Pročitani stripovi: King of Spies

Ima neka nečista sila koja me tera da sa priličnom redovnošću čitam nove stripove Marka Millara. Otkada je Škot postao budža u Netflixu, frekvencija izlazaka njegovih novih radova se jeste malo proredila, ali to ne znači da je njihov prosečni kvalitet vidno skočio. No, verujem da u nečistoj sili mogu da prepoznam bar dve uredne značajke: jedna je da Millar, otkada je prestao da radi za korporativne strip-izdavače i u fullu se posvetio creator-owned, Millarworld radovima, vrlo pažljivo bira saradnike i da je niska crtača (ali, naravno i tušera, kolorista i leterera) sa kojima pravi stripove u poslednjoj deceniji naprosto impresivna lista moćnih imena od kojih su neka odavno izborila čelne pozicije u američkom stripu a neka ovim radovima ističu kandidature za njih. Druga je da, pa, od Millara sada tačno znam šta mogu da očekujem. Nikada suptilan, često agresivno nabusit u svojim scenarijima, Millar danas manje-više prepričava gangsterske, superherojske, špijunske i druge žanrovske stripove svoje mladosti, samo sa više psovki, nasilja i seksa, i oslanja se na svoju ipak neupitnu zanatsku ekspertizu da proizvede formalno korektne stripove. Neki od njih su naprosto isprazni i bez duše, ali neki imaju u sebi i dovoljno humora pa i to neko zrnce humanosti koje znači da se čovek, kada ih pročita ne oseća depresivno i samoubilački.

King of Spies uredno beleži sve karakteristike novijih Millarovih stripova: ovo je četvorodelni serijal koji se završio pre par nedelja, izdao ga je Image, radi se o samostalnoj, zaokruženoj priči u kojoj ogromna harizma glavnog junaka mora da se sagradi brzo i bez finog rada na detaljima jer za to nema vremena, strip je crtao izvanredan crtač a ispunjen je brutalnim nasiljem i uznemirujućim prizorima koji verovatno treba da imaju izvesnu satiričnu notu i, ako malo jače gledate u njega dok ga čitate, naći ćete i to zrnce humanosti. OK, „zrnce“ je možda prejaka reč, ovde pričamo više o par molekula, u najboljem slučaju. U najgorem samo o homeopatskoj koncentraciji humanosti, dakle samo o odjeku nečega što je Millar možda negde nekada osećao.

Znam da je možda i nefer prema ovom škotskom autoru da tvrdim kako su njegovi stripovi karakterisani pre svega cinizmom koji se levelapovao do promene klase u čisti nihilizam, ali stoji da Millar apsolutno preferira cinične glavne likove, cinične replike, cinizam u svetonazoru i slici stvarnosti koju prikazuje kroz svoje stripove. Na kraju krajeva, njegovi veliki hitovi, koji su ga odveli put Holivuda i od njega napravili multimedijalnog mahera kakvim se danas rado predstavlja, Wanted i Kick-Ass, su definisani naglašeno ciničnim refleksijama na superherojski žanr koji ga je u to vreme hranio hlebom. I ovde ne mislim „ciničnim“ u smislu onog što se moglo videti kod Warrena Ellisa, čoveka koji bi radije radio nešto drugo ali koji je, kad bi pisao superheroje barem bio očigledno ponesen mogućnostima koje bi mu njihova naučno/ fantastična postavka pružala. Millar nije neko ko je superheroje pisao po nuždi pa posle u svojim nezavisnim stripovima njih satirisao. Millar je, ma koliko to sad zvučalo kao da lepim dijagnoze, neko ko programski, refleksno, kada mu se predstavi kontekst u kome treba da radi, počinje da razmišlja koje su najgore implikacije tog konteksta i kako od njih da napravi priču koja će te najgore implikacije upotrebiti da čitaoce šokira. Čovek je još u DC-ju i Marvelu pisao stripove koji su potencirali nasilnost, sociopatiju, ponižavanje, a srazmerno manje „ekstremni“ radovi poput 1985 ili kratkog rada na mejnstrim Fantastic Four bili su ili skroz nezapaženi ili naprosto mlitavi. U kontrastu sa tim ultranihilistički motiv celog Marvelovog univerzuma pretvorenog u Zombije koji je kreirao radeći na Ultimate Fantastic Four je dan danas, skoro dve decenije kasnije, i dalje popularan sa brojnim nastavcima koje su radili drugi scenaristi.

Elem, King of Spies počinje dugačkom akcionom scenom u Panami 1990. godine koja je toliko preterana da je gotovo nemoguće ne videti je kao satiru klasičnih akcionih/ špijunskih radova. Roland King nije „špijun“ u smislu da nosi neupadljiv mantil i ume da prisluškuje da ga ne primete, već praktično superheroj natprirodnih akrobatskih sposobnosti, pištolja koji kao da se nikada ne prazne i kapaciteta da fizičke ozlede ignoriše do mere kada se one postide i sklone same da ne smetaju. Njegov prolazak kroz regularnu vojsku a zatim i plaćenike u Panami i atentat na korumpiranog političara su naprosto „neverovatni“ po bilo kom kriterijumu koji bi važio za „špijunski“ strip. Crtač Matteo Scalera, koji je već radio sa Millarom na Space Bandits ovde je opustio ruku, podigao svoj zanat za jedno dva-tri nivoa, i akcija koju radi je unrebesna, prosto izlećući sa stranice dok vam ne ostavi masnice oko očiju.

Kada dobijemo rez na današnje vreme i umornog, poprilično omatorelog Rolanda Kinga, strip kao da za trenutak želi da nas ubedi da ono JESTE bila satira, da je prisećanje slavnih dana bezbrižnog špijunskog ekscesa za sada matorog i penzionisanog britanskog tajnog agenta zapravo samo fantazija, ulepšana, idealizovana prošlost a koja prikriva mračnu istinu imperijalne ambicije Ujedinjenog kraljevstva koje je nastavilo da po svetu radi u svom interesu mimo ikakvih zakona i obećanja, duboko nakon završetka kolonijalne epohe.

I, istina je, Roland King, zbog izvesnog preokreta u privatnom životu – tumor na mozgu koji mu daje još šest meseci života – zaista doživljava neku vrstu kopernikanskog obrta i počinje da oseća snažno kajanje zbog toga što je decenijama bio udarna pesnica imperijalizma koji je ubijao, mučio i uklanjao ljude što su se često samo borili za opstanak i proklamovane ciljeve istine, pravde i slobode koje je navodno i SLUŽBA bila tu da zaštiti. Ali ovo nije strip Jeffa Lemirea nego strip Marka Millara i umesto refleksije i filizofskog suočavanja sa zlom u sebi, Roland King odlučuje da svoja znanja i ekspertizu stavi u službu ubijanja što više može „loših“ ljudi u vremenu koje mu je preostalo.

Ne šalim se, ovo je zaplet King of Spies: penzionisani superšpijun ide svetom i ubija bogate i uspešne zlostavljače dece ili njihove zaštitnke u verskim organizacijama, predsednike država i predsednike vlada koji su lagali, pokretali ratove i činili masovne zločine, korporacijske glavešine što zavijaju u crno sa par klikova miša, a ni jedna služba ne može da ga zaustavi jer je King ne bez razloga smatran „kraljem“ špijuna.

Millar, dakle, piše King of Spies kao da je iskopao neki stari pič za Punishera koji mu je Joe Quesada, moguće, vratio bez komentara na konkretne delove radnje ali sa crvenom hemijskom ispisanim tekstom na margini koji je, verovatno, glasio otprilike ovako: „Mark… jesi li dobro? Mislim… ono… baš dobro? Možda da uzmeš nekoliko meseci odmora? Ustvari, uzmi odmor već sura i ne brini ništa, ne moraš da nam se javljaš, javićemo se mi tebi“. I, jelte, Punisher kao oruđe socijalnog bunta i politički osvešćen revolucionar je nešto što su drugi već i uradili, ali Millar, kao i obično, demonstrira da svoje recentne stripove radi uglavnom tako da smisli kul elevejtor-pič, koncept koji staje u jednu rečenicu a onda piše na autopilotu dok ne izađu četiri sveske. Hoću reći, King of Spies je, kako to kod Millara sada već po pravilu biva, prilično površan rad gde je trik u tome da je glavni junak zapravo neko sa pojavom i manirima engleskog gospodina, a ko je decenije proveo ubijajući za kraljicu i otadžbinu, da ne pominjemo povaljujući sve što hoda, a ko sad ide svetom i roka sve od saudijkih prinčeva do američkih predsednika. Dodajte bebu koja izleće iz prepona žene što se porađa usred pucnjave u Panami, i bizaran, „satirični“, neko će sigurno reči i „ali osnažujući“ prikaz osoba sa invaliditetom i dobijate Millara kakvog poznajete i volite, promućkanog a ne promašenog, da ga popijete na iskap.

No, pomenuta zanatska ekspertiza ipak uspeva da scenaristu proveze kroz najgore brzake. Iako je Roland King hodajući kliše, njegov unutrašnji život i motivacije deluju makar minimalno uverljivo i dovoljni su da čitalac navija za njega, a humanizacija lika vezana za njegovu decu je takođe dostatno korektna. Možda bi preterano bilo reći da je Roland King do kraja stripa formiran kao trodimenzionalno, višeslojno biće u kome prepoznajemo svima nama imanentne unutarnje konflikte i na kraju krajeva ranjivu ljudsku srž, ali on nije ni iritantan, bezdušno ravan i ciničan lik kakvi često umeju da ispadnu iz Millarove prese poslednjih godina.

Takođe, strip ima jedan momenat u kome se Millar očigledno skoncentrisao i postavio scenu za suočavanje svetonazora pa i argumenata u kojoj se uspešno sažimaju razlozi „za“ i „protiv“. Rolandov bivši kolega, a sada šef britanske tajne službe insistira da je Kingov napad savesti besmislen jer je društvo, u ovom trenutku, statistički u boljem stanju nego ikada u pogledu bezbednosti, dostupnosti stanovanja i socijalne podrške, pa i učestvovanja na tržištu rada i da male prljave stvari koje se rade daleko od očiju javnosti nisu fundamentalni problem tog društva. Rolandov odgovor je ubedljiv, emotivan a dostojanstven, ličan ali sa snagom poopštavajućeg filozofskog stava i čovek mora da Millaru skine kapu što je makar ideološki element svog stripa obezbedio sa svih strana, dajući kritičaru poput mene koji bi unaokolo kmečao o nihilizmu i eksploataciji kontraargment u samom stripu.

No, Matteo Scalera je, naravno, ono tajno oružje koje obezbeđuje da se King of Spies čita sa osmehom na licu. Oh, svakako, Millar je ovde napisao nekoliko uspelih šala i onelinera, ali Scalera je onaj koji obezbeđuje savršen tajming za svaki od njih, savršenu akciju i grafičko pripovedanje koje čitaoca vodi po svetu u grčevitim skokovima a da se on nikada ne izgubi, na kraju krajeva savršen rad sa likovima, posebno glavnim likom, koji pucaju od karaktera iako ste svesni da su svedeni na testosteron prelakiran ciničnim (naravno) replikama. Giovanna Niro koja je radila kolore je takođe zablistala, dajući Scalerinim crtežima JOŠ intenziteta, JOŠ slojeva i dimenzija, pretvarajući strip koji je, zaista, uglavnom površna wish fullfilment fantazija što se skriva iza smokvinog lista socijalne kritike, u uzbudljivo, kinematično spuštanje toboganom. Letering je i ovde radio sjajni Clem Robins koga sam ovih dana već hvalio, a čak troje ljudi je potpisano na ime dizajna i ovo je ne samo jedan od najlepših američkih stripova koje sam čitao poslednjih meseci, već i još jedno podsećanje na Imageovu pažnju posvećenu produkciji.

King of Spies je suštinski plitko, pa i eksploatativno štivo, ali sa taman toliko pretenzije ičasnog napora da nešto, ipak i kaže, da se spasava tog ponora potpunog cinizma u koji svaki Millarov novi rad preti da upadne. Zabavio sam se dok sam ga čitao a Scalerin crtež me je, priznajem još jednom, strašno impresionirao. Možete ga i sami proveriti odlaskom do Amazona.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s