Pročitani stripovi: Degas and Cassatt: The Dance of Solitude

Pred kraj godine nas je Europe Comics obradovao još jednim lepim biografskim albumom a koji se bavi životima likovnih umetnika iz meni najomiljenijeg perioda evropskog slikarstva. Degas and Cassatt: The Dance of Solitude je priča o jednom od najvažnijih slikara iz vremena kada se paradigma u slikarstvu u (prevashodno) Francuskoj nepovratno menjala, impresionisti su gazili preko, jelte, akademskih i tradicionalističkih barikada i osvajali galerije ali i srca (i novčanike) obrazovanije i imućnije publike, a ratovi uvreda i međusobnih optužbi koji su se vodili unutar same slikarske zajednice po intenzitetu prevazilaze sukobe na bilo kojoj hardkor pank sceni bilo kog grada stotinak godina kasnije.

Degas and Cassatt: The Dance of Solitude uradili su dvojica Španaca, Salva Rubio i Efa, a koje sam početkom prošle godine prilično hvalio na ime njihovog biografskog romana o slavnom gitaristi Djangu Reinhardtu, Django: Hand on Fire. No, ova dva čoveka su 2017. godine na sebe skrenula pažnju grafičkim romanom Monet: Itinerant of Light, biografijom jednog od ključnih impresionističkih slikara i ovaj je album izašao i u Americi za NBM dobio veliku pažnju, uključujući Efinu nominaciju za Ajznerovu nagradu. Utoliko, sa ekspertizom već dokazanom u pogledu prikazivanja života značajnih istorijskih figura iz novije prošlosti starog kontinenta – a koja je taman dovoljno nova da imamo mnogo legitimno zapisanih podataka, a taman dovoljno stara da ne možemo biti sigurni u svaki detalj – Rubio i Efa su za belgijski Le Lombard napravili i novi roman koji se bavi ne samo vrlo rokstar životom i karijerom slavnog francuskog slikara, po imenu, jelte, Edgar Degas, već i njegovim višedecenijskim odnosom sa Amerikankom Mary Cassatt koja je i sama bila slikarka što je odabrala da svoje artističko sazrevanje provede u burnim talasima pariske avangarde. Štaviše, ovaj je roman velikim delom i pričan upravo iz perspektive same Mary Cassatt koja na njegovom početku posle Edgarove sahrane kreće unatrag, putem, jelte, gorkoslatkih uspomena i postavlja mnogo pitanja, od toga da li je ikada iko Edgara ZAISTA poznavao, preko toga da li je Degas imao prijatelje, stvarne prijatelje, pa do toga da li je ćudljivi, ekscentrični slikar ikada ikoga voleo i da li je primetio, da li je znao i da je neko njega voleo.

Emotivan početak ove biografije je značajan već utoliko što je Degas bio jedan od onih umetnika koji su čitav svoj život posvetili baš svojoj umetnosti i čija je socijalna, recimo, izdvojenost, daleko prelazila granice simpatične ekscentričnosti kakve možda po definiciji vezujemo za velike umetnike, i imala elemente patološkog. Ne u nekom naglašeno destruktivnom smislu, Degas nije živeo u podrumu dekorisanom ljudskim organima, ali jeste u pitanju čovek koji se od prilično rane mladosti odlučio da nikada ženi ne dopusti da mu oslabi kreativnu viziju, niti porodici da ga skrene sa potrage za savršenim slikanjem. Degas je na neki način bio poster-boy devetnaestovekovne verzije onog što bismo danas zvali „redpiller“ ili „MGTOW“ (ili čak „nofap“) populacijama, dakle, nosiocima toksične muškosti koji ženama pripisuju svu silu maltene mističnih „moći“ što postoje samo da bi oslabile muškarce i skrenule njih lično pa onda i čitavo ljudsko društvo u neželjenom, negativnom smeru*. Dapače, činjenica da je stalno slikao žene – balerine, štaviše – a da je, živeo i umro praktično u celibatu, bez obzra na česte posete bordelima – gde je išao maskiran, da posmatra – svedoče o tenziji koja je čitavog njegovo života postojala između onoga kako je video žene i onoga kako ih je, da kažemo, osećao.

*U danu dok ovo pišem narodni poslanik skupštine Srbije koji nosi nadimak simpatičnog četvorononžog preživara, recimo, tvituje lavinu intelektualnog izmeta o feminizmu koji preti našem društvu i patrijarhatu kao zlatnom standardu kome treba težiti ako ćemo da odbranimo Srbijicu

Ako već to nije dovoljno da Degas bude kenslovan od strane modernog posmatrača, vredi istaći i da je u pitanju bila često agresivno neprijatna osoba koja je ogroman broj svojih kolega i savremenika otvoreno nazivala najpogrdnijim imenima (imbecili, kreteni itd.), smatrala čitav tadašnji umetnički establišment praktično kanceroznom izraslinom na tkivu društvene zajednice, ali i da su novi slikari, impresionistička avangarda koja u to vreme još nije imala svoje ime, maltene listom budaletine bez talenta i tehnike u rukama, da je u pitanju bio ogorčeni antisemita, a što je u ono vreme nažalost bilo češće među prosvećenim ljudima nego što danas volimo da mislimo, te da su ga, kada je već postao poznat, na prijeme i večere u Parizu zvali velikim delom zbog toga što je njegovo prisustvo garantovalo bujicu uvredljivih, ciničnih ili skandaloznih opaski, izjava i napada na druge ljude, a koji bi onda nedeljama i mesecima hranili ogovaračke krugove pariskog visokog društva.

No, Degas je bio i jedan od najznačajnijih slikara svoje ere, jedan od osnivača pokreta koji će biti nazvan impresionističkim iako on nikada nije prihvatio ovaj termin, sebe smatrao realistom i zapravo bio u zavadi sa popriličnim delom ključnih slikara impresionističke provinijencije. Istini za volju, a što ovaj strip i jasno prikazuje, Degas je imao radikalno drugačiji pogled na slikarstvo od većine realista. Dok su oni bili impresionirani (jelte) prirodom i provodili vreme na poljima i rekama, slikajući travu, cveće, brdašca, sunce i oblake (tzv. slikanje „En plein air“), Degas je intenzivno zazirao od „spoljnjeg“ sveta u stvaralačkom procesu, insistirao da je atelje jedino pogodno mesto za slikanje* a predmeti njegovog interesovanja su pre svega bile ljudske figure i urbani prizori. Da podsetimo, govorio je, doslovno, da bi, da je on neka vlast, instruirao žandarme da sitnom sačmom pucaju na slikare koji rade pod vedrim nebom.

*strip pokazuje kako u jednom momentu demonstrira da se pejsaž sasvim korektno može nasikati i ako bezbedno sedite u svojoj sobi i gledate kroz prozor

Pored impresionista, Degas je po sopstvenim rečima mrzeo i kučiće, udovice sa debelim golim rukama, pa i žene partikularno itd. itd. itd. ali je slikarstvo doživljavao kao najvažniju stvar na svetu još od detinjstva kada ga je otac, ugledni bankar, inficirao ljubavlju prema slikama koje je redovno kupovao i sakupljao. Mladi Edgar je tako, završavajući koledž i sam izrazio želju da se školuje za slikara na šta je otac, zapanjen rekao da to ne dolazi u obzir i da ima da studira prava ko normalan svet i da bude cenjen pripadnik društva. Strip prikazuje Edgara koji je u protestu pobegao od kuće i živeo pod mostom sve dok se otac nije smilovao i omogućio mu da gradi svoj karijeru onako kako je želeo, no u stvarnom životu, on jeste upisao pravni fakultet ali je toliko kilavio i svaki svoj slobodni trenutak posvećivao slikarstvu da se otac zaista na kraju složio da pređe na Školu lepih umetnosti u Parizu i uči za slikara.

Kao i impresionisti, Degas je svoje slikarstvo gradio na ostavštini Courbeta i Corota, ali dok su oni njihove radove doživljavali kao tačku od koje treba evoluirati u smerovima koji ne fetišizuju tehniku niti podupiru realizam, Degas je bio opsednut kvalitetom tehnike i prikazivanjem „stvarnosti“. Čak i mnogo kasnije u životu, kako se vidi u jednom od obraćanja Manetu u stripu, Degas veli da ni jedan jedini pokret kičicom nije napravio dok nije satima u agoniji promislio svaku konsekvencu tog jednog pokreta. Otud nije neko čudo da je slikao godinama a da ni jednu sliku nije završio i živeo najvećim delom od očevog novca.

U kontrastu sa njim, Manet, jedna od impresionističkih zvezda i jedan od retkih pravih (ili gotovo pravih) prijatelja koje je Degas imao u slikarskoj zajednici, bio je neko kome slikanje naizgled ide sa lakoćom, kome slike izlaze maltene same iz četkice, a takođe je bio u pitanju čovek omiljen u društvu, ali i među ženama, koji je uprkos braku bio poznat po čestom i radom odlasku u štetu kako sa kurtizanama tako i sa svojim modelima. Štaviše, Manet će u ovom stripu i umirati pred našim očima, izlomljen sifilisom koji je pokupio u jednoj od svojih avantura. Degas je, podsetiće nas strip, bio jedan od vrlo retkih slikara svoje generacije koji nije upražnjavao seks sa svojim modelima niti je oženio jednu od njih.

Ovde dolazimo do Mary Cassatt koja je još pre nego što je upoznala Edgara bila slikarka izvesne reputacije a čije je slike on cenio, kao što je i ona cenila njegove. Njihov višedecenijski odnos bio je težak i komplikovan i strip pokazuje samo dobro odmerene i tempirane momente u kojima se vide kako najbolji tako i najgori trenuci između ovo dvoje. Degas je, onako kako su njegov umetnički uspeh i reputacija rasli – pogotovo posle iznenadnog pivotiranja prema skulpturi na jednoj od osam čuvenih impresionističkih izložbi koje su kreirale tektonski poremećaj u francuskoj i evropskoj umetničkoj zajednici ali i na tržištu – i prema Cassattovoj promenio svoj odnos. U početku je bio njen poštovalac i doživljavao je kao jednu od najvažnijih slikarki generacije, možda čak i ravnu njemu, da bi sa godinama sebi sve više uzimao slobodu ne samo da je oštro, nepravično pa i otvoreno zlobno kritikuje, već i da svojeručno „ispravlja“ njene slike. Sa svoje strane, Cassattova je ne samo imala puno strpljenja i takta u ophođenju sa ćudljivim muškarcem, već je i dobar broj njegovih slika prodat zahvaljujući njenom posredničkom radu.

Kasnije u životu putevi ovo dvoje su se razdvojili i Cassattova je zapravo vrlo svesno izašla iz kruga pariske slikarske avangarde, s jedne strane svesna da je dovoljno izgradila sopstveni stil ali i interesovanja koja se ne poklapaju nužno sa orijentacijo većine slikara sa kojima je bila asocirana, a sa druge, prilično umorna i od ratovanja unutar zajednice, možda najviše od svega od Edgarovog sve ekstremnijeg ponašanja, uključujući prema njoj. Degas, i inače sklon izolacionističkom ponašanju je nakon što su mu lekari konstatovali oštećenje vida, prema kraju života sa jedne strane zaista sve slabije video, a sa druge se vado na loš vid i naprosto ignorisao ljude oko sebe sa kojima nije želeo da ima kontakte, pa strip i prikazuje jednu scenu gde se on hladno i neki bi rekli neoprostivo bezdušno na ulici prema Mary Cassatt postavlja kao da nema pojma ko je ona, okreće se i odlazi od nje.

No, ovaj grafički roman ipak dolazi do svog kraja pronalazeži izvesnu toplinu u odnosu koji je na kraju sasvim zamro – Cassattova je u besu između ostalog spalila sva Edgarova pisma koja je čuvala godinama – prikazujući Mary kao uspešnu slikarku što je, i pored modelovanja (između ostalog i za samog Edgara) zapravo sebe ostvarila pre svega kao autorku osobenog stila i distinktnog tematskog interesovanja. Cassattova, iako ne „eksplicitno“ feministkinja jeste neka vrsta važne feminsitičke figure već utoliko što je dobar deo svog radnog veka morala da trpi kritike da na slikama prikazuje majke a da sama nikada nije postala majka, ali i svakako jer su kritika i publika na kraju morali da prihvate da je njeno slikarstvo obeleženo karakterom, osobenom estetikom i temom. Njen „povratak“ Edgaru posle njegove smrti je dirljiv i mada strip možda isuviše naglašava dobru, pozitivnu stranu slikara i čoveka koji je sam vrlo snažno naglašavao svoje loše strane, poslednjih nekoliko tabli koje prikazuju taj titularni „ples samoće“ (iako ga Degas ne pleše sam) su elegantne i služe kao lepa koda za čitav ovaj roman.

Degas je svakako bio jedan od esencijalnih slikara svog vremena, već i po tome da je za razliku od impresionista nastojao da sasvim usvoji i perfektuira tehniku i formalizam „starih majstora“ a zatim da je, iako je prvo nameravao da bude slikar istorije, postao slikar savremenog života, neko ko je oživljavao urbane scene ali sa tamnijim tonom od svojih vršnjaka i često sugerisanim (ili makar impliciranim) narativnim elementima oko kojih struka i danas diskutuje. Iako su se njegove slike balerina vrlo dobro prodavale, naslikao ih je, vele, više od 1500, i predstavljale jedan od sigurnijih izvora prihoda za ovog autora – posebno važno jer je bratovljeva neodgovornost celu familiju gurnula u finansijski ambis – ovo nisu bila samo prikazivanja ljupkosti i elegancije idealizovanih ženskih tela, naprotiv. Degas najčešće nije radio u standardnoj portretskoj formi i njegove slike balerina su bile studije tela, pokreta, snage, discipline, ali i sa sugestijom unutrašnjeg žvota. Sam strip vrlo insistira na slikarovom objašnjenju da su savremene balerine poreklom sa sela i iz radničkih porodica i da je  njihov rad u pozorištu u nezanemarljivoj meri povezan sa pronalaženjem klijenata za seks-rad pa njegova platna imaju u sebi implicirane ali vidljive elemente socijalne opservacije i, ako hoćete, impresije. Pred kraj života, sa značajno oštećenim vidom slikao je gotovo isključivo žene koje se kupaju, insistirajući na prirodnim pokretima i figurama koje ne poziraju niti su „svesne“ da su slikane, tražeći dosledno „realizam“ koji su drugi, pre njega, nezadovoljavajuće hvatali na svojim platnima.

Efa, naravno, vrlo lepo kombinuje čisto i elegantno grafičko pripovedanje sa lepim omažima impresionističkoj eri u kompozicijama koje često aludiraju na poznata platna likova čije živote pratimo. Sa svoje strane Rubiov tekst je prepun direktnih citata poeta, slikara i mislilaca što su satkali duhovni prostor u kome je Degas postojao i sebe prepoznavao, doprinoseći portretu umetnika koji se na kraju krajeva zaista nikada nije usudio da upozna stvarnog sebe pa je refleksno gradio i visok zid prema ostatku sveta, bacajući se u smeru idealizovane, agonijom prožete umetnosti i bežeći od autentično ljudskog kontakta. Trop „izmučenog umetnika“ je sa Edgarom na neki način dosegao svoj vrhunac, dolazeći na ivicu karikature, no ovaj strip, bez obzira na svoje ipak emotivno prijatnije finale, podseća na činjenicu da su umetnost koju danas smatramo vrhunskom istorijski često stvarali ljudi sa ozbiljnim socijalnim deficitima te je i jedna od pouka da valja i dalje vežbati veštinu razdvajanja umetnika od njegovog dela. Comixology ovaj lepi album prodaje ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s