Pročitani stripovi: Spider-Punk

Pre nekoliko dana se petim brojem završio Marvelov miniserijal Spider-Punk, strip koji, da budem iskren, nisam baš ni očekivao da ikada nastane. I mada nije u pitanju bilo neko sakralno otkrovenje za mene, ovo je svakako na kraju ispala pričica sa srcem i etitjudom na pravom mestu, urađena od strane autora koji zaslužuju više prostora u Marvelovim stripovima. Pa, da vidimo kako je to bilo.

U prvom redu, da kažemo da je koncept Spider-Punka toliko, jelte „memetički“ da stara osoba kao ja prosto ne može da poveruje da je ovaj strip zaista i napravlhen. Sam lik Spider-Punka kreirali su Dan Slott i Olivier Coipel 2015. godine za potrebe tadašnjeg Spider-Verse narativa. Slott se tokom svog dugačkog rada na Spajdermenu veoma ulagao u po srazmerama velike događaje i krosovere a i zaslužan je za vrlo ozbiljno forsiranje multiverzalnih krosovera koji su na kraju, sada to znamo, postali temelj Spajdermenovog rada u medijumu filma. Briljantni animirani film Into the Spider-Verse ali i recentniji No Way Home oba suštinski baštine Slottov marljivi rad na uspostavljanju nekakve ideje „spajderverzuma“, odnosno paralelnih univerzuma u kojima postoje distinktni likovi sa „paukolikim“ moćima i poreklom na neki način vezanim za Spajdermena sa Zemlje 616, onog koji mi najbolje znamo.

Da bude jasno, niti je Slott izmislio koncept multiverzuma, niti ga je izmislio u okviru Marvelovih stripova, pa čak ne treba reći ni da je Slott izmislio ovaj koncept za Spajdermena. Ali Slott ga jeste najozbiljnije razradio i, temeljeći se na idejama koje je početkom stoleća u ove stripove uveo J. Michael Straczynski, kreirao ozbilju infrastrukturu paralelnih univerzuma i interesantnih Spajder-likova u njima od kojih su neki – poglavito Spider-Gwen – uspeli da imaju prilično uspešne nezavisne živote.

Spider-Punk je u okviru ove priče delovao samo kao zanimljiv mem – Spajdermen sa planete Zemlje koja je „pankerski“ tematizovana, sa kostimom koji uključuje nitne i jaknu od teksas-platna sa otkinutim rukavima, što u borbu kreće sa električnom gitarom u rukama – ali je uspeo da izbori dovoljno prostora da u okviru narednog, pod Slottovim vođstvom rađenog, krosovera, Spider-Geddon, ima sopstveni narativni luk u kome smo saznali više o njegovom svetu (Zemlja 138) kojim vlada predsednik SAD, Norman Osborn u sprezi sa ekstremno desničarskim političkim strujama i korporacijama. Spider-Geddon se događao usred Trumpovog mandata pa je svakako ovaj, relativno sporedni, element priče bio inspirisan ovom realnošću i imao određenu relevantnost. U svakom sluačaju Spider-Punkov zaplet se ovde završio kada je titularni heroj Normanu Osbornu, koji se „Venomizirao“, odsekao glavu sopstvenom električnom gitarom.

Bez nekog većeg povoda, Spider-Punk je u 2022. godini dobio svoj prvi miniserijal i mada je ovo za sada bila skromna pričica od pet brojeva, rekao bih da su reakcije čitalaca bile dosta dobre. Ne treba tvrditi da imamo pred sobom novog Milesa Moralesa, ali Spider-Punk svakako u ovom trenutku zrači jednom prepoznatljivom omladinskom energijom i neću biti PREVIŠE iznenađen ako počne učestalo da se pojavljuje u krosoverima sa drugim „mladim“ herojima trenutno aktuelnim u Marvelu, uključujući Championse ili Ms. Marvel. Štaviše, u ovom miniserijalu je Ms. Marvel, Kamala Khan sa zemlje 138 jedan od bitnih sporednih likova i autor scenarija, Cody Ziglar je pored nje uveo još nekoliko omladinskih heroja u svojim “138“ verzijama, kreirajući po prvi put nešto razrađeniju sliku ovog univerzuma.

Ziglara Marvelova publika zna pre svega po radu na recentnom Amazing Spider-man Beyond serijalu gde je delio scenarističke dužnosti sa nekoliko poznatijih strip-scenarista, ali scenaristička karijera ovog momka iz Kalifornije nije za zanemariti. Ziglar ima dosta iskustva sa pisanjem za televiziju – bio je nominovan i za Emmy – uključujući i Futuramu, ali i She-Hulk: Attorney at Law. Kao i veliki broj danas dolazećih kreativaca, ima dosta iskustva i sa podkastovanjem, ali je možda najznačajnije za ovaj strip to što je u pitanju čovek afroameričkog porekla sa solidnom pank-reputacijom.

Pank rok je, kao muzika vezivana za radničku klasu prevashodno u Velikoj Britaniji, skoro od samih početaka imala jasan levičarski naklon. Ne da je to bilo u potpunosti unificirano ili artikulisano od strane svih bendova, fanzina, aktivista itd. ali je svakako fer reći da su anarhističke – pa i socijalističke – ideje više od četrdeset godina unazad prisutne unutar pank-kulture. Uz njih svakako dolazi i jedna unificirajuća, pre svega na klasi bazirana sabornost u kojoj se prepoznaje da je klasa važnija od rase i da se pripadnici radničke klase valjaju ujediniti bez obzira na svoje etničko i rasno poreklo.

U praksi, pak, primeri muzičara i, uopšte pankera afričkog porekla imaju tendenciju da budu manje frekventni kako u SAD tako i u Velikoj Britaniji jer ipak postoje i mnogi drugi kulturni faktori koji određuju put mlade osobe ka subkulturi kojoj će osećati da pripada. No, neki ikonički primeri kao što su D.H. Peligro, bubnjar Dead kennedys, kao i ikonički crni pank bend Bad Brains iz D.C.-ja stoje kao podsećanje na važne i slavne pripadnike afroameričke zajednice koji su pank-rok kulturi dali neizbrisiv doprinos.

Ovo sve naglašavam jer je u univerzumu 138 Spider-Punk zapravo Hobbie Brown, klinac iz afroameričke zajednice koji je u glavnom univerzumu, dakle u onom koji smatramo „pravim“ (616) uzeo identitet Prowlera. Naravno, igranje sa Spajdermenovim bliskim saradnicima ili protivnicima koji u alternativnim univerzumima sami postaju Spajder-heroji je čest pristup u ovim stripovima – ponovo Spider-Gwen kao jasan primer – ali je snaga ovog konkretnog serijala iz 2022. godine u tome što Ziglar, imajući priliku da malo detaljnije prikaže Brownov svet, kreira ansambl koji je sastavljen velikim delom od pripadnika manjina koje su sve ujedinjene pank-kulturom i za omladinu prirodno progresivnim idejama. Tako umesto kapetana Amerike imamo lika po imenu Captain Anarchy koji je nativni Amerikanac (i gej, mada se ovom detalju posvećuje vrlo malo pažnje, pošto je sasvim normalizovan, kako i treba da bude u okviru ovakve kulture), umesto Ironhearta imamo Riri Williams sa moćima Iron-mana i partizanskim imenom Riotheart, Kamala Khan je gotovo identična onoj iz „našeg univerzuma“, dakle pakistanska klinka iz Nju Džersija, samo ovde sa malo više pank-etitjuda i prijateljima u Filadelfiji, Daredevil je žensko iz Latino-zajednice itd.

I to je dosta simpatičan ansambl. Ziglar ne rešava sva pitanja koja svet broj 138 postavlja pred čitaoca ali uspeva da mu svet profunkcioniše pa se tako ne pitamo ZAISTA da li Hobbie Brown i njegovi drugari žive u konstantnom mjuziklu, je li svaka osoba koju vidimo nekako u nekom bendu, da li je ovo distopija kao ispala iz Marvelovih stripova devedesetih godina, ili je u pitanju svet sa malo više „mesa“…

Zaplet miniserijala Spider-Punk je razoružavajuće jednostavan. Hobbie i njegova ekipa žive u skvotu u Bruklinu i konstantno ratuju sa bandom lovca Kravena koja i sama ima ime kao da je nekakav bend – Kraven & The Hunters – sastavljenog od neonacista ruske provinijencije. Iako je ovo kliše, mislim i da je, nažalost prilično prihvatljiv. Hobbie i njegov kru uspevaju da Kravenove sledbenike isteraju iz svog kraja, ali kada se ovi ponovo pojave, naoružani vojnim hardverom i pojačani plaćenikom Taskmasterom postaje jasno da ovo nije puki „turf-war“. Neko bandu snabdeva vojonom opremom a u cilju „čišćenja“ delova grada koji treba tumačiti kao nasilnu, agresivnu džentrifikaciju. Klinci iz kraja, naravno, neće da se predaju bez borbe i pošto je jasno da komande stižu iz samog Vošington DiSija, Hobbie i njegov bend sedaju u kombi i kreću u prestonicu da zaveru između države i predatorskog kapitala saseku u korenu.

Utoliko, ovo je antikapitalistički wish-fulfillment, ali i pank-rok turneja i strip ima jednu anarhičnu, ali pozitivnu atmosferu sa omladinskim, pank-superherojima koji svraćaju u Filadelfiju, tamo se bore protiv Kingpina koji je amoralni koncertni promoter, apgrejdovan u geng-bosa, pa dolaze u DC da bi shvatili da Osborn ipak nije mrtav i da je zapravo sada jači nego ikada, sa sve vojskom kibernetski ojačanih siledžija koji mrze „komuniste“ i spremni su da ratuju za vojno-industrijski kompleks i kapital.

Nije dakle u pitanju posebno suptilna pank-fantazija i protagonisti se i sami često izražvaju u parolama, ali Ziglarov tekst ima u sebi dosta energije i Spider-Punkov „bend“ je sastavljen od likova koji su simpatični i za koje navijamo od srca (pogotovo kad vidimo pank-verziju Hulka, jelte).

Naravno, nije zgoreg imati na umu to kako je jedna suštinski radnička, grassroots kultura ovde kooptirana od strane jedne od najvećih korporacija na svetu da bi, jelte, okrenula neki dinar, ali možemo birati da ovo gledamo i kao malu, autonomnu teritoriju u okviru Diznijeve okupacije, jer je serijal svakako pun iskrenog levičarskog sentimenta, ako već ne ide preduboko u kropotkinovske ili marksističke analize. Opet, jedan od momenata u narativu jasno ukazuje da revolucije same po sebi nisu rešenje već samo jedna od etapa ka rešenju i da je pitanje šta ćete raditi dan nakon revolucije veoma značajno. Time je ovaj strip svakako otišao korak daje od većine, jelte, „panka“ u celini.

Ziglar dijaloge ovog stripa puni referencama na klasične pank pesme, počevši od pokliča „It’s time to kick out the jams, motherfuckers“ kojim su MC5 maltene svojeručno izmislili pank za američku publiku, pa nastavljajući sa Ramonesima, Bad Brainsima, Misfitsima itd. Ziglar je, jasno, vrlo verziran u klasičnom – velikim delom američkom – pank roku pa je i plejlista od 35 pesama (po sedam za svaku epizodu) koju je sastavio za praćenje ovog stripa puna uglavnom odlične muzike (uključujući Motorhead, naravno). Ono gde je imao mnogo sreće je da je za crtača ovog serijala raspoređen Justin Mason, mladi ali eksplozivni crtač koji je do sada radio (sporadično) na Radiant Black ili Rogues Gallery za Image Comics, ali će mu ovaj serijal bez sumnje otvoriti mnoga vrata. Masonov crtež je anarhičan, energičan ali dovoljno uredan da se naracija može pratiti bez problema. Svakako veoma cenim što su borbe urađene tečno i bez posterskih kompozicija, dakle, „režirane“ su vrlo solidno a što u stripu koji se velikim delom sastoji upravo od borbe ima veliku važnost. Kolore je, takođe energično radio Jim Charlampidis a Travis Lanham na leteringu je sve lepo povezao ponovo anarhičnim a opet urednim i disciplinovanim dizajnom.

Spider-Punk nije neki veliki strip, da se odmah razumemo, i, pošto je u pitanju ansambl-priča, ona i nema mnogo prostora da dublje ulazi u karakterizacije svojih protagonista, zadržavajući se na ikoničkom nivou i govoreći velikim delom u parolama, ali opet, ona ima srca i istinsku ljubav za svoju temu i nije da mi nije bila simpatična. Videćemo kakva će biti budućnost Spider-Punka u stripu (već ima život na filmu i u video-igrama jer je, rekosmo, ikoničan), a ovaj serijal možete, na Amazonu, kupiti ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s