Pročitani stripovi: Spider-man 2099: Exodus

Pre nekoliko dana se poslednjim brojem završio serijal Spider-man 2099: Exodus, priča od sedam brojeva koju je Marvel, ne šalim se, najavljivao rečima „The Epic of the century is here“, sa sve „alfa“ i „omega“ u naslovima prve i poslednje epizode – između kojih se smestilo još pet, normalo numerisanih – kao da je u pitanju nekakav ozbiljan krosover. U stvarnosti, ovo je bio normalan strip od sedam brojeva koje je sve napisao jedan scenarista, vozeći relativno linearni narativ, a gde je naklon nekakvom DOGAĐAJU najviše u tome da je (skoro) svaku epizodu nacrtao drugi crtač i da su pojedinačne priče imale fokus na određenim likovima.

Ovo je, dakle, drugi veći projekat koji je uradio Steve Orlando nakon svog dosta, jelte, javnog prelaska u Marvel iz DC-ja koji mu neobjašnjivo, i pored ozbiljnog hajpa koji ide uz Orlanda, makar u medijima, nije dao ozbiljan ugovor. Orlando je, sva je prilika, bio naprosto žrtva DC-jevog kresanja troškova a ne meta nekakve smišljene kampanje ostrakizma, no, ako mi je dopušteno da kažem, u pitanju je scenarista koji je ipak, barem za moj ukus, više hajp nego što je do sada isporučio. Ne kažem, da bude jasno, da Orlando piše loše stripove ali ni jedan od njih me do sada nije zaista uhvatio do kraja, stegao i naterao da ga pogledam u oči i priznam da je, jelte, umjetnik.

Kad smo već kod priznavanja, priznajem da bih neizmerno više voleo da Orlando rado jednostavnije serijale, usredsređene na likove i jasne zaplete umesto što mu je zaštitni znak postalo igranje sa visokim konceptima i gomilama likova. Njegov rad za Image Comics, Commanders in Crisis je bio upravo ovo drugo i bio sam njime ipak samo delimično zadovoljan. Spider-man 2099 mi je nekako delovao kao pravi lakmus-test za to koliko će se Orlando, kada se dohvati jednog zbilja ikoničkog lika (kao da to Midnighter već nije bio, dobacuju iz zadnjih redova Midnighterovi fanovi, uostalom s punim pravom) da se bavi samim tim likom, a koliko svim drugim stvarima koje njegov svet podrazumeva. Neiznenađujuće, Spider-man 2099: Exodus je ponajmanje priča o Spajdermenu.

A što, hajde, ne mora da bude toliki dilbrejker. Poslednjih nekoliko godina je Peter David imao prilike da piše nove priče o Spider-manu 2099 aka Miguelu O’Hari, liku koga je David proslavio (iako ga nije kreirao) a zauzvrat je ovaj – dodatno – proslavio njega. Uostalom, Spider-man 2099 je bukvalno jedini lik iz čitavog „2099“ univerzuma koji i danas ima ikakvu relevantnost u Marvelu i uspeva da se pojavi, povremeno u sopstvenim serijalima. Utoliko, to da je Marvel tridesetogodišnjicu čitave „2099“ inicijative obeležio ovim, jelte, događajem fokusiranim na Spajdermena iz 2099. godine ima smisla, ali evo nek me sad zgazi tramvaj ako sam jedini koji je pomislio da je besmisleno što na žurku nije pozvan Peter David.

I da ne bude nejasno, ne mislim da je Orlando ovde obavio nešto specijalno loš posao. Ovo je strip koji je, pa, korektan, i koji svakako ima malo ambiciozniji scenario nego što je bio prethodni Orlandov rad za marel, The Darkhold koji je na kraju bio jedva išta više od alatke da se status kvo Skerletne Veštice malo pomeri sa mrtve tačke. Ali s druge strane, ovo je i prilično bezbedan, da ne kažem srazmerno nemaštovit način da se obeleži jubilej, kroz ponudu narativa koji obilazi relativno opšta mesta univerzuma kojim se bavi i zaplet koji je, pa, generički. Pričajte o Peteru Davidu šta god hoćete – teško da ćete biti jedini koji po njemu prosipa žuč i jed – ali kad god se on dohvati rada na Spider-manu 2099, to je nov strip koji ide napred i značajno, opipljivo menja mnoge elemente priče o Miguelu O’Hari.

Spider-man 2099: Exodus kao svoj najveći greh treba da ubeleži to da ovo nije zaista strip o Miguelu O’Hari ili Spider-manu 2099. Ovde je Spider-man 2099 prisutan pre svega kao uokvirujući koncept jer, kako rekosmo, ovo je jedini lik koji je zaista na bilo koji način sačuvao relevantnost tri decenije od nastanka, dok su pojedinačne epizode usredsređene na druge heroje ovog univerzuma, uključujući Crnu udovicu, X-Men, Lokija, Avengerse itd. Utoliko, iako će poštovaoci Spider-mana 2099 s jedne strane biti tronuti što njihov omiljeni junak ovde biva praktično „zvanično“ prepoznat kao najvažniji heroj svoje ere, a kroz spektakularni sukob sa mračnom organizacijom što je sebe stavila iznad zakona i uspostavila se kao praktično tiranski, post-kapitalistički vrh lanca ishrane futurističke ere, sa druge strane će verovatno malo i da škrgutnu zubima što u stripu koji nosi njegovo ime na naslovnoj strani, njegova minutaža pred kamerama zapravo ispadne veoma skromna.

Marvel je koncepciju „2099“ razvio u ranim devedesetima kao (još jednu, naravno) futurističku ekstrapolaciju „današnjeg“ Marvelovog univerzuma, pomerenu stotinak godina u budućnost i sa verzijama superheroja iz „našeg“ doba u toj nekoj futurističkoj varijanti. Dok su neki od njih zapravo bili isti oni ljudi koje i danas znamo, većina, uključujući Spajdermena, su bili neka vrsta duhovnih naslednika heroja sa kraja dvadesetog veka, noseći ista ili slična imena ali sa osobenostima diktiranim i subjektivnim i objektivnim razlozima. Ključna stvar je svakako bio taj univerzum 2099. godine, esteski i tematski inspirisan cyberpunk tropima osamdesetih godina, prikazan kao cinično doba razularenog korporativnog kapitalizma i snažnog klasnog raslojavanja u društvu, uprkos visokoj tehnologiji koja je, ako ste verovali klasičnoj naučnoj fantastici ili komunistima, trebalo da donese blagostanje i postepeno ukidanje klasnog društva.

Šarm ove koncepcije je svakako bio u tome što je, za razliku od drugih Marvelovih futurističkih distopija (od kojih je neke pisao baš Peter David), ova bila socijalno kompleksnija, više okrenuta interakciji između kapitala, tehnologije i politike nego pukom, jelte, omažiranju Mad Maxa ili Terminatora. Ali opet broji se samo to koliko dobrih stripova vi izvučete iz te koncepcije i Spider-man 2099 je bio jedan od retkih koji se i danas smatraju dobrim.

Elem, u skladu sa onim što smo već dokazali – da mlađi autori u Marvelu i DC-ju danas pišu stripove koji imitiraju stripove što su ih čitali kada su odrastali – Steve Orlando eksplicitno kaže da je Spider-man 2099 bio njegova prva distopija i, ponovo, da ne grešim dušu, on se ovde dosta uložio u priču, kreirajući jedan ako ništa drugo a ono interesantan zaplet koji prikazuje jedan istorijski prevrat u svetu 2099. godine, sa konačnim padom Normana Osborna na kraju poslednje epizode i konačnim trijumfom Spajdermena nad zločincem koji je dominirao više od jednog stoleća.

Ali, jelte, zaplet je samo deo uspešnog stripa i Spider-man 2099: Exodus je pre svega strip o svetu a tek mnogo manje strip o likovima. Utoliko, radnja ove priče meandrira za sve pare i mora da smišlja brojne izgovore – neke bolje a neke lošije – što se odlazi u jako dugačke tangente u kojima nemamo ni Spajdermena niti, uopšte, smislenu sponu sa njegovim planom da rasturi kabalu moćnika što teroriše pošten svet, već se bavimo lokalizovanim problemima drugih likova.

Nisu to loše epizode, Orlando sasvim korektno ispisuje priče koje čitamo i na kraju ih nekako poveže u celinu koja se drži na okupu ako je ne gledate baš iz sve snage, ali naravno da strip ima neugodnu, pomalo šantavu strukturu u kojoj korektni set pisovi nikada ne kreiraju utisak interno dosledne i dobro vođene celine. Dakle, negde ima viška, negde ima manjka i to da Orlando ipak sve nekako dovede do logičnog kraja je bez sumnje svedočanstvo i o njegovoj spretnosti kao scenariste i o trudu koji je uložio. Ali, s druge strane, to ne može da spase strip strukturalnih nestabilnosti. Dopada vam se Winter Soldier 2099 koga vidite u uvodnim epizodama? Lepo, ali on neće igrati skoro nikakvu ulogu u najvećem delu ove priče. Loki i Asgard su upotrebljeni za obavezivanje lika Valkire 2099 da pomogne Spajdermenu i potpuno su nevažni za najveći deo ovog narativa itd.

Kada se na ovo doda to da su epizode crtali različiti crtači (ne i loši: Paul Fry, David Wachter, Marco Castiello, Ze Carlos, Alessandro Mircola, Kim Jacinto), jasno je da ovaj strip ne ostavlja utisak konzistentne celine.

Ali opet, ovo JESTE onako kako ne samo Marvel već i DC u velikoj meri shvataju današnji superherojski strip. Ne kao medijum za pričanje jedne kvalitetne priče već kao medijum citiranja priča koje čitalac već zna, tokom kojeg ostavljate seme za buduće priče što će biti ispričane ako bude zdravlja, sreće junačke i para. Ako se između svega toga provuče dobar narativ, imali smo sreće. Često se to ne desi. I, utoliko, Spider-man 2099: Exodus moram da računam u uspelije radove ovog tipa jer me nije TOTALNO bolelo dupe za stvari koje se ovde događaju mada jesam dobar deo vremena osećao indiferentnost i pitao se da li moja ljubav prema Miguelu O’Hari može da dobije reciprocitet makar u finalu ovog stripa. Odgovor je „ne zaista“ ali se Orlando makar vidno potrudio. Kolekcija izlazi u Novembru pa je možete preorderovati putem Amazona.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s