Film: Matriks: Uskrsnuća

Pogledao sam, dakako na HBO-u, četvrti deo serijala Matriks, barem ako pričamo samo o filmskim uratcima, znameniti i pomalo ozloglašeni Matriks: Uskrsnuća aka The Matrix Resurrections što je u bioskope posle mnogo anticipacije ušao prošlog Decembra. Kao osoba koja, naizgled protivno svim logikama, nema naročito visoko mišljenje o originalnom Matriksu (još manje o ostala dva filma iz trilogije), i više ga smatra važnim fenomenom nego dobrim filmom, nisam ipak mogao da propustim dolazak Uskrsnuća na HBO, nekoliko nedelja pre pravoslavnog vaskrsa, kao da nam namerno guraju prst u oko. Matriks je uz sve svoje objektivne ili subjektivne grijehe, film koji je uticao ne samo na to kako će se žanrovski film u Holivudu razvijati tokom narednih dvadesetak godina već spada u jedan od onih fenomena popularne kulture kojima se pripisuje i određena mera proročkih sposobnosti, ali i sasvim merljivog uticaja na budući razvoj ljudskog društva – ili barem zapadne kulture – koga smo savremenici i, jelte, svedoci.

Taj prvi film je, da budem jasan, za mene pokleknuo na nekoliko mesta još na prvo gledanje, tamo negde u Sava centru 1999. godine – od toga da, evo, do danas nisam u stanju da progutam neprogutljivo neuverljivu glumu Keanua Reevesa, preko etički dubioznih rešenja koje grupa revolucionara usvaja kao samorazumljiva, pa do čitave te ideje da administrator kompleksnog softverskog sistema sa hakerima koji sistem napadaju može da izađe na kraj samo šaljući softverske konstrukte da im se direktno suprotstave (a da su ljudska tela ikako koristan izvor energije). Naravno da je ovo bio potreban narativni izgovor da bismo film koji se bavi relativno cerebralnim temama mogli da gledamo kao akcionu ekstravagancu sa za to vreme neviđenim specijalnim efektima, ali stoji i da smo još u devedesetima, a pogotovo danas, više od dve decenije kasnije, sasvim svesni da se bezbednost mreža i softverskih sistema zasniva pre svega na unapređivanju verzija ovih sistema i promeni arhitekture koda da se zapuše sigurnosne „rupe“ koje omogućavaju upad u sistem.

Ovo napominjem ne zato što se time cela metafora Matriksa  nezadrživo ruši pred malo zahtevnijim gledaocem – kako rekoh, u zamenu za malo savijanja poznate logike dobili smo vrlo atraktivan akcioni film – već zato što nastavak trilogije koji stiže osamnaest godina nakon poslednjeg filma u toj trilogiji vrlo naglašeno beži od ideje unapređenja verzije koda samog Matriksa, vrtoglavo složene kompjuterske simulacije koja imitira ljudski život dok ljudi, nesvesno uključeni u matriks, zapravo spavaju u svojim čaurama i telesnom toplotom obezbeđuju energiju za svet kojim vladaju mašine, i tvrdoglavo se drži ne samo iste premise već, u izvesnom smisu i nudi isti film. Ovde, dakle, odbrana sistema idalje dolazi iznutra, putem sofisticiranijih (inteligentnih) komada softvera koji manipulišu simulacijom na isti način kao i hakeri i jedina razlika je što je gruba sila, u originalnoj trilogiji simbolizovana „agentima“ , donekle zamenjena programima koji pacifikuju najproblematičnije ljude na pritvornije načine, dovodeći u pitanje njihov kapacitet da razlikuju realnost i iluziju.

Ovo je, da budem jasan, mesto na kome se Matrix Resurrections saplete o šansu da nešto zaista i kaže o svetu koji je izrastao za dvadeset godina od originalnog Matriksa, delom i pod uticajem tog filma, o fantazmu postistorijskog „održivog razvoja“ sa kojim smo ušli u 21. vek i postepenom propadanju u močvaru postistinitosti i tribalizma zajednica zasnovanih na teorijama zavere i ekstremnim sociološkim konceptima. No, Lana Wachowski i njeni saradnici na scenariju su se odlučili za mnogo manje ambicioznu, neki bi rekli lenju trajektoriju u kojoj će Resurrections na neki način biti postavljen slično tome kako je The Force Awakens bio postavljen u sklopu Star Wars mitosa. Drugim rečima, Resurrections je  prepričavanje originala nadeveno obilnim fan service citatima, aluzijama, referencama i direktnim prenošenjem scena iz prvog filma; on je priča što sledi gotovo isti narativni luk, samo sa nešto više „woke“ zaključkom i kao takav je neobično neambiciozan.

Originalni Matriks je, uz sve moje zamerke, bio film koji je imao i ambiciju da kreira kompleksan naučnofantastični svet i filozofski problem, ali uz nju i snažan kul faktor sa svojim vizuelnim jezikom, dizajn-filozofijom i korišćenjem hakerskih trikova da populaciji gikova pošalje poruku kako su upravo oni heroji budućih ratova – a što se, ne mnogo kasnije, sa migracijom velikog dela ratovanja „na mrežu“, sa  napadima na instalacije i daljinskim upravljanjem ubilačkim dronovima, maltene doslovno ostvarilo. On je istovremeno povratio veru Holivuda u trilogije, prilično poljuljanu lošim prijemom prvog filma iz trilogije Star Wars prikvela, legitimisao kolor-korekcije i kolorne filtere kao jedan od ključnih elemenata vizuelnog identiteta modernog filma – što će dalje biti besomučno zloupotrebljavano na svim nivoima produkcije u i izvan Holivuda, ne najmanje na televiziji – i vrlo prirodno napravio sponu sa drugim medijima, proizvodeći ne samo nisku stripova, poseban projekat pregršti animiranih japanskih filmova (Animatix) sa kanonskim pričama, već i seriju video-igara od kojih su neke bile očajne (Enter the Matrix), neke zapravo prilično cool (The Path of Neo), a neke i presudno uticajne na dalji život franšize. Poglavito je MMO igra The Matrix Online poslužila i kao kanonski nastavak filmova sa događajima, poput Morpheusove smrti, koji se danas smatraju ključnim momentima čitave Matrix istorije.

Matrix Resurrections nam situaciju „u matriksu“ formatira tako da se u ovom svetu dešavanja iz prva tri filma poznaju najviše kao događaji iz videoigračke trlogije The Matrix a čiji je razvoj predvodio nadareni softverski inženjer Thomas Anderson. Ovaj nivo meta-stvarnosti je prirođen ovom propertiju i svakako služi i da se ponudi komentar o komodifikaciji revolucionarnih koncepata, no, sama priča ne radi naročito mnogo sa ovom premisom. Poveliki deo zapleta odnosi se na pokušaje ljudi iz „stvarnog sveta“ da dopru do Andersona koji sedi u svojoj gejming kompaniji i pokušava da napravi igru koja će biti makar uporedivo uspešna sa Matrixom, te da ga ponovo „probude“ i nateraju da se seti svog „stvarnog“ identiteta i uloge koju je imao u poslednjem ratu sa mašinama.

Ovaj se rat, sećamo se, završio Neovom smrću i primirjem između ljudi i mašina a što je bilo finale koje, bojim se, nikoga nije zadovoljilo te davne 2003. godine, namećući status kvo i bežeći od razrešenja mase podzapleta posejanih kroz dva nastavka originalnog filma. I sami Wachowski, u vreme dok su se još identifikovali kao braća su se u igri The Path of Neo doslovno pred kraj narativa obratili direktno igraču priznajući da Neov „isusovsko“ žrtvovanje na kraju trećeg filma naprosto nije zadovoljavajuća kulminacija za žanrovsku pripovest, pogotovo u interaktivnom medijumu kao što je igra, pa je ovaj narativ imao alternativno razrešenje sa mnogo više pesnica i metaka u svojoj postavci.

Ovo je, svakakako i neka vrsta blagoslova i prokletstva Matrixa od samog njegovog početka – ovo su filmovi koji su publiku zaveli opušteno citirajući Baudrillarda i Williama Gibsona između scena zaslepljujuće akcije što su bile kinetični somenici filmovima Johna Wooa i ključnim anime  radovima poput Akire i Ghost in the Shell – ali do kraja je priča završila preopterećena sve težim balastom nejasne metafizike i prilično slobodno korišćene simbolike tako da su se jasne i uticajne poruke prvog filma razvodnjile u oceanu replika što su sve išle otprilike ovako:

  • Šta je odgovor na moje pitanje?
  • A da li uopšte znaš šta je pitanje?
  • Pitanje… ono je u meni oduvek… ponekad se zapitam… jesam li ja sam to pitanje?
  • Sada i sam uviđaš: kada upitaš samog sebe onda ćeš znati i da odgovor dolazi pre samog pitanja

Itd. itd. itd.

No Resurrections zapravo prigušuje ovu vrstu filozofske ambicije i ovaploćuje se u, rekosmo, nimalo stidljivom citiranju svega što je publika volela u prvom filmu, od Alise u zemlji čuda do Yuen Woo-pinga. Ovo je film koji vam maltene doslovno namigne svaki put kada napravi identičan kadar ili koreografisanu sekvencu što imitira ključne scene prvog filma i na momente ovo u gledaocu izaziva određeni transfer neprijatnosti. Matriks je, krajem prošlog veka delovao donekle i revolucionarno, inspirišući razne vrste hipoteza o antiautoritarnim porukama – od očigledne kritike techbro kapitalizma, koji će nam tek u narednim decenijama postati vidljiv kao ozbiljna pretnja po društvo, pa do ezoteričnijih ali ubedljivih čitanja Matriksa kao metafore za oslobađanje od na rođenju zacrtanih rodnih identiteta. Matrix Resurrections, pak, ne samo da doslovno ponavlja ove teze već ih i ponavlja sa jednim meta-odmakom, citirajući ih kao načine na koji je publika videla originalnu trilogiju (igara). Nazvati ovaj film ciničnim deluje kao prirodan potez, u njemu bukvalno grupa developera koji treba da naprave nastavak trilogije jer ih (doslovno) Warner Brothers na to primorava, diskutuje o tome šta Matrix predstavlja za konzumente i kako da im se nostalgija najbolje upakuje, a što deluje kao lukav način da se preduprede očekivani komentari na internetu nakon premijere filma, ali Matrix Resurrections ima i jednu iskrenu, pomalo naivnu želju da svoje poruke učini neposrednim koja ga čini i na neki način simpatičnim. Ne dobrim filmom ali ipak dobronamernim u meri u kojoj se to može pripisati korportativnom produktu ovih razmera.

Hoću reći, gotovo je nemoguće ne pomisliti kako je scena u kojoj jedan od likova kaže da smo umesto umetnosti i knjižvenosti dobili Fejsbuk toliko boomerska da je poruka ovog filma zapravo da poruke nema – da je sam Matrix sada jedan „bumerski“ koncept, revolucija iz korporacijskog srca koja danas ne da nema kapaciteta za revoluciju već i koja se mnogo ugodnije oseća u status kvou. Otud je jedini častan način da se ovaj film doveze do kraja to da se podseti kako je ljubav važna ali i to da u jednom konstruktu kao što je Matriks – a koji je ionako metafora za današnje onlajn društvo – ideja o mesiji koji je muškarac i time „prirodno“ opremljen da predvodi i spasava, u najmanju ruku ne pripada ovom stoleću.

A što je, pa, simpatična, ali mršava poenta. Jer, da bude jasno, Matriksov uticaj na savremeno zapadno društvo je dalekosežan i, da bude još jasnije, ne nužno uvek i pozitivan. Antiautoritane poruke koje podrazumevaju sumnjičavost prema velikim narativima kreiranim od strane establišmenta su u međuvremenu proizvele čitavu grupu subkultura izgrađenih na konspiratološkim fantazmima u kojima se praćenje „pravih“ istina – koje ionako dolaze iz kuhinje kontraobaveštajnih službi raznih država – smatra praktično dužnošću mislećih ljudi. Recentni primeri sa grassroots antivakserskim pokretima ili podrškom imperijalističkim potezima Rusije a koja se formatira kao ZAPRAVO otpor imperijalizmu zapada bi trebalo da su nam još sveži u mislima, jelte. Na kraju krajeva, sam čin uzimanja crvene pilule da bi se video „stvarni svet“ je koncept kooptiran od strane grupa na internetu bliskih alt-right strukturama i, ironično, neretko korišćen da se regrutuju mladi, nezadovoljni muškarci u ratu protiv „ratnika za socijalnu pravdu“, odnosno žena, transrodnih osoba, nebinarnih osoba i generalno manjina koje su u 21. veku, na zapadu postale fokus „kulturnih ratova“. Čak je i sama Lilly Wachowski – koja nije učestvovala u produkciji ovog filma – imala jednu ključnu interakciju sa Elonom Muskom i Ivankom Trump na tviteru a koja dobro sažima čitav ovaj problem.

Matrix Resurrections, nažalost, nema apsolutno ništa da kaže o ovome i troši svoje vreme raspet između nostalgičnih citata prvog filma – te podsećanja i na nastavke ali bez ambicije da ispravi njihove najgore prekršaje – i narativa u kome je ljubav između Nea i Trinity ZAPRAVO bilo ono što je ljudskoj pobuni pre nekoliko decenija dalo revolucionarni potencijal i snagu da u ratu makar dođu do detanta, a ne puki koncept Nea kao „izabranog“ mesije.

A što je dosta skromna koncepcija. Sa Netflixovom serijom Sens8 su sestre Wachowski kreirale makar ambiciozniji narativ u kome su interesantni likovi bili u centru a naučnofantastični element je do kraja doveo do opipljive društvene promene makar na nivou zajednice. Kraj originalne Matrix trilogije je ponudio tezu da je status kvo bolji od nesigurnosti revolucije a Matrix Resurrections na jedan sasvim boomerski način nudi novu, bolju revoluciju koja će biti nešto izbalansiranija u rodnom smislu kao, možda, prijemčivije rešenje. Naravno, niti je Matriksu falilo jakih ženskih likova, niti je jasno ŠTA bi zapravo bila ta nova revolucija koju nude Neo i Trinity – sem da u njoj neće biti mesta pijavicama kao što su moderni pshihoterapeuti za koje ne sumnjam da su se ogrešili o obe sestre Wachowski tokom njihove rodne tranzicije – ali film se sasvim očigledno (samo)zadovoljio svojom završnicom u kojoj se status kvo ne menja, ali su protagonisti makar srećni jer su ponovo zajedno. Na neki način to je u skladu sa svetonazorom samog poststrukturalističkog koncepta filozofije na koji se Matrix filmovi istorijski naslanjaju, o kraju „velikih naracija“ i cepkanju realnosti na individualne, male priče koje su sve istinite za sebe makar bile protivrečne jedne drugima.

Vizuelno, film pokazuje da je sniman za vreme pandemije i mada se može govoriti o minimalno kompetentno rađenim scenama akcije, Resurrectionsu vidno nedostaju memorabilni set pisovi kakve pamtimo iz prvog filma (lobi!), drugog filma (autoput!), pa čak i iz trećeg filma (mecha oklopi!). To da se i ovde korste glumci koji nemaju ekspertizu iz borilačkih veština za scene koje emuliraju hongkonške akcione koreografije je naprosto očekivano i ne mogu da budem posebno ljut na scene koje po prirodi stvari moraju da koriste sve moguće trikove za instant-zamenu glumaca dublerima kako bismo dobili uverljiviju borbu. Ono što filmu vidno fali je taj „wow“ momenat koji je originalni Matriks doneo sa svojom revolucionarnom bullet time tehnikom snimanja i najviše što dobijamo je da se više puta u dijalozima bullet time ističe kao ono po čemu publika pamti originalnu trilogiju. Lana Wachowski, reklo bi se, nije imala ni ambicija ni živaca da sedi i duma o tome kakav bi specijalni efekat u 2021. godini uneo sličnu promenu u industriju i Resurrections se naprosto zadovoljava referenacama na stare trikove radije nego izmišljanjem novih.

Što se dizajna „stvarnog“ sveta tiče, on u ovim filmovima nikada nije imao dimenziju „realnog“ a što je možda i bila poenta, no kada četvrti film za redom (da ne pominjem sada radove u drugim medijima) ne uspevate da osetite da je stvarni svet u kome se sve ovo događa na bilo koji način opipljiv, sa scenografijom koja deluje naglašeno veštački i ničim ne sugeriše „stvarnost“, vaša podsvest se nenamerno i sama zapita, oko čega se dođavola ovi ljudi i mašine bore. A što manje ovde da pričamo o prijateljskim mašinama koje imaju sladak dizajn i bacaju koske ljudima, to bolje.

To da Keanu Reeves, koliko god da je lepo ostario, i dalje ima izražajnost drvenog direka sa nacrtanim očima valjda i nije neka novost, ali njegov Neo jeste stožer oko koga se vrti ovaj film. Glumci iz Sens8 koji se pojavljuju i u ovom kastu su me većinu vremena podsećali na serijalizovani narativ koji je Lana Wachowski ne bez grešaka, ali značajno sigurnije realizovala u ovom stoleću, dajući nam relatabilne likove, imaginativnu naučnofantastičnu premisu i dinamično razrešenje u kome smo dobili puno pucnjave PLUS razuzdanu seks orgiju. U poređenju sa tim Matrix Resurrections je nenadahnuta, nemaštovita stilska vežba iz nostalgije koja se vadi na to da je svesna da je u pitanju stilska vežba iz nostalgije i nada se da će „ljubav je bila odgovor sve vreme“ biti dovoljna poruka da zadovoljni izađemo iz bioskopa.

I možda bi u nekom drugom filmu, u nekom drugom žanru i bila – zaplet u kome Thomas Anderson i „Tiffany“, kako se u ovom filmu Trinity zove „u civilstvu“, jedno drugo ne poznaju jer je Matriks učinio da se međusobno zaborave i u kome moraju da se „prepoznaju“ i pronađu u tu sudbinsku vezu koja ih spaja – taj zaplet u sebi ima potencijala za solidnu melodramu koja ne bi posebno profitirala od specijalnih efekata ali koja bi mogla da bude mala, uspela indie drama o dvoje snažnih likova. Naravno, čak i ovde scenario mora da ode u „meta“ smeru pa je tako Anderson prikazan kao usamljeni softverski inženjer koji nikada nije našao ljubav u životu i svako jutro pije plave pilule da odagna depresiju i halucinacije, a ona je (film doslovno koristi ovu reč) MILF sa dva mlada sina i mužem, koji se, pogađate, zove nikako drugačije do Chad (čak ga i igra Chad Stahelski). Ova vrsta aludiranja na popularne internet-meme je nažalost najdalje što se ovaj film usuđuje da se uhvati u koštac sa kulturom ovde-i-sada i, pa, uz neke prilično krindži pokušaje humora (poput Neovog neuspelog „lansiranja“) donekle smo i dobro prošli što je ovaj film došao i prošao. Jer, ne znam za vas ali ja sam ne iz bioskopa, već iz svoje dnevne sobe izašao i u svoj krevet ušao sa pomišlju da je jedina gora stvar od postojanja ovog filma potencijal da on bude začetnik nove trilogije. Ako su Star Wars ikakava indikacija, najbolje je da se ovde zauvek stane.

2 comments

  1. dovoljno reci da nisam ni isao u bioskop da gledam vec sam nevoljno, samog sebe prislio da skinem torent, opste kulture radi. malo je reci da je uzasan „film“ na svakom nivou. mada, vec nakon drugog sam bio u iskusenju da poverujem onoj zeni da su joj ukrali ideju, koliko je neinspirativan film bio.

    • Hahah, da, a ti si, za razliku od mene, vrlo voleo prvi Matriks. Sećam se te davne rasprave na Zlatiboru gde si me do nogu potukao argumentima 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s