Film: Fighting Elegy (aka Kenka erejii)

U sklopu bližeg upoznavanja sa opusom japanskog režisera po imenu Seijun Suzuki, pogledao sam njegov film Fighting Elegy (aka Kenka erejii) iz 1966. godine, pretposlednji njegov rad za studio Nikkatsu. Sa svojim narednim filmom Suzuki je na neki način sebi zapečatio sudbinu kod ove firme, krunišući deceniju (i nešto jače) bizarnog rada u B-produkciji i prelazeći u neprijatni rovovski rat na sudu koji će, pa… potrajati. Nakon 1967. godine kada je snimio svoj poslednji film za Nikkatsu, jakuza-dramu Branded to Kill, za Suzukija će proći još čitava decenija pre nego što snimi naredni film ali nikada se posle ovaj prolifični autor nije vratio u tempo kojim je filmove pravio za Nikkatsu. Ako ništa drugo, bio je mirniji.

Seijun Suzuki je jedna interesantna figura japanskog filma iz vremena Novog talasa. Do njega sam došao tako što su ljudi pominjali da je u pitanju neka vrsta Takashija Miikea pre samog Takashija Miikea, čovek neverovatne radne etike, nezamislivo visoke brzine pravljenja filmova, ali i čovek koji, iako radeći striktno u domenu žanrovskog filma i sa mizernim budžetima, nikada nije ni pomislio da ograniči svoju kreativnu viziju. Naprotiv, Suzukija smatraju autorom koji je praktično patentirao osobeni stil kao kombinaciju nadrealističnog humora, brizantne akcije, ali i fokusa na zanimljivim situacijama i set pisovima koji je bio važniji od narativne zaokruženosti čitavog filma.

Rođen kao Seitaro Suzuki, u porodici trgovaca tekstilom, Suzuki je nekoliko puta pokušavao da upiše a potom da završi visoke škole. U nekim slučajevima su ga sprečili loši rezultati na prijemnim ispitima, u drugim to što je bio mobilisan i poslat na Pacifik da ratuje protiv Amerikanaca. Suzuki je tokom ratovanja prošao prilično dobro, s obzirom da je preživeo i izvukao se bez ozbiljnijih telesnih oštećenja, ali i prilično loše s obzirom da su brodovi na kojima je bio potapani dva puta, da je plutao u okeanu satima pre nego što su ga našli i spasli… Opet, po sopstvenom svedočenju, on je u ovim situacijama pronašao i urnebesnu stranu, smejući se, kaže, dok je poput stereotipnog brodolomnika plutao u okeanu, svestan da je možda to – to.

Ipak, posle rata u kome je zaradio i čin potporučnika, uspeo je da uradi nešto po pitanju svog obrazovanja, ne bez ponovljenih neuspešnih polaganja prijemnih ispita na tokijskom univerzitetu, i poduči se pravljenju filmova na akademiji Kamakura. U industriji je prvi posao dobio za Shochiku ali sam kaže da je vrlo brzo postao poznat kao „relativno beskoristan“ pomoćnik režije, koji je na poslu ozbiljno pio, brao cveće za svoju ženu i odbijao da napusti autobus kada bi ekipa stigla na mesto snimanja.

U drugoj firmi bi popio otkaz posle kratkog vremena, ali Shochiku je bio relativno mala kompanija u to doba, pa je Suzuki mogao da se tako razvlači sve dok 1954. godine nije konkurisao za posao u Nikkatsuu gde su ga zaposlili kao pomoćnika režije za, kažu trostruko višu platu od one koju je dobijao u Shochikuu. Suzuki je, valjda, bio i stimulisaniji da radi pa je pored rada sa drugim režiserima seo i napisao i svoj scenario – Duel at Sunset – koji je Hiroshi Noguchi 1956. godine pretočio u film, a iste godine je, još uvek pod imenom Seitaro, Suzuiki režirao i svoj prvenac, Victory is Mine, B-film kreiran da promoviše već popularnu pop-pesmu. Ovaj kratki rad je bio dovoljno impresivan za šefove studija pa je Suzuki dobio ugovor na duže vreme i bačen pravo u rovove da tamo pravi B-filmove tokom narednih jedanaest godina.

Kao neko ko je bio zadužen da radi manje ambiciozne, budžetski daleko skromnije radove od A-produkcije studija, Suzuki je bio cenjen što radi brzo i što vrlo retko odbija scenarije (navodno je praksa u to vreme bila da je režiserima dozvoljeno da odbiju scenario ali da im onda preti rizik da dobiju otkaz). Za jedanaest godina snimio je četrdeset filmova i odbio svega dva ili tri scenarija, objašnjavajući da je njegov posao bio zapravo mnogo teži nego A-režiserima. Oni su ne samo imali ozbiljnije budžete već i slobodu da pristupe radu na svojim filmovima onako kako im sopstveni autorski senzibilitet diktira. Sa druge strane, režiser B-filma, dakle, drugog filma koji će ići iste večeri u bioskopu morao je, kaže Suzuki, da prouči šta sve radi režiser A-filma a onda da obezbedi da se u njegovom filmu ne ponavljaju ista rešenja i pristupi. Kako su, po Suzukijevim rečima, filmovi koje je studio pravio manje-više svi vrteli 3-4 klasične narativne premise, autorski je doprinos bio pre svega u domenu egzekucije, u načinu da se poznati tropi i reciklirani zapleti osveže originalnim pristupom.

Kako je Suzuki rano u karijeri postigao dosta uspeha svojim trećim filmom, jakuza-akcijašem Satan’s Town, studio mu je uglavnom podmetao takve scenarije u daljem radu a Suzuki je sve sigurnije radio filmove o kriminalcima i nasilnicima, gradeći prilično sledbeništvo među mlađom publikom, poglavito studentima. 1963. godina je označila momenat njegovog probijanja i do nekakvog mejnstrima sa diptihom Youth of the Beast i The Bastard, gde je sarađivao sa Takeom Kimurom koji će dalje raditi scenografiju za njegove filmove i  Suzuki će od tada pa na dalje koristiti pseudonim Seijun ali i insistirati da njegovi filmovi smelije prigrle magiju filmske trake i oslobode se pretenzija na realizam po svaku cenu.

Ovo će mu doneti i nešto popularnosti kod publike naklonjene Novom talasu ali je studio već tada počeo da ga upozorava da su mu filmovi postali previše bizarni i da mu kreše ionako sitne budžete. Suzuki je odgovorio pojačanom maštovitošću i snažnom avangardnom inspiracijom i njegov poslednji film za Nikkatsu, Branded to Kill mnogi smatraju avangardnim remek-delom ali je on vodio direktno do toga da studio odbije da ga dalje plaća, posle čega se krenulo sa suđenjem. Obrazloženje da su mu filmovi nerazumljivi i da ne zarađuju novac, da budemo fer, deluje sasvim na mestu s obzirom da je Suzuki trebalo da bude prosti zanatlija koji radi po, jelte, specifikacijama, a da je on sebe video kao divljeg maga filmske trake. Studio mu je sugerisao da traži drugi posao jer ga ionako niko drugi nikada neće uzeti da režira i, nažalost, iako je Suzuki na kraju dobio vansudsko poravnanje i izvinjenje, većina studija je zaista smatrala da je nebezbedno da radi sa čovekom koji, jelte, ne igra po pravilima, i njegovi kreativni impulsi će biti usmereno na pisanje knjiga i glumu u tuđim filmovima sve do 1977. godine kada je snimio svoj novi film za Shochiku – koji je prošao loše i kod publike i kod kritike. Dalji njegov rad je bio u dobroj meri vezan za televiziju, poglavito Anime, gde je radio kao supervizor za popularnu seriju Lupin the Third, a do kraja života, 2017. godine snimio je još samo osam filmova, završavajući, možda i prikladno, mjuziklom, kako je i počeo svoju karijeru.

Fighting Elegy, dakle, predstavlja Suzukija na vrhuncu prvog dela njegove karijere, posle nekoliko desetina quick and dirty B-produkcija za Nikkatsu tokom decenije grozničavog rada sa malim budžetima i velikim vizijama u očima. Ovo je, iako, dakle, film za koga niko u studiju nije planirao da bude bogznakako ozbiljan i umetnički ambiciozan, svejedno film koji drsko i odvažno surfuje na vrhu, jelte, Novog talasa i spaja ambiciozan politički i psihološki narativ sa bizarnom, pomalo nadrealističkom komedijom.

Takashi Suzuki, po čijem je romanu urađen scenario nije naročito poznat pisac ni u Japanu – na zapadu, koliko umem da kažem, nije prevođen – a roman je u trenutku kada je Nikkatsu platio prava na adaptaciju bio još uvek veoma nov i bavio se srazmerno kontroveznom tematikom odrastanja u tridesetim godinama i radikalizacijom omladine koja će prihvatati fašističku retoriku i goreti od želje da ide da ratuje u Kini. Postoje indicije da je sam Seijun Suzuki od studija tražio da se ovaj roman otkupi za ekranizaciju i, na kraju krajeva, njegova prva knjiga koju je napisao kada je otpušten iz Nikkatsua i sama je dobila naziv Kenka erejii, pokazujući da se ovde radilo o mnogo ličnijem produktu od za njega uobičajenih jakuza-akcijaša ispunjenih seksom i nasiljem.

Studio je, nisam siguran kako i zašto, onda platio jednoj od autentičnih zvezda Novog talasa da napiše scenario. Kaneto Shindo je do 1966. godine već bio čvrsto etabliran kao nezavisni režiser i vlasnik sopstvene indi kompanije, ali i izuzetno plodan scenarista. Kako je Shindo predstavljao i izrazito levičarsko lice japanskog Novog talasa – pisao sam nešto o tome u prikazu njegovog filma Onibaba – tako je i njegov odabir za scenaristu bio jasan signal šta je Suzuki želeo da postigne ovim filmom. Nikaktsu je sa svoje strane verovatno  mislio da ne može da škodi da scenario napiše neko sa Shindovom reputacijom.

Međutim, Suzuki je, inače poznat po tome da scenarije tretira kao puke predloške i uživo na setu donosi značajne kreativne odluke, tretirao Shindov skript na sličan način, više kao sugestiju, manje kao recept. I Fighting Elegy je na kraju film koji o vezi između militarizma, striktne religijske discipline i fašizma govori kroz neobičnu i bizarnu smešu nasilne, neodgovorne komedije, psiholoških analiza i političkog simbolizma, sve spakovan u ni sat i po sirove crno-bele akcije.

Smešten u 1935. godinu Fighting Elegy je zapravo adaptacija samo prve polovine Suzukijevog romana. Seijun je planirao da snimi nastavak ali je raskid saradnje sa Nikkatsuom ovo onemogućio. Čak i ovako, radi se o jednom prilično zaokruženom delu koje bazira svoj rad prevashodno na analizi karaktera glavnog junaka, mladog polaznikaa srednje škole u Bizenu, po imenu Kiroku Nanbu. Kiroku je katolik i striktno vaspitan, a što je zgodno s obzirom da je škola u koju ide vrlo militarizovana sa oficirima koji postrojavaju učenike i driluju ih za buduće vojničke potrebe, ali i nije zgodno jer je Kiroku smešten u pansion čija gazdarica ima vrlo privlačnu mladu ćerku Michiko koja je prema Kirokuu veoma prijateljski nastrojena, ali ne u meri da će ispuniti njegove snažne erotske žudnje. Kiroku, kao dobar katolik, svojoj ljubljenoj Michiko u svom dnevniku piše kako ne sme da masturbira na nju jer je to, jelte, greh, pa će nakupljenu tenziju da oslobodi tukući se po gradu.

Fighting Elegy je B-film i kao takav lako i rado koristi mnoge oprobane trope. Školske bande sa izraženim hijerarhijama i dugogodišnjim bifovima sa drugim bandama su jedan od ovih tropa i film kombinuje satiričnu komediju i ekstremno dobro snimljenu akciju da nam pokaže Kirokua koji stiče borilačku ekspertizu ali se i navikava na naglašeno toksično maskulinističko razmišljanje o životu.

Suzuki ovo, naravno, režira ekstremno efikasno, izbacujući sve što nije esencijalno za čak ne ni narativ koliko za jasno portretisanje glavnog junaka. Prva polovina filma je tako serija scena koje proučavaju Kirukove žudnje i krivicu vezanu za masturbaciju (sa remek-delom od set pisa u kome, nakon što je Michiko obećala da će Kirokua naučiti da svira klavir kako bi svoje tenzije oslobodio na taj način, on svojim ukrućenim penisom svira jednostavnu melodiju na klavijaturi, povezujući tako sebe sa objektom žudnje, a preko sada već u fetiš pretvorenog neživog predmeta, i doživljavajući svojevrsnu transcendenciju), ali i odnos sa različitim figurama autoriteta. Iako je katolik i, po svojim rečima, ozbiljan vernik, Kiroku u sebi nema mnogo stvarne skrušenosti i njega pre svega fasciniraju maskuline, liderske figure iz okruženja. Otac mu je neobično pitoresknog karaktera – dominantan ali ne nužno i nasilan – ali Kiroku se pronalazi u brutalnom režimu učenja borilačkih veština u koji ga ubacuje lokalni alfa-mužjak „Turtle“, kao i u rivalstvu sa Takuanom, predvodnikom jedne od lokalnih bandi.

Film koji bi mogao da bude sam priča o nezbrinutoj i neshvaćenoj omladini u drugoj polovini dobija jasnije autoritarni prelov, kada Kiroku posle ozbiljnih problema koje je napravio u školi biva preseljen u prefekturu Aizu, da tamo kod strica i strine dovrši školovanje. Škola u koju Kiroku tamo ide prikazana je kao birokratizovna institucija ispunjena smešnim ćatama koji vrednuju isprazne slogane više nego bilo kakvu stvarnu akciju i Kiroku se odjednom zatiče u situaciji da nema ni jednu stvarnu figuru autoriteta kojoj bi mogao da iskaže lojalnost pa se njegova svakodnevnica pretvara u pisanje pisama Michiko i sve nasilnije ponašanje. Pojavljivanje neobičnog, harizmatičnog stranca u lokalnom baru će, pak imati velike implikacije na finale filma.

Ne pre nego što Suzuki kreira dugačku akcionu celinu u kojoj se tinejdžeri bore kao samuraji, jedni druge zarobljavaju, pa u smelim akcijama oslobađaju i poslednjih dvadesetak minuta Fighting Elegyja je kao da ste Rat dugmića ukrstili sa Paklenom pomorandžom.

Osim, naravno, samog finala u kome se saznaje da je misteriozni stranac iz bara bio niko drugi do Kita Ikki, uticajni desničarski radikal iz tridesetih koji je svojom knjigom i aktivizmom inspirisao pobunu vojske 1936. godine i poveo hiljadu i po podoficira imperijalne armije u rušilački pohod u kome su ubijani liberalniji ministri i biznismeni. Kita je 1937. godine pogubljen zbog ove pobune ali iako je državni udar zaustavljen, imperijalna armija je posle nje konsolidovala svoje redove i, s obzirom da je vlada bila oslabljena nakon ovog incidenta, de fakto preuzela kontrolu nad japanskom politikom.

Finale filma na vrlo efikasan, vrlo simbolički potentan način pokazuje kako u Kirokuovoj glavi vojnici koji marširaju kroz sneg potiskuju u drugi plan njegovu žudnju ka Michiko – koja nešto pre toga i sama izjavjuje da će otići u samostan jer nije u stanju da rađa decu. Vizuelne aluzije na pobunu i grubo izguravanje sada „beskorisne“ žene iz filma pravilno uokviruju finale u kome Kiroku kreće vozom za Tokio. Iako gledalac ovog filma ne može da zna da li će se on pridružiti pobunjenicima i podržati militarizaciju japanske države (u romanu hoće), slike su toliko jasne i upečatljive da nema mnogo sumnje kuda je sva nakupljena seksualna frustracija i opsednutost figurama snažnih muškaraca na kraju odvela protagonistu.

Ono što fascinira kod Fighting Elegy je upravo ta „čista“ filmska energija. Ovo nije film koji stane da nešto objašnjava i u njegovih 86 minuta vremena se sve što treba POKAŽE radije nego da se o njemu priča. Hideki Takahashi koji glumi Kirokua je najveći deo svoje karijere radio za televiziju, ali je do ovog filma u Nikkatsuu radi pre svega omladinske filmove. Iako je u vreme snimanja imao 22 godine i fizikus odraslog, snažnog muškarca, Takahashi perfektno kanališe taj kombo ultimativne naivnosti i fasciniranosti figurama snage i autoriteta koji će na kraju Kirokua odvesti na put ultimativnog izbora patriotizma i imperijalističkog, osvajačkog ratovanja.

Suzuki je ovde radio sa Kenjijem Hagiwarom u ulozi direktora fotografije, kreirajući jednu vizuelnu ekstravagancu koja je praktično tačno na pola puta između niskobudžetnog Kurosawe i niskobudžetnog Miikea. Kadriranje, scenografija, kostimi i generalni kvalitet fotografije su na toliko visokom nivou da je pomalo i postiđujuće pomisliti da se na OVO u Japanu misli kada se kaže „B-film“. Suzuki je toliko spretan u koreografisanju scena sa mnogo glumaca i mnogo akcije da istoričarima ostaje samo da divlje špekulišu šta bi bilo da je ikada imao novca da snimi veliki samurajski spektakl.

Ali opet, taj „B“ kvalitet filma možda i jeste njegovo najjače oružje koje bi moguće bilo otupljeno u A-produkciji. Fighting Elegy je film čiji je humor brz, efikasan i skoro uvek potpuno vizuelnog tipa, sa tekstom što samo daje kontekst ali sa smislim koji se dobija isključivo u domenu vizuelnog pripovedanja.

Takođe, iako tehnički manje nasilan od njegovih prethodnih jakuza-pripovesti, Fighting Elegy ima neke od najboolih scena akcije koje ste mogli da vidite 1966. godine u bilo kojoj kategoriji japanske produkcije. U tuči u kafani blizu početka filma kamera se drži u ruci, obilazi objekte na setu i gotovo direktno uključuje u akciju a Suzuki kreira dugačke, neprekinute scene iz jednog kadra u kojima glumci doslovno krvavo zarađuju svoj hleb gazeći jedni druge i koristeći priručnu opremu za maksimum destrukcije. Kasnije scene grupnih borbi emuliraju samurajske chanbara set pisove, samo i ovde sa priručnom opremom i Suzuki ovde ne zaostaje ni korak iza režisera koji su radili sa desetostruko višim budžetima.

No, Fighting Elegy nije ni čist akcioni film ni čista komedija a ni čista drama. On je pre svega psihološki portret mladog muškarca sapetog između religijskih dogmi i autoriteta koje sreće u okruženju, punog neusmerene energije i strasti koju će na kraju najbolje iskoristiti fašisti. Kao takav on je poučna priča o tome kako se radikalizuje omladina kakve su danas popularne među levičarskim JuTjuberima, ali spakovan u nekarakteristično brz, efikasan i prkosno vizuelan filmski rad. Suzukijev tretman Shindovog scenarija nije lapidaran ili ispunjen nepoštovanjem za „ozbiljnu“ tematiku koliko je zapravo svestan da drugi snimaju slične filmove i crtaju radikalne, politički intonirane stripove koji svi često govore istu stvar istim rečima. Njegov pristup je, stoga, da pokaže i adiktivnost akcije i nasilja – pogotovo u jednoj sasvim nadrealističnoj sceni koja koristi filtere da akciju prikaže kao fantazmagorčnu halucinaciju dok glavni junak pokušava da ne misli na seks – ali i da se podsmehne japanskim fantazmima o redu, radu, disciplini, samopregoru i surovom odricanju i samožrtvovanju za kolektiv. Naravno, ovo su i danas neke od definišućih karakteristika japanskog društva koje se uvek pominju kao najvažnije, ali ni pre pedesetšest godina kao ni danas one nisu STVARNO bile ono što vodi društvo, koliko ono što društvo voli da misli o sebi.

Kako je Novi talas u Japanu žestoko napadao sve ustaljene vrednosti, tako i Suzuki u jednoj genijalno montiranoj sceni pokazuje svu naučenu, površnu bezvrednost kolektivizma dok učenici po komandi odgovaraju svom profesoru a ekran sve brže biva deljen na levu i desnu stranu, sugerišući puku igru koja izvan ovog mesta nema nikakav značaj. Naravno, kada glavni junak besno išeta iz učionice i nekoliko minuta kasnije uleti u brutalnu tuču sa lokalcima, ovo nije puki bunt protiv besmislenog kolektivizma nego podsećanje da nas tako nešto neće zaštititi od fašizma koji dolazi po sve, i one poslušne i one agresivne.

Suzuki ovim filmom nije nudio rešenja ali je svakako dao pouku gledaocima, ismevajući svetinje i uživajući u agresivnoj vizuelnoj destrukciji simbolika koje treba da društvo sačuvaju od raspadanja. Radeći to kroz često frivolan humor, apsurdističku satiru i agresivnu, nasilnu akciju, sebe je kod svojih šefova osudio na dalje kritikovanje i, na kraju, otkaz. No, unutar Novog talasa teško da je bilo režisera sa uporedivo jakim ikonoklastičkim impulsom i Fighting Elegy je, iako atipičan za Suzukija, neka vrsta čistog filmskog izraza jedne vrlo jasne antiautoritarne satire koju morate pogledati možda i više nego jednom da je zaista razumete.

2 comments

  1. […] Prošle nedelje sam pisao o pretposlednjem Suzukijevom filmu iz ovog perioda, satiričnoj i politič…, i kako je ovaj film bio viđen kao značajno odstupanje od njegovih standardnih jakuza-eksploatacija sa puno seksa i nasilja i kako ga je studio već do tada bio ozbiljno uzeo na zub jer su mu filmovi bili sve ekscentričniji i sve dalje se odmicali od standardne B-ponude, uzimajući forme sve avangardnijih varijacija na poznate predloške, i kako su i šefovi u Nikkatsuu, pogotovo predsednik kompanije Kyūsaku Hori, insistirali da se Suzuki smiri i da radi po specifikaciji. […]

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s