Pročitani stripovi: Nocterra: Full Throttle Dark

Scott Snyder je proveo skoro deset godina na najvažnijim zadacima u DC-ju, pišući prvo vrlo cenjen strip o Betmenu a zatim preuzimajući u letu Justice League i, kroz događaje kao što su bili Metal i Death Metal, i odgovornost za uspostavljanje nove filozofije tretmana DC-jevog multi/ omniverzuma. Sasvim je razumljivo da tokom tog perioda nije imao previše vremena za druge projekte sa strane, no, otkada je ove velike serijale u DC-ju prepustio drugima (Kingu, Bendisu itd.),  zanimljivo je pratiti njegove creator owned projekte i videti koliko različitih pristupa žanrovskom stripu Snyder nastoji da pokrije.

Naravno, Snyder se vratio svom utemeljujućem radu, istoriji vampirizma u Severnoj Americi po dnaslovom American Vampire, a sa kolegom iz Marvela, Charlesom Souleom radi i serijal Undiscovered Country za Image, no, danas pričamo o drugom njegovom aktuelnom Image stripu.

Nocterra je serijal pokrenut proletos a na njemu se Snyder udružio sa još jednim uglednim DC-jevim autorom. Crtač (ali i scenarista) Tony S. Daniel je aktivan od devedesetih ali je njegovo zlatno doba krenulo polovinom prve decenije ovog veka kada je prvo sa Geoffom Jonesom radio Teen Titans a zatim postao kolaborator Granta Morrisona na ključnom serijalu priča o Betmenu koji je kulminirao sa Batman RIP, a nakon čega je Daniel ne samo nastavio da crta novog Betmena, već je jedno vreme bio i scenarista. Na Nocterri Daniel je „samo“ crtač ali njegova superstar harizma i upečatljiv, glamurozan crtež zaslužni su za dobar deo šarma ovog serijala.

Nocterra, a što bi bila nekakva aluzija na Zemlju na kojoj vlada noć, je jedan vrlo jasno zaokružen koncept i, može se slobodno reći, projekat koji je očigledno pravljen korišćenjem čekliste tako da se pokrije veliki broj publici potencijalno zanimljivih ideja. Neću da kažem da je ovo cinični, komercijalni projekat proračunatih medijskih profesionalaca, ali svakako se ne radi o nekakvom organski nastalom izrazu najdublje Snyderove i Danielove nutrine već o jednoj uspešnoj kompilaciji, pa tu i tamo i pastišu proverenih ideja i pristupa.

Utoliko, Nocterra se može opisati kao The Walking Dead koji sreće Mad Maxa a što je, složićemo se, sasvim solidna polazna tačka. Ovo je postapokalipsa u kojoj tehnologija i dalje šljaka i, ako čovečanstvo više nema na raspolaganju satelite, mlazne avione ili širokopojasni internet, makar ima moćne kamiončine na električni pogon i pouzdanu UHF radio-mrežu.

Takođe ovo je postapokalipsa kreirana 2021. godine i u njoj je rodna ravnopravnost, hvala proviđenju, već izborena pa je glavni junak u Nocterri zapravo glavna junakinja, mlada žena po imenu Val Riggs, drusna i energična vozačica postapokaliptične drumske krstarice od nekoliko tona koja šparta još uvek koliko-toliko očuvanim drumovima Severne Amerike u svetu koji već deset godina nije video sunce.

No nije ovde u pitanju prirodna, što bi narod rekao zdrava, neprskana apokalipsa, već je tmina na planeti posledica bizarnih naučnih eksperimenata koje je izvodio tim pod vođstvom vrhunskog fizičara koji je istovremeno imao i diplomu iz teologije. Utoliko, na Zemlji ne vlada nekakva nuklearna zima ili išta slično, mrak koji je prekrio planetu ima jednake udele fizičke i metafizičke komponente i njegov je uticaj na okruženje i životni, jelte, prostor, zapravo dublji i opasniji nego što bi bilo da je u pitanju prosto zaklanjanje sunca oblakom čestica.

Čime se hoće reći da je ovo vrlo „stripovska“ postapokaliptična postavka u kojoj je svetlost glavni, najdragoceniji resurs. Živi organizmi predugo izloženi mraku u ovom stripu bivaju transformisani u košmarne verzije samih sebe, sa biologijom koja biva potpuno izvitoperena tako da se čak i zečevi transformišu u feralne predatore, a ljudi koji se pretvore u „senke“, kako ovde žargonski zovu transformisane organizme, imaju najgoru moguću kombinaciju povišenih fizičkih kapaciteta, još uvek očuvanog dela intelektualnih kapaciteta, i fokusa na potpuno uništenje ostataka civilizacije i ljudskog društva, a u ime, reklo bi se, neke mračne agende koja dolazi s onu stranu naše realnosti.

Ovo je, naravno, skoro kao da čitate neki Image strip iz devedesetih godina, sa sve kamiondžijama i kamiondžijkama koji nose pripijene trikoe i koriste budžene raketne pištolje da spale košmarno izvitoperene, gotovo demonski formatirane organizme što ih napadaju dok prevoze teret ili ljude opasnim, mračnim drumovima i Danielov stil, iako je značajno uredniji i glamuru skloniji od onog što su radili Liefeld ili Portacio pre 25-6 godina, svakako ima nešto od klasičnog Image, well, imaginarijuma, sa izduženim figurama, biološki neverovatnim anatomijama, dinamičnom akcijom koja, iako ovo nije superherojski strip, izlazi podaleko izvan granica nečeg što bismo smatrali „realističnim“.

No, Snyder i Daniel ovome daju dovoljno karaktera i generalnog narativnog „mesa“ da ne deluje kao puka stilska vežba iz apokalipse. Snyder, recimo, svoju protagonistkinju odmah čini bliskijom čitaocu time što pokazuje da je od rođenja imala oštećenje vida koje je značilo da je do pete godine, kada je operisana, videla uglavnom mrak i možda povremeno neki tračak svetla i nejasni oblik, te da je uvijanje sveta u tamu tik pošto je ušla u pubertet na neki način ona doživela ličnije nego ostatak planete. Strip prati Val i njenog brata iz porodice usvojitelja, Emeryja (koji je Afroamerikanac, i lepo je da glavni junaci ne upadaju u uobičajeni WASP kontingent), skačući između „sadašnjosti“, odnosno sveta posle pomračenja u kome Val vozi kamion a Emery je „tehničar“ koji pravi i održava njenu opremu i oružje, i „prošlosti“, odnosno prikaza vremena neposredno nakon apokaliptičnog događaja, gde su Val i Emery prošli kroz traumu gubitka roditelja – koji su se transformisali u senke – a onda i kroz kolaps ljudskog društva nespremnog na „bolest“ koja dolazi od izlaganja mraku i ljude transformiše u demonske neprijatelje.

Iako sve ovo zvuči ultra cheesy, Synderov tekst stoji sa prave strane palp melodrame, dajući Valeriji energičan, preduzimljiv karakter koji stoji u odličnoj ravnoteži sa stripom baziranim na jurnjavi budženim kamionima po drumovima prepunim zastrašujućih pretnji. Daniel, svakako, veliki broj svojih likova, pogotovo glavne junake, crta maltene kao manekene i ovo nije naturalistički, gritty postapokaliptični narativ, već naučna fantastika koja balansira između perfektno odrađene drumske akcije, prepune kinematičnih prizora vožnje, borbe i viscere sa jedne strane i egzistencijalnog horora nadevenog filozofiranjem o religiji i teologiji sa druge.

Činjenica da se u stripu praktično vide „šavovi“, to jest da je tehnologija pripovedanja vrlo transparentna, sa balansiranjem sadašnjeg i prošlog, postepenim otkrivanjem istorije sveta ali i slojeva zavere u koju su Val i Emery ušetali samo pokušavajući da prežive u negostoljubivom svetu, sa preokretima i iznenađenjima koje očekujete jer vam ovo verovatno nije prvi postapokaliptični akcioni horor koji čitate – sve to ne smeta. Nocterra nije nekakvo originalno umetničko preduzeće ili eksperimentalni rad već klasičan žanrovski produkt bez ambicije da razbija kalupe i probija granice formata, ali sa kvalitetnim radom unutar tih granica i tog kalupa. Otud je i Snyderov odmereni palpoidni tekst sasvim prijemčiv i što se tiče količine i što se tiče tona, karakterizacije su ugodno prepoznatljive a klasični negativci i pozitivci koji se, očekivano, izmeću u još veće negativce su očekivani ali vrlo funkcionalni u narativu koji se u dobroj meri oslanja na upečatljivost Danielovog crteža.

Daniel, naravno, perfektno crta tu vozačku i borilačku akciju, lepe protagoniste i košmarne onostrane neprijatelje, uspevajući da likovima da mnogo karaktera a da sačuva tu superherojsku savršenost njihovih fizionomija. Kolor je radio Tomeu Morey, a koji je meni nepoznat, pa ću pretpostaviti da je u pitanju neki Danielov proteže i on vrlo lepo dopunjava lepršav crtež snažnim, pa i teškim tonovima koji sugerišu svet umotan u tminu a bez toga da table pretvore u nerazaznatljive brljotine. Odličan letering koji je radio AndWorld Design (pretpostavljam Deron Benett, koga sam već više puta hvalio za odličan, čitak, a upečatljiv i ukusan dizajn) zaokružuje ovaj vizuelno i narativno vrlo prijemčiv paket.

Nocterra, dakle, nije strip koji ruši nekakve granice i krči nove puteve u medijumu. Ovo je samo vrlo kvalitetan žanrovski rad sa dobro postavljenim svetom, simpatičnim likovima i dobrim odnosom akcije i filozofije. Ne treba u njemu tražiti neke prevelike dubine, ali on nije površan već samo usmeren prevashodno da bude brz, efikasan i intrigantan, kako biste svaki sledeći broj čekali sa jakom anticipacijom. Kolekcija Full Throttle Dark koja sakuplja prvih šest brojeva, i jedan vrlo zadovoljavajuće zaokruženi narativ izašla je pri kraju Oktobra, a sedmi broj i početak sledeće priče nam stiže u Januaru, pa svakako sugerišem da proverite koliko se sve to vama dopada odlaskom na Comixology.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s