Film: Omicron

Pogledao sam italijansku naučnofantastičnu komediju Omicron snimljenu 1963. godine, film koji nije preterano upečatljiv niti bitan za istoriju kinematografije a čija je relevantnost za naš današnji trenutak najpre u tome da je u nekom momentu prošle godine internetom žarila i palila teorija zavere kako je ovaj film pre više od pola veka najavio aktuelnu pandemiju COVID-19. Ovoj je teoriji – ekstremno glupoj kao i većina konspiratoloških „teorija“ vezanih za panedmiju – doprineo i poster koji je neko napravio u šali koristeći reči Omicron Variant (sasvim neverzano za ovaj film), a zatim se uhvatio za glavu kada je video da ljudi po Fejsbucima i Tviterima ozbiljno shvataju ovu vrstu zajevancije.

Sam film Omicron, pak, je zabavna i prilično kompaktna priča o neuspešnoj invaziji vanzemaljaca na planetu Zemlju, neka vrsta satirične skoro-apokalipse izbegnute u poslednjem trenutku koja razobličava veliki deo ružnih strana ljudske prirode ali na kraju svoju poentu pravi podsećajući i na postojanje najmanje jedne vrline u Čoveku. Utoliko, ne mogu da kažem da se nisam nekoliko puta naglas nasmejao gledajući film, kao i da nisam u marksističkom zanosu više puta tapšao kada sam video kako je borba za radnička prava vrlo prominentno blizu samog središta zapleta koji ima izraženije metafizičku dimenziju.

Omicron je napisao i režirao Ugo Gregoretti, jedan vredni italijanski filmski i televizijski poslenik, rođen još 1930.  godine u Rimu koji je, ironično, preminuo polovinom 2019. godine, ne dočekavši da vidi da se reč „Omikron“ danas koristi u ovako zlokobnom kontekstu. Gregoretti je svoju karijeru započeo na pozorišnim daskama, radeći adaptacije proznih tekstova i opere, a na televiziji je bio prepoznat ako uspešan dokumentarista, koji je 1960. godine osvojio i prestižnu nacionalnu nagradu za dokumentarac La Sicilia del Gattopardo. Dve godine kasnije je započeo svoju bioskopsku karijeru i ona je do 2017. godine obuhvatila dvadesetak igranih i dokumentarnih filmova ali i dalji rad na televiziji uključujući na nekoliko serija (npr. Tigrove Mompracema iz sedamdesetih sa Gigijem Proiettijem koji je u njoj igrao Sandokana). Iako je Gregoretti bio profesionalac koji je mogao da radi sve, njegova autorska interesovanja su obuhvatala političku i socijalnu opservaciju i kritiku ponuđenu kroz prizmu humora i satire. Reći da je Omicron dobrim delom urađen i kao klasična „priča o našim naravima“ je svakako korektno, ali ovo je i film koji ide korak dalje kako bi se pozabavio teorijom političke ekonomije i raspodelom moći u društvu na jedan veoma eksplicitan način koji, čak, malo i štrči u odnosu na autorski postupak u ostatku filma. No, to je svakako i deo Gregorettijevog šarma koji ovim radom, trećim bioskopskim u svojoj karijeri bez sumnje pokazuje visok nivo zanatske ekspertize pa i ambiciju da koristi neke napredne pripovedne tehnike i likovna rešenja u pričanju jedne u suštini jednostavne pa i naivne pričice.

Svakako vredi istaći da je direktor fotografije na ovom filmu bio Carlo Di Palma, koji će već naredne godine krenuti u svoju saradnju sa Antonionijem da bi kasnije cepao sa velikanima kao što su Bertolucci, Benigni i naravno Woody Allen sa kojim je snimio veliki broj produkcija. Di Palma u ovom filmu demonstrira stalno sveža i atraktivna vizuelna rešenja i ako samu priču možemo da zamislimo relizovanu i u Jugoslaviji možda ne baš ONOG vremena ali negde sa kraja šezdesetih, pod dirigentskom palicom nekakvog Lole Đukića, fotografska komponenta filma je podsećanje na to koliko su neke nacionalne kinematografije bile ispred drugih.

Notabilno ime je svakako i kompozitor Piero Umiliani, jedan ekstremno plodni i cenjeni proizvođač muzike za italijanski bioskop sa mnogim poznatim i cenjenim temama a od kojih sigurno znate Mah Nà Mah Nà, popularizovanu putem obrade u američkom Muppet Show.

Zaplet Omicrona je ekstremno jednostavan: bestelesna vanzemaljska inteligencija po imenu Omikron ulazi u telo preminulog fabričkog radnika po imenu Angelo Trabucco jer je to standardni način da u ime svoje matične konfederacije planeta po imenu Ultra, izvidi stanje na novoj planeti i pripremi invaziju koja treba da Zemlju manje milom a više silom ugradi u proces kosmičkog progresa. Omikron je u stalnoj telepatskoj vezi sa svojom komandom i ima odobrenje da oživi telo preminulog Trabucca kako bi pobliže ispitao mentalitet i kapacitete nepoznate, ljudske rase.

Prvi deo filma je posvećen uglavnom ovoj vrsti prostog naučnofantastičnog novuma i humoru koji se zasniva na lakim metama. I Omikron i njegova Ultra-komanda se zgražavaju nad biološkom primitivnošću ljudske rase a kada Trabuccovo telo oživi tik pred početak zakazane obdukcije da se utvrdi uzrok smrti, pa Omicron, isprobavajući motoričke kapacitete nepoznatog tela, rukom šorne jednog od prisutnih stručnjaka u jaja, to je scena koja sugeriše da je Omicron mogao da bude samo Žikina Dinastija za gledaoce sa skupljim kartama. Srećom, film se na ovme ne zadržava.

U prvom redu, moramo istaći Di Palmin nadahnuti rad koji i banalne scene pretvara u zanimljive set pisove, od uvodnih kadrova snimanih kroz velike vodovodne cevi, pa do, recimo, bizarno humorističkog momenta u kome direktor kompanije sedi za velikim okruglim stolom i svaki put kada treba da se javi na telefon asistenti rotiraju ploču stola da aparat dođe do njega.

U drugom redu, iako se Gregoretti ne žuri preterano da dođe do svojih sociopolitičkih poenti, on svakako ostavlja seme za ovu raspravu i u ranim momentima filma. Kompanija u kojoj je Trabucco radio – bukvalno do smrti – zove se SMS i ovo je tipična teškoindustrijska priča sa gomilom nezadovoljnih na štrajk spremih radnika i zadriglim menadžmentom koji na sednicama raspravlja o tome kako najbolje reklamirati svoje ulje za podmazivanje i kako najbolje razbiti štrajk. No, tajno oružje ovog filma je svakako njegov kast na čelu sa Renatom Salvatorijem, jednim nažalost rano preminulim glumcem koji je iza sebe ostavio ogroman opus komedija, drama, melodrama, krimića – sa nekoliko glavnih uloga koje je igrao naspram Claudie Cardinale. Salvatori je bio lepuškast, privlačan čovek, nedovoljno lep da bude više od sporednog glumca u nekoliko koprodukcija u kojima je igrao gde su u glavnim ulogama bili Belomondo ili Delon, ali sa prirodnim talentom za komediju. U Omicronu on mora da pokaže kapacitet za glumu mimikom, pokretom i grimasama jer titularni vanzemaljac ne uspeva da otključa intelekt i govor u telu koje naseljava sve do pred kraj filma i Salvatori ovde nosi prvu polovinu filma na svojim širokim, lepim plećima.

Naravno, nije on ovde sam. Prva polovina filma prikazuje rukovodstvo fabrike kako pokušava da iskoristi oživelog radnika za samoreklamu. Trabucco, vođen Omikronom koji imitira ono što druge ljude vidi da rade, biva vraćen u fabriku i tamo postiže neverovatne radne rezultate zahvaljujući činjenici da ne mora da se odmara i da je optimizovao svoje pokrete za mašinom do maksimuma. Šef smene već vidi unapređenje za sebe i tretra još uvek nemog Trabuccoa kao dobru investiciju, ali Omikronova radoznalost i testiranje daljih kapaciteta tela, naravno, dovodi do pregršti smešnih situacija sa seksualnim ali i sociopolitičkim predznakom.

Ništa od ovoga nije neka velika i moćna satira, ali su scene, pogotovo one u kojima Salvatori nadahnuto skakuće i glumata – smešne i donose gledaocu razonodu na jednom najbazičnijem nivou.

Od polovine Gregoretti kao da snažnije kreće u pravljenje svoje poente. Situacija se za samog Omikrona usložnjava jer mu je rečeno da mora da na Zemlji – koju ne podnosi – čeka okupacione snage i da je jedini način da sa nje ode da telo-domaćin koje koristi umre ili pogine ali da mu nije dopušteno da ga on sam ubije na ime novog intergalaktičkog zakona o zaštiti inferiornih rasa. Istovremeno, Trabucco, koga su ostali radnici u fabrici prezirali otkada je postao udarnik i poslovođino mezimče, se pridružuje pripremama za veliki štrajk – jer Omikron procenjuje da su šanse da njegov domaćin tu bude ubijen velike – i film dobija mnogo eksplicitnije kritičku notu. Partikularno, jedan set pis vezan za Omikronov izveštaj komandi o tome kako funkcionišu ekonomija i klasna podeljenost na Zemlji ima marksističku osnovu i situacionističku razradu, sa kamerom i montažom koji prikazuju svu Gregorettijevu ekspertizu iz domena pravljenja dokumentarnih filmova odvrnutu na jedanaest i sa mnogo uspelog vizuelnog humora.

S druge strane, Omikronovi napori da „ubije“ Trabucca umeju da proizvedu zabavne, ali ne naročito politički korektne scene, počev od sprdanja na temu samoubistva (primerenog, recimo Looney Tunes estetici sa sve Salvatorijevom sjajnom facijalnom mimikom) pa do svakako predugačkog – i čak i za 1963. godinu verovatno problematičnog – zapleta u kome Omikron računa da bi nasilno oduzimanje nevinosti Trabuccovoj koleginici bio pravi put do toga da ga ona u odmazdi ubije. Srećom, film ne dopušta da dođe do prikaza seksualnog nasilja (ali ne beži od humorističkog nasilja nad ženom) i ima pančlajn u vizuelno izuzetno uspeloj sceni u kojoj se radnici podsmevaju poslovođi na ime njegovog statusa rogonje. Što, da se razumemo, nije NAROČITO progresivno ali je makar maestralno režirano.

Finale filma uspeva da dotakne i neku vrstu autentičnog patosa sa tim pronalaženjem vrline prirođene ljudima i mada je Omicron svakako neujednačen film koji govori nekoliko stvari u isto vreme a koje nisu nužno jedna sa drugom u vezi, on je makar kratak, dinamičan, vrlo lepo snimljen i sa nekoliko odličnih Umilianijevih pesama. Nisam zažalio tih osamdesetak minuta života što sam ih uložio u ovaj skoro šezdeset godina stari kvazi-naučnofantastični kurio.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s