Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-11-2021

Jeste da smo ove nedelje svedoci pojave novog, goreg soja virusa koji nam je već ogadio 21. vek, a nazvali su ga Omikron samo da bi na kraju David Cage ispao kriv za sve (a ionako je kriv za sve), ali se puno starih favorita vratilo sa novim pločama, što živim, što studijskim, što kolekcijama obrada tuđih stvari, a i puno ovih bendova je objavilo pažnje vredne albume. Imamo, dakle i švedsku horor-operu, i američki dron-blagoslov i indonežanski grindcore i kineski spid metal i rumunski eterični blek metal i slovenački power metal, pa i gomilu propisnog heavy zvuka za publiku koja voli samo klasično. Propadosmo. Al sa stilom.

I odmah blek metal jer je crno uvek u modi. Novozelandski dvojac The Temple ima odličan debi album nazvan takođe The Temple a koji je istovremeno sirov, mračan, sofisticiran i još malo pa progresivan. Ovo nije čist blek metal i The Temple u svoju formulu ubacuju solidne količine one kavernozne, teške death metal svirke koja tako dobro uspeva u njihovom delu sveta, ali ovde je u prvom planu kvalitet pesama. U pitanju je projekat sadašnjih i bivših članova Ulcerate i svakako se čuje iskustvo i zrelost u komponovanju ali kod The Temple su pesme istovremeno i nepredvidive i potpuno osobene, emitujući spontanu, organsku energiju kud god da se okrenete. Atmosferično, mračno, malo i emotivno, ali sve vreme hermetično na najbolji način:

https://thetemplenz.bandcamp.com/album/the-temple

Ruski Nordloth zvuči vrlo dobro na debi EP-ju The Forest. Никита Давыдов koji sve ovo svira, peva, piše i producira ima uho za tipično slovenski blek metal koji je melodičan, raspevan i pun atmosfere a da je sve to istovremeno i korektno agresivno, sa jednom autentičnom blek metal energijom. Nije ovo muzika destrukcije i nihilizma, već tuge i melanholije ali puca od energije. Vro solidno:

https://ofnordloth.bandcamp.com/album/the-forest

Debi album nizozemskih Plaagdrager je izuzetno zreo od prvog tona, kanališući skandinavski zvuk sa kraja devedesetih, ali uz modernu produkciju i nešto modernizovan senzibilitet. Album Rampspoed & Verdriet je vrlo ubedljiva ploča sa pesmama koje u punoj meri računaju na individualne sviračke kvalitete članova ali je i kolekcija kompozicija koje se izdvajaju temama i rifovima. Slušajte recimo Blindeman sa svojim zlim hromatskim melodijama koje onda smenjuju lepo odmerene disonance, sve u srednjem tempu koji ja nešto ne volim naročito ali ova pesma mi je baš ušla u uho. Drugde bend krlja brzo i agresivno, ali album je generalno dovoljno raznovrstan i impresivno maštovit, tako da, pričamo o debiju kakav se samo poželeti može.

https://plaagdrager.bandcamp.com/album/rampspoed-verdriet

Australijski jednočlani projekat Krvna (kakvo ime!!!) ima vrlo solidan debi album. Sempinfernus, kako se ploča zove, svakako ima malo one samoindulgencije kakva često ume da mori jednočlane blek metal bendove pa su i ovde pesme podugačke i provode dosta vremena u kontemplaciji i refleksiji, ali autor, koji se i sam zove Krvna, ima dosta talenta i osećaja za komponovanje i aranžiranje pa dobijamo ne samo ličan i karakteran album već i pristojno napisanu i sekvenciranu ploču. Plus, zvuk je, kada se na stranu stavi spljeskan master, zapravo vrlo dobar. Svaka čast za debi:

https://seancerecords.bandcamp.com/album/sempinfernus

Takođe iz Australije dolaze Hunters Moon (sve tako, bez ikakvih apostrofa), čiji je debi album, The Great Pandemonium takođe ubedljiva, glasna i zrela kombinacija modernih blek metal ideja. Ekipa na JuTjubu već je definisala da je ovo kao da ste spojili Necrophobic i Uada, a uz odličnu produkciju i kvalitetno napisane pesme rekao bih da imamo još jedan pobednički uradak sa južne hemisfere. Ozbiljno, zrelo i energično:

https://huntersmoon.bandcamp.com/album/the-great-pandemonium

Malo da odmorimo od sve te zrelosti i dobre produkcije, novi EP meksičkog jednočlanog blek metal projekta Exaversum zove se Bestiarius i meni je prijala ta monotona, jednostavna, skromno producirana ali iskrena muzika. Exaversum ne krči neke nove putanje u blek metalu ali ono što radi je usredsređeno i ima jednu hipnotičku dimenziju pa ove četiri pesme, bez nekog odstupanja od centralne formule, lepo procure. A treba ceniti bend koji uspeva da u svoj logo elegantno udene kozje rogove:

https://exaversum.bandcamp.com/album/bestiarius

Ghost Cries su japanski simfonični black-death metal sastav i njihov treći album, Purgatorium je prvo što od njih čujem, a zvuči kao da sam bend slušao već mnogo puta. Ovo ne mislim u nekoj negativnoj konotaciji, da su Ghost Cries nešto nepodnošljivo neoriginalni or something, nego najpre da je njihova muzika očigledna kulminacija gomile uticaja koji su na kraju u sumi morali da daju ovakvu ploču. Ovde ima jednaka količina klasične muzike i saundtraka za Konamijeve igre iz devedesetih (poglavito iz Castlevania serijala), jednaka količina kiča i prefinjene kompozitorske veštine, jednaka količina tehničkih kvaliteta i jedne časne estetske naivnosti da u konalnici da skoro diealnu kombinaciju koja, ako ste JA ne može da ne bude simpatična. E, sad, vi, statistički gledano, verovatno niste ja, ali poslušajte, ovo je vrlo dobra ploča:

https://castleblackrecord.bandcamp.com/album/purgatorium

Morgul Blade iz Filadelfije uprkos imidžu „normalnih“ hevi metalaca moram da klasifikujem kao „blackened heavy metal“ s obzirom na vokalni stil gitariste, klavijaturiste i pevača Klaufa. No, nije samo stvar do pevanja. Debi album, Fell Sorcery Abounds i pored toga što se oslanja na dosta tehnika i ideja iz klasičnog heavy metal jelovnika, pa i power metal sfere, ima jednu sirovost i svedenost koje su tipičnije za ekstremne podžanrove pa je ovo, mislim, srećno srednje rešenje između blek i hevi metala za jako širok spektar andergraund publike. Pogotovo ako, jelte, voli Tolkina:

https://morgulblade.bandcamp.com/album/fell-sorcery-abounds

Negura Bunget u konačno izbacili svoj poslednji, posthumni album, Zău. Naravno, materijal je delom snimljen još za života prerano preminulog bubnjara Gabriela Mafe i bendu je trebalo četiri godine da sve to dovrši i da odluči da se album ipak objavi. Dobro je da jeste jer, iako ja istorijski ne marim previše za ovaj legendarni rumunski bend, Zău defnitivno odiše otmenošću i ambicijom, nudeći dugačke, meditativne pesme i gotovo ambijentalni zvuk:

https://negura-bunget.bandcamp.com/album/z-u

Dvojac iz Arizone Edicule o sebi govori kao o transcendentnom blek metal sastavu iz goruće pustinjske noći i sve to zvuči kao da nam se nameštaju na penal kad pustimo muziku a ono neka dva gubitnika udaraju po kantama u šupi, međutim EP Apotheosis je zapravo lep. Ovo jeste blek metal, jeste onako, filozofski zamišljen i sasvim je solidno napisan. Melodičnije nego što ja možda načelno volim, ali dovoljno svedeno i usredsređeno da mi ne smeta previše:

https://edicule.bandcamp.com/album/apotheosis

Godhead Machinery nisu postali ništa manje ambiciozni na trećem albumu, Monotheistic Enslavement i ovo je i dalje dosta avangardni ali i srazmerno prijemčivi black-death metal sa neveselom atmosferom i meditativnim elementima, ali i sa puno dobre svirke pa i prostora da se tu osete i druge emocije sem očaja. Godhead Machinery ne sviraju ni blizu „klasičnog“ švedskog blek metala ali ovoj sceni dodaju prekopotrebnu dozu osobenosti i karaktera:

https://godheadmachinery.bandcamp.com/album/monotheistic-enslavement

Novi EP kanadskih Ossuaire zove se Triumvirate, traje solidnih pola sata i donosi još njihovog opako distorziranog ali prijatno melodičnog i časno sviranog blek metala. Bend je već ozbiljno izgradio svoj zvuk na prethodnim izdanjima i ovo je sada na neki način i neobaveznije postavljeno, sa energijom koja je radosna i razuzdana a da pesme zbog toga ne deluju prostije ili pliće. Vrlo lepo.

Od istog izdavača, Sepulchral Productions stiže i odlični split Opus Blasphematum bendova Délétère i Sarkrista. Kanađani Délétère sviraju sjajan, melodičan ali dovoljno sirov blek metal u koji se odlično uklapaju klavijature i ovo je lepo napisano i kvalitetno producirano za relaksirano slušanje sa apetitom. Njemački Sarkrista je takođe melodičan i vrlo disciplinovan i uredan u svirci i zvuku, pa je ovo fino zaokruženo i vrlo preporučljivo izdanje a i omot mu je, priznajmo, izuzetan:

Počeli smo sa The Temple a završićemo blek metal sekciju sa Temple of Evil. Ovo je kiparski okultni blek metal sastav čiji drugi album, Apolytrosis nudi sve što vam treba za kraj Novembra: mračne a zavodljive melodije, puno atmosfere ali i poštenu, oštru i napadačku svirku. Prilično hipnotička i raznovrsna ploča a koja ne gubi iz vida svoj glavni cilj i estetsku srž:

https://templeofevil.bandcamp.com/album/apolytrosis

Prelazimo na stoner, doom, psihodeliju i sludge. Stoned Karma je snimila novi album, i Tales of the Damned je vidno profitirao od šestomesečnog perioda koji je prošao od prethodnog albuma. Nije Stoned Karma ovde ništa fundamentalno promenila u zvuku, i dalje pričamo o sporom, hipnotičkom i nežnom instrumentalnom psihodeličnom roku ali su pesme ovde za nijansu prorađenije, sa nešto više dubine. Ne kažem da meni njihova dosadašnja izdanja koja su se oslanjala prevashodno na gruv nisu prijala, jesu, ali ovde je sjajno videti da pored gruva bend uspeva da unese i neke druge ideje i da one spektakularno rade (na primer flauta u Age of Redemption). Vrlo relaksirajuće i prijatno a opet ne plitko i bez značenja:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/tales-of-the-damned

You Cannot Be Saved je naziv prvog albuma trija Merlock iz Vašingtona i meni to lepo zvuči. Ovo je spori, atmosferični ali i psihodelični stoner metal, koji dobro pazi da ne udara iz sve snage sve vreme pa tu ima dobre dinamike i svakojakih raspoloženja. Bend je za ovaj album snimio pesme sa prva dva demoa ali se sve to spakovalo tokom jedne večeri, uživo, pa sve zvuči vrlo sirovo i autentično. Ima štofa!

https://merlock.bandcamp.com/album/you-cannot-be-saved

Temptations Wings iz Sjeverne Karoline sviraju tvrd, glasan, vrlo metaliziran ali gruverski stoner rok, možda slično nekim od bendova koji snimaju za Ripple Music. Album Marauders of the Killing Moon nije izašao za tu kalifornijsku etiketu već za Electric Talon Records iz Filadelfije, ali, bez brige, muzika na njemu je kvalitetna. Ako volite tu kombinaciju sabatovskog gruva i razrađenijih hevimetal melodija, sve energično a disciplinovano, Temptations Wings su apsolutna preporuka sa pesmama koje su distinktne i interesantne svaka za sebe. Plus, Altar of Sabbath je toliko slatka posveta Black Sabbath da ja ne mogu da skinem osmeh sa lica:

https://talonrecordsusa.bandcamp.com/album/temptations-wings-marauders-of-the-killing-moon

Trippelgänger je sjajno ime za bend a ova ekipa iz Aalborga u Danskoj pritom i svira vrlo prijemčiv stoner rok. EP First Trip koji im je i pravo „pravo“ izdanje ima tri pesme odličnih gitara (solaže su sjajne), ubedljivog pevanja i generalno odličnog stonerskog gruva spakovanog u pažljivo napisane kompozicije tako da se sačuva organski, džemerski senzibilitet a da pričamo o punokrvnim aranžmanima. Veoma impresivno i više nego vredno ta skromna 3,33 Evra koliko ljudi traže za ovaj materijal:

https://trippelganger.bandcamp.com/album/first-trip

Skoro tri sata finog, sporog i raznovrsnog doom metala nudi inicijativa Sabbra Cadabra iz Buenos Airesa na kompilaciji The Last Witch (Compilado Doom Metal 2021). Ovde za pare koje sami odredite možete da se upoznate sa gomilom nepoznatih južnoameričkih bendova, ali im podršku daju i neka jača imena o kojima sam ja ovde već pisao u pozitivnoj konotaciji, poput Void Tripper, Black Spell i Lucifer’s Children. Mnogo dobre i tripozne muzike na ovoj kompilaciji, obavezno slušanje:

https://sabbracadabra.bandcamp.com/album/the-last-witch-compilado-doom-metal-2021

High Fighter iz Hamburga su solidan, čvrst sludge-stoner sastav sa jakim, energičnim gitarama i pevačicom koja ostavlja jako moćan utisak. Živi album, Live at WDR Rockpalast dolazi posle dva studijska albuma i predstavlja High Fighter u odličnom svetlu, sa raznovrnsim pesmama i kvalitetnom svirkom. Iako sve u bendu valja, pevačica Mona Miluski najviše upada u uho sa svojim autoritativnim šetanjem između melodičnog, gotovo brajanmolkovskog napeva i demonskog vrištanja. Udarački:

https://highfighter.bandcamp.com/album/live-at-wdr-rockpalast

Kad se bend zove Blunt, znate na čemu ste (a i na čemu su oni) i pre prvog takta. Closure, novi EP ove ekipe iz Ilinoisa ima četiri pesme teških, nadrogiranih rifova, sporog, teškog ritma i psihodeličnih vokala, baš kako i treba i mada Blunt ne otkrivaju bogznašta novo u orbiti stoner i sludge metala, i ovo staro što su otkrili je sasvim solidno:

https://blunt420.bandcamp.com/album/closure

Ali zato su Delos Dillerz iz Jekaterinburga bili vrlo prijatno iznenađenje. Njihov EP, Healing Madness ima tri pesme koje krasi stonerska težina i žestina, ali koje imaju i dosta tog nekog ’90s alternative rock šmeka a koji mi je iz nekog razloga prijao. Žena koja ovo peva je IZVRSNA a ni ostatak benda nije rđav i biće zanimljivo videti kako će ovaj bend da evoluira:

https://delosdillerz.bandcamp.com/album/healing-madness

Prelazimo na thrash metal, hardcore, grindcore, death metal i te načelno brze žanrove. Pursuit iz Severne Dakote zvuče odlično na živom EP-ju Live at 14​:​59 Studios. Ovo je moćan, moderan, rifaški thrash metal sa žestinom i tvrdoćom kakve se samo poželeti mogu a opet i sa dovoljnom količinom rada i promišljanja u domenu komponovanja da se sve ne svede samo na površne elemente. Odličan zvuk (ipak je ovo snimano u studiju) i generalno odlično predstavljanje benda koje me je ostavilo gladnim za još:

https://pursuit-thrash-fargo.bandcamp.com/album/live-at-14-59-studios

Česi Deviance nisu možda skroz moja šolja mleka od soje sa kakaom s obzirom da je njihov thrash metal bliži srednjem nego brzom tempu, ali debi album, Freeze, Obey je sasvim solidna ploča tehnički kvalitetnog i dobro napisanog thrash metala. Jeste, tačno je da se bend uglavnom drži srednjetempaške brzine ali se makar trudi oko rifova i aranžmana, ima odličnu produkciju a pevanje zvuči sasvim dobro. Utoliko, ovo je vrlo ugodan thrash produkt sa dovoljno raznovrsnim temama i pesmama da se lepo i časno posluša:

https://deviance.bandcamp.com/album/freeze-obey

Kolumbijski Stomp Roller svoj EP Ritual & Radical pripremaju za iduću godinu ali se već može slušati i kupiti na Bandcampu. I ovo vredi. Bend sebe stavlja negde između groove i sludge metal rešenja ali je žestina i brzina sa kojom se ovo svira dovoljna da ih ja spakujem uz thrash metal bendove. Produkcija je daleko od upeglane i kvalitetne ali sludge metal ne bi bio to što jeste da juri tu vrstu kvaliteta. Energija, žestina, dinamičnost, to su kvaliteti ovog trija pa preporučujem glasno slušanje:

https://stomproller.bandcamp.com/album/ritual-radical

Metal On Metal Records su ponovo izbacili masu izdanja odjednom i sva zvuče sjajno ali se na Bandcampu može čuti samo po par pesama a ne i čitavi albumi. Frustrirajuće! No, kako je drugi album finskih trešera Home Style Surgery pušten i na Jutjub, ovde sam da kažem da je Brain Drill Poetry još malo pa remek delo. Ovo je thrash metal koji je i melodičan i progresivan, sa stalno iznenađujućim, svežim idejama, a da je sva ta raskoš spakovana u muziku koja nepretenciozno čuka iz sve snage i ide napred velikom brzinom. Volim brze pesme a Home Style Surgery ih rade izvrsno, pišući album pun odličnih pesama i sjajne produkcije. Treš or bi trešd, sestre i braćo:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/home-style-surgery-brain-drill-poetry

Britanski jednočlani melodični death/ prog metal bend Shadow Mantra je izbacio vrlo solidan novi EP, Masks. Steve M koji sve ovo piše i svira je sa godinama stekao ne samo veštinu u prstima već i izgradio identitet i ovo su odlične pesme sa onom formom progresivne svirke koja ne udara akcenat na instrumentalističke egzibicije nego na promišljeno komponovane i aranžmane. Plus, sve ovo ima vrlo solidan zvuk. Impresioniran sam:

https://shadowmantra.bandcamp.com/album/masks

Dynasties of Decay je drugi album portugalskih Hellspike i još jedno od izdanja Metal on Metal Records koje moram da jurim po Jutjubu da bih ga čuo jer izdavač pušta samo nekoliko pesmaa na Bandcampu. Elem, ovo je melodičan i energičan speed metal zvuk sa dosta klasičnog heavy programa u svojim rifovima i aranžmanima. Prijatno i starinski, pomalo i retro, čisto producirano i prijemčivo:

https://metalonmetalrecords.bandcamp.com/album/hellspike-dynasties-of-decay

Chaos Century i Demonslaught 666 su dva kineska speed/ thrash benda koja siraju iz srca i bez kalkulacija. Split EP Raven and the slaughterer koji je izdao pekinški Dying Arts Productions je stoga ploča za pravu raju, sa sve blagim disonancama, rokerkim rifovima, vrištavim vokalima i obradama Motorheada i Hellrippera. Dying Art cepa previsoke cene za svoja izdanja, ali ovaj EP donosi puno radosti u svaku domaćinsku kuću:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/raven-and-the-slaughterer

Za još sirovog speed metala, tu je jednolčani ruski projekat Arcaneblaze, a čiji debi album, Conjure Mysticism and Goblet of Eternal Fire donosi svu rokersku, pankersku i šmekerski-metalsku gnusobu koju očekujete i priželjkujete od ovakve muzike. Ovo je sklopljeno od jednostavnih a zaraznih rifova, prostih, a ubedljivih ritmova i urlatorskog pevanja i mada Arcaneblaze ima još hleba da se najede dok ne dostigne Hellrippere i Butchere našeg doba, ovo je vrlo prijatan album koji isporučuje baš ono što obećava:

https://arcaneblaze.bandcamp.com/album/conjure-mysticism-and-goblet-of-eternal-fire

No, apsolutni trijumf blackened speeda dobijamo na debi albumu švedskih Eternal Evil koji se zove The Warriors Awakening Brings the Unholy Slaughter i ima veoma konanovski omot. A muzika, jelte, vozi napred bez mnogo bezbednosnih protokola, brzo, neodgovorno i zaneseno. Mislim, naravno, ovo je izuzetno disciplinovano odsvirano i kvlaitetno snimljeno, ali Eternal Evil imaju sirovost i jednostavnost koji zvuče autentično, a kad se na to dodaju i UBITAČNI rifovi, krvoločne solaže i odličan, promukao vokal, ovo je ploča vrlo blizu statusa remek dela.

https://eternalevil.bandcamp.com/album/the-warriors-awakening-brings-the-unholy-slaughter

Za ljubitelje klasičnog Bay Area Thrash zvuka, Death Angel su izbacili živi album, The Bastard Tracks i, pa, ovo ima čak sedamnaest pesama kvalitetne svirke koja i posle više od trideset godina zvuči ispravno i uverljivo. Death Angel su uvek bili jedna od najcenjenijih grupa svoje generacije i The Bastard Tracks potvrđuje njihov visoki kvalitet i vrednost njihovih pesama:

Midwich Cuckoos su u suštini pank bend koji je nastao prvo pisanjem pesama pa onda okupljanjem benda, a ta postava, reklo bi se, još uvek ima dosta fluidnu formu. Prvi album, Death or Glory izlazi prvo u formi EP-jeva, Death i Glory, od kojih je prvi, Death upravo izašao i, pa, ovo je vrlo prijatan, modern pank-metal koji će se i jednoj i drugoj publici dopasti jer je u pitanju bezobrazna, visokoenergetska muzika. Nazvani po romanu Johna Wyndhama, Midwich Cuckoos su muzički mnogo jednostavniji od svog koncepta, ali ne prosti već efektni i zabavni:

https://onslaughtmusic.bandcamp.com/album/death

Kad smo već kod panka, Dishell imaju najmanje originalno ime svih vremena i mada njihova muzika nije DIREKTNA imtiacija Dischargea, album Teutonic Beat jeste D-beat hardcore, ali sa dovolno prljavštine, težine i žestine da bude zadovoljna i pank i metal publika. Ovi Poljaci sebe opisuju kao sudar Anti-Cimex i Celtic Frost što je sasvim korektno ako prihvatimo da se Celtic Frost ovde nalaze pre svega u podtekstu a umesto njih na bini praše Motorhead. Svjedno, zabavan album za D-beat ovisnike. A ima nas:

https://dishell.bandcamp.com/album/teutonic-beat

Britanci Sentience u spisku članova svog benda pored svakog imena dodaju i željene zamenice a što nas podseća koja je godina i da veganski metalkor bendovi danas imaju više dimenzija svesnosti od onih iz našeg vremena. Elem, Promo ’21 ima samo dve propisne pesme, ostalo su interludiji sa političkim govorima o političkim prestupima Zapada i kako ih poništiti, ali muzika, kad je ima, je odlična, dajući nam vrištav, haotični hardkor, ali uz odličan zvuk i solidnu disciplinu. Kvintet vrlo dobro svira i biće zanimljivo čuti neko propisno izdanje, a ovo se daje po ceni od koliko date:

https://sentiencehc.bandcamp.com/album/promo-21

Zanimljivo je da Grayshape iz Baltimora insistiraju da je njihova muzika post hardcore iako je ovo u suštini hardcore thrash sa malo simpatičnih izlazaka iz trešerske forme kroz nešto melodičnije crtice i nešto disonantnih momenata. No, kako god je zvali, muzika na albumu Good Culture je odlični, metalizirani, sjajno napisani, udarački ekstrapolirani pank rok sa vrištavim vokalom i sjajnim zvukom. Mislim, slušajte tu gitaru, SLUŠAJTE JE! Velika preporuka:

https://grayshape.bandcamp.com/album/good-culture-3

Ghosthookers iz Teksasa trinaest godina posle prvog EP-ja snimili su tri nove pesme kvalitetnog i zaraznog pank roka sa metal elementima. Rabies Angel je raznovrsna ali u suštini uverljivo rokerska ploča kakvu vredi celu puštati na žurkama čak i ako ste na toj žurci jedini učesnik. Moćno, ubedljivo i nadam se da signalizira početak dinamičnije diskografske aktivnosti za ovaj sastav:

https://ghosthookers-rock.bandcamp.com/album/rabies-angel-ep

Since We Were Kids su – skatecore bend kao iz vaše i naše mladosti. Singl Grind ima dve izvrsne pesme melodičnog a opet rokerskog hardcore thrash zvuka koji čak i mene koji nikada nisam stao na skejt žestoko inspirišu. Samo dolar a OVOLIKO sreće!

https://irishvoodoorecords.bandcamp.com/album/grind

Abusive Fisherman su ukrajinski bend koji na albumu Вижу Тебя Насквозь ima čak 24 pesme koje se šetaju između panka, metala, hip-hopa i sve to sa jednom izraženom eksperimentalnom crtom. Ovo nije napaljen, ekstrovertan zvuk za mlade, nego prilično cerebralna, ali kvalitetna muzika koja nije prestala da me iznenađuje do poslednje pesme. A povremeno je i sasvim napaljeno i razbijački u pesmama koje su praktično deathgrind. Veoma vredno slušanja a i košta samo dva dolara da se kupi. Sjajno!

https://abusivefisherman.bandcamp.com/album/i-see-right-through-you

End Means su siledžijski metalizirani hardcore sa slemovima iz San Antonija i ovo je za Teksas možda i karakteristična mačo muzika koja je ipak dovoljno suptilna za moje potrebe da lepo poslušam EP Vision Tinted Red. Veliki deo zabave je u užasno dobrom zvuku gitare i slem rifovima koje ona nemilice sipa pa sam ja ovde klimao glavom sa dementnim odobravanjem:

https://endmeans.bandcamp.com/album/vision-tinted-red

Violent Majority iz Masačusetsa krvnički zakivaju na svom debi albumu We Are Not In This Together. Ovo je razgnevljen, moćan, odlično odsviran grindcore/ powerviolence sa kvalitetnom studijskom produkcijom i pesmama koje ni ne dosežu dva minuta. Disonance između žestokih rifova, brz tempo ali i tvrdi metal zvuk celom ovom izdanju daju ukus urgentnosti i brutalnosti koji jako prija.

https://violentmajority.bandcamp.com/album/we-are-not-in-this-together

Za još ubistvenog grindcorea idemo u Džakartu. Prefrontal Cortex na svoj demo, Raw Demo 2021 pakuju devet pesama od kojih samo tri traju duže od minut a ni jedna ne dobacuje do dva. Ovo je sirov i relativno lo-fi ali bend ima zanat u rukama, ima stav, atmosferu i umeće da pesme i pored kratkoće ne budu samo gnevni izbljuvci već karakteran, zabavan old school grindcore.

https://prefrontalcortex.bandcamp.com/album/raw-demo-2021-2

Unhinge iz Nju Džersija sebe opisuju kao blackened grindcore ali ovo je ipak samo grindcore, mada odličan. Kratke pesme, superbrza svirka, žestina, ali i ozbiljnost u izrazu, sve to krasi njihov EP Abyss of Shit koji me je dobrano protresao i zainteresovao da bend pratim i nadalje. Probajte:

https://unhingegrind.bandcamp.com/album/abyss-of-shit

Ove nedelje brazilski jednočlani grindcore projekat Agamenon Project ima split sa krastpank bendom Crüeldäde. Crüeldäde su jako sirovi i zvuče kao da su snimani u podrumu u Sloveniji, cirka 1985. godine, ali nije da nemaju šarma. Ovo je surovi pank-hardkor po receptima starih majstora i ja sam na neki način i oduševljen što ovako sirovu muziku i danas neko pravi i snima. Agamenon project zvuči oštro, skoncentrisano i ubitačno u četiri fine grindcore pesme. Plaćate po želji:

https://whocaresrecordsbrazil.bandcamp.com/album/35-21-agamenon-project-x-cr-eld-de

Za sličan lo-fi grindcore ugođaj i po sličnoj ceni dobijate i split grčkih Corrodent i slovenačkih Slund. Ko nije svoj ukus tesao slušajući kasetne splitove i kompilacije devedesetih možda neće u ovome znati da uživa baš na prvi ugriz, ali uz malo dobre volje i istrajnosti, lepota se nađe i u ovom kršu i lomu. Samo udrite, braćo:

https://corrodent.bandcamp.com/album/split-w-slund

https://slund.bandcamp.com/album/split-w-corrodent

No, split EP pod nazivom Split/ EP bendova Bestial Tongues i Blemish je podsećanje da grindcore ne mora da bude lo-fi i primitivan da bi ostvario svoju misiju muzičke anihiliacije. Izašao za Frozen Screams Imprint, a koji je i izdavač i fanzin sa Long Ajlenda, ovo je odličan primer tehnički kvalitetnog a i dalje niskobudžetnog grindcorea koji osvaja ne primitivnošću i zlovoljom već preciznošću i, pa, dobro, zlovoljom. Zakivački, mučno, moćno, a jedino što digitalne daunloude morate da kupite od bendova:

https://frozenscreamsimprint.com/album/split-ep

Nikada nisam bio preteran ljubitelj hi-end grindcore zvuka  projekta Lock Up iako su u njemu uvek svirali ljudi koje volim. Stvari se ne menjaju preterano ni sa novim albumom, The Dregs Of Hades. Novost je da pored Kevina Sharpa iz Brutal Truth koji od 2014. godine zamenjuje Tomasa Lindberga na vokalima, ovde peva i, pa, Tomas Lindberg. Bend, dakle, sada ima dva pevača i mada to ne menja dramatično njihov zvuk, lepo je čuti Lindberga ponovo (iako smo ga ove godine čuli na već dva albuma, jedan od njih prošle ili pretprošle nedelje). Muzički, Embury se i dalje drži vrlo generičkog deathgrind zvuka koji je tehnički impresivan ali i dalje nema baš previše duše, no, sluša se to bez mnogo muke ako ne tražite neke dubine:

https://listenable-records.bandcamp.com/album/the-dregs-of-hades-2

Decerebration su kvebečki bend koji je, barem tako piše na njihovom Bandcampu, definisao death metal zvuk scene ne samo u Kvebeku već i u Kanadi tokom devedesetih. Ja se naravno tog benda ne sećam, ali valjda je u redu jer nisam Kanađanin. Elem, bend se reaktivirao u toku prošle decenije a novi album, Follow the Scars je „povratak klasičnom old school zvuku“ i, pa, odličan je. Ovo jeste old school ali zvuči vrlo prirodno i prijatno sa puno lepih rifova ali i sasvim pristojnim koketiranjima sa melodičnošću (slušajte naslovnu pesmu) i puno gruva. Odlična produkcija i kvalitetna svirka, prijatno iznenađenje za početak Decembra.

https://decerebration.bandcamp.com/album/follow-the-scars

Palsied iz Nju Džersija je jednočlani death metal bend koji me je šarmirao svojim EP-jem Certain Death Austerities. Da se razumemo, ovo bi i devedesetih, na koje se jako oslanja, bilo vrlo andergraund i ni tada nešto inovativno, ali, da ne tražimo previše od života, dopada mi se iskrenost, strast i žestina sa kojom se ovaj vrlo klasično-zvučeći materijal izvodi.

https://palsied.bandcamp.com/album/certain-death-austerities

Gourmand nije baš intuitivno ime za death metal bend ali ova ekipa iz Kanzas sitija svira zapravo simpatičan, malčice progresivan death metal pa je EP To Bring To Nothing kolekcija tri pesme zanimljivih tema i promišljenih aranžmana. Ovo je još jedno podsećanje da death metal može da bude sofisticiran i kompleksan a da ne izgubi ništa od svoje agresivnosti i hermetičnosti. Vrlo dobro:

https://gourmandofficial.bandcamp.com/album/to-bring-to-nothing

In Command u principu sviraju melodični death metal ali na istoimenom demou ima i dosta metalcore elemenata pa i  malo klasičnog heavy zvuka. Raznovrsnost pesama i vrlo dobra produkcija su me privukli i naterali da ovo poslušam pažljivije i mada In Command nisu generalno stil koji bih ja slušao, ovde ima dosta simpatičnih momenata i vredi da se čuje. Podrazumeva se da sami birate cenu:

https://incommand.bandcamp.com/album/in-command

Poljaci Depravity na svom drugom EP-ju, End of Games (a kojim, valjda, sa par meseci zakašnjenja, proglašavaju zatvaranje Olimpijskih igara?), nude odlično produciran, vrlo sazreli black death metal sa tehničkim ambicijama. Ove četiri pesme nude i mnogo muzike i mnogo atmosfere, i kvalitetan zvuk i jednu neumoljivu agresivnost koja ipak nije monotona i ume da uzme mnoge forme. Vrlo sam zadovoljan:

https://depravity-official.bandcamp.com/album/end-of-games

Rusi Splatterums kažu za sebe da sviraju Splatter Metal, a tako im se zove i novi EP, mada je u pitanju samo gruverski death metal. Ali simpatičan. Ovo je melodično, onako, za ples i piće, ali nije trivijalno i glupo i od groove metala uzima samo koliko trerba da death metal osnova bude prijateljska za slušaoca koji nije baš onaj najbolesniji death metalac. Lepo je:

https://splatterums.bandcamp.com/album/splatter-metal-ep-2021

Losanđeleski Teeth na novom EP-ju, Finite ubijaju iz sve snage. Njihov brend mračnog, disonantnog death metala je na ovom izdanju vrlo efikasan, tehnički precizan ali sa mnogo doom atmosfere po kojoj je ovaj sastav i poznat. Odlična produkcija, ekstremno agresivne ali karakterne pesme, odlična ploča:

https://teethband.bandcamp.com/album/finite

Šveđani Abscession nude granitno tvrd, disciplinovan ali prijatan (švedski) old school death metal na svom drugom albumu, Rot of Ages. Nema ovde nekih velikih novih ideja niti truda da se odmakne predaleko od predložaka starih nekoliko decenija, ali Rot of Ages je energična, rifaška a opet dovoljno melodična ploča metala uz koji se šutira i neartikulisano urla u masi. Refleksije i filozofiju valja tražiti drugde, no ako vam je prevashodno do zabave i metal provoda, Abscession je nude u izobilju:

https://abscession.bandcamp.com/album/rot-of-ages

Austrijski Adiant u principu nisu moj zvuk, ali ova mešovita muško-ženska ekipa ima taman toliko preterivanja u svojoj kombinaciji melodičnog, prijateljskog death metala i operskog simfo-metala da je meni to sa prave strane ograde. Debi album  Killing Dreams je lepo produciran i muzički svakako preslađen za moj ukus ali komponenta na kojoj on počiva je svakako izvrsni sopran Patricie Gschier koji oživljava sve aranžmane i pesmama daje upečatljiv, snažan identitet. Slatko je:

https://adiant.bandcamp.com/album/killing-dreams

Kanađani Devastator su osnovani 1990. godine, snimali demo snimke devedesetih, prvi album izbacili tek 2008. godine a onda 2013. godine stali. Fight or Die je novi album i iako je ovo na prvi pogled samo osrednji srednjetempaški death thrash metal, muzika zapravo ide značajno šire, trudeći se da ugodi idiosinkrazijama svojih autora i da se ne vezuje preusko za žanr. Ovo je i dalje srednjetempaški deaththrash, hoću da kažem, ali sa osobenim idejama i dosta hardrokerskih elemenata. Ne radi sve, kako ja to obično kažem, ali dosta toga na ovom albumu zapravo radi i vredi ga poslušati:

https://devastator1.bandcamp.com/album/fight-or-die

Takođe kanadski Martial Barrage nema mnogo ambicija da svoj žanrovski izraz sad nešto preterano obogaćuje. Njihov album, Agents of the Wolf Age, drugi, a šesnaest godina nakon prvog, je žestoki, nadrkani deathgrind. No, Martial Barrage su ovi ploču pravili duže od deceniju i po pa se i pored vernosti žanru čuje dosta osobenih ideja i ova brutalna muzika zapravo ima dodatne dimenzije pored te brutalnosti. Da je malo lepše producirano, ovo bi privuklo pažnju raznih metal influencera, ali i ovako vredi da se odvoji vreme da se posluša na ime tog spoja sirovosti, brutalnosti i ekscentrične eksperimentacije:

https://martialbarrage.bandcamp.com/album/agents-of-the-wolf-age

Citadel iz Nju Džersija je jednočlani progresivni death metal projekat sa malo black metal elemenata i That Which Haunts the Dead, debi album ovog projekta je možda na granici kvaliteta zvuka koji sam spreman da slušam, ali je muzički interesantan i ima puno ideja i kvalitetne svirke. Ameer Aljallad je sve ovo napisao, odsvirao i producirao pa već za to ide ogromna pohvala, mada je zvuk, kako rekoh, skoro aktivno neprijateljski nastrojen prema mojim ušima. Ali kada se uši na to naviknu, ovo je i melodičan death metal sa puno duše i energije:

https://citadelband.bandcamp.com/album/that-which-haunts-the-dead

E, pa baš mi je falilo malo kvalitetnog indonežanskog slema da plaknem uši. I dobio sam ga sa prvim albumom dua Perveration koji čine dva momka sa Istočne Jave. Indonežanski brutalni death metal/ slamming death metal često ume da u svojoj brutalnosti i hermetičnosti ode tako daleko da se izgubi svaka distinkcija između pesama i sve se svede na puku teksturu pa sam sa velikim odobravanjem slušao Perversion in Manifest Disease koji ima odličnu produkciju i pesme napisane tako da, naravno, imate sav taj slemerski fokus na tupoj brutalnosti, ali da se rifovi čuju, i tvore smislene celine. Obično kažem da je dobar slamming death metal istovremeno i brutalan ali i gruvi i seksi i Perveration odlično potvrđuju ovo pravilo (uključujući postmortem ejakulaciju na omotu). Ovo nije muzika ni za koga sem za tvrdokorne ljubitelje slema, naravno, ali i među njima ima onih sa boljim i lošijim ukusom. Perversion in Manifest Disease uprkos imenu apsolutno bira publiku među onom sofisticiranijom, nudeći pesmu za pesmom neljudskog zakivanja i gaženja a da je sve to na kraju nekako eksttaično i lepo. Divni ljudi, divan album:

https://perveration.bandcamp.com/album/perversion-in-manifest-disease

Pravo je zadovoljstvo čuti novi Encenathrakh, nazvan Studio Album, iako ovo tehnički nije album nego EP a i bend sam naglašava da je snimljen uživo i da nije u pitanju novi studijski album. U svakom slučaju, ako volite potpuno razobručenu ekstremnu metal svirku koja nominalno spada u tech-death metal ali istovremeno uzima ogromnu količinu inspiracije od slobodne improvizacije, eksperimentalne muzike, No Wavea itd. – Studio Album je prava proslava i užitak. Encenathrakh su bend u kome su se sureli ljudi što već decenijama prave avangardnu muziku inspirisanu metalom pa ovde imamo Micka i Colina iz Krallice i Weasela Waltera, bubnjara (i multiinstrumentalistu) najpoznatijeg po životnom projektu The Flying Luttenbachers, a sa kojim sam se svojevremeno, biće uskoro dve decenije, neobavezno dopisivao i mogu iz prve ruke da potvrdim da je kul lik. Walter je izuzetan bubnjar i neko ko ekstremno ozbiljno shvata ideju spajanja free improva, avangarde i ekstremnog metala a Mick Barr je već donekle sličnu muziku radio sa Orthrelm pa je ovaj spoj ne samo prirodan već i ekstremno eksplozivan. Ovo jeste death metal, sa paklenim vokalima, blastbitovima i komprimovanim rifovima – dakle, ne uobičajeno slobodnije tumačenje kakvo se dobija kada avangardisti sviraju metal – ali Encenathrakh uspevaju da elemente brutalnog, tehničkog death metala spoje na načine koji su bliži free improv zvuku, kreirajući pesme koje imaju aranžmane i očigledno su „napisane“ ali što pršte od anarhične improv energije. Sjajno!!!!!!!

https://encenathrakh.bandcamp.com/album/studio-album

Bludgeoned iz Vašingtona na debi EP-ju Summary Execution izvaljuju vrlo klasičan brutal death zvuk sa umrljanim vokalima, ali i sa disciplinovanom, kvalitetnom svirkom. Muzika je ovde dosta hermetična, distancirana, namerna da slušaoca otuđi a da mu u tom otuđenju pruži i nekakvu transcendenciju i ovo i pored slemerskih pasaža i neljudskih vokala nije tek plesni, zabavni brutal death, pa svakako vredi poslušati i ako imate prefineniji ukus:

Nedelju mi je ulepšao drugi album finskih Concrete Winds, jedna apsolutno ubitačna ploča death metal pokolja i destruktivne radosti. Concrete Winds su još pre dve godine debi albumom pokazali kako može da se pravi muzika koja je konceptualno jednostavna a suštinski savršena i dajući tom debiju ime Primitive Force rekli sve što je potrebno. Drugi album se gramatički neispravno ali suštinski sasvim korektno zove Nerve Buctherer i donosi još uraganske, razjarene svirke koja zaobilazi klasična aranžmanska rešenja i fokusira se maltene isključivo na agresivnost i brzinu. Kod Concrete Winds ovaj pristup pali jer su ljudi u stanju da napišu izuzetno kvalitetne pesme koje taj „sve vreme svom snagom“ etos uobličuju u zanimljive, maštovite aranžmane a novi album uspeva da ima i dinamičniji mastering pa je i u tom pogledu ovo korak napred u odnosu na debi. Savršenstvo i da nije izašao novi Sunn0))) ovo bi bio album nedelje:

https://concretewinds.bandcamp.com/album/nerve-butcherer

Ovo je i nedelja u kojoj se neke klasične death metal grupe vraćaju novim albumima a nije preterano reći da se sa mnogo anticipacije iščekivao povratnički album klasičnih death progresivaca Cynic. Da bude jasno, Cynic je danas samo Paul Masvidal (plus bubnjar Matt Lynch) a što je nekako uvek i moralo da se tako završi pogotovo uzevši u obzir da su čak dva člana benda preminula u 2020. godini a da je Cynic po rečima jednog od njih – Seana Reinerta – još 2015. godine prestao sa radom. Elem, Masvidal je rešio da ime Cynic još uvek ima težinu i njihov tek četvrti album za više od trideset godina, Ascension Codes je koloplet njegovih kompozicija koje bi trebalo da prijaju svakom starom fanu a i da im osvoje i neke nove. Naravno, Cynic nikada nisu bili nešto naglašeno „death“ metal bend i Ascension Codes je isto onoiko jazz rock koliko i progresivni death metal, sa melodičnom dispozicijom i puno prijatne naučnofantastične ikonografije. Album je naglašeno prijatan sa svemirsko-duhovnom tematkom koju podcrtavaju sintisajzeri i mekan zvuk gitara i mada su Cynic od početka koketirali sa egzotičnim religijskim i filozofskim konceptima, njihova muzika nikada pa ni sada nije upadala u new-age stereotipe. Nisam, da budem iskren, očekivao da će mi se ovaj album ovoliko dopasti, ali Masvidal i Lynch, iako nisu napravili nikaku radikalnu inovaciju u zvuku benda, naprosto prave vrlo dobre pesme sa vrlo dobrim shvatanjem koncepcije koja ih čini unikatnom pojavom u metal ekologiji pa apsolutno preporučujem ovaj album i ljudima koji inače ne bi slušali metal a kamoli death metal jer je njegova estetika daleko prevazišla ikakva metal ograničenja:

https://cyniconline.bandcamp.com/album/ascension-codes

A onda su i Hypocrisy novi album, Worship prvo pustili na Youtube, prenoseći uz premijeru albuma i njegovo (bukvalno) lansiranje u svemir. Mislim, death metal nikada nije bio ovako otmen, gospodo i dame. Ugledni švedski sastav zvuči sasvim zdravo i  raspoloženo na prvom albumu posle osam godina (mada su u međuvremenu snimali svašta, dakle, nije bilo prave pauze) i ovo je sada već sasvim prepoznatljiva melodična i za death metal prijatno raznovrsna muzička ponuda koja ne beži od ekstremnog izraza ali voli da ga obogati svakojakim tematskim i estetskim sadržajem. Peter Tägtgren je, kako i očekujete, napravio kvalitetan zvuk za muziku koja treba da bude i preteća i prijemčiva i mada se meni svakako ne dopada sve što Hypocrisy rade na ovom albumu, takođe i mislim da je urađen pošteno i da vredi da se posluša:

Prelazimo na zadnju sekciju u koju pored heavy metala klasične provinijencije ide i sve egzotično što ne znamo gde bismo. Recimo, već sam se malo zabrinio što Beastial Piglord nekoliko nedelja nije izdao novi album ali upravo nam je stigao Sludge Thing i sve je u najboljem redu. Čime hoću da kažem da je i muzika na albumu prilično dobra. Mnoga recentna Piglordova izdanja su bila podaleko od metala, roneći kroz dubine eksperimentalne muzike ali i iz naslova se da naslutiti da ovde ima više moćnih gitara i udaračkih ritmova. Srećom, eksperimentalna i psihodelična dimenzija muzike nije izgubljena pa je ovo dostatno metalizirano ali i dalje tripozno i veoma nepredvidivo. Po običaju plaćate koliko želite:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/sludge-thing

Never Kenezzard iz Denvera ne samo da na omotu albuma The Long And Grinding Road imaju golu ženu a da je upitanju ukusna pa i umetnički intrigantna slika, nego je i muzika na tom albumu iznenađujuće dobra. Možda ne toliko iznenađujuće za poznavaoce lokalne scene ali ja sam bio zatečen ovim autoritativno napisanim i sjajno snimljenim primerkom tog nekog alternativnog metala koji ima elemente (post)hardkora i psihodelije, a uvek je u odličnom gruvu sa masom lepih gitarskih rešenja, melodija, solaža i, naravno rifčina. Moćna, dinamična ploča sa nekoliko jako ambicioznih kompozicija. Ne propustiti:

https://neverkenezzard.bandcamp.com/album/the-long-and-grinding-road

Impresioniran sam albumom Madman Theory istoimenog projekta u kome jedan čovek radi sve osim sviranja bubnjeva a drugi svira bubnjeve. Federico Delfino je iz Los Anđelesa i sudeći po ovom albumu EKSTREMNO je talentovan jer je u pitanju izuzetno napisana i producirana kolekcija radio-friendly heavy metal hitova koji prizivaju hair metal stileme osamdesetih ali ne zvuče anahrono niti retro, spajajući se sa modernijim zvukom. Album mi nije toliko blizak po pitanju ukusa i preferenci koliko sam zapanjen da ovaj čovek (i njegov saradnik) nemaju ugovor sa nekim ozbiljnim izdavačem jer ovaj nivo profesionalizma i kvaliteta ne čuje se često:

https://madmantheoryofficial.bandcamp.com/album/madman-theory

Ljubljanski SkyEye ima vrlo dopadljiv drugi album, Soldiers of Light koji smisleno unapređuje već prilično impresivnu muziku i produkciju debija od pre tri godine. Soldiers of Light se kreće na ugodnoj teritoriji između klasičnijeg heavy zvuka i nešto modernijih power i thrash ekstrapolacija, nudeći čvrst zvuk ali i melodičnost, solidan tempo, mošerske teme, snažan, čist vokal… Pesme su napisane umešno i mada ne osvajaju nekakvim prevelikim invencijama, ovo je vrlo prijatan, pokretački metal za svakoga ko voli da mlati glavom i treska nogama. Odlično:

Vankuverski FireWölfe na svom trećem albumu, Conquer All Fear sviraju vrlo klasičan, vrlo prijatan, pomalo retro heavy metal u stilu Dokken, Icon ili Ratt. Ovo je dakle, na neki način severnoamerička verzija onog to se sviralo preko u Britaniji početkom osamdesetih, samo četiri decenije kasnije, uz kvalitetnu produkciju i jednu očiglednu posvećenost na strani Kanađana. Svirački i produkcijski je ovo jako dobro a pesme, ono što nemaju u domenu originalnosti, nadoknađuju razrađenošću ideja. Fino i prijatno:

https://firewolfe.bandcamp.com/album/conquer-all-fear

Brazilski jednočlani projekat Grey Wolf ima peti album i ako vam je nejasno kakva je na njemu muzika i pored naslova Cimmerian Hordes, moguće je da uopšte ne volite metal nego vam se samo dopadaju dugokosi muškarci. Fabio Paulinelli ne da nije dugokos nego brije glavu, ali to mu lepo stoji a album je pomalo lo-fi, ali srčan, epski heavy metal sa konanovskim senzibilitetom i puno generičkog ali iskreno sviranog rifaškog i melodičnog rada. Bilo bi zanimljivo jednom čuti sve ovo u izvođenju celog benda i mada bi produkcijski sigurno bilo bolje, izgubilo bi element autentičnog karaktera koji Paulinelli ubrizgava u svoje albume:

https://grey-wolf.bandcamp.com/album/cimmerian-hordes

Nemački Lynx sviraju starinski heavy metal/ hard rock sa jakim mirisom kasnih sedamdesetih i to meni na njihovom debi albumu simpatično zvuči. Watcher of Skies je daleko od savršene ploče, ima tu mnogo elemenata za kritikovati, od pevanja do miksa, ali bend ima vrlo lep, prijatan zvuk i mastering i dinamika u svirci u sadejstvu sa prijatnim, karakternim melodijama na kraju uspevaju da osvoje moje srce. Poslušajte:

Opera Diabolicus valjda spadaju u ovu sekciju s obzirom da ovde ima dosta epske heavy metal dimenzije, ali drugi album ovih Šveđana, Death on a Pale Horse zapravo je mnogo ambicioznije, progresivnije formatiran od tek sviranja epskog hevi metala. Ovo je teatralna, kompleskno napisana muzika koja iako nema „stvarni“ operski zvuk apsolutno uleće u tu kategoriju muzike koja se sluša da biste ispratili narativ i saznali šta je bilo dalje. Kvalitetno napisano, perfektno odsvirano i otpevano, odlična produkcija, vrlo vredno slušanja:

Nijemci Eternity’s End su svakako suviše melodični i i power-progrsivni za moj ukus, ali nije da album Embers of War, njihov treći, nema u sebi kvaliteta koji mi pašu, od brzog tempa kojim pesme idu, preko kafanskih horskih refrena, pa do ponekog vrlo lepog rifa. Naravno skoro neprestana soliranja mi malo grebu uši ali takav je ovo stil i ovo je jedan častan i lepo produciran album melodičnog power metala sa speed metal srži. Solidno:

https://eternitysend.bandcamp.com/album/embers-of-war

Početak četvrtog albuma španskih Hitten je toliko klasičan da sam se ja namah raznežio. Triumph & Tragedy je, pokazuje se dalje, zaista klasičan heavy metal album koji uzima sve one poznate i prijatne ideje koje su ljudi kreirali osamdsetih godina prošlog veka i stavlja ih u modernu produkciju. Lepo to zvuči, ovo je prijatan, žestok, a melodičan, cheesy zvuk koji bi pre tri i po decenije harao  top listama i imao mase oduševljenih glava sa minival frizurama kako se klate u gledalištu. Pevač Alex Panza ima vrlo lep – gotovo ženski – glas i odrađuje ogroman deo posla za zvuk benda ali svi članovi su vrlo dobri u onome što rade i Hitten dobija jake preporuke za svakog ko ne može da prežali što su se veličanstvene, veličanstveno kičaste osamdesete ikada završile:

Francuski Crystal Throne na istoimenom debi albumu isto nude melodičan, ali brz i žestok heavy metal. Ima ovde malo speed metal elemenata, svakako, ali muzika je izrazito melodična a produkcija izrazito čista pa je u pitanju ploča koja ima jedan naglašeno family-friendly zvuk. Ovo je epika zaista prilagođena svim uzrastima, cheesy i dobronamerna pa ako dete u vama i dalje živi, dopustite mu da posluša ovaj lepi album:

https://crystalthrone.bandcamp.com/album/crystal-throne

I za het-trik melodičnog, brzog metala dobrog raspoloženja, visokih vokala i pevajućih gitara tu su nam i Fortress iz Kalifronije koji na svom debi albumu, Don’t Spare the Wicked imaju za nijansu više bad boy dispoziciju nego prethodna dva benda. I muzika je nešto raznovrsnija, iako se uglavnom drži cheesy heavy metala jakog tempa i naglašene melodičnosti ali ima tu malčice okultnih meditacija i bend servira lep i prijatan paket čvrste muzike i dovoljno živahne produkcije da ja budem više nego zadovoljan:

https://fortressofficial.bandcamp.com/album/dont-spare-the-wicked

Njemački Victory sviraju, u suštini, od 1973. godine, a pod ovim imenom još od 1984. pa im već za istrajnost valja dati palac na gore. Novi album, Gods of Tomorrow im je tek jedanaesti i, pa, dobar, je. Ovo je vrlo klasičan vrlo patiniran heavy metal kao da je i dalje 1984. godina i Victory tom starinskom zvuku daju vrlo dostojanstvenu formu. Mislim, svirka je perfektna, pevač Gianni Pontillo zvuči SAVRŠENO i ovo se bez mnogo napora umeće među klasične radove iz onog doba a koje su potpisali, recimo, Saxon, Krokus ili Whitesnake. Za matoru ekipu, svakako, ali ne kao čista vežba iz nostalgije, već i kao časna revitalizacija zvuka koji nije umro, samo je odspavao:

I Zakk Wylde je izbacio novi album sa svojim Black Label Society, nazvan Doom Crew Inc. i ovo je preko sat vremena klasičnog heavy zvuka sa southern groove komponentom koju očekujemo od Wyldea. Wylde je bio praktično čudo od deteta kada ga je Ozzy uzeo u bend pre toliko decenija i napravio je u među vremenu vrlo respektabilnu karijeru a Doom Crew Inc. je uprkos zaista predugačkoj minutaži i zvuku koji bi mogao da bude malo dinamičniji, još jedna časno urađena ploča u njegovom opusu:

https://blacklabelsocietyband.bandcamp.com/album/doom-crew-inc

Ali i Deep Purple imaju novi album! Gillan i ekipa se BAŠ ne predaju iako su već u ozbiljnim godinama i sahranili su velikog Jona Lorda pre skoro čitave decenije, pa tako posle prošlogodišnjeg „pravog“ albuma, Whoosh! stiže i Turning to Crime, kompilacija obrada nekih rok klasika. Ili makar pesama klasičnih rok izvođača. Turning to Crime nam pokazuje Purple kako se zabavljaju obrađujući Little Feat, Boba Segera, Cream, Yardbirdse, Fleetwood Mac i još pregršt sastava koji su im bili kolege u ono vreme, uspevajući da dokače i Raya Charlesa i Love pa i Zeppeline u prolazu. I mislim, da li ZAISTA treba da objašnjavam da kada bend nekih od najboljih muzičara u istoriji rokenrola obrađuje legende rokenrola, to bude dobro ili makar interesantno? Ne moram? Fino. Samo ću reći da Airey i Morse potpuno zavređuju svoje mesto u istoriji a tri „prava“ člana benda i dalje pokazuju da su u dobroj formi. Slušajte:

E, što se tiče tog albuma nedelje… Sunn0))) imaju odličan u suštini živi album, mada su svi njihovi albumi u suštini živi jer se sviraju odjednom. Metta, Benevolence BBC 6Music: Live On The Invitation Of Mary Anne Hobbs je, dakle, snimljen u BBC-jevom programu, u emisiji legendarne Mary Anne Hobbs i, pa, meni je ovo vrhunski. O’Malley, Anderson i ekipa (koju za ovu priliku  čine i Tos Nieuwenhuizen, Anna von Hausswolff, Tim Midyett i Stephen Moore) kreiraju sat vremena vrlo slojevite, vrlo prijatne dron muzike koja, kreirana akustičnim i električnim instrumentima (uključujući moog sintisajzere, trombon i vokale) umesto hladnoćom i hermetičnom odbojnošću zrači toplinom i prijemčivošću. Jako retko imam prilike da ovako nešto kažem ali ovo je jako lepa ploča Sunn0))).

https://sunn.bandcamp.com/album/metta-benevolence-bbc-6music-live-on-the-invitation-of-mary-anne-hobbs

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s