Film: Everything Everywhere All at Once

Everything Everywhere All at Once mi je uleteo na radar pre nekoliko meseci kada je gomila ljudi azijskog porekla čije objave putem društvenih mreža ponekad čitam kako bih i ja bio na krvarećoj oštrici najnovijih dešavanja u svetu popularne kulture i interet-mema, dakle, kad je ta gomila ljudi počela da ga hvali iz sve snage kao primer spektakularnog i smelog naučnofantastičnog filma koji se usađuje u živo tkivo današnjeg blokbastera – partikularno onog od superherojske sorte – i pokazuje obezljuđenom i uostalom uvek nedovoljno iskreno „woke“ Holivudu kako se, dođavola, to radi.

I, da se ne lažemo, pohvale nisu prestale ni, evo, pet meseci kasnije. Everything Everywhere All at Once se i dalje rutinski pominje kao film koji je napravio pozitivni haos u toj ravni akcionog spektakla za publiku sa višim i visokim obrazovanjem, i kao film koji bi trebalo da se ozbiljno natječe za raznorazne nagrade koje će biti deljenje krajem godine, pa, ako bog da i u narednoj turi dodele nagrada američke Filmske akademije.

Ko je, hajde da vidimo, očekivao da braća Russo, posle svega budu producenti što dvadesettri godine posle originalnog Matriksa prave neku vrstu komedijaškog rimejka ovog filma, sa zapletom koji se još manje brine za tehničke i dramaturške detalje, ali sa tako izraženim intencijama da se pošalje pozitivna, inkluzivna, socijalno osvešćena i humana poruka da film izgleda kao 135 minuta dugačka, skupo producirana reklama koji narod oduševljeno šeruje po društvenim mrežama jer je pametnija i, pa, skuplja od većine drugih reklama? Svi? Svi ste to očekivali? Oh…

Daniel Kwan i Daniel Scheinert, koji se, bez mnogo truda da sakriju namernu sličnost sa Wachowskima, naprotiv, i potpisuju kao Daniels, su pre ovoga, a posle karijere u režiranju spotova, režirali prilično ekscentričnu indie crnu komediju Swiss Army Man sa Danielom (!!!) Radcliffeom u jednoj od uloga, na neki način upisujući svoju legitimaciju i licencu za igranje u prvoj ligi slično onome što su Wachowskis uradili sa Bound. Razlika u trajektoriji će postati vidna sa narednim filmom jer Everything Everywhere All at Once nije dobio potporu velikog medijskog koncerna kao što je imao Matrix i ovo je ako ništa drugo trijumf različitih manjih produkcija koje su udruženo proizvele film o kome svi pričaju. Everything Everywhere All at Once je za sada zaradio oko sto miliona dolara u globalu, ali s obzirom da je urađen sa budžetom od oko 25, pričamo o ničim ukaljanom uspehu. Štaviše, Everything Everywhere All at Once se može koristiti kao udžbenički primer za to koliko moderna tehnologija može da obezbedi taj blokbaster „feel“ a bez holivudski prenaduvanih budžeta i, čak i da vam se film ne dopada, teško je ne biti malo i oduševljen što jedna nezavisna produkcija, sa sve Michelle Yeoh u glavnoj ulozi, igra na istom terenu sa Marvelovim i Warnerovim čudovištima i negde ih i pobeđuje.

Everything Everywhere All at Once je, naravno, možda i više fenomen nego što je film po sebi. U zavisnosti od toga koliko ste stari – a ja sam veoma star – možda ćete ovaj film opisati kao videospot, reklamu ili epizodu televizijske serije u trajanju od 135 minuta i pitati se ŠTA STE TO UPRAVO POGLEDALI i biti možda i pozitivno šokirani činjenicom da se film bavi egzistencijalističkom filozofijom na jedan prijemčiv način, da šalje toplu i humanu poruku o snazi ljubavi, ali i da se usudio da u glavne uloge stavi osobe azijskog porekla koje pola vremena govore na Kineskom a pola na ne uvek savršenom Engleskom.

I u ravni fenomena Everything Everywhere All at Once svakako zaslužuje ozbiljan respekt. Bez obzira na svu priču o tome da je Holivud postao suviše „woke“ i da to uništava filmove, imati ambiciozan naučnofantastični akcioni film napravljen u SAD a u kome se kavkaske fizionomije vide tek u vrlo sporednim ulogama –Jamie Lee Curtis kao ubernegativac iz Poreske uprave – i američka publika mora da čita titlove između praćenja kompleksnih borilačkih koreografija je ipak DOGAĐAJ, sa velikim D i ostalim slovima. Reprezentacija je nešto o čemu svi pričaju ali na kraju mora biti nešto što se RADI ako stvarno verujete u nju pa Everything Everywhere All at Once zauzima tvrdokorniji stav od Marvelovog Shang-Chija i daje nam da okusimo makar delić „stvarnog“ imigrantskog života u SAD.

Ali, naravno, samo delić. Ovo nije film o sudbinama kineskih imigranata u SAD koji drže perionicu veša gde se stalno nešto kvari, Poreska uprava samo gleda da ih kazni za brljotine koje prave, a nesrećni se muž svoja razmišljanja o razvodu konačno usuđuje da materijalizuje u formi formalnog, jelte, zahteva za razvod braka, baš na dan kada mu od posla, briga i neplaćenih računa poluludoj ženi dolazi stari otac iz Kine u posetu, a ćerka im na ponovno ujedinjenje sa dedom dovodi devojku koja je, jelte, em devojka, em kavkazoid.

Dakle, ovo nije film o tome iako ikada ne odustaje od te humanizujuće, svakodnevne osnove. Ona služi kao okvir da se priča rasplete u ono što publika ZAISTA očekuje a to je priča o multiverzumu i paralelnim verzijama istih likova u bezbrojnim alternativnim univerzumima, nadevena kung-fuom i parodičnim humorom. Danielsi su pričali da su se usrali od straha tokom razvoja ovog filma videvši da svi drugi „rade“ multverzum, od Spajdermena do Ricka & Mortyja, ali možda i nije bilo potrebe za tim. „Multiverzalna fantastika“ je sada maltene podžanr za sebe i egzekucija je, reklo bi se, važnija od same premise.

I egzekucije ovde ne manjka u tehničkom smislu. Da li zato što su braća Russo, ipak ozbiljne zanatlije ako već ne veliki umetnici, sedela u producentskim stolicama, tek Everything Everywhere All at Once apsolutno impresionira tim prevođenjem premise u „realnost“, to jest filmsku realnost. U iskušenju sam da kažem da je ovo više montažerski nego režiserski film jer je Paul Rogers ovde radio ZA SVE PARE, ali neko je sigurno ispisao sve te tranzicije između univerzuma po deset u sekundi, iscrtao sve te storibordove i koordinirao tu tobogansku vožnju između desetina realnosti koju ovaj film servira vrlo sigurnim, a opet vratolomnim korakom.

Ono čega manjka je, možda i ne previše iznenađujuće, jer, jelte, braća Russo nisu veliki umetnici a Danieli su više vizuelci nego mislioci, je neke izraženije supstance. Kada se sljušti sva, istina, impresivna vizuelna dimenzija filma, sve minuciozne montaže što nas prošetaju kroz sedamnaest univerzuma u tri sekunde, sve vrlo solidne borilačke koreografije, ostaje film koji jedva da ima priču i poruku.

Gore, ono što od priče ima, Everything Everywhere All at Once bazira pre svega na parodiranju Matriksa, a poruka je kao neka magazinska, dajdžest verzija post-post-post-hipi ideje da će ljubav na kraju ipak spasti sve i da je porodica pribežište koje ne treba olako shvatati.

I, dobro „parodiranje Matriksa“ je možda i malo zlobna kvalifikacija, ali je fakat da se Danieli izrazito nerado odmiču od obrazaca koje je ostavio prvi film iz serijala Wachowskih, imitirajući bez previše stida mnoge njegove postavke, pa čak i direktno prepisujući mizanscene, uključujući ponovljene akcione scene u kancelarijskom prostoru. Danieli su očigledno fascinirani ne samo Matriksom već i drugim radovima Wachowskih, ekranizacijom Cloud Atlasa i serijom Sens8 pa je priča u Everything Everywhere All at Once, koliko je ima, nekakav mišmeš high concept priče o multiverzumu koji služi kao metafora za drugačije živote koje je svako od nas mogao voditi da je napravio drugačije odluke u prošlosti i humanističke, inkluzivne filozofije iz romana Davida Mitchella, autora Cloud Atlasa i saradnika na delovima scenarija Sens8.

Tako da reći da je Everything Everywhere All at Once komična ali sa puno ljubavi urađena varijacija na obožavane predloške Wachowskih i Mitchella nije zapravo preterivanje. Reći da je „poruka“ koju film na kraju pošalje lepa i humana je takođe u redu, mada je utisak da ste gledali epizodu televizijske serije dužu od dva sata a koja samo ponavlja istu poentu kao i sve prethodne epizode takođe prisutan.

Ako ništa drugo, film me je namejao više puta svojim sasvim pristojno urađenim komičnim scenama a akcione scene, kada nisu bile samo multiverzalne montaže preko kojih ide emocijom bremenita muzika, su bila sasvim solidne za američki film. Michelle Yeoh je pod stare dane doživela da glumi u filmu sa „ozbiljnom“ umetničkom ambicijom a da ipak i GLUMI između scena borbe i ikona akcionog filma se ovde vrlo solidno snašla. Mada, za moj ukus, šou krade Ke Huy Quan, legendarni Short Round iz Indiana Jones and the Temple of Doom koji u ovom filmu ne samo da pokazuje svoju i dalje visoku borilačku ekspertizu već i zavidan kapacitet da glumi nekoliko likova koji su svi značajno različite varijacije na isti lik. Ke Huy Quan je jednako ubedljiv i kao zbunjeni „beta“ muž i kao muževni, šmekerski Alfa i nadam se da će ovom još uvek mladom profesionalcu (čovek je mesec dana mlađi od MENE, molimlepo) ovaj film otvoriti i neka nova vrata. Jamie Lee Curtis se, očigledno, vrlo dobro zabavlja, za promenu igrajući osobu svojih godina.

Borba je značajno bolja nego što sam očekivao, sa glumcima i kaskaderima koji, za razliku od Matriksa, ipak bolje znaju šta rade. Naravno da se ovde preteruje sa rezovima i generalnim vizuelni garnirungom akcije ali ovo je film koji se, rekosmo, pre svega ovaplotio u montaži a onda i treba biti fer i reći da je trud uložen u osmišljavanje i režiranje akcionih koreografija daleko prevazišao američki prosek. S obzirom da se radi o malom i srazmerno jeftinom filmu, ovde bez sumnje vidimo nešto od najbolje akcije koja dolazi sa severnoameričkog kontinenta u ovoj godini.

Everything Everywhere All at Once je zabavan i topao film koji naprosto ne nadrasta svoje uzore, zamenjujući osećaj začudnosti i filozofske misterije bezbednijom parodijom, prežvakanim porukama i fizičkim humorom. Kao takav on je svakako predugačak za količinu provokacije koju ima da ponudi, ali je načelno dobronameran, ne dosađuje i čak i kad nema šta da kaže pa ponavlja ono što je već rekao, to radi dobrohotno i sa likovima koji su simpatični. Što je na kraju i presudno: Matriks je mene nervirao na ime svoje pretencioznosti i, ako Everything Everywhere All at Once možda suviše kompenzuje u suprotnom smeru, parodirajući Matriks, držeći se magazinske psihologije kao pojasa za spasavanje, on svakako uspeva da se održi na površini vode na ime toplih, prijatnih likova i ipak impresivne vizuelne dimenzije. Daleko od savršenog ili, čak, odličnog, ali istovremeno i sveže, atraktivno i, ako vam očekivanja nisu da će vam film nešto značajno promeniti u životu, vredno da se pogleda.

3 comments

  1. Au, pa kakva je ovo filmcina.
    Prvu polovinu sam jedva odgledao, jer price ima u tragovima, a sve je uzasno haoticno, totalni nered, hteo sam par puta da prekinem. Drzalo me to sto sam osecao da kraj ipak ima neku poruku, i jako mi je drago sto jesam izdrzao, jer me rasplet totalno odusevio.
    Ne samo glavna poruka, to neko generacijsko pomirenje „slazemo se da se ne slazemo“, koje mi nekako kao roditelju po default-u prija, vec sam ritam celog raspleta – nekako natenane, ne odustaju od citavog haosa, sve to i dalje besni, ali delici pocinju da se sklapaju, i na kraju to bude cak i dirljivo.

    PS – Da li si razmisljao da pises blog na engleskom?

    • Ha, teb se to svidelo više nego meni. Mislim, meni je bilo OK, naravno, nego nisam imao te neke emotivne reakcije…

      I, ne, kad bih pisao blog na engleskom to bi značilo da se nadmećem na mnogo većem tržištu a nisam siguran da imam resurse da se unapredim na nivo koji bi to zahtevalo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s