Film: Dina (prvi deo)

Da su neka druga vremena, tj. da nije pandemija, film Dina (Prvi deo) odnosno Dune (Part One) bih verovatno odgledao još jesenas u nekom od IMAX bioskopa prisutnih u miloj nam prestonici, poučen oduševljenim reakcijama onih koji su sebi priuštili takvo iskustvo. Da bude jasno, nisam neki veliki ljubitelj Denisa Villeneuvea, ali književno delo Dina (aka Peščana planeta) Franka Herberta koje je ovde poslužilo kao predložak, čini važan deo građe koja je oblikovala moja interesovanja u osetljivim detinjim godinama, pa bih u svakom scenariju imao barem radoznalost da vidim kako se ovaj serijal romana interpretira više od pedeset godina nakon izlaska prve knjige.

Ali jeste pandemija, pa sam disciplinovano, neki bi rekli svetački strpljivo sačekao da se film privoli HBO-u kako bih ga pogledo u miru svoje sobe gde će samo ritmičko kuckanje moje žene u laptop i mačije predenje na trosedu svuda oko mene (i na meni) kreirati eksternu atmosferu koja treba da me barem malo usidri u realnosti i podseti da nisam JA taj koji je zarobljen na planeti što je sedam miliona stereotipova o Bliskom Istoku i pustinjskoj klimi srolala u jedan paket od nepuna dva i po sata.

Da ne bude zabune, nisu Denis Villeneuve i njegova dvojica saradnika na scenariju ti koji su krivi ili odgovorni za relativno slobodno korišćenje elemenata kulture arapskih društava u ovom filmu, sam Herbertov roman je, dakako, nastao upravo na temelju višegodišnjeg istraživanja a onda uzimanja i korišćenja svega što se autoru činilo pogodnim za kompleksnu priču koju je zamislio. Bilo je to, uostalom, nevinije vreme u kome termin „kulturna aproprijacija“ još nije bio izmišljen a to da je američki autor napravio vidan napor da stvarne (i izmišljene) arapske termine upotrebi unutar fikcije koja se dešava mnogo godina u budućnosti i mnogo svetlosnih godina u, jelte, svemiru, te da napravi možda i nenamerne ali svakako legitimno prepoznatljive paralele sa Lorensom od Arabije, i sasvim očigledne i neprikrivene paralele sa Rajskim sabljama, pa, to je polovinom šezdesetih godina zapravo bio prilično progresivan smer u kome je žanorvska naučna fantastika pružala svoja, jelte ticala.

Hoću reći, Dina se i danas, ne bez razloga, smatra jednim od ključnih romana čitavog naučnofantastičnog žanra po više osnova. Književna naučna fantastika je šezdesetih godina definitivno sa sebe stresala stigmu trivijalne, palp-magazinske proze i mnogi autori su se smelo i eksplicitno hvatali u koštac sa filozofskim i egzistencijalnim temama – videti pod Asimov, Clarke, Bester… Sa druge strane, pomenuti Asimov je na izvestan način utemeljio i ideju književnog serijala koji neće biti tek niska palp romana sa istim glavnim junacima već kompleksan narativ koji se razvija kroz dugačak istorijski period. Herbertova Dina je preuzela štafetu u trku i uspostavila verovatno prvi veliki prozni naučnofantastični serijal koji se bavio složenim i, pa, „ozbiljnim“ temama a da je istovremeno i dalje donekle ostajao u formi spejs opere.

Ta forma spejs opere i nemala doza egzotičnosti koju je Herbert ugradio u narativ sa svojim referencama na Bliski Istok i arapske kulture je svakako velikim delom i zaslužna za to da je ovaj roman već decenijama percipiran kao prirodan materijal za filmsku (i televizijsku) adaptaciju iako se, kada sednete da ga čitate, zapravo ne radi o previše „kinematičnoj“ priči.

Jasnije rečeno, Dina nije „dovoljno“ akcioni ili avanturistički narativ. Putovanja koja se u ovoj priči preduzimaju zapravo nisu toliko fizička koliko, jelte, misaona i filozofska a Pol Atreid, (tj. Paul Atreides) nije ni makar konfliktni heroj koji prvo neće pa posle hoće da se stavi u službu, jelte, dobra, već zapravo komplikovan i svakako pomalo tragičan lik koji upada u stoletnu borbu što nije njegova i u kojoj, strogo gledano, ne bi ni trebalo da učestvuje, da bi tamo postao ne puki heroj već mesija i prorork.

Utoliko, ovaj je narativ sebi istorijski privlačio u dobroj meri artističke tipove. Alejandro Jodorowsky nije ni uspeo da snimi svoju adaptaciju Dine sedamdesetih godina prošlog veka, a kada David Lynch jeste uspeo da snimi svoju 1984. godine ovo je bio jedan od poslednjih pokušaja italijanske familije De Laurentiis da napravi „svoj“ Star Wars. Kako im to nije uspelo sa Flashom Gordonom pola decenije ranije (a bio je tu i prvi pokušaj pravljenja Dine još sedamdesetih), tako im to TEK nije uspelo sa Lynchovim spektaklom koji je, kažu, u originalnoj verziji bio toliko problematičan za producenta da je za potrebe bioskopske verzije drastično skraćen – pa i tako trajao solidnih 137 minuta – i na kraju pred publiku dospeo u formi koja se gotovo univerzalno percipira kao nešto na skali gde je sa leve strane „mnogo dosadan film“ a sa desne „svetogrđe“.

A ipak, Dina je izdržljiv i zavodljiv narativ, makar zbog te svoje egzotike i atraktivne tehnologije i komplikovane priče koja prosto zaziva spinof narative i prepričavanja, pa je i posle Lynchovog debakla Herbertov predložak adaptiran i proširivan u različitim medijumima, uključujući televiziju i video-igre.

To da je kanadski režiser Denis Villeneuve danas neka vrsta „go to guy“ persone za „ozbiljnu“ bioskopsku naučnu fantastiku je za mene pomalo nesrećan sticaj okolnosti. Villeneuveu svakako ne manjka ambicije da se hvata u koštac sa cenjenim i „teškim“ materijalom i producenti mu očigledno veruju jer je sa svojim prethodnim radovima uspeo da napravi respektabilnu zaradu, ali Villeneuve, da tako to kažem, ima svu pripovednu ambiciju Christophera Nolana ali bez njegovog zasecanja u metafiziku, kao i sav vizuelni vatromet Stanleyja Kubricka ali bez njegove odmerenosti.

Već to da je posle pristojne mada ne i naročito smele adaptacije Chiangovog Story of Your Life u formi filma Arrival, Villeneuve odmah regrutovan da radi novog Blade Runnera sugeriše da se radi o autoru koji ima poverenje studija, u smislu da će, možda i sigurnije nego sam Nolan, isporučiti. Zabeleženo je da je meni Blade Runner 2049 bio prilično bolno iskustvo, ali dobra vest je svakako da je sa Dinom Villeneuve već imao gotov i uglavnom dobro poznat narativ pa da se izazov pred njim prevashodno odnosio na to kako ga formatirati za modernu publiku, radije nego ŠTA reći.

Jer, da se razumemo, kada odgledate prvi deo Dine, film koji i sam traje solidnih dva i po sata, niko vas ne može osuditi ako se zapitate šta ste ovo, zapravo gledali?

„Šta je pisac hteo da kaže“ je obično podsmešljivo korišćena fraza koja upućuje na nejasno napisana, zbrkana prozna (i druga) dela, ali u vezi sa Herbertovim romanom ovo je zapravo sasvim legitimno pitanje s obzirom na njegovu istoriju publikovanja. Originalno, Dina je izašla kao tri knjige (prvo serijalizovana u magazinu Analog u dva serijala) a što se, ako ste čitali domaće edicije, transformisalo u čak šest (doduše tankih) tomova u meko koričenom Kentauru, i ono što pokriva ovaj prvi film odnosi se na prvu knjigu (odnosno prve tri u Kentaurovoj izvedbi). Ovde možda vredi ukazati da se čak i integralna verzija romana koja je obuhvatila sve originalne delove i izašla 1965. godine, prodavala dosta slabo i istrpela dosta snažne kritike na ime toga da se dramatično razlikovala od onog što su ljudi očekivali od naučne fantastike polovinom šezdesetih. Umesto svemirskih brodova i ljudi u kosmonautskim odelima, Herbert je nudio masu arapske terminologije, komplikovanu ekološku parabolu i religijski, mesijanski narativ.

Jasnije: na kraju ovog filma gledalac može da kaže da je tek video prolog i da su likovi za koje je mislio da će biti važni za priču iz nje zapravo uklonjeni daleko pre njenog kraja, a glavni lik, Pol Atreid je, sasvim očigledno, tek zametak onoga što će postati u kasnijim filmovima. To da nam fleš-forvard sekvence pokazuju Pola kao akcionog heroja koji sa dva kris-bodeža u rukama, napravljena od zuba pustinjskog, jelte, crva, Šai-Huluda, jebe kevu neprijateljskoj vojsci je svakako neka vrsta mamca za gledaoce koji su u ovom filmu morali da istrpe veliku količinu značajnih šutnji i pogleda što blude u daljini, ali ako ste čitali roman, znate već da Polova budućnost sadrži još manje akcije nego ono što smo već videli.

No, da bude jasno, Villeneuve ovde demonstrira dobro rukovanje materijalom koji je naprosto prkosno prekomplikovan. Dva i po sata ovog filma su taman dovoljna da nam postave osnove svemira u kome se priča događa i približe nam odnose među likovima u meri koja će nas držati uz priču i dalje. Ovo nije mali poduhvat uzevši u obzir koliko je Herbertov roman složen. Njegova vizija svemira ne samo da je egzotična i spaja naizgled klasične space-opera trope sa hard-SF tretmanom tehnologije, već su tu i gusto prepleteni slojevi ekoloških eksploracija, pa onda i raspakivanje kolonijalne istorije Bliskog Istoka, sve izmešano sa religijskim narativom u kome se momak što ga pripremaju za svemirskog nindžu posle transformiše u svemirskog, jelte, proroka. Sve to na planeti koja je cela sastavljena od pustinje i jedino je mesto u svermiru gde proizvodi resurs od koga zavisi međuzvezdano putovanje.

Herbertovo kombinovanje feudalnog sistema uređenja kosmosa – sa padišahom na vrhu i moćnim porodicama koje čitavim planetama i sistemima vladaju stolećima – i napredne tehnologije, te nečega što je delom parapsihologija a delom, praktično, magija, dobija prilično siguran tretman u Villeneuveovim rukama. Ovaj filmski svemir deluje dovoljno dosledno a antagonizmi u priči su dovoljno jasno iskomunicirani uprkos veoma komplikovanoj istoriji koja je kreirana vekovima unatrag od mesta na kome počinje film.

Primarni problem ovog narativa je isti koji je imao i roman: gledalac mora da odabere da ga bude briga za ono što se dešava na ekranu. Ovo nije „obična“ spejs opera u kojoj je jasno za koga treba da navijate i ko su negativci. Odnosi između porodica i padišaha su komplikovani i još kao trinaestogodišnji klinac sam morao nekoliko puta da čitam prvi deo romana da razumem zašto ovde kuće jedna drugu napadaju, šta hoće padišah i kako je to vezano za sudbinu glavnog junaka, a pogotovo kako se to uopšte uklapa u proročanstvo o dolasku mesije (i proroka) koje je vezano za jednu planetu na kojoj on nikada ranije nije bio, i red sestara-veštica što stolećima iz pozadine utiču na politiku u kosmičkom carstvu.

Villeneuve, stoga, dosta spretno film deli na organske celine, formatirajući ih oko set pisova koji sadrže akcione i saspens elemente i gledaocu drže pažnju jasnim ulozima vezanim za ovde-i-sada pa dok on shvati da je prošao kroz nekoliko takvih celina i da nema pojma na koji način je Pol Atreid zaista značajan za ovaj narativ i koliko treba da smo potreseni onim što se desilo njegovoj porodici, op, dva i po sata je isteklo, vidimo se u nastavku.

Ovo je sasvim legitiman pristup pripovedanju pogotovo uz tu pažnju da se gledaocu približe najvažnije istine o peščanoj, jelte, planeti i kosmičkom društvu kroz dosta srećno izvedene, organske scene dijaloga i akcije radije nego kroz ekspozitorne infodampove. Naravno, pomaže ako ste čitali roman ili makar gledali Lynchov film jer i ovako morate da se probijete kroz dosta žargona i koncepata koji će postati jasniji tek u drugom (ili trećem, ako ga bude) filmu, ali Villeneuve uspeva da vas drži uz likove i od vas dobije investiciju u njihove sudbine već time da ih stalno stavlja u situacije gde za njih strahujete na ime neposredne i jasne opasnosti iako možda u tom momentu ne umete da tu opasnost kontekstualizujete u okviru šireg narativa.

Drugi pozitivni elementi filma obuhvataju neke od sporednih likova koji jednoj inače vrlo uozbiljenoj, pa i, jelte, suvoj priči daju malo „običnog“ ljudskog mirisa. Josh Brolin i Jason Momoa ovde donose malo superherojskih refleksija narativu koji svakako rizikuje da se malko izgubi u svom rektumu sa svim tim pričama o proroku i vizijama što svakih pet minuta prekidaju normalno pripovedanje, a Oscar Isaac kao Leto Atreid je svakako dobro iskoristio svoje vreme pred kamerom, dajući gledaocima lamberseksualnu, otmenu projekciju persone o kojoj, kad malo razmislimo, ne znamo ništa značajno, niti imamo stvarnu brigu vezanu za to da li će on živeti ili umreti. Zli Harkoneni su takođe odrađeni sasvim korektno, izbegavajući Lynchovo insistiranje na, jelte, najgrđim nastranostima, a opet uz dovoljan, „filmski“ nivo odbojnosti da se ovde dobiju jasno profilisani negativci.

Najveći adut filma su svakako kamera (Greig Fraser je radio i Rogue One i Zero Dark Thirty pa ima iskustva sa, jelte, pustinjama), kostimi i scenografija. Scenografiju je radio stari Villeneuveov saradnik Patrice Vermette, čovek sa dve nominacije za oskara u biografiji i mada moram da kažem da vizuelno film zapravo ne komunicira naročito snažno taj neprijateljski nastrojeni ekosistem oko koga se ceo kosmos bori, svejedno su slike pustinje, njenih dina i svedene ekologije, te dizajn zgrada i mašina, izuzetno impresivni. Villeneuve je ovde mogao da pusti na volju svojoj ljubavi ka monumentalnim, post-brutalističkim scenografijama i mada i ovaj film pati od istog problema koji je imao njegov Blade Runner – to da vidimo grad koji deluje pre kao velika maketa nego kao stvarno mesto na kome žive ljudi – ne može se reći da Arakis i njegov glavni grad ne deluju impresivno. Još bolje, tehnologija koja se u filmu koristi je atraktivna a na jedan ne predizajniran način, sa ornitopterima koji su u inženjerskom pogledu besmisleni ali koji se uklapaju u ostatak tehnike što je vidimo na planeti (recimo mehaničke žeteoce začina), ali i međuzvezdane brodove što su svi ogromne komadine metala bez mnogo vidne elektronike.

Isto važi za kostime i uniforme, bojne oklope i oružje koje koriste vojnici i Dina svakako izgleda konzistentno i lepo, sa sve dizajnom zvuka koji se dobro uklapa sa naglašeno perkusionističkim saundtrakom koga-drugog-do-Hansa Zimmera.

No, Dina je i film koji podseća da je Villeneuve režiser koji se često izgubi u detaljima onda kada treba da ima jaču kontrolu nad celinom. Onako kako sam ga pohvalio za nizanje set-pisova u kojima su mikrozapleti jasni i gledalac je u njih investiran, tako ću i reći da, nažalost, film ne uspeva da nam zaista približi glavnog junaka kao osobu koja ima protagonizam ili čiji, makar, unutarnji život uspevamo da osetimo. Za momka koji u jednom kataklizmičnom događaju gubi praktično sve što je imao celog života, i postaje ne samo de fakto predvodnik svoje porodice koja je svedena na dve osobe i nula imovine, već i mesija u najavi, Pol Atreid u tumačenju Timothéeja Chalameta nažalost pati od istog mesečarskog posrtanja kroz film koje je karakterisalo i Goslingov performans u Blade Runneru. Pol Atreid ovde nije ni preplašeni tinejdžer koji pokušava da shvati šta mu se događa niti arhetipski heroj koji transformacije sveta oko sebe hvata u letu i preduzimljivo se stavlja na čelo kojegod frakcije da je odabrana za „pravičnu“ (mada je jasno koja je to, s obzirom da se pustinjski narod, među kojim ima jako malo Arapa, u ovoj verziji, naziva „slobodnjacima“) već, prosto, koščati momak koji često gleda u prazno i ispaljuje po neku zamišljenu frazu.

Ne kritikujem film, da bude jasno, što nismo dobili emo-tinejdžera koji naširoko diskutuje o traumi kroz koju prolazi, ali kao neksus cele priče, Pol Atreid je ovde naprosto nezanimljiv, plitak lik koji, kao i ostatak centalnog kasta, najveći deo replika izgovara bezizražajno, monotonim šapatom, bez jasne emocije na licu. To je naprosto Villeneuveov potpis u ovom trenutku a, nažalost, njegovo rešenje kako da nam ipak približi unutrašnji život glavnog junaka i usmeri nas na dramu koja će se razviti iz ovog filma je to da nam, zaista, svakih pet minuta daje Polove vizije budućnosti. I kad ih vidite prvih par puta, to je okej, standardni trop ovakvih narativa, ali kada shvatite da ih režiser ubacuje stalno, sve do samog kraja, dajući nam kratke skokove u budućnost za koju nemamo kontekst – pa, to postaje ne samo manirizam već i loše pripovedanje. Sve moje kritike o tome da bioskopski, žanrovski film poslednjih godina napadno imitira televizijske serije, kao da su dobile sažetak u filmu koji maltene doslovno svakih nekoliko minuta ima „najavu“ za narednu epizodu, slikanu i montiranu zaista više kao „preview“ nego kao propisan filmski narativ.

Utoliko, Dina (Prvi deo) me nije naročito iznervirala, štaviše, neki njeni delovi su impresivni, ali nije ni rešila probleme koji idu ne samo uz Herbertov složeni i ambiciozni narativ već i uz moderni blokbaster čiji autor misli da neke od najbanalnijih, vizuelno jasnih dešavanja mora dodatno da objasni kroz replike, ali istovremeno ne uspeva da bazičan posao oko kreiranja ljudske drame vezane za protagoniste gledaocu približi na zadovoljavajući način. No, Villeneuve na kraju krajeva zna da živimo u vremenu gde nemali deo publike pada na dizajn i obećanje  „misterije“ i utoliko ovaj film ispunjava svoju svrhu kreiranja atraktivnog ako već ne samog po sebi zaokruženog prologa.

To da se on ne hvata ZAISTA u koštac sa kolonijalnim tropima – makar u meri većoj nego što je to radio sam Herbert – svakako ne deluje preterano progresivno ali i ovakav kakav je, ovaj prvi deo uklapa se u trend kreiranja trilogija i serijala koji dominira Holivudom u ovom veku i mada je svakako više The Last Jedi nego The Force Awakens, makar kreira dovoljno interesovanja za nastavak.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s