Film: Big Trouble in Little China

Pogledao sam Big Trouble in Little China, poznatu akcionu komediju Johna Carpentera iz 1986. godine i time popunio notabilnu rupu u neposrednom iskustvu i znanju vezanom za popularnu kulturu osamdesetih godina prošlog veka a koja je, kad se malo razmisli, prosto neobjašnjiva. John Carpenter je bio jedan od najvažnijih režisera u godinama kada se meni presudno formirao filmski ukus, čovek koji je napravio nisku besprekornih žanrovskih radova i utemeljio neka od i danas važećih pravila vezanih za žanrovski film. Smešten, recimo, na idealnu zlatnu sredinu između Stevena Spielberga i Sama Raimija, Carpenter je bio perjanica Novog Holivuda koju su drugi besomučno imitirali kroz osamdesete godine dok je on, činilo se bez napora, sa svakim novim filmom pomerao letvicu nekoliko pedalja više.

Carpenter je neko ko je zapravo dugo odolevao sirenskom zovu velikih studija i najveći broj njegovih najvažnijih filmova urađen je za male produkcije, sa niskim budžetima i sa autorom koji je često radio više poslova, od pisanja, preko režije do komponovanja muzike. I ovo je verovatno i bilo zaslužno za činjenicu da su njegovi filmovi bili drugačiji od aktuelne holivudske ponude tako da ih i kritika i publika primete, a opet sklopljeni sa visokim novoom zanata i jakim autorskim pečatom da postanu hitovi daleko preko mere koju su diktirali skromni budžeti i izbor relativno nepoznatih glumaca.

Carpenter je sa svojim prvim bioskopskim filmom, Dark Star iz 1974. zapravo na neki način pretekao Star Wars za čitave tri godine, ne po žanrovskom potpisu – za razliku od Lucvasovog samurajskog vesterna inspirisanog Kurosawom, Dark Star je bio blue collar horor u svemiru – koliko po izvlačenju naučne fantastike iz utopizma Star Trek i generalnog predizajniranog lo-budget kiča koji je tada vladao, nudeći uverljiv, živ svet i okruženje koje deluje stvarno, sa likovima koji nisu kosmički heroji već obični ljudi što rade težak posao. Scottov ikonični Alien je, ako hoćete da budete strogi, praktično visokobudžetni rimejk Dark Stara…

…osim što su svi ovi filmovi, naravno, varijacije na klasični The Thing from Another World iz 1951. No, Carpenter je, ne zaboravimo 1982. godine režirao The Thing, verniju adaptaciju romana The Thing from Another World i betonirao „creature feature“ format za osamdesete godine koji će mnogi imitirati ali niko, uključujući i nastavke Aliena, neće zaista prevazići.

Iako je radio u različitim žanrovima, Carpenter je definitivno bio utemeljen u hororu, kreirajući sa Halloween moderni slešer – i, može se argumentovati, pružajući i definitivni moderni slešer koji niko nikada nije prevazišao – pa posle toga radeći različite varijetete horora; sa The Thing smo dobili kombinaciju creature feature i body horror rada, sa The Fog smo dobili smalltown horor sa duhovima, a Christine je bila adaptacija aktuelnog literarnog hita Stephena Kinga i prilika da se Carpenter okuša u okvirima savremenog, „tehnološkog“ horora.

No, i njegovi ne-horor filmovi su u sebi nosili mnoge elemente njegovih horor produkcija. Escape from New York je bio rana forma ’80s akcijaša sa mačo-protagonistom i urbanim, post-kolaps mizanscenom a Assault on Precinct 13 idealan spoj kvazivesterna, horora i akcione eksploatacije.

Ovo sve nabrajam jer je njegov film iz 1984. godine, Starman bio tako neobičan otklon od dotadašnjeg rada. Sa jedne strane, studio je tražio nekoga ko će umeti da snimi romantičnu dramu o vanzemaljcu-među-zemljanima tako da se izbegnu – nepovoljna – poređenja sa Spielbergovim E.T. Sa druge, Carpenter je bio rad da sa sebe zbaci reputaciju režisera koji pravi isključivo horore i eksploatacije i da se progura u prvi ešelon novoholivudskih autora i Starman je bio čudan, neugodan spoj koji nije sjajno prošao na blagajnama.

Zbog toga će Big Trouble in Little China biti sa jedne strane bizaran a sa druge potpuno logičan naredni korak za Carpentera. Ako je Starman, sav ozbiljan i ambiciozan da pokupi silne Oskare* prošao srazmerno loše, onda je akciona komedija sa puno tuče, humora i bučnih specijalnih efekata, snimljena za prave pare morala biti uspešnija.

* mada je zaradio samo nominaciju Jeffa Bridgesa za glavnu ulogu i i dalje ostaje jedini Carpenterov dugometražni film koji je ikada dobio ikakvu nominaciju za Oskara

Osim što, naravno, nije bila. Big Trouble in Little China će označiti Carpenterovo razočaranje u velike studije i odluku da nastavi da radi u niskobudžetnoj produkciji, gde će tokom narednih decenija naređati još nekoliko uticajnih klasika i nekoliko notabilnih promašaja pre „penzionisanja“ u 2010. godini. Carpenter je danas sasvim zadovoljan time da bude izvršni producent za silne nastavke svojih klasičnih radova (Halloween pre svega) i da pare koje od toga zaradi troši na video igre. Penzija kakva se, slažemo se, samo poželeti može.

No, Big Trouble in Little China je i pored svog – mislim i prilično zasluženog – neuspeha u komercijalnom smislu, kao i veliki broj drugih Carpenterovih filmova, ostvario ogroman uticaj na popularnu kulturu i ostavio iza sebe značajan legat. Verovatno je samo činjenica da je ovaj film producirao veliki studio zaslužna za to što još uvek niko nije povukao Carpentera za rukav i pitao za mogućnost da se pravi nastavak ili makar rimejk. Big Trouble in Little China nikako nije sjajan FILM, ali jeste u pitanju intrigantan KONCEPT sa kojim studio na kraju nije bio najsigurnji šta da radi pa se to prenelo i u samu produkciju. Ipak, pričamo o rukama majstora koje su se ovde okušale u sasvim novom žanru i nekoj vrsti obavezne lektire za Carpenterove poštovaoce.

Jedan od razloga što film nisam gledao u vreme kada je bio u bioskopima je verovatno i to da je dobio srazmerno slabe kritike u domaćoj štampi – čak ga je i žanrovski vrlo friendly magazin YU Video okarakterisao kao vidno razblaženu verziju Carpentera – a i ja sam tada već bio u prvoj godini srednje škole i sebe smatrao probirljivim ljubiteljem filma, koji nema u životu vremena za polupečene, nedomišljene projekte.

Nije da sam u međuvremenu, jelte, dobio više vremena na raspolaganje, ali Big Trouble in Little China mi nije bio neugodan na ovo prvo gledanje u 2022. godini mada mi je jasno da bih se 1986. godine verovatno jako iznervirao u bioskopu što čovek tako hirurški precizne ruke kao što je Carpenter mora da se rve sa jednim meandrirajućim, cheesy scenarijom kao što je ovaj.

Naravno scenario je bio problematičan u startu i zapravo originalni skript koji su napisali Gary Goldman i David Z. Weinstein (kao njihov prvi holivudski rad) je smatran veoma problematičnim od strane studija koji nije bio siguran u kombinaciju vestern-mizanscena, orijentalističkog misticizma i borilačkih veština – a i sam Carpenter je scenario ocenio kao „nečitljiv“ mada je priznao da ima zanimljive ideje – pa je doveden iskusni skript-doktor W.D. Richter da modernizuje i adaptira originalni tekst. Goldman i Weinstein su se tu dosta svađali sa studijom i zahtevali da im imena budu na špici iako je Richter praktično napisao novu priču, smeštenu u moderno doba, ali je na kraju sve nekako ispeglano a i sam Carpenter je doradio Richterov scenario pre ulaska u produkciju.

Kurt Russell nije bio prvi izbor za glavnu ulogu – a i on sam nije bio naročito oduševljen scenarijom kada mu je na kraju ponuđen – jer je Carpenter želeo veliku zvezdu, kako bi se film takmičio sa Golden Child Eddieja Murphyja na ravnijoj nozi. Jack Nicholson i Clint Eastwood su bili zauzeti, pa je na kraju Kurt Russell i po treći put zaigrao kod Carpentera i ovo je, sigurno, bio odličan izbor. Russell, bivša zvezda Diznijevih produkcija iz šezdesetih i sedamdesetih je sa Carpenterom doživeo transformaciju u modernog akcionog antiheroja i njegove uloge u Escape from New York i The Thing su u mnogome definisale kako će protagonisti ’80s akcijaša da izgledaju i da se ponašaju. Do 1986. godine se prototip mišićavog alfa-mužjaka već čvrsto utemeljio u akcionom filmu pa je Russell pored učenja scenarija krenuo i u teretanu i veliki deo filma provešće u majici na bretele, pokazujući jake mišiće i moćan torzo. Frizura na repove se podrazumeva i Russell je ovim filmom već jednom nogom zagazio u dekonstrukciju stereotipa ’80s akcionog heroja.

Sam lik Jacka Burtona je svakako konfliktan po mnogo osnova. Big Trouble in Little China je film koji eksploatiše orijentalističke trope i stereotipove primerenije početku veka nego osamdesetima, ali to radi sa iskrenom ljubavlju prema kineskim wuxia filmovima pa je u pitanju neobičan spoj. Sam karakter Jacka Burtona kao da je baziran na ideji parodiranja lika koji je u Peckinpahovom Konvoju igrao Kris Kristofferson, kombinujući mačo kodifikaciju sa goofy karakterizacijom. Kao veliki beli spasitelj u kastu koji je većinski sastavljen od kineskih glumaca, Russell i njegov lik su praktično višak u priči koja je naglašeno „kineska“ i on vrlo očigledno predstavlja način da se gledalac insertuje u narativ. Utoliko, Russellova motivacija za sve ono što radi u filmu je prilično veštačka i neubedljiva – Carpenter je upravo i proširio lik koji igra Kim Cattrall kako bi on imao više motiva da se meša u interne Chinatown sukobe – i on prilično neugodno sedi između Kineza koji se ozbiljno i srčano bore za stvari koje su njima važne. Ali baš zato je Russellova karakterizacija uspešna jer je on zbunjen, zapanjen, većinu vremena iznerviran što ništa ne razume i daje sve od sebe da bude asertivan, delatan lik u narativu kome zapravo nije potreban.

Otud su goofy karakterizacija i ismevanje mačo-klišea prikladan izbor za film koji i na vizuelnom planu operiše sa ansamblom sastavljenim od vitkih/ elegantnih kineskih glumaca i kaskadera i gde Russellov nabildovani Burton deluje kao praktično komični predah.

Verovatno bi bilo preterano reći da je Big Trouble in Little China programski pravljen da ismeva ’80s akcijaš koji su Stallone, Norris, Schwarzenegger, Bronson i ostali izneli na svojim plećima uzimajući predloške od Millera, Peckinpaha i samog Carpentera, ali on jeste neočekivano efektan u svom omažiranju wuxia akcijaša i kontrastiranju njihove imaginativnosti i vizuelne razigranosti sa mračnom kvazi-ozbiljnošću holivudske akcije. Ako se Big Trouble in Little China uporedi sa Cosmatosovim filmom Cobra iz iste godine u kome Stallone i Brigitte Nielsen zapremaju sličan prostor kao Russell i Cattrallova kod Carpentera, primetno je da Carpenterova obrada tropa žene koju seksualno ugrožavaju i muškarca koji dolazi da je spase uz mnogo prolivanja krvi ima parodičnu dimenziju. Utoliko, neuverljivost Burtonove motivacije i odsustvo hemije između dva glavna bela lika služe da podcrtaju klišeiziranost ove postavke, pogotovo na planu čiste, bajkovite veze koja postoji između dvoje kineskih likova što se nisu videli decenijama i samo žele da žive u miru i slozi do kraja života. Naravno da Carpenter ovde jedan kliše suprotstavlja drugom, ali vizuelnost filma, u kojoj su Kinezi daleko zanimljiviji od WASP-ova, imaju daleko jasnije uloge u priči i bore se efikasnije i efektnije – jer je za njih ovo borba od sudbinske važnosti – je neporeciva. Naravno, i sam Jack Burton u finalu filma odbija da čak i poljubi ženu za koju se do tada strastveno borio, možda u demonstraciji mužvenog stoicizma, ali jednako se ubedljivo ovo može čitati i kao priznavanje autora filma da mu u ovoj priči nije mesto i da je njegova motivacija generisana mehanički.

Russell je svakako šarmantan u ovoj ulozi – fish out of water lik koji ništa ne razume ali se pridružuje borbi za koju nije opremljen i često ne zna šta da radi, pa i pravi komične greške, nastavljajući da time potkazuje stereotip mačo-protagoniste. Nasuprot njemu je okretni Dennis Dun, koji je debitovao prethodne godine u Ciminovoj Godini zmaja i koji ovde pokazuje zavidnu fizičku spremu i emotivni raspon kakve Russellov lik zapravo i nema. Naravno, i Dun je sveden na stereotip i ovo nikako nije film sa dubokim karakterizacijama i nekakvim ozbiljnim radom sa likovima. Njegova postavka je stereotipna pa su takvi i likovi, a priča je smuljana.

Zapravo naracija je – atipično za Carpentera – konfuzna, sa dvaput ponovljenim skoro identičnim odlaskom u spasilačku misiju na neprijateljsku teritoriju i nejasnim rizicima, moćima neprijatelja, pa i blagom inflacijom specijalnih efekata i statista. Carpenter je kroz svoje dotadašnje filmove demonstrirao superiorno vladanje prostorom i postavljanjem/ kretanjem ljudi kroz njega tako da se sam gledalac oseća kao da deli isti prostor sa protagonistima i da ga razume kao i oni (Assault on Precinct 13, The Thing ali i Escape from New York) i ovo na mikro-planu apsolutno radi i u ovom filmu sa besprekornim malim set-pisovima svakih nekoliko minuta. No, generalna naracija je slabija, manje uverljiva i film na kraju više funkcioniše kao ta niska set-pisova nego kao uverljiva priča, čak i kad mu se obračuna popust na komediju.

No, možda je najveća vrednost Big Trouble in Little China sa koliko ubedljivosti on uspeva da omažira hongkonške borilačke filmove. Kostimi, koreografije i set-pisovi svakako nisu direktno prepisani iz azijske produkcije, ali vrlo jasno i upečatljivo koriste njihov jezik sa dinamičnom režijom borbe, izvrsnom montažom i likovnošću scena u kojima se različito uniformisani likovi bore na više lokacija na setu, na sve strane lete magije i drugi specijalni efekti a čudovišta se pomaljaju iza svakog ćoška. Carpenter je ovde superioran u spajanju wuxia energije sa sopstvenim talentom za pripovedanje i ovde ima nekoliko scena koje su naprosto izvanredne. Momenat u kome se, recimo, niz statua Bude ruši poput domina je izvrstan sažetak Carpenterovog shvatanja ne samo kadriranja – sa širokim uglom koji zahvata čitavu prostoriju po širini i dubini – već i montiranja tako da se dramatičan prizor, a koji ima potencijal i da postane monoton do kraja, spretno dinamizuje ubačenim kadrovima i tako se postignu i efekat simboličkog „završavanja“ misije, ali i mikro-naracija unutar ove scene. A što je pristup od koga su savremeni režiseri žanrovskog filma po pravilu operisani.

Big Trouble in Little China, dakle, nije sjajan film i snob koji sam bio sa petnaest godina bi verovatno smatrao da je protraćio stotinak minuta na njega. Gledan u 2022. godini on mi je bio simpatičan na ime toga što su kineski likovi, i pored mnogo prisutnih orijentalističkih stereotipa zapravo asertivni i imaju delatni suverenitet do mere kada se lik Jacka Burtona, rekosmo, maltene potpuno razotkriva kao puka prečica za gledaoca, kao i na ime dobre akcije, uspelog vizuelnog humora i, naravno, Carpenterove muzike. Takođe, postao sam svestan da je Kim Cattrall igrala – pored Porky’s i prve Policijske akademije – i u još jednom ključnom žanrovskom filmu osamdesetih pa je time moj osećaj da je ona bila jedini okej lik u Seksu i gradu još više naknadno produbljen.

Carpenter je posle ovog filma odustao od pokušaja da se probije u visokobudžetne produkcije, svestan da on nije čovek za saradnju sa velikim studijima, i „zvanično“ postao nezavisni filmmejker koji će zatvoriti osamdesete kultnim They Live a onda imati interesantnu i ne uvek sjajnu trajektoriju kroz naredne decenije. Ipak, iako Carpenter nikada nije postao režiser blokbastera poput, recimo, Raimija, njegov je uticaj na moderni film ali i popularnu kulturu u celini još veći i čak je i srazmerno neuspešan rad poput Big Trouble in Little China iza sebe ostavio ogroman legat, uključujući u vidu omaža u videoigračkom serijalu Mortal Kombat. To da će se Carpenter pokazati kao strastven gejmer i da je i sarađivao na nekim horor video-igrama (F.E.A.R. 3, recimo) je zbog toga na neki način i prirodno zatvaranje kruga.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s