Jazz Nedeljom: Alice Coltrane: Ptah, the El Daoud

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Pošto je prošlog vikenda preminuo jedan od najvećih saksofonista koji su stvarali na polju spiritualnog, avangardnog džeza, prilično je jasno da danas moramo slušati neki od mnogo albuma na kojima je svirao Pharoah Sanders. Izbor je bio veliki i, da otvorimo karte, ovo nikako nije bio i JEDINI album sa zvukom Sandersovog saksofona koji sam slušao u proteklih nedelju dana, ali jeste jedan od najlepših.

Izbor je bio veliki jer je Sanders bio jedan od najvažnijih i najzaposlenijih saksofonista svoje generacije. Iako ne LIDER na nivou Johna Coltranea, Archieja Sheppa, Ornettea Colemana ili Alberta Aylera, Sanders je bio i lider ali je bio i sajdmen kakvog ste samo mogli poželeti, koji je potpuno razumeo vašu muziku a onda na njoj gradio nešto svoje. Pišući prošle godine o albumu Promises na kome je Sanders svirao uz Floating Points i Londonski simfonijski orkestar dao sam i opširniju verziju ovog mišljenja, sa sve osvrtom na kasniju karijeru velikog saksofoniste pa ste slobodni da kliknete na gornji link  i ne složite se sa svim onim što je Mehmet već rekao i verovatno do sada i zaboravio a što se tiče mesta Pharoaha Sandersa u panteonu džeza.

Dakle, mogli smo danas da slušamo neki do albuma koje je Sanders potpisao kao lider, i ne bi nam ništa falilo i da smo pustili Black Unity ili Rejoice ili Jorney to the One, sve spiritualne, strastvene ploče meditacije u pokretu snimane sedamdesetih godina prošog veka u doba velike potrage i tranzicije ali sam se na kraju odlučio za, rekoh, nešto drugo. Ptah, the El Daoud je treći album koji je pijanistkinja i harfistkinja Alice Coltrane potpisala kao lider i na kome je Sanders svirao, nastavljajući saradnju koju su imali svirajući u sastavu Johna Coltranea, i jedan od onih albuma o kojima se ne priča onoliko koliko su možda zaslužili.

Jedan od razloga je i to da se Ptah, the El Daoud, iz današnje perspektive, najpre može gledati i kao tranziciona ploča, pa čak i topla proba za veličanstvene radove koji će uslediti, prevashodno za naredni album Alice Coltrane, Journey in Satchidananda i njegov nastavak, Universal Conmsciousness koji se mogu smatrati punom realizacijom pijanistkinjine vizije kombinacije avangardnog džeza, spiritualne potrage i sinteze različitih – mahom istočnjačkih – sistema verovanja. No, ako i odaberete da gledate na Ptah, the El Daoud kao na puki zametak nečeg važnijeg, u pitanju je i dalje važna i izvanredna ploča.

Pharoah Sanders je do ovog momenta, dakle 1970. godine (album je snimljen u Januaru a izašao na jesen, naravno za Impulse!) bio prepoznat kao jedan od unikatnih i značajnih njujorških saksofonista sa istorijom saradnje sa takvim institucijama kao što su bili Sun Ra (Arkestra je na tviteru uredno objavila smrt svog nekadašnjeg člana iako je Sanders srazmerno kratko radio sa ovom postavim) i John Coltrane. Svirka sa Johnom Coltraneom je verovatno bila presudna za prepoznavanje talenta i intenzivnosti ovog muzičara ali je i imala snažnog uticaja na razvoj stila samog Coltranea. John Coltrane je u ovoj fazi svog rada počinjao da menja svoj zvuk, prepoznajući srodnost sa avangardnim vetrovima što su duvali iz pravca Ornettea Colemana, Cecila Taylora, Sun Ra i pre svega Alberta Aylera, a za mlađeg saksofonistu intenzivni, intenzivno spiritualni i glasni Aylerov stil je bio prirodno magnetičan. Albumi na kojima je Sanders svirao sa Coltraneom se mogu slušati i kao demonstracija toga kako dvojica muzičara utiču jedan na drugoga, Coltrane dajući Sandersu liričnost i učeći ga svom „sheets of sound“ pristupu, Sanders lideru vraćajući brzinom, distorzijom i eksplozivnošću, ali možda je najvažnija lekcija koju će Sanders naučiti svirajući sa Johnom i zatim Alice Coltrane bila ta o univerzalnoj duhovnosti i njenom sponom sa dnevnim životom i politikom.

Utoliko, nakon smrti Johna Coltranea 1967. godine, Sanders će, bez obzira na razvoj svoje solo karijere biti i prirodan saveznik udovice Alice koja je četiri godine bila udata za velikog autora i bila istovremeno i učenica i učiteljica, utičući na transformaciju Johnovog zvuka makar onoliko koliko je on uticao na nju.

Klasično obrazovana pijanistkinja, Alice Coltrane je imala i naobrazbu iz džeza i svirala u klubu Blue Note u Parizu učeći paralelno pod Budom Powellom. Pre pristupanja Coltraneovoj grupi već je bila lider sopstvenog trija, i nastupala sa raznim drugim postavam u Detroitu, ali je kratak period koji je provela svirajući sa mužem bio, rekosmo, veoma transformativan i za njega i za nju.

Utoliko njeni albumi nakon Johnove smrti bili su ne samo nastavak spiritualnog traganja započetog sa albumima kao što su bili Stellar Regons ili Expression već i pronalaženje novog izraza ali i, ne manje važno, deo procesa tugovanja za mužem.

Ptah, the El Daoud je prvi album na kome je autorka dodala duvače (sem Sandersovog gostovanja na jednoj kompoziciji na njenom prvom albumu iz 1968. godine) i snimljen je u podrumu njene kuće na Long Ajlendu u posehnoj atmosferi, sa grupom muzičara koji su dolazili iz raziličitih sfera modernog džeza. Intimna, neužurbana atmosfera, neprimetno prisustvo Impulse!-ovog producenta Eda Michela, sve što se na ovom albumu čuje je zvuk crne autorke koja osvaja sopstvenu teritoriju, samovlasno i moćno kao nikada pre.

Sanders (ovde na desnom kanalu) je svirao tenor saksofon i flautu naspram Joea Hendersona na levom kanalu na istim instrumentima (plus, kod Hendersona su  dodavani i praporci tako karakteristični za njujorški free jazz onog vremena). Henderson je bio tradicionalniji svirač, više utemeljen u melodiji, Sanders, naravno, skloniji teksturi i ajlerovskom ekspresionizmu, pa je ovde njihova međuigra savršena, sa Hendersonom koji je tamniji i Sandersom koji je skloniji begu iz harmonije. Sanders je bio i jedina stvarna spona sa sastavom Johna Coltranea koju je Alice čuvala, namerno ukrštajući muzičare iz relativno različitih konteksta na ovoj ploči. Ron Carter na kontrabasu i Ben Riley na bubnjevima su savršen par, sa Carterom koji je svirao na mnogo Blue Note ploča i držao temelj ove svirke čvrsto ušančen u bluzu, a ipak sa jednom razigranom energijom potrebnom da se prati šefica, te sa Rileyjem koji je nežan, tih, ali ne stidljiv bubnjar svestan da ovo nije obaranje brzinskih rekorda i probijanje zvučnog zida na koje je poslednja faza rada Johna Coltranea navikla publiku. Ptah, the El Daoud (nazvana po egipatskom demijurgu kome je dodat arapski epitet „voljeni“ u jednom namernom mešanju različitih a organski povezanih tradicija i verovanja) je kontemplativna ploča; na njoj nema mnogo harmonskih promena, sama Coltraneova svira svega po par akorda po kompoziciji i teme se razrađuju disciplinovano i svedeno a sa mnogo sporog, bluziranog osećaja. Sami naslovi pesama jasno aludiraju na različite duhovne tradicije i prakse ali muzika nije, kao što bi možda danas bila, puko lepljenje različitih muzičkih nasleđa jedno za drugo. I John i njegova poslednja žena su bili sintetičari, a ne kompilatori i ovaj album se okreće i Africi i Aziji svojim pogledom sa Long Ajlenda, nadajući se da će se prirodno upisati u milenijumima građenu biblioteku muzike koja nam pomaže da proširimo svest i osetimo se kao da smo deo nečeg višeg.

Tako su prva i treća kompozicija, uslovno rečeno, „afričke“, sa saksofonima i flautama koje razrađuju teme, a druga je azijska, sa direktnim pozivanjem na princip „čiste svesti“ iz Hindu filozofije i učenja možda najpoznatijeg indijskog mistika 19. veka, Ramakrišne Paramahanse. Poslednja kompozicija, šesnaestipominutna mantra je nazvana baš tako – Mantra, sa manifestnim spojem hardbop i postbop zvuka i razmišljanja sa meditativnom, mantričnom muzikom što se uvija sama u sebe i bluzom Hendersona, Rileyja i  Cartera koji se sudara sa Sandersovom dekonstrukcijom harmonije i šeficinim atonalnim klavirom.

Džez iz ove faze rada Alice Coltrane često nazivaju eksperimentalnim, ali mislim da je to promašivanje poente. Coltraneova nije eksperimentisala, postavljajući teze i isprobavajući pretpostavke. Ona je svesno i vrlo jasno išla daljim putem ka sintetisanju muzičkih i duhovnih tradicija, kreirajući prostor u kome zaista SVE postoji odjednom, zajedno i u harmoniji koja je višeg reda od prostog sazvučja nota. Kada, recimo, na Blue Nile Coltraneova rastrže harfu, čini se, na komade, ovo nije prosta analiza tonalnih kapaciteta i boje ovog instrumenta, već, naprotiv, jedan izuzetno siguran, samouveren odlazak iz klasične tradicije, a zatim i iz „avangardne tradicije“ u smeru muzike koja dovodi svet na Long Ajlend a Long Ajlend čini svetom. Termin „world music“ još nije bio izmišljen, pa ni fourth world onako kako su ga koristili Eno i Hassell deset godina kasnije i Coltraneova je naprosto svirala muziku onako kako je čula, spajajući tradicije i krećući se između, kako je i sama rekla „intelektualnijeg“ Hendersonovog sviranja i „apstraktnijeg, transcendentnijeg“ Sandersa.

Pharoah Sanders je bio ništa ako ne transcendentan i ovo je samo jedan od albuma kojima je dao tu notu revolucije, energije koja nije bila ni bes ni bol ni agresija već čist zanos, razdvojen od notirane muzike, izdvojen od preformatiranih filozofija, slobodan i nesputan. I nek sada počiva u miru.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s