Serija: Stranger Things – Četvrta sezona

Pogledao sam, uz dosta odricanja i ličnih žrtvi, četvrtu sezonu Netfliksove hit-serije Stranger Things i fer je reći i da sam iz nje ekstrahovao razumnu količinu zabave uprkos tome što sam imao utisak da duže od nedelju dana moj život orbitira na horizontu događaja preteće crne rupe koja u sebe usisava sve iz okruženja, uključujući kompletno moje slobodno vreme. Kažu da treba raditi da bi se živelo ali ja sam ovih dana imao utisak da radim da bih mogao da gledam Stranger Things, sa zastrašujućim pritiskom kad god dođem kući sa posla da moram da sve obaveze odradim po ubrzanom režimu kako bih ostavio dovoljno vremena da pogledam bar jednu epizodu ovog serijala pre nego što bude trebalo da se ustaje i ponovo ide na posao.

Možda preterujem sa dramom („Misliš, Mehmete?“, kažete vi, „Nemoguće! Kad si ti u IČEMU preterivao???“) ali fakat je da je Stranger Things, pogotovo u ovoj poslednjoj sezoni vrlo paradigmatičan primer te „nove“ a sada već i ne toliko nove filozofije televizijskih serija koje su pravljene za striming i bindžovanje radije nego za regularni televizijski program i koje stoga ne moraju da se uklapaju u formate i pravila što važe za medijum koji ima ograničene termine i strogu satnicu. Naravno da su pravila o kojima pričamo nastala po nuždi – pre svega komercijalnoj – i da nisu ni ona bila nužno pozitivna u smislu stimulisanja umetničkih ambicija u okviru jednog strogo entertejnment medijuma, ali ima nečega i u tome kako su najbolji autori na televiziji umeli da u okviru jednog, dakle, ograničujućeg, pomalo i tesnog formata, ponekada naprave i tu, jebem joj mater, UMETNOST.

Stranger Things je bez sumnje zabavna serija i činjenica da je apsolutno jedina serija u poslednjih, možda i svih deset godina, čije sam pogledao čak četiri sezone svakako govori i o tome da je zabavnija ili makar interesantnija za mene od skoro svega drugog što moderna televizija proizvodi. Što je, naravno, apsolutno nefer jer promil produkcije koju sam pogledao u poslednjih deset godina nikako ne možemo smatrati reprezentativnim. Ali kako sam to  juče objašnjavao u jednom drugom kontekstu, radije bih pogledao pet italijanskih neorealističkih, francuskih neo noar ili japanskih novotalasnih filmova u vremenu koje sam istresao u četvrtu sezonu Stranger Things. Dobio bih, ako smem tako da kažem, više od života. Naravno, serije imaju svoju osobenu estetiku i elemente kojima čoveku daju ono što mu film ne daje (pa sve i da ga je režirao sam Luchino Visconti), ali ovde se ponovo vraćamo na to razobručenje koje je televizijskoj produkciji doneo striming i otrzanje „klasičnom“ epizodnom formatu. Serije danas više podsećaju na film iscepkan na komade nego na „serijsku“ naraciju i Stranger Things, Season IV je eklatantan primer za to šta je dobro a šta loše u filmu od jebenih dvanaest sati. Ima tu dobrog, da ne bude zabune jer bih, uz svu sentimentalnost, verovatno povukao ručicu za edžektovanje daleko pre finala, da nisam osećao da sam ipak u dovoljnoj meri zabavljen. Ali se i plašim toga šta će ovaj eksces, koji je doneo i solidne rezultate, sa velikim pohvalama od strane kritike (uprkos gunđanju na dužinu) i povratak publike Netflixovom pretplatničkom modelu, učiniti za budućnost televizije.

Kad smo već kod budućnosti, ja se već sada osećam kao da su osamdesete godine prošlog veka trajale jedno tri-četri decenije. Sa količinom filmova, serija, stripova i igara koji se stalno vraćaju u ovaj plodni rudnik popularne kulture i kulture uopšte, ukrštajući nostalgiju sa novim uvidima u to kako su osamdesete promenile Ameriku ali i ostatak sveta, naprosto mi se čini kao da sam perpetualno uhvaćen u ponovnoj petlji proživaljavanja svojih tinejdž godina gde nove, artificijelne uspomene sve više zamenjuju one koje autentično imam. Je li to strašno osećanje? Pa, ne, ne zaista, mitologizacija osamedesetih je naprosto previše zanimljiv fenomen da bih se nešto mnogo štrecao i, uostalom, to analiziranje njihovih simbola i znalčajki mi pomaže da u nove kontekste stavim i ono što sam lično proživeo.

Osamdesete jesu u ovom trenutku mitologiziranije u popularnij kulturi od ijedne druge decenije – videćemo do kada će to trajati i koliko će druge decenije preuzimati primat kako populacija bude starila i nove generacije dosezale status „potrošača“ – ali za to ima i dosta dobrih razloga. Vrlo grubo gledano, NARAVNO da su i šezdesete i sedamdesete bile jako važne za popularnu kulturu, sa rokenrolom i protestnom muzikom i pilulom protiv začeća i LSD-om i novim talasom superherojskog (i andergraund) stripa i nascentnom videoigračkom kulturom, ali osamdesete su momenat u kome je pop-kultura konačno postala naprosto kultura. Više tu faktora može da se nabroji, od HIV-a koji je LGBTitd. identitete i prakse, nažalost najgorim povodom, dovukao u mejnstrim a onda ih tamo ostavio, preko MTV-a koji je popularnoj muzici dao novu dimenziju i neprecendirano prisustvo POP-a u ljudskoj svesti, kokaina koji je bio droga ne „tripova“ i spiritualnosti, ne mira i otupelosti već oštrine, energije i ambicije, VHS-a koji je ljudima (i važnije, deci) dao nikada pre dosegnuti nivo kontrole nad time kako troše svoju zabavu, pa do japanskh videoigračkih konzola koje su spojile estetiku crtanog filma sa interaktivnošću sna i dale čitavoj generaciji potpuno novu dimenziju ne samo potrošnje slobodnog vremena već i kreativnosti.

Otud su osamdesete danas u popularnoj kulturi takav fetiš i, možemo reći, možda i više žanr za sebe nego tema.

A Stranger Things je jedan od najboljih primera ovog žanra, ne rodonačelnik ali svakako produkt koji je u najizrazitijoj meri definisao ’80sploataciju, već svojom prvom sezonom koja je jedno uz drugo slepila Spielberga, Dungeons and Dragons,  Stephena Kinga i mnogo drugih ikoničkih elemenata kulture osamdesetih.

Sa četvrtom sezonom Stranger Things se, naravno, nadmeće sa stotinama holivudskih filmova i drugih serija koje i same pokušavaju da osamdesete isprocesuju i ispovraćaju po gledaocu tako da u njemu izazovu potrebni val nostalgične endorfinske emisije i ovde je vidno da su braća Duffer učinila vrlo iskalkulisane napore da neke ključne elemente kulture osamdesetih iskoriste za jaču kontekstualizaciju svoje priče što je do ovog trenutka možda i bila samo prepričavanje Stephena Kinga i Stevena Spielberga.

Nije to sad nekakav esejistički, akademski rad, ali ovde je „satanic panic“ osamdesetih dosta uspešno uvezan sa dosadašnjim događajima u gradiću Hawkins – jednoj tipično stivenkingovskoj maloj zajednici sa puno prljavih tajni – i nadovezan na potku Dungeons and Dragons, kao autentične nerdovske kulture koja je nastala sedamdesetih a do osamdesetih već bila obeležje posebnog sloja omladine koja će kasnije, u devedesetima i narednom veku izrasti u lidersku silu današnje popularne kulture koja vrti najveće pare na svetu i definiše, jelte, kulturni identitet naše epohe. For betr or for vrs, naravno.

I, naravo, Braća Duffer su rođena osamdesetčetvrte godine i ništa od ovoga nisu zaista iskusila sama pa Stranger Things u svojoj četvrtoj sezoni deluje kompetentno ali ne sad nešto VIŠE autentično od drugih serija ili drugih sezona Stranger Things, ali kompetentno, to da. Kate Bush se i sama verovatno čudi da je skoro četiri decenije nakon što je snimila Running up that Hill, ponovo na vrhuncu popularnosti u svetu koji verovatno nije mogla ni da zamisli kada je snimala ovu pesmu. Master of Puppets kao jedan od krešenda finalne epizode je, pak, zanimljivo podsećanje na fenomen andergraunda koji je uspeo da ostvari mainstream doseg i pored činjenice da Metallica (sa albumom koji je izašao nekih 5 meseci pre događaja prikazanih u ovom serijalu) nije imala ni spotove za MTV, ni emitovanje na velikim radio stanicama a opet je prodala pola miliona kopija i označila početak ere legitimnosti ekstremnog metala u kulturi glavnog toka.

Ali kad smo več kod krešenda, generalni utisak o četvrtoj sezoni svakako jeste taj da je ima previše i da je sastavljena od toliko krešenda da kada dođe vreme za finalnu epizodu, finalni bosfight, finalni, zašto ne reći, bossrush, jer svako tu sebi ubija nekog demona, gledalac već pomalo pati od sindroma prenadraženosti. Netflix je, možda i anticipirajući ovo, pustio poslednje dve epizode sa malo kašnjenja na mrežu, ne bi li gledaoci malo odmorili posle prvih sedam ali pošto sam ja seriju gledao sa zadrškom, fakat je da je u njoj jako vidljivo mnogo sasvim formalnih problema koji proističu iz dužine i kreativne razobručenosti.

Da ne bude zabune, na mikroplanu je sve uglavnom izuzetno dobro. Ovo je sada serija sa velikim budžetom pa su i fotografija i montaža i muzika i specijalni efekti i gluma na nivou koji očekujete (osim Đurička koji se naprosto ne trudi da glumi već se krevelji onako kako mu je neki asistent režije rekao da treba). Nimród Antal i Shawn Levy, koji su pored Dufferovih režirali pojedine epizode su svi veliki profesionalci i ovde je svaki detalj na svom mestu, od kadrova rađenih kranom uz kolor korekcije i ukusan CGI da se postigne potrebna atmosfera, preko energične, starmale glume sada-već-ne-dece u glavnim ulogama koja postiže skoro idealan spoj modernog senzibiliteta bliskog generaciji Z i mlađima, te ipak nekakvog ’80s šmeka (uz sve termine koje američki tinejdžeri u ono vreme DECIDNO nisu koristili), pa do neprebrojnih smash-cutova kojima se okončavaju scene kako bismo usred najjače erekcije prešli na neko drugo mesto i ponovo tantrički bili vođeni ka uskraćenom vrhuncu.

Dakle, sve je to DOBRO, ali kada ga gledate dvanaest sati, naprosto postane očekivano i izgubi osećaj za tempo kakav biste imali u disciplinovanijem, ograničenijem formatu.

Drugo, naravno, ovo je sada serija koja živi daleko preko svojih očekivanja i mora da pronađe načine da isti stivenkingovsko-stivenspilergovski narativ ispriča PONOVO, a da pronađe nove načine da nas uplaši, zabrine i investra. To nije lako a rešenje Dufferovih je naravno da se  vreme posveti „loreu“, ne više samo osamdesetih godina već i samog serijala, pa dobijamo MASIVNE flešbekove koji su uglavnom masivno nepotrebni i dosadni a opravdani su samo time da pomažu da se kreira, za promenu, negativac koji ima lik, ime i nekakav karakter. Što je, u odnosu na bezlične demone prethodnih sezona korak napred, ali i korak nazad jer je u pitanju vrlo klišeiziran i ni na koji način originalan lik. Ovo je bez sumnje najslabiji element sezone koji jasno demonstrira da oslanjanje na „lore“, prošlost, i odnose među likovima koje otkrivamo naknadno nije srebrni metak što će rešiti sve. Mora malo i da se zna da se piše.

S druge strane, drugi novi likovi poput metalca Eddieja i stonera Argaylea su jako simpartični i svojim jasnim igranjem na kartu prepoznatljivih klišea odrađuju upravo onaj posao utemeljenja serije u epohi i sažimanja nekih njenih kulturnih elemenata u dve simpatične, karikirane ali relatabilne pojave.

Nažalost, veliki deo radnje otpada na zaplet u Rusiji koji naprosto nema nikakve veze sa glavnom pričom i možda je trebalo da bude sasvim odvojeni sponof serijal. Sam za sebe i on je prerazvučen za ono što nudi ali mogao je to biti sasvim solidan jednoiposatni film urađen u gritty maniru i sa više prostora za likove. Ovako, nakalemljen na glavni zaplet, samo je u retkim trenucima zaista realizovao svoj potencijal hladnoratovsog trilera sa D’n’D čudovištima.

Finale sezone je, uz sav spektakl koji je ponudilo, naravno, bilo i predugačko – sa poslednjom epizodom od  čak dva sata – ali i nedovoljno „finalno“ uz svoje jasno najavljivanje pete, poslednje sezone. Ovo bi u nekom drugom kontekstu možda bila samo slatka frustracija ali videvši koliko ovom produktu fali kreativne kontrole, pribojavam se na šta će peta sezona ličiti i kako ću to preživeti.

3 comments

  1. Ne znam kako si mogao da izdrzis. Ja sam nekako stigao do trece epizode, i nisam vise mogao. Cedjenje suve drenovine. Bas mi se nimalo nije svidela.

    • Dobro, ja se ložim na ove klince i sav taj ’80s šmek, ali naravno da je ovde problem kako po četvrti put pričati isto i reći nešto novo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s