Pročitani stripovi: What’s the Furthest Place from Here? (prva kolekcija)

Sa velikom, ali VELIKOM anticipacijom sam iščekivao Imageov serijal What’s the Furtherst Place from Here? a onda sam sa svetačkim strpljenjem čekao da priča završi svoj prvi narativni luk, šestom epizodom, i najavi izlazak kolekcije kako bih nešto napisao o ovom stripu. To se upravo dogodilo: u trenutku dok ovo pišem šesta epizoda je svežeizašla, a simultano je najavljen izlazak prve kolekcije koja bi trebalo da se pojavi – ako Amazon ne laže – petog Jula. What’s the Furtherst Place from Here? je strip-događaj u onom najboljem smislu (taj najbolji smisao je u današnjem smislu činjenica da svaku svesku možete kupiti i u deluks varijanti uz koju stiže vinilni sedmoinčni singl nekog od pank, nojz i drugih indi bendova koji su se prijavili da učestvuju u ovom projektu), ali i u smislu da je u pitanju nova, originalna priča ljudi koji su nam pre nekoliko godina žestoko pomerili mozak svojim bizarnim, anarhičnim serijalom za Black Mask, nazvanim 4 Kids Walk Into a Bank.

Matthew Rosenberg je scenarista koga ja ovde često i mnogo hvalim, ali najviše na ime njegovih radova za korporacijske izdavače. 4 Kids Walk Into a Bank je zapravo bio neka vrsta proboja njujorškog scenariste (bivšeg prodavca u prodavnici ploča i generalno muzičkog frika od pank rok i hardkor sorte) koja mu je obezbedila prvo sve ozbiljnije radove za Marvel a onda i prilično uspeli početak rada za DC tokom poslednjih godinu dana. Iako mi se gotovo sve što je Rosenberg radio u superherojskom medijumu veoma dopada, istina je i da mi je bilo malo žao što on nema, poput nekih drugih scenarista, tu natprirodnu moć da pored Punishera, X-Men i Annihilationa sa strane još radi i jedan ili dva creator owned serijala za nekog drugog izdavača. Hoću reći, 4 Kids Walk Into a Bank je bio TOLIKO dobar strip da svet JESTE siromašnije mesto zbog činjenice da Rosenberg od 2018. godine nije radio ništa slično bez obzira na to koliko mi se dopao njegov Grifter za DC onomad.

Otud What’s the Furtherst Place from Here? ima značaj i kao retka prilika da vidimo nadarenog scenaristu u svetu kojim ne diriguje neko drugi, ali i kao ponovno ujedinjenje sa Tylerom Bossom, starim Rosenbergovim ortakom i crtačem koji je sa njim uradio pominjani serijal za Black Mask. Sa What’s the Furtherst Place from Here? Boss i Rosenberg više nisu dva indie punk dripca koji traže svoje mesto pod suncem, već ljudi sa reputacijom i kredibilitetom u industriji. Boss, za razliku od Rosenberga, nije radio superherojske stripove, ali se od novog serijala svakako očekivala jedna nova perspektiva, obeležena nagomilanim iskustvom.

I to smo upravo i dobili. What’s the Furtherst Place from Here? ni na koji način ne podseća na 4 Kids Walk Into a Bank i ne radi se ni u kom slučaju o pokušaju dvojice autora da bez mnogo prolivenog znoja unovče deo stare slave i nove reputacije. Ovo je strip sasvim osobenog identiteta i sa sasvim drugačijom centralnom tezom. Hoću reći, ako je prethodni serijal ova dva majstora bio, kako reče Kieron Gillen „Tarantino koji radi Goonies“, onda je What’s the Furtherst Place from Here? „Pank rok postapokalipsa“, i ovo je strip u kome ljudi obožavaju ploče Husker Du ili SS Decontrol na religiozan način (doslovno ih zovu svojim bogovima) a čitav svet je, reklo bi se, sveden na omladinske bande ujedinjene oko nekakvog popkulturnog identiteta.

Prelamanje američke – naravno – kulture i recentne istorije kroz omladinsku, popularnu kulturu u praktično fantazijskom setingu je zanimljiv način da se priča o stvarima i pre izvesnog vremena sam pominjao radove Gerarda Wayja i kolega na serijalu The True Lives of the Fabulous Killjoys koji baštini sličan senzibilitet. No, Gerard Way i Matt Rosenberg imaju sasvim različit pristup i ovo su radikalno drugačiji stripovi.

What’s the Furtherst Place from Here? je „priča o odrastanju u postapokaliptičnom setingu“, kako nas uslužno informiše Imageov marketing, ali ovde to znači da je ovo svet bez starijih. „Odrasli“ su neko kome je zabranjen pristup na teritoriju koju su između sebe izdelile omladinske bande, a mladići i devojke koji se bliže odraslom dobu spremaju se za nedefinisan ali svakako zlokobnozvučeći odlazak iz zajednice.

Jedna od najboljih stvari – ali svakako i najtežih za izvođenje – koju Rosenberg i Boss rade sa ovim stripom je da prirodu sveta u kome se priča odvija ne objašnjavaju ni kroz ekstrinzične tekstualne dodatke (kako bi to radili, recimo, Kieron Gillen ili Jonathan Hickman) niti kroz pomalo artificijelne infodampove u dijalozima (kako bi to radili, recimo, Scott Snyder i Charles Soule), već samo i isključivo kroz pripovedanje u kome su likovi delatni a njihova komunikacija prirodna i ekonomična. Otud o svetu ni posle šest brojeva nemamo mnogo „čvrstih“ podataka, ali on i pored svoje snolikosti i nedorečenosti ne deluje ni nezaokruženo ni nelogično. Ovo je, kako rekoh, jako teško za izvesti efektno, ali kada ga izvedete, prinosi su veliki jer čitalac intuitivno razume ovaj svet iako ne može da ga zaista opiše, pravila su mu jasna iako zna da ne može da ih nabroji, a sudbine likova su mu važne i oseća se u njih investirano iako dobar deo odnosa među raznim frakcijama ovde, da ne pominjem istorije koja je dovela do ovakvog rasporeda stvari u svetu, ne kapira.

Iako pripadnici porodice (više klana, da se razumemo) po imenu The Academy,  koji su u centru ove priče, uglavnom izgledaju kao pankeri, oblače se kao pankeri i imaju frizure kao pankeri, pa se, da bude jasno, dosta i ponašaju kao pankeri i, rekosmo već, svako od njih ima po jednu ploču koja predstavlja njihovog paganskog boga, idola i totem, i te se ploče spaljuju kad neko umre, strip zapravo ne pokušava da bude nekakvo direktno prepisivanje „pank“ matrice u postapokalipsu. Rosenberg i Tyler nisu zainteresovani za jednostavne metafore i sasvim je očigledno da je What’s the Furtherst Place from Here? priča o odrastanju – između ostalog njihovom – koja uzima u obzir kompleksnost ovog procesa, način na koji mnoge sasvim različite stvari iz sasvim različitih kulturnih miljea oblikuju ličnost i čoveku (ili ženi) određuju put u životu. Rosenberg sam u intervjuu na kraju prve epizode kaže da su odluke koje mlada osoba donosi bez mnogo svesti, intuitivno, na primer ulazeći u prodavnicu ploča ili stripova i birajući bez prethodnog znanja šta će da kupi, samo na osnovu izgleda, odluke koje su sudbinske i koje će u mnogome determinisati životni tok te osobe.

Otud je spoj pank roka (i popularne muzike uopšte) i stripa – dve naglašeno „omladinske“ kulture“ prirodan za ovaj serijal, ali njegova struktura me zapravo najviše podseća na film Warriors Waltera Hilla, sa porodicom The Academy, a koji su, jelte, omladinski gang, koja prolazi kroz neprijateljsku teritoriju u jednoj praktično herojskoj potrazi, svesna da su sve druge bande sada na ratnoj nozi sa njima.

No, za razliku od Warriorsa, koji traže put do kuće u paklenoj njujorškoj noći, What’s the Furtherst Place from Here? nudi inverziju u kojoj The Academy GUBE svoju kuću a do kraja i dobar deo svog identiteta u potrazi za, pa i naslov vam sam kaže – najdaljim mestom odavde. Warriorsi su priča o ljudima koji slave i brane svoj identitet i traže put do mesta na kome je on najjači – praktično konzervativni herojski mit. What’s the Furtherst Place from Here? je priča o omladini koja svoj identitet postepeno i metodično gubi dok traži put do bilo kog mesta na kome neće biti u neposrednoj smrtnoj opasnosti, a na ovom putu sazrevanje podrazumeva donošenje progresivno sve težih odluka dok se odbacuju sve štake kojima su se tinejdžeri pomagali godinama i sve se ne svede na suvo, surovo preživljavanje.

Svet What’s the Furtherst Place from Here? je šaren fantazmagoričan, neobjašnjen, ali ne i neobjašnjiv. Tematske tinejdž bande koje njime špartaju i bore se oko teritorija imaju smisla, onoliko koliko je potrebno da vam postane jasno da se one nisu spontano stvorile, a ekonomska podloga sveta koji, primećujemo, ništa ne proizvodi, je utvrđena zloslutnim ali presudnim prisustvom „stranaca“, neobičnih bića za koja ne znamo da li su vanzemaljci ili nešto mnogo gore a koja očigledno iz pozadine održavaju ovo društvo u životu i usmeravaju ga onako kako to njima, iz za sada nejasnih razloga, odgovara.

Ovakva postavka sveta izuzetno dobro postavlja podlogu za dramu koja je jasna, opipljiva i relatabilna iako je svet umočen u fluidna pravila, bizarno stripovske identitete, Bossov genijalni dizajn likova, njihovih „kostima“, opreme, habitata koji bih najpre mogao da opišem kao Love & Rockets upao u bure sa LSD-jem.

Pripovedno, strip veoma jako naglašava tu pank-rok (i ne samo pank-rok) estetiku kratkih, izražajnih celina. Rosenberg narativ deli na poglavlja koja, što strip ide dalje, traju sve kraće. Neka od njih su dugačka samo dve strane i autori ovde postižu vrlo dobar efekat separacije scena u iskaze koji imaju svoj naslov i jasnu zaokruženost, pa je krajnji osećaj ne da gledate film koji ima puno rezova već pre kao da slušate naki album Ramonesa ili DRI gde pesme traju kratko i svaka ima sopstveni snažni identitet.

Boss je suludo mnogo napredovao od 4 Kids Walk Into a Bank i ovde su sigurnost poteza i upečatljivost dizajna impresivni na prvu loptu a dalje se podsećamo da se radi o odličnom pripovedaču koji će taj ikonički Love & Rockets svet ispred naših očiju sa apsolutno prevelikim brojem likova uspeti da pomera logično i bez gubljenja koraka, tako da mi u njemu stalno učestvujemo i nikada ne budemo zbunjeni (sem kad autori žele da budemo zbunjeni). Njegov kolorni rad je ovde PRVORAZREDAN – pomagala je i Clare DeZutti – a izvrsni Hassan Otsmane-Elhaou ovde demonstrira koliko je dobar dizajn leteringa presudan za senzibilitet stripa.

What’s the Furtherst Place from Here? nije savršen strip – kako rekosmo, ovde ima PREVIŠE likova i neki od njih na kraju ispadaju samo topovsko meso, plus, posle šest epizoda i zaokružene prve celine, zapravo nećete biti ništa bliže razotkrivanju misterija ovog sveta nego što ste bili u prvoj epizodi. Ali ovo je strip ogromne energije, kanalisane majstorskim pripovedanjem, suptilnog venčavanja muzike i slike, ali i različitih popkulturnih i supkulturnih struja koje prirodno cvetaju u simbiozi i on je toliko intrigantan da je gotovo nezamislivo da nećete biti tu i sledećeg meseca. Budite, vredeće. Evo stranice za kolekciju na Amazonu.

2 comments

  1. Ja sam sve vreme imao neki cudan osecaj, da li mi se svidja zato sto ima Husker Du ploca ili je stvarno dobar strip (zvucim kao neka Pettibone-ova slika).
    Dobar je strip, ja se lozim na postapokalipsu u skoro svakom obliku, a ovaj misteriozni teenage gang je em dobar em osvezavajuci.
    Zapanjujuce je koliko su dobro likovi osmisljeni – neki imaju po dve recenice ali vise nego dovoljno da ih upoznas i smestis u pricu.
    Jedino mi je kraj, pa ne mogu da kazem los; nije los, dobar je, ali iskreno nisam ocekivao cliff-hanger vec zaokruzenu pricu. Nesto mi se ne cekaju nastavci, ali ok – ima sta da se cita u medjuvremenu, a ovo ce jovo nanovo kad se zavrsi.

    Nekako mi je promaklo da mi je Comic reader pogresno slozio nastavke, pa sam 6. citao pre 5. i bio u fazonu „Malo Tarantino, a?“. Ali nije mi pokvarilo ugodjaj.

    • Da, pa, ja sam znbao da je ovo tekući serijal i da ne treba da očekujem neko veliko razrešenje na „kraju“. Nadam se da će dalji nastavci i taj neki ultimativni završetak biti na istom nivou kao ovo do sada, mada nije da Boss i Rosenberg nisu do sada pokazali da znaju šta rade.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s