Pročitani stripovi: Metal Society

Pre nekoliko dana se sa petom epizodom završio Top Cow/ Image Comics miniserijal Metal Society i ja sam ga kao i svaki dobar metalac pročitao do kraja i sada imam razna mišljenja i opservacije. Ovo je bio i Image-debi za brazilskog crtača po imenu Guilherme Balbi a koji je do sada već radio za razne američke izdavače i to na naučnofantastičnim propertijima kao što su Alien ili Predator. Ovo naglašavam jer je Metal Society naučnofantastični strip koji ideju naučne fantastike tretira manje kao „akcioni film sa robotima“ a više kao misaoni eksperiment u kome se neke aktuelne teme našeg društva ispituju kroz fikcijske metafore i koncepcije.

Naravno, kada se zna da je scenarista ovde Zack Kaplan, stvari postaju dosta jasne. Kaplan je jedan od onih Imageovih scenarista koji se zaista ozbiljnije bave naučnom fantastikom u smislu da njega ne fasciniraju samo zračni pištolji, svetlosne sablje i egzotični vanzemaljci već da je njegova misija kreiranje interesantnih koncepata koji iz korena menjaju društvo i dalje istraživanje kvaliteta i posledica tih promena. Ako se sećate, o Kaplanu sam pisao, ima tome šest godina, povodom njegovog debi-stripa (takođe za Image), pod naslovom Eclipse a koji se bavio promenom što ju je zemaljskom društvu izazvala pojačana solarna radijacija. Kaplan je u međuvremenu naređao još nekoliko serijala, od kojih je najpoznatiji verovatno Port of Earth, još jedan srazmerno tvrdi naučnofantastični serijal takođe,kao i Eclipse, rađen za Top Cow/ Image. Kaplan je i Eclipse i Port of Earth uspeo da proda kao materijale za televizijske serije, sam pisao za televiziju i dobio i akademsku karijeru, kao predavač na Međunarodnoj akademiji za film i televiziju na Filipinima. Metal Society prosto nastavlja uspešnu i uhodanu saradnju između ovog scenariste i Top Cow/ Imagea, nudeći još naučne fantastike koja istražuje, pita se i upozorava, radije nego da se bavi suvom akcijom.

Mada akcije ne manjka, glavni element zapleta u ovom miniserijalu je borba golim, jelte, rukama, organizovana između robota koji predstavlja – dominantnu – robotsku zajednicu na Zemlji i žene koja predstavlja – manjinsku – ljudsku zajednicu na istoj planeti, sve pred publikom u sali od dvadeset hiljada (uglavnom robota i nešto manje ljudi) i daljom striming publikom od pedeset milijardi robota koji će pratiti meč što treba jednom za svagda da odredi jesu li superiorniji mehanički ili biološki entiteti.

Ovo sada zvuči kao zaplet nekog drugog stripa, zar ne? Konkretno, neke nove sezone stripa Not All Robots što ga izdaje AWA a piše Mark Russell, te crta Mike Deodato Junior, zar ne? I u tom smo stripu videli društvo na planeti Zemlji kojim dominiraju roboti, ljudsku nelagodu što je nekada dominantna inteligentna vrsta na svetu postala de fakto inferiorna manjina, pa onda strašne tenzije i društvene protivrečnosti koje će dovesti i do žrtava. Verovatno je fer reći da su ova dva stripa naprosto izraz cajtgajsta i briga koje more mnoge misleće osobe danas što vide uspon algoritamskog odlučivanja, kapitalističke logike koja gleda da ako ikako može isključi ljudski rad iz jednačina kojima se određuje vrednost bilo čega, automatizaciju mnogih procesa u društvu koja izbacuje ljudski faktor iz kombinacije i ostavlja samo hladnu matematiku koja formalno ne greši ali koja proizvodi mnoge pogrešne, nehumane rezultate. Notabilno je da u oba stripa robotsko društvo koje nasleđuje ljudsko ponavlja mnoge njegove elemente, kao što je na primer klasna raslojenost, kapitalistički pristup redistribuciji vrednosti i njima odnosne protivrečnosti koje u društvu moraju nastajati.

Razlika između ova dva stripa je pre svega u tome da Metal Society nije satirični narativ. Ovo je ozbiljan, dramski strip koji sličnu temu tretira sa sasvim drugačijim tonalitetom i mada se u njemu mogu pronaći pesimistični, distopijski tonovi, ovo je istovremeno i priča o, što bi Robert Plant rekao, nadi. O ljudskosti koja transcendira biologiju i empatiji kao temelju bilo koje društvene zajednice koja pretenduje na prosperitet, pravičnost ili makar bazičnu prijatnost za svoje članove.

Metal Society se, dakle, tako zove jer je u pitanju društvo robota. U pitanju je planeta Zemlja ne DOVOLJNO daleke budućnosti na kojoj su roboti izgradili svoju civilizaciju nakon što su se ljudi poklonili i napustili pozornicu. Pod tim mislim „nakon što su ljudi sami sebe uništili ratovanjem/ zagađenjem/ klimatskim promenama“. Strip ne specifikuje u punoj meri kako je ljudska rasa sebe dovela do ekstinkcije ali ona jeste iza sebe ostavila relativno haotičan ekosistem i tehnologiju koja je, prepuštena sama sebi, iskoristila ono kapaciteta za, jelte, mašinsko učenje koje je imala da kreira imitaciju ljudskog društva što će biti samoreplicirajuće, pa i prosperitetno. To da robotsko društvo nalikuje ljudskom nije samo puka neophodnost da biste uopšte mogli da imate ovakav dramski narativ već i podseća na jednu istinu koje smo već danas svesni, vezanu za to da i nominalno autonomni sistemi veštačke inteligencije koji „sami“ uče, svakako i dalje nose sa sobom mnoge nevidljive predrasude i sisteme vrednosti što su ih nasledili od ljudi koji su ih konstruisali.

Ovo je zanimljivo i jer ljudi koji se pojavljuju u ovoj priči nisu neki  ljudi pali s Marsa, tipa, ekspedicija poslata u svemir koja se stolećima kasnije vraća na Zemlju i zatiče planetu prekrivenu robotima, već je ljudska rasa praktično restartovana „iz epruvete“. Robotsko društvo nije imalo stvarnu potrebu za ljudima, ali su robotska nauka i tehnologija došli do tog stadijuma da mogu da naprave ljude iz dostupnog genetskog materijala (stvarnog ili digitalnog – ni ovo nije mnogo bitno) i roboti prvo šestoro ljudi naprave kao eksperiment, da pokažu sebi i širem robotskom društvu da to mogu da učine.

Dalje „generacije“ ljudi koje roboti prave (mada se i ljudi među sobom razmnožavaju) bivaju pravdane i izvesnim ekonomskim razlozima, mada je jasno da je ovo i dalje više eksperiment za robote. No, ljudi, koji su zahvalni robotima za ponovno oživljavanje rase – i imaju pun uvid u njenu istoriju, kulturu itd. – istovremeno osećaju da su klasno diskriminisani i narativ Metal Society je narativ o ljudima koji se suočavaju sa rastućom rasnom mržnjom od strane robota i njihovim pokušajima da se nametnu kao ravnopravan partner u društvenom, jelte, dijalogu.

No, Kaplan ovo piše sa dosta nijanse i pažnje i mada pojedinačni likovi možda nisu toliko duboki i zanimljivi izvan te centralne teme i teze stripa, ovo nije puka rekonstrukcija borbe afroameričke populacije za građanska prava već kompleksnije postavljena dilema u kojoj se vidi da ljudski napori da se dokažu kao ekonomski korisni – čak nezamenljivi – za novo društvo, istovremeno dovode do klasnih potresa među robotima od kojih mnogi gube dotadašnje poslove i društvene statuse.

Jedan od gnevnih robota rešava da izazove predstavnicu ljudske rase – prominentno prisutnu u borbi za ljudska prava – na dvoboj, a što je običaj u robotskom društvu kada se dilema ne može rešiti racionalnim mehanizmima jer obe strane imaju podjednako validne argumente. Ljudi na ovo pristaju jer osećaju da bi javni duel uokviren srazmerno civilizovanim pravilima, bio dobra prilika da se pokažu kao punopravan učesnik društvenih događaja, ali što se borba više bliži postaje jasnije da je ovo i za jednu i za drugu stranu vrlo važan događaj u kome će razne političke frakcije gledati da izvuku korist za sebe. Na kraju dvoje protivnika, koji se nedeljama spremaju za duel dosežu neku vrstu ratničke mirnoće i ogromnog respekta jedno za drugo dok su zajednice koje njih dvoje predstavljaju na rubu erupcije, spremne da jedna drugu rastrgnu na komade.

Kaplan se sa ovim stripom upregao da ispriča vrlo kompleksnu, socijalno i politički višedimenzionalnu priču i to da je narativ povremeno podređen davanju informacija a likovi često usredsređeni samo na jednu stvar je naprosto posledica ograničenog prostora. Ovaj strip, dakle možda nema ONOLIKO karaktera koliko bi bilo idealno ali je svakako sposoban da svoj zaplet dovede do kraja na interesantan način, prikazujući veliku tektonsku promenu u društvenim odnosima koja nastaje iz jednog središta u kome su dva borca u ringu.

Balbi je vrlo dobar crtač i uspeva da postigne idealnu ravnotežu između ozbiljne, dramski intonirane naracije i činjenice da je centralni motiv stripa brutalna, spektakularna borba u futurističkom ringu. Njegov lejaut je uredan a opet dinamičan, prilagođen dosta složenom pripovedanju koje scenario od crtača zahteva sa čestim promenama lokacije i sažimanjima informacija. Likovi su mu karakterni (mada malo manekenski lepi ali meni TO nimalo nije smetalo), a što uračunava i robote a akcija je vrlo dinamična i atraktivna. Kolore je i ovde radio Marco Lesko i potvrdio da ima štofa za naučnu fantastiku, dajući ovom svetu preliv metalne, neuredne, pomalo prljave distopije u koju uspevate da poverujete iako ona verovatno ne bi istrpela detaljniju marksističku analizu. Troy Peteri je radio letering i uspeo veliku količinu Kaplanovog teksta da spakuje u probavljivu formu.

Metal Society nije savršen strip i ovde poruka često mora da ima prednost nad samim likovima a naracija je usredsređena na odmotavanje zapleta i nema prostora za karakterne momente, no on je svakako zanimljiv i tretira društvene protivrečnosti i klasne (ili uopšte, identitetske) tenzije na jedan zreo način. Svakako je vredan čitanja ako vam je na srcu naučna fantastika koja je manje „žanrovska“ a više „ozbiljna“ a da opet sadrži dugačke scene borbe čoveka protiv mašine. Amazon serijal prodaje ovde.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s