Film: Irezumi

Pogledao sam Irezumi, treći film ove godine kojim sam nastavio upoznavanje sa opusom japanskog režisera po imenu Yasuzō Masumura i, snimljen 1966. godine ovaj se film i hronološki a, rekao bih, i estetski nalazi skoro tačno na sredini između dva prethodna filma o kojima sam pisao. Afraid to Die iz 1960. godine je bio klasična, pa malo i osrednja jakuza-drama koju su izvukli Masumurin zanatski kvalitet i harizma (mada ne i sjajna gluma) Yukia Mishime, dok je Blind Beast iz 1969. godine bio smelo artističko istraživanje graničnih područja erotske groteske sa upečatljivim filozofskim ali i vizuelnim slojevima. Irezumi prolazi kroz neke od motiva koje je Masumura obrađivao i u ovim filmovima, ali je u pitanju za razliku od savremenog mizanscena ove dve produkcije, kostimirana period-drama sa tretmanom jedne zanimljive teme koja ima i istorijsku ali i savremenu dimenziju.

Masumura je neke od svojih najupečatljivijih filmova snimio po književnim predlošcima pa je to slučaj i sa Irezumi, gde je u pitanju ekranizacija priče Shisei, jednog od najranijih publikovanih radova spisatelja po imenu Jun’ichirô Tanizaki. Tanizaki je jedna od stožernih figura japanske književnosti 20. veka; rođen 1886. a preminuo 1965. godine, on je bio u poziciji da isprati neke od najdramatičnijih događaja u japanskoj istoriji, od ubrzane modernizacije društva tokom Meiđi obnove koja je pratila ponovno uspostavljanje imperijalne vladavine u Japanu, pa preko sve naglašenijeg građenja kulta nacije i cara i ulaska u radikalni nacionalizam godina pre Drugog svetskog rata, do poraza u ratu i posleratne obnove. Tanizaki se smatra jednim od najvažnijih autora svog vremena jer je umeo da piše o društvenim promenama prelamajući ih kroz prizmu promena na nivou porodice ali i kulturne tenzije između Japana i zapada i japanske potrage za modernim identitetom. Radi se o srazmerno poznatom piscu na zapadu, sa dosta njegovih romana koji su prevedeni na Engleski jezik i godinu dana pre smrti je bio u užem izboru za Nobelovu nagradu za književnost. Uopšte, u posleratnom periodu Tanizaki je u Japanu doživeo vrhunac svoje literarne slave, osvajajući brojne nagrade i svrstavajući se uz Mishimu i Yasunarija Kawabatu u trio najvažnijih pisaca ostrvske nacije.

Neiznenađujuće, solidan deo Tanizakijevog stvaralaštva bio je usredsređen na erotiku u kombinaciji sa mračnim, destruktivnim stranama ljudske prirode. Već i pre uspona ero guro talasa u dvadesetim godinama prošlog veka, Tanizaki je za sebe izgradio reputaciju pišući priče i romane o fatalnim ženama koje (metaforički) proždiru muškarce, uključujući seriju romana između 1910. i 1912. godine sa imenima Kirin, Shonen, Himitsu, Akuma… Priča Shisei je jedna od njegovih prvih (njegovo prvo objavljeno delo je drama iz 1909. godine a publikovano u magazinu čiji je Tanizaki bio jedan od osnivača), izašla 1910. godine i bila praktično prototip kombinacije erotike i pretećeg horora utemeljenog u tradiciji na kome će autor kasnije graditi.

Tanizaki je tokom dvadesetih godina imao i izvesnu filmsku karijeru, prevashodno kao scenarista za neme filmove koje je radio studio Taishō Katsuei i gde je bio jedan od zatočnika pokreta „čistog filma“ i zagovornika modernijih tema i njihovog savremenog tretmana. Otud nije neko iznenađenje da su njegovi radovi, pogotovo u posleratnom periodu i nakon njegove smrti često i rado adaptirani za veliko platno, a nekoliko tih naslova je potpisao ugledni Kaneto Shindo.

Irezumi je, pak, režirao Yasuzō Masumura, ali je Shindo bio taj koji je Tanizakijevu priču adaptirao u scenario i ovo je praktično idealan spoj autora priče, scenariste i režisera, što nalazi secište opsesija seksom, identitetom i tamnijom stranom ljudske prirode koje su sva trojica delili.

Za razliku od kasnijih Tanizakijevih radova koji su se bavili savremenom porodicom, i odnosom japanskog kulturnog identiteta prema stranom (prevashodno američkom), Irezumi je, barem po onome kako se da videti u filmskoj adaptaciji, neka vrsta istorijske drame. Smeštena u pozniji Edo period – bez specifikovanja godine, a koja nije ni bitna jer ovo nije politički narativ – ona tretira pre svega jednu od kontroverznih japanskih kulturnih tradicija – naime, tetoviranje.

Sama reč Irezumi znači „ubacivanje mastila“, i kako je Tanizakijeva priča bila nazvana Shisei (tatu-majstor), tako se i film može prevesti kao jednostavno – Tetoviranje. Tetoviranje, pak, ima dugačku i zanimljivu tradiciju u Japanu. Danas smo uglavnom svesni da su tetovaže u ovoj naciji doživljavane pre svega kao oznaka pripadnika organizovanog kriminala, sa jakuzama koje se još uvek često ukrašavaju ogromnim slikama zmajeva, šarana, tigrova, demona itd. a od kojih svaka ima jasno definisanu simboliku. Znamo i da ovo znači da u mnogim javnim kupatilima, kojih je Japan i dalje pun, pristup tetoviranim osobama nije dopušten što je često (metaforički!) hladan tuš za zapadnjake koji dolaze sa tetovažama što nemaju ovu vrstu simbolike i kulturnog bagaža.

No, moramo biti svesni da je tetoviranje zapravo bilo van zakona skoro čitav vek i da je tek 1948. godine, pod američkom okupacionom administracijom zakonska zabrana ukinuta. Zabrana je bila uvedena početkom Meiđi obnove, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina devetnaestog veka, uz želju da se Japan svetu predstavi kao civilizovana nacija bez obeležja koja bi sugerisala zastarele tradicije i razmišljanja, mada je istina i da je ovo imalo represivnu komponentu suzbijanja autohtone kulture etničke grupe ainu, ali i okinavljanskih običaja gde su tetovaže prevashodno bile nešto što su nosile žene. Ljudi su i hapšeni, mada, kaže istorija, mnogo više na Okinavi nego u glavnom delu zemlje, a ako odemo još nekoliko stotina godina unazad, videćemo da je i tokom dela perioda šogunata tetoviranje bilo smatrano obeležjem kriminalaca – neki su bili tetovirani za kaznu – mada je bilo i vremena u kome se tetoviranje nižih društvenih slojeva suzbijalo a tetovaže su smatrane privilegijom vlastele. Ukidanje zabrane tetoviranja posle Drugog svetskog rata koincidiralo je i sa većim uvođenjem vodenih instalacija u japanskim kućama što je omogućavalo kupanje kod kuće za pripadnike srednje klase, kao i sa usponom novog talasa jakuza-filmova za koje su mnogi smatrali da, jelte, kvare omladinu, što opet znači da je tetoviranje ponelo stigmu direktne veze sa gangsterima i najnižim društvenim klasama, koje se praktično do danas nije oslobodilo.

Utoliko, film iz 1966. godine koji ima reč tetoviranje u naslovu je već u startu morao biti pomalo kontroverzan, a Masumurin izbor predloška, a zatim njemu svojstven energičan, brutalan tretman su svakako kreirali jedan od važnih, upečatljivih filmova japanskog novog talasa.

Rekli smo već da je Masumura radio za veliki studio i da ga često preskaču kada se priča o uticajnim novotalasnim autorima, ali i da je u pitanju veoma potkovan režiser sa naobrazbom koji je dobio i u Italiji kod nekih ključnih autora ovog doba (Visconti, Fellini, Antonioni), pa je i Irezumi izuzetno pismeno i ubedljivo urađen film koji svoj svedeni, kratki književni predložak spretno pakuje u nešto manje od sat i po kvalitetne filmske akcije. Kao i drugi njegovi filmovi o kojima sam pisao, i Irezumi demonstrira jedan veoma izgrađen zanatski pristup, gde svaki kadar i svaka scena imaju promišljenu funkcionalnost i ulogu u kompletnoj priči, a tempo pripovedanja je ekonomičan, bez lutanja ili pretencioznog umetničarenja. S druge strane, Irezumi je bez sumnje i artistički film, drama u pravom smislu te reči, sa ljudima koji prolaze kroz prelomne momente svojih života – i koje mnogi od njih neće ni preživeti. Irezumi ima i komponentu horora, svakako, i ovo je film koji erotiku prikazuje odmereno i pažljivo, ali od nasilja se ni malo ne uzdržava, dajući nam nekoliko visceralnih scena, a da uprkos celoj svojoj postavci nema ni malo eksploatacijski ton. Onako kako je tri godine kasnije Masumura uspeo da u Blind Beast ispriča sadomazohistički erotski narativ a da mu podari visokokonceptualnu filozofsku dimenziju, tako i Irezumi svoju pripovest o transakcionom seksu i ubijanju stavlja u okvir višeslojne priče o „fatalnoj“ ženi koja je, zaista, samo uterana u svoju ulogu od strane izrazito patrijarhalnog društva što žene nimalo prikriveno tretira kao svojinu.

Otsuya je, naime, ćerka lokalnog zanatlije koji ima sopstvenu radionicu i trgovinu, te više zaposlenih radnika i na neki način to njoj daje oreol „elite“ u ruralnom kraju gde se priča dešava. No, Otsuya shvata i da ovo za nju znači dogovoreni brak i doživotno robovanje muškarcima pa ona rešava da zavede jednog od očevih zaposlenih i sa njim pobegne u Kjoto. Njihov plan se raspada već posle nekoliko dana kada lokalni krčmar, koji im pruža privremeno pribežište i obećava da će izgladiti sve sa njihovim roditeljima i omogućiti im da se uzmu uz blagoslove, prvo izvrši seksualni napad na Otsuyu a onda je hladnokrvno proda lokalnom gazdi bordela koji od nje napravi gejšu. Ključni elementi ovog uvoda su to da je Otsuya neko ko od početka koristi svoju zavodljivost kao alat za probijanje kroz svet koji je prema njoj nastrojen sasvim neprijateljski, kao i to da je muškarci gledaju isključivo kroz taj njen seksualni identitet. Utoliko, ne samo da je ona predmet strasti, snishodljivo-obožavajuće ali i nasilne, već je i ovejani profesionalci tadašnje seks-industrije identifikuju kao ženu sa potencijalom da muškarce „proždire“, odnosno da im zavrti glavu do te mere da će oni na nju potrošiti ogromne pare, opsednuti time da je osvoje, nikada do kraja uspešni u tome.

Ključni momenat u priči je onaj kada Otsuya dobija veliku tetovažu na leđima a koja predstavlja otrovnog pauka sa ženskim licem. Ova je tetovaža njoj nametnuta, odnosno, njen gazda plaća tatu-majstora da ovu tetovažu uradi praktično na silu – vidimo da protagonistkinja prolazi veoma bolnu proceduru kao i da je tokom jednog njenog dela protiv svoje volje opijena etrom – a simbolika je jasna: Otsuya treba da postane žena koja će muškarce trovati i proždirati, odnosno da se još više uskladi sa prirodom za koju joj se već kaže da je centralni deo njenog identiteta.

Gledajući ovaj film skoro neposredno nakon što sam pogledao ovogodišnjeg kanskog pobednika, Titane, skoro da se neizbežno nameću paralele između dva dela. Iako pričamo o filovima koji prikazuju dve kulture na dva kraja sveta razdvojene sa skoro dva veka, a i sami filmovi su rađeni u razmaku dužem od pola veka, motiv žene koja je u patrijarhalnom društvu posmatrana pre svega kroz funkciju svoje seksualnosti snažno figuriše u obe priče. Dalje, obe protagonistkinje rade u seks-industriji, i mada je jedna od njih na to primorana a druga to radi nominalno od svoje volje, njihova percepcija ove svoje društvene uloge je upadljivo slična. Obe ovu svoju profesiju na kraju tretiraju kao nešto što im daje izvesnu društvenu moć u svetu u kome je žene nemaju i obe dalje to saznanje o moći kanališu kroz osvetničke činove gde se udarom na partikularne predstavnike toksičnog patrijarhata na neki način kažnjava čitav sistem.

Naravno, u Titane protagonistkinja ima mnogo nasumičniji pristup osveti ali je i njen pokušaj da umakne patrijarhatu dramatično komplikovan naučnofantastičnom trudnoćom koja ženu svodi na drugu njenu „osnovnu“ funkciju u društvu. U Irezumi je Otsuya pre svega žena za zabavu i njena destruktivna angažovanja „protiv muškaraca“ imaju formu ekonomske eksploatacije, emotivnog zlostavljanja, ucenjivanja i obmane.

Ovo je film Yasuzōa Masumure pa je jasno da će u njemu biti i visceralne akcije na granici horora. Na kraju krajeva, žena u njegovom centru je obeležena zastrašujućom tetovažom pauka na leđima i mada u filmu nema momenata trovanja, muškarci (ali i žene) oko nje padaju mrtvi sa predvidivom pravilnošću. Ovo uključuje sve, od njenog nesuđenog budućeg muža i ljubavnika čiju nesigurnost i slabašno javljanje etičkih dilema Otsuya otvoreno prezire, preko ljudi koji su je prodali u roblje, svog gazde od koga je kasnije otkupila slobodu prilježnim radom, pa do samog tatu-majstora.

Ovo nije prikazano u patološkom ključu i Otsuya je ovde, bez obzira na izvestan stepen autonomije i ekonomske nezavisnosti koji dostiže kasnije u filmu, i dalje žena koja zavisi od muške volje i čija je najbolja strategija da još više izbrusi svoju sposobnost manipulisanja muškarcima ako želi da preživi, kamoli napreduje u životu. U tom smislu, njene laži, obmane i okretanje jednih muškaraca protiv drugih, bez obzira na njihovu „objektivnu“ etičku neispravnost, film prikazuje i kao činove nužne samoodbrane. Masumura i Shindo nisu pravili puki horor film o zloj ženi koja uništava muškarce iz osvete – pravične ili nepravične – već slojevit narativ u kome se muškarci ponašaju onako kako misle da je prirodno i doslovno ženu tretiraju kao imovinu, dok žena, bez obzira što još od prvog kadra ona nikako nije moralno čista i ispravna heroina, zapravo vodi unapred izgubljenu bitku za slobodu. U krvavom, visceralnom finalu priče je upadljivo koliko muškarci koji čine najgore zamislive stvari (seksualno nasilje, ubistva, prevare) uspevaju da narativ izvitopere tako da izgleda kao da su oni tek žrtve okolnosti, sa sve tatu-majstorom koji samoj tetovaži pripisuje volju a kojoj on mora da se pokorava, te da je ono što on na kraju počini njegov pokušaj da zaustavi zlo koje je, eto, možda i nehotično sam kreirao.

Masumura film snima ekonomično, sa lepim studijskim setom ali i sa nekoliko finih scena koje se događaju na kiši ili snegu i koje odišu „prirodnom“ energijom. Posebno sam bio zadovoljan kvalitetom Criterion Collection remastera ovog filma za UHD ekrane a gde je, recimo, noćna scena borbe dva muškarca po kiši i u blatu izvanredno upečatljiva sa veoma funkcionalnim osvetljenjem i korišćenjem elemenata da se svemu da nota naturalističkog. Da sam ovaj film gledao pre četrdeset godina, na televiziji, ova bi scena, najverovatnije, bila nerazaznatljiva muljavina mraka i bljeskova svetla.

Naturalistički ton je ovde, takođe, veoma važan element priče. Irezumi jeste drama i njegovi likovi prolaze kroz i sasvim teatralne scene, ali one uspevaju da spoje određenu scensku artificijelnost sa zaista ubedljivom, prirodnom glumom i režijom. Recimo, scena kidnapovanja Otsuye je perfektna sa izvrsnim prikazom glavnog lika koji, bez obzira što je očigledno nemoćan i stavljen u podređen položaj, i dalje u nekom malom procentu pokazuje da u sebi razmišlja o tome kako da se iz ovoga izvuče i šta od svojih kapaciteta može da iskoristi da situaciju nekako preokrene. Filmu to daje dubinu i uspeva da ga spase i od eksploatacije ali i od pojednostavljene basne o dobru i zlu, čime je njegov prikaz žene u bezizlaznoj situaciji tokom celog svog života utoliko prirodniji i uverljiviji.

Setovi, kostimi i osvetljenje su, dakle, sjajni, ali Ayako Wakao u glavnoj ulozi je presudna za ubedljivost filma. Ova veteranka japanskog glumišta (danas, sa 88 godina i donedavno vrlo aktivna) započela je sa radom još ranih pedesetih i do 1966. godine naređala već veliki broj produkcija, a solidan broj ovih uloga je potencirao njenu lepotu i erotičnost (uključujući Afraid to Die). No, u Irezumi ona nije samo lepo lice sa velikim očima već zaista trodimenzionalna žena koja je u stanju ne samo da pokaže veliki broj emocija nego i da gledalac bude svestan kada neke od ovih emocija lik u filmu glumi. Svi ostali glumci su, da bude jasno, odlični, ali lik Otsuye mora da prikaže najveću dubinu i raspon – i erotičnu putenost, i žensku snagu, i autentičnu ranjivost, i nemilosrdnu manipulativnost – i Ayako Wakao ovo odrađuje fantastično.

Irezumi je perfektno snimljen film, sa Kazuom Miyagawom – direktorom fotografije na Rašomonu – iza kamere i pouzdanim Hikaruom Hayashijem na muzičkim dužnostima (a koji je pisao skor i za recimo Onibabu, pa kasnije i za Blind Beast). Posebno, takođe treba istaći montažera Kanjija Suganumu, još jednog prekaljenog profesionalca koji uspeva da Masumurine „akcione“ scene u ovom filmu, snimane iz više uglova i sa zapravo dosta teatralnom koreografijom – svo to ubadanje noževima i mahanje katanama – iseče tako da im se podari naturalistički, sirov ritam koji daje utisak ubedljivosti.

Pričamo, dakle, o izvrsnom filmu kojim je Masumura i najavio svoja interesovanja za istraživanje seksualnosti i perverzije, i jedan artistički prilaz narativima koji bi u rukama drugih autora neizbežno bili eksploatacija. Kratak, ekonomičan i izuzetno elegantan, ovo je samo jedan od tri filma koje je prolifični režiser potpisao 1966. godine, cementirajući svoju reputaciju studijskog čoveka koji je u stanju da sa skromnim sredstvima i jasnom vizijom napravi atraktivne, slojevite i memorabilne filmove. Irezumi je remek-delo kakva je Masumura naizgled bez napora pravio šezdesetih i vredi ga gledati i pola veka kasnije jer se, kao što vidimo, mnogo toga u međuvremenu nije dovoljno promenilo.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s