Video igre: Metroid Fusion

U očekivanju da mi stigne Metroid Dread, ključni ovogodišnji naslov iz Metroidvania podžanra a koga, naravno, nisam kao moderna i, uostalom, razumna osoba kupio u formi daunlouda nego se i dalje držim romantične zablude da posedovanje kartridža nekako znači i posedovanje igre, odigrao sam Metroid Fusion, igru koja Dreadu neposredno prethodi u internoj istoriji Metroid univerzuma. Naravno, između ove dve igre napravljeno je mnogo igara sa rečju „Metroid“ u imenu, neke su kreirale ingeniozne nove grane u ovoj priči (poglavito Metroid Prime 1, 2 i 3 sa svojim skoro drsko kvalitetnim prevođenjem tradicionalno dvodimenzionalne igračke mehanike u puni 3D), neke su bile pokušaj povratka korenima (Samus Returns iz 2017. godine, a koja je bila praktično rimejk Metroid 2 sa početka devedesetih) a neke čovečanstvo još uvek pokušava da zaboravi, sve trljajući svoje sinapse grubim sunđerom i ispirajući ih varikinom (Other M), no Metroid Fusion je skoro punih dvadeset godina bio kanonski poslednja igra u serijalu i nakon što je otresita kosmička lovkinja na ucene, Samus Aran na kraju ove avanture pomislila kako, eto, niko neće biti ni svestan da su ona i veštačka inteligencija pod nadimkom Adam spasle ceo univerzum od nezamislivo pretećeg, sumanuto adaptivnog parazitskog organizma, trebalo je da prođe mnogo vode ispod svih mostova da se stigne u istorijski trenutak kada je planeta spremna za petu „pravu“ Metroid igru.

O Dreadu ću pisati kada stigne i kada ga, božezdravlje ove godine, završim. No, danas pišem o Metroid Fusion, igri koju sam prvi put igrao još negde 2003. godine ali koju sam završio tek sinoć, taman na vreme da se opustim uz najnoviju epizodu Radio Mileve. Ako kažete da je osamnaest godina malo podugačko vreme da se igra jedna igra, ipak namenjena prenosnoj platformi pa time i po definiciji kraća i jednostavnija od… nekih drugih igara, pa, u pravu ste. Ali ima razloga što sam Fusion zaista završio tek ove godine.

Glavni razlog je svakako to da je Fusion prilično teška igra. Ne u smislu očekivanja nekakvih nadljudskih kognitivnih kapaciteta od strane igrača – mada ovde svakako ima momenata kada čovek malo šmekerski lupa glavom o zid pokušavajući da ubedi sinapse da se poslože tako da mu se kombinacija pravog predmeta i pravog mesta javi pred očima sama od sebe – koliko u smislu same akcije. Metroid Fusion je u vreme kada je izašao između ostalog dobio i jake pohvale na ime svojih odličnih kontrola ali Metroid Fusion je i igra koja je napravljena za Game Boy Advance koji ja nikada nisam posedovao i igranje ove igre putem emulacije na PC-ju jednostavno nije bilo adekvatno. Štaviše u kratkom videu na kraju ovog teksta koji je snimljen koristeći emulaciju na kompjuteru može se i videti koliko problema imam da savladam relativno jednostavne platformske prepreke u igri zahvaljujući kašnjenju u inputima. Kako igra kasnije ima vrlo ozbiljne akcione momente sa bosfajtovima u kojima se od igrača očekuju relativno kompleksni inputi i savršena koordinacija pokreta, prelazak na platformi koja unosi ovoliki lag u igranje mi nikada nije delovalo realistično, ponajmanje danas kada sam već stupio u šestu deceniju života.

Fakat je doduše, da iako nikada nisam posedovao Game Boy Advance, ja jesam, pravno gledano, „vlasnik“ licence za jednu kopiju Metroid Fusion a koju sam dobio kao pripadnik populacije „3DS Ambasadora“ zbog toga što sam ovu Nintendovu konzolu kupio na dan njenog izlaska 2011. godine. Nintendo je, istorija to pamti, zbog slabe prodaje konzole, posle nekoliko meseci spustio cenu za punih sto dolara a, da se mi koji smo se istrčali s parama u prvom krugu ne osetimo prevareno, nama je dodeljen status ambasadora i masa besplatnih daunloud igara sa starijih Nintendovih konzola koje drugi vlasnici 3DS-a nisu nikada dobili.

Među ovim igrama je i Metroid Fusion koji imam instaliran na svom 3DS-u već, eto, desetak godina, ali ni tamo ga nikada nisam završio jer je, pa, pogađate, igra dosta teška a ja sam sve stariji. No, 2021. godinu sam između ostalog započeo sebe častivši jednim malim poklonom u vidu portabl konzole po imenu Anbernic. Niste čuli za nju? A zašto biste? U pitanju je samo jedna od mase jeftinih kineskih konzola napravljenih od naširoko dostupnih komponenti i zasnovanih na nekoj od distribucija Linuxa (u ovom slučaju na distribuciji OpenDingux) a kojih su onlajn prodavnice pune. No, Anbernic je pred kraj prošle godine postao prilično popularan u retro-gejming zajednici na ime iznenađujuće solidnog kvaliteta izrade ali i činjenice da opušteni Kinezi ovaj komad hardvera isporučuju ne samo sa masom modernih verzija emulatora za gomilu starih sistema, uključujući čak i DosBox ali i pristojan emulator za prvi Playstation, već i sa SD karticom natrpanom ROMovima igara za sve ove sisteme.

Naravno da je ovo dovelo do izvesnih problema sa distribucijom preko ozbiljnijih firmi, kao što je Amazon ali je u pitanju na kraju dana vrlo udoban dil gde ne morate da se mučite oko punjenja konzole svojim rukama već čim je otpakujete imate na raspolaganju najveći deo biblioteka konzola kao što su NES, SNES, Game Boy, Sega Mega Drive, Game Boy Color, Game Boy Advance, Neo Geo, Wonderswan, pa i po nekoliko desetina ROMova arkadnih i DOS igara. Novije verzije imaju i PSP i Nintendo 64 podršku mada to tek debatujem sa sobom smem li da kupim.

U svakom slučaju, iako od Anbernica ne treba očekivati ni standard izrade uporediv sa Nintendovim portabl konzolama, niti je emulacija uvek i stopostotno savršena (igrajući, recimo, Ninja Baseball Bat Man na ugrađenom MAME-u, daju se primetiti povremena štuckanja), niti je ekran po kvalitetu uporediv sa onim što ste imali na Viti ili 3DS-u, u pitanju je ipak vrlo udoban mali sistem ugođen sa najveći delom potreba retro-igrača, te sam poslednjih jedanaestak meseci proveo igrajući čak i mnoge igre koje imam „zvanično“ na drugim sistemima, igrajući ih putem ove konzole.

Konkretno, Metroid Fusion sam i završio na Anbernicu najpre zato što je mali kineski gigant uspeo da spoji dve važne komponente za ostarelog retro igrača u ovom paketu: dovoljno dobre kontrole koje se mogu po preciznosti i brzini uporediti sa Game Boy Advance izvornikom (mada, naravno da emulacija unosi nešto laga), ali i udoban sistem snimanja pozicije koji je ugrađen u emulator. Tako opremljen štakama neophodnim starim, i uostalom, nesposobnim ljudima, završio sam Metroid Fusion sa nekih šest časova i sedam minuta ali i svega 33% sakupljenih predmeta na kraju igre. I uživao sam.

Metroid Fusion je u vreme kada je izašao (2002. godine u SAD i EU, ali tek 2003. godine u Japanu) dobio izvrsne ocene i dolično se prodavao. No, bilo je to malo i na ime anticipacije vezane za Nintendove proizvode generalno i Metroid franšizu partikularno. Konkretno, izlazak Fusiona je tempiran da bude tačno dan nakon izlaska Metroid Prime, prve igre u podserijalu Metroid Prime a sa kojom je Nintendo, kako rekosmo, svoju tradicionalno dvodimenzionalnu, platformsku akciono-avanturističku franšizu doveo u tri dimenzije i na „thinking person’s FPS“ teritoriju. Metroid Prime, objavljen izvorno za Gamecube je, dakle, bila luksuzna i inovativna igra za dnevnu sobu, reimaginacija Metroida, sa uspelim načinom da se atmosfera pretnje i samoće, ali i uzbudljive hi-tech naučnofantastične akcije prebaci u sasvim novi grafički režim, no, sa ovom igrom je Nintendo, može se reći, prevashodno gađao zapadno tržište. U 2002. godini Japan je (još uvek!!!) smatran za teritoriju gde igrači zapravo nisu naročito u ljubavi sa 3D igrama a kako je Metroid imao dugu tradiciju, sa prvom igrom objavljenom još 1986. godine na NES-u, tako je i paralelno sa Metroid Prime, na kome su radili prevashodno zapadni developeri, rađen i Metroid Fusion za Game Boy Advance. Već sam, ranije pišući o Metroidvanijama, pomenuo da su od kraja devedesetih ove igre svoj „prirodni“ dom našle prevashodno na portabl platformama, uglavnom Nintendovim, pa su Metroid Zero Mission (rimek originalnog Metroida sa NES-a) i Metroid Fusion uz Konamijeve Castlevania igre nosile Metroidvania baklju tokom ere Game Boy Advance.

Naravno, iako se koncept Metroidvania dizajna može unazad trasirati sve do osamdesetih – podkast Retronauts je imao ceo serijal o istoriji ovog podžanra, a što je adekvatno uzevši u obzir da je danas konsenzus kako je njegov domaćin, Jeremy Parish zapravo i izmislio termin Metroidvania – fakat je da je solidifikovan kao posebna podvrsta akcione avanture tek nakon izlaska Super Metroida iz 1994. godine i Castlevania: Symphony of the Night iz 1997. Super Metroid je ono što nas u ovom trenutku interesuje jer je ova, treća igra u Metroid serijalu bila ozbiljan skok unapred u odnosu na prve dve, uzimajući njihovu estetiku svemirskog straha, tuđinske pretnje i naučnofantastičnog istraživanja vanzemaljskih lokaliteta, a zatim je rafinirajući dizajnom koji je otvarao sve više prolaza kroz mapu što je igrač više sposobnosti glavnog lika otključavao.

Super Metroid se i danas – sa dobrim razlogom – smatra jednom od najboljih igara ikada napravljenih svojim skoro idealnim secištem atmosfere, priče, otvorenog dizajna igranja i preciznosti kontrola i mehanika. Hoću reći, Metroid Fusion – čija uvodna špica vrlo eksplicitno igru označava kao Metroid 4 – a koja je došla kao direktan nastavak posle punih osam godina, je imala veoma ozbiljnu reputaciju svog prethodnika kao referencu koju je na neki način valjalo dostići pa i prestići. Činjenica da je Super Metroid bio igra za „pravu“ konzolu a Fusion neka vrsta uzgrednog projekta za hardkor publiku pored „mejnstrim“ izdanja u formi Metroid Prime nikako nije pokolebala sam razvojni tim. Predvođeni Yoshiom Sakamotom koji je radio i na originalnom Metroidu i na Super Metroidu (gde je bio i direktor razvoja), japanski developeri su sa Fusion napravili vidan napor da na neki način rafiniraju formulu koja je tako dobro radila u Super Metroidu.

E, sad, kada o igri pričate u 2021. godini, postoji i ne beznačajna populacija igrača koja smatra da su inovacije ili makar izmene u sržnom dizajnu uvedene u Fusion zapravo unazadile kvalitet iskustva. Nakon prelaska cele kampanje moram da kažem da razumem zašto neki ljudi misle tako – Metroid Fusion je strukturiranije iskustvo od Super Metroida utoliko što postoji pomenuta veštačka inteligencija, „Adam“ koja izdaje komande protagonistkinji i služi kao uokvirujuće prisustvo u narativu što igraču daje uputstva gde sledeće treba da ode i, grubo, šta tamo treba da radi.

Neki ovo smatraju antitezom Metroidvania pristupa i insistiraju da igrač sve mora da otkrije sam, ali, priznaću, sa ovoliko godina koliko imam i ipak ograničenim vremenom za igranje koje mi je na raspolaganju, Metroid Fusion je imao sasvim dovoljno opcija za to da se izgubim i razmišljam KUDA u stvari treba da idem dalje i kako da prođem kroz sobe koje su, na prvi pogled neprelazne, pa mi je mala pomoć koju Adam pruža bila sasvim po meri i uspela da, nakon prvih pola sata-sat gde je zaista delovalo kao da me igra vodi za ruku, bude tek blago usmerenje u pravu stranu a gde sam najveći deo razmišljanja o tome kako preći negostoljubiv i kompleksan lavirint, morao ipak da odradim sam. Naravno, pošto sam ja ipak i srazmerno lenj čovek, nisam se stideo povremenog virkanja u walkthrough koji mi je u najmanje jednom kritičnom trenutku ukazao da u sobi koju sam mislio da sam istražio uzduž i popreko postoji i dobro skriveni prolaz od kog mi je zavisio dalji napredak u igri.

Metroid Fusion je tematski interesantan korak napred u Metroid serijalu utoliko da iako Samus Aran i ovde za neprijatelje, poglavito u bosfajtovima, ima pripadnike tuđinske vrste Metroid, zapravo glavnu borbu vodi protiv nove tuđinske vrste. Paraziti označeni samo slovom X u ovoj igri su invazivni organizmi koji mogu da preuzimaju funkcije domaćina do mere da se unaokolo po lavirintu šeta i druga verzija Samus Aran koja od početka ima sve njene sposobnosti a koje igrač mukotrpno sakuplja tokom igranja i sa kojom je ulazak u borbu, sve do pred sam kraj, recept za sigurnu smrt.

Generalno, originalni Metroid je bio pre svega baziran na Sakamotovoj fascinaciji filmom Alien i sukob otresite ženske heroine sa agresivnim vanzemaljskim organizmima je u prve tri igre bio uokviren razradom koncepata iz Ridleyjevog filma*. No, Metroid Fusion kao da je za inspiraciju uzeo i Carpenterov The Thing sa parazitima koji kolonizuju a zatim imitiraju ponašanje drugih bića, sve do eksplozivne i visceralne završnice. Naravno, Metroid igre, dolazeći od family-friendly kompanije kao što je Nintendo, nikada nisu potencirale visceru i telesni horor, ali Fusion ima jedan fini novi preliv jeze vezan za telesnu i identitetsku disocijaciju Samus Aran i to igri daje poseban osećaj. Ovde je i potreba da Samus na početku bude lišena svih svojih sposobnosti koje će onda praktično do samog kraja igre sakupljati jednu po jednu, dobro uklopljena sa time kako okruženje i neprijatelji postaju progresivno sve manje opasni za igrača. Plutajući paraziti, recimo, vrlo brzo od neprijatelja postaju resurs – igra nema pakete „zdravlja“ i municije već ih oklop koji Samus nosi sintetizuje preradom materijala iz prikupljenih parazita – ali je ovde i lepo odmeren odnos rizika i nagrade u tome da paraziti koje ne uspete da apsorbujete u nekim situacijama mogu da se spoje u snažnije, opasnije forme a koje će vam onda napraviti nove probleme.

*Ime glavnog antagoniste u Metroidu je, ne bez razloga, baš Ridley

Standardna Metroidvania formula u kojoj sa svakom novom osvojenom sposobnošću imate pristup delovima lavirinta koji su vam do tada bili nedostupni je, rekosmo, ovde blago usmeravana uputstvima što ih daje AI „Adam“, no Fusion je apsolutno igra koja nagrađuje radoznalost, istraživački duh i eksperimentisanje, pogotovo sa činjenicom da pronalaženje ulaza u naizgled nedostupne sobe i delove lavirinta najčešće znači i nagradu u vidu ekspanzija pula zdravlja ili municije koje Samus ima na raspolaganju.

Hoću reći, iako igra ima relativno jasno usmereno kretanje igrača kroz okruženje, istraživačka dimenzija se podstiče tom potrebom da se pronađu apgrejdi koji su često veoma dobro skriveni.

Jer, da ponovim po ko zna koji put, Metroid Fusion je dosta teška igra. Ne nužno u smislu da su bosfajtovi nefer izbalansirani, ali ipak je ovo igra stara bezmalo dvadeset godina i neke udobnosti koje danas praktično podrazumevamo u to vreme nisu bile deo standardne ponude.

U tom smislu, nije retkost da u bosfajt ušetate sasvim nepripremljeni jer igra, da bi razbila osećaj sigurnosti koji ste nazidali time što imate jasan cilj i rutu kroz okruženje, neke od njih ubacuje sasvim bez najave, podaleko od poslednje tačke na kojoj ste mogli da se snimite. Gotovo je sigurno da ćete prvi put a i sledećih nekoliko puta poginuti, sve dok ne ukačite prirodu ovog neprijatelja a to će onda podrazumevati dosta frustrirane šetnje po okruženju.

Ovo je element u kome mi je frustraciju beskrajno umanjila mogućnost snimanja pozicije u bilo kom trenutku putem emulatora pa sam i mogao da u punom smislu uživam u ingenioznom dizajnu bosova. Doktrina igre je da je svaki od bosova sa kojima se Samus bori, uključujući mehaničke naprave koje imaju organske komponente, zapravo organizam posednut X parazitima pa tako poražavanje samog bosa – a koji može imati i više od jedne faze – nije i kraj borbe i potrebno je nakon toga poraziti i grupu parazita učaurenu u neprobojnoj opni a koja će leteti unaokolo i projektilima gađati Samus sve dok je ne porazite.

Ovo umeju da budu vrlo napete i nezgodne situacije, ali igra svakako ovde demonstrira lepu maštovitost, pakujući neke od najmemorabilnijih bosova u serijalu u okruženja koja Samus znaju i da odmognu ali i da pomognu. Na primer, poslednji susret sa SA-X – parazitom koji imitira samu Samus – je u prostranoj hali sa platformama koje se mogu iskoristiti za vrlo taktičke napade i povlačenja kako biste porazili neprijatelja koji je u dotadašnjem toku igre bio maltene instant-smrtna presuda. Tu je i poludeli robot iz obezbeđenja sa kojim se borite dvaput, i naravno, nešto bez čega ni jedna ovakva igra ne može da prođe – veliki mehanički pauk, da bi završni sukob bio sa Omega Metroidom, jednim pretećim, opasnim čudovištem koje je ipak lakše nego mnoga sa kojima ste se već susreli.

Metroid Fusion se uspešno poigrava sa idejom da su paraziti X nova i zastrašujuća pretnja za čitav univerzum ali i time da su Metroidi njihov prirodni neprijatelj pa je i sama Samus, koja u sebi sada ima i određena biološka svojstva Metroida, jedina sposobna da im se suprotstavi ali po cenu specifičnih ranjivosti koje Metroidi imaju (konkretno, na hladnoću).

Ovo je fina varijacija na klasičnu postavku a sama priča pokušava da izmami i po koju suzu igranjem na kartu emocije koju Samus ima za svog bivšeg komandira, Adama Malkovicha na koga je AI sa kojim sada sarađuje podseća.

No, bilo bi malo preterano reći da Metroid Fusion ima „dobru  priču“ s obzirom da je tekst koji postoji uglavnom utilitarnog tipa i da kada Samus i ima monologe i refleksije koji treba da svemu daju filozofski gravitas i psihološko nijansiranje – to nije tekst literatura nekakvog visokog kvaliteta. Možda je Sakamotov scenario na japanskom bio upečatljiviji ali Engleski prevod koji smo dobili je dovoljan samo da da informaciju, ne i emotivni preliv koji bi bio poželjan.

Ono gde Metroid Fusion ni malo ne razočarava skoro dve decenije posle izlaska je kvalitet prezentacije. Iako je Game Boy Advance bio prenosna platforma na tragu zaista skromnog Game Boyja, njegovi kapaciteti su bili značajni a odlična prodaja je podrazumevala i da su developeri ulagali ozbiljan trud da proniknu u njegove dubine i izvuku maksimum iz dostupnih resursa. Naravno, ovo je pritom igra razvijana interno u Nintendu – i to u odeljenju R&D1 – pa je i audiovizuelni dizajn apsolutno vrhunski. Ovo je igra koja je upečatljivost i karakter Super Metroida uspešno pomerila na sledeći nivo, nudeći za svoje vreme solidne animacije ali za naše vreme još uvek izvrsnu grafiku, kolorit i specijalne efekte. Kako je Metroid Fusion bio naredni projekat studija R&D1 posle sublimnog Wario Land 4 tako se i u ovoj igri vidi to majstorstvo u vladanju tehnologijom ali i nadahnutost u tretiranju art direkcije. Muziku su napisali Minako Hamano i Akira Fujiwara i ovde je postignut idealan odnos između za Metroid tradicionalnih apstraktnih saundtraka koji treba da obezbede tu atmosferu pretnje i tenzije, i nešto upečatljivijih tema, teranih izvrsnim GBA-ovim zvučnim hardverom.

Metroid Fusion je u 2021. godini i dalje vrlo solidna igra. Ne radi se o najboljoj Metroidvaniji svih vremena, pa ni o najboljoj Metroidvaniji na Game Boy Advance (sklon sam da, čisto zbog širine njene vizije ovu titulu dodelim fantastičnoj Castlevania: Aria of Sorrow a o kojoj takođe nameravam da uskoro pišem na ime recentnog igranja na Anbernacu i Switchu), i svakako se može govoriti o izvesnom razvodnjavanju skoro perfektne formule Super Metroida, no ovo Metroid Fusion doslovno čini za korak ili dva zaostajućom u odnosu na igre koje smatram najboljim radovima svoje ere. A to nije mala stvar.

Na kraju treba podsetiti da Nintendo, i pored toga što je izlazak Metroid Dread bio sasvim prirodan povod da se Metroid Fusion učini dostupnim modernoj publici putem Switcha, ovu igru trenutno ni na koji način nema u prodaji. Možda će „prošireni“ Nintendo Online paket koji je debitovao prošlog meseca uskoro uključivati i GBA igre a onda mi je teško da zamislim da Fusion neće dobiti svojih pet minuta da ponovo zablista. Do tada… pa… snađite se.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s