Pročitani stripovi: Catwoman Vol. 5

S obzirom na to da se novi film o Batmanu pre neki dan pojavio na servisu HBO Max i time postao dostupan i nama koji smo se odrekli bioskopa u doba pandemije, te da je u njemu Selinu Kyle zaigrala Zoë Kravitz, čime filmske verzije Catwoman u poslednjih par decenija pošteno dele bele i crne glumice 50/50, pomislio sam da je vreme da kažemo koju reč i o DC-jevom tekućem serijalu Catwoman koji izlazi još od 2018. godine. Drugi razlog je što je Tini Howard pre nekoliko dana (u trenutku dok ovo kucam, dakako) kompletirala svoju prvu priču u ulozi novog scenariste (tj. scenaristkinje) ovog serijala, pa je ovo i idealan trenutak za podvlačenje crte i analizu šta je tu sve valjalo, šta nije, i da li vredi da se ulažu vreme i novac u čitanje ovog stripa.

Catwoman na filmu ima solidnu istoriju afroameričkih glumica u ovoj ulozi. Iako su, naravno, kavkazodine glumice koje su igrale ovaj lik brojnije, i neke od njih se mogu smatrati srazmerno visokoprofilnim holivudskim imenima (od Lee Meriwether koja ju je prva igrala na filmu, preko Julie Newmar koja ju je oživela u čuvenoj televizijskoj seriji iz šezdesetih, pa do Michelle Pfeiffer i Anne Hathaway), valja ukazati da kastovanje Afroamerikanki u ovoj ulozi nije neka moderna woke novotarija. Eartha Kitt je igrala Selinu Kyle u trećoj sezoni televizijske serije još 1968. godine, dakle punih 36 godina pre nego što će Halle Berry predvoditi ekipu vrlo loše primljenog filma Catwoman, francuskog specijaliste za, jelte, specijalne efekte, Pitofa. Ovaj film je bio loš u svakom pogledu, od zamisli do egzekucije i u neku ruku zabetonirao premisu da je Catwoman lik nesposoban da iznese sopstveni film i da će od tada pa na dalje biti formatiran isključivo kao privezak Betmenu, jedna od žena iz njegove orbite a koja se izdvaja pre svega činjenicom da operiše sa druge strane zakone (od, hm, DRUGE druge strane zakona na kojoj Betmen i njegova viđilante „porodica“ rade) i da Betmen prema njoj gaji nežna, romantična osećanja koja ovaj kao od kremena isklesan čovek u kostimu šišmiša retko pokazuje a još ređe verbalizuje.

A ovo je zapravo priličan kontrast u odnosu na Catwoman u stripu. Iako je u filmovima i serijama o Betmenu Selina Kyle vrlo čest pripadnik ansambla – pretpostavljam najpre zato što producenti žele da imaju romantični podzaplet u priči, a sigurno ne smeta da na ekranu jedno vreme imate i privlačnu ženu u pripijenom kožnom kostimu – a i u vrlo visokoprofilnim Rocksetadyjevim videoigrama iz Arkham serijala je njen lik imao solidnu minutažu – nedostatak protagonizma je nešto što je hronično pogađa. Nasuprot tome, u stripovima je ovo vrlo solidno etabliran lik koji, evo skoro već trideset godina ima sopstvene serijale sa priličnim uspehom. Može se argumentovati da je trebalo da prođe više od pola veka – od pojavljivanja u prvom broju magazina Batman 1940. godine pa do prvog samostalnog tekućeg serijala 1993. – ali Catwoman je tokom protekle tri decenije izboksovala za sebe vrlo respektabilnu poziciju.

Mislim da će se ljubitelji Seline Kyle složiti da je u ovom periodu hajlajt verovatno bio serijal vol. 3 koji je izlazio između 2002. i 2008. godine, gde su prvo Ed Brubaker i pokojni Darwyn Cooke spravili izvrsnu kombinaciju golden age stripovskog palpa i modernijih senzibiliteta a onda je Will Pfeifer napisao možda i definitivan strip o ovom liku. I tokom prve polovine prošle decenije, Catwoman je imala serijal koji je izgurao 52 broja, u skladu sa New 52 filozofijom cele tadašnje DC linije, no sa prelaskom u Rebirth eru DC univerzuma, Selina Kyle je na neki način ražalovana na lik u tuđem stripu. Važan lik, svakako i Tom King je veliki deo svog rada na serijalu Batman centrirao upravo oko odnosa Betmena i njegove dugogodišnje izabranice, pretvarajući ovaj strip u svojevrsnu romantičnu fantaziju o dvoje izrazitih individualaca koji konačno rešavaju da promene svoje živote i uplove u mirnu bračnu luku.

Kao što se zna, ovo na kraju nije bilo suđeno – King je ovde u poslednjem mogućem trenutku izmakao tepih ispod svačijih nogu, argumentujući da bi ulazak u brak značio i kraj Betmena. Selina Kyle će tako pobeći od svog ljubljenog Brucea maltene od ispred samog oltara, govoreći i sebi i njemu da nema pravo da lišava svet (i Gotam Siti) jednog od njegovih najvećih superheroja, a na ime sebične želje da ovog čoveka ima samo za sebe.

Pametniji i učeniji ljudi od mene treba da sednu i izanaliziraju koliko je ovo „muškocentričan“ pogled na stvari i koliko se zapravo može argumentovati da je realnije da je jedna jaka, samostalna žena na kraju odlučila da možda ipak ne želi da se veže za jednog muškarca. Naravno, DC i King onda verovatno ne bi mogli da žive od protesta mužjaka po internetu koji bi ukazivali da su žene, eto, baš takve, prevrtljive, ma KURVE, i da im nikada ne treba verovati, pa je ovo plemenito rešenje, gde se ona na neki način žrtvuje za ostatak sveta, odabrano kao pravo i, uostalom, bilo sasvim u skladu sa naglašeno romantičnim tonom Kingovog serijala.

Catwoman vol. 5 o kome danas pišemo, dakle, krenuo je odmah posle razlaza Bemena i Catwoman u serijalu Batman, i njene odluke da ostane, jelte, neudata, ali i da se preseli u drugi grad i tamo vida svoje emotivne rane, daleko od čoveka koga i dalje voli.

Naravno da je fer primetiti da u svetu gde Betmen začas od grada do grada može da doleti nekom od svojih Batwing letelica i gde su mnogi superheroji u stalnom kontaktu putem instant-radio veze, ova vrsta kreiranja fizičke distance među ljubavnicima nema mnogo smisla, ali to bi bilo tipično nrdovsko preterivanje sa logikom tamo gde joj nema mesta. Početak serijala Catwoman vol. 5 nadovezuje se na „odrasliji“, zreliji ton serijala Batman iz koga je Selina Kyle izašla i ovaj strip dosta uspešno kreira tu atmosferu novog grada, novog početka za ženu koja je upravo podnela veliku emotivnu žrtvu.

Joëlle Jones je uradila najveći deo posla na prvih dvadesetak epizoda serijala, uključujući i scenario i crtež na prvih nekoliko, a dalje radeći sa ekstremno dobrim crtačima kao što su Elena Cassagrande i Fernando Blanco. Ova autorka, regrutovana u DC nakon zapaženog samostalnog serijala Lady Killer za Dark Horse je za Catwoman pripremila jedan dugačak narativ o novom gradu i ljudima koji njime drmaju, ali i novim ansamblom sa kojim će Selina Kyle sarađivati i, zahvaljujući zaista uniformno atraktivnom crtežu, radi se o stripu koji zavređuje pažnju. Lady Killer je bio period-piece triler, a mada se Jonesin Catwoman događa u „našem“ vremenu, atmosfera koju strip kreira ima u sebi dosta tog nekog patiniranog, starinskog ukusa.

U pitanju je, takođe, triler, naravno, uz dosta veoma atraktivne akcije, a gde se novopečena stanovnica grada Villa Hermosa, iako ne naročito zainteresovana da ulazi u lokalne igre moći, brzo nađe sa pogrešne strane pažnje porodice Creel koja gradom drma iz senke. Nije baš najjasnije zašto se grad zove gotovo identično meksičkom gradu Villahermosa – „prelepo selo“ – ali je jasno da se radi o urbanoj sredini negde na jugu SAD sa korumpiranom policijom i velikom populacijom meksičkih imigranata od kojih se mnogi i dalje nalaze u socijalno neravnopravnom položaju u odnosu na moćne i bogate WASP-ove.

Jonesova postavlja Selinu u lokalnu ekipu koju čine mladi meksički grifter i njegova časna, vredna tetka, ali istina je da se ovaj strip ne bavi sasvim eksplicitno rasnim i klasnim tenzijama u Villa Hermosi. Tačnije, ove tenzije čine prirodan podtekst za priču koja zapravo otvorenije kritikuje Big Pharma manipulacije i korporacijsku politiku koja usmerava društvo prema svojim potrebama, gazeći zakone i ljudske živote. Ovo čini strip pomalo nefokusiranim, jer se prihvata mnogih tema sa kojima treba da žonglira u isto vreme, ali Jonesova ga onda dosta spretno „ručno“ fokusira dajući veliki broj strana porodici Creel i njenom matrijarhu po imenu Rania Creel, jednoj beskrupuloznoj ženi uvek gladnoj više moći, za koju će žrtvovati i članove najuže porodice.

Creelova je na neki način do parodije zaoštreni trop „veštačke“ lepotice, žene koja, kada se svetla ugase i kamere uklone, sebe bukvalno razmontirava skidajući ne samo šminku i vešačke trepavice već i prostetičke delove lica, žena koja koristi ozbiljnu hemiju da produži svoj život i vitalnost itd. itd. itd. U okviru šire orbite Betmena, ovo nije naročito ekscentričan lik, ali se može u određenom smislu argumentovati da Jonesova gradi kontrast između nje i Seline – gde je jedna „veštački“ privlačna i manipulativna, a druga prirodno lepa i „pošteni lopov“ – na pomalo izlizanim temeljima.

No, ono što njena priča uspeva da uradi je svakako da Selini povrati protagonizam i pokaže da ima života i posle Betmena. Njeno uplitanje u igre moći u ovom gradu je delom zasnovano na njenoj – sada naglašenije – superherojskoj personi koji je razvila radeći sa Betmenom, a delom na autentičnom „cat burglar“ mentalitetu osobe koja sebe ne smatra običnim pripadnikom ljudskog društva i koja uzima stvari što joj se dopadaju bez obzira kome nominalno pripadaju. Ovo je osetljiv balans da se postigne, pogotovo jer strip nije baš najjasnji u tome koliko je Selinin identitet zapravo javan ili tajan, ali Jonesova uspeva da izgura respektabilnih dvadeset i kusur brojeva zrelijeg, mada i dalje superherojski razuzdanog noir-thriller stripa u kome ona i Fernando Blanco crtaju neke fantastične table atmosfere i akcije. Jonesino pripovedanje je generalno odmereno sa dosta prostora da se kreira atmosfera, jednim naglašeno ženstvenim formatiranjem protagonistkinje ali i sa odlično „režiranim“ akcionim scenama u kojima radnja teče dosledno, prirodno i uvek je, bez obzira ko je crta, dobro kadrirana.

Nakon što je Jonesova završila rad na stripu usledilo je nekoliko filer epizoda različitih autora koje su uglavnom bile korektne, da bi od broja 25 scenarističke dužnosti preuzeo Ram V i, uglavnom sa Fernandom Blancom i dalje na crtežu, kreirao jednu izvrsnu priču o povratku Seline Kyle u Gotam.

V-ja na ovim stranama ja često hvalim jer se radi o zaista svestranom scenaristi koji je u stanju da piše sve od poludokumentarističkih, preko poluautobiografskih stripova i filozofskih magično-i-mitološko-realističnih priča, pa do suve superherojštine. Trenutno jedan od scenarista Venoma za Marvel, V je Catwoman radio do broja 38, beznaporno uparujući atmosferu i senzibilitet koje mu je u amanet predala Jonesova sa klasičnije „superherojskim“ zapletom u kome figurišu likovi poput Riddlera i Penguina. Najvažnije, V je vratio Selinu u Gotham, i zapravo se njegova priča bavi njenim povratkom u Alleytown gotamsku četvrt u kojoj je živalj siromašniji, kriminal razuzdaniji i gde ni policija, ali ni Betmen zapravo ne zalaze prečesto. Alleytown je jasna metafora za zapuštenije četvrti Njujroka, one za koje ni džentrifikacija nije bila zainteresovana i Ram V ovde radi jednu vrlo zanimljivu stvar, uspevajući da nam u potpunosti proda motivaciju da se Selina vrati u kraj iz kog je potekla, gde sada caruju siromaštvo, prljavština i zakon jačega, i da tamo zapodene ozbiljan rat sa lokalnim gangovima, iako za to nema nikakav materijalni motiv.

V ovde pažljivo kombinuje klasičan „long con“ mentalitet iskusne karijerne kriminalke i altruistički superherojski moral koji je, može se reći, kod nje definitivno utemeljen na ime života i saradnje sa Betmenom, da bi nam kao prirodan projekat pokazao Selininu saradnju sa lokalnim klincima što su redom sitni kriminalci, džeparoši i vaćaroši, a koji za cilj ima isterivanje organizovanog kriminala iz Alleytowna. Ovo je naravno prilično zametan posao jer su gangovi dobro ušančeni u ovoj četvrti i imaju jake biznis-motive da u njoj i ostanu, a policija je korumpirana, pa je ovih četrnaest brojeva stripa obeleženo smelim planovia, lukavim prevarama, pametnom vojnom i ekonomskom strategijom i predstavlja – barem za mene ali ja sam neobjektivan – hajlajt aktuelnog serijala.

Delom je svakako do V-ja koji ume da postavi tu dugačku igru a onda je pažljivo sprovede do kraja – sve vreme pazeći da crtež ne optereti prevelikim količinama teksta – delom do crtača koji su fenonemalni. Pokojni John Paul Leon je u broju 25 uradio jednu od svojih poslednjih priča za DC (i razbio), a španski crtač Fernando Blanco, sada već veteran rada za DC ovde nastavlja da blista. Ovo je kinematičan, ali strimlajnovan superherojski strip u kome se realistični urbani mizansceni i uverljivi likovi slobodno i efikasno mešaju sa prizorima urnebesne superherojske akcije. Blanco ima priliku da dizajnira i neke nove neprijatelje sa kojima će Selina morati da se nosi i vidi se koliko u tome uživa, a pripovedanje je uvek brzo, efektno i strip je tokom ovog perioda prosto klizio. Poslednjih nekoliko epizoda nacrtale su Nina Vakueva i Laura Braga, a pomoć je pružio i Geraldo Borges, a Jordie Bellaire na kolorima je tokom celog ovog perioda još jednom potvrdio zašto je jedan od najboljih u ovom poslu, uspešno dajući stripu jaku atmosferu a bez upadanja u monohromatske, monotone muljavine.

V je na kraju strip napustio zbog rođenja svog prvog deteta, tražeći malo vremena da se posveti porodici, pa je sa brojem 39 scenarističke dužnosti preuzela Tini Howard. Howardova je u Marvelu postigla dosta uspeha svojim radovima u okviru X-Men stripova pod vođstvom Jonathana Hickmana, pa je ovo bio visokoprofilan transfer i svakako se može reći da DC gleda da ovom stripu obezbedi dalji život i budućnost, pogotovo što je crtež, vrlo atmosferičan, na ovoj prvoj priči koju je Howardova do sada uradila, radio Nico Leon, sa kolorima koje su dali Bellaire i Veronica Gandini. Catwoman je sada vizuelno tamniji strip, a što se donekle uklapa i sa mračnijom temom koju je Howardova postavila.

Naime, posle V-jevog rada koji je imao nedvojbeno optimističnu trajektoriju bez obzira što se bavio urbanim kriminalom, siromaštvom i nasiljem, Howardina prva priča je nešto naglašenije okrenuta rodnim pitanjima. Da se ne brinu stariji čitaoci: ovo je i dalje kriminalistički triler u kome se Catwoman sukobljava sa šefovima gotamskih gangova, ali priča se bavi pre svega ženama uhvaćenim u, jelte, grotlo organizovanog kriminala, kako seksualnim radnicama tako i gangsterskim švalerkama koje se tretiraju kao svojina. Tu je i jedan gej muškarac koji od svog oca, visokoprofilnog i veoma tradicionalnog sicijlijanskog mafijaša mora da krije svoju seksualnu orijentaciju i ovo je, što se mene tiče, sasvim legitiman i dobrodošao ugao iz koga se priča klasičan akcioni krimi-triler.

Ono što mi malo kvari devojačku sreću nije tema ni zaplet koliko to da Howardova malo gubi konce tog zapleta u hodu pa se ta prva priča više na mišiće doveze do kraja nego što mi je, da budem iskren, bilo jasno kako smo stigli od tačke A do tačke B. Likovi se kombinuju za mene i pomalo nelogičnim skokovima u motivaciji i karakterizaciji a i Howardova, ruku na srce, uvodi možda i previše novih imena u priču, verovatno postavljajući osnove za buduće zaplete. No, meni se svakako najviše oseća to da je posle V-ovog ekstreno ekonomičnog pisanja Howardova scenarista koji voli više teksta pa je ovo strip koji se čita znatno sporije, sa više „filozofije“ u tekstu koja, da budem pošten, ume da bude i čist višak. Kada radite sa crtačem kao što je Nico Leo i koloristima kao što su Jordie Belaire i Veronica Gandini, atmosfera je zagarantovana i što više se trudite da je dodatno „objasnite“ tekstom to je rizik da upadnete u klopku umanjenih prinosa veći. Makar odlični leterer Tom Napolitano ovde ima prostora da razigra mišiće i pokaže šta sve zna.

No, i pored nekih mojih rezervi, koje su možda i sasvim subjektivnog tipa, Catwoman i dalje kao da je strip dobrog zdravlja, sa inercijom koja će ga, nadam se, dobro poslužiti. Howardova je svakako zasejala dovoljno zapleta za još nekoliko priča u ovoj prvoj pa ću se ja, bez ikakve sumnje, pojaviti da vidim šta je bilo dalje i narednog meseca. Doatno, DC-ju se ne može prigovoriti da su nakon nekoliko desetina brojeva krenuli da angažuju značajno jeftinije crtače i koloriste – a što nije retko kod, jelte, nekih serijala – pa ovaj strip konzistentno izgleda jako dobro.

Sve u svemu, Catwoman se pokazuje kao izdržljiv, pouzdan lik sa potencijalom da sasvim respektabilno gura sopstvene solo serijale, bez potrebe za oslanjanjem na Betmena i ostatak Bet-familije. Kao asertivna, preduzimljiva žena koja, sa druge strane, nema ambiciju da gradi bilo biznis, bilo kriminalnu imperiju, već se najpre bavi uživanjem u lepim stvarima i setnim prisećanjem na sreću što ju je imala u jednom periodu života sa Betmenom, Catwoman je i idealan romantični antiheroj za stripove koji će, nadam se, i dalje igrati na toj finoj ivici između kriminalističkog nori-trilera i raspusnog superherojskog akcijanja. Nikada nam, hoću da kažem nije dosta takvih stripova a sada kada Batmana preuzme Chip Zdarsky a Detective Comics Ram V, čini mi se da se Catwoman prirodno nameće kao treći član trijumvirata koji će nas obasuti urbanom, mračnom, blago vodviljskom krimi-dramom sa superherojima. Živi bili pa čitali, a Catwoman na Amazonu možete pratiti ovde.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s