Izložba: Slika Slici: Evropsko figurativno slikarstvo 60-ih i 70-ih

U Beogradu je u toku još jedna interesantna likovna izložba na ime koje sam ponovo prekršio pandemijske protokole i u toku proteklog vikenda porodično posetio ne jednu nego dve galerije u Knez Mihailovoj. Naravno, Srbija je trenutno i sama neka vrsta umetničke instalacije sa sve gaženjem bagerima i napadanjem čekićima, motkama itd. dok organi reda puštaju da drugi organizovano primenjuju silu prema građanima a posle će se čuditi kada ih budu gađali kamenjem i s pravom nazivali kerovima, ali o tome ćemo za dvadesetak godina kada neki tadašnji slikari budu imali svoje retrospektivne izložbe sopstvenih interpretacija današnje društveno-istorijske zbilje.

Izložba Slika Slici odnosno Image to Image ima podnaslov Evropsko figurativno slikarstvo 60-ih i 70-ih i njen organizator je beogradska Kuća legata u saradnji sa Sprskom akademijom nauka i umetnosti pa se i njena postavka odvija u galerijama ove dve organizacije. Otvaranje je bilo 16. Novembra i ovo je zapravo impresivno raznolika kolekcija radova sa raznih strana sveta (evropskog, dakako), iz različitih muzeja i privatnih kolekcija, pa je podrška od strane Gete instituta, Austrijske ambasade, Austrijskog kulturnog foruma, Koka kole, Ministarstva kulture i informisanja, Grada Beograda i još nekoliko organizacija sigurno bila dobrodošla. Ne treba potceniti ni kompleksnost organizovanja ovakvog jednog prikazivanja radova velikog broja umetnika iz različitih zemalja jer se, za razliku od nekih drugih izložba koje sam pominjao u poslednjih nekoliko godina ne radi nužno o superzvezdama likovne i, uopšte, vizuelne umetnosti a koje na neki način obezbeđuju sebi publiku, pažnju i posećenost na ime prestiža koji podrazumeva overavanje njihovih postavki. Iako Slika Slici ima i nekoliko bona fide slikarskih zvezda – u najmanju ruku samog Vladimira Veličkovića čija samostalna retrospektiva u Muzeju savremene umetnosti i dalje traje – većinski su u pitanju autorke i autori koji su na značajan način obeležili vreme u kome su stvarali i bili ugođeni sa frekvencijom aktuelne misli, filozofije i zeitgeista, ali koji su danas najpre značajni ljudima što se umetnošću bave profesionalno i nemaju, uz nekoliko izuzetaka, „mejnstrim“ prepoznatljivost.

Utoliko, mislim da je napor da se ovakav program sklopi utoliko važniji jer na jedan veoma siguran, pa onda i intrigantan način diskutuje neke od značajnih dimenzija života u Evropi – mahom zapadnoj ali obuhvatajući i Jugoslaviju kao poseban slučaj zapadno-istočnog krosovera – onog vremena koje je, to smo već znali, bilo prelomno u pogledu mnogih elemenata društvene stvarnosti, ali iz koga, ispostaviće se, u mnogim elementima te, kako smo rekli, društvene stvarnosti, nikada nismo pobegli, naprotiv, zarobljeni smo i dalje.

Hoću reći, pričamo o periodu u kome se epoha posleratne izgradnje i obnove okončala i ustupila mesto nekoj vrsti uzleta potrošačkog društva – ovo se u Jugoslaviji pogotovo jako osetilo, ali jeste važilo za praktično čitav zapadnoevropski prostor – pa je i umetnost zajedno sa njom pretrpela snažnu transformaciju, prateći ne samo promene u glavama novih, mlađih umetnika koji nisu više u pristupu što je obeležio prvih dvadesetak godina posle rata sa svojim enformel filozofijama, apstraktnim izražavanjem ili novim realizmom, pronalazili sopstveni glas, nego i napredak tehnologije.

I to ne samo tehnologije usko vezane za likovnu umetnost. Slikari su se u ovom periodu suočili sa činjenicom da su fotografija i film postali de fakto nove grane (visoke) umetnosti, nadišavši svoje dokumentarističke ili entertejnment dimenzije, dok je vizuelno izražavanje, uključujući fotografiju, ali i crtež i različite vrste ilustracije, običnom svetu postalo bliskije kroz jeftine lajfstajl magazine i stripove nego kroz umetničke galerije. Moglo bi se reći da je slika krenula ka narodu umesto da narod dolazi njoj na noge u muzej i da su slikari onog doba počeli da se osvešćuju i prepoznaju da sliku više ne smeju vezivati samo za platno, štafelaj i kičicu ako žele da uopšte ostanu aktuelni za savremeni svet. Tako je, moglo bi se reći, slika krenula, jelte, slici.

Autori izložbe  i njeni kustosi su iskusni islandski par Danielle i Gunnar Kvaran koji je u Beogradu radio i prošli, 57. Oktobarski salon, kao i naša Dina Pavić iz Kuće legata, i ovde se dobro vidi pažnja i ozbiljan rad uložen u kreiranje programa koji obuhvata autore iz čak 21 zemje i neka 44 individualna rada.

Kvaranovi u uvodnom eseju kataloga izložbe postavljaju kontekst koji je važno da posetilac razume dok posmatra ova dela. Govorimo, kako rekosmo, o prelomnom trenutku u evropskoj i šire, zapadnoj istoriji. Slika kao primarni medijum komunikacije, umetnosti, zabave je postala svet u meri u kojoj se može reći da je svet za njegovog stanovnika postao pre svega serija slika, a ne „čista“, opipljiva stvarnost. Govorimo, naravno, o pomenutom širenju štampanih, ilustrovanih medija koji su, naravno, postojali i mnogo pre šezdesetih godina prošlog veka, ali su sada dosegli tehnološki nivo kakav nikad ranije nisu imali sa kvalitetom ilustracija i fotografija na sasvim novoj razini, a sa druge strane su stajali potrošači koji, u proseku nikada nisu bili pismeniji i nikada nisu imali više novca da ga troše na ovu vrstu sadržaja. Tehnologija plus srazmerno visoki prihodi su kumovali i dominaciji slike u elektronskoj sferi sa snažnim širenjem televizije pored bioskopa koji je doživljavao i komercijalnu i umetničku renesansu pa je jedan od ključnih filozofskih koncepata šezdesetih godina bio Guy Debordov rad iz 1967. godine, Društvo spektakla.

Debord je moderni svet pretvoren u neprestani spektakl kritikovao sa markističkih pozicija a francuski (kasnije i drugi) filozofi iz poststrukturalističke škole koji su sledili njegovim stopama su otišli od Marksa već time što je Lyotard sa Postmodernim stanjem 1979. godine proglasio smrt velikih naracija i ozvaničio nešto što je umetnost već više od decenije prikazivala. Baudrillard, koji je Deborda početkom sedamdesetih dopunio ukazujući da spektakl zapravo zamenjuju ceremonije, odnosno da ljudi nisu samo nedužni posmatrači spektakla već aktivni učesnici obreda, je i sam 1981. godine napisao uticajni traktak Simulacije i simulakrumi, ekstrapolirajući postavku o svetu kao o seriji predstava, ali ukazujući da one nisu originalne već simulacije.

Utoliko, veliki deo izložbe Slika Slici dešava se između ovih pozicija zapadne misli, i autori su zapravo prikupili slike vrlo različituh umetnika koji ni istorijski ni tehnički, ni tehnološki ne pripadaju istim školama ili krugovima da prikažu kako se figuracija vratila u evropsko slikarstvo kroz dijalog ne sa stvarnošću nego sa – slikama.

Kako smo rekli, Jugoslavija je ovde neka vrsta specijalnog slučaja i zapravo prve slike na koje naiđete kada uđete u galeriju SANU prikazuju Tita i Lenjina. Dušan Otašević, beogradski slikar koji je ove radove napravio 1969. i 1967. godine je jedan od nekoliko primera gotovo „čistog“ pop-arta u ovom programu, ali pop-arta sa decidno, jelte, „komunističkim“ predznakom. Američki pop-art je bio neshvaćen na mnoge načine i ne može se ni reći da su Warhol ili Lichtenstein imali iste polazne osnove, a Otaševićeve slike iako se poigravaju sa banalnim, površnim, sasvim direktnim elementima „poruke“ slikarstva, u sebi imaju i elemente ironičnog a koje će svakako obeležiti veliki deo figurativnog slikarstva ovog doba.

Slikari na ovoj izložbi u velikoj meri se figurativnom vraćaju tako što „napadaju“ sliku koja već postoji. „Realističko“ slikarstvo, koje prenosi „stvarni“ prizor na platno je za ovu generaciju bio bez sumnje zastareo, neinteresantan koncept. S druge strane, apstrakcije i enformel su, čini se, do ovog momenta u istoriji i sami postali pomalo okoštali pristupi, naseljeni slikarima koji već decenijama ne rizikuju niti imaju zbilja komunikativne, prodorne koncepte pa je povratak figurativnom bila i mogućnost da se nađe nov jezik, ali i da se iz angažovanosti koja je izdignuta na metafizički nivo i bavi se večnim temama, fokus suzi na angažovanost koja se bavi nečim ovde i sada. Slikarstvo će tako u Evropi proći „kroz“ pop-art da bi doseglo ne popularnost već populus, da bi bilo ne prijateljska refleksija glamura i uzgredni komentator potrošačkog društva već i njihova kritika, ironijska ili ustanička, a često i jedno i drugo odjednom.

Recimo, austrijska slikarka Kiki Kogelnik na svojoj slici Woman’s Lib – rađenoj u sito štampi – predstavlja sebe kao popkulturni ikonu koja ogromnim makazama seče, pa, muškarce. Kogelnikova je bila i član inicijative SCUM (Society for Cutting Men) ali njena druga slika na izložbi, Srce, iz 1966. godine je jednako snažan i jednostavan a višeslojan rad kombinovanom tehnikom koji feminističkom pogledu daje ironijski odmak.

Danielle Kvaran je inače kustoskinja više izložbi i retrospektiva koje su se bavile islandskim slikarom po imenu Erró  (i vi biste koristili ovako jednostavan pseudonim da vam je puno ime Guðmundur Guðmundsson) čiji je pop-art rad često poređen sa Lichtensteinom, Rosenquistom i Warholom. Jako inspirisan stripovima (između ostalog) Erró  je na ovoj izložbi prikazan upečatljivim radom The Helsinki Conference iz 1974. i 1975. godine koji kombinuje pristupe ali je rađen akrilnim bojama i ima snažan stripovski senzibilitet u komentarisanju susreta istoka i zapada a na susretu iz kog je, sećamo se, na kraju izrastao OEBS. Druge dve Erró ove slike su rađene kolažnom tehnikom, imaju izrazito uznemirujuću energiju i dobar su uvod u veliki deo ostatka izložbe gde kolaž jako dominira.

Richard Hamilon je tako tek jedan od autora koji će koristiti Marilyn Monroe na svojim radovima (My Marylin iz 1965. urađena u tehnici serigrafije), naša (ili makar hrvatska) Vera Fišer ima vrlo angažovan kolaž slika iz magazina kakve će deceniju kasnije koristiti anarho-pank bendovi za omote svojih ploča, R.B. Kitaj takođe kombinuje dokumente, fotografije i crteže u svojoj serigrafiji Tthe Defects of Its Qualities, a Italijan Mimmo Rotella je vrlo tvrdokorno postmoderan u svojim „citatima“ koji se sastoje od kolaža isečenih i oštećenih naslovnih strana magazina, kombinovanih sa bojama, lepkom i različitim papirom. Marilyn Monroe je ovde samo jedna od ikona koje Rotella provlači kroz proces desekracije i asemblaža.

Direktan rad sa praktično readymade medijima koji se „mehanički“ „sempluju“ i koriste za sopstveni iskaz je ipak samo deo te nove evropske figuracije. Drugi slikari su fotografije koristili na svoje načine, recimo Gerhard Richter zamagljuje, iz fokusa izbacuje slike Mao Cedunga i železničke stanice u Hanoveru da im podari „čist“ likovni kvalitet, provlačeći u podtekstu i element kritike, ili makar zapitanosti o savremenom istorijskom trenutku, Jacques Monory koristi kadrove iz filmova za svoje intervencije tražeći magiju i misteriju u zaustavljenim slikama a koje su osobene za medijum noar filma, a Alain Jacquet ima možda najizraženije „postmoderno“ platno sa svojom verzijom Doručka na travi Edouarda Maneta koja je urađena prvo kao fotografija koja simulira originalnu postavku koju je impresionista naslikao u ulju, a koja je zatim rasterizovana i odštampana tehnikom sitoštampe.

Ima ovde i klasičnijih tehnika, recimo Švajcarac Peter Stämpfli sa svojim slikama različitih tehnika (litografija, sito, ulje) a koje spajaju pop-art pogled i interesovanje za detalje (rukavice, automobilski točak) sa prefinjenom tehnikom i čistom, upečatljivom kompozicijom. Slovenac Andrej Jemec koristi akrilne boje za svoje slike bacača kugle i žene u kupaćem kostimu, dok Peter Klasen svoje litografije sklapa od modernih simbola/ signala (recimo za opasnost od zapalenja ili visoki napon) i logotipa, podsećajući da su slike u sebe usisale i tekst. Za publiku koja je ipak žedna i „pravog“ majstorskog rada, tu je i jedan izuzetni Mića Popović koji svojim velikim Otkrivanjem Brojgela uspeva da ujedini mnoge elemente ovog perioda, nudeći i komunikaciju sa klasičnim skilarstvom kroz upotrebu Brojgelove kompozicije, i ironični odmak stavljanjem likovima lubenica umesto glava, i kombinovanu tehniku, sa slikom koja napušta dvodimenzionalnu ravan i iskače ka posetiocu, pa i sa fotografijom na osnovu koje je ubacio svoje lice na platno. Tu je i Veličković ali o njemu sam već mnogo pisao pa ću ga preskočiti i pomenuti da je tu i izvrsni Valerio Adami koji razigrano spaja pop art i kubizam na svojim sitoštampama. Konačno, tu je France Berčič Berko, slovenački grafičar i slikar koji je ovde prikazan sa dva platna slikana akrilnim bojama a u ključu hiperrealističke – i ironične – rekonstrukcije glamuroznih fotografija iz magazina.

U globalu, izložba uspeva da obuhvati vrlo različite tehnike, pristupe, filozofije i ideologije ali ujedinjene zajedničkom upitanošću o tome šta figuracija u slikarstvu može ili treba da bude u vremenu kada ljude sve više okružuju fotografije i ekrani i kada slikarstvo, možda i sa zakašnjenjem, počinje da se budi shvatajući da nema monopol nad slikom, da je, štaviše, njegova uloga postalo ne da slika stvarnost već da iz bujice slika kojima je čovek izložen izvuče neke koje su možda važne, a možda, suprotno, sasvim banalne, i obezbedi im mesto u večnosti. Izložba je otvorena do 16. Decembra a odlični katalog – koji se daje za svega 500 dinara – je štampan u svega 900 komada, pa, eto, pohitajte.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s