Pročitani stripovi: Young Justice (2019-2020)

Sa dosta (razumljivog) zakašnjenja seo sam i pročitao tri kolekcije, a koje sakupljaju svih dvadeset epizoda serijala Young Justice, poslednjeg u nizu stripova sa ovim imenom koje je DC objavljivao na svom Wonder Comics imprintu u toku 2019. i 2020. godine. Razumljivost koju pominjem u prvoj rečenici a koju ste upravo pročitali i pitate se o čemu to dođavola pričam, se odnosi na činjenicu da je u pitanju serijal o grupi tinejdž superheroja univerzalno voljen na ime rada iz pera Petera Davida krajem devedesetih godia prošlog veka, tokom ovog veka transformisan u popularnu animiranu seriju za mlade, a koji je u ovoj, najnovijoj inkarnaciji pisao Brian Bendis.

Ah.

Da. Baš. Ah.

Dolazak Briana Bendisa u DC posle decenijskog rada u Marvelu je bio uglavnom najavljivan pričama o tome kako je čuveni scenarista uzbuđen što će imati prilike da radi sa najvećim superherojima u istoriji američke kulture, vrlo konkretno pominjući Supermena kao (razumljiivog) bijelog kita čijem se ulovu on unapred radovao. I o Bendisovom Supermenu sam pisao dosta opširno, ukazujući da su ovo bili stripovi sa slabim stranama, ali i sa jakim stranama, u proseku bolji deo Bendisovog autputa tokom poslednjih nekoliko godina. No, ispostavilo se da je ugledni scenarista iskoristio svoj nemali uticaj i reputaciju da u DC-ju dobije značajnu moć, ne samo u smislu toga da može da bira koji će serijal sledeći pisati, već i da kreira čitave nove ogranke unutar izdavačkog programa koji će imati njegov pečat. Kako je DC poslednjih godina ionako potpuno odlepio sa kreiranjem neprebrojnih imprinta i linija unutar svog izdavaštva, verovatno su Didio i Lee pomislili „šta nam teško da imamo još jedan“ pa je tako i rođen Wonder Comics.

Ideja Wonder Comics imprinta, kojim Bendis rukovodi je zapravo usklađena sa jednom već dosta godina postojećom potragom za načinom da veliki korporacijski izdavači (konkretno DC i Marvel) ponovo nađu sponu sa pre-tinejdž i mlađom tinejdž demografijom. Kako sam to mnogo puta napominjao, starenje populacije potrošača superherojskog stripa (i superheroja u drugim medijumima) je problem koji muči DC i Marvel još  od devedesetih i agregatno opadajući tiraži stripova koje izdaju su svedočanstvo o tome da taktika proizvođenja alternativnih naslovnih strana za isti strip kako bi jedna osoba kupila više primeraka ima vrlo jasne limitacije u stvarnom svetu i naprosto ne može da nadomesti smanjivanje populacije klinaca koji bi svoj džeparac trebalo da troše na Teen Titans i Aquamana umesto na mange i videoigre.

DC je u nekim stvarima uspešniji od Marvela a u ovom specifičnom slučaju to je vrlo cenjena produkcija animiranih filmova rađenih po motivima superherojskih stripova, koja traje već decenijama a onda povratno ima i efekta u tome da DC ima srazmerno uspešne strip-serijale za baš mladu populaciju (tipa prvi osnovne), kao što su na primer Teen Titans GO! ili Tiny Titans. No, kako je ovo ipak ciljna grupa sa malom platežnom moći, prevashodna svrha ovakvih stripova je, pretpostaviću, da se deca navuku na IP dok su mlada pa da onda, kada budu raspolagala svojim novcem u tinejdžerskim godinama, nastave da kupuju stripove istog izdavača, sa istim likovima, ali prilagođenije njihovom uzrastu. E, problem je što „normalni“ DC stripovi (ili „normalni“ Marvelovi stripovi) nisu, po svemu sudeći, prilagođeni ovom uzrastu. A problem je i što se, izgleda, misli da to nije na ime zamumuljenih kontinuiteta i post-postmodernog pristupa pisanju (i crtanju) koje često završava kao esejistički tekst o tekstu, nego na ime toga da nema dovoljno tinejdž superheroja u stripovima.

Hoću reći, kad sam JA bio u predtinejdžerskom uzrastu, pa onda i tinejdžer, superherojski stripovi koje sam čitao nisu imali isključivo tinejdž superheroje, naprotiv, samo ih je Teen Titans prominentno zastupao u svojoj ponudi, dok su ostali bili o odraslim osobama sa često „odraslim“ problemima i temama a što je, nećete se iznenaditi ako ste ikada bili dete ili tinejdžer, bilo ZANIMLJIVO za čitanje i nama mladima na ime tona, razumljivih tema, zapleta koji su se mogli pratiti bez stalnih odlazaka na wikipediju.

Wonder Comics je, dakle, uspostavljen kao rešenje u potrazi za problemom, linija koja će objavljivati stripove o tinejdž superherojima – mnogi među njima su i kreirani za ovu priliku – u nadi da će tinejdž čitaoci pohrliti da ih čitaju. Činjenica da je od čitave „prve sezone“ ovih stripova samo Young Justice dobacio do dvadesetog broja, dok su dva serijala (Wonder Twins kojima je ovo bio prvi sopstveni serijal i novi Dial H for Hero) imali po dvanaest a Bendisov Naomi samo šest govori dosta o tome koliko je ovo bila dobra ili loša ideja. Da se razumemo, Wonder Twins je bio prilično dobro primljen i od kritike i dobro se prodavao a Naomi je kasnije transformisana u TV seriju ali…

…ali Wonder Twins nije na tom svom uspehu uspeo da išta novo izgradi a televizijska serija Naomi je počela sa emitovanjem ove godine i u trenutku dok ovo kucam sveže je javljeno da je to – to, odnosno da je dalja produkcija otkazana i da neće biti novih sezona. Strip dobija nastavak ali i to je verovatno samo na ime Bendisovog uticaja…

Naravno, šoubiznis je pre svega biznis, ali ovaj kontekst mislim dosta dobro objašnjava da je u pitanju naprosto pogrešan pristup taj u kome mislimo da će ljudi u svojim pedesetim godinama (Mark Russel je moje godište, Bendis je stariji samo četiri godine iako izgleda mnogo starije, Sam Humphries je nešto mlađi  sa svojih 45 a David F. Walker je i sam tu negde) biti idealni za proizvođenje stripova koji treba da privuku tinejdžere. Možda nije zgoreg podsetiti da su, recimo, Marv Wolfman i Len Wein bili u svojim ranim dvadesetim godinama kada su pisali stripove što su ih tinejdžeri gutali u šezdesetima a da je Gerry Conway BIO tinejdžer na početku svoje strip-karijere i da na stranu stavimo da su u pitanju bili ekstremno talentovani i vredni scenaristi, blisko je pameti da su bili mnogo bliži senzibilitetu i interesovanjima publike u rasponu od deset do dvadeset godina nego što su to ljudi koji su radili Wonder Comics serijale.

Možda DC misli da su danas mladi scenaristi isključivo zainteresovani da pišu gej romkom stripove sa aluzijama na japansku popularnu kulturu? Kako god, Young Justice je, kao najuspešniji od četiri Wonder Comics serijala (barem po broju nastavaka) prilično dobar ogledni primer ne za SVE što je pogrešno u DC-jevom pristupu ali svakako za ono što je pogrešno u Bendisovom pristupu.

Jer, ispostavilo se, nakon što je uspešno progutao i svario Supermena, Bendis je pokazao šta mu je PRAVI cilj u DC-ju: pisanje novih verzija serijala o raznim superherojskim timovima. I kako smo to već više puta rekli: scenarista koji je najjači kada piše duboke karakterne priče o pojedinačnim likovima veliki deo najgoreg dela svog opusa napisao je upravo pišući knjige o timovima. Legion of Super-Heroes je bio propast titanskih razmera, a o tome sam već opširno pisao na ovom mestu, no, iznenadio sam se koliko je Young Justice urpkos svim mojim spuštenim kriterijumima – slab strip.

Današnji potrošači DC-jevih propertija Young Justice znaju prevashodno po animiranoj televizijskoj seriji koja dosta uspešno ide od 2010. godine (doduše sa dosta pauza između sezona), sa najnovijom, četvrtom sezonom koja je emitovana ove. No, Bendisov strip se više oslanja na strip-predložak kreiran krajem devedesetih a koga je animirana serija adaptirala samo u najširim crtama, gradeći sopstveni kontinuitet. Ovaj strip serijal je najveći deo svoje popularnosti ostvario na ime toga da ga je pisao Peter David u jednoj od njegovih ranih inkarnacija, sa sve odličnim crtežom Todda Naucka, ali i svojim dosta srećno odmerenim tretiranjem osnovne teme: Young Justice su bili strip o grupi tinejdž-superheroja koja je nastala kada su originalni DC-jevi tinejdž-supeheroji, Teen Titans, već odrasli i preimenovali se u samo Titans. Verzije Superboya, Robina i Flasha koje su osnovale Young Justice su sve bili „novi“ likovi sa ovim imenima, kreirani krajem osamdesetih ili početkom devedesetih i imalo je smisla da će se oni baviti tinejdžerskim superherojskim radom, dok njihove starije kolege imaju sopstvene poslove.

Bendisov strip, naravno, i sam uvodi nove likove ali je baziran pre svega na forsiranju osećaja nostalgije za starim Young Justice timom i zapravo se najveći deo metazapleta tokom ovih dvadeset brojeva bavi misterijom vezanom za to da se ni ostatak sveta, ali ni sami likovi koji su bili u Young Justice danas ne sećaju da je ikada postojao tim Young Justice.

Ovo je, mislim, sa jedne strane izlizana premisa koju je i sam Bendis već izraubovao u Marvelu, a sa druge čitaoca postavlja pred jednu ne naročito interesantnu misteriju koju onda strip, do samog kraja neće na zadovoljavajući način razrešiti. Što je, nažalost, sada već nešto što po pravilu očekujemo od Briana Bendisa. Njegovi X-Men i Legion of Super-Heroes serijali su i sami počinjali sa velikim, smelim konceptualnim motivima u prvim brojevima samo da bi do kraja, činilo se, scenarista zaboravio na njih. Bendisov Young Justice, ako je za utehu, za razliku od Bendisovog Legion of Super-Heroes barem ima nekoliko vidnih zapleta i taj metazaplet i mada scenarista njima ne barata posebno spretno, ne može se reći da ne postoji bazična vučna sila koja čitaoca inspiriše da se makar malo pita šta će biti dalje, te da kupi i naredni broj.

Ali, mislim, to je zaista niska lestvica za preskočiti, neko bi rekao da je u pitanju najosnovniji minimum koji se očekuje od stripa što izlazi mesečnim tempom. Bendis, nažalost onda nastavlja da sebi puca u noge na sve one načine koji su već karakteristični za njegov recentni autput.

Sa jedne strane, uvođenje novih likova treba, naravno, da ima i komponentu građenja potencijala da to budu likovi što će kasnije imati smislen život i u drugim DC stripovima koje neće pisati Bendis, ali da budu i intrinzično smisleni za zaplet i radnju OVOG stripa. Naravno, to se ne događa. Bendis ovde forsira opširna gostovanja svoje Naomi, koja je čist višak, i Wonder Twins koji makar imaju dobro isprofilisanu gostujuću ulogu, ali onda ubacuje Jinny Hex da bude član Young Justice tima i ova (čukun?)unuka Jonathana Hexa, gritty junaka starih DC-jevih gritty vestern stripova je osedlana misterijom koja, ponavljajte za mnom, nije zanimljiva i ne razreši se na interesantan način do kraja ovog serijala. Jinny Hex makar nije nastala u ovom serijalu, ali Keli Quintela aka Teen Lantern jeste i njoj strip daje interesantne motive i poreklo ali se sa njima NIŠTA ne uradi do kraja. Keli je makar nastavila svoj stripovski život u aktuelnom Green Lantern serijalu pa se može argumentovati da je taj njen potencijal makar neko uspeo da iskoristi.

Sa druge strane, Bendis toliko snažno igra na kartu nostalgije za starim Young Justice da su zapleti koji se ovim ne bave generički i nezanimljivi (veliki deo prve priče, Gemworld) a sve ostalo u velikoj meri deluje kao stalno, agresivno podsećanje na elemente starog Young Justice serijala koje, valjda, treba da u čitaocu izazove prijatne dopaminske emisije na ime reminiscencije. Ovo nema smisla na bar dva načina: prvi je da ti mitski tinejdžeri koji DANAS treba da čitaju Young Justice nisu još ni bili rođeni kada je strip iz koga ovaj strip pozajmljuje ideje i motive izlazio. Drugi je da konstantno podsećanje da postoji bolji strip sa istim ovim likovima naprosto nije sjajna strategija da nekom omilite OVAJ strip. Pojavljivanje Crvenog tornada, recimo, pred kraj serijala je sjajan primer za to kako Bendis samo pamti da je Red Tornado bio u starom stripu ali ne pamti (ili nije čitao) zato je njegov odnos sa članovima Young Justice bio zanimljiv pa je njegovo korišćenje ovog lika prostačko i malo iritantno.

Sa treće strane, oumajgad, Bendisovo pisanje dijaloga u stripovima sa superherojskim timovima sam kritikovao toliko puta, a opet nisam siguran da je jasno koliko je to zapravo sa godinama postalo još više iritantno i zamarajuće. Young Justice ovde ide daleko preko granice podnošljivog na više mesta, sa tablama gde dijalozi između 5-6 likova deluju kao apsolutna kakofonija kvazitinejdžerskih kvazidoskočica koje je napisao spaljeni scenarista star pedeset godina. Evo sam sam sobom zapanjen koliko cinizma se nakupilo u ovom pasusu, ali… to je tako.

Konačno, taj metazaplet, ta misterija oko toga što se niko ne seća Young Justicea se do kraja, rekosmo, ne razreši na zadovoljavajući način, ali strip odlazi u apsolutnu krajnost svojim forsiranjem paralelnih univerzuma i alternativnih verzija likova, svetova i društava praveći od potencijalno dinamične tinejdž pustolovine jednu postmodernu papazjaniju koja brzo gubi utemeljenje u nekakvom zanimljivm zapletu ali i podseća na dve stvari: da je multiverzalnost danas možda i prečesto koriščen motiv u DC-ju, ali i da drugi scenaristi (Snyder, Williamson, Yang, Zdarsky, Taylor, ali i ekipa koja je radila nedavno hvaljeni Justice League Infinity) to rade znatno bolje od Bendisa.

Da Young Justice nije baš totalni, nečitljivi odron zaslužni su sjajni crtači, počev od Patricka Gleasona koji ovom serijalu daje energiju i šarm sasvim uporediv sa onim što je Nauck radio pre malo manje od četvrt veka, a da se ne svodi na puko imitiranje, a za njim je tu armija drugih crtača koje ne mogu sve da pomenem jer ih ima zaista mnogo, ali i oni poznatiji među njima (Bogdanovic, Oeming) i oni manje poznati rade veoma dobro i uz odlične doprinose kolorista i leterera, ovo je strip koji uvek izgleda vrlo simpatično. Naravno uz napomenu da mogu da vas umore česte naporne kompozicije koje crtači moraju da prave kako bi čitav ansambl ovog serijala uglavili na istu tablu dok svi pričaju u isto vreme.

Nije ni da je Bendisovo pisanje SKROZ krš i lom i ovaj strip svakako ima simpatične momente prijateljevanja među mladim herojima, po koju hajde-de, uspelu šalu i u jednom momentu krosover sa Warlordom (sa gostovanjem samog Mikea Grella na crtežu) koji me je samo razgnevio podsećanjem da već više od decenije nismo imali strip o Warlordu a da DOBAR strip o Warlordu nismo imali znatno duže. To možda jednom kad se Jason Aaron smori u Marvelu pa kao i Bendis prebegne u DC, a što bi sad i imalo smisla znajući da je Marvel upravo objavio da nije obnovio licencu za stripove o Konanu pa da bi bilo SASVIM PRIRODNO da Aaron odluči da je Warlord najbolja zamena.

Da ne lutam dalje slatkom stazom uspomena i fantaziranja o mogućim ali malo verovatnim budućnostima – zaključimo za danas: Young Justice iz pera Briana Bendisa nije, da bude jasno, LOŠ strip po nekom objektivnom, bezinteresnom kriterijumu, ali prilazi statusu lošeg stripa opasno blizu. On je dobar primer slabog rukovanja postojećim propertijem kakvo u konačnici proizvodi nezadovoljavajući produkt i za novog čitaoca koji će biti pogubljen na ime previše likova i svih tih referenci na prošle avanture koje kao da čine najveći deo dijaloga ovde, ali i za starog ljubitelja Young Justice koji će dobiti nezgrapno i ultimativno nemaštovito poigravanje sa poznatim motivima i priču koja uz ogromna meandriranja ne ide nikuda. Pa ako sve to deluje zanimljivo a ne znam zašto bi, ali opet, ko sam ja da sudim ikome, onda možete ove tri kolekcije ispazariti na Amazonu.

One comment

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s