Film: Kagemusha

Kagemusha, odnosno Kagemuša – senka ratnika, kako je bio prevođen u jugoslovenskoj bioskopskoj distribuciji je prvi film Akire Kurosawe koga sam bio svestan, najviše zahvaljujući činjenici da sam do 1980. godine već bio dorastao da čitam novine i gledam šta sve to ima u bioskopima pa je bilo intrigantno saznavati da postoji neki japanski režiser koji uživa svetsku slavu i čiji je najnoviji film spektakularna istorijska drama o sukobljenim klanovima i starinskim shvatanjima časti, čojstva i junaštva.

Četrdesetdve godine kasnije, Kagemusha je fascinantan film – nikako jedan od Kurosawinih najboljih ali bez ikakve sumnje jedan od njegovih najambicioznijih iskaza i najava finalnog dela njegove karijere koji su karakterisala duboka zaranjanja u ljudsku psihologiju sred skupog vizuelnog spektakla i povratak slikarskom razmišljanju koje je tako dugo morao da drži u zapećku. Na čisto likovnom planu Kagemusha je jedan od najuticajnijih japanskih filmova uopšte, sa beskompromisnim korišćenjem kolorita na način koji pre toga nije zaista viđen ali i smelim, pa možda i prkosnim povratkom teatru naglašenijim nego ikada pre u Kurosawinom opusu.

Kagemusha je značajna produkcija jer je na neki način predstavljala i kambek za čoveka kome je poslednjih desetak godina donelo mnogo frustracije i malo uspeha. Kurosawa je šezdesete godine načeo sa titulom nekrunisanog ali neupitnog kralja japanske kinematografije, jašući na vrhu Novog talasa kome nije zaista pripadao ali mu je dao veoma značajne smernice svojim socijalno osvešćenim radovima poput Pijanog anđela, i potpisujući neke od najznačajnijih japanskih filmova svih vremena. Rashomon i Sedam samuraja su otvorili vrata zapada, Evrope i Holivuda za japanski film i opčinili jednako i kritiku i publiku a kod kuće je Kurosawa imao slobodu da za Toho radi skupe spektakle poput Krvavog prestola i Skrivene tvrđave, pa i da napusti okrilje velikog, uglednog studija i osnuje sopstvenu kompaniju uz Tohov kapital.

No, sedamdesete su bile teško vreme kako za Kurosawu producenta i menadžera koji je morao dobar deo svog vremena da posveti vođenju firme što nije poslovala najsjajnije, ali i za Kurosawu autora. Nakon teške, naporne i mučne produkcije filma Red Beard, poslednjeg njegovog u kome će igrati Toshiro Mifune, Kurosawa je stekao reputaciju tiranina koji se na setu iživljava nad ekipom i čiji perfekcionizam naprosto ne opravdava sadistički pristup snimanju. Red Beard je bio uspešan u Japanu ali ne i jednako dobro primljen u međubarodnim okvirima i sam Kurosawa je odlučio da nešto mora da se menja u njegovom radu.

Ulazak u internacionalnu produkciju je predstavljao logičan naredni korak, pogotovo sa japanskom kinematografijom koja se početkom sedamdesetih nalazila u nezgodnom istorijskom momentu sa opadajućim prihodima i problematičnom tranzicijom u eru velike popularnosti televizije. Pominjali smo već da su studiji nalazili svakojake načine da uz mala ulaganja okrenu nekakve pare – studio Nikkatsu je kreirao novi žanr seks-eksploatacije nazvan Roman Porno i uradio rimejkove mnogih svojih prethodnih filmova u ovoj formi – a Kurosawa je računao da su njegova reputacija i, ostalom, ekspertiza takvi da ima otvoren blanko račun u Holivudu.

Nažalost, prva produkcija u koju je bio uključen završila se otkazivanjem 1968. godine zbog raznih problema sa scenarijom i logistikom a tek polovinom osamdesetih će film Runaway Train po ovoj priči biti snimljen od strane Andreja Končalovskog. Kurosawin naredni holivudski pokušaj, Tora! Tora! Tora! – ambiciozno zamišljena priča o napadu na Perl Harbur pričana iz perspektive japanske i američke strane, sa dva režisera – je bila epski katastrofalna produkcija tokom koje su Foxovi producenti Kurosawu slali na posmatranje kod psihijatra jer su smatrali da njegovi stalni problemi sa američkom ekipom moraju biti simptom mentalnog oboljenja. Praktično otpušten iz ove produkcije i zamenjen Kinjijem Fukasakuom i Toshiom Masudom, Kurosawa je i sa te strane okeana zaradio reputaciju problematičnog, kapricioznog autora koji troši mnogo vremena i novca a ne garantuje rezultate.

Nazad u Japanu, i na čelu nezavisne produkcije koju je osnovao sa  Keisukeom Kinoshitom, Masakijem Kobayashijem i Konom Ichikawom, Kurosawa će snimiti socijalnu dramu Dodesukaden, miljama daleko od njegovih trejdmark samurajskih epova i u srazmerno brzoj i jeftinoj produkciji. Nažalost, ovaj film je prošao slabo i kod kuće i napolju iako se radilo o prvom kolor-radu čoveka koji je učio da bude slikar i označio nastavak nesigurnosti i lutanja, te pokušaje prelaska na televiziju koji su urodili samo jednim dokumentarnim filmom.

Sovjeti će, pak, Kurosawi vratiti nešto samopouzdanja pa je Dersu Uzala koji je polovinom sedamdesetih snimio za Mosfiljm doneti režiseru svojevrsni povratak internacionalnoj slavi iako je u Japanu naišao na mlake reakcije. Kurosawa će, ovenčan oskarom za najbolji strani film i nagradama koje je Dersu Uzala dobio u Evropi, moći da ponovo pregovara sa Tohom oko finansiranja velikog i skupog filma, ali ovog puta i njegova reputacija sa druge strane Pacifika biće od pomoći.

Kagemusha je snimljen po ideju koju je Kurosawa dugo imao na umu, o običnom čoveku, štaviše sitnom lopovu koji igrom neverovanih okolnosti dolazi na mesto velikog i uticajnog vojskovođe, predvodnika moćnog klana u Japanu šesnaestog veka, zamišljen kao kombinacija karakterne drame i spektakularne jidaigeki produkcije. No, Toho je do kraja sedamdesetih godina i sam ušao u finansijske tesnace i veliki deo njihove produkcije tokom čitave decenije otpadao je na žanrovske radove iz kaiđu repertoara, razne nastavke Godzile, Lone Wolf and Cub i vampirske filmove. Kurosawa naoružan ozbiljnim scenarijom i ambicijom nije bio dovoljan da pokrene investitore kojima je umetnost bila sekundarna u odnosu na profit, ali ovde je njegova reputacija kod perjanica Novog Holivuda presudila. George Lucas je, uostalom, bio vlasnik najvećeg – neočekivanog – holivudskog hita sa kraja sedamdesetih, Zvezdanih ratova, inspirisanih Kurosawinom Skrivenom tvrđavom i kada je Lucas posle razgovora sa Kurosawom saznao sa kakvim scenarijem i idejama ovaj pokušava da namakne budžet, uspeo je da ubedi vrlo sumnjičavi 20 Century Fox da koproducira Kagemushu, u zamenu za ekskluzivna distributerska prava u inostranstvu, regrutujući usput novoholivudskog kolegu Francisa Forda Coppolu da budu koproducenti internacionalne verzije filma.

Rekoh već da Kagemushu ne smatram jednim od najboljih Kurosawinih filmova ali ovo ni slučajno nije na ime nekakvog kompromisa koji je režiser napravio svestan da sada iznad sebe ima kapital iz dve države i obavezu da se dokaže u međunarodnoj areni. Ako ništa drugo, radi se o, naprotiv, beskompromisno urađenom filmu koji ni malo ne haje za komercijalne učinke i sa opsesivnim fokusom se bavi Kurosawinim omiljenim temama patološke političke ambicije na čijem se oltaru žrtvuju ljudski životi. Osobenost Kagemushe je i u tome što ovo žrtvovanje pokazuje na svim nivoima, od običnih vojnika i njihovih konja koji ginu u besmislenoj klanici na bojištu – finalna scena u filmu, tvrdi se, koristi čak pet hiljada statista – pa sve do vrha klana na čijem čelu je osoba čija se reč, nominalno ne dovodi u pitanje ali koji je u stvarnosti samo marioneta.

Zaplet Kagemushe je generalno poznat ali uvodna scena, snimljena u jednom jedinom kadru sa glumcima koji sede i ne pomeraju se, pojašnjava o čemu će se ovde raditi: gospodar Shignen, predvodnik klana Takeda je i do sada povremeno koristio svog brata Nobukadoa, da se pojavljuje umesto njega u pojedinim prilikama, ali pronalazak lopova osuđenog na smrt pa pošteđenog zbog velike fizičke sličnosti sa Shingenom otvara mnoge nove mogućnosti za mudru političku strategiju. Shingen sada ima svog dvojnika, svoju „senku“ i kada, nekoliko nedelja kasnije on pogine od metka zato što je prišao preblizu zamku koga je njegov klan opsedao, njegovi oficiri brže-bolje, sve sledeći instrukcije spremljene za slučaj iznenadne smrti, na njegovo mesto postavljaju Kagemušu, odlučujući da održe jedinstvo klana i inerciju borbe u kojoj su poslednjih godina videli više pobeda.

Kagemušu (tj. dvojnika – termin zaista znači „senka ratnika“) u ovom filmu igra Tatsuya Nakadai, veteran samurajskih filmova, ubačen u produkciju nakon što je Kurosawa već prvog dana snimanja došao u sukob sa originalno odabranim glavnim glumcem Shintarom Katsuom koji je na set doveo sopstvenu ekipu da snima neku vrstu making of… dokumentarca. Katsuo je i inače imao reputaciju problematičnog, za saradnju komplikovanog lika, pa je Nakadai delovao kao sasvim prirodno rešenje. Obdaren ozbiljnim glumačkim kapacitetima ali i reputacijom čoveka koji je izneo neke ključne novotalasne jidaigeki drame (Harakiri, Hitokiri, The Sword of Doom, ali i Kurosawine Yojimbo i Sanjuro), Nakadai je ovom filmu morao da podari podvojenost lika koji sa jedne strane biva tretiran maltene kao božanstvo što hoda zemljom i donosi odluke o životu i smrti desetina i stotina bespogovorno lojalnih podanika, ali je sa druge samo lutka na koncu kojom upravljaju iskusni oficiri a čije ga sluge i stražari, u javnosti spremni da žrtvuju život za njega bez razmišljanja, iza zatvorenih vrata tretiraju kao pukog glumca, bez respekta ili ljudske topline.

Samo snimanje, nagađate, nije bilo lako, pogotovo jer je Kurosawa ovde radio sa doslovno hiljadama statista odevenim u atraktivne oklope, puno konja, oružja i pirotehnike, a da ne pominjemo da je japanska štampa opsesivno pratila svako posrtanje i kašnjenje u produkciji, spremna da na komade rastrgne autora koji se bližio sedamdesetoj i po mišljenju mnogih odavno pregurao vrhunac svoje karijere, sada već godinama u kreativnom opadanju.

No, ne mislim da je finalna forma ovog filma nesavršena na ime problema u samoj produkciji – naprotiv, Kurosawa je imao više nego dovoljno materijala i sam George Lucas tvrdi da je finalnu bitku kod zamka Nagašino on snimao čitav dan da bi u konačnoj verziji bila svedena na svega minut i po akcije – koliko da je sam Kurosawa u ovoj fazi svog kreativnog života bio zainteresovan za prevashodno dva prioriteta: psihološko portretisanje glavnog junaka koji se sve vreme nalazi u egzistencijalnom procepu i likovnost filma koju će mu omogućiti savremena tehnologija i snimanje u koloru.

Otud je Kagemusha možda i paradigmatično prerazvučen film. Verzija koju danas možemo da gledamo putem Criterion Colection paketa traje okruglo tri sata i nešto je duža od onog što je išlo u bioskopima početkom osamdesetih, ali ne i značajno duža (vraćena je scena koju je Kurosawa napisao za svog omiljenog glumca, legendarnog Takashija Shimuru kome će ovo biti poslednje pojavljivanje u njegovim produkcijama). Ovo je naprosto film koji svoju dramu gradi sporo, pomalo i namešteno sporo, jednim pozorišnim jezikom, neretko kreirajući dugačke scene čistih, neprekinutih  dijaloga koji se odvijaju u realnom vremenu, bez skraćenja i rezova. Uvodna scena, kadrirana kao da posmatramo pozorišnu binu je paradigma iz koje izrasta veliki deo filma, i Kurosawa, veoma zainteresovan za „filmovano pozorište“ i u svojim starim filmovima, ovde će možda i iznenađujuće posvećeno raditi na rekonstrukciji pozorišta pred kamerom.

Štaviše, i pored svih konja, jahača, barjaka i kopalja, često se najbitniji momenti drame odvijaju u intimnim situacijama u kojima Kagemusha mora da prođe „ispite“ pred slugama, pred Shingenovim ljubavnicama, pred Shingenovim unukom koji čim vidi čoveka koji se vratio sa bojišta posle navodnog ranjavanja tvrdi „ovo nije moj deda“… Ovo su momenti u kojima Kurosawa dekonstruiše uobičajenu jidaigeki formu, dajući Nakadaiju subverzivnu energiju i neočekivane komične momente. Time se i ostatak filma formatira na poseban način i posmatra iz drugačijeg ugla, sa scenama na bojištu koje sa uzvišenja posmatra lažni gospodar Shingen dok se njegovi paževi i mlađi oficiri bacaju pred metke da mu spasu život.

Problem Kagemushe kao trosatnog filma je što se najmanje na kraju bavi samim Kagemushom. Kurosawa pravi opširne tangente pokazujući predvodnike suparničkih klanova koji sve vreme diskutuju o tome je li Shingen zaista preživeo snajperski hitac, da li je na čelu klana Takeda zapravo dvojnik, dajući nam njihove diskusije o tome kako da isprovociraju Takede da pokažu imaju li na čelu stvarnog ratnog vođu ili samo grupicu oficira i marionetu koji improvizuju i mada je ovo obavezan „politički“ program u ovakvoj drami, on kao da pojede previše vremena koje bi trebalo da dobije Nakadai. U njegovim scenama glumac je često nem, prikazujući samo licem pritisak koji mu je na plećima ali ne i veoma složenu motivaciju koja ga je dovela na ovaj položaj.

Ni sama „poruka“ filma, ako moramo baš da vulgarizujemo, nije do kraja jasna jer Kurosawa prikazuje političke ambicije koje oko Kagemushe pletu oficiri ali i njegov sin iz jedne od veza koji večito pati što je preskočen u redu nasleđivanja na čelu klana, ali ne vodi priču na način da vidimo kako sam Kagemusha u bilo kom trenutku prelama odluku da se razotkrije i time pokrene fatalni sled događaja što će dovesti do finalne bitke kod zamka Nagašio i nestajanja ambicija u dimu baruta. Kada Nakadai, svedočeći besmislenom masakru u koji je vojska uterana samo da bi se merilo čiji je veći, ranjen i očajan sa kopljem u rukama sam juriša prema zabarikadiranim strelcima, ovo je kulminacija nekoliko minuta fantastično snimljenih scena užasa i besmisla rata, ali ne i kulminacija narativa ili psihološke analize protagoniste.

Utisak je svakako da je Kurosawin originalni scenario, prevashodno usredsređen na psihologiju glavnog junaka – i čiji se ostaci svakako vide u, na primer potresnoj sceni kada Kagemusha, nakon razotkrivanja traži da se oprosti od „unuka“ ali ga umesto toga oteraju gađajući ga kamenicama kao psa – prerastao u ratni spektakl onako kako je rasla ambicija da se sa ovim filmom režiser konačno i definitivno „dokaže“ kod kuće i u inostranstvu i da su elementi spektakla zamaglili fokus na motivaciji i dilemama protagoniste. I Kagemusha svakako nije režiran onako efektno i efikasno kao, recimo Sedam Samuraja koji je od njega još i pola sata duži.

Ali Kagemusha na svojoj strani ima tu likovnost i beskompromisnost na vizuelnom planu koje su prethodni Kurosawini filmovi najavljivali ali tek su se pred kraj sedme decenije njegovog života uslovi stekli da se one i realizuju. Kurosawa je i u prethodnim dekadama svoju slikarsku naobrazbu stavljao u službu kreiranja detaljnih storibordova za svoje produkcije ali je tokom mučnog perioda sedamdesetih ozbiljnije počeo ponovo da slika, pogotovo u pripremama za ulazak u produkciju ovog filma tokom kojih će nastati više platna koja su daleko prevazilazila skice ili puke storibordove.

I film čije su boje toliko snažne i tako pažljivo uklopljene zaista je i mogao da snimi samo slikar gladan toga da scene koje je u glavi i na platnu postavljao nekoliko godina konačno vidi u pokretu. Ovo je prisutno i u svedenijim scenama – jedna legendarna sekvenca sna se praktično događa na oslikanom setu – ali svakako u najvećoj meri na velikim, otvorenim prostorima gde se Kurosawa baca u dubinu svojih kadrova, seče ih horizontima iznad kojih je nebo psihodeličnih boja, kreira kompleksne koreografije za stotine konjanika i pešadinaca sa njihovim farbanim oklopima i vijorećim barjacima, tretira čitave bataljone statista kao boju koju razliva po slikarskom platnu. Nekoliko scena u filmu doslovno se samo bave prikazom raspoređivanja trupa koje spadaju u različite delove Shingenove vojne sile na širokim bojištima i ovo su apstraktni, hipnotički momenti čiste forme i kolora iako su sastavljeni od živih ljudi u oklopima i na konjima.

Sa druge strane, Noh teatar kao Kurosawina celoživotna opsesija ovde dobija ne samo ljupke omaže u nekoliko pozorišno režiranih scena (u jednoj predvodnik suparničkog klana iz čista mira zapeva u momentu povišenih emocija) već i jednu višeminutnu sekvencu „čiste“ Noh predstave u kojoj Kagemusha i oficiri gledaju glumce koji sviraju, pevaju i kreću se po bini, u kostimima, sa tradicionalnim isntrumentima, izvodeći program kojim se slavi pobeda ali koji i služi kao zloslutna najava finala ove priče.

Kada film kulminira u dugačkim scenama bitke, u njima se spajaju i teatar i slikarstvo i čisti filmski spektakl. Vođa klana na uzvišenju iznad doline u kojoj se vodi bitka, uzvitlani barjaci i oklopi, konji koji jure i kuršumi koji lete, a na brežuljku publika, lažni ratni gospodar koji posmatra bitku dok se tinejdžeri oko njega zbijaju da prime u svoja tela metke namenjene njemu, i rat koji se ne vodi ni za čiju dobrobit već samo u ime sujete plemstva – ovo su scene koja snažno ostaju nakon gledanja filma, jače nego predugačka i previše „objašnjena“ priča i nedovoljno istražen portret glavnog junaka. Uz muziku veterana Shin’ichirōa Ikebea – kome je ovo bio tek drugi film za koji je napisao skor, nakon Imamurinog Vengeance is Mine – Kagemusha ostavlja utisak spektakla koji samog sebe sputava, sapliće i osuđuje na svakih nekoliko koraka, lomeći i pomisao na katarzičnu energiju borbe i oslobađajuću prirodu rata. Kurosawa i ovde kao da odlazi nekoliko koraka predaleko, dajući nam pri kraju filma nekoliko minuta dugačku scenu konja i vojnika koji posrću i umiru pokošeni mecima, prikazani u gotovo neizdrživom slow motionu koji će Holivudu dati drugu stranu artizma nasilja što ga je deceniju ranije na velika vrata uveo Sam Peckinpah, a Japanu definitivni iskaz o Kurosawinom preziru ka romantizaciji tradicije i gubitku humanizma u velikim, istorijskim narativima.

I mada je kao takav mogao da prestavlja i šamar u lice i jednoj i drugj strani pacifika, Kagemusha je osvojio publiku svojom beskompromisnom likovnošću ali i kritiku, osvojivši Zlatnu palmu u Kanu (zajedno sa Fosseovim All That Jazz) i otvorio vrata za finalni deo Kurosawine karijere u kome će režiser tretirati filmski ekran kao slikarsko platno i snimiti neke od vizuelno najupečatljivijih filmova svih vremena. Utoliko, Kagemusha, iako nesavršen i nedorečen na nekoliko nivoa, predstavlja jedan od najvažnijih radova velikog autora i obavezan deo lektire za doslovno svakog ko se interesuje za ne samo njegov opus već i filmsku umetnost uopšte.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s