Koncert: Iron Maiden, Beogradska Arena, 24. Maj 2022.

Evo malo perspektive: prvi put sam Iron Maiden gledao sa petnaest navršenih godina u beogradskoj Hali Pionir Septembra 1986. godine, i zajedno se sa bratom čudio tome da je moja razredna iz osnovne škole sa našom nastavnicom fizičkog bila na koncertu. Njih dve su u svojim kasnim dvadesetim godinama bile među najstarijim pripadnicama publike i, po mom tadašnjem osećaju, žestoko odskakale od ove populacije koju su činili ljuti, čupavi metalci i njihove devojke u kožnim jaknama i sa redenicima.

Tridesetšest godina kasnije gledao sam Iron Maiden po peti put u prepunoj Beogradskoj Areni koju sada sponzoriše firma čije su prostorije bile vrlo blizu Hale Pionir u osamdesetim godinama prošlog veka i sa svojih pedeset godina nisam bio ni u gornjoj petini po starosti. Iron Maiden ne samo što je večeras gledalo bar 4-5 puta više publike nego onomad kada su Somewhere on Tour turneju počeli u Beogradu, nego je i ovaj drugi koncert ovogodišnje Legacy of the Beast turneje voditeljka Beogradske hronike Ana Manojlović najavila rečima da će biti odlično a najava je takođe pomenula da se radi o najvećem hevi metal bendu na svetu. Iron Maiden su kroz decenije postojanja i marljivog, doslednog rada od grupe za degenerike i sataniste postali mejnstrim fenomen kome više niko nikada neće poricati status jednog odnajvećih rok bendova u istoriji muzike.

„Svi pravi ljudi su tu“, rekao je neki momak dok smo ulazili u Arenu i dok to ne mogu sasvim da potvrdim – na kraju krajeva nisam video da li je Bane Lokner prisustvovao ovoj svetkovini – činjenica je da su tu bili skoro svi. I Splinter, i Jadranka Janković i Vlada Džet. Nisam imao nameru da dođem na koncert usred još žive i zdrave pandemije ali sam popustio pred ucenom pa sam se i ja zatekao na tribinama, u društvu grupice rumunskih bajkera uredno uniformisanih u kožne prsluke, među kojima je najmlađi imao možda devet ili deset godina. Uopšte, raspon godina, od dece koja su tek krenula u osnovnu školu do ljudi u osmoj deceniji žviota je svedočanstvo o statusu Iron Maiden u modernom ljudskom društvu, ali i podsećanje da ih, sasvim moguće, gledamo i poslednji put i da je par sati simulacije normalnosti koje smo večeras imali retka i dragocena anomalija u okeanu haosa u koji planeta tone iz sve snage.

Ušli smo dok su Lord of the Lost već pošteno i znojavo svirali i bend je za tih nekih pola čuke što smo ih mi gledali izudarao impresivnu količinu pesama. Zvuk možda i bolji nego što predgrupe mogu da se nadaju (unatoč zvaničnom statusu „specijalnih gostiju“) ali ipak sa naglašenijim udaraljkama i vokalima dok su gitare bile malčice u drugom planu. No, kako se muzika LotL najvećma oslanja na vokale šefa Chrisa Harmsa ovo je možda i normalno za njih. Harms je svakako dobra scenska pojava i vredan frontmen koji sa publikom komunicira taman koliko treba i izvlači reakcije koje su sasvim dopadljive s obzirom da smo ipak svi ovde zbog Mejdna. Naravno, i Lord of the Lost su verovatno raspamećeni što sviraju sa Mejdnima na turneji i nekoliko puta javno gikuju na veterane što će svirati kasnije te večeri, a i njihova izvedba je veoma energična i kao da bend nastoji da iz sve snage dokaže da je dostojan ovog radnog mesta. Mejdni i inače umeju da odaberu bendove koji s njima nemaju puno veze po zvuku ali su na pragu velike popularnosti. Prošli put su u Beogradu ispred njih svirali Ghost, a koji su, moglo bi se argumentovati, zvučno nešto bliži, no, Lord of the Lost su tipični Napalm Records ložači sa muzikom koja jeste krenula iz gotike ali je do danas to mišmeš gotike, onog nemačkog čobnskog kvaziindastrijala i sasvim solidne količine metalcore/ nu metal klecanja. Kao da su Type O Negative i Slipknot na nekoj žurci odradili orgiju sa ugašenim svetlom i posle devet meseci se rodilo ovo… Ne moja šolja čaja, razumećete, ali kao toplo predjelo Harms i drugovi su sasvim dobro poslužili.

Iron Maiden kreću nekoliko minuta pre devet i sledeća skoro dva sata su verovatno najuvežbaniji, najčvršće odsviran set Iron Maiden koji sam ikada gledao. Ovo je i koncert u kome je odnos muzike i ćaskanja sa publikom bio najnaglašenije pomeren u stranu muzike od svih njihovih koncerata kojima sam prisustvovao. Bruce Dickinson, inače sklon opširnim obraćanjima između i neretko raznim scenskim glupiranjima u toku pesama večeras se publici obratio samo dvaput, veoma šturo, jednom posle prvih nekoliko pesama da nas pita kako smo i još jednom da nas podseti da smo svi braća po krvi. Dem strejt.

Nije isključeno da je izvesna uzdržanost i puštanje muzike da priča umesto, jelte, reči, posledica i neprijatne, nezgodne globalne situacije, da ne pominjem svest o tome da je Srbija ipak percipirana kao Putinovo mezimče u ovom trenutku, a Putin percipiran kao moderni Hitler koji ruši harmoniju Evrope,* no ima i nečeg čistog, iskrenog u tome da Maideni ovde protrčavaju kroz svoj opus bez mnogo koketiranja sa strane, bez obećanja da ćemo imati ludo veče ili stalnih propitivanja da li se dobro provodimo kao da smo na nekom ispitu božemeprosti.

*Doduše, Dickinson kao stari bregzitaš možda i nema tako negativno mišljenje o Putinu kako bismo očekivali, ko zna…

Nije da ovde nema pauza između pesama, puštaju se tu razni introi škripanja i treskanja, ali ovaj set je, kako rekoh, jedan od najčvršće odrađenih koje sam ikada gledao. A što, kad se uzme u obzir da su Iron Maiden bend koji jeste uvek bio najjači uživo, ali je to uvek podrazumevalo i izvesnu meru brljanja i simpatične koncertne sirovosti, jeste prijatno iznenađenje. Ima i ovde tih nekih sitnih detalja koji čoveku donesu osmeh na lice, Gers par puta omaši žice jer se majmuniše unaokolo, Murray se više ne seća solaža koje je snimio pre 40 godina i boli ga dupe da ih rekonstruiše po desetohiljaditi put pa u nekim svojim sprintanjima kroz skale ume da izleti iz harmonije, ali bend svejedno zvuči tako stameno, tako sigurno da to prosto boli.

Boli i od zvuka, ovo je bio DALEKO preglasan koncert i zažalio sam što nisam poneo zaštitu za uši, mada je zvuk bio dobar. Preglasan ali dobar. No, čak i tako, reakcije publike na mnoge delove koncerta su bile glasnije od muzike. A što je impresivno i nema baš mnogo bendova koji se mogu pohvaliti ovakvom recepcijom.

Reći da su Maiden sastavili set listu od samih hitova je besmisleno. Oni bi mogli da odsviraju koncert od pedeset pesama i da nikada ne dođu u opasnost da im ponestane hitova. Večeras dobijamo laganu šetnju kroz četrdesetdve godine evoluirajuće diskografije, a koja, ta šetnja, samouvereno i sigurno počinje sa čak tri pesme sa recentnog albuma, objavljenog prošle jeseni. Album se meni prilično dopao, pa mi se dopao i ovakav početak koncerta. Senjutsu je bio odličan otvarač za album pa je njegov ratnički ritam i poletni refern i odličan otvarač za koncert. Dickinson sa vezanom kosom deluje ozbiljno, McBrain udara ekonomično a nikada teže (ipak je to čovek koji sedamdeset godina puni za nekoliko dana), a gitaristi deluju raspoloženo. Stratego, pa onda Writing on the Wall dovode publiku u željeno raspoloženje sa potonjom koja potvrđuje svoj status uspešnog hit singla koji meša narodnjačku poskočicu u glavnoj temi i himnični, dostojanstveni društvenokritički refren.

Naravno, publika dobija podsticaj da zaista participira kad krenu neke starije pesme. Revelations je UBITAČNA i potvrđuje se kao dragocen deo živog seta ovog benda. Dickinson, to sam već više puta primetio, posle raka grla i operacije peva ne bolje nego IKAD ali bolje nego ikad u poslednjih 35 godina, pa Sign of the Cross – originalno ju je pevao Bailey – dobija njegov raskošni tretman. Fear of the Dark pravi haos u publici, kao i obično, a Flight of Icarus je tako jako, tako moćno zakucana da sam ostao bez teksta.

Iron Maiden, treba se setiti, u istoj postavi sviraju duže od dvadeset godina a ako se ignoriše Gersov dodatak (a i on je u bendu duže od trideset godina), bend je u postavi u kojoj je bio 1983. godine. Ako je za očekivati da se u muzici oseti rutina, možda i pomalo dosade, to se večeras ne događa. Dickinson, kako rekosmo, malo priča, malčice se blesavi (mačevanje sa Eddiejem na The Trooper, zbog koga i propušta dva stiha, bacači plamena na Flight of Icarus) ali peva sa nestvarnom lakoćom i dominira jednom novom ozbiljnošću i posvećenošću bendu i pesmama koja je osvežavajuća. Jeste u pitanju jedan od najvažnijh frontmena u metalu i rok muzici ali i jeste u pitanju čovek od 64 godine. Harris se mumificirao i ne menja se već decenijama, svirajući i skačući jednako napaljeno kao uvek. Murrayjevi podvaljci su dobili sopstvene podvlajke, ali on je i dalje genijalan gitarista, Smith je kao i uvek namršteni tajni adut, a Gers i pored svog blesavljenja povremeno istrese solažu od koje se trgnete.

’Arry, što je najvažnije, ne preteruje sa svojim tradicionalnim prog-folk opsesijama i pored pomenute Sign of the Cross tu je još i The Clansman koju ja ne volim i radije bih nego da je petstoti put čujem, voleo da je bend možda odabrao nešto sa The Book of Souls, ima se tu šta probrati, no, moram da priznam da kada Dickinson ne razvodnjava ovu pesmu i kada bend pogodi pravi tempo i dinamiku, ona pogađa svoju metu. Cela sala koja urla „FREEDOOOOOM“ je ipak nekakav obred, ma koliko ljudi koji u ovim trenucima dizali rogove u vazduh i ljudi koji u vazduh dižu po tri „srpska“ prsta imali različite definicije slobode u svojoj glavi.

Pesma Iron Maiden zatvara zvanični deo koncerta zakucavanjem u stilu Miroslava Pecarskog ali bisevi su ono gde bend pokazuje da će vrlo krvavo i pošteno zaraditi pare. The Trooper je neobična pesma za današnji istorijski trenutak sa Bruceovim mahanjem Junion Džekom koje nije čin patriotizma nego  očaja koji oseća britanski vojnik što umire sam i zaboravljen na bojištu krimskog rata. Naravno da cela Arena peva onaj refren bez reči, zaglušujući sam bend. Da ovde nema MNOGO ptriotizma podseća i to da odmah posle ove pesme ide The Clansman, pesma napisana decidno PROTIV Engleza, a posle nje razaračko izvođenje Run to the Hills, pesme koja ukazuje na genocid počinjen od strane evropskih kolonista u Americi. Aces High koja koncert zatvara jeste patriotska na jedan old school način ali i ona podseća da je najveći deo ’Arryjevih inspiracija dolazio iz bioskopa. Na kraju krajeva i The Number of the Beast koju bend izvodi sa apokaliptičnom energijom danas nije nikakva zastrašujuća satanistička himna nego samo kolekcija horor scena iz filmova tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka koje je Harris voleo kao dete.

Iron Maiden ne možemo optužiti da nikada ništa ne žele da kažu, oni nisu bend bez stava i mišljenja o nekim stvarima, ali Iron Maiden već decenijama najpre govore o Iron Maiden. Nikada nisam bio na mestu sa većom koncentracijom Iron Maiden majica pa je njihov brending, jasno, veoma uspešan. Ali nije stvar samo u brendingu, iako je ovo definitivno bend koji je užasno profitirao od jasno dizajniranog logotipa, prepoznatljive maskote i tematske povezanosti omota ranih albuma. Iron Maiden i dan danas sviraju pesme od pre četrdeset godina sa takvim uverenjem i energijom da skoro nemam sa kime da to uporedim. Prošli put nisu svirali Hallowed be Thy Name, ali ovog puta jesu i ponovo, ovo je jedno od najčvršćih, najubedljivijih izvođenja ovog velikog komada koji sam ikada čuo. „Life down there is just a strange illusion“ je zaključak koji zvuči mnogo ubedljivije kada ga čujete punih četrdeset godina kasnije od čoveka osedele kose koji je u međuvremenu naučio da leti.  

Trebalo je biti u Areni večeras jer, iako sasvim mogue poslednji put da ih gledamo u Beogradu, nemoguće je posle ovakvog koncerta ne zapitati se da li će imati snage i volje da dođu ponovo. I gde je sada moja razredna iz osnovne?

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s