Pročitani stripovi: The Rise of Ultraman i The Trials of Ultraman

Pročitao sam Marvelove miniserijale The Rise of Ultraman i The Trials of Ultraman, a koji su izlazili između Septembra 2020. i Avgusta 2021. godine kao najnoviji napor da se jedan od najistrajnijih i najistrajnije popularnih japanskih popkulturnih fenomena privoli zapadu i publici navikloj na „klasičan“ superherojski senzibilitet. Naravno, Ultraman je nesvodiv na „običnu“ superherojštinu i Marvel se potrudio da nađe nekakvu srednju tačku između klasične japanske kaiđu ekstravagance i zapadnih žanrovskih tropa. Nije to ispalo ni rđavo ali ni fenomenalno. Evo nekih mojih misli o svemu.

U prvom redu, već sam više puta ovde pisao o Ultramanu, uglavnom uzgredno, pišući o nekim drugim propertijima, ali pošto se radi o fenomenu neverovatnih razmera u Japanu, i ovde moramo dati neke najosnovnije istorijske podatke. Dakle, Ultraman je, rekosmo, jedan od najpopularnijih popkulturnih fenomena u Japanu, spoj superherojskog/ tokutatsu spektakla sa kaiđu ekstravagancom, nastao kao neka vrsta ogranka „Ultra“ serijala a koji je započet 1966. godine televizijskom serijom Ultra Q. Ultra Q je bila pristojno popularna serija, ali činjenica da je Ultraman krenuo sa emitovanjem kasnije iste godine, svega par nedelja nakon završetka emitovanja Ultra Q svedoči da su u Tsuburaya Productions unapred razmišljali o grananju i kreiranju franšize. Istorija je pokazala da su bili u pravu jer je Ultraman bio mnogo popularniji od Ultra Q i izrastao u izdržljiv, i danas popularan metaserijal.

Delom je svakako bilo u pitanju to da je Ultraman, za razliku od crno-belog Ultra Q, išao u boji, ali delom su i autori očigledno pogodili nekakav zeitgeist, kreirajući premisu u kojoj je Zemlja (prevashodno Japan) pod konstantnim napadom kaiđua, džinovskih čudovišta čiji je najpoznatiji predstavnik na zapadu Godzila, a kojima se suprostavlja superheroj pod imenom Ultraman. Glavni junak je običan čovek, u originalnoj seriji iz 1966. godine po imenu Shin Hayata, a koji fuzionisanjem sa predstavnikom napredne tuđinske civilizacije – čija je istorijska svrha borba protiv kaiđua – postaje titularni Ultraman, kostimirani heroj ogromnih borilačkih kapaciteta a koji je u stanju da svoje dimenzije prilagodi orijaškim čudovištima sa kojima se hvata u koštac.

Memorabilan dizajn kostima Ultramana koji nije drastično promenjen do danas je jedan od elemenata popularnosti ove franšize poznate po spektakularnim scenama borbe gde se ljudi u kostimima bore na minijaturnim gradskim setovima da bi se stvorila iluzija tuče gigantskih reptila i drugih čudovišta sa vrlim Ultramanom.

Franšiza je do danas porodila skoro neprebrojivu količinu televizijskih nastavaka, manga adaptacija, video igara i filmova. O igračkama da i ne govorimo. Ultraman je i danas ekstremno popularan i u 2022. godini ima jednu televizijsku seriju i tri najavljena filma. 

Utoliko, Marvelova ambicija da deo ovog lukrativnog kolača pripremi i za zapadnu publiku, prvo u stripu a kasnije… ko zna, nebo je granica, sve to deluje razumno. No, nije ovo prvi pokušaj adaptacije Ultramana za zapadne strip-čitaoce. Devedesetih godina je Harvey Comics imao dva serijala bazirana na originalnoj seriji iz 1966. godine a Dark Horse je 2003. godine uposlio grupu kineskih autora da urade serijal Ultraman Tiga koji… nije postigao naročito veliki uspeh.

No, može se argumentovati da ovi pokušaji nisu bili dovoljno ozbiljni i da je Marvelova inicijativa možda prvi pravi napor da se Ultraman zaista dovede u američki stripovski mejnstrim. Uostalom, kao i sa nekim drugim franšizama koje Marvel ima na raspolaganju poslednjih godina – Conan, Star Wars, Alien, Warhammer 40K – i u slučaju Ultramana govorimo o stripu kome svakako ne manjka pedigriranog kadra za kontrolama, niti produkcijskih kvaliteta. Činjenica da Marvel ipak igra oprezno, odlučujući se za sukcesivne miniserijale radije nego za tekući serijal – iako je autorski tim nepromenjen – svedoči o svesti da ovo i dalje nije properti od kog se očekuje da osvoji publiku na blic.

Scenaristi The Rise i The Trials of Ultraman su Kyle Higgins i Mat Groom, obojica profesionalci sa iskustvom u privođenju japanskih izvornika američkoj publici (notabilno u okviru stripova rađenim po Power Rangers franšizi). Crtač je, pak, izvrsni Italijan Francesco Manna, čovek koji već deset godina radi za američke izdavače, od Avatara, preko Top Cow, pa do Marvela, skrećući pažnju na sebe upečatljivim stilom i kvalitetnom tehnikom. Manna je ovde možda i presudan za simpatije koje aktuelni stripovi o Ultramanu izazivaju u čitaocu jer uspeva da servira funkcionalan spoj azijskog, evropskog i severnoameričkog senzibiliteta u priči koja svoj spektakl zapravo odmereno dozira i preseca ga sa mnogo ekspozicije i dijaloga.

The Rise of Ultraman, prvi od dva serijala bavi se „origin story“ tropima i pokazuje kako Shin Hayata od pomalo problematičnog, pomalo neuspešnog mladića sa gikovskim opsesijama i talentma, ali bez stvarne discipline, postaje fantastični superheroj i branitelj Zemlje od čudovišta. Autori kondenzuju standardni Ultraman mitos u jednu prilično gusto nabijenu istorijsku lekciju i The Rise of Ultraman ume i osetno da se ugne pod masivnom količinom „lorea“ i teksta koji mora da se smesti u opširne dijaloge. Higgins i Groom postavljaju sve ključne temelje Ultramana, uključujući tajnu međunarodnu organizaciju United Science Patrol sa korenima još u šezdesetim godinama prošlog veka a koja se uspešno bori protiv kaiđua tolike decenije, a onda pokazuju kako se u 2020. godini stiže do prelomne tačke u kojoj se pokazuje da dosadašnje strategije u najboljem slučaju odlažu neizbežan krah, da je kaiđu-pretnja univerzalna (čak i multiverzalna) i da pojavljivanje Ultramana na Zemlji istorija duguje pre sticaju srećnih okolnosti nego ikakvom metodičnom planiranju sa ičije strane.

Ovo je strip koji već time da mora da odradi toliko worldbuildinga deluje malo sporije i manje fokusiran na akciju nego što bi možda američki čitalac uzgojen na superherojskoj dijeti očekivao. Opet, ovo i jeste dosledno nekakvom izvorniku koji je imao mnogo više prostora za dijaloge a akciju morao da usklađuje sa uvek nedovoljnim budžetom. Francisco Manna ovde odrađuje lavovski deo posla i uspeva da nam da simpatične, lepe likove – koji svi imaju onaj u mangama tako česti mladoliki izgled čak i kada neki od njih nose sede pramenove u kosi – uzbudljiv futuristički mizanscen, a onda, u scenama u kojima Ultraman konačno stupa u akciju, osećaj ogromnih razmera i velikih masa sa kojima se operiše.

No, može se argumentovati da je The Trials of Ultraman zanimljivija priča jer ovde stvari više ne moraju da se „objašnjavaju“ unazad, već je zapelt slobodan da ide unapred i da se bavi aktuelnim pitanjima. Likovi – Shin Hayata i njegova drugarica Kiki Fuji, ali i tuđinski entitet koji je spojen sa Hayatom – su već dobro postavljeni, preokret sa novim talasom kaiđua na planeti i izlaskom United Science Patrol iz senke je već napravljen i The Trials of Ultraman deluje kao sada već udoban, razgažen narativ televizijske serije koja se bavi zanimljivim zapletima radije nego worldbuildingom.

Kad kažem „aktuelnim pitanjima“, to znači i da se The Trials of Ultraman bavi tom tenzijom modernog, našeg vremena u kojoj postoji opšte nepoverenje prema svemu što dolazi od strane klasičnog establišmenta a u koji USP na neki način spada i zapravo se ova priča više bavi konstruktima lažnih vesti i kulturom nepoverenja, otpora i protesta koja izrasta na njima. Koliko god suludo zvučalo, džinovska čudovišta koja napadaju zemaljske gradove i orijaški superheroj koji se protiv njih bori za veliki deo javnosti u ovom stripu predstavljaju puku iluziju koju su kreirale strukture moći da građane uteraju u poslušnost i docilnost. Ideja da kaiđui zaista postoje ali da su na neki način proizvod samog USP-a – biološki ili robotski – je u korenu „zavere“ koji tvrdi da će raskrinkati harizmatični profesor sa velikim sledbeništvom na društvenim mrežama i koji emituje snažan džordanpitersonovski vajb.

Utoliko, The Trials of Ultraman deluje prilično sveže i aktuelno, a elementi špijunskog trilera, te atraktivna akcija u finalu daju stripu prijatnu dinamiku. Francisco Manna ovde blista, sa ponovo sjajnim kompozicijama i odličnim radom sa likovima, kombinujući klasičniji rad sa kompjuterskom obradom pozadina a koji se izvrsno uklapaju uz kolor Espena Grundetjerna, za jedan moderan, praktično filmski ugođaj.

U celini, ovo su pristojni stripovi, ali ne bih mogao da kažem da su po energiji ili svežini koncepta na nivou najboljih mangi koje se bave sličnim temama. No, može se reći da je u pitanju sasvim solidan početak sa dovoljno intrige, akcije i karakternog rada da obeća dobar program. No, videćemo je li dosadašnja prodaja ovo opravdala i koliko će i kada još biti Ultramana u Marvelu. Do tada, evo linkova do Amazonovih stranica za prvi i drugi serijal.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s