Jazz Nedeljom: Rocío Giménez López trío: Un caos lúcido

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ove Nedelje ćemo rado i odvažno pregaziti ako treba i čitav Atlantski okean kako bismo se dokopali ploče koja u jednom ljupkom pakovanju sažima i lepe melodije i prijatne teme i slobodnu improvizaciju i avangardu pa čak i *gulp* sintisajzere, ali pre svega autoritativnu, razigranu svirku troje odličnih muzičara. Pričam o albumu Un caos lúcido koga je snimio Rocío Giménez López trío u Buenos Airesu, a koji je pre nekoliko dana postao dostupan širokim masama putem Bandcampa.

Rocío Giménez López je pijanistkinja rođena u argentinskom gradu Rosario a koja je završila muzikologiju na Pokrajinskoj muzičkoj školi. Naravno, nagađate da je bila fokusirana na džez i improvizaciju a kao svoje najvažnije mentore navodi Carlosa Casazzu i Ernesta Jodosa. No, naravno, učila je i kod drugih, uključujući i ljude kao što su Leo Genovese, Craig Taborn ali i jedna od najvažnijih savremenih džez pijanistkinja – Marilyn Crispell. Ovo produženo obrazovanje su joj omogućile stipendije koje je dobijala a one su obuhvatile i učestvovanje na različitim nacionalnim i internacionalnim radionicama. Lópezova je nastupala sa mnogim grupama na argentinskim džez festivalima poslednjih nekoliko godina a u međuvremenu je počela i da snima muziku koju je sama napisala. Un caos lúcido je njen drugi album u ulozi lidera i autora većine kompozicija, nakon albuma Deseos Múltiples iz 2020. godine snimljenog u kvartet-postavi. Izvrsni bubnjar Francisco Martí je ostao u postavi i za ovaj album a kontrabasista Fermín Suárez svira sa njih dvoje već nekoliko godina i kompletira trio koji je snimio ovaj album.

Un caos lúcido je možda i malo teatralan naslov za album koji zvuči ovako pitko i uredno. Nema ovde MNOGO haosa, hoću da kažem a kada ga i ima on jeste od neke lucidne sorte. Slobodne improvizacije u koje se muzičari ovde upuštaju su uglavnom prsitojne i ne beže predaleko od formalizovane džez svirke. Nije da na albumu uopšte nema teksturalnih istraživanja i apstraktnijeg zvuka, ali stoji da je ovo ploča koja takve elemente drži u vrlo sigurnoj ravnoteži sa poletnom, ugodnom džez svirkom koju možete puštati i sasvim normalnim ljudima koji će u njoj prepoznati melodične teme i plesne ritmove. Opet, Un caos lúcido nije puki crowdpleasing album i svakako nije u pitanju ikakav pokušaj rekonstrukcije džeza iz prošlih vremena kada je on bio „obična“ kafanska muzika bez nadgradnji i konceptualizacija. Fakat je da je za autorku ovo vrlo promišljena muzika, jasno formatirana kroz nekoliko stilskih pristupa koji se čuju na albumu a da je vernost temama i melodijama zaslužna za to da se na kraju sve sluša kao jedan uredan paket u kome nema prenaglašenih kontrasta i isforsirane postmodernističke avangarde.

Sam naziv albuma vuče korene od pesme slavnog argentinskog pesnika Roberta Juarroza, čoveka koji je izmislio „vetikalnu poeziju“ i za koga je Julio Cortazar tvrdio da piše „najviše i najdublje (stvari) napisane na Španskom jeziku poslednjih godina“ a koji je opisivan i kao „poeta filozof“ i kao neko ko istovremeno postiže i lakoću i metafizički duh u svojim pesmama. Ovo jeste značajno imati na umu već i kad se čuju kontrasti i jukstapozicije stilova na albumu ali i kada se razmišlja o tome da je muzika na njemu nastajala tokom najtežih momenata pandemije COVID-19 dok muzičari nisu znali šta će se daje dešavati u njihovim životima i kada će imati priliku da ponovo sviraju uživo.

Lópezova je napisala većinu materijala na albumu ali ga ipak otvara njen aranžman kompozicije Cravo e canela a koju je napisao poznati brazilski autor i world-music ambasador Milton Nascimento. Ovo je zanimljivo otvaranje albuma već utoliko što muzici trija daje naglašenije „latin“ notu nego što ćete čuti u ostatku materijala. Štaviše, moj nasumični, intuitivni osećaj je da argentinski džez zapravo vrlo malo polaže na latin-forme i da je bliži evropskom džezu. Ako uopšte smem da pravim takve generalizacije.

Verovatno ne smem ali stoji da je Cravo e canela lep primer trija kako se odlično snalazi sa latin ritmom preko koga liderka svira izvrsne sinkopirane solaže. Ovo je i neka vrsta sažetka albuma u malom time što demonstrira dinamiku zvuka i hemiju trija, gde se izbegavaju ekstremi u izrazu a da se opet ostavi prostora za individualne ekspresije svakog od muzičara.

Refrán počinje dramatičnom svirkom na bubnjevima koja podseća na talase što udaraju o obalu ili već na neku prirodnu nepogodu. Ovo je formalno slobodnija kompozicija sa mnogo naglašenijim improvizatorskim pristupom. Pijanistkinja vodi muziku a ritam sekcija je prati i mada ja načelno nisam preveliki pobornik slobodne improvizacije koja se i dalje drži prepoznatljive harmonske matrice, ovo zvuči dovoljno šarmantno a i dovoljno je kratko da ne bude neuspeli eksperiment.

Obligada vuelta je, pak, brzi, energični bebop komad u kome Lópezova sjajno prelazi sa sintisajzera na klavir i natrag, nudeći spoj modernijeg i klasičnog i vrlo interesantne zvučne kontraste. Ritmičari takođe dobijaju prostor za kratke solaže – sve u gruvu i bez stajanja – pre nego što se kompozicija ponavljanjem teme privede kraju.

Butcherbird-Volátil je još jedan eksperiment sa improvizacijom u kome Suárez pokazuje sjajan rad gudalom, a koji će ponoviti još nekoliko puta do kraja albuma. Ova kompozicija je dinamična i uzbudljiva i smena tekstura koje dezorijentišu slušaoca i nude mu i harmonska iznenađenja je vrlo fino dovodi do kraja. Dokaz da slobodna improvizacija zaista najbolje uspeva kada se muzičari manu klasične tehnike i tretiraju svoje instrumente kao „totalne“ izvore zvuka? Možda!

Bordes je kompozicija u kojoj se zaista ta teza da argentinski džez vuče više na Evropu nego na transatlantsku rodbinu može dokazivati time da je ovo kombinacija energičnog bopa i tema koje podsećaju na klecmer.

Naslovna kompozicija, Un caos lúcido je najapstraktniji komad na albumu, bez ritma, sa mnogo atonalnih i naprosto nemuzičkih zvukova u aranžmanu ali ovde je pijanistkinjin rad ono što će i traadicionalnijeg slušaoca uspešno sprovesti do kraja. A na samom kraju, albuma to jest, čeka O futebol, kompozicija još jednog Brazilca. Chico Buarque je kompozitor, poeta, dramaturg, pisac, gitarista i njegova muzika utemeljena u sociopolitičkim temama služi da lepo zaokruži ovaj album kroz dostojanstveno aranžiranje njegovog speva o fudbalu.

Un caos lúcido je veoma lepo produciran album skromno, ekonomično aranžirane muzike. Lópezova je uz klavir odrasla – njena majka je i sama pijanistkinja – i učila je da svira tu igračku što ju je gledala od rođenja već od osme godine. Ona sama objašnjava kako je muzika, kad ste dete, nešto fundamentalno, da je osećate kao primitivni, bazični deo života kroz ritmove i ples. Sa godinama je, očigledno, razvila uho i za teme, boje i harmonije ali jedna prirodnost i jednostavnost, detetu nalik uživanje u zvuku i igranju sa temama se i dalje čuje u njenoj svirci. Ovo je ploča nenametljive a razigrane muzike koja će još sazrevati kroz karijeru pijanistkinje ali je već sada ljupka i prijatna da se čuje:

https://rociogimenezlopez.bandcamp.com/album/un-caos-l-cido

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s