Film: Godzilla vs. Kong

Pošto očigledno nemam ništa pametnije da radim sa svojim slobodnim vremenom koga – uprkos tome što ne radim ništa ili bar ništa korisno – kao da imam sve manje, pogledao sam Godzilla vs. Kong, ovogodišnju Warnerovu i Legendaryjevu ekstravagancu sa džinovskim čudovištima, ili, kako ja to negde u svojoj glavi vidim, ali retko naglas kažem iz straha da me ne proglase za matorog džangrizavca kome ništa na svetu ne odgovara, dokaz broj 4. da Amerikanci ne kapiraju kako se njihova nesposobnost da naprave pristojan kaiđu film ne može rešiti bacanjem JOŠ VIŠE novca na naredni film u serijalu.

Razlog što su filmovi o Godzilli japanskog studija Tōhō (koji je, da ne bude zabune i dalje vlasnik prava na lik i svet Godzille/ Gojire i distributer je ovog filma u Japanu) postali tako popularni u svojoj domovini pedesetih godina prošlog  veka bila je specifična forma eskapizma koja je koristila jeftine i skoro parodične specijalne efekte, a uz koje je išla i određena društvena opservacija i kritika, refleksija na ulazak planete u nuklearno doba, vrlo osobena za jedinu naciju na svetu koja je nekoliko godina pre toga bila na meti nuklearnog bombardovanja itd. Naravno, nisu filmovi o Godzilli, kao ni njihovi kaiđu i tokutatsu ispisnici iz rivalskih produkcija bili uvek i isključivo nekakva sofisticirana umetnost koja je o ljudskom stanju pričala sa poetikom nedostižnom za ondašnji Holivud, i ogroman broj nastavaka i krosovera koji će uslediti šezdesetih i sedamdesetih godina svakako će razvodniti poruku i kasnije filmove pretvoriti pre svega u platformu za reklamiranje sekundarnog merčandajsa koji će vlasnicima licence donositi pravu zaradu,* no teško je oteti se utisku da Amerikanci i danas serijski promašuju temu.

*godinama pre nego što će George Lucas ovaj pristup ustoličiti u Holivudu kao podrazumevan

A, mislim, reklo bi se da je kreiranje filma o džinovskom morskom čudovištu koje pustoši gradove tematski tako čist i jasan koncept da morate žestoko da se potrudite da ga zaserete. Legendary Pictures nam, nažalost, već, evo, sedmu godinu pokazuje kako se može potrošiti najveći deo milijarde dolara a da dobijete bukvalno samo jedan polupristojan film za svoje pare. Ako je i za holivudsko knjigovodstvo, malo je, jebem mu mater.

Taj polupristojan film bio je Kong: Skull Island Jordana Vogta-Robertsa, i sam opterećen viškovima u konceptu ali suštinski časno urađen monster-akcijaš sa ambicijom da kingkongovski narativ smesti unutar omaža Kopolinoj Apokalipsi sad i Konradovom Srcu tame, time uspevajući da ova priča o džinovskom čovekolikom majmunu i ljudima koji ga prvo doživljavaju kao lovinu, onda kao hodajućeg demona a na kraju kao nosioca nedužne proto-ljudskosti, ima nekakvu simboličku dubinu i, eh, poruku. U tekstu o tom filmu izrazio sam – sada to vidim, naivnu – nadu da je ovo znak da posle kilave prve Godzille, Legendaryjev „monsterverse“ ide pravim putem i shvata da filmovi moraju imati nekakvu izraženu temu i jasan individualni karakter da bi ikako imalo smisla da ih se uvezuje u zajednički „univerzum“, najnoviju Holivudovu opsesiju franšiziranjem i kros-marketingom.

Nažalost, Godzilla: King of the Monsters koji je usledio 2019. godine je stvari resetovao na početne pozicije. Ovaj film je, da ne bude zabune, poduplao napore da nam se pruže atraktivna, upečatljivo dizajnirana CGI čudovišta i urnebesne borbe među njima, na čemu sam mu aplaudirao i uživao u novom dizajnu klasičnih „likova“ kao što su Rodan, Mothra i fantastični King Ghidorah, ali je istovremeno u pitanju bio „narativ“ koji je prosto vrištao za ekstravagantnijom obradom. Ovo je sada već vidno generalni problem Legendaryjevih monsterverse produkcija: insistiranje na „ozbiljnom“ tonu filmova koji nam sugeriše da ćemo tu čuti nekakve značajne filozofske koncepte i gledati ljude do kojih nam je zbilja stalo, ali onda i ekstremno površno rukovanje motivima koji imaju u sebi mnogo egzistencijalne težine. Ovi filmovi bi UŽASNO profitirali od manje napumpanih budžeta, gde bi scenaristi umesto da napišu scene tipa „onda Godzila i King Kong poruše pola Hong-Konga“ i zavale se natrag u fotelju paleći džoint posoljen kokainom, morali da rade na likovima koji bi verbalizovali, čak odglumeli suočavanje sa istinom da je svet drugačiji, nepoznatiji, strašniji nego što smo mislili, da su džinovska čudovišta predstavnici jednog nama tuđinskog lanca hijerarhije i, što da ne, ishrane, u univerzumu. Možda bismo tada, makar kroz cheesy proklamacije i preglumljavanje osetili da ovi filmovi razumeju grandioznost svojih koncepata.

Ali naravno da to ne dobijamo. Godzilla vs. King Kong je film najvećim delom urađen pre početka pandemije – i u bioskope ušao Marta ove godine a ja sam ga dočekao na HBO-u pre neki dan – pa je teško dati mu popust na svedenu, prostačku priču koje, apsurdno, i dalje ipak ima previše. Očigledno je da je komercijalni kiks Godzilla: King of the Monsters malo trgao ljude u Legendaryju pa je odluka da se ide na krosover između Godzile i King Konga donesena kako bi se teturajući serijal o Godzili nakačio na ipak umetnički uspeliji King Kong ali i da bi priča, s obzirom na to koliko je Kong simbolički zapravo tu da predstavlja (pra)čoveka u njegovom plemenitom, „čistom“ obliku, pre iskvarenosti civilizacijom, dobila humaniji okvir.

Originalni King Kong vs. Godzilla iz 1962. godine bio je, da bude jasno UŽASAN hit i dan-danas je najgledaniji film iz Godzila serijala u Japanu. Nastao sedam godina nakon što je drugi film o Godzili – skrpljen na brzinu posle uspeha prvog filma – prošao dosta loše, on je predstavljao zapravo neočekivano i neočekivano plodonosno ukrštanje japanskog kaiđu programa sa zapadnjačkom simbolikom King Konga, kada je originalna zamisao o priči koja je Konga trebalo da suprostavi Frankenštajnovom čudovištu bez znanja autora prosleđena u Japan i transformisana u najprirodniji zamislivi krosover. U Japanu ovo je proizvelo trend nastavaka u kojima je Godzila bio suočavan sa drugim kaiđuima iz Tōhō produkcije – Mothra vs. Godzilla, Ghidorah, the Three-Headed Monster, Godzilla vs. Hedorah, Godzilla vs. Gigan, Godzilla vs. Megalon, Godzilla vs. Mechagodzilla itd. itd. itd. – i ovo je, pogotovo u sedamdesetima prešlo u manirističku hiperprodukciju koja nije imala bogznašta da kaže i publika je i sama serijal počela da shvata kao površnu popkorn zabavu.

No, spajanje King Konga i Godzille je simbolički moćan, narativno potentan čin, već u tom sukobu reptila i sisara, zmaja i primata, simbola nuklearne ere sa čistim, neiskvarenim, ponositim predstavnikom (pra)čovečanstva, no Godzilla vs. Kong posrće na istim mestima na kojima su se saplitali i prethodni filmovi o Godzili, kao da Legendary nije zaista naučio nikakve lekcije. Adam Wingard koji je ovo režirao je izuzetno svestran i sposoban zanatlija ako već ne neki veliki filmski umetnik, ali Godzilla vs. Kong je film koji naprosto ima previše likova i isprepletanih niti narativa, a da bi na kraju na likove potpuno zaboravio a narativ smandrljao bez ikakvog obraćanja pažnje na posledice.

Hoću reći, ovaj zaplet događa se u kontekstu gde je čovečanstvo sada svesno da postoje orijaška čudovišta – Titani – koja nisu od ovog svijeta, gde je Godzila doživljavan kao spasitelj planete od „zaista“ zlih Titana, ali scenario ni na koji način ne pokazuje da postoje ikakve društvene ili kulturološke posledice ovih zastrašujućih znanja. Sve se, umesto toga svodi na business as usual trope gde sada umesto jedne megakorporacije koja će uleteti u dil sa Đavolom zarad obećanja beskonačnih profita imamo dve, a gde se časni mali ljudi koji za njih rade moraju iscimati, pa i malo žrtvovati kako bi na kraju Titani, u ovom slučaju Godzila i King Kong, imali mogućnost da to čovečanstvo na kraju spasu od njega samog.

Ne da se od ovakve priče očekuju nekakve oceanske dubine i potraga za novim izvorom energije u dubini planete Zemlje – sa sve teorijom o šupljoj zemlji i malo zloupotrebljene fizike – je sasvim pristojan uokvirujući narativ i, čak, Legendaryjevo insistiranje na „loreu“, gde stalno postoji strah da će Godzila odmah napasti King Konga ako postane svestan njegovog postojanja, jer može postojati samo jedan Alfa-Titan, to je takođe sasvim prihvatljiv temelj sukoba koji nam već naslov filma obećava. To da bezdušna korporacija koristi dobrohotne ali kapitalu podređene naučnike da zatočenog Konga iskoriste kao „vodiča“ kroz šuplju Zemlju u potrazi za izvorom energije koji bi rešio sve zemaljske probleme je takođe okej zamajac radnje.

Ali film je naprosto preopterećen „loreom“ i s obzirom da traje svega stotinak minuta, mora da stalno žonglira njegovim elementima i prenaduvanim kastom u kome ima previše likova. Umesto jedne preduzimljive i smele devojčice sada imamo dve, tu je i dvoje naučnika, jedan tinejdžerski sajdkik koji sebe naziva hakerom a u stvarnosti je samo pročitao par HTML tutorijala, jedan autor konspiratološkog podkasta koji želi da svetu otkrije istinu o radu korporacije, dva visoka egzekjutiva u dve različite kompanije koji svaki na svoj način rade na svojoj verziji budućnosti planete, ćerka jednog od njih što nadgleda projekat potrage za energijom, japanski inženjer koji radi na kreiranju ne robotske već MEKA Godzile… Znam da se kaže da je mnogo samo kad biju ali Godzilla vs. Kong se naprosto urušava pod teretom ovoliko likova od kojih ni jedan nema dovoljno vremena pred kamerom da ostavi ikakav utisak ili makar da kaže nešto memorabilno.

Ovo je, verujem, posledica činjenice da je televizija poslednju deceniju otela ogroman deo kolača od filma i filmovi, pogotovo oni koji su deo „deljenog“ univerzuma, i sami preuzimaju televizijske tehnike, dajući nam individualne karakterne lukove i podzaplete ne zato što priča time profitira, nego što se valjda misli da to publika očekuje. Tako je ceo podzaplet sa Brianom Tyreem Henryjem,  Millie Bobbi Brown i Julianom Dennisonom ne samo potpuno bespotreban za film koji VEĆ ima prisutne likove na mestima gde se oni zatiču – a njihova je funkcija samo da nas dovedu do otkrivanja Mechagodzille – nego on aktivno umanjuje vreme koje dobijaju likovi Demiana Bichira i Shuna Ogurija a koji bi trebalo da budu nosioci tog „tehnološkog zla“ i korporativne amoralnosti kome se suprotstavljaju „prirodni“ likovi Godzile i King Konga.

Čak i u tehničkom smislu, ovo je bačeno pa ispušteno u letu, sa likovima koji ne samo da nemaju stvarnu funkciju u priči već film bukvalno ne zna šta sa njima da radi pa ih uklanja bez ikakvog simboličkog značaja i na njih zaboravlja – videti Ogurijev neceremonijalni odlazak ili završetak luka Eize Gonzalez, na primer. Ovde ne da nema čehovljevske elegancije u povezivanju narativnih i simboličkih niti već film maltene doslovno gazi preko leševa kako bi se nekako dokopao spektakularnog finalnog sukoba u Hong Kongu.

Da ne bude da ništa ovde ne valja, reći ću da je CGI veoma dobar. Film ima očigledan deficit svesnosti o velikoj slici i, recimo, preko scena pustošenja Hong Konga u kojima po definiciji mora da ginu hiljade ljudi prelazi se bez ikakvog komentara, sa „srećnim krajem“ u kome se korporacijski šef ponovo ujedinjuje sa svojom ćerkom, a King Kong nalazi neki svoj mir, ali scene tuče su korektno režirane i dobro montirane. Nedavno sam se žalio na odsustvo „težine“, fizičke i simboličke, u scenama akcije Marvelovog filma o Shang Chiju, ali za ovako nešto se Godzilla vs. Kong ne može optužiti. Wingard korektno kreira scene brutalne, energične akcije u kojoj se zgrade mrve u prah a instalacije eksplodiraju dok orijaške životinje – a posle i jedan animalni robot – jedna na drugoj primenjuju zahvate iz asortimana MMA i profesionalnog rvanja. Ova antropomorfizacija kaiđua je u skladu sa japanskim izvornicima i ima svoje simboličko mesto i mada ovaj film baš i ne puca od simbolike, ne mogu da kažem da nisam uživao gledajući kako se velika čudovišta mlate bez milosti, sa sve korišćenjem „kvarnih“ fora kao što je grebanje kandžama i korišćenje „atomskog daha“. Kada u velikom finalu Godzila i King Kong moraju da rade kao tim ne bi li pobedili Mekagodzilu, ovo je kruna Wingardovog pažljivo koreografisanog spektakla.

I moram da progunđam kako mi je žao što film nema više TOGA a manje bespotrebnog i samo na momente duhovitog bantera unutar tima Millie Bobbi Brown. Drugi podzaplet sa nemom nativnom devojčicom i Kongom koji uči znakovni jezik makar ima svoje simboličko mesto u „loreu“ i na kraju se pokazuje da je ovaj film možda trebalo da bude prevashodno film o King Kongu a gde bi mu Mechagodzilla bila dovoljan i dostojan protivnik, gde bi onda simbolike bile posložene urednije a ansambl imao vremena da malo prodiše. Ovako kako jeste, Godzilla vs. Kong se opasno približava lapidarnosti i površnosti Tōhōvih produkcija iz sedamdesetih i nemam baš mnogo velikih očekivanja od narednih monsterverse filmova…

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s