Jazz Nedeljom: Konstrukt feat. William Parker, Hüseyin Ertunç, Doğan Doğusel & Cem Tan: ToprakEv’de M​ü​zik

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ove Nedelje večeramo u paklu. I, mislim, doručkujemo. I užinamo. Imamo all-inclusive aranžman, rekao bih, jer album ToprakEv’de M​ü​zik a koga izvodi ansambl  Konstrukt feat. William Parker, Hüseyin Ertunç, Doğan Doğusel & Cem Tan je više od osamdeset minuta baš paklenog, urnebesnog lo-fi free jazza koji sleti sa šina već u prvih nekoliko taktova i nikada se više na njih ne vrati. Nije da tako nešto ne očekujemo od turske mašine po imenu Konstrukt. A upareni sa jednim od najvećih jazz kontrabasista poslednjih pedesetak godina, ovi su se ljudi na ovom snimku vinuli u neslućene visine. Ili, da ostanemo u temi pakla, spustili u njegove katranom namirisane, vrele dubine i tamo zahvatili nesvetu vodicu pravo sa izvora, da nam pokažu da je sve to jedna igra i zabava i da je pakao samo, jelte, konstrukt koji su zavidljivci izmislili da nas malo cimaju kada nam je lepo. Drugim rečima, ovo je muzika bez tema, bez harmonija i klasične lepote, ali ovo je i muzika koja nije puki „zvuk u pokretu“ već autentična kolektivna džez svirka ljudi koji misle slobodno, delaju slobodno, sviraju slobodno.

O sastavu Konstrukt sam već pisao prošle godine, a povodom njihovog albuma sa Joeom McPheejem i Peterom Brötzmannom, ali za slučaj da vas BAŠ mrzi da kliknete na ovaj link, evo dajdžesta: Umut Çaglar je ne samo mutzičar već jedan umetnik šireg interesovanja i zahvata, član, a neki bi rekli i jedan od ključnih činilaca istanbbulskog andergraunda već priličan niz godina. Çaglar je i vizuelni umetnik i didžej a kao muzičar on pre svega svira gitaru a onda i asortiman duvačkih instrumenata, uglavnom iz tradicionalnog registra. Tokom poslednjih par decenija imao je mnoge muzičke avanture, kao osnivač i predvodnik bendova poput Konstrukt i Karkhana, ali i u solo-vodama, uključujući i dve studijske saradnje sa Thurstonom Mooreom. Çaglar voli da kombinuje tradicionalno i eksperimentalno, narodno i avangardno pa ćete na njegovim pločama često videti kombinaciju etničkih instrumenata i elektronskih efekata. Sa Konstruktom je Çaglar napravio vrlo lepu sintezu raznih svojih interesovanja, temeljeći zvuk (promenljive) postave na nasleđu evropskog free jazza i improvizacije i zatim ostvarujući nisku uspelih saradnji sa patrijarsima avangardnog džeza kao što su pomenuti Joe McPhee i Peterom Brötzmann, ali i, dalje, sa mnogim drugim važnim imenima: Marshall Allen, Evan Parker, Keiji Haino, Otomo Yoshihide, Thurston Moore, Ken Vandermark… Ozbiljna, dakle, firma, ozbiljna koncepcija, ali uvek duboko i snažno ukorenjena u eksperimentu, u nepredvidivosti, u spontanosti i ambiciji da se iz prisutnih muzičara izvuče ono neočekivano, iznenadno, pomalo i transgresivno.

Album o kome danas pričamo snimljen je 2014. godine u Bodrumu i nikada ranije nije izašao, pa se, eto, 2023. godina može već sada pohvaliti time da nam je podarila jedan izgubljeni klasik. Jer, moram da kažem, ToprakEv’de M​ü​zik zvuči kao klasik od prvog tona. Prljav, opasan i ružan na najlepši način, naravno, i toliko jeftino snimljen da bukvalno na momente deluje kao da slušate poslednje trzaje free jazz nastupa koji upada u cru rupu i prisustvujete špagetizaciji zvuka zajedno sa muzičarima koji ne prestaju da sviraju – ali jebeni klasik.

Jer, mislim, William Parker je ovde RAZULAREN a on čak nije ni najrazulareniji čovek na ovoj bini.

O Parkeru se valjda dovoljno toga zna, ali za potrebe ljudi kojima je ovo danas prvi susret sa free jazzom, da kažemo da se radi o uglednom njujorškom muzičaru, lideru, improvizatoru i, možda i najvažnije, inspiratoru, koji je živa legenda što u osmoj deceniji života još uvek nekako prirodno i bez napora spaja klasične trope džez avangarde sedamdesetih godina prošlog stoleća sa modernim trenutkom. Parker je kontrabasista što je svoje ožiljke i ordenje zaradio sedamdesetih, pa onda svirao deset godina sa Cecilom Taylorom, kaleći se u najvrelijoj od svih free jazz vatri onog vremena, a od početka osamdesetih je i lider i diskografski aktivan u mnogim kontekstima. Gotovo da nema smisla nabrajati sa kime je sve Parker radio tokom ovih pet decenija. Pošto je radio sa praktično svima koji vam padaju na pamet. Naravno, jedno od najvećih poglavlja u njegovom životu bila je duga i plodna saradnja sa pokojnim Davidom S Wareom, ali Parker je mnogo snimao i sa Matthewom Shippom, sa Ivom Perelmanom, sa Charlesom Gayleom, sa Peterom Brötzmannom, Frodeom Gjerstadom, Jemeelom Moondocom, Hamidom Drakeom… sa svima.

Ne znam kako se zatekao na istoj bini sa Konstruktom te 2014. godine ali Bodrum je svakako poznat po svojim ekstravagantnim jazz programima, no, ovaj snimak, napravljen ručnim Tascam snimačem, verovatno nikada namenjen da bude distribuiran kao komercijalno izdanje, je takva erupcija energije da je teško odoleti joj.

Mada morate imati afinitete ka avangardnom, ekscentričnom, ikonoklastičnom. Morate biti neko ko u deformisanom zvuku nalazi interesantne nove estetike a ne neko ko se mršti što se „ne čuje baš dobro“. Jer ovo je takva svirka da je malo verovatno da su i muzičari jedni druge čuli baš dobro. Naprosto, ovo je free jazz rađen bez ikakvih prethodnih priprema. Ovde nema tema, nema harmonija, nema čak ni solaža. Tokom tri dugačka seta (najkraći je nešto ispod trinaest, najduži gotovo četrdeset minuta) muzičari sviraju apsolutno kolektivno, krećući se u istom smeru i sa istim namerama ali gotovo bez ikakvih pretenzija da sviraju zajedničke melodije ili teme. Ovo je muzika gustih tekstura i debelih slojeva zvuka, sa bubnjarima (Korhan Argüden i Cem Tan) koji sipaju freetime ritmove gotovo sve vreme i prekidaju ih samo kada spontano ulete u primitivni, tribalni gruv. Ovde nema svingovanja i šmekerskih sinkopa, ovo su free jazz bubnjevi koji više podsećaju na bombardovanje nego na muziku za ples i takav ritam i od neprebrojne duvačke sekcije zahteva adekvatan odgovor. Sam Umut Çaglar ovde ne svira gitaru već zurlu, ubacujući brutalne, prodorne etničke tonove u haos, a pored jednog jedinog „stvarno“ džez instrumenta (alt saksofon koga svira Korhan Futacı), sve ostale duvaljke su ovde striktno folklorno intonirane, od tradicionalnih (gralla, koja potiče iz Katalonije) pa do küstüfona koji je izmislio Ömer Küstü. Čak i Parker ovde manje svira kontrabas a više küstüfon, mada on čak i nije jedini kontrabasista na bini. Özün Usta svira drugi kontrabas ali je i treći bubnjar u ovoj postavi i to valjda dovoljno objašnjava koliko je ovo haotična i divna muzika.

Jer, iako je ovo dugačak, vrlo jeftino snimljen album, sa sirovim, abrazivnim zvukom, i muzičarima koji samo zasipaju bučnim, prodornim linijama, teškim, rafalnim udarcima, iako Parkerov kontrabas, kada se čuje (uglavnom kada ga svira gudalom) deluje kao ledolomac što proseca arktičke naslage i krši sve pred sobom, ovo je i dalje muzika lepote. Ne klasične, nikako, ne dostojanstvene i otmene lepote uz koju mirno kontemplirate. Već muzika razbarušene, umrljane, zadihane i neopisivo vesele lepote koja samu sebe stvara i proždire svakog sledećeg momenta i nudi slušaocu kontemplaciju višeg nivoa. Onu u kojoj će svakog trenutka biti pred novim izazovom i radosno prepoznavati da mu je dorastao. Nipošto ne propustiti:

https://umutcaglarmusic.bandcamp.com/album/toprakevde-m-zik-2014-unreleased