijentalističkih klišea ali… da bude jasno, svu potrebnu dekonstrukciju je Shane Black već izveo u Iron Man 3 i Shang Chi and the Legend of the Ten Rings ne dodaje ikakav važan zarez na ovu raspravu.

Sa akcione strane film je, takođe, žrtva preteranog oslanjanja na CGI. Moram da priznam da sam posle jedne od ranih scena koja je bila sasvim solidan omaž visokobudžetnijoj Wuxia tradiciji imao određene nade da ćemo do kraja gledati interesantno koreografisane borbe ali… Uglavnom ne. Naravno, za holivudski prosek Shang Chi and the Legend of the Ten Rings ima pristojne borilačke scene, rana tuča u autobusu je sasvim prihvatljivo režirana, ali ne samo da ni ovde ne pričamo o radu koji ikako da može da se meri sa hongkonškim produkcijama i koji se previše oslanja na rezove i efekte, nego se i do kraja film strmoglavljujuje u CGI rupu iz koje nikada ne izađe. U finalu sa letećim zmajevima, animiranom vodom i svetlećim prstenovima sam se po ko zna koji put podsetio koliko je „mačevanje“ u prvom Star Wars filmu bilo minimalistički režirano sa jasnim omažima Kurosawi i koliko je George Lucas ispustio loptu za prikvele. Shang Chi and the Legend of the Ten Rings ni u jednom trenutku ne uspeva da priđe stvarno dobrim borilačkim filmovima u kojima su pre trideset godina igrali Leung i Yeohova a kolorni šareniš kineske (doduše magične) provincije, stilizovani CGI zmajevi i lavovi, te borbe u kojima ništa nema težinu – metaforičku ili stvarnu – na kraju od filma prave prilično razočaravajuću preskupu a opet ispraznu produkciju „za decu“, ako prihvatimo ideju da deca ne umeju da osete površnost.

Utoliko, uprkos uvođenju novih lica, istorija i estetike, Shang Chi and the Legend of the Ten Rings je zapravo još jedan „stop gap“ film čiji je jedini značajan intrinzični legat to da su budući Avengersi dobili dva nova azijska člana, a ekstrinzično je „azijska reprezentacija“, bojim se, svedena na manje orijentalistički uvredljive klišee, ali ipak klišee o šarenišu, zmajevima i površno rađenoj vušu koreografiji. S obzirom da ovo kucam u momentu dok Eternals dobija srazmerno loše ocene kritike, biće zanimljivo videti da li u Dizniju misle da formulu treba menjati ili će je se još čvršće držati za naredne filmove. U ovom trenutku, Shang Chi and the Legend of the Ten Rings je jedan od najslabijih MCU filmova za moje kriterijume i žao mi je što je jedan za mene značajan strip dobio nezadovoljavajući ekranizaciju. Idemo dalje…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s