Film: RoboCop (2014)

Trebalo mi je osam godina da pogledam RoboCop, onaj napravljen 2014. godine kao rimejk i ribut slavnog serijala. Osam godina sam odolevao nečemu za šta sam znao da može biti samo razočaranje uprkos činjenici da glavnu ulogu igra Joel Kinnaman, čovek koji u meni proizvodi poverbijalne (homoerotske? youbetya!) leptiriće u stomaku, kao i da je film režirao brazilski maverik José Padilha poznat po cenjenom Elitnom Odredu. Padilha je pričao i kako su mu u Sonyju nudili razne tezge nakon što je u Brazilu stekao izuzetnu reputaciju, i kako je on sve vreme mislio kako mu se ništa od svega toga ne radi i merkao poster originalnog RoboCopa na zidu da bi ih na kraju otvoreno pitao da li bi mogao da se radi rimejk ovog filma. S obzirom da smo i početkom prople decenije već udobno živeli u kulturi rimejkova, ributova i reciklaža, nije naročito veliko iznenađenje da je studio rekao „OK“*, kao i da su za ovu produkciju regrutovali vrlo solidan ansambl holivudskih drugopozivaca koji će sparingovati sa Kinnemanom i služiti da njegovu otetu ljudskost pronađemo u refleksijama i njihovoj emotivnosti.

* uostalom, priprema rimejka sa Darrenom Aronofskym u pilotskom sedištu je već nekoliko sezona bila tema o kojoj se pričalo

Kada imate godina koliko imam ja, originalni Verhoevenov RoboCop iz 1987. godine je neka vrsta relikvije, svetinje kojoj se vraćate mnogo puta u životu samo da biste svaki put u njemu pronašli neki novi sloj refleksije, satire, kritike, ultranasilan, a opet otrovno duhovit film kome je uspelo da ima, što kaže naš narod i kurac u dupetu i dušu u raju, sa nekim od najekstravagantnije nasilnih akcionih scena urađenih u holivudskom mejnstrimu osamdesetih godina ali i sa izuzetno sigurnim rukovanjem naučnofantastičnom premisom koja je, kako to i treba da bude, rekla mnogo o sadašnjosti spekulišući o budućnosti. Originalni RoboCop je remek delo ne samo na ime svoje teme i njene obrade već i u zanatskom smislu, pokazujući da je nizozemski dramski režiser bio ne samo dorastao holivudskim akcionim standardima već da je bio u stanju da ih na mnogo nivoa sasvim prevaziđe i ponudi istovremeno ubedljivu distopiju, brutalnu satiru, elegantnu transhumanističku elegiju, kao i urnebesnu akciju.

Naravno, uspeh filma je porodio franšizu i već je nastavak, na kome Verhoeven nije radio, koji je režirao Irvin Kershner, čovek i dalje zaslužan za najbolji Star Wars film koji smo gledali, a po scenariju Franka Millera, verovatno najveće američke strip-zvezde osamdesetih godina, bio mnogo više studijski produkt nego nekakav smeli produžetak Verhoevenove vizije, dok je treći film iz 1993. godine bio već neprikriven najamnički rad kako i za Millera tako i za Freda Dekkera koji ga je režirao po scenariju pisanom zajedno sa Millerom. Ali RoboCop je bio toliko snažan simbol da je, ne zaboravimo, film koji je čak i u osamdesetim godinama bio primećen po IZUZETNO naglašenom nasilju i mnoštvu horor elemenata na kraju imao i ne jednu već dve animirane seriju za decu rađene po motivima franšize, te još par igranih serija koje su sve išle na ublažavanje radikalizma prvog filma iako su uglavnom ignorisale njegove nastavke.

Utoliko, rimejk originalnog filma jeste delovao kao interesantna ideja, pogotovo imajući u vidu koliko je akcioni film u Holivudu u periodu od bezmalo tri decenije promenio svoj senzibilitet i estetiku, umanjujući grafičku nasilnost i izmeštajući se dobrom delom iz desničarskih tropa koji su dominirali tokom zlatnog perioda osamdesetih i ranih devedesetih.

No, ovaj partikularni rimejk je razočaranje utoliko što uspeva da o nekoliko tema koje pokrene na kraju ne kaže baš ništa, zadovoljavajući se time da ih samo pomene ali se žestoko braneći od bilo kakve njihove razrade. RoboCop (2014) je pritom i zanatski neobično sveden film sa budžetom od preko sto miliona dolara koji je, izgleda, otišao pre svega na scenografiju i kostime, ali sa sasvim neimpresivnim akcionim programom i dramaturškim posrtanjima koja naprosto ne bi trebalo da su dopustiva u filmu ovog nivoa koji pritom namerava da oživi franšizu ovakve reputacije.

Kako su originali scenaristi i ovde potpisani na špici, tako se može govoriti o tome da postoji jasna spona sa originalom mada je jasno da je Joshua Zetumer, relativno neiskusni skript-doktor, ovde stvarni autor. Film, kako je jedino i pravilno, prati radnju originala u načelu ali ima sopstvene teme i ideje, no, za razliku od originala, on je vrlo mlitav kada treba o tim temama i idejama nešto da se i kaže.

Ključna razlika u samom startu je što za razliku od starog RoboCopa koji se bavio za osamdesete vrlo karakterističnom panikom vezanom za urbano nasilje i kriminal, te stalnom (desničarskom) mantrom da je policija sputana propisima i nema dovoljno ovlašćenja niti resursa da zaštiti građane, novi RoboCop na početku filma ide drugim smerom i dotiče se aktuelnije teme militarizacije policije. Štaviše, televizijski komentator Pat Novak u svom prilogu na početku insistira da američka vojska već godinama uspešno koristi humanoidne robote kao čuvare reda u „pacifikovanim“ zonama – ilustrujući ovo živim reportažnim uključenjem iz Irana koji je sada pod američkom kontrolom – i da su oni tamo dokazali svoju efektnost i efikasnost a da samo nekakvi salonski političari u Americi sprečavaju besmislenim propisima da se ova tehnologija prenese i na ulice američkih gradova. Argumenti da su mašine oslobođene predrasuda, da delaju efikasno u zaštiti civilnih života i smanjuju žrtve na strani, jelte, dobrih momaka su sve interesantne teze ali film ne stiže da se zaista pozabavi njima niti razrađuje ijednu od njih. Štaviše, talk show Pata Novaka deluje više kao alatka za ekspoziciju a manje kao mesto za sučeljavanje teza i kontrateza i Padilha ovde promašuje jedan čist zicer, emulirajući Verhoevenovu formu ali mašeći čitavu suštinu (i tablu).

Utoliko, razrada sržnog zapleta se najpre bavi transhumanističkim elementom priče. Policajac Alex Murphy, u Kinnamanovom tumačenju, prolazi kroz ozbiljnu psihološku i filozofsku krizu kada shvati na šta se njegovo telo svelo nakon jedva preživljenog atentata koji je izvela detroitska kriminalna grupa nezadovoljna njegovom istragom i film ima par scena intenzivne, i dobro snimljene, emotivnosti koja treba da nam posluži da napunimo rezervne baterije jer će Kinnaman kasnije glumiti vrlo, vrlo svedeno. Naročito nakon što mu firma Omnicorp, zaslužna za njegovu rezurekciju u robotizovanom egzoskeletu, umanji dotok hormona vezanih za emocije u ono što je ostalo od njegovog centralnog nervnog sistema, a u cilju prevencije nekontrolisanih emotivnih reakcija na post-traumatske trigere.

Ovo je jedan slidno postmilenijalski pogled na transhumanizam generalno i RoboCopa partikularno sa fokusom na ljudske emocije i dubokim strahom od nestanka sopstva kome je definitivno mesto u ovakvoj franšizi, ali film nakon prvih 40 minuta vrlo malo pokušava da uradi sa ovim i pretvara se u predvidiv i vrlo pešadijski izveden akcioni film u kome set pisove možete da prepričate i pre nego što se oni dogode, te naracijom u kojoj Murphy vraća delić svoje humanosti iz kandži zle korporacije koja je – ta naracija – sasvim mehanička, bez diskusije o svojim temama, i ide od tačke do tačke bez skretanja ili ikakve kreativnosti.

Ta mlitavost u pripovedanju ne može da bude zamaskirana vrlo dopadljivim scenografskim i kostimografskim rešenjima. Joel izgleda izuzetno kao lice postavljeno na vrh crnog, oklopljenog robotizovanog tela a Omnicorpove laboratorije i kancelarije su impresivne, no ovo je vatromet koji ide u prazno jer tamo gde se to najviše računa – u akcionim krešendima – Padilha kao da je radio sa skresanim budžetom. Takođe, odličan lajnap glumaca u sporednim ulogama – Samuel L. Jackson, Michael Keaton i Gary Oldman – čini moćan kontrast Kinnamanovom programski robotskom performansu ali film njihove likove, sa vrlo jakim izvedbama stavlja u funkciju te neubedljive, mlitave priče koja na kraju kao da nema snage da zaista nešto kaže o svojim temama.

Utoliko, ceo podzaplet o tome kako korporacija emisijama hormona može da kontroliše raspoloženja kiborškog policajca i kako tokom akcije softver zapravo preuzima kontrolu nad njegovim postupcima, dajući mu samo iluziju da donosi odluke deluje kao da je u velikoj meri inspirisan temama koje je Hideo Kojima – vrlo opširno – obrađivao u igri Metal Gear Solid 4: Guns of the Patriots iz 2008. godine, ali ovde obrade zapravo nema i kada film dođe do svog emotivnog (i, pretpostavka je, akcionog) krešenda gde treba da vidimo kako se čovek otrže mašinskom programiranju i pokazuje da je ljudski duh jači od mašinskih protokola, ovo je smuljano na brzinu, bez odgovarajućeg dramaturškog rada, bez stvarne drame i isplate onog što je gledalac uložio sa zanimanjem prateći prvi deo filma.

Omaž Kojiminom igračkom serijalu se da primetiti i drugde, kroz redizajn ikoničkog robota (bez ljudske komponente) ED-209 a koji ovde ne samo da izgledom dosta podseća na kombinaciju Metal Gear REX i Metal Gear Gekko robota Yojija Shinkawe već i kada jedan od njih „gine“, zvuk mukanja koji se čuje asocira na ono kako se Gekkoi oglašavaju u igrama.

No, dok je omažiranje simpatično, ono što dosta snažno ranjava ovaj film je akcija. Kako je u pitanju rimejk vrlo ikoničnog filma koji je mnoge trope akcijaša osamdesetih doveo do ekstrema, nemoguće je ne uhvatiti se za glavu na pomisao da RoboCop (2014) naprosto ne nudi NIŠTA na polju akcije. Ovde ne govorim o odsustvu krvi i amputacija koje se podrazumeva u PG-13 produkacijama – a što su MNOGI filmu zamerili – već o intenzivnom odsustvu maštovitosti u režiranju akcionih scena. Da dam pohvalu tamo gde je zaslužena – film koristi Focusovu čuvenu pesmu Hocus Pocus za jednu scenu testiranja RoboCopovih borbenih sposobnosti i ova je pesma donekle oživljava, ali ovo je jedan udžbenički primer za to kako nije bitno biti prvi i Edgar Wright će tri godine kasnije u Baby Driver ovu pesmu iskoristiti NEUPOREDIVO efektnije, sinhronizujući akciju sa akcentima muzike, a u skladu sa sržnom temom svog filma. U RoboCopu je ovo, prosto, biranje lepog zvučnog tapeta, bez tematske relevantnosti ili ambicije da muzika na neki način postane i deo teksta filma pa je onda i Clashova verzija I Fought the Law na špici tek površno signaliziranje gledaocu kako bi trebalo da tumači razrešenje filma koji naprosto nije imao smelosti da se uhvati u koštac sa svojim temama, bilo da ih prodiskutuje, bilo da ih satirizuje.

RoboCop (2014) je prosto takav film koji počne a onda se završi i usput pomene i vojnoindustrijski kompleks, i softver koji donosi odluke umesto ljudi a oni misle da su to njihove odluke, i korporacijske marketare koji testiraju dizajn robotizovanog oružja na fokus grupama kako bi videli šta će biti najpopularnije kod različituh populacija, ali ništa od toga do kraja nije bitno i ujedinjenje Alexa Murphyja sa svojom porodicom, te masa koja kliče Robokapu su isprazni, feelgood prizori koji treba da nas zavaraju i ubede da smo zadovoljni što je „pravda“ trijumfovala. Nažalost, ovaj i ovakav film je, i pored komercijalnog uspeha, zakopao franšizu i kasnije planirani nastavak originalnog filma iz pera originalnog scenariste Eda Neumeiera a koji je trebalo da režira Neill Blomkamp nikada nije ugledao svetlost dana uprkos tome što je delovalo kao da kosmos koačno počinje da ime smisla. Neumeier umesto toga sada priprema prikvel TV seriju za koju, ako ikada zaista bude nastala, ne verujem da ću skupiti dovoljno entuzijazma. Ovaj rimejk, ako ništa drugo, jasno pokazuje da vam za rimejkovanje vizionarskih filmova verovatno ipak treba vizija i da dobar tim u kokpitu naprosto nije dovoljan ako studio tu viziju nema. Nije mi žao što sam ga pogledao koliko mi je, jelte, žao što je napravljen. Ali dobro, sad mi preostaje da pogledam kraudsorsovani rimejk Robokapa na Vimeu i da vidim koliko je to pametno ili glupo. Stay tuned.