Film: Pistol Opera

Pistol Opera (tj. Pisutoru Opera) je pretposlednji film koji je Seijun Suzuki režirao, posle dugačke pauze od jedne decenije koliko je prošlo od njegovog prethodnog dugometražnog filma, Yumeji, trećeg u trilogiji nadrealistčkih drama smeštenih u Taishō period u ranom dvadesetom veku. Yumeji je imao svoju premijeru 1991. godine kao nezavisna produkcija prikazana na festivalu u Kanu u programu Izvestan pogled, potvrđujući Suzukijev tadašnji status uglednog arthouse režisera koji je prešao veliki put od svojih B-filmova iz šezdesetih godina prošlog veka, proizvođenih maltene kao na traci za studio Nikkatsu. Onda je usledila desetogodišnja pauza tokom koje je Suzuki uglavnom radio kao glumac u tuđim filmovima.

U tekstovima o prethodnim filmovima ovog, pa, legendarnog japanskog režisera potanko je opisano kako je Suzuki u Nikkatsuu bio jedan od najvrednijih proizvođača B-filmova kroz šezdesete godine i kako je sa vremenom postajao sve smeliji u razbijanju preskriptivne forme koja je samo zahtevala da se isprate očekivani tropi, i u svojim filmovima imao nadrealističke, artističke eskapade koje su se dopadale mlađoj, progresivnoj publici što je u žanrovskom filmu tražila nove umetničke ali i socijalne i političke sadržaje. Nikkatsuovo rukovodstvo, time, naravno, nije bilo zadovoljno a tekući finansijski problemi kroz koje je studio prolazio zbog ne sjajnog menadžmenta su delovali kao idealni da se pripišu nepoćudnom režiseru koji nikako da spusti rogove i snima ono što se od njega očekuje pa je usledio mučan raskid, dugogodišnje suđenje i dugačak period u kome Suzukija ni jedan studio nije hteo da takne ni štapom za pecanje jer je, eto, bio u pitanju onaj čovek što oće da krene u rat za ono u šta veruje.

Suzuki nikada više neće snimati intenzitetom kojim je radio u šezdesetima ali mu je rad na televiziji kasnih sedamdesetih i osamdesetih godina obezbedio stabilnost i prostor da radi svoju nezavisnu Taishō trilogiju psiholoških drama i priča o duhovima srolanih u jedno, a koja će ga odvesti na festivale po Evropi i u Japanu mu osvojiti prestižne nagrade. Suzuki je ove filmove snimao sasvim drugačije nego svoje radove iz šezdesetih, komentarišući da je rad na lokaciji potpuno drugačiji od rada u studiju gde sve imate pod rukom i pripremljeno. U duši ostajući čovek zanata, možda je i zbog toga oberučke zgrabio priliku koja se ukazala kada je pred kraj stoleća u komplikovanoj kombinaciji produkcija njegovog prvog poslodavca, Shochiku i koristeći Nikkatsuove studijske resurse, mogao da snimi nastavak svog poslednjeg filma urađenog za Nikkatsu, Branded to Kill, a koji je i bio momenat u kome se njegov odnos sa studijom potpuno raspao i krenulo je povlačenje po sudovima.

Suzuki je, da bude jasno, i ranije imao planove za nastavak Branded to Kill koji je uživao status kultnog, radikalnog filma među delovima japanske progresivnije omladine, ali i postao uticajan rada na zapadu. Branded to Kill Continued je bio u raznim stadijumima diskutovanja među Suzukijem i saradnicima i pre izlaska samog Branded to Kill, sa idejom da se pojača nadrealizam i još više pobegne od žanra ali je propast Branded to Kill i Suzukijevog odnosa sa Nikkatsuom ovo sve izbrisala.

Nikkatsu je u međuvremenu imao i nezavisno producirani „roman porno“ rimejk Branded to Kill nazvan Trapped in Lust, ali ovo je bila faza kada su oni mnoge svoje stare filmove rimejkovali za novo tržište erotskih bioskopa i Suzuki nije imao nikakve veze sa ovim radom.

Pistol Opera je, dakle, napravljen čak 34 godine nakon filma kome predstavlja nastavak, posle, praktično čitavog novog života koji je Suzuki proživeo kao glumac, literarni autor i televizijski supervizor za popularnu anime seriju Lupin III. Ako je iko očekivao da će sa novim filmom dobiti konvencionalniji krimi-triler od Branded to Kill, ljuto se prevario.

Pistol Opera je film koji je gotovo nemoguće prepričati jer on praktično i nema zaplet. Suzuki ga je pravio sa skoro osamdeset godina i sasvim očigledno bez ikakve namere da izlazi u susret bilo publici, bilo studijima. Ovo je bila prilika da se vrati nadrealističkom, za opisivanje skoro nemogućem svetu profesionalnih ubica u Japanu i ako je za „starog“ Suzukija važilo da su mu zaplet i scenario manje važni od pojedinačnih scena i set pisova, ovde su kočnice potuno otpuštene i film je serija bizarnih, snolikih scena koje su veoma labavo povezane ne zapletom već bojama i vizuelnim motivima i čistom idejom o tome da postoji rang lista najboljih profesionalnih ubica u Japanu i da se te ubice međusobno bore za prvo mesto.

Ovo je bio „zaplet“ i Branded to Kill, ali, naravno, više koncept nego zaplet i na kraju tog filma je glavni junak nominalno pobedio i postao ubica broj 1 u Japanu. Suzuki je želeo da se Joe Shishido vrati i ponovi svoju ulogu Goroa Hanade i u novom filmu ali producenti su hteli da ga igra „najbolji japanski glumac u Šekspirovim komadima“ Mikijirō Hira, pa je i ta najtanja spona sa originalnim filmom ovde još istanjena.

Goro Hanada ovde igra sporednu ali važnu ulogu „penzionisanog“ ubice koji sada nosi počasni rang označen sa nula, da bi bilo jasno da više nije u aktivnom takmičenju, a glavni lik u filmu je ponovo ubica rangiran brojem tri, Stray Cat, a koju igra manekenski upečatljiva Makiko Esumi. Esumijeva je do ovog filma iza sebe već imala karijere odbojkašice i fotomodela, a sa glumom je počela polovinom devedesetih. Do početka novog stoleća već je bila poznata i voljena na ime zapažene uloge u Fujijevoj neočekivano popularnoj televizijskoj seriji Shomuni (aka Power Office Girls), a 2000. godine je objavila i prvi singl koji je kasnije bio na odjavnoj špici za drugu sezonu Shomuni. Esumijeva će se uskoro i udati za Fuji TV reditelja Shina Hirana sa kojim do danas ima dvoje dece i uspešnu televizijsku karijeru koju je samoinicijativno prekinula sa pedeset godina, želeći da se posveti porodici. Da je žena ovakvog izgleda i karijernog puta učestvovala u produkciji Pistol Opera je, pa, jedno malo čudo.

No, Suzuki je svakako bio zainteresovan pre svega za čudno i začudno i direktor fotografije, Yonezô Maeda, te scenograf, stari Suzukijev saradnik, Takeo Kimura su ovde išli daleko preko onog što bi se smatralo pukom dužnošću, kreirajući nadrealističan, stalno jako vizuelno intenzivan program upečatljivih slika, kadrova, boja. Pistol Opera je nemoguće prepričati, istina je, ali to je i zato što je ovo još više snu nalik narativ nego stari Suzukijevi filmovi. I, mada se radi o vrlo artističkom naporu, ne treba izgubiti iz vida da je i ovo snimano partizanski, bez mnogo para i vremena, kombinovanjem studijskih resursa i snimanja na zanimljivim ali verovatno komplikovanim lokacijama. Otud je ovo i film u kome u masi kadrova možete videti mikrofone kako upadaju pred kameru i biti svesni da ovo samo doprinosi tom nadrealističkom, da-li-sanjaju-protagonisti-ili-gledalac ugođaju cele produkcije.

Stray Cat je, dakle, broj tri na japanskoj listi najboljih profesionalnih ubica i ono malo „zapleta“ što film ima tiče se njene borbe da bude broj jedan, mada naravno da nije jasno ZAŠTO – film ovde naprosto preuzima wuxia trope bez ikakvog propitivanja i ne interesuje ga objašnjavanje. Čak i ono malo karakternog rada sa likovima koji je imao Branded to Kill ovde uglavnom izostaje. Stray Cat nam se pokazuje i kao vrlo sposobna profesionalka sa maštovitim set pisovima u prvih četrdesetak minuta filma koji podrazumevaju asasinaciju žene što sa trambuline skače u bazen (usred skoka) i sumanutu borbu sa ubicom u invalidskim kolicima. No, kada kasnije u filmu Stray Cat upozna misterioznu devojčicu (njenu sestru? Nsimo sigurni!) koja želi da nauči da bude ubica, ova ne želi da joj bude mentorka. Zašto? Ne zna se. Nije jasno da li Stray Cat ipak u sebi ima tragove građanskog morala ili naprosto ne može sve da podnese psihički. Devojčica koju pominjemo ima i plesnu tačku u kojoj – na Engleskom – peva Humpty Dumpty Sat on the Wall. Zašto? Ne znamo. Neki od likova usred japanskog dijaloga ubacuju engleske reči i fraze. Zašto? Ne znamo. Jedan od rangiranih ubica je zapadnjak koji priča tečan japanski. U jednom od dijaloga pri kraju filma Stray Cat  i njena agentica razmenjuju uvrede od kojih je jedna i „debela kučko“ a što je posebno suludo znajući da su i Makiko Esumi i Sayoko Yamaguchi bivše manekenke, Yamaguchijeva, istina, nešto starija ali sa građom koja joj je obezbedila internacionalnu karijeru kao jednog od prvih azijskih top-modela na globalnom nivou.

Borba Stray Cat da dođe do broja jedan se komplikuje time što broja jedan niko nije zaista video i nije sigurno ko je on. Plavokosi ubica koji ljude snajperom pogađa u produženu moždinu tako da na onaj svet odu sa osmehom na licu i koji za sebe tvrdi da je broj jedan – to možda i nije. Film namerno, vrlo smišljeno zbunjuje i gledaoca i svoje likove na svakom koraku, vodeći se više vizuelnom logikom nego ikakvim stvarnim narativnim pravilima. Boje, vizuelni motivi, kadrovi koji se ponavljaju, kao i ponavljajući muzički motivi (Kodama Kzufumi na IMDB-u ima samo jedan film upisan kao kompozitor – ovaj, a za koji je spravio kombinaciju regea i elegičnih armijskih balada sviranih na trubi) su mnogo važnije poveznice između scena nego bilo šta u narativu.

Da li je Pistol Opera onda uopšte „pravi“ film ili samo serija scena bez stvarne priče? To zaista zavisi od onog kako definišete pravi film. Ovo je bez ikakve sumnje vizuelno i zvučno konzistentan umetnički rad sa jasnim komuniciranjem između scena i kretanjem protagonistkinje u jednom smeru, ali je istina i da simbolike pojedinih scena i motiva nisu jasne ni na prvo ni na drugo gledanje i da Suzuki slobodno asocira mnoge elemente, čas se hvatajući pozorišta, čas baleta, čas anime predložaka, čas klasičnog azijskog akcionog filma. On sve to na kraju spoji u celinu koja, rekosmo, ima logiku sva pre nego logiku stvarnog narativa a likove mnogo više definiše njihov ikonički izgled i ponašanje nego ikakva stvarna karakterizacija.

I ne može se reći da Suzuki ne zatvara krug kreirajući neku vrstu prototipa koji će ne tako mnogo godina kasnije biti vidljivo iskorišćen i u, recimo, tarantinovom Kill Bill, sa proto-feminističkim, ili makar girl-power izvrtanjem tropa originalnog Branded to Kill i jasnim, simboličnim ubijanjem starog da bi novo živelo. Utoliko, Pistol Opera je i žanrovski drugačijeg tipa od svog prethodnika, sa mnogo manje dugovanja džemsbondovskim korenima, i mnogo otvorenijim okretanjem nadrealizmu. Zapadni kritičari pominju Davida Lyncha ali rekao bih da Suzukijev rad ovde pre asocira na Kennetha Angera, a ako želite nešto „žanrovskije“, može da se uporedi sa onim što je radio Jodorowsky uzimajući format vesterna a zatim ga potpuno rasturajući iznutra.

Slično tome, Suzuki pokazuje da i dalje ume da snimi uzbudljive veoma stilizovane akcione scene a onda između njih montira strastvene pozorišne monologe, kadrove posvećene čistom likovnom apstraktnom ekspresionizmu (u smislu omažiranja postojećih radova i tehnika), plesne tačke i koreografije. Pistol Opera nikako nije film koji ćete pogledati da biste shvatili šta je Suzuki „hteo da kaže“ ali je film koji treba da pogledate da biste shvatili šta Suzuki jeste, ili makar šta je bio na početku stoleća, ali još uvek šesnaest godina udaljen od svoje smrti. Umetnik među zanatlijama, vizionar među pripovedačima i, uz fantastične boje ove produkcije, slikar među režiserima. Pistol Opera, dakle, svako treba da pogleda, a pošto je film između ostalog slobodno dostupan ja JuTjubu – sa dobrim engleskim titlom – svako to i može. Pa izvolite:

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s