Jazz Nedeljom: Malstrom: Klaus​-​Dieter

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Pošto hladno vreme neumitno stiže, sasvim je prirodno da čovek nedeljom želi da se razmrda uz malo kinetičkog, energičnog džeza. Ili roka? Ili… slobodne improvizacije? Metala? Nije sigurno šta njemački trio Malstrom zaista svira, rekli bi u nekoj komisiji, ali znam da prepoznam perverziju kad je čujem.

Malstrom su izdali svoj peti (a četvrti studijski) album pre neki dan i dali mu ime Klaus-Dieter, kao da nas izazivaju da nagađamo ko je uopšte Klaus Dieter i u kojem su odnosu naslovi kompozicija poput „Klaus Dieter ist verwirrt“ (Klaus Dieter je zbunjen) ili „Klaus Dieter geht baden“ (Klaus Dieter ide na kupanje) sa divnom, anarhičnom muzikom koja se čuje na ovoj uzbudljivoj, sjajno snimljenoj ploči. Nagađanje je jalov posao, svakako, jer je ovo sasvim apstraktna muzika koja uprkos svojoj jasnoj vezi sa postmodernim eksperimentalnim free-improv zvukom, zaprav nema u sebi skoro ni malo referencijalnosti i citiranja koje ljudi povezuju sa ovim pristupom. Štaviše, tekst kojim se ovaj album približava slušaocu na Bandcamp stranici benda naglašava da Malstrom nisu ni čist jazz, ni progresivni rok, ni metal ni eksperimentalna improvizacija već melanž svih ovih filozofija u kome se ne mogu naći jasni šavovi i razdelnice koje bi pomogle da shvatimo koji je element muzike došao iz kog smera, te da su Malstrom u tom smislu prilično originalan i autentičan fenomen, ali nepotpisani autor onda kao da ne može da izdrži pa kaže da bend liči na klasične njujorške downtown radove, odlazeći toliko daleko da ustvrdi da saksofonista Florian Walter podseća na Johna Zorna, Gitarista Axel Zajac na Marca Ribota a bubnjar Jo Beyer na Jima Blacka.

No, ovo nije, sem na nekom meta nivou, baš mnogo tačno. Malstrom svakako isijavaju istu urnebesnu, nemirnu energiju i demonstriraju isti gotovo natprirodni autoritet u svirci koja u mikrosekundama preskače kilometarske razdaljine između ne pukih fraza već čitavih muzičkih žanrova, kao da je to najlakša stvar na svetu, ali individualno ovi ljudi ne podsećaju na ove velike uzore.

Uzmimo saksofonistu Floriana Waltera, koji na Zorna podseća uglavnom time da nosi naočari i ima tršavu, razbarušenu kosu, emitujući sličnu simpatično nerdovsku personu kao što ju je imao Zorn početkom osamdesetih. No, Walter je rođen 1987. godine i mada sam sasvim siguran da je klanjao na oltaru Johna Zorna kao i svi mi – uostalom, jedan od njegovih instrumenata je i alt-saksofon – već po tonu a i po stilu Florian uopšte ne podseća na Zorna. Ovaj momak, vrlo aktivan na njemačkoj ali i japanskoj free jazz/ free improv sceni, studirao je džez saksofon, kompoziciju i istoriju u Esenu i poslednju dekadu svira sa mnogo postava, u mnogo relativno neobičnih setinga (pominju se tu koncerti u „kioscima“), a 2019. godine je dobio Westfalia Jazz nagradu kojom je eksplicitno priznato koliko je dobrog on doneo džez saksofonu kroz svoju karijeru.

Tonalno, Walter, za razliku od Zorna koga intuitivno vezujemo za više registre, preduvavanje, alikvotne tonove itd, voli dublji zvuk i mada se sgirno može govoriti o istoj, jako kinetičkoj, brzoj svirci, kod Waltera je spajanje ekstrema nešto prirodnije i tečnije, bez intenzivno naglašene dekonstruktivne ambicije koju barem ja vezujem za klasične Zornove improv radove*

*naravno, Zorn u drugim formama ima drugačiji zvuk, ali pričamo o jednom za ovu priliku relevantnom facetu ovog velikog muzičara

Slično, fenomenalno bradati gitarista Axel Zajac, iako je formalno studirao džez-gitaru u Osnabrücku i ima ikonoklastički, multižanrovski pristup svirci, teško da može da se opiše kao akolit Marca Ribota sem u najširem smislu da sve što čujemo danas u ovoj muzici u sasvim solidnoj meri može da se trasira unatrag do Ribota i njegovih utemeljujućih radova iz osamdesetih. Zajac svira između ostalog i osmožičanu gitaru i, ponovo, njegov zvuk je ovde autentičan, sa dubljim tonovima, nižim štimom i više „metal“ elemenata u radu nego što biste vezivali za klasičan downtown izraz. Jo Beyer je sjajni tridesetogodišnjak koji je prvo svirao klavir pa prešao na bubnjeve na studijama u Osnabrücku i kasnije na Kraljevskoj akademiji za muziku Arhus u Danskoj i njegova svirka je, pa, recimo MNOGO „matematičkija“ od klasičnog downtown rada. Beyer inače predvodi sopstveni kvartet, JO, a Malstrom mu je, koliko shvatam drugi po važnosti bend, kreiran kao prevashodno Zajacov projekat. No, fenomenalna sinergija tri još uvek mlada a iskusna i učena muzičara daje na novom albumu izuzetno dinamičan i zabavan program.

Kad kažem „matematičkije“ prevashodno mislim da Malstrom bez obzira na sva izletanja u freakout ludovanja koja prizivaju klasičan free improv, svaku od kompozicija započinju sa jasnom srži, jelte, kompozicije, odnosno sa zadatom temom, harmonijom, metrikom. Ovo jeste ne bez razloga povezivano i sa progresivnim rokom u nekim napisima, jer Malstrom vole taj ambiciozni, pa i pomalo (ali pozitivno!) razmetljivi pristup komponovanju gde su pesme zasnovane na jako komplikovanom, intenzivno sinkopiranom ritmu koji jeste prebrojiv ali vam se mozak veže u zajebane čvorove kada pokušate da mu objasnite da uz ovo zapravo može da se zaigra.

Možda sam ja samo nepovratno izvitoperen decenijama slušanja avangardne i eksperimentalne muzike, tek, gruv koji Malstrom voze na Klaus-Dieter je uvek prepoznatljiv, kinetičan, inspirativan i zabavan. Bez obzira na sva bacanja sinkopiranih ritmičkih mamaca levo i desno, bez obzira na Zajacove zvučne diverzije u kojima niste sigurni koliko instrumenata sa žicama zapravo čujete u istom trenutku, bez obzira na Waltera čiji saksofon beži po celom studiju kao zec na amfetaminima, gotovo svaka kompozicija ima zdrav, poletan centar ritma i harmonije na kome se dalje grade različite diverzije i perverzije. Podvlačim ovo „zdrav“ jer Malstrom ne sviraju nekakav mračan, cerebralni eksperimentalni džez već muziku koja pršti od energije  i dobrog raspoloženja a da je prikazana muzičarska pirotehnika i munjeviti prelasci između perspektiva uvek drže na bezbednoj distanci od prostog opuštenog džemovanja ili nekakve plitke, „humorističke“ muzike. Hoću reći, ritmičko-harmonski lupovi koje Malstrom provlače gotovo bez napora (slušajte početak sa Flerminger ili, ako hoćete, impresivno finale sa Smurfbrett*) čoveka na trenutak zavaraju da pomisli kako je ovu muziku tako lako svirati kao da su se tri ortaka skupila u studiju, svako dohvatio svoj instrument i zasvirao kako mu je u tom trenutku došlo pa se slučajno srećno potrefilo da sve to zajedno dobro zvuči.

*koja je, pogodili ste, igra reči sa terminom surfbrett koji se u nemačkom koristi za dasku za jahanje na talasima, uz, naravno,  dodatnu napomenu da sam prošlog Četvrtka obavešten da na nemačkom govornom području Štrumpfove zovu Schlumpfe…

Ali istina je očigledno brutalno komplikovanija i kad samo malo bolje poslušate čujete koliko je tu znoja i krvce proliveno da muzika Malstroma dobije tu poletnu lakoću i zabavnost. Ovo su komplikovane, dugačke linije svirane ogromnom brzinom sa muzičarima koji demonstriraju ne samo perfektnu tehniku već i jaku disciplinu neophodnu da kompozicije sa ovoliko nota i udaraca, svirane uživo, budu ovaploćene u kompozicijama koje uprkos toj količini i gustini zvuka deluju tečno, prirodno i prijateljski.

Najbolji element Malstroma je ta pozitivna, anarhična energičnost koju postižu muzičari što su transcendirali puku „tehniku“ i shvataju da je virtuoznost samo korak na putu do smislenosti muzike. Otud ove moćne, kompleksne zvučne skulpture ne deluju pretenciozno niti namešteno ozbiljno već kao razbarušeni, eksperimentalni komadi koji uspevaju da prenesu radost otkrića i uzbuđenje istraživanja, zajedno sa moćnim, autoritativnim muziciranjem koje je, očigledno, proizvod stotina sati provedenih u zajedničkom vežbanju i komponovanju.

Klaus-Dieter je otud jako gusta, nabijena, ali laka i zabavna ploča koja se presluša prilično brzo i, ako ste, recimo, zaglavljeni u saobraćajnoj gužvi, zahvaljivaćete se proviđenju što je ovaj album, kratak kakav jeste, veliko zadovoljstvo, pa i uzbuđenje, posle poslednje pesme samo lakim potezom prsta početi iz početka. Prepoznavanje pravilnosti koje izranjaju iz nečeg što na prvi pogled deluje kao haos, razumevanje dubljih struktura koje nose na sebi prštave, razigrane kompozicije, sve su ovo nagrade koje stižu sa ponovljenim slušanjima, a u ponovnim prolascima kroz album možete i birati različite putanje.

Recimo, možete se usredsrediti na Zajacovo sviranje, fantastično bogat a kontrolisan zvuk koji njegove gitare i pedale proizvode, ali i perfektno balansiranje između sviranja pratnje, tema i solaža. Ili možete pratiti Waltera i skokovite a opet prirodne prelaze između pozadine i prvog plana, shvatajući da saksofon čujete na mestima gde biste se zakleli da on ne može da bude i da je tu do malopre bio neki drugi instrument – možda i neki koji uopšte nije u postavi i samo vam se priviđao. Jednako je legitimno pratiti i Beyera čija svirka je prepuna udaraca, odgovora na udarce i komentara na te odgovore, pa onda i hiperbrzog komuniciranja sa druga dva člana trija, a da je, kako rekosmo, on praktično uvek u gruvu, praktično uvek u ritmu koji čvrsto nosi kompozicije i bezbedno sprovodi slušaoca do kraja.

Malstrom su iznenađujuće prirodni s obzirom koliko proširenih tehnika i efekata koriste na svojim instrumentima, postižući tu idealnu formu u kojoj slušalac sve što čuje intuitivno prepoznaje kao muziku bez obzira što bi, analizirani individualno, mnogi zvuci na ovom albumu zvučali kao čist šum. Dobrim delom je za to zaslužna i produkcija, jedan perfektan rad koji je odradio Steffen Lütke u studiju Fattoria Musica Osnabrück. Lütkeov miks i mastering su glasni, snažni, sa jasnim naporom da se muzici podari težina i intenzivnost, ali on je odmeren i pazi da se ne izgubi prostornost i spontana energija koju trio isijava.

Sve u svemu, pričamo o albumu koji je milina slušati, Nedeljom i bilo kojim drugim danom, o avangardi koja se ne pravi umudrenom i nedostižnom za običnog slušaoca, dajući nam poštenu, znojavu energiju i zabavu, ali i koja ne žrtvuje kompleksne muzičke teze i kompozitorske strategije na oltaru lake pučke zanimacije. Malstrom su sada i na turneji po Njemačkoj pa se nadam da će sva publika koja ovo gleda biti uredno cijepljena i na druge načine zaštićena, a mi ostali možemo da uživamo uz ovaj odlični album.

https://malstrom-music.bandcamp.com/album/klaus-dieter

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s