Pročitani stripovi: Black Manta i Aquaman: The Becoming

Danas pišem o dva DC-jeva miniserijala koja su završila sa izlaženjem pre par nedelja, gotovo u isto vreme a oba su služila kao uvod u lansiranje novog tekućeg serijala o… Aquamanu? Aquamanima? Serijal će se, da bude jasno, zvati Aquamen i ujediniće staro i novo, konzervativno i progresivno, crno i belo, na kraju krajeva strejt i gej, na polzu čitalaca svih duginih boja i seksualnih orijentacija. Pričam o serijalima Black Manta i Aquaman: The Becoming.

Interesantne su ovde makar dve stvari. Prva je kako je u DC-ju napravljen zaista snažan napor da se u stripovima eksplicitno forsira inkluzivnost, sa likovima različitih rasa, ali onda i otvoreno queer orijentacije, pa i nebinarnim transrodnim likovima koji se pomaljaju poslednjih par godina. Marvel je hvaljen za svoj „diversity“ još početkom prošle decenije i DC kao da je sa malo zakašnjenja dobio memo, ali je onda prešao u oštru ofanzivu. Rezultat je da u poslednjih nekoliko godina imamo likove vezane za vrlo stare tradicionalne propertije a koji su možda ne baš „kvir“ u nekom uzbudljivom formatu, ali jesu biseksualni ili gej: počev od Alana Scotta, starog Green Lanterna, preko „novog“ Supermena Jona Kenta, aktuelnog Red Robina, Tima Drakea, pa sada i do „novog“ Aquamana, Jacksona Hydea koji uspeva da poveže dve (ekstrinzične) manjinske karakteristike u istom liku, time što je gej, plus tamne boje kože. Ovim su najmanje četiri superheroja Zlatnog doba direktno ili, češće, indirektno uvezana uz manjinske seksualne orijentacije i mada se, naravno, podrazumeva da korporacije rade ono što korporacije vide kao put u raj besplatnog marketinga i lojalnosti potrošača, svakako treba pohvaliti veću vidljivost LGBTetc. likova u ovim stripovima. Ne da superherojski stripovi sad mogu – ili treba – da reše sve probleme na svetu, ali kako se uvek radilo o literaturi koja pruža eskapističku fantaziju, često dopunjenu progresivističkim idejama, sa posebnim akcentom na manjinsko iskustvo u društvu, nekako je prirodno da su osobe manjinskih seksualnih orijentacija vidljivije zastupljene u ovim stripovima.

Ispisao sam sve ovo čisto da predupredim diskusiju koja je zapravo marginalna kada pričamo o ovim stripovima. To što je Jackson Hyde, jedan od dva Aquamana u ovom trenutku, gej, nije zapravo naročito značajan element priča o kojima danas divanimo i njegova seksualna orijentacija i flertovanja sa slatkim (mada sad malo i bucmastim) momkom sa dna Atlantika su izrazito sporedan deo njegove aktuelne situacije. Ono što nije sporedno je da su u DC-ju napravili vrlo častan napor da dva miniserijala čiji su protagonisti crne boje kože povere autorima afričkog porekla. Ne da ja smatram da samo Afroamerikanac može da piše ili crta priču u kojoj je protagonista Afroamerikanac, ali ako hoćete da u nju udenete ikakvu autentičnost iskustva – a ponekada čak i superherojski stripovi to hoće – onda ovo svakako pomaže. Plus, angažovanje više ljudi iz različitih etničkih i rasnih i uopšte društvenih grupa doneće ovim stripovima više glasova što, opet, treba shvatiti kao pozitiva rad na proširivanju njihovih poruka ali i dosega novih populacija čitalaca.

Aquaman je kao properti na verovatno boljem mestu nego što se ikada nalazio u poslednjih osam decenija. Film od pre tri godine je bio neočekivano veliki hit za Warner – velikim delom na ime šarma koji je emitovao Jason Momoa – a tekući serijal koji je u stripu pokrenut da ga najavi, sa njim koincidira i malo se ogrebe o eventualnu popularnost filmskog Aquamana je zapravo ispao najbolji serijal o Aquamanu u istoriji ovog lika. Istina je da je za to da je Aquaman uopšte prisutan u tom nekom prvom ešelonu DC stripova u ovom stoleću zaslužan pre svega Geoff Johns koji je tokom DCNU faze sam pisao tekući serijal o ovom liku, ali relansiranje od broja jedan u okviru Rebirth inicijative sa Danom Abnettom na scenarističkim dužnostima je konačno pokazalo kako ovaj strip ZAPRAVO može da bude dobar.

O Aquaman stripu sam pisao negde pred kraj Abnettovog rada na ovom serijalu, impresioniran kombinacijom ozbiljnog karakternog rada i političkog trilera u pseudofeudalnom okruženju, te simpatičnim elementima geopolitičkog/ ratnog narativa u kojima je Britanac uspeo i da uzgredno iskritikuje Ameriku za njene spoljnopolitičke prakse. Abnetta je na tekućem serijalu zamenila Kelly Sue DeConnick u relativno retkom recentnom pojavljivanju u mejnstrim stripovima i mada ovaj strip, za moj ukus, nikada nije dosegao nivo kvaliteta koji je imao pod Abnettom – pre svega na ime čestog menjanja tona i odstupanja od političke dimenzije narativa, a kojoj će se ipak na kraju vratiti – bio je u pitaju svakako dobar, interesantan serijal. DeConnickova je okrenula priču „na unutra“ stavljajući akcenat prvo na samu ličnost Arthura Curryja i njegov unutarnji konflikt a onda na jezgro koje čini njegov odnos sa Merom, starom ljubavi i ženom koja je za vreme DeConnickove postala ne samo Arthurova supruga i majka njegovog deteta već je i transformisala Atlantidu iz monarhije – kojom je sama vladala nakon što je narod rešio da Curry nije adekvatan kralj – u neku vrstu protodemokratskog sistema sa izraženijim građanskim dimenzijama u društvu. Da ne pominjem da je radila sa zastrašujuće dobrim crtačima.

Ono što jeste donekle neobično je da se DC, uz strip koji je na kraju ispričao jako solidnu priču o junaku koji kreće iz teške pozicije, sa „odraslim“ brigama i problemima, a onda mora JOŠ da odraste, te uz pripreme za drugi film oko koga hajp postepeno narasta, odlučio da tekući serijal okonča a da ga nasledi strip Aquamen u kome će Curry – koga su tokom prethodnog serijala naglašeno transformisali da bude bliži liku koji Momoa igra na filmu – deliti glavnu ulogu sa Jacksonom Hydeom. Hyde, „drugi“ Aquaman je prilično nov lik, kreiran u Rebirth fazi DC univerzuma pre šest godina, sa istorijom saradnje sa Teen Titans/ Titans timovima i pomenutim definišućim karakteristikama koje se odnose na njegovu rasnu pripadnost i seksualnu orijentaciju. Kao novi, mladi lik koji će rezonirati sa mlađom, progresivnijom publikom što čita superherojske stripove, Hyde je očigledno dobar izbor kako sa strane svog vizuelnog dizajna tako i sa strane karaktera. No, DC izgleda nema poverenja u njegov brand recognition – i superherojski alias Aqualad – pa mu za sada ne daje samostalni serijal već je kompromisno rešenje ta kombinacija dvojice Aquamana u istom stripu, pa šta im bog da. Da bude jasno, ovo je saradnja koja je već uspostavljena u nedavno završenom Aquaman serijalu, gde je Hyde postao Curryjev „asistent“ i ugodno se uklopio u novi porodični režim oko kog je Curryjev život sada formatiran, ali ovime će razlika između filma i stripa postati još veća – sem naravno, ako u Aquaman 2 ne dobijemo Hydea kao koprotagonistu (a najave to ne najavljuju).

Elem, prvi miniserijal koji nas priprema za Aquamen zapravo se bavi negativcem po imenu Black Manta. Ovaj karijerni psihopata i superzločinac je glavni neprijatelj originalnog Aquamana, ali, eto zgodnog preokreta, i otac – doduše otuđeni – mladog Jacksona Hydea. Prvo ubijen tokom Abnettovog rada pa vraćen u život tokom rada DeConnickove, Black Manta je svakako lik koji pleni ne samo svojim izvrsnim vizuelnim dizajnom već i jednom oštrom, agresivnom psihopatskom crtom za koju čitalac i dalje uspeva da pronađe barem malo razumevanja na osnovu njegove personalne istorije. DeConnickova je ovo iskoristila za neke komplikovane ali ultimativno zabavne podzaplete koji su se ticali odnosa Black Mante i njegovog sina, ali i njegovog oca, „vaskrnsutog“ u formi napredne veštačke inteligencije (u telu džinovske mecha mašine, naravno) i mada ne mogu da kažem da sam ikada želeo da čitam solo serijal centriran na samog Black Mantu, mini od šest brojeva, Black Manta, koji je napisao Chuck Brown a koji se završio pre neku nedelju nije bio isuviše neprijatno iskustvo.

Mada ne kažem ni da je bio potpuno obavezna lektira. Kao lik definisan svojim odnosom (patološke mržnje) sa Aquamanom i, dalje, dodatno definisan vrlo neprijatnim odnosom koji ima sa svojim sinom i njegovom majkom – izbeglicom sa dna okeana koja sada živi u SAD – Black Manta naprosto nije lik za koga je prirodno navijati. Otud Brown mora da napiše strip u kome sam Manta za sebe kaže da je ubica i eksploatator daleko od bilo kakvog spasenja, ali da ga stavi u zaplet koji će kredibilno kreirati tenziju gde čitalac, nevoljko, ipak želi da Manta preživi, pa i situacije u kojima vidimo da glavni lik, uprkos svojoj okorelosti u zlu, ima neke tragove humanosti skrivene duboko ispod ožiljaka.

I to i dobijamo. Black Manta je ovde u potrazi koja je nemilosrdna i ima solidan body count, ali koja je opravdiva na ime toga što on trpi veliki bol i pretnju smrću. Sporedni likovi kreirani za ovaj strip su klišeizirani ali sa nekolik dobro ispisanih dijaloga vrše svoju funkciju iskrivljenog ogledala u kome ćemo videti da Manta nije tako monolitno zao i beskrupulozan čovek kao što se predstavlja i, na kraju, Kanađanin Valentine DeLandro, koji je ovo nacrtao ima prilično osoben, za superherojštinu relativno ekscentričan stil, ali koji stripu daje osobenu atmosferu kroz svedeno i efikasno pripovedanje a onda snažne sene visceralne akcije. Kao rad prevashodno afroameričkih (i, er, afrokanadskih) autora sa solidnom reputacijom i u indie i u mejnstrim stripovima, Black Manta odaje utisak jednog prilično sazrelog mada, kako rekoh, ne i sasvim obaveznog štiva koje, čini mi se, neće biti TOLIKO bitno za razumevanje radnje u Aquamen ali drži temperaturu na određenom nivou i pomaže da ne zaboravimo Black Mantu. Amazon serijal prodaje ovde.

S druge strane, Aquaman: The Becoming , takođe šestodelni mini koji je izlazio paralelno je esencijalan kao uvod u Aquamen jer on, makar teoretski, prikazuje transformaciju Jacksona Hydea iz Aqualada u Aquamana, iz sina svoga oca u sina svoje majke, ali prevashodno čoveka i heroja po sopstvenoj meri, i daje nam interesantnu i složenu pozadinsku priču koja, iako se događa u izmišljenim podmorskim državama, zapravo ima interesantne paralele sa istorijama aktivizma ali i terorizma među afroameričkom populacijom.

Brandon Thomas koji je ovo napisao je ušao vrlo duboko u podmorsku politiku i, bojim se, ako niste čitali prrethodni Aquaman serijal, da će tu biti dosta problema da se razaberete među terminima, istorijama i odnosima. Jackson Hyde je na početku saradnik i učenik kod Curryja koji sada živi mirnim porodičnim životom sa ženom (i bivšom kraljicom) Merom i bebom Andi. Barem onoliko mirnim i porodičnim koliko život aktivnog člana Lige pravde može da bude. Jackson vežba da postane „odrastao“ superheroj dok se Curry bavi misijama koje ga vode i na Mars ali prava akcija počinje kada Curry ode sa planete Zemlje a Jackson se nađe usred zavereničkog zapleta gde biva optuen za teroristički napad na Xebel.

Tu stvari postaju vrlo komplikovane, pogotovo ako nemate predznanje. Xebel je podmorska država koja spada u šire kraljevstvo Atlantide ali se smatra otpadničkom, večito buntovnom teritorijom koja stalno pokušava otcepljenje. Sama Mera, bivša kraljica Atlantide je, uprkos svom Xebel poreklu uspela da se nametne kao lider čitave podmorske nacije i povede Atlantidu u progresivnom smeru, ali kada se Jackson sav u ranama i svestan da je nevino optužen za nešto što nije učinio pojavi kod nje, ona može da mu da samo dobar savet pre nego što joj na vrata zakuca policija. Strip onda na interesantan način tretira činjenicu da Mera jeste bivša kraljica ali da spada u etničku grupu koja je u Atlantidi izložena sistemskom, jelte, rasizmu i predrasudama i Brandon Thomas vrlo dobro rukuje i njenom karakterizacijom i ovim delom zapleta.

No, zaplet postaje izrazito komplikovan kada Jackson shvati da ima i sestru za koju do juče nije znao, da je ona deo aktivističke grupe (da ne kažemo terorističke organizacije) u Xebelu a koja se zapravo bavi prevashodno borbom protiv opresivnog režima u ovoj državi što prisilno mobiliše mlade građane pripremajući ih za buduće ratovanje protiv Atlantide. Majka, koju je Jackson uvek doživljavao kao puku žrtvu porodičnog nasilja što je morala da pobegne od maltretiranja od strane Black Mante, zapravo i sama ima istoriju sa ovom grupom i aktivizmom/ terorizmom i mladi superheroj sebe zatiče unutar izuzetno komplikovanog političkog zapelta koji je, uostalom, nastao i pre njegovog rođenja.

Strip nam nudi nekoliko atraktivnih akcionih scena i izvesno razrešenje za politički zaplet, ali nisam jedini koji je primetio da Aquaman: The Becoming naprosto ima PREVIŠE zapleta za sopstveno dobro. Dok s jedne strane aplaudiram odluci da se Xebel ne predstavi samo kao jadna, ugnjetena teritorija na kojoj  žive isključivo ljudi od vrline sa identičnim ideološkim orijentacijama – a što je tokom Aquamana i za vreme Abnetta i za vreme DeConnickove uglavnom bio slučaj kada su tretirane različite nacije unutar atlantskog kraljevstva – sa druge je izuzetno teško ispratiti nijanse u političkim orijentacijama i aktivističkim agendama bez obzira na količinu teksta koji je Thomas nakucao. Aquaman: The Becoming naprosto ima previše radnje za svojih skromnih šest brojeva, pokušavajući da nam podari i kompleksan politički triler PLUS karakternu priču o mladiću koji otkriva da majka koju je idealizovao nije, zapravo idealna žena, a što ga tera da naglo odraste. Nije neko čudo da ovaj miniserijal nije sasvim uspešan u pripovedanju ni jedne od ovih priča, ali svakako je neobično da scenarista odabira da nam na kraju Jacksona ostavi usred traume i psihološki vrlo nestabilnog stanja – a da strip istovremeno trijumfalno proglašava da je on, eto, sada postao Aquaman. Slutim da je ovde bilo malo kolizije između priče koju je Thomas želeo da ispriča i priče koju je izdavač očekivao.

Da je Aquaman: The Becoming imao izvesne produkcione probleme svedoči i to što se na svega šest brojeva smenilo nekoliko crtača. Započeo ga je Diego Olortegui, asistirao Skylar Patridge, pa preuzeo Scott Koblish, onda Paul Pelletier, da bi se za šesti broj vratio Olortegui ali sa asuistencijom koju je pružio Serg Acuña. To da je strip ipak imao nekakvu vizuelnu konzistenciju (ako već ne konzistenciju da ga rade samo afroamerički autori) zasluga je tušera Wadea von Grawbadgera (mada je pored njega tuš radio i Norm Rapmund), ali pre svega koloriste Adriana Lucasa koji je pravi heroj ovog serijala sa izuzetnim radom na oživljavanju (ne samo podvodnog) sveta i kreiranju suptilnih promena u atmosferi.

No, korporacijski stripovi su takvi – šou mora ići dalje bez obzira na okolnosti pa se i Aquaman: The Becoming dovezao do kraja i pripremio nas, kako-tako za Aquamen. Iako nisam u potpunosti zadovoljan ovim stripom, drago mi je da Jackson Hyde dobija protagonizam i da se i njegov karakter razvija dalje od kalupa slatkog crnog gej momka sa dredovima koji, slučajno, ima i akvakinetičke moći. Nisam siguran, kako rekoh, da ga ovaj serijal na kraju ostavlja na najzdravijem mestu u psihološkom smislu, ali kako će Thomas i Brown zajednički pisati Aquamen, ostaje da se uzdamo da su znali šta rade. Aquaman: The Becoming možete na Amazonu kupiti ovde.

2 comments

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s