Video igre: Stray

Završio sam, sa priličnim odobravanjem igru Stray, letnji hitić koji je Sony mudro plasirao u ruke velikog broja pretplatnika svog Playstation Plus servisa i tako jedan third party naslov nevelike ambicije pretvorio u sezonsku senzaciju i igru o kojoj se dosta priča. Da bude jasno, Sony ovde nije ni izdavač, niti je bio uključen u razvoj igre na neki supstancijalan način. Stray je primer onog fenomena indie igre koju radi mali i nepoznati studio (u ovom slučaju Blue Twelve sa juga Francuske koji za sebe kažu da su sklopljeni od mačaka i nekoliko ljudi), ali izdaje ugledni nezavisni izdavač Anapurna Interactive i sporazum sa Sonyjem je doneo bogate prinose svim od umešanih strana.

Drugim rečima, iako nije „prava“ Playstation ekskluziva – igra je paralelno objavljena i na Steamu – Stray zapravo odaje utisak „Sonyjevog“ naslova po mnogim elementima, i dobrim i lošim, i uklapa se u Sonyjevu strategiju kreiranja igara koje će biti namenjene publici što voli kinematski ugođaj, priču i emocije, ali i udobnu, pomalo homogenizovanu smešu akcije i avanture u svom igranju. Reći da je Stray na neki način dajdžest verzija Sonyjevih monstr-hitova poput The Last of Us ili Horizon zazvučaće malo i pretenciozno ali mnogi elementi ove igre ukazuju da je francuski studio vrlo svesno išao na emuliranje poznatih tropa Sonyjevih kinematskih igara.

Stray je, dodatno, i jedna od prvih igara kojima se legitimišu skuplje varijante Sonyjevog pretplatničkog Playstation Plus servisa. Isprva osmišljen kao pretplata koja vam omogućava da igre igrate onlajn – gde su besplatni naslovi koje ste dobijali svakog meseca tu bili samo da malo zaslade gorku pilulu – Playstation Plus je pre nekoliko nedelja pretrpeo temeljno rebutovanje i sada se ovaploćuje u tri verzije od kojih dve skuplje imitiraju Microsoftov Gamepass servis, nudeći rastući katalog igara koje možete igrati bez dodatnog plaćanja sve dok ste pretplatnik. Pošto sam ja, jelte, imbecil, sa više para nego neurona, trenutno sam pretplaćen na najskuplju verziju ovog servisa, i time imam pristup brojnim igrama sa brojnih Sonyjevih platformi. Uključujući Playstation 3, igre sa  koje se ne mogu instalirati na Playstation petici i moram ih igrati putem striminga. I to je, uprkos mom brzom internetu, prilično turobno iskustvo uz podsećanje da nije bandwidth nego latency ono što odlučuje koliko ćete uopšte udobno moći da se bavite ovakvom zabavom.

No, dobro, moja Playstation trojka je, srećom još uvek živa i zdrava, a, da se vratim na temu, Stray je igra koju zapravo nisam ni žurio da kupim i ne bih je verovatno ni igrao da nije bilo moje trinaestogodišnje bratanice koja je, opsednuta gledanjem strimova ove igre na Twitchu pola dana pričala samo o njoj. Kada sam joj rekao da ću je kupiti da bi ona mogla da je igra, delovao kao sam kao najbolji stric na svetu, a kada sam onda upalio konzolu i shvatio da igru već imam i da samo treba da je instaliram, apgrejdovan sam u najboljeg strica u istoriji.

Naravno, na kraju sam i ja morao da odigram Stray, a kao čoveku sa solidnim čoporom mačaka u čijoj kući živim i služim im kao batler, konobar, maser i sobar, nije mi bilo ni teško ni neprijatno da se igram u igri u kojoj ste – mačka.

Igre sa mačkama u glavnim ulogama su me uvek privlačile, još od starog osmobitnog naslova Paws u kome maca mora da spasava svoje mačiće od kerova u surovom urbanom ambijentu. Ne sumnjam da sam o tome već pisao – ali mačke su idealni protagonisti video igara. Prirodno okretne i brze, snalažljive i preduzimljive,  predatori ali sa velikom elegancijom i otmenošću, mačke su dodatno i prijatne za oko, graciozne i upečatljive i prosto je neobično da nemamo više igara u kojima su one protagonisti.

Stray je veliki deo svoje popularnosti ostvario upravo na ime ideje da je ovo u dobroj meri „simulator mačke“, dakle igra u kojoj je mačka prikazana gotovo potpuno naturalistički. Ovo nije stilizovan, antropomorfizovan protagonist koji govori, ili makar misli u ljudskim terminima, junakinja ove igre je „prava“ mačka, dakle, ljupki četvoronožni predator koji se kreće kao mačka, trči kao mačka, skače kao mačka, voli da grebe drvene površine i čupa tepihe i prirodno je radoznao. Ovo je, primetićemo, veoma prikladno za akcionu avanturu u kojoj istražujete nepoznati grad i morate stalno nalaziti načine da uđete na mesta gde ljudima nema pristupa.

Pošto danas maltene svaka jača igra, a pogotovo ona koja treba da posluži kao plotun (ili makar plotunčić) u konzolnom ratu mora da ima visoki koncept, tako ga ima i Stray. Naša maca je, na početku to vidimo, deo čopora mačaka lutalica koje žive u šumi nadomak stare vodovodne infrastrukture, ali se ona u uvodnoj sceni „izgubi“, odnosno bude žrtva akcidenta i zatekne u zatvorenom gradu u kome žive roboti. Nadalje se odmotavanjem narativa, postepeno saznaje da je svet u kome mačka živi zapravo neka vrsta meke postapokalipse, sa ljudima koji su odavno nestali na ime nespecifikovane pandemije (vrlo topično, jelte), ali i antropomorfnim robotima koji su nasledili ljudske gradove pod kupolama i sebe iz posluge apgrejdovali u građane. Roboti koriste ljudske instalacije i zgrade i imitiraju ljudski život, sa sve klasnom raslojenošću i policijskom represijom a primarna motivacija mačke, da pronađe put do spoljnjeg sveta uklapa se sa ambicijama pokreta slobodoljubivih robota koji su od koncepata spoljašnjosti i neba napravili praktično svetinje. Opet, ovo su fini, rodno i kulturalno diversifikovani roboti a ne neki religiozni ziloti ali i ostatak robotske populacije je u najmanju ruku simaptičan. Čak i policijski roboti u krajnjoj fazi igre imaju više komičan nego zastrašujući nastup i „pravo“ zlo je rezervirano za dronove – koji su, primetićemo, takođe roboti ali nemaju antropomorfne kvalitete – i organske neprijatelje mutirale iz organizama prvobitno kreiranih da uklanjaju plastični otpad a koji sada predstavljaju pretnju i za metal ali i živo tkivo.

Ovde su jasne najmanje dve stvari – prvo, igra je u dobroj meri kreirana da bude bliska deci i Stray, bez obzira na svoj „odrasli“ zaplet i ton zapravo veoma jako igra na kartu kjut robota čiji displeji na licu izražavaju jake emocije i dronova (dobro jednog drona) sa velikim, slatkim, kerećim očima; i, drugo, Stray je igra koja bez mnogo zazora uzima i druge stvari iz sveta animiranog filma, Piksarovog ili kakvog njihovog evropskog epigona, trpajući u svoj narativ sve, od upozorenja na klimatske promene, preko kritike društvene represije nad onima koji su samo, jelte, drugačiji, pa do sumorne, ali opet i humane refleksije na tekuću pandemiju.

Utoliko, Stray je tematski vrlo bezbedan naslov – nikako ovde ne treba očekivati robotsku satiru na nivou jednog  NieR: Automata, a narativ, pripovedan tehnički korektno, je sasvim predvidiv i svoju humanističku poentu izlaže u vrlo oprobanim formama. Osnovna emotivna nit zapleta je odnos mačke-protagonistkinje (u pitanju je jedan, jelte, džindžer primerak, prugaste šare a riđkastog krzna) i malog drona po imenu B-12 koji je drugačiji i od bezumnih drugih dronova što lete unaokolo ali i od antropomorfnih robota koji imaju ličnosti i emocije. Naravno da do kraja igre saznajemo da je B-12 nešto više od obične, programirane, pa čak i mašinsko-učeće veštačke inteligencije i Stray dodaje i transhumanizam svom tematskom kolopletu da bi, jelte, jače podvukao ideju humanizma koja transcendira očigledne sličnosti i zasniva se na nečem SUŠTINSKI ljudskom. Ne mnogo iznenađujuće, „suštinski ljudsko“ ovde podrazumeva empatiju, požrtvovanost i poštovanje prjateljstva kao vrhunske vrednosti i Stray je napisan, kako rekosmo, vrlo predvidivo i svi preokreti u narativu se mogu anticipirati daleko unapred. U tom smislu, on je vrlo jasno, da se vratimo na prvu poentu, namenjen „celoj porodici“, uključujući u onom smislu da roditelj igra a dete gleda i navija, strepi, proživljava sve momente drame sa protagonistima. Utoliko, Stray bi se mogao nazvati vrlo hladnim i proračunatim produktom, ali bi bilo fer i da priznamo da cela ta priča i cela ta estetika koju igra baštini imaju autentičnu toplinu uprkos vrlo „tropi“ strukturi.

I, da se razumemo, slično je i na mehaničkom nivou. Kada sam gore pričao o homogenizovanosti akcionih avantura koje vezujemo za Sony, Stray je zaista kao neki dajdžest ovog dizajna. Ovo je linearna igra, u tom smislu sličnija The Last of Us nego Horizon (sa sve sekvencama laganog veslanja na čamčiću u nekakvom podzemnom, jelte, kanalizacionom nivou), ali sa jasno odvojenim čvorištima u kojima će igrač imati mini-avanture, uključujući rešavanje glavnih problema da bi se produžilo dalje, ali i upoznavanje lokalne zajednice, prepoznavanje odnosa među njenim stanovnicima, rešavanje opcionih problema koji ne donose išta merljivo samom igraču ali čine da se oseti bolje i doprinose tom humanom sloju igre u kome – iako fizički sitna – protagonistkinja doprinosi boljitku u životu ljudi (tj. robota) koje sreće usput.

U smislu bazične mehanike, sve je, pa, bazično. Stray je kad se raščlani na elemente delom 3D platformska igra, delom avanturistička igra (prepoznavanje obrazaca, pronalaženje predmeta, rešavanje jednostavnih problema), a delom akcijaš u kome nema prve borbe ali ima napetih sekvenci bežanja pred talasima parazitskih organizama te nešto šunjanja. I ništa od toga nije ni spektakularno ni najbolje u svojoj klasi već tek korektno i funkcionalno. Ali, opet, ključna stvar kod Stray, koja sažima taj pristup kinematskim akcionim avanturama što ga vezujemo za Sony, je u tome da stvari treba gledati kao celinu – kao taj neki totalitet iskustva, gde su i korektne ako ne već spektakularne mehanike jednako bitne koliko je bitno kako su povezane i kojom brzinom omogućuju odvijanje igre, kao što je bitna art direkcija okruženja, narativni sloj igre itd. i sve se to udružuje da kreira iluziju „življenja“ u ovom svetu.

U Stray ovo prilično dobro funkcioniše ako vam se dopada svet u kome se igra događa. Ovo je piksarovski ubedljivo okruženje sa jako lepim rešenjima u domenu dizajna likova ali i njihovog životnog prostora tako da je svaki put kad igra mora da ode u podzemlje ili kanalizaciju – jer je priča tamo vodi – to blago podsećanje na istorijat video igara koje naprosto MORAJU da imaju i takve sekcije. Sekcije u naseljenim, urbanim sredinama su naprosto jako šarmantne i prepune boja i sugerišu, naravno, mnogo širi svet od onog koji je igraču dostupan, a to je dobro.

Kao što je dobro i to da Blue Twelve nije imao ambiciju da pravi open world naslov i umesto toga servirao razumno linearnu igru koja ima vrlo pristojan tempo odvijanja radnje pa se sekcije sa kognitivnim problemima smenjuju sa kratkim akcionim sekvencama tako da ni jedno ne dosadi ili poremeti ravnotežu. Prema kraju igre dizajn počinje da forsira šunjanje i Stray se na kratko pretvara u Metal Gear Solid sa sve – potpuno primerenim – uskakanjem mačke u kartonske kutije gde je senzori dronova ne mogu primetiti. Svakako, moguće je zamisliti dužu i kompleksniju igru u kojoj bi Metal Gear Solid i Hitman, što se ove vide u tragovima – neki se problemi rešavaju malim diverzijama koje odvlače pažnju likova na drugu stranu – bili snažnija osnova za složenije probleme koje bi igrač ovde rešavao ali Stray naprosto nije ta igra. Ona uvek drži oči na lopti i želi da u prvom planu bude narativ i njegova humanistička crta. I ako ste hardcore „sistemski“ igrač, Stray će svakako biti suviše softcore, možda i „casual“ igra za vas.

A opet, ako je igrate u nekom relaksiranijem modusu, Stray pruže vrlo lepo odmerene sekcije od kojih ni jedna ne traje duže nego što je ugodno, sa razumno i jednostavno dizajniranim problemima i prikladno odabranom mehanikom za svaki od njih. Stray nema ambiciju da bude više od interaktivnog filma od 4-5 sati, ali njegovi autori nisu zaboravili na ono zbog čega ljudi igraju igre pa je dizajn problema i interakcija igrača sa okolinom uvek solidan i funkcionalan ako već ne ambiciozan. Ovo svakako jeste igra za „obične“ igrače, koja zahteva srazmerno nizak nivo veštine i pomaže mu na svakom koraku – skakanje nije slobodno, već samo uz promptove koji pokazuju kuda će maca doskočiti, sva hakovanja i otključavanja obavlja B-12 – ali je igra koja hoće da se on oseti kao mali, nemi istraživač jednog fascinantog sveta. I u tome uspeva.

Svet igre Stray, konkretno grad u kome se ona događa, je pored već pohvaljene art-direkcije ovenčan i prijatnim muzičkim temama i ovo je svakao igra koja umešno radi svoj „worldbuilding“ i autoritativno kreira atmosferu prijatne, gorkoslatke melanholije u okviru koje je lasno žaliti za gubitkom cele civilizacije ali i konkretnih prijatelja, a da opet igrač razume da je sve ovo fikcija i da još nije kasno da se naprave promene kako u njegovom životu tako i u ophođenju ljudskog društva prema ekosistemu planete. Je li to sve ispasirano, pasterizovano i posluženo igraču na tacni, bez mnogo intelektualnog ili čak emotvnog rada koji on treba da obavi? Pa svakako jeste, ali opet, s druge strane, Stray se MORA pohvaliti i za opipljivu uzdržanost koju pokazuje u dizajnu i koja se mora ceniti jer ne razvodnjava taj ukus nežne indie drame koja govori poznate stvari ali ih govori sigurno.

Otud moram da istaknem koliko Stray udobno proleti za tih 4-5 sati, bez levelapovanja, bez sakupljanja kojekakvih predmeta ili nedajbože resursa, bez valuta i otključavanja ičega. Neki sporedni kvestovi, svakako, zahtevaju pronalaženje i donošenje po nekoliko predmeta na jednu lokaciju ali ovo ni u kom slučaju nije blisko kleptomanskom, sakupljačkom ludilu koje karakteriše moderan gejming. Stray je, kao i njegova protagonistkinja, vitka i elegantna igra koja se ne pravi pametnija nego što jeste, ali ide sigurnim odmerenim korakom, i igrača dovodi do očekivanog finala bez otezanja, tizovanja i filera. I kao odrastao i, jelte, zaposlen čovek, ja ovo veoma cenim. Od igara u sećanju meni najviše ostaju utisci o celokupnom iskustvu, a mnogo manje detalji mehanike ili priče, i Stray nudi upravo ono što sam od njega očekivao – iskustvo bivanja mačkom, barem na nekoliko sati. Svakome bih to poželeo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s