Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.
Szilárd Mezei je jedan od on domaćih muzičara za koje imam utisak da ne dobijaju dovoljno pažnje uprkos respektu koji imaju i na internacionalnom planu i, u slučaju ovog kompozitora i violiste/ violiniste, sada već strahopoštovanja vrednom opusu kompozicija i snimljenih albuma, da ne pominjem decenijsko živo nastupanje sa neprebrojnim postavama u kojima je izvođena delom komponovana, delom vrlo programski improvizovana muzika. Čini mi se da je novi album, Szilárd Mezei Ensemble: The Kangaroo is Watching dobra prilika da podsetim da je ovaj čovek trenutno na vrhuncu svoje kreativne karijere i da je verovatno ovo idealan trenutak da se oni koje to može da interesuje upoznaju sa njegovim stvaralaštvom.
Mezeija sam gledao, evo ne znam ni sam koliko puta, uglavnom na njegovim nastupima u okviru Ring Ring festivala, mahom u improvizovanim kontekstima i uvek me je impresionirala očigledna posvećenost i strastvenost sa kojima je izvođena jedna skoro po definiciji hermetična muzika. Neću sad da pravim neke divlje hipoteze i nagađanja o tome kako vojvođansko podneblje, jelte, ima depresivnu notu koja onda i muzici što je već u startu malo distancirana od većinske publike dodaje još na otuđenju, no fakat je da među domaćim muzičarima retko ko ima takav istorijat doslednog stvaranja unutar vrlo, vrlo cerebralnih granica, sa vrlo vrlo VRLO malo naklona bilo kakvom masovnijem ukusu, a da se i dalje radi o muzici koja je negde na razmeđi klasike i jazza.
Ko ga ne zna, Szilárd Mezei je školovani muzičar iz Sente koji je diplomirao violinu (mada danas, kao i na ovom albumu, najčešće svira violu), učeći u Senti i Subotici, a onda i studirao kompoziciju u Beogradu u klasi profesora Zorana Erića. Uvek naklonjen džezu i improvizovanoj muzici, Mezei još od polovine devedesetih nastupa sa mnogim postavama, prvo po tadašnjoj i eks-Jugoslaviji a onda i po mnogim festivalima u Evropi, uglavnom se baveći improvizacijom koja, iako slobodna, nikada nije prešla u potpuno neidiomatski domen. Mezeijeva muzika uvek je utemeljena na jasno strukturiranim osnovama i time ona čuva sponu sa karakterom klasične muzike i džeza, pa su i svi njegovi orkestri najčešće izvodili njegove kompozicije u kojima je improvizacija programski uključena. Sam navodi da su Witold Lutoslawski sa svojom aleatornom strategijom i Anthony Braxton dvojica kompozitora između kojih je pronašao svoj kreativni izraz, iako je kao mladić stremio pre svega Bartoku i Szabadosu. Tu negde treba pomenuti i njegovo angažovanje u okviru očuvanja mađarskog folklornog nasleđa, sa sviranjem narodne muzike i komponovanjem za pozorište, a album The Kangaroo is Watching je, rekao bih jedna skoro idealna suma njegovih interesovanja kao kompozitora, izvođača, improvizatora, predvodnika orkestra ali i, ako to nije isuviše teška reč, intelektualca sa zdravim interesovanjem za spajanje različitih svetova i koncepata.
Gledam šta sam pre skoro trinaest godina na Jazzinu pisao o tada aktuelnom albumu koji je izdao ugledni britanski Slam Productions i vidim da sam i tu imao dosta slične impresije: „Ako ovo zvuči kao užasno intelektualna teritorija, to je zato što jeste. Mezei ima i paralelnu karijeru kao izvođač autentične narodne mađarske muzike, ali njegov sopstveni opus koga proizvodi poslednjih petnaestak godina kao improvizator, kompozitor i vođa orkestra je najčešće karakterisan kao nepraštajuće cerebralna muzika. Tönk je zato, u određenom smislu, iznenađujuće pitka ploča. (…) Szilárd ovde svoj osmerac provodi kroz znatno više idiomatskog džez (i „jazzy“) zvuka nego što nas je do sada navikao da očekujemo. Razume se, dobar deo muzike zasniva se i dalje na atonalnim gestovima i strukturama koje su obrazovane oko događaja radije nego oko harmonije, ali ima ovde i propisnog svingovanja, čiste melodije i čistog soliranja. I na prethodnim Szilárdovim albumima bilo je svih ovih elemenata, no evolutivni proces ovde daje dosta tema za promišljanje dok slušamo kako složene dvadesetominutne kompozicije izrastaju iz jednostavnih tema koje se dalje harmonski variraju na različitim instrumentima, samo da bi se razlile u dugačke improvizacije u kojima surova disciplina okteta ni za trenutak ne popušta.“
Pa, recimo da je sa trinaest proteklih godina sve ovo tačno i za album The Kangaroo is Watching, samo apdejtovano za tih, jelte trinaest godina. The Kangaroo is Watching je i sama iznenađujuće pitka ploča koja i dalje čuva jedan vrlo hardcore cerebralni stav u svojoj srži, ali koja pažljivo, promišljeno, štavište strogo i disciplinovano napisane kompozicije stavlja u službu motiva koji su povremeno, pa… ljupki. A to je reč koju mislim da nikada nisam iskoristio da opišem bilo koji Mezeijev projekat. Recimo, treća kompozicija, desetominutna Léckeringő / Lath-Waltze i pored momenata u kojima nema prebrojivog ritma a muzika se kreira preplićućim, atonalnim improvizacijama na flauti, violini, udaraljkama, kontrabasu, itd. zaista ima i elemente valcera, a kada se u svirku uključi truba ona donosi ne samo svetliju boju čitavom programu već i povuče u smeru džeza.
Ansambl koji izvodi ove kompozicije ima čak dvanaest članova i pošto je album snimljen uživo, prošlog Avgusta, u Kulturnom centru Novog Sada, neophodno je i da ukažem koliko je zvuk dobar ali i koliko impresivno Mezei predvodi ovaj orkestar i obezbeđuje autoritativna izvođenja zaista kompleksnih kompozicija koje će slušaoca osvojiti i lepim motivima, pa i džezerskim improvizovanjem. Tako, recimo, Metal Cat, od šest i po minuta, koja album otvara odmah prikazuje da ćemo slušati kombinaciju klasičnog i džezom oplemenjenog zvuka, ali oboa, fagot, klarineti, vibrafon i saksofoni se ovde na momente vrlo lepo razigravaju i improvizuju slobodno i radosno.
Centralni događaj albuma je druga kompozicija, Bucu (Hommage á Kőrösi Csoma Sándor*, dedicated to Ervin János Lázár), najambiciozniji Mezeijev komad koji sam do sada čuo, dugačka više od pola sata i sa strahopoštovanja vrednim putem koji ona kroz kompleksne transformacije iz džeza (sjajne solaže na trubi i saksofonu) u impresionističku klasiku pređe a da ni jednom ne izgubi korak.
* Sándor Kőrösi Csoma, inače rođen u Transilvaniji karejem osamnaestog veka je bio veliki mađarski i evropski filolog, autor prvog tibetansko-engleskog rečnika i jedan od najposvećenijih proučavalaca budizma svog vremena
I ostale kompozicije su podugačke. Najkraća je Heli, koja sa nešto više od četiri minuta nudi umiljatu kinematsku sanjariju što me je podsetila na nastup koji sam svojevremeno gledao na kome je Mezeijev tadašnji kvartet svirao preko filma sklopljenog od scena iz starih, crno belih noir radova, ali je ovo znatno interesantniji „filmski“ muzički komad od onog što sam tada čuo, sa sigurnijom formom i besprekornom improvizacijom.
Uopšte, ansambl koji ovo svira je izvrstan, sa kombinacijom muzičara koji dolaze iz polja klasike i džeza (recimo Emőke Gnjatović na oboi, Predrag Okiljević iz Dragon’s Fuel na tenor saksofonu, stari kadar Ivan Burka na marimbi, vibrafonu i ksilofonu, Svetlana Novaković na flauti, Slobodan Dragaš na trubi itd.) i izvode Mezeijev složeni program sa puno razumevanja za senzibilitet i ton koji se želi postići.
Ovaj nastup dešavao se u okviru programa Dunavsko more, jednog multimedijalnog napora usmerenog na „predstavljanje kulturnog nasleđa i očuvanje prirodnih bogatstava jedne od najvećih evropskih reka“ i kao takav je, čini mi se, spojio elemente tradicije, folklorne ali i umetničke, sa za Mezeija uvek dragocenim pogledom u horizont i improvizovanjem izvan zadatih teorijskih granica. Finalna kompozicija, skoro četrnaestominutna Néz a kenguru je i najglasniji, najbučniji iskaz u ovom programu, označavajući bez stida tu aktuelnu fazu razigranosti i energičnosti koja se prirodno spaja sa Mezeijevom u osnovi uvek vrlo intelektualnom muzičkom građom. Pa, lepo. Uživao sam.
https://szilardmezei.bandcamp.com/album/the-kangaroo-is-watching
Cveće zla i naopakog 