Pročitani stripovi: The Whale Library

Pročitao sam lepi grafički roman The Whale Library (aka La Baleine bibliothèque) a koji je ove godine izašao za belgijski Le Lombard, dok ga je na Engleskom jeziku pred kraj Oktobra objavio Europe Comics. Ovo je perfektan laki obrok, takoreći marenda za kišne jesenje dane, sa manje od osamdeset strana vrlo laganog teksta i vrlo lepih slika a koji su spravili ugledni belgijski scenarista Zidrou (aka Benoît Drousie) i crtačica, takođe Belgijanka, Judith Vanistendae, a koja je do sada na sebe privukla pažnju nekolicinom dosta lepo ocenjenih grafičkih romana, uključujući Penelope.

Zidrou je, naravno, neka vrsta zvezde u ovom tandemu, čovek koji radi još od početka devedesetih i koji je karijeru nastavnika u školi proširio prvo pisanjem knjiga za decu a onda pisanjem stripova. Ovo je važno za pravilnu percepciju The Whale Library jer se radi o priči(ci) koja je u velikoj meri formatirana upravo kao narativ za decu, sa sve ilustracijama koje u nekim slučajevima zaista pre podsećaju na slike za dečije knjige nego na strip.

Ovim ne želim da kažem da je crtež koji je Judith Vanistendae isporučila neadekvatan za potrebe sekvencijalnog pripovedanja, naprotiv, neke table su veoma dinamične i njeno smisleno probijanje geometrije panela i „animiranje“ likova u „akcionim“ scenama vrlo doprinosi tome da ovo izgleda kao „pravi“ strip a ne kao serija ilustracija. Opet, ovo je generalno jedan poetski narativ, sastavljen od mentalnih slika više nego od direktnog prenošenja „stvarnih“ događaja na papir, pa se crtačica zapravo vrlo lepo snalazi kreirajući table na kojima glavni junak, morski poštar, prolazi kroz svoje svakodnevne radnje, a koje uključuju pripremanje i konzumiranje doručka, pa i mačku koja mu se mota oko nogu i simpatično mazi sa njim.

Generalni grafički prikaz stripa je svakako najpre ugođen sa idejom monumentalnosti i nedokučivosti, stavljajući radnju najvećim delom na more i u njen centar postavljajući plavog kita (zapravo ženku kita – kiticu?). Otud je i dobar deo upečatljivih tabli urađen sa malim brojem panela, često dva, a koji su postavljeni tako da se forsira vertikalna dimenzija koja sugeriše dubinu mora, i sa dovoljno prostora da se sugeriše veličina, masivnost i voluminoznost kita, kako spolja i iznutra. Crtež je rađen, reka bih, pre svega voštanim bojama i ovo sa jedne strane daje lepu, prijemčivu teksturu i snažan kolorit tablama, a sa druge znači da je finiji rad sa linijama nemoguć. Vanistendaeova stoga mora da se snalazi sa debljim linijama i da svoje predmete i likove crta i pomalo prenaglašeno, a što opet snažno doprinosi tom utisku da je reč o dečijoj ilustrovanoj literaturi koju radi slikarka. No, kako već rekoh, njena naracija ima lepu dinamiku i strip ni malo ne pati od slikarske statičnosti ponekada karakteristične za slične radove.

Ključna reč u vezi sa The Whale Library je svakako da je ovo „poetski“ narativ. Zidrou ne piše nužno u stihovima koji se rimuju ali je njegov tekst naglašeno poetičan kako u smislu ritma i metrike (i Engleski prevod koji potpisuje M.B. Valente ovo vrlo solidno uspeva da prenese) tako i u pogledu slika koje evocira. Sam početak stripa, pre i jedne (grafičke) slike sadrži nekoliko praktično stihova u prozi a koji sa svojim (poetskim) slikama kreiraju atmosferu za ostatak priče a kada stignete do njenog kraja, biće sasvim jasno i šta svaki od njih znači.

Zidrou ovde generalno piše u dobro raspoloženom, poetskom, blago humorističkom ključu, namenjenom, na prvi pogled bi se reklo, prevashodno deci. „Zaplet“ stripa, u meri u kojoj se o tome može govoriti, tiče se pomenutog morskog poštara, pripadnika službe koja čamcima raznosi poštu brodovima na pučini, te njegovog poznanstva sa ženkom plavog kita koja je stara sto hiljada godina, živi duboko u moru i samo noću izlazi po vazduh, da je kitolovci ne bi primetili, i služi kao bibliotekarka za ribe.

Ribe u fikciji – ili poetskom imaginarijumu – ovog stripa, vole da čitaju knjige i iz utrobe ženke plavog kita koja ima „milione“ knjiga pozajmljuju zanimljive naslove i čitaju ih često i same sedeći u njenoj utrobi. Strip se ne bavi mundanim elementima egzistencije – lancem ishrane itd. – i ovo nije fantastički narativ koji ima nekakvu ambiciju da se predstavi kao „realistično“ ili makar konzistentno okruženje gde važe nekakvi prepoznatljivi zakoni fizike ili biologije. Ovo je pre svega bajkovita pripovest u kojoj poštar pozajmljuje ljubavni roman od žene kita, i čita ga sa svojom trudnom ženom, pa zajedno uživaju u romansi sirene i pirata.

The Whale Library je pre svega priča o važnosti priča, imaginacije koja nije samo nesputana u smišljanju svojih slika i zapleta, već je zatim kodifikovana u narative koji se prenose drugima i, ključno, beleže na čvrstom materijalu – papiru – time dobijajući neku vrstu konačne forme. Strip podvlači važnost medijuma u pogledu dostupnosti priča – a koje su artefakti ljudske mašte, emanacije duha itd. – ali i njegovu propadljivost. Jedan od važnih motiva u stripu je upravo to da je na ljudima odgovornost da čuvaju ne samo priče već sam medijum koji te priče drži i prenosi dalje, pa su slike u kojima ljudi pronalaze knjige što ih je plima nanela na obalu, a zatim ih pažljivo suše iznad vatre kako bi ih čitali lepa, i svakako romantična.

Pogotovo, jelte, jer živimo u vremenu kada je veći procenat ljudske rase pismeniji nego ikada i knjige verovatno imaju veće tiraže nego ikada a opet je, neobično, utisak da ljudi zapravo sve manje čitaju knjige.

Ovaj utisak je svakako pogrešan – verovatno ne samo knjige već i „ozbiljne“ knjige čita više ljudi nego ikada nego smo tek sada postali svesni koliko mnogo ljudi ne čita ništa a mnogi koji su bili posvećeni čitaoci u mladosti danas sebe zatiču rasute pažnje, u nemogućnosti da mentalno isprocesuju više od Fejsbuk statusa ili, još gore, tvita, pa misle da je sa svima tako. No, čini mi se da je fakat kako su knjige izgubile status glavnog, osnovnog, sržnog medijuma što se tiče kulture i umetnosti za tu neku generalnu populaciju, zamenjene modernijim, ali, paradoksalno, efemernijim medijumima koji se oslanjaju ili na digitalne formate što izlaze iz mode brže nego što uspevamo da shvatimo, ili na nestalnu superstrukturu interneta.

Utoliko The Whale Library dosta toga govori idejom o knjizi kao fizičkom objektu koji se koristi sa srazmerno malo „predznanja“ i tehnoloških preduslova a koji, iako naoko veoma propadljiv, zapravo zahteva samo malo održavanja. Na kraju krajeva, ja u sopstvenoj biblioteci imam knjige štampane još u devetnaestom stoleću, koje je kasnije skupljao moj deda i možete se kladiti da su one pristupačnije čitaocu nego što će biti bilo koji od danas aktuelnih digitalnih formata za nekih 40-50 godina…

I biblioteka je ovde važna metafora, kao i bibliotekar u formi nekoga ko je „star“, ali ne zastareo, ko je otelovljenje i znanja o i ljubavi prema knjizi kao medijumu. Specifično, ovde, knjiga je medijum u kome su solidifikovane mašta, emocija, i ljubav, i gde se one vrednuju više nego puki transfer znanja, a što se često (pogrešno) smatra za najvažniju funkciju knjiga. U The Whale Library knjige se tretiraju onako kako ih često tretiraju deca, kao portali u svetove koji su savršeniji od onog u kome sami živimo pa se scene pred kraj priče, sa ljudima u maltene religioznom odnosu prema knjigama i valjaju gledati u tom ključu detinjstva gde svako čudo – a ima ih – zahteva adekvatno čuđenje.

No, pre nego što pohitate da ovaj strip podelite sa svojim detetom, evo i dva mala upozorenja:

U prvom redu, ovo je strip sa „grafičkom nagotom“, odnosno sa prikazima golih ljudskih tela, konkretno genitalija, a konkretno, bogami i  muških. Što se mene tiče, ovo je prikazano u ključu sasvim prihvatljivom za decu jer scene nisu erotizovane (a sasvim su dobro raspoložene) niti su golotinja i genitalije centralna tema ovih slika, ali pošto ja nemam decu svakako treba moj osećaj uzeti sa zrnom rezerve.

U drugom redu, strip ima predvidivi, ali svakako mračni preokret u priči koji sam, izopačen kakav jesam, ionako čekao od prve strane. On ne menja pozitivnu i optimističku poruku finala priče, ali svakako, da imam sedam godina i da su mi pokazali ovaj strip, plakao bih kao kiša bar 5-6 sati. I ovako sam se malo rastužio.

Sve to ne oduzima na kvalitetu The Whale Library a koji je manje „grafički roman“ više „grafička poezija u prozi“ i strip koji, možda možete da čuvate za dete kada je MALO starije, da mu pokažete sve lepote kitova i pismenih riba. Davanje linka za ovaj strip u digitalnom formatu deluje skoro kao da se šalim, ali evo ipak Comixologyja.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s