Film: The irishman

S obzirom da mi je Martin Scorcese, što se kaže, jedan od najomiljenijih filmskih autora u životu i da su njegovi radovi iz sedamdesetih i osamdesetih u prilično presudnoj meri oblikovali moj ukus u pogledu filmske umetnosti, može da deluje i malo bizarno da mi je trebalo, evo bezmalo tri godine da pogledam njegov za sada najnoviji film, The Irishman. No, kao i kada sam pričao o seriji Stranger Things, i The Irishman je znak tih novih razobručenih vremena u kojima se ne zna kad je dosta ni koliko je prijatno i onda na kraju završimo sa filmom  OD PUNA TRI I PO SATA JEBOVASBOGNENORMALNI i tu onda pošten čovek treba da pravi detaljne planove za vikend kako da pored svih obaveza i generalno rasute pažnje uglavi sebi u itinerar gledanje filma od tri i po sata.

Da se razumemo, nije da ja imam išta protiv dugačkih filmova, neki od meni najdražih filmova su podugački, no The Irishman je u neku ruku zaista zanimljiv pokušaj uspostavljanja nove paradigme kojoj je i to epsko trajanje jedan od značajnih elemenata.

Ako sve drugo stavimo na stranu, stoji da je Scorcese, jedan od najcenjenijih autora Novog Holivuda i Holivuda uopšte, čovek sa nekim od globalno najcenjenijih filmova u poslednjih pola veka u svojoj biografiji, na neki način danas postao i simbol „stare“ škole u onom negativnom, old-many-yells-at-cloud smislu. Naravno, Scorceseove pežorativne opaske spram superherojskog filma su za normalan svet naprosto deo kritičkog diskursa koga treba da imamo VIŠE a ne manje ne bismo li se nekako razabrali u apsolutnoj poplavi „sadržaja“ u kojoj se utapamo poslednjih godina, ali sa druge strane, znakovito je da je Scorcese pre nekoliko godina posle samo jedne sezone izgubio projekat Vinyl na HBO-u, a što je, kad se zna šta se sve na tom istom HBO-u obnavljalo za drugu, treću i naredne sezone, predstavljalo neku vrstu ultimativnog disrispekta. Metodično rađen period-piece serijal u kome je Scorcese spojio mnoge svoje opsesije, od bluz i rok muzike do imigrantskih kultura u urbanim zajednicama SAD je ovim sahranjen maltene i pre nego što je živeo a Scorceseov film iz iste godine, Silence, inače projekat rađen iz ljubavi dugo godina, je prošao veoma loše na boks ofisu, pothranjujući ideju da je stari režiser definitivno izgubio kontakt sa savremenim, jelte, trenutkom, ili makar sa studijskim establišmentom u Holivudu.

I onda, na scenu ulazi Netfliks. Onako kako je striming-gigant na sebe uzeo da redefiniše serijsku produkciju, tako je u ovom slučaju uložen jasan napor da se napravi jasna razlika između obezljuđene, riziku nesklone mašinerije studijskih giganata u Holivudu i nove, jelte, škole, koja će cenjenim titanima filmske umetnosti dati sve ono za šta i njih same danas mrzi da se beskrajno rvu sa studijima. Netfliks je platio prava na film više od sto miliona dolara, a do kraja u produkciju The Irishmana uložio budžet verovatno veći od 160 miliona dolara (neke procene idu i do 250 miliona), dakle, minimalno trostruko više od Silencea, omogućujući Scorceseu da još jedan svoj projekat iz ljubavi realizuje bez ikakvih briga vezanih za produkciju ali i bez ikakvih kreativnih ograničenja. Naravno, neke stvari JESU suviše dobre da bi bile istinite i to da svoj naredni film Scorcese radi u kombinaciji studijskog i striming kapitala verovatno dovoljno govori samo za sebe (kao i to da je naredni Netfliksov blokbaster ipak bio Don’t Look Up), no u jednom trenutku je The Irishman zaista izgledao kao srećno dete divljeg preduzetničkog kapitala i još uvek mladog distributibnog sistema za digitalni sadržaj u kome nema čvrsto uspostavljenih pravila i ograničenja.

Nesporno je da je The Irishman rađen iz ljubavi. Scorcese i Robert De Niro su na ovom projektu radili okolo-naokolo još od osamdesetih da bi stvarni pred-produkcijski napori krenuli još 2007. godine. Posle mnogo sezona prebivanja u, jelte, paklu razvoja i promena studijskog krajolika u Holivudu, Netfliks se pojavio kao spasitelj sve skupljeg i komplikovanijeg projekta i zamislio ga kao jasan simbol svog ulaganja u premijum sadržaj koji će ne samo ekskluzivitetom nego i kvalitetom predstavljati diferenciju specifiku u odnosu na ono što nude drugi pretplatnički servisi. Da The irishman nije transformisan u miniseriju, a što bi bilo sasvim prirodno već i po tome kako je konačni film jasno podeljen u činove, je verovatno signal da je Netflix ipak bio svestan da naredni – a možda i poslednji – veliki gangsterski film režisera koji je taj žanr, uz Coppolu, praktično izmislio predstavlja naprosto preveliku simboličku pobedu da bi imalo smisla na bilo koji način je razvodnjavati.

I The irishman je u umetničkom smislu zapravo… sasvim solidan film. Ekstremno trajanje se u ovom slučaju da pravdati i tim epskim senzibilitetom koji se želeo postići, dok film prolazi kroz epohe novije američke istorije ali i činjenicom da je ovo, pogotovo prema kraju, namerno spora, pa i elegična priča o gangsteru koji stari i ostaje sam.

Baziran na istorijskim događajima i ličnostima, The Irishman kao okvir za svoj narativ, ali i njegovo emotivno sidrište koristi biografiju Franka Sheerana, irskog sindikalnog službenika sa istočne obale koji je ne samo imao ozbiljne veze sa pensilvanijskom mafijom već bio i poznat kao telohranitelj i jedan od najbližih saradnika Jimmyja Hoffe, stožerne figure u istoriji američkog sindikalizma.

I Scorcese je ovde bez sumnje pronašao originalan način da ispriča nekoliko isprepletanih priča koje publika zapravo već dobro zna. Sa jedne strane, gangsterske sage o wise guys likovima koji sede po italijanskim restoranima i pričaju u šiframa su monolit američke filmske istorije u koji je i sam Scorcese ugradio neke bezgranično važne cigle (sa Good Fellas, pre svega), doprinoseći, nakon Coppole i sam tome da Italo-mafijaši u SAD promene svoje navike ne bi li bili sličniji filmskim uzorima. Sa druge strane, Jimmy Hoffa je bio tako važna ličnost u novijoj američkoj istoriji da su o njegovom životu snimljeni neki ključni filmovi, počev od Jewisonovog F.I.S.T. snimljenog još 1978. godine sa Stalloneom u ulozi sindikalnog vođe preimenovanog u Johnnyja Kovaka, pa do saradnje Davida Mameta i Dannyja DeVita u filmu Hoffa iz 1992. godine. Da se Scorcese ne samo usudio da se poduhvati jedne detaljno izobrađivane teme u jednom sada do parodije formalizovanom žanru gangsterskog filma i da je pružio vrlo solidan program – pa, to je ipak podsećanje na to kakav je on kalibar autora.

I mada se svakako ovde može govoriti o tome da je The Irishman dete mnogih roditelja, uključujući vrlo investiranog De Nira, ali onda i Ala Pacina kome je ovo bila, neverovatno ali prva saradnja sa Scorceseom, ovo je definitivno film u kome se krajnji tempo odvijanja radnje, u kome se krajnji ton kojim nam se obraća, u kome se emocija koju u nama nastoji da izazove mogu pripisati baš Scorceseu. Ovo je definitivno zamišljeno ne samo kao njegov magnum opus već i kao zaista častan napor da se kaže nešto novo i sveže na stare teme.

I, naravno, ne tvrdim da je ovo remek-delo na nivou Taksiste ili Razjarenog bika, ali prijalo je videti Scorcesea koga ni razvratno veliki budžet od koga je opsceno veliki deo sigurno otišao na CGI kojim su protagonisti prikazivani kao mlađi ili stariji ljudi u zavisnosti od epohe koju film trenutno prikazuje, nije na kraju odvukao u ponor ekscesa koji je karakterisao The Wolf of Wall Street. Scorcese je sa tim filmom imao priličan konflikt u glavi šta zapravo želi da kaže, a sličan konflikt svakako je morao postojati i u produkciji The Irishmana koji je morao naći osetljivi balans između glamurizacije gangsterske kulture, pogotovo iz perspektive u kojoj već pet decenija postoji kultura filmova koji to rade i filmova koji te filmove parodiraju, i prikazivanja oporih realnosti života u „biznisu“. Ovde je taj konflikt razrešen najpre na ime De Nirove ubedljive glume kojom će ta elegija samoće pred kraj života provedenog u nasilju i konfliktima, biti stvarna za gledaoca. Ne da je time film napravio neku VELIKU poentu, ali je napravio ljudsku i emotivno ubedljivu poentu, ostavljajući svog protagonistu na mestu koje gledalac razume i oseća kao stvarno, uprkos svoj mitologizaciji koju je gledao prethodna tri sata.

Ovo dobro funkcioniše i, kada Scorcese krene da film prizemljuje, usporavajući sve više odvijanje radnje i fokusirajući se na tišine, ćutanja i besmislene priče koje se ponavljaju iz dana u dan, to čini potentan kontrast u odnosu na prethodne scene i set-pisove prepune raspričanih mafijaša i pojava većih od života za koje nam film sve uredno saopštava kako su okončali živote čim se pojave na ekranu. Spojler: uglavnom nasilno i prevremeno.

Kontrast sa starim, samim čovekom koji iz invalidskih kolica u staračkom domu priča svoju priču, koga deca ne obilaze a medicinska sestra ga više trpi nego što joj je simpatičan je na kraju zaista potentan jer uspešno spaja mitotvorstvo vezano za holivudske epove o harizmatičnim lošim momcima sa jednim uspešno posredovanim elementom ljudskosti. Koji nije, da se razumemo nužno „pozitivan“ ali gledaoca uvlači u vizuru glavnog junaka i uspelo mu prikazuje tu samoću i besmisao na kraju.

Naravno, samoća i besmisao sleduju skoro svima i svakome, i ovo nije ekskluzivna karakteristika samo života provedenih u nasilju i kriminalu, no, veliki deo epskog trajanja filma i jeste uložen upravo u prikazivanje brojnih sasvim ljudskih momenata u životima tih, jelte, ljudi većih od života i ovde Scorcese uspešno izbegava upadanje u (zabavni?) eksces koji je karakterisao The Wolf of Wall Street i davanje svemu jednog apstraktnog preliva.

A što jeste značajno jer je u fotografskom smislu film već dovoljno apstraktan. Kombinacija studijskih setova, kolor korekcija i CGI-ja koji podmlađuje lica protagonista (ali ostavlja tela sedamdesetogodišnjaka ispod tih lica) a onda povremeno i vrlo De Palmi nalik rešenja u dugačkim kadrovima sa kamerom na šinama filmu daje jedan vrlo „nerealističan“ izgled i ukus i kada se na to doda uglavnom bluz-saundtrak, te uokvirujući monolog iz offa kojim De Niro prepričava film, The Irishman je dobar deo vremena na ivici da bude prijatan ali emotivno impotentan kvazidokumentarni period piece koji više ulaže u setove i CGI nego u ljude i više se bavi rekonstrukcijom epohe po uzoru na filmove koji su se njime bavili nego samom epohom.

Naravno, druga strana te medalje je da radite sa ljudima, ma LJUDINAMA koji su definisali žanr. Od Roberta De Nira i Joea Pescija, preko Harvieja Keitela i Bobbyja Cannavalea, pa do samog Ala Pacina, ovo je kast sklon jakoj ekspresiji, glumatanju, „etničkom“ izrazu i opet je lako moglo da se desi da poput Lea DiCapria u The Wolf of Wall Street, na kraju glumci pojedu film.

Ali nije. De Nirova već decenijama pomalo dementna facijalna mimika ovde je umirena – možda i CGI-jem – dok nije ostao samo čovek sa melanholičnim pogledom. Pesci je preteće hladan a Cannavale harizmatičan ali bez kreveljenja. Kad preglumljivanja i ima, to je uglavnom u sporednom kastu koji, valjda, misli da kod Scorcesea mora ovako da se radi.

Pacino je, naravno, bio najveći rizik, sa svojim statusom božanstva i prvom saradnjom sa Scorceseom, ali njegov Jimmy Hoffa je istovremeno harizmatičan, a opet iznenađujuće jednostavan kao ličnost, predvidiv u reakcijama i neodoljiv u tome što i sam zna da je predvidiv. Kako film u velikoj meri visi o niti „nezvanične“ rekonstrukcije poslednjih dana Hoffinog života i uloge koju je u njegovom nestanku odigrao Sheeran, jedan od njegovih najboljih prijatelja, značaj hemije koju imaju De Niro i Pacino se ovde ne može prenaglasiti. Ovo nije samo istorijska vertikala koja spaja Godfathera II, The Heat i The Irishman, već i demonstracija čiste glumačke umetnosti u kojoj gledalac posmatra dva muškarca koji ne veruju apsolutno nikom na svetu kako jedan drugog iskreno, i bez rezervi vole.

I ovo je preovlađujući utisak na kraju The Irishmana. Oh, naravno, Scorcese perfektno režira low-key scene nasilnih ispada koji imaju kliničku čistotu i pornografsku jasnoću, i kompleksna, nehronološka struktura pripovedanja je savršeno izvedena, ali na kraju dana, magija koju ispred kamere stvaraju dva muškarca koji se vole, iako će na kraju završiti najžalosnije moguće je ono zbog čega gledamo filmove. Ili bar ja to zato radim.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s