Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Ove Nedelje sam ustao rano da bih obavio razne poslove, ali i da bih duže uživao u albumu Another Blue koji je pre više od dvadeset godina snimio njujorški saksofonista, kompozitor i, jelte, podučavalac T.K. Blue.
Kad se prezivate „Blue“, zaista deluje kao najprirodnija stvar da album nazovete ovako, no lapidarnost naslovljivanja ove ploče ne treba da zavara – radi se o ekstremno iskusnom i pedigriranom autoru i izvođaču koji je za ovu avanturu okupio nekoliko jakih ekipa muzičara i napravio kolekciju moćnih originala i izvrsnih obrada, dajući nam album onog njujorškog džeza koji naprosto zvuči kao najprirodnija stvar na svetu, istovremeno i klasično i moderno, duboko ukorenjen u tradicionalnom izrazu a opet ličan i ekspresivan. Kada sam video da je album na Bandcampu izašao pre neki dan, već bacanje pogleda na spisak pesama ispunilo me je intenzivnom milinom, skoro da nisam morao ni da ga slušam da bih znao da ću obožavati ovu ploču.
T.K. Blue je rođeni Njujorčanin, mešovitog trinidadsko-jamajčanskog porekla. Odrastao na Long Ajlendu, već sa osam godina je krenuo da svira trubu da bi sa deset prešao na bubnjeve, kao i svaki pravi šmeker. Kažu da je posle toga muziku malo gurnuo u drugi plan i posvetio se školi i sportu, ali je ipak za vreme srednje škole svirao i flautu. Talib Kibwe, kako glasi originalno ime ovog umetnika je prve ozbiljne poduke dobio od Billyja Mitchella, čoveka koga znamo kao saksofonistu što je svirao kod Dukea Ellingtona i Dizzyja Gillespija, a koji je živeo u istoj ulici gde i Blueova porodica. Pošto je fino napredovao i dobio i stipendiju da uči muziku na Njujorškom univerzitetu, Blue je kao svoje glavne instrumente odabrao sporan i alt saksofon i, završavajući školu, pored muzike dobio diplomu i iz psihologije, da bi kasnije i magistrirao muzičku teoriju na Univerzitetu Kolumbija.
Nećemo da nabrajamo sve njegove dalje obrazovne avanture, niti sve muzičare od kojih je upijao znanje, ali nabrojaćemo neke: Rashaan Roland Kirk, Joe Newman, Jimmy Heath (poznat i kao Little Bird na ime toga da je zvučno nimalo prikriveno radio nastavljajući Parkerovu tradiciju), Yusef Lateef, Ernie Wilkins… U Bruklinu je svirao u big bendu pod vođstvom Reggieja Workmana, kasnije sarađivao sa Donom Cherryjem, od Nadija Qamara učio kako se svira kalimba (afrički instrument koji se drži u jednoj ruci a na naš jezik ga ponekad prevode kao „pijani klavir“).
Jedan od ključnih momenata u Blueovom životu bila je saradnja, odmah posle diplomiranja, sa južnoafričkim pijanistom koga su u to vreme znali pod imenom Dollar Brand (danas Abdulah Ibrahim) a koja mu je otvorila put za mnogo daljeg rada. Posle tri godine sviranja sa Ibrahimom, Blue se preselio u Pariz i intenzivno svirao, uključujući po Africi. U tom periodu radio je sa Samom Riversom ali i sa senegalskim orkestrom Xalam sa kojim je bio po turnejama tri godine. U Parizu je 1986. godine i snimio prvi album u ulozi lidera, Egyptian Oasis, a koji mu je doneo mnogo pažnje i poslužio kao odskočna daska za sviranje po Africi gde je obišao čak 25 država.
Poznanstvo sa Randyjem Westonom – koji je u to vreme i sam živeo u Francuskoj – je Blueu donelo nove mogućnosti za rad, i on je postao Westonov glavni aranžer/ muzički direktor u saradnji koja će trajati više od tri decenije – praktično do Westonove smrti 2018. godine.
Blue se vratio u SAD krajem osamdesetih i nastavio karijeru uključujući sve više autorskog rada, mada su albumi dolazili relativno sporo. Možda je i to razlog što Another Blue zvuči ovako sjajno, nabijen energijom, entuzijazmom i idejama. Iako je snimao još od kraja sedamdesetih, počev od nekoliko albuma sa Abdulahom Ibrahimom, Blue je svoje autorske radove pripremao studiozno pa je Another Blue, izašao 1999. godine, tek četvrta njegova autorska ploča.
Ali kakva ploča! U skladu sa uobičajenim pristupom, Blue je za ovu priliku spremio materijal sklopljen od autorskih kompozicija ali i nekoliko tuđih radova u svojim aranžmanima, pokazujući impresivnu zrelost i izuzetno izgrađen, prepoznatljiv ton na saksofonu. Naravno, i muzičari koji su ovde odabrani su bitna komponenta kvaliteta ovog albuma, od trojice sjajnih pijanista (Michael Cochrane, Onaje Allen Gumbs, James Weidman) preko bubnjara (Cecil Brooks III i Greg Bufford), perkusionista (Guillermo Franco) pa do trubača (Tony Branker i Eddie Henderson), zaključno sa samim Randyjem Westonom koji se takođe uključuje na klaviru, može se reći da je Blue probrao izuzetnu ekipu njujorških profesionalaca a koja će njegove kompozicije i aranžmane izvesti na idealan način.
Praktično od prvog tona Chant for Peace Eternal Tonyja Brankera koja album otvara jasno je da imamo posla sa izuzetnim muzičarom – kada Blue počne da svira alt saksofon posle nekih osamnaest sekundi, preko pijanističkog, ritmičkog uvoda, njegov zvuk je istovremeno kristalno čist ali topao i mekan, privlačeći na sebe pažnju ne agresivnošću ili volumenom već autoritativnim, asertivnim sviranjem kome ne treba previše pirotehnike da bi zvučalo ubedljivo. No, Blue nema samo lep ton i kada iznese pirotehniku pred slušaoca, to je sjajno – već druga kompozicija je This is for Albert Waynea Shortera, snažan komad sa albuma Caravan Arta Blakeyja i njegovih Jazz Messengersa i ovo je moćan bop komad u kome Blue demonstrira izuzetnu tehniku na sopran-saksofonu, svirajući temu veoma lepim legato stilom ali zatim ulazeći u sjajno soliranje koje je primer modernog, ali poštovanja punog čitanja tradicije.
Trombonista Bob Ferrel dobija priliku da zablista romantičnim solom na Evening Prayer, prvom Blueovom autorskom komadu na ovoj ploči, vrlo liričnoj kompoziciji koja ponovo demonstrira njegov beznaporni, glatki legato stil na alt saksofonu. Hallucinations Buda Powella (koju znamo i kao Budo, sa Milesovog Birth of the Cool), pak, kreće afro-karipskim ritmom i Blueovim poigravanjem na flauti pre nego što se ostatak benda uključi i afrički intro organski prebaci u brzi bebop. Kao i na saksofonima, Blue je i na flauti gladak i mekan, ali u ovoj brzoj kompoziciji istovremeno i dinamičan. Ne znam ko svira bubnjeve u ovom komadu, ali dobijamo i vrlo ukusan, kratki solo sviran metlicama pre nego što pesma uđe u finalno sviranje teme pred kraj.
Naslovna kompozicija je bluz vođen alt saksofonom sa temom koju je teško izbaciti iz glave kada je čujete ovoliko puta, a naredna, You Go to My Head je najstariji komad na ploči, napisana još 1938. godine i obrađivana mnogo puta (uključujući Bryana Ferryja još 1975. godine) ovde je obeležena sinkopiranim, blago „latinizovanim“ ritmom i jakim pijanističkim radom. It’s Really All About Love4:27 (da, pesma ima trajanje sadržano u naslovu) je još jedan Blueov original, flautom okićena balada koja još jednom pokazuje koliko lider procveta kada se vrati ovom instrumentu, dajući muzici ljupke, male ukrase i finu teksturu. Ovo je najnežniji komad na ploči, sa bubnjevima koji jedva da figurišu u aranžmanu, ali je taj aranžman iznenađujuće kompleksan, sa zanimljivo iskorišćenom gitarom u kodi.
Gillespijevu Night in Tunisia Blue ovde svira u duo-aranžmanu, priređujući je samo za saksofon i klavir i ovo je modernističko a opet tradiciji naklonjeno čitanje slavnog predloška i ubedljiva demonstracija njegovog autoriteta na saksofonu. Naredni original, Crossings, počinje uvodom na kalimbi i nastavlja se klavirskim soliranjem, da bi druga polovina pesme bila serija snažnih ali kontrolisanih krešenda sa još izuzetnog rada na saksofonu. Pileau, poslednja autorska stvar na ploči je još jedan afro-inspirisan komad predvođen radosnom temom na flauti i vrlo plesnim, vrlo zaraznim perkusionističkim ritmom, da bi se album završio autoritativnim izvođenjem kompozicije Solar. Solar je pesma koju je Miles Davis snimio na svom albumu Miles Davis Quintet iz 1956. godine i bila mu je toliko značajna da je notni zapis prva dva njena takta ugraviran na njegovom nadgrobnom spomeniku, iako se tokom decenijama iskristalisalo da je u pitanju njegovo čitanje (i harmonska prerada) kompozicije Sonny koju je još 1946. godine snimio – ali ne i objavio – beli gitarista Chuck Wayne, jedan od prvih džez gitarista koji je svirao (i pisao) u bebop stilu. Ovu su pesmu mnogi izvodili, uključujući Billa Evansa, a Blue je sa svojim muzičarima izvodi perfektno, pružajući visok tempo, energičnu svirku na saksofonu, jedan karakteran odnos prema materijalu.
Another Blue je, dakle, sjajna ploča, učinjena još sjajnijom time što je ovo izuzetno pažljivo produciran materijal tako da se sve čuje jako dobro, da zvuk bude živ i dinamičan. Arkadia Records, sa kojima Blue već dugo sarađuje, su i zaslužni za digitalni master ovog albuma koji je 2007. godine po prvi put izašao na CD-u i ovo što dobijamo na Bandcampu krasi vrlo prijatan, topao zvuk u kome se da nesputano uživati. Pa… nadam se da hoćete:
Cveće zla i naopakog 