Glass Onion: A Knives Out Mystery kao „nastavak“ filma Knives Out o kome sam pisao prošle nedelje radi sve ono što bi se očekivalo od drugog filma u serijalu započetog ekscentričnim, smelim čitanjem klasičnog „murder mystery“ predloška. Naime, ide još smelije i radosnije u smeru ekscentričnosti, ekstrovertnosti pa i eksperimentisanja sa formom i, na neki način, dolazi do granice farse u kojoj se gledalac pita da li je ovog puta on zapravo pozvan da učestvuje u komplikovanoj igri zločina i kazne što se odvija na ekranu. Jer, da bude jasno, ovde ne samo da gledalac nema sve potrebne podatke da „reši“ slučaj ubistva pre nego što to film učini za njega, već se film eksplicitno ponaša kao da to nije ni bitno.
Pravljen ovog puta, vrlo ciljano za Netfliks – koji je iskeširao čak 469 miliona američkih dolara za distribuciona prava – drugi film Riana Johnsona u serijalu koji će, na osnovu ugovora između Lionsgatea i Netflixa morati da ima najmanje tri, Glass Onion: A Knives Out Mystery je proveo u bioskopima svega nedelju dana pre nego što je pred praznike pušten na najveći striming servis na svetu. Kako Netfliks u poslednje vreme dosta jako krvari pretplatnike što beže privučeni originalnim programima koje proizvode Disney i Amazon za svoje servise, tako je i visokoprofilni novi rad prestižnog režisera, napravljen kao promišljeni nastavak velikog hita od pre tri godine i dostupan taman pred božić i Novu godinu svakako solidan potez u aktuelnom ratu striming platformi. I možete da pričate šta hoćete o sumnjivom komparativnom kvalitetu Netfliksovih serijskih programa u odnosu na konkurenciju, ali Glass Onion: A Knives Out Mystery je punokrvni rokenrol šou, još jedna vrtoglavo zapetljana priča o misteriji, ubistvima i ekscentričnoj grupi osoba koje su njima povezane na način koji privatnom detektivu Benoitu Blancu daje razlog da se naježi od slasti.
Rian Johnson je za ovaj film, naravno, krenuo od nule i ovo je another day in the office za Blanca, sa potpuno novim slučajem i potpuno novim ansamblom likova, bez ikakvih eksplicitnih veza sa prvim filmom. A što je, kad se sve sabere i oduzme i smela kreativna odluka u današnjem filmskom krajoliku u kome se ceni „lore“ i sve mora da bude povezano sa svim drugim kako bi simbiotske industrije wikija i JuTjub pojašnjavača imale šta da rade i besplatno ložile hajp.
Glass Onion: A Knives Out Mystery je i znatno drugačiji film od originala, već i po tome da je osetno moderniji po tonu i tematici, ali i po tome da se ovde „murder mystery“ format razvlači do samog pucanja već i time da skoro do pola filma nije očigledno da li se i kada uopšte dogodilo ikakvo ubistvo.
U smislu modernijeg tona i tematike, Glass Onion: A Knives Out Mystery je prvi film koji sam gledao u kome se eksplicitno pokazuje da se desila pandemija COVID-19 i ovo je zanimljivo usidravanje narativa u „realnosti“ koje mu odmah daje ne samo „stvarniji“ već i „aktuelniji“ ton. Originali Knives Out je bio „moderan“ film po vremenu i mestu radnje ali je bio i staromodan po svojim temama i njihovoj obradi, baveći se vrlo klasičnim crime i pulp motivima i u svojoj socijalnoj kritici, uprkos referencama na influensere i internet ratove između woke i alt right frakcija, delovao tradicionalno. Glass Onion: A Knives Out Mystery, naprotiv, kreće od pandemije, prikazujući različite načine na koje likovi shvataju odgovornost za nošenje zaštitne maske, a nastavlja se vrtoglavim kolopletom referenci na stvari koje su još uvek u vestima. Kriptovalute, NFT, tehno-milijarderi, disruptivne tehnologije i biznis-modeli su ovde „meso“ priče, radije nego garnirung, a to što glavni junak, Benoit Blanc pandemijski lockdown provodi u kadi, igrajući Among Us preko interneta sa svojim prijateljima – među kojima je i Kareem Abdul Jabar, recimo – je ne samo Johnsonov način da pokaže publici da je i dalje down with the kids, već i jasna najava toga kakvu ćemo priču dalje pratiti.
Naime, priču koja nije, kako rekosmo, očigledan murder mystery od samog početka jer od samog početka nije vidljivo da je iko ubijen. Blanc se ovde zatiče usred neobičnog društva izolovanog na privatnom ostrvu u Egejskom moru, a na poziv techbro milijardera po imenu Miles Bron koji jednom godišnje okuplja svoju staru ekipu iz kafane u kojoj se nekada sanjalo o tehnološkim prodorima i menjanju sveta, da se proslavi njihovo dugogodišnje prijateljstvo. Blanc ne spada u ovaj krug prijatelja i to da je i sam dobio pozivnicu je neobičan glič u Matriksu za koji i sam Bron nema objašnjenje ali scena u kojoj se o tome raspravlja sugeriše da on ionako predvodi poslovnu imperiju u kojoj se neke stvari dešavaju bez njegovog znanja ili kontrole i da je to naprosto tako.
Ekipa Bronovih prijatelja je vrlo šarena i sastoji se i od naučnika i od političara ali i od modnih mogula i striming zvezda. Svi oni su u svojim industrijama veoma uspešni ali niko od njih nije uspešan kao sam Bron i Blancova primedba da svako od njih ima dobar motiv da Bronu želi zlo uklapa se uz Bronovu ideju da se vikend provede igrajući alternate reality game u kojoj će on biti „ubijen“ a da će gosti, tragajući za indicijama po ostrvu na kraju rešiti misteriju i da će svi da se dobro zabave. Naravno, prisustvo najvećeg svetskog privatnog detektiva malo će pokvariti ovaj plan…
Daniel Craig se u ulozi Beonita Blanca sada oseća već veoma udobno i uspeva da prođe čitav opseg od autentične emocije koja podseća da on nije samo perceptivni aspergerovac već zaista empatično ljudsko biće, pa do ekstremno šarmantnih, komičnih goofy epizoda analognog čoveka u ultradigitalizovanom svetu. Film ne počiva samo na njegovoj glumi, naprotiv, ansambl je i ovde veoma dobar sa partikularno odličnom Janelle Monáe ali i Daveom Bautistom koji baš ovih dana priča kako mu je gluma kod Diznija dozlogrdila i da svakako traži „dramskije“ uloge pa je ovde pružio vrlo solidan portret man’s rights/ gaming Twitch strimera čiji je jedini neuverljivi element to da čovek sa ovakvim zanimanjem može da priušti da tri dana ne bude na internetu. No, generalno je ansambl odličan, a smeštanje najvećeg dela radnje na sunčano grčko ostrvo sa ekstavagantnom arhitekturom, ornamentikom i tehnologijama dalo je priliku ne samo direktoru fotografije Steveu Yedlinu da razmrda mišiće već je i scenograf Rick Heinrichs sa čitavom ekipom art direktora i dizajnera dekoracija imao prilike za ekstravagantne ideje i zamamna vizuelna rešenja.
Ovo, pak, treba shvatiti i kao deo kritike koju film umeće u svoj murder mystery zaplet. Ekstravagantnost i glamur tretirani kao dokaz nečije vrednosti nisu nova tema, kao što to nije ni dekadencija bogatih, ali Johnson sa ovim filmom raspravlja partikularnu alotrposku modifikaciju novog bogataša, techbro milijardera koji nije „stvarni“ genije pa čak ni stvarni vredni radnik već neko ko je bio dovoljno srećan a onda dovoljno beskrupulozan da preuzme tuđu ideju i učini je svojom. Druga partikularna karakteristika ovakvih ličnosti je da su one selebritiji – na kraju krajeva niko od nas ne zna imena osnivača ili predsednika kompanija kao što su Sony, Toshiba, General Dynamics, British Petroleum ili čak Etihad, ali svi znamo ko su Jeff Bezos, Mark Zuckerberg ili Elon Musk.
Johnsonov Miles Bron nema slučajno prezime koje asocira na „brony“ subkulturu „bro“ nerdova, kao i na „brawn“ polovinu „brains and brawn“ formule u kojoj je neko drugi – suosnivač njegove firme – u nju uneo svoju pamet a Miles je dopunio beskrupuloznošću. On je narcistički sociopata spreman na sve u ime „disrupcije“ status kvoa koja će, pretpostavka je, doneti svetu novi evolutivni skok, ali zapravo nema klasičnu naobrazbu koja bi mu obezbedila zdravu perspektivu na problem koji pokušava da reši i probleme koje pritom kreira. Johnson ovde, da bude jasno, kritikuje pre svega taj karakterološki element techbro kapitalista i Glass Onion: A Knives Out Mystery vrlo malo ulazi u poslovnu kulturu firmi kakve predvode ljudi poput Milesa Brona, njihov tretman zaposlenih, neplaćanje poreza i too big to fail mentalitet. A što bi, priznajemo, bilo možda previše za film koji ionako ima mnogo likova i o svakom pokušava makar nešto da kaže kako bi pokazao spregu između rapidno napredujuće tehnologije, kulture celodnevnog spektakla i politike koja pokušava da jaše na obe odjednom. Reference na sweatshopove u Bangladešu ili neiskrene saundbajtove političara su tu bačene gotovo uzgredno i sasvim je legitimno reći da ih manje pažljiv gledalac neće ni upamtiti pored non-stop vatrometa referenci na sve živo, od Beatlesa (po čijoj je pesmi film i dobio ime), preko Betmena, Toma Cruisea u Magnoliji, Thomasa Pinchona, pa do Kanyea Westa i Fight Cluba.
Ovo je, onda, istovremeno i element koji problematizuje sam film jer koliko god da on blago ili oštro kritikuje neke savremene trendove i manire svakako nije iznad toga da im žustro podilazi kad god mu se pruži prilika. Utoliko, u odnosu na original koji je bio umireniji na ovom nivou, Glass Onion: A Knives Out Mystery deluje kao film žestoko nameran da vam se dopadne na ime svog stalnog demonstriranja da je „here and now“ i down with the kids.
Strukturalno, meni se dopala ideja o tome da film posle prve polovine ide u dugačak flešbek koji je prepričava iz druge perspektive, nudeći gledaocu stvarnu misteriju i ljušteći spoj po sloj titularnog luka da nam pokaže ono što je bilo u samom centru, svima nama pred očima a da smo mi gledali na drugu stranu i nismo ga videli. Razrešenje koje je Johnson na kraju napisao za svoje protagoniste je neobično ekscentrično, u skladu sa ostatkom filma, fokusirano više na poetsku pravdu nego na demonstraciju isceljujuće moći dedukcije stavljene u službu dobrobiti čovečanstva čime autor beži iz kalupa klasičnog murder mystery formata kako bi rekao nešto novo. I to treba ceniti. Iako Glass Onion: A Knives Out Mystery nema eleganciju i pravilnost identične prvom filmu, on je i dalje veoma zabavan „misaoni“ triler sa nekim izvrsnim glumcima, sjajnim set dizajnom i kamerom, odličnom muzikom Nathana Johnsona i socijalnom kritikom koja nije naročito sažižuća ali gledaocu makar na kraju pruža satisfakciju u činu kreativne destrukcije. Ja sam zadovoljan i rado ću gledati i treći nastavak kada ga bude.
Cveće zla i naopakog 