Film: Nobody

Dakle, Christopher Lloyd, najpoznatiji kao ludi naučnik Doc Brown iz Back to the Future filmova, Bob Odenrirk, komičar koji je nekad radio i za Saturday Night Live i RZA iz Wu Tang Clan ušetaju na set snimanja filma i treba da glume porodicu. Zvuči kao početak nekog vica ali ovo je zapravo samo ur-premisa filma Nobody, novog, drugog celovečernjeg akcionog filma koji je režirao zastrašujuće talentovani ruski maverik Илья Викторович Найшуллер, u daljem tekstu Ilja Naišuler.

Naišulera je publika izvan Rusije upoznala pre 5-6 godina kada je njegova akciona ekstravaganca, Hardcore Henry (životopisan ovde), zdušno podržana (i koproducirana) od strane Timura Bekmabetova pronašla put do zapadnih festivala, a zatim čak i bioskopa, kreirajući priličan buzz u zajednici ljubitelja akcionih filmova, ali i zaradivši zapravo vrlo solidan novac s obzirom da je bila u pitanju maltene amaterska produkcija. Sa Hardcore Henry je Naišuler pokazao najmanje dve stvari: da je u stanju da uz praktično priručnu opremu i budžet što bi u Holivudu pokrio jedva trećinu ili petinu sličnog filma, napravi profesionalan, visokostilizovan i jako intenzivan akcioni rad, ali i da je, možda i važnije, on neko ko razume jezik modernog video-medijuma i u stanju je da ga, bez kompromisa u ijednu stranu, kanališe u biskopsko iskustvo, spajajući Youtube/ Reality adrenalin i videoigračku estetiku na besprekoran način. Hardcore Henry je bio svojevrsni događaj, ako ne revolucija ono svakako proof of concept, film koji je ne samo legitimisao perspektivu subjektivnog kadriranja tokom celog trajanja već i tehnički pokazao kako ona ne mora da bude ni malo ograničavajuća u pogledu snimanja sumanute akcije – naprotiv.

Utoliko, više od pola decenije kasnije, Nobody, njegova prva holivudska produkcija (film je finansirao Universal, a sa budžetom od 16 miliona dolara koji prebacuje Henryjev čak osam puta, ovo i dalje spada u decidno niskobudžetnu produkciju) je lako videti i kao svojevrsno razočaranje. Naime, ovo ne samo što je „normalan“ film, sa glumcima, koji igraju „prave“ likove što imaju „stvarne“ odnose koji se događaju u uverljivoj socijalnoj sferi, nego je u pitanju na neki način varijacija, i to nedovoljno pomerena, na jedan dosta utemeljen stereotip američkog akcijaša, onaj u kome mirni čovek koji samo gleda svoja posla biva uvučen u spiralu nasilja samo da bi demonstrirao kako se u njemu sve vreme krila zvijer.

Pokušavao sam da izbegnem pominjanje Johna Wicka, jer to je tek kliše, ali teško je ovde praviti se nevešt kada je Nobody napisao Derek Kolstad – scenarista Johna Wicka – a producirao David Leitch koji je, kažu, uz Chada Sathleskog režirao prvog Johna Wicka (kasnije i Atomic Blonde i Deadpool 2). Uz ovu vrstu podele karata, prilično je jasno da je Nobody od temelja pa do krova formatiran da se uklopi u kalup „novog akcionog filma“ što cveta u Americi poslednjih godina, dovodeći direct to video estetiku u bioskope, deakcentujući CGI i forsirajući razrađene koreografije borbe i rad kaskadera. Naravno, ni visokobudžetni Holivud nije ostao sasvim imun na ovakve stvari – Captain America: Winter Soldier je iste godine kada i John Wick imao ove elemente – a sa Wickom koji je postao vrlo lukrativna franšiza za očekivati je da ćemo na svim nivoima produkcije viđati i više ovakvih radova.

Naišuler je svakako čovek kome se može poveriti zadatak ovog tipa – tamo gde su Neveldine i Taylor stali, on je više nego opremljen da produži, obdaren izuzetnim okom za akciju i osećajem za režiranje kompleksnih borilačkih koreografija, i u tom smislu Nobody je neka vrsta njegove vizit-karte za dalju holivudsku karijeru, potvrda da nije u pitanju tek priučeni režiser video-spotova koga je jednom ukenjalo da napravi GoPro montažu od 90 minuta i ona neobjašnjivo zaradila 15 miliona dolara u bioskopu. Nobody je film koji je decidno „staromodniji“ od Hardcore Henry i koji – iako vitak sa jedva sat i po trajanja i solidnog tempa – pravi malo pauza za scene refleksije i kontemplacije što treba da nas privuku bliže likovima, podsete da ovo nisu tek mašine za borbu od krvi i mesa, već, jelte, trodimenzionalna ljudska bića sa emocijama i unutrašnjim životom. Naišuler ovde ne samo da se legitimiše već je i pomalo razmetljivo dobar, sa uvodnom montažom prikaza „normalnog“ života protagoniste koja je naprosto briljantna i sažima nekoliko znakovitih slika fantastičnim tempom. Nobody nam se ovde predstavlja kao film svestan da mora da ide „redom“ i prvo nas uvede u depresivno predvidiv život porodice iz dobrostojećeg američkog predgrađa* i njene malograđanske trope, kako bi kasnija divljačka akcija imala sociološku težinu – ali to radi sa takvim vizuelnim stilom i visokim tempom da je jasno da za volanom ovde sedi adrenalinski džanki lično.

*film je delom sniman u Torontu a delom u LA pa postoji i određena kognitivna disonanca kada iz nečega što je vidno „kanadskog“ tipa ušetate pravo na set GTA V

Zaplet Nobodyja je, rekosmo već, oslonjen na jedan sada već dobro utemeljeni kliše koji, ako ćemo iskreno, vuče poreklo još od Pekinpoovih Pasa od slame – onaj o „običnom“ čoveku koga ekstremne okolnosti neprijateljske okoline pretvaraju u mašinu za ubijanje. Originalno, ovo je bila parabola o rascepu između ruralne i urbane zajednice u Americi, o tenziji između liberalnijih, modernijih shvatanja i tradicionalnog života manjih zajednica, o paranoji intelektualca pred intelektualno inferiornom ali seksualno virilnom svetinom itd., ali Nobody ima tu otežavajuću okolnost da scenarist maltene prepisuje koncepte iz drugih filmova, pa onaj najslabiji element Johna Wicka* – čitava  mitologija o najamnim ubicama i njihovom „društvu“ – ovde dobija svoj odjek u aluzijama na prošlost protagoniste.

*zadivljujuće, ali ne mislim na Keanuovu glumu

Ovo donekle problematizuje Nobody jer čini Naišulerove napore da priču utemelji u „normalnom“ životu utoliko jalovijim – Nobody se već od pre svoje polovine razotkriva kao čist žanrovski film u kome su likovi zaista zapravo pre svega mašine za ubijanje i ovim druga polovina, iako ispunjena briljantnim akcionim scenama, pomalo gubi na dimenziji ljudskog zahvaljujući tom poništenju uverljivosti prikaza suburbijskog ennuija iz prve polovine.

Kako god, Hutch Mansell, naš protagonsit koga igra Bob Odenkirk, je hodajuća kriza srednjih godina, čovek zakopan u lepoj porodičnoj kući sa lepom ali pomalo otuđenom suprugom i dvoje dece od kojih ga starije – sin – sve više disrispektuje što se više vidi da je ćale izgubio životnu radost. Zaposlen u tastovoj firmi, Hutch ponavlja iste rutine svakog dana, tonući sve više u „samac u braku“ depresiju, a kada jedne noći porodica bude meta small time upada u kuću i razbojništva gde prepadnuti napadači odu na kraju sa svega par desetina dolara – jasno je da su inicijalno planirali da upadnu kod srazmerno bogatijeg suseda koji kupuje skupa kola i unaokolo se njima kurči – Hutch pada još niže u očima svoje familije, partikularno sina koji prezire oca što se nije borio i pustio da se na ovaj način onečisti svetost porodičnog ognjišta. Reči „beta“ i „cuck“ se ne pojavljuju u dijalozima ali mogu se videti ispisane na licima protagonista u ovom delu filma.

Naravno, posle svega jedan naoko trivijalan detalj u Hutchu probudi užasan bes i on reši da na neki način kompenzuje poniženje naneseno porodici. Naišulerova režija je ovde za svaku pohvalu jer on kroz ove obavezne stavove prolazi sa maksimumom efikasnosti i minimumom bespotrebnog pojašnjavanja, dovozeći nas u nekoliko lakih poteza do prvog važnog set pisa u filmu, slučajnog obračuna u autobusu, u kome se vidi ne samo apsolutna briljantnost njegove akcione režije – i koreografije – već i u kome maltene čujete kako se zupčanici krljaju jedan preko drugog dok film – i do tada britkog tempa – prebacuje u višu brzinu.

I menja (pod)žanr. Ono što je do tog momenta bila low key analiza strahova sredovečnih belih muškaraca suočenih sa nesnosnošću porodičnog/ suburbanog života koji se pretvorio u seriju trivijalnih razgovora i ponavljajućih a sve manje smislenih rutina što ne donose zadovoljstvo već samo troše vreme, postaje film Stevena Seagala samo sa režiserom koga ovaj poslednjih dvadeset godina može samo da sanja da ima.

Nije mi naročito smetalo što se ovde ide na vrlo klišeiziranu postavku u kojoj se naš junak, što je samo želeo da se malo izduva i potroši nakupljeni adrenalin, odjednom suočava sa masivnom,  opasnom i dobro opremljenom ruskom mafijom – Naišuler se sa Rusima vrlo lepo izigrao, uspevajući i da koristi žanrovske stereotipe ali i da svemu da autentičnost već i time što su korišćeni ruski glumci koji pričaju na Ruskom. Štaviše, nije mi smetalo ni to johnwickovsko zaranjanje u prošlost protagoniste i njenu praktično mitološku dimenziju jer je ono zapravo veoma svedeno, a uplitanje likova Christophera Lloyda i RZA-e u završnom činu je i dovoljno zarađeno i daje svemu jednu lepršaviju estetiku. U svojoj završnici Nobody je vrlo razigran film, sa mnogo briljantne akcije i duha i dodatak ovih likova obogaćuje te njegove dimenzije. Pogotovo Lloyd prikazuje sjajnu transformaciju dajući svemu i element gerijatrijskog akcijanja kakav je uvek dobrodošao kada se izvede s poštovanjem i bez prenaglašenog parodiranja. RZA sa svoje strane, kao ozbiljan profesionalac (snajperista*) uspeva da u sve unese crtu te stručne ozbiljnosti i zrelosti koja vidno nedostaje dvojici belih protagonista što su – svaki za sebe – suočeni sa spoznajom da je normalan, odrastao život nešto što se dešava drugima i da će oni radije večno živeti u infantilnom svetu igre.

*koji u jednom brijlatno režiranom momentu, suočen sa čak tri neprijatelja uspeva da ih svu trojicu naniže na jedan metak

Naišuler ovde nema ni mnogo para ni mnogo vremena pa je vidno koliko dovitljivih rešenja uspeva da napravi da film bude dinamičan, i da deluje skuplje i profesionalnije. Glavni negativac, ruski mafijaški bos Julijan (sjajni Алексей Серебряков koga sigurno pamtite iz Legende o Kolovratu) je prezentiran kroz dve vrlo uspele muzičke scene koje podsećaju da je Naišuler svoje veštine tesao režirajući spotove, ali koje ovom liku daju dimenzije kakve on u nekakvom uporedivom direct to video filmu naprosto ne bi imao. Nobody je, ponoviću, kao film Stevena Seagala ali koji je režirao nesrazmerno talentovan autor sa dovoljno vremena i para da najbitnije scene budu visokoestetizovane, režirane i izmontirane sa vrhunskom pažnjom.

No, i dublje od toga, Naišuler se drži premise filma veoma dosledno – pa je njegov „nobody“ u glavnoj roli čovek koji je „drugačiji“ ali nije natčovek. Već tuča u autobusu pokazuje da je Hutch neko ko ume da napravi i pogrešne procene, da primi udarac, da pusti da ga ponesu emocije – za razliku od Seagalovih likova koji su uvek potpuno nepogrešivi – i time on do kraja zapravo ima prostora za rast i razvijanje. U Johnu Wicku ili Atomic Blonde (ili, hajde u Cruiseovim filmovima o Jacku Reacheru koji se mogu spakovati u ovaj podžanr) ovog rasta uglavnom nema i ako protagonisti „greše“ to je najčešće iz simboličkih razloga. Hutch greši jer mu je pun kurac svega i ovo je vrlo osvežavajuće, a kada do kraja filma pređe u „full Rambo“ mod, sa sve pripremanjem improvizovanih zamki za neprijatelje čije putanje kroz bojište anticipira, to je dosezanje njegove „finalne forme“, poslednji stepenik na putu koji je prešao tokom devedesetak minuta. Odenkirk je u ovome vrlo dobar, transformišući se uverljivo iz „sad dad“ snuždenosti u akcionog heroja koji je i dalje uverljiv i ne izvodi nekakve nadljudske podvige već pobeđuje na osnovu dobrog planiranja, hladne glave i iskustva.

Relativno „b“ glumačka podela je ovde, mislim, Naišuleru zapravo išla na ruku. Lloyd i Michael Ironside donose sponu sa danas već mitološkim osamdesetim godinama*, RZA ima auru blaxploitation/ martial arts škole, Connie Nielsen nas povezuje sa holivudskim superherojskim blokbasterima dajući, ironično, vrlo prizemljenu, vrlo „civilnu“ ulogu, dok je Серебряков Rus sa autentičnom harizmom. Odenkirk ovde samo treba da bude uverljivo smoren i besan, bez preglumljavanja i on ovo solidno iznosi na svojim plećima.

*a Ironside i sa gejmingom na ime svoje dugovečne uloge Sama Fishera u serijalu Splinter Cell

Nobody je, kao i skoro sve drugo što valja u današnjem akcionom filmu, jasan omaž osamdesetima, dekadi kada se ovaj žanr legitimizovao i otkačio od pretenzija na spone sa „prvom“ dramom – a ovo se čuje, između ostalog i kroz saundtrak u kome Pat Benatar sa Heartbreakerom zauzima vrlo prominentnu poziciju – ali i, meni zapravo važnije, adrenalinski šat direct-to-video estetici. Naravno, Nobody ima duplo veći budžet od recentnijih Seagalovih radova i pet puta veći od „pravih“ DTV produkcija, ali on vrlo dosledno ponavlja njihove trope, uključujući vizuelne, sa setovima koji su vrlo prepoznatljivi i praktično su mem u ovom podžanru, a da uspeva da sve fantastično estetizuje, izvede na tehnički zavidnom nivou sa praktičnim efektima i kaskaderima, dajući ako ništa drugo, metu prema kojoj drugi akcioni autori mogu da gledaju kada rade svoje filmove. Nobody, naravno, ne igra u istoj ligi kao Wrightov Baby Driver, ali Naišulerov izuzetno sigurni jezik i osećaj za akciju, a da su i „normalne“scene urađene vrhunski ekonomično i sa istim nivoom vizuelne stilizovanosti i dinamike, je naprosto dah ogromne svežine u akcionom žanru. S obzirom da Nobody dobija solidne kritike, jedva čekam da vidim šta će Naišuler sledeće da napravi – nadajmo se da nećemo opet morati da čekamo pola decenije.

Pročitani stripovi: Iron Man (Cantwell/ CAFU)

Sa dosta interesovanja sam pročitao prvih osam epizoda novog serijala Iron Man koga od jesenas za Marvel piše Cristopher Cantwell a crta ga vrlo pouzdani španski crtač CAFU (a što je, naravno, skraćeno od Carlos Alberto Fernandez Urbano). Ispostavilo se da to nije čak ni čitava prva priča ali smo ipak dobili dovoljno radnje da bi mogli da prodiskutujemo o prvim utiscima.

Iron Man je u prilično neobičnom položaju ovih dana s obzirom da je do pre neku godinu bio jedan od najvažnijih strip-likova u Kući ideja na ime svoje filmske persone. Nije preterano reći da je Iron Man Roberta Downeyja Juniora maltene svojeručno stvorio MCU, uvezujući ikonični dizajn, spretno sažetu personu iz poluvekovnog serijala i zavidni glumački kapacitet u prisustvo na velikom ekranu koje je u dobroj meri obeležilo prošlu deceniju i diktiralo ton velikom delu Marvelovog filmskog univerzuma. No, RDJ je postao izuzetno skup čak i za Dizni, a i sam je želeo da siđe sa karusela sličnijeg točku u kavezu za hrčke nego opuštenoj karnevalskoj zabavi za gospodu, pa je njegov lik na dostojanstven način ubijen na filmu. Paralelno sa tim, posle perioda u kome su strip-serijal o „zlatnom osvetniku“ pisali ljudi vrlo jakog kalibra u Kući ideja – Bendisu je ovo bio poslednji tekući serijal pred odlazak u DC, nasledio ga je Dan Slott posle deset godina pisanja Spajdermena – novi scenarista novog serijala je Cantwell, svakako ne nepoznato ime u industriji zabave,* ne najmanje na ime svoje uspele televizijske kreacije Halt and Catch Fire, ali neko ko u strip-industriji ima decidno kraći trag.

*a nepažljivim guglerima i čovek za koga će se večito iznenađivati za to što je nacista, pre nego što se sete da postoji druga osoba istog imena koja, eh, jeste nacista…

Cantwellov staž u stripovima je relativno skroman, bar kada pričamo o mejnstrimu, sa dva zapažena serijala za Berger Books, imprint Dark Horsea (She Could Fly i Everything), i sa recentnim radom za Marvel gde je pre Iron Mana pisao Doctora Dooma. Činjenica da je on sada autor Iron Mana pokazuje kako je Marvel spreman da malo popusti uzde i vidi kakve se sveže ideje mogu iskopati za strip koji je u neku ruku vrlo komplikovano pravdati u današnjem trenutku naše povijesne zbiljnosti.

Šta hoću da kažem: Iron Man je od početka bio strip namenjen, hajde da kažemo, desnijoj publici, strip o industrijalcu koji zgrće grdne pare na proizvodnji i prodaji oružja i čiji su originalni negativci često imali u sebi odjek rasističkih klišea o „žutoj pretnji“. Iron Man je tako spajao ne samo apologiju već i deifikaciju kapitalizma sa tamnijom stranom nacionalističkog zanosa. Ili, drugačije rečeno, Iron Man je bio lik za one čitaoce kojima je Kapetan Amerika – ratni heroj borbe protiv nacista i čovek bukvalno obučen u američku zastavu – bio isuviše levo orijentisan.

Kada je Warren Ellis u prvoj deceniji ovog veka pisao Iron Mana, to je bio meki ribut kojim se pokušala pomiriti kapitalistička provinijencija i ratno profiterstvo Tonyja Starka sa njegovim opsesijama graničnom naukom i napretkom koji treba da odistinski koristi čovečanstvu, ne samo njegovom jednom procentu. Ellisov Tony Stark je i doslovno dobio supermoći da bi bio bliži „pravim“ superherojima, odnosno da bi se ublažila ta metafora o prebogatom kapitalisti koji je bukvalno sebi napravio oklop u kome leti unaokolo i iz njega puca po ljudima iz Trećeg sveta.

Stripovi rađeni u međuvremenu su svi uglavnom bili pisani od strane liberalnih scenarista i nastojali da pronađu zdravu sredinu između ličnosti milijardera za koga zakoni ne važe i relatabilnog gika koji, jeste, sedi sa generalima u Pentagonu kad zagusti, i , jeste, jede najskuplji kavijar i izlazi sa najlepšim ženama, ali je najsrećniji kada je u svojoj radionici, u majici na tregere, sa lemilicom i potenciometrom i smišlja nove fore za svoj oklop. Brojne su se te metafore ovaplotile kako bi se Tony Stark simbolički promenio: Matt Fraction je imao izvrsnu (još uvek u ovom stoleću najbolju) priču o brisanju velikog dela recentnog života Tonya Starka (u simboličkom resetovanju na jednostavnije političke pozicije), Kieron Gillen ga je prvo oterao u svemir a zatim retkonom bukvalno pokazao da Tony nije dete Howarda i Marije Stark – da, dakle, nije „old money“ i da može da bude šta god poželi. Dan Slott, koji je pisao Iron Mana poslednjih par godina je pritisnuo gas još malo jače, pa je njegov Tony Stark postao svestan da je u pitanju samo genetska kopija „pravog“ Tonyja Starka, praktično klon, sa sećanjima ubačenim iz poslednjeg bekapa. Pomalo je i ironično* to da je Slott godinama pisao Spider-mana kao da je Iron Man a onda učinio sve da samog Iron Mana dekonstruiše do gotovo parodičnog nivoa.

*heh, Iron-ično

Drugim rečima, Cantwell je u ruke dobio Tonyja Starka koji je lišen najvećeg dela komplikovanog kontinuiteta, ali i socijalne i korporativne strukture koje su nekada ble neraskidiv deo priča o Iron Manu. U njegovom serijalu glavni negativac je Korvac, stari lik Stevea Gerbera koji je svojevremeno Avengersima zadao grdnu glavobolju i zapravo pobio najveći deo zemaljskih superheroja u svom pokušaju da postane bog i rekonstruiše univerzum po sopstvenim kriterijumima pravičnosti i blagostanja, pre nego što se predomislio, oživeo ubijene i sam izvršio samoubistvo. Iako se u ovom serijalu Korvac ponovo predomišlja i rešava da još jednom pokuša da postigne univerzalnu harmoniju, okruženje u kome se nalazi Tony Stark drastično je drugačije od onog na šta smo navikli. Ovaj Tony Stark više nije vlasnik kompanije koju je nasledio od roditelja, i svoj veliki kapital sada plasira kroz razne startup firme i projekte, tražeći one koji će biti od najveće koristi čovečanstvu. Ogroman deo napredne robotske, digitalne i AI tehnologije koje su obeležile Slottovu eru (i pokazale se kao isuviše napredne i socijalno kompikovane) ovde je odbačen, manifestno (na kraju krajeva, ako ste čitali Iron Man 2020 znate da je došlo do svojevrsne pobune robota i veštačkih inteligencija) i Stark se vraća vrlo klasično dizajniranom oklopu koji staje u legendarni kofer. Avengersi su, jednim zgodnim literarnim trikom sklonjeni u stranu tako da kada ovde krene ozbiljan sukob između Iron Mana i Korvaca, oni su obojica okruženi likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci.

Možda će nekome delovati neprirodno što lik poput Hellcat dobija ulogu Iron Manovog sajdkika ali Cantwell Patriciju Walker postavlja u strip upravo da bi bila neka vrsta „reality check“ ogledala za Starka. Ona mu nije „prirodan“ ljubavni interes – na kraju krajeva bila je nekada udata za samog Sataninog Sina – a njena istorija vezana za magiju, ali i blago metatekstualni tretman karaktera u prošlosti daju scenaristi mnogo uglova iz kojih može da radi na njenom odnosu sa Starkom.

Sam Stark ovde definitivno oseća posledice „dekonstrukcije“ koju je prolazio poslednjih godina i Cantwellov scenario zapravo kao da mu nije posebno naklonjen kao liku. Ne samo što ga suočava sa neprijateljima koji su c-liga i ne bi trebalo da budu problem za originalnog Avengera koji je toliko puta spasavao čitav svet (pa i univerzum) nego je i Starkov socijalni profil, čini se, jako obeležen današnjom kulturom nepoverenja prema bogatima, ali i partikularno prema tech-bro „eliti“. U prvih par epizoda ponovljeni geg je kako Iron man uradi nešto pozitivno i napiše tvit o tome, a onda se ispod ređaju cinični komentari koji dovode u pitanje njegovu moralnu poziciju u bilo kojoj situaciji. Ovo se događa sve dok Tony na kraju iznerviran ne obriše nalog – i mada sa jedne strane sve to deluje kao lak i ne mnogo dubok literarni eksperiment sa kenslovanjem Iron Mana, sa druge je zapravo neizgovoreni poziv Starku da se mane socijalne komponente svog rada, jer on nije socijalni inženjer, već prosto – inženjer. Utoliko, Stark ovde pokazuje da nije tech-bro, odnosno da je neko ko pripada starijoj kulturi tehnoloških investitora – uostalom glavna investicija koju vidimo da ovde pravi je na polju energetike, vezana za obnovljivu energiju munja – a manifestni raskid i sa najvećim delom zajednice industrijalaca i investitora u visoku tehnologiju koji se dešava u prvoj epizodi makar signalizira da je Stark vrlo ozbiljno nameran da zaroni u sebe i pronađe svoju pravu svrhu i zdravu etiku.

Voleli – ne voleli, strip u velikoj meri ide upravo na tu tenziju između Starkove samoanalize gde pokušava da utvrdi je li on zaista tako problematičan (klasno, socijalno, mentalitetski) lik kako ga, čini se vide drugi, i slike o sebi u kojoj je on smeli vizionar što nesebično spasava svet više puta mesečno i ulaže veliki deo sopstvenog novca u svrhu progresa čovečanstva. Kraće: jeli Tony Stark zapravo Bill Gates onako kako ga vide konspiratolozi ili onako kako on vidi samog sebe? Glavni zaplet sa Korvacom je očigledno simbolički vezan za ovo jer je Korvacova ambicija da kreira univerzum mira i harmonije, večne, nepromenljive sreće za sve što postoji, a da bi to postigao, oko sebe okuplja ekipu kriminalaca, kidnapuje Jamesa Rhodesa i rešava se da otme samom Galaktusu njegovo kosmičko plovilo, kako bi lakše overrajtovao univerzum po svom predlošku. Tony i Patricia dakle, ne samo da treba da pobede Korvacove izmećare (koji su, da budemo fer, zaista trećeligaši) već i da odluče je li Korvacova vizija za univerzum loša sama po sebi ili naprosto ne žele da je prihvate jer dolazi od strane nekog koga od polovine sedamdesetih percipiramo kao negativca. U jednom momentu i sam čitalac uviđa da je Tony isto što i Korvac na malo nižoj razini – izuzetno moćna individua ubeđena u ispravnost svojih zamisli, koje zatim kao univerzalnu pravdu nameće, bez pitanja, svima drugima.

Nije da ovakve stvari već nismo viđali u Iron Manu, ali jeste osvežavajuće gledati Tonyja koji se za promenu ne rve sa alkoholizmom, nije usred kreiranja neke nove tehnologije koja treba da reši sve (naprotiv, dobar deo narativa provodi polomljenog ogromnog broja kostiju, uključujući vratne pršljenove, a zbog čega ne može da izađe iz oklopa) i kome je, i pored kontemplacija o skromnosti teško da se izbaci iz uloge lidera koji traži da mu se veruje na neviđeno. Kako je oko sebe okupio tim zaista nepoznatih superheroja, narativ u kome treba pobediti praktično boga deluje skoro satirično intoniran.

No, strip, za sada, ima i malo neobičnu dinamiku, sa doduše, brzim tempom i bez pretrpavanja tekstom – a što je olakšanje posle vrlo raspisanog Slotta – ali se čini da su Cantwellu važnije pojedinačne scene od glavnog narativa, sa povremeno skoro neopravdivim zaokretima u zapletu i krajem sedme,  epizode koji premešta samog Starka iz centra priče na neko sasvim drugo mesto da bi onda čitava osma epizoda bila fokusirana na druge likove, bez pojavljivanja titularnog karaktera i na jednoj jedinoj strani. Cantwell bi, čini se, radije pisao strip o Patriciji Walker? U svakom slučaju, Cantwellovi dijalozi su zdravi, ne usiljeno duhoviti, ali dovoljno lepršavi da stripu daju taman toliko topline da shvatite kako ga piše neko ko nije proveo poslednjih dvadeset godina rmbajući za Marvel.

CAFU je sjajan crtač i njegov realistični stil pristaje ozbiljnijem tonu ovog stripa, sa brzim i efikasnim pripovedanjem i ubedljivom akcijom. S druge strane, ovo je i strip koji vizuelno nije mnogo atraktivan, snažan, debeo kolor Franka D’Armate čini da sve izgleda dosta tamno – posebno uz često kompjuterski razmazane pozadine – a kostimi su svi slični, ne po samom dizajnu koliko po utisku koji treba da ostave, da je u pitanju više oklop, manje puka uniforma, sa debelim materijalom, ojačanjima i metalnim umetcima kod skoro svih likova.

Dakle, aktuelni Iron Man deluje kao „odrasliji“ strip na vizuelnom planu (iako i dalje imamo ljude u povremeno parodično smešnim kostimima, ali to je i poenta) a narativno ovo se za sada čini kao poslednje poglavlje u dekonstrukciji Tonyja Starka – kapitaliste, undustrijalca, bogataša, naslednika važne američke loze. Da bude jasno, volim dobru dekonstrukciju koliko i bilo ko drugi, ali se nadam da će Cantwell uskoro preći i na fazu rekonstrukcije – odavno je vreme za nju.

Pročitani stripovi: Sex Criminals

Imali smo Sex, imali smo Criminal, pa je samo logično da danas pričamo o Sex Criminals. Ne? Samo meni? Oh…

Pripremao sam se za pisanje o ovom serijalu Image Comicsa već izvesno vreme, željan da sa svetom podelim užitak ali i preporuku da, ako taj svet već ne čita, onda bi trebalo da čita jedan od najboljih strip-serijala u američkoj industriji u poslednjoj deceniji. No, Sex Criminals je izlazio, jako dugo, od 2013. pa sve do pozne 2020. godine i sa silnim pauzama između priča, i, eto, dok se čovek okrene, prošlo je šest meseci od izlaska poslednje sveske, a ja još sabiram utiske. Broj 69, kojim se, prigodno, završio Sex Criminals, je sasvim nepotrebna a opet tako odgovarajuća koda za serijal koji je bio sav u krajevima i ponovnim počecima – i na sasvim mehaničkom nivou, vrteći se između ostalog oko seksualnog klimaksa i ponovne spremnosti na „akciju“ kao za zaplet presudne koncepcije – dajući nam istovremeno i zrelo, gorkoslatko finale, i jedno pomalo mangupsko obećanje da i iza kraja priče ipak ima još priče, samo da je mi nećemo videti. Oh, i, da, da ne zaboravim, serijal, uprkos numeraciji na poslednjoj epizodi nema STVARNO 69 epizoda, niste valjda ludi da im poverujete? Pričamo o tridesetdve epizode, doduše često duže od američkog standarda, a koje ubrajaju 30 „regularnih“ brojeva, te jedan specijal („Sexual Gary“) koji je izašao „posle kraja“ i onda finalni, šezdesetdeveti broj koji skače tri godine u budućnost i pokazuje nam šta je na kraju bilo sa protagonistima i jesu li se uzeli (spojler: glavni set-pis ove epizode je venčanje na egzotičnom ostrvu na koje zvanice dolaze helikopterima, a jedan od protagonista je instalirao proviavionsku bateriju da prevenira nezvane goste paparaco provinijencije). Na neki način, to finale sažima mnoge elemente ovog stripa: mnogo priče o seksu, mnogo nežnih emocija, raskid sa klasičnom formom stripa, humor, osećaj da ne čitate priču o fiktivnim likovima već o ljudima iz stvarnog života koje poznajete osim što ovi ljudi, kad svršavaju mogu da zaustave protok vremena.

Šta?

ŠTA?

Sex Criminals je strip koji je na prvi pogled sušta emanacija nesigurnosti belih, zapadnih muškaraca u pogledu toga šta je danas, u dvadesetprvom veku seks, kako se upražnjava, koje su mu željene a koje neželjene posledice, je li on esencijalna biološka funkcija, normalizovana socijalna aktivnost ili nekakava i dalje neobjašnjena – potencijalno zloćudna – magija. I, mislim, da se ne zbunimo, on je to i na drugi i na treći pogled, jedna eksploracija teme seksa u savremenom zapadnom – ali prevashodno severnoameričkom – društvu na mnogo nivoa, ispunjena nervozom, kikotanjem, pa povremeno i patosom. Filmovi poput 40 Year old Virgin ili Bridesmaids su potezani kao referenca i, da ne bude zabune, Sex Criminals je u dobroj meri kao da ste uzeli neku Miramaksovu produkciju sa početka stoleća i od nje napravili strip, sa likovima koji su ekstremno beli* i srednjeklasni, sa sve karakterističnom raspričanošću i nervoznom samosvešću, prepoznavanjem života u postmodernom stanju i činjenice da svo obrazovanje koje imate ponekada nije dovoljno da razumete najprirodnije stvari koje vam se dešavaju.

*ne svi, ipak je strip danas inkluzivniji medij pa Sex Criminals ima značajne braon likove, ali njegova perspektiva je veoma „bela“, urbana, srednjeklasna i toga se na kraju krajeva ne treba stideti – na taj način je on ličniji i iskreniji

I, da budemo brutalno iskreni, da pročitam takav opis stripa, verovatno bih ga preskočio jer to ne sugeriše da je u pitanju štivo usklađeno sa mojim ipak jednostavnijim ukusom. Stripovi* koje pišu sredovečni i mladi intelektualci za druge sredovenčne i mlade intelektualce, baveći se time da sredovečni i mladi intelektualci kojima je društvo doslovno najbolje prilagođeno ne umeju da nađu svoje mesto u društvu – to naprosto nije moja, jelte, scena. Ali, Sex Criminals ima tu distinkciju da su ga tokom sedam godina kreirala dvojica među najboljim severnoameričkim autorima stripa u poslednjih dvadesetak godina.

*filmovi, romani, televizijske serije…

U Matta Fractiona sam bio zaljubljen još otkada je eksplodirao sa svojim nezavisnim serijalom Casanova polovinom prve decenije ovog veka. Brzo ulovljen od strane Marvela, Fraction je prošao uobičajen* put grajnda na njihovim najvažnijim serijalima (pisao je Uncanny X-Men, Iron Man, Thor) dok nije finiširao sa Fear Itself koji je em bio slab em je delovalo maltene kao da nam Fraction šalje poruku da više ne može i da dođemo da ga izbavimo. Na kraju se izbavio sam – ugovor sa Kućom ideja je istekao i Fraction se narednih nekoliko godina lečio pišući isključivo creator owned stripove za Image. Sa ženom, Kelly Sue DeConnick i djecom se u međuvremenu iselio u ruralnu provinciju, krenuo da radi za televiziju i njegov recentni povratak u superherojsku orbitu bio je pažljivo doziran i dao, rekosmo, fantastične rezultate. Danas Fraction nastavlja impresivan nezavisni rad, ali Sex Criminals je serijal koji mu je obeležio karijeru, napravio od njega i skromnu ikonu kulture glavnog toka (bar on sam tvrdi da ga je lansirao u televizijsku orbitu) i koji je čak i kod nas starijih verovatno zamenio Casanovu na poziciji njegovog životnog dela.

*videti pod Ed Brubaker, Rick Rememnder, Kieron Gillen…

Sa svoje strane, crtač, Chip Zdarsky je tokom izlaženja serijala napravio ogroman prodor u mejnstrim stripove – prevashodno radeći za Marvel – ali mahom kao scenarista. Nakon svojih indie početaka gde je sam crtao i pisao stripove poput Monster Cops, Zdarsky će prvo privući na sebe pažnju radom na novoj verziji Howarda the Ducka, a onda i masom drugih serijala u Marvelu (od kojih sam neke i sam zdušno pohvalio), da bi danas bio cenjeni scenarista aktuelnog Daredevila o kome ću uskoro morati nešto da napišem. Zdarsky neretko radi naslovne strane za neke od svojih mejnstrim stripova, ali Sex Criminals je u punoj meri delo njegovih ruku  gde je nacrtao, kolorisao i leterovao sve epizode osim pomenutog Sexual Gary specijala (a i tu je redio letering, koristeći uobičajeni font dizajniran po sopstvenom rukopisu) i dao stripu toliko karaktera i izražajnosti da je prosto grehota što mu obaveze za Marvel ne dopuštaju da se češće bavi crtanjem.

Na ovom mestu još jednom treba istaći da je Sex Criminals strip kakav – realistično – može da postoji samo zahvaljujući tome što postoji Image Comics. Drugi izdavači, BOOM!, Dynamite, Aftershock, Ahoy, pa čak i Dark Horse uglavnom nemaju kapacitete koji bi podržali tekući serijal u trajanju od sedam godina i Imageov jedinstveni položaj kreativnog naslednika Vertiga je ono zbog čega imamo stripove kao što su Sex Criminals, East of West, Paper Girls, Saga ili The Wicked + The Divine.

Kad sam već pomenuo The Wicked + The Divine – pominju ga i Sex Criminals. Fraction u jednom od poslednjih brojeva komično kritikuje Gillena i McKelvieja što su svoj serijal završili pre kraja Sex Criminals iako je trebalo da ovo putovanje završe zajednički i onda počine četvorostruko ubistvo-samoubistvo koristeći samostrele*. Ovakve Fractionove eskapade na zadnjim stranicama svakog broja – pre nego što krene da odgovara na pisma čitalaca** – su simptomatične za jedan lični, delom i ispovedni ton koji je Sex Criminals uspeo da postigne a da se ne smandrlja u „support group“ patetiku.

*da ne pominjem čitavu epizodu koja je nacrtana (i napisana) u stilu Criminala, sa kolorom koji je radila Criminalova legendarna koloristkinja Elisabeth Breitweiser

**od kojih neka pričaju o seksualnim zgodama i nezgodama, neka o spontanim pobačajima, neka o tome da autor nije imao para da kupuje strip pa ga je čitao na piratskim sajtovima i sada mu na mejl stiže spem sve bizarnije seksualizovane tematike…

Štaviše, sasvim je fer reći da je ovaj strip bio u dobroj meri terapijsko iskustvo za Fractiona – možda nešto manje za Zdarskog koji već godinama prilično uspešno održava fasadu odeljenskog komedijaša američke strip-scene i teško je prepoznati „pravog“ Stevea Murrayja ispod krinke* – koji je sa čitaocima delio mnoge intimne detalje, uključujući probleme sa mentalnim zdravljem, erekcijom, iskustvo sa gubitkom bebe itd. a koji su, opet, na ovaj ili onaj način ovekovečeni i u samom umetničkom radu o kome pričamo.

*mada se Zdarsky u uvodniku za prvu tvrdokoričenu kolekciju iz 2015. godine zahvaljuje svojoj bivšoj ženi Roberti za to što je razvodom napravila od njega boljeg čoveka i to ne deluje kao sprdnja

O čemu se uopšte radi u Sex Criminals? Drago mi je da ste pitali jer se i sam to pitam, a, za potrebe pisanja ovog osvrta sam bindžovao sve tridesetdve epizode u periodu od dva dana kako bi mi utisci bili sveži. Naprosto, Sex Criminals nije jednoznačan umetnički artefakt. Na prvi pogled ovo je eksploracija ženske seksualnosti u modernom društvu, izmešana sa slipstrim fantastikom, ali na drugi, treći i naredne poglede, ovo bude i prilično urnebesni sitkom, i eksploracija muške seksualnosti, i fantastični triler o ljudima koji manipulišu vremenom, prolaze kroz zidove i urotili su se protiv nehumanog bankarsko-poslovnog koncerna, ali i ne strip-esej nego strip-kolekcija-eseja.

Teško je o Sex Criminals pričati na nivou zapleta i radnje već i utoliko što je jasno da se ovde tokom sedam godina rada na serijalu ideja o tome šta je ovaj strip u globalu i kakav mu je zaplet potreban menjala i evoluirala da se približi pravoj srži stripa, pravom, jelte, živom srcu koje kuca u njegovoj najdubljoj nutrini. Recimo, Fraction u izvodniku za poslednju priču koja je izlazila tokom 2020. godine eksplicitno kaže da je shvatio kako mu se izrazito ne da da piše kompleksan zaplet o kompleksnoj pljački banke koju će protagonisti izvesti u poslednjem činu „rata“ što ga godinama vode sa, jelte, beskrupuloznim kapitalistima, te da je onda shvatio da i ne mora. Da je ovo strip prevashodno o likovima i njihovom odnosu a ne o „spravama zapleta“ kao što je pljačka banke, pa i finalna verzija ove priče koju smo pročitali doslovno sadrži scenu u kojoj likovi i sami kažu da ih zabole za pljačku banke, da to nema smisla, nije u skladu sa njihovim stvarnim potrebama i željama u ovom trenutku i da će uraditi nešto drugo. Što i urade.

Štaviše, finalna priča Sex Criminals je izrazitije „fantastička“, „trilerska“ i naglašenije „raspliće“ priču od onog što smo gledali u prethodnih nekoliko godina, kao da su se autori malo trgli i shvatili da za finale valja pružti nešto žanrovskiji program. Nemam zamerki, naravno, jer je Sex Criminals i u trenucima kada je bliži žanru i u trenucima kada je najbliži eseju, ali i duodrami likova kakvu bi izvodila neka dva studenta glume, adlibujući svoje replike i oslanjajući se na svoja životna iskustva sa vezama, seksom i svim ostalim, u svim tim trenucima je ovaj strip izrazito iskren, duševan, osećajan a bez padanja u patetiku, i uglavnom urnebesno duhovit.

Generalno govoreći, i u skladu sa filmskim referencama koje smo gore naređali, Sex Criminals je priča o Suzie i Jonu, dvoje mladih Amerikanaca koji se na početku upoznaju, onda smuvaju, mnogo se jebu i shvate da su deo neobične – i prilično male – populacije koja u trenucima seksualnog vrhunca doživljava ne samo sladostrašće već i emanaciju nekakvih natprirodnih moći. U simboličkom smislu seks je uvek i bio potentan magijski sastojak, a pomenuto zaustavljanje vremena kao „osnovna“ supermoć – kasnije se vidi da neki drugi likovi imaju i druge – se u prvim pričama koristi za potpuno urnebesne podzaplete i analizu likova.

Ovaj strip jeste baziran na likovima, bavi se najviše njima i kroz njih prelama mnoge teme vezane za seks u modernom ljudskom (zapadnom, severnoameričkom) društvu i obrada ovih tema svakako se tiče i američke puritanske osnove, i neadekvatnog tretmana seksa u obrazovnom sistemu, i trendova vezanih za percepciju tela, i raznih aspekata seks-industrije, pa i, svakako, odnosa seksa i ljubavi, uloge seksa kao rituala u održavanju intimne veze među ljudima, mesta orgazma na čitavoj mapi seksa kao fenomena itd. No, iako je seks, što se kaže, na licu i naličju ovog stripa, važno je istaći da pomenuti rad sa likovima nije sveden niti na njihove genitalije (kojih ćete se nagledati na ovim stranicama) niti na njihove misli ili emocije vezane za seks.

To je jedna od najvažnijih pobeda Sex Criminals: ovo je strip koji priča o seksu otvorenije i ekstenzivnije nego praktično ijedan drugi američki mensjtrim strip (ikad) ali ga on niti fetišizuje niti gubi iz vida širu sliku koje je seks ipak samo deo. Otud su likovi kompleksni, sa složenim – i evoluirajućim – motivacijama i svetonazorima, a njihove peripetije se tiču i obrazovanja, zaposlenja i položaja na socijalnoj lestvici*i odnosa sa (živim i mrtvim) roditeljima…

*ima jedan momenat kada se Suzie upozna sa ginekologom koji joj radi pregled i shvati da su maltene istih godina. Njeno čuđenje tome da je ona, eto, još uvek leptirić koji radi neke usputne poslove i nikako da se skrasi u jednoj karijeri a da je on lekar i to lekar za one stvari od njega dobija sasvim razložnu reakciju: „Pa… nisi studirala medicinu.“ Na drugom mestu gledamo Jona koji duže od godinu dana SVAKOG dana sere u saksiju smeštenu u kancelariji njegovog šefa u banci jer je to jedini način da izrazi svoju frustriranost odvratnim kancelarijskim ropstvom koje čini veliki deo njegovog života

Oseća se, naravno da ovde ima mnogo „žive“ materije, odnosno sažimanja iskustava i doživljaja samih autora a što strip spasava od toga da bude nekakva stilska vežba. Već i u crtežu se vidi koliko život ovde upada u umetnost sa nekim od likova koji su očigledno bazirani na fizionomijama Fractiona i Zdarskog, ali Fraction će na jednom mestu eksplicitno objasniti da je čitav segment radnje koji se bavi Jonovim mentalnim problemima, dijagnozom ADHD-a (i drugh poremećaja), terapijom, samo-lečenjem i problemima koje je to dodatno kreiralo baziran na njegovim ličnim iskustvima. Na drugom mestu je njegov sopstveni porodični život – gubljenje bebe od strane Kelly Sue DeConnick tri nedelje nakon pozitivnog testa na trudnoću – poslužio kao predložak za neverovatno suptilnu, praktično nemu sekvencu u kojoj se ova tema obrađuje bez patetike i ikakvog nepotrebnog „objašnjavanja“.

Fraction i Zdarsky su, dakle, „u“ ovom stripu barem isto onoliko koliko su i iznad njega, oni su istovremeno i demijurzi ovog sveta, i prikriveni kameo-učesnici, a na par mesta i sasvim eksplicitni rušitelji četvrtog zida koji će se imenom, prezimenom i likovima ubaciti na stranice da premoste sekvence kojima ni jedan drugi pripovedni postupak ne bi dao bolji ishod. Sex Criminals je, svakako, od početka vrlo „meta“, sa čestim obraćanjem Suzie direktno „u kameru“ i naratorom koji nije nekakav apstraktni „sveznajući pripovedač“ već eksplicitno Fraction (povremeno i Zdarsky) koji mnoge scene pažljivo sažima oslanjajući se na poznata žanrovska pravila ali i trope popularne kulture. U jednoj posebno uspeloj sekvenci će pevanje teksta pesme Fat Bottomed Girls grupe Queen – a koje zauzima nekoliko strana – biti zamenjeno objašnjenjem da je proces dobijanja licence da se tekst reprodukuje u stripu bio predugačak i prekomplikovan i da je otud ovo pronađeno kao kompromisno rešenje i ovo je, naravno, uz urnebesan mjuzikl koji Zdarsky ispod crta, jedna od najsmešnijih scena u stripu.

Šta reći o Zdarskom i pravom podvigu kog je Kanađanin napravio na ovom stripu? Iako su šale da „pare za kokain“ stižu od njegovog rada na Howard the Duck prisutne na stranicama Sex Criminals, i da zbog toga ne mora mnogo da se trudi oko ovog stripa, fakat je da je ovo sasvim izvesno jedan od ključnih radova u njegovom životu. Naravno, kada radite sa Fractionom, čovekom koji se učio za filmskog režisera i koji scenarije piše sa detaljnim opisom svake table, ne morate mnogo da lupate glavu oko lejauta i tempa naracije, pa je Sex Criminals strip fantastično pričan i tempiran, no Zdarsky je ovde otišao DALEKO preko granice puke dužnosti, unajmio dvoje modela za kreiranje fotoreferenci, napravio stotine fotografija (uskačući često i sam za neke scene) plus poharao Googleove satelite za slike lokaliteta i mesta, sve to zatim koristio za kreiranje scena i prizora i, na prvi pogled, ovo je strip sa dosta karikaturalnim stilom pa ovakav pristup deluje kao, što bi pokojni Lemmy rekao, overkill. Na drugi pogled, koji je uvek bitniji kod ovog stripa, Sex Criminals ne bi imao ni trećinu karaktera i uverljivosti koje ima da ga nije crtao Zdarsky.

Ovo se vidi u tome kako urbana okolina u kojoj se radnja odvija odiše karakterom mesta na kome se zaista živi i koje se menja sa vremenom, ali pre svega u izražajnosti likova koji su toliko prirodni, a toliko karakterni i ekspresivni da vrlo brzo počnete da ih doživljavate kao „stvarne“ osobe radije nego umetničke konstrukte. Povrh toga, naravno, Zdarsky je opsesivno usredsređen na detalje u okruženju koji će svemu dati taj dodatni element ličnosti i duha, sa kreiranjem komplesnih enterijera seks-šopova, ali i pažljivim radom na koloru koji treba da nađe pravi balans između „običnog“, naturalistikog prikaza života i natprirodnih elemenata ove priče.

Sex Criminals je, dakle, priča o tome kako su dva sredovečna, srednjeklasna, bela muškarca iz Severne Amerike pronašla način da preko 32 epizode stripa koji je izlazio sedam godina prave iznova i iznova nove „dick joke“ gegove a da istovremeno prođu kroz svojevrsni obred očišćenja i suočavanja sa sopstvenim demonima, ponude mnogo interesantnih (pa i zdravih) perspektiva na razne uloge koje seks ima u savremenom društvu i sve to formatiraju kao komediju o dvoje ljudi što se, posle svega, jako i duboko vole. Ne znam da li iko veruje da bi iko mogao dvaput u životu da napravi nešto ovako, ali baš zato je Sex Criminals takva dragocenost i apsolutni moderni klasik koga morate upoznati da biste mogli da kažete da razumete savremeni američki strip. Pa, izvolite.

Pročitani stripovi: Criminal (2019.-2020.)

Pošto se bliži izlazak drugog toma kriminalističkog serijala Reckless (osvežimo sećanja na prvi tom lakim kliktajem ovde), pomislio sam da bi bilo razumno da danas napišem nekoliko reči o poslednjoj inkarnaciji serijala Criminal, a koja je izlazila od Januara 2019. do Januara 2020. godine. Criminal je ne samo životno delo svojih autora – inače više nego ostvarenih putem drugih stripova – već i praktično centar galaksije koja je formirana u poslednjih deceniju i po, različitim pričama sa i bez „brenda“ Criminal na naslovnoj strani, a koja je, opet, neka vrsta legitimacije za čitav kriminalistički žanr u aktuelnom američkom stripu. Kao i uvek kada pišem o Brubakeru i Phillipsu (tj. Phillipsima u ovom trenutku), valja naglasiti da je i pre Criminala, i paralelno sa Criminalom postojala određena niskointenzivna prisutnost kriminalističkih stripova u američkom mejnstrimu – od 100 Bullets Azzarella i Rissoa, preko Stray Bullets Davida Laphama, te raznih stvari koje je radio Steven Grant – ali je Criminal u određenom smislu označio postojanje, kulturološku i komercijalnu validnost krimića. Pokrenut kao projekat-u-slobodno-vreme za Brubakera koji je u to vreme jahao na talasu ogromne popularnosti u Marvelu, na ime uspešnih radova na Kapetanu Americi i X-Men, te odličnog početka na Daredevilu i Iron Fist,* Criminal je bio praktično nezavisni strip distribuiran putem Marvelove mreže (objavljivan za Icon imprint koji je podrazumevao da Marvel daje samo logistiku, bez uređivačke ili marketinše podrške) i odmah bio prepoznat od strane kritike kao nešto posebno – na kraju krajeva ovo je bio prljav, mračan krimi-serijal urađen uz puno srca i karaktera, ali i uz produkciju odgovarajuću superherojskim stripovima glavnog toka.

*Brubaker će dobiti Harvey nagradu kao najbolji scenarista 2006. godine  za Kapetana Ameriku, pa onda 2007. za Daredevila, a takođe i Eisner nagrade za najboljeg scenaristu 2007. i 2008. godine

Pomalo je, naravno, i zastrašujuće pomisliti da Criminal čitamo već petnaest godina, ali ovo je svakako i primer serijala kome je „creator owned“ status – poslednjih godina ovi stripovi izlaze za Image Comics – doneo samo dobro. Brubaker je u kreativnom smislu procvetao otkada je, ima već skoro decenija, istupio iz superherojske arene i rešio da se fokusira na sopstvene radove. Za razliku od mnogih freelancing kolega koji žongliraju u isto vreme sa po nekoliko serijala za po nekoliko izdavača (videti pod Rick Remender, Cullen Bunn, Si Spurrier), Brubaker je na ime svojih radova za televiziju mogao da sebi priušti luksuz da u svakom trenutku radi samo po jedan serijal, pa su tako njegovi radovi poslednjih desetak godina uglavnom vrhunskog kvaliteta ali i sa izraženom ličnom notom u svakom od njih. Criminal i njegovi sateliti su, da bude jasno, tipično žanrovske tvorevine, sa tipskim likovima i situacijama ali se u njima uvek oseća dah „stvarnog“, proživljenih i viđenih situacija sada ovekovečenih u umetnosti kao priče i simboli što sažimaju život – ili bar njegove mračnije delove.

Sam Criminal je od početka rađen kao serija individualnih priča – objavljivanih u mesečnom tempu a zatim publikovanih u kolekcijama, uz pauze između priča – koje su povezane tematski i senzibilitetom, a dobar deo njih dešava se u deljenom univerzumu gde, bez obzira na nove protagoniste i nezavisne zaplete, vidimo kako se provlače imena i reference koje znamo iz prethodnih stripova. Radovi koji nisu bili eksplicitno brendirani kao „Criminal“, poput Kill or be Killed, Pulp ili Reckless su se svejedno uklapali u opštu estetiku i umetnički postupak a imali smo i hibridne radove kao što je My Heroes Have Always Been Junkies koji nije nosio oznaku da pripada Criminal opusu ali se dešavao u istom univerzumu.

Brubaker i izuzetni crtač Sean Phillips, a koji su se spojili radeći za Wildstorm na kultnom serijalu Sleeper su poslednjih dvadeset godina postali brend za sebe, radeći unutar proširenog Criminal univerzuma (i sa zanimljivim ekskurzijama u superherojski i nesuperherojski palp sa Incognito, Fatale i Fade Out), a tokom 2020. su započeli eksperiment sa pomeranjem fokusa ka „gotovim“ kolekcijama odnosno „pravim“ grafičkim romanima koji u sto i kusur strana u jednoj knjizi ispričaju čitav narativ, radije nego da mesečni magazin bude primarni format u kome priče izlaze. Kada sam pisao o Reckless, nagađao sam da je to i zato što je Phillipsu lakše da upravlja svojim vremenom na ovaj način, pa je poslednji serijal Criminal, o kome sada pišem, a koji je imao dvanaest mesečnih svesaka u dvanaest meseci, sasvim moguće i poslednji put da smo ova dva umetnika (plus Seanovog sina Jacoba koji je sada ćaletov primarni kolorist) videli na sopstvenom mesečnom serijalu.

Criminal je strip o kome sam često pisao, ali moji „mlađi“ čitaoci toga nisu svesni jer je dobar deo ovih tekstova bio rađen za pokojni UPPS. Dobra vest – ako ste iz nekih neobjašnjivih razloga željni mog starog pisanja čije sam poente ionako ponovio sto puta u novijim tekstovima o stripovima istih autora – je da ću neke od njih re-publikovati kako bi bili sačuvani od, sigurno zasluženog, zaborava. To mi onda daje i izgovor da ponovo čitam stare priče u Criminal i uporedim ih sa novijim radovima… Kao da mi je ikakav izgovor i bio potreban.

Elem, poslednja inkarnacija Criminal, dakle, dvanaestodelni mesečni serijal iz 2019. i 2020. godine nam je ne samo donela izvanredan kriminalistički strip već je i u punoj meri iskoristila mesečni tempo izlaženja. Ovim hoću da kažem da ovaj Criminal nije tek grafički roman iscepkan na mesečne epizode već serija priča koje se unutar tog svog mesečnog formata legitimno zaokruže, dajući nam početak i kraj, hipotezu, dokazni postupak i zaključak, sve u okviru jedne epizode. Brubaker je, na kraju krajeva, veliki poštovalac palpa i klasičnih priča koje su vam svakog meseca ili svake nedelje davale zaokružen narativ.

No, istovremeno, ovaj dvanaestodelni Criminal nam je doneo – upravo oslanjajući se na ideju o dvanaest individualnih storija – i najkompleksniji a svakako najduži narativ koga smo do sada imali u ovom serijalu. Konkretno, dok su prve četiri epizode individualne priče – prva i četvrta zasebni narativi, druga i treća jedna duža priča u dva dela – preostalih osam, kreiranih pod naslovom Cruel Summer su epski narativ koji predstavlja ključnu epizodu u životima nekih od bitnih imena u Criminalu i povezuje konce zapleta (i karakterizacije) razbacane kroz prve četiri epizode ali i kroz čitav prethodni istorijat Criminala.

Ideja o deljenom univerzumu se ovde zbilja isplaćuje u punoj meri. I Frank Miller je za svoj Sin City koristio isti pristup, rezonujući – uostalom sasvim ispravno – da bi kreiranje istog tipskog karaktera za istu tipsku ulogu u svakoj sledećoj priči delovalo maniristički i da je mudrije koristiti već postojeći lik koji je u prethodnim pričama možda imao i protagonizam, ali Brubaker i Phillips ovde idu nekoliko koraka dalje. Priče u serijalu Criminal su razbacane po vremenskom periodu od nekoliko decenija, često bazirane na ideji o protoku vremena koji je velom misterije prekrio nekadašnje traumatične epizode, ali i ideji da se ljudi sa vremenom menjaju i da isto ime u razmaku od dvadeset godina zapravo može obeležavati radikalno različite osobe, pa je ovaj dvanaestodelni narativ, a pogotovo Cruel Summer unutar njega isplata skoro decenije i po ulaganja u likove i njihove životne priče.

Odmah da umirim strahove: ne morate poznavati stare priče iz serijala Criminal da biste ispratili ovaj najnoviji serijal. On sam za sebe ima dovoljno unutarnje interakcije između „prošlosti“ i „sadašnjosti“ da se dobija taj usitak jedne maltene istorijske sage koja priča o tajnim ali esencijalnim istorijama mesta, gradova, socijalnih grupacija i individua. Konkretno, recimo, Ricky Lawless se pojavljuje u svim epizodama, uhvaćen u nekoliko različitih momenata u svom životu, sa veoma slojevitim psihološkim portretom lika koji je u nekim od storija protagonist a u nekim tek jedan od likova, ne i glavni.

Ricky je svakako najvažniji element ovog narativa jer ima ulogu vezivnog tkiva između različitih likova od kojih su neki u svoje vreme bili legende a možda neće dočekati kraj ove priče, ali i različitih era u kojima se storije događaju, služeći i kao neka vrsta slučajnog svedoka za društvene promene. Criminal nije ni aktivistički ni politički strip ali on u pravoj meri ispunjava onu ulogu noir/ krimi žanra gde se socijalni i politički kontekst vide u pozadini i imaju presudnog značaja za to kako se priče odvijaju. Ovakvi radovi generalno i Criminal posebno su meni uvek predstavljali mapiranje sveta sa one druge strane (zamišljene) linije o kojoj jedan od likova govori, a koja deli one što poštuju pravila od onih koji se ponašaju  slobodno – prikaz i analizu psiholoških, socijalnih, političkih okolnosti koje usložnjavaju život u ovom našem svetu.

I vrlo konkretno, iako se ovaj Criminal bavi pre svega karijernim kriminalcima i njima bliskim svetom (barmeni, „devojke“, ljudi koji trguju informacijama), on i veoma elegantno pokazuje promene socijalnog pejsaža od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, prelamajući veliki deo toga kroz vizuru klinca koji odrasta sa ocem kriminalacem i bratom koji se zatvora spasao samo jer ga je sudija poslao u vojsku, a koji, opet, ima i „normalne“ prijatelje, sa kojima igra stone RPG-ove i odlazi u lokalnu videoigračku arkadu da piči Galaxian, Donkey Kong Jr., Scramble i, notabilno, Ms. Pac-Man.

Brubaker se ovde dotiče i drugih gikovskih tema, notabilno u dvodelnoj priči koja se bavi poznatim crtačem stripova što dolazi u grad na konvenciju gde treba da primi nagradu i kako se sve događa 1997. godine, ovo je era u kojoj su i Will Eisner, Joe Kubert i Al Williamson još uvek živi i učestvuju na istom panelu kao i Hal Crane, koga je Brubaker izmislio ali koji je melanž navika, senzibiliteta i svetonazora mnogih old school crtača. Ova dvodelna priča je ne samo zanimljiv psihološki portret i low-key krimić po sebi već i detaljna analiza mnogih elemenata savremene američke strip-industrije, ugodno izmeštena dve decenije unatrag za svaki slučaj.

No, sržna priča je ovde svakako Cruel Summer, ključni narativ u životu Teega Lawlessa, oca Rickyja i Tracyja Lawlessa (Tracy je bio protagonist druge Criminal priče, Lawless iz 2008. godine), mešavina narativa o fatalnoj ženi, o jednom „poslednjem velikom poslu“, o smeni generacija, dakle jedan „veliki“ noir narativ ovde raspoređen na osam epizoda sa izuzetno građenim saspensom i isplatom u kulminaciji sa dve poslednje epizode. No, i ovde se autori drže ideje da svaka pojedinačna epizoda treba da ima sopstveni zaokruženi narativ pa je Cruel Summer i kulminacija „deljenog univerzuma“ sa menjanjem protagoniste i tačke iz koje se narativ posmatra u svakoj epizodi. Ovakav pristup može da bude frustrirajući kad se čitalac „prirodno“ vezuje za jedan od likova ili kada se neki događaji ponavljaju bez dovoljno novih dimenzija u naraciji, ali Criminal izbegava sve ove zamke i nudi nekoliko savršenih individualnih narativa, produbljenih analiza likova i njihovog okruženja i prizemljuje se bez greške u savršeno plasiranom finalu. Za stare čitaoce serijala će narativ usredsređen na Teega, ali koji se dotiče i Rickyja pa i Lea Pattersona biti fantastično zatvaranje kruga koje je započelo još sa prvom Criminal pričom, Coward, iz 2006. godine, i jasan kraj jedne ere u istoriji ovog stripa.

Zaista ne znam šta bih još napisao o Seanu Phillipsu i njegovom crtežu. Britančev rad pratim dvadeset godina a pišem o njemu deceniju i po i čini mi se da sam iskoristio svaki superlativ koji Srpski jezik dopušta i nekoliko zbog kojih bi me SANU poslala u zatvor samo kad bi mogli da me uhvate. U ovih dvanaest epizoda on i Brubaker demonstriraju naizgled beznapornu sinergiju rada u kojoj svako ima svoj zadatak, ne meša se u nadležnosti onog drugog i na kraju, spajajući skript i crtež, rađa se besprekorno efikasna naracija u kojoj nikada niste sigurni da li tekst kreira atmosferu, a crtež odmotava zaplet ili je obrnuto. Brubakerov tipično noir stil pisanja sa karakternim ali ekonomičnim meditacijama je savršena dopuna Phillipsovim perfektnim studijama karaktera, ali i oživljavanjima era, mesta, gradova, situacija – Phillips je i sam crtač sa besprekornom ekonomijom lejauta, gde nikada nećemo dobiti suvišne detalje niti ukrase, i gde nikada neće biti iskorišćen pun „iskaz“ kada je dovoljna samo sugestija. Idealna, zlatna sredina na kojoj Phillips već dugo radi znači da kada gledate crtež praktično možete da prebrojite linije koje se na njemu vide, ali čim skrenete pogled, ili ga samo pustite da pada po stranici, imate utisak da ste „tamo“ – na strip-konvenciji 1997. godine, u motelu zajedno sa Teegom Lawlessom, u kuhinji u kojoj Tommy i Leo  Patterson diskutuju o ćaletovom „poslu“ kao da je u pitanju odlazak u kancelariju a ne pljačka da okonča sve pljačke. Criminal u određenoj meri mitologizuje „old school“ kriminalce, potekle iz radničkog miljea, izdržavane kroz klasičan zločin (od džeparenja, preko obijanja kola do upada u banke) i bez mnogo eksplicitnog razgovora ih postavlja naspram „pravog“ kriminalnog šljama koji se bavi trgovinom ljudima ili narkoticima, ali se izrazito pazi da se njihove priče ne romantizuju, insistirajući na tome da su ovo socijalno polomljeni karakteri koji ne funkcionišu u društvu, opasni su i završiće loše. Phillipsov crtež je zato važan jer uspeva da prikaže likove koji imaju mnogo karaktera a bez toga da ih oslika kao veće od života jer oni to – vrlo eksplicitno – nisu.

Jacob Phillips je ovde, jasno, esencijalan, sa ocem koji može da se opusti znajući da će sinovljev kolor uraditi ogroman deo posla vezan za tranzicije između scena, vremenskih planova, različitih era. Criminal je uvek bio strip sa mnogo crnih površina i važnom ulogom tuša, ali kolor Jacoba Philipsa uspeva da ga učini višedimenzionalnim, vizuelno dinamičnim i da atmosfere smenjuje suptilno, nenametljivo, vodeći čitoca nesvesno kroz svoju dinamiku raspoloženja i naracije.

Poslednja inkarnacija Criminal je, dakle, trijumf na svim nivoima i preporučeno štivo za svakoga sa iole interesovanja za noir i krimi strip. Trio autora je ovde u životnoj formi i kreira svoj najbolji rad, a kako je ovo izlazilo u mesečnim sveskama (bez kolekcije, do danas), tako su i poslednje stranice uobičajeno rezervisane za Brubakerove meditacije, ali i eseje gostujućih autora. Brubaker ovo radi od prve epizode Criminala 2006. godine i moram da priznam da će mi, ako se prelazak na grafičke romane zaista u potunosti desi za ovaj autorski tim, nedostajati ta vrsta „druženja“ sa njima. U svakom slučaju, Criminal je jedan od najboljih američkih stripova iz poslednjih dvadeset godina i referentna tačka sa kojom se sve drugo i izdaleka povezano sa krimićima mora meriti. Obavezna lektira.

Pročitani stripovi: Sex

Pitanje „volite li seks“ deluje nedužno na prvi pogled, ali može vas dovesti u neprijatnu situaciju*. Joe Casey i Piotr Kowalski nam od proleća 2013. godine pružaju seks posebne vrste, naime stripovski seks, konkretno, tekući strip-serijal na Image Comicsu, naslovljen prosto Sex, i, evo, osam godina kasnije još uvek nisam siguran kako da odgovorim na pitanje iz prve rečenice.

*uzgred, korektan odgovor u svakoj prilici je „ako je svrha produženje vrste, ne vidim zašto da ne“

Joe Casey spada u strip-scenariste koji kod mene uvek imaju otvorenu kreditnu liniju što se tiče makar pažnje koju ću posvetiti svakom njihovom radu. Devedesetih je Casey zanat ispekao radeći za Marvel da bi prelaskom u Wildstorm pokazao da ga interesuju različite forme dekonstrukcije i analize standardnog superherojskog predloška, od špijunske fikcije u WildCATS, pa do praktično eksperimentalnog Automatiuc Kafka. Casey je deo Man of Action grupe osnovane od strane nekoliko strip-scenarista a koja je kreirala vrlo uspešne propertije poput Ben 10 ili Big Hero 6, a tokom poslednjih deceniju i po bio je vrlo aktivan u creator owned grani industrije, radeći mnogo različitih stripova za Image Comics. Da odmah bude jasno, nisu svi ti stripovi bili jednako dobri, ali kod Caseyja su čak i slabiji stripovi slabi na interesantan način, uz zanimljive ideje ili osoben pristup poznatoj materiji. S druge strane, Casey je tokom ovog perioda uradio i neka, biću slobodan da kažem, remek-dela, notabilno Gødland, superherojski EP i omaž Jacky Kirbyju (uz nezemaljskog Toma Sciolija na crtežu) koji i danas stoji kao jedan od njegovih najambicioznijih i najvišeslojnijih radova.

Sexu je Casey, reklo bi se, prišao sa sličnom ambicijom, ne u smislu direktnog omažiranja ijednog konkretnog autora, već u pogledu kreiranja jedne dugačke, kompleksne priče sa više slojeva, izraženom referencijalnošću ali i naglašenim autorskim pečatom. S druge strane, Sex je i nešto najbliže „čistom“ mejnstrim stripu što je Casey uradio dugo, dugo vremena.

Hoću da kažem, Caseyjev saborac i ko-kreator na ovom serijalu je urnebesno talentovani poljski crtač Piotr Kowalski. Kowalski je neko za koga imate ustisak da naprosto može da uradi bilo šta što zamisli i u njegovim biografijama se obično ističe da je jedan od vrlo malog broja poljskih crtača koji su jednako aktivni (i uspešni) i na američkom i na francuskom tržištu. Kowalski je „prvi Poljak koji je ikada crtao Hulka za Marvel“ i mada je danas Szymon Kudrasnski onaj Poljak na koga ćete prvo pomisliti kada vas pitaju za Marvel, to je prevashodno jer je Kowalski veliki deo svoje karijere poslednjih desetak godina proveo radeći Sex ali i masu Witchera, Dark Soulsova, Bloodbornea, Wolfensteina i drugog licenciranog rada za IDW, Titan, Dark Horse i druge izdavače.

Zajednički, Kowalski i Casey su kreirali strip naprosto stvoren da ljudi o njemu pišu uzbuđene blurbove i diskutuju na televiziji – ovo je u prvom redu  zapanjujuće izvanredno lep serijal sa crtežom i dizajnom koji prosto emaniraju „prestižni“ šarm i deluju kao nešto pravljeno za ljude koji gledaju „ozbiljne“ serije na HBO, a onda je u pitanju i narativ koji je definitivno „za odrasle“ sa mnogo, well, seksa, nasilja i „odraslih“ tema, a koji je ISTOVREMENO i neka vrsta dekonstrukcije klasične superherojštine.

Viđao sam, u prolazu, reakcije na Sex koje su ga nazivale post-superherojskim stripom, nekom vrstom odraslog Betmena, a pokojni ’n’ neprežaljeni Comics Alliance je posle prvog toma objavio oduševljen editorijal u kome je Sex nazvan najboljim stripom iz osamdesetih koji se trenutno objavljuje, poredeći ga sa American Flagg!, Dark Knight Returns i Watchmen. Da nisam ovako star i blaziran, već bi mi se od ove rečenice malo ukrutile bradavice.

Ali, da budemo fer, to je upravo nešto što biste očekivali kada bi vam Joe Casey rekao da piše strip koji treba da bude blizak mejnstrimu. Istesan na školi osamdesetih i istovremeno surovi profesionalac sa jakim zanatskim čulom, ali i prevratnik-eksperimentator koji voli „klasične“ stripove ali je u svakom trenutku spreman da ih izvrne naopačke, Casey nema reputaciju morisonovskog „esejiste“ ili fiffeovskog postmoderniste ali ako želite dekonstrukciju, kod njega ćete je masovno pronaći u više nego jednom stripu.

Sex je od izlaska pa do danas izbacio 39 brojeva, sakupljenih u šest kolekcija, osim što su pojedinačne sveske stale sa brojem 34 2016. godine da bi narednih pet brojeva bili izbačeni samo u formi šeste kolekcije 2019. godine uz najavu da je ovo novi format u kome će serijal izlaziti. Do sada nisam pisao o ovom stripu iz više razloga a jedan od njih je što sam se nadao da ćemo pre ili kasnije čuti najavu za nastavak serijala, odnosno narednu kolekciju, pogotovo jer su se stvari u poslednjih nekoliko brojeva usijale do beline. No, kako za sada niko o tome ni da zucne, odlučio sam da ipak napišem mali osvrt na Sex, jer se svakako radi o značajnom opusu iz protekle decenije i, makar po ambiciji i tehničkoj izvrsnosti, jednom od najvećih stripova koje je Casey do sada uradio.

Raščistimo odmah sa onim što vas najviše zanima: da, u ovom stripu ima puno seksa i, ne, on se niti bavi seksom niti ga na bilo koji smislen način ima u svom centru da bi zavredeo svoje ime. Upitan zašto se odlučio za baš „Sex“, kad se strip bavi mnogim drugim stvarima i žanrovski je ovo jedan moderan triler u korporacijsko-kriminalističkom(-postsuperherojskom) okruženju, Casey je bio prilično razoružavajuće iskren, objasnivši da je svestan da se bori na tržištu natrpanom dobrim stripovima, da je davanje naslova stripu u današnjim uslovima dosta kompleksan proces i da mu neka vrsta „trika“ kojim se privlači pažnja na serijal koji je višeslojan i kompleksan nije bila ispod časti.

Sex je, dakle, „velika priča“, a možda i nije nastao na taj način. Casey je generalno neko ko uvek ima nekoliko projekata u raznim stadijumima razvoja i Sex je u početku bio samo jedan od njih – ideja, pa realizacija, pa onda i svojevrsna snežna grudva koja je narastala kako se išlo dalje. Prvi brojevi su se odlično prodavali i dobili veoma dobre kritike i Casey naglašava da je pomalo i ironično da njegov možda do sada najkompleksniji strip ima tako jednostavan naslov.

Nominalno, ovo je priča o Simonu Cookeu, nasledniku, predsedniku i CEO-u velike američke korporacije koji je svoje dvadesete godine proveo u „buntovnoj fazi“, osim što je ovo američki strip pa je za njega ta buntovna faza umesto da šmrče koku, istražuje granice seksualnosti ili lovi ugrožene vrste po subsaharskoj Africi podrazumevala da je bio Betmen. Dobro, ne „Betmen“ Betmen, Cookeov superherojski alter ego se zvao Armored Saint* ali je sve u ovom stripu veoma jasno bazirano na Betmenu uz pažljiva izmicanja i varke telom da se izbegne reakcija Warnerovih advokata. Cooke je tokom svoje karijere zaštitnika Saturn Cityja (koji je, kao i Gotham, praktično Njujork sa isturpijanim serijskim brojem) koristio R&D odeljenje korporacije da sebi pravi pribor i opremu, imao je mlađeg, takoreći maloletnog sajdkika, ali i mudru ženu u „kontroli leta“ koja ga je daljinski navodila u akcijama, tu su, pored, dakle, Robina i Oraclea i likovi koji su jasne analogije za Cat Woman, Jokera i Ra’s al Ghula, ali notabilno za Sex je upravo da se ovo sve događa POSLE.

*setimo se da je Casey veliki ljubitelj metala

Sex nije superherojski strip i zapravo predstavlja Caseyjev pokušaj da uzme poznate pop-kulturne trope, vezane za superherojsku kulturu generalno i Betmena kao jednog od njenih najpoznatijih eksponenata partkularno, a onda ih dekinstruiše pišući strip koji je više inspirisan evropskim (tj. franko-belgijskim stripom) i francuskim novotalasnim filmom nego, jelte, samim Betmenom.

Ovo je toliko zanimljiv pristup da je sasvim jasno zašto su kritičari obasuli Sex takvim hvalospevima kada je počeo da izlazi. Sa godinama, i kako su nove epizode izlazile, Casey je podebljao linije različitih podzapleta, šireći sliku i dajući nam pored Cookea masu drugih likova sa kojima će čitalac provoditi jednako dugo vremena, i Sex je izrastao u jednu sagu za koju me, da budem iskren izuzetno čudi da do sada niko nije tresnuo pare na sto kako bi se napravio makar tritment za televizijsku seriju. Ovo je, u ovom trenutku, dakle posle 39 epizoda, narativ sa nekoliko upečatljivih likova sa različitih strana zakona i sa često egzotičnim istorijama, a koji su upleteni u jedan zajednički EP što se istovremeno bavi organizovanim kriminalom u savremenom megalopolisu, psihološkom vivisekcijom „bivšeg“ superheroja a danas nevoljnog CEO-a multinacionalne korporacije, ali i Rotšildima i njihovim planovima za budući razvoj ljudskog društva.

Zvuči primamljivo kad se ovako napiše, zar ne? Baš kao i seks kad ga gledate na ekranu!!! No, gore sam pomenuo da je jedan od razloga što do sada o Sexu nisam pisao to da ovo nije završen strip (Casey je i sam rekao da nema unapred pripremljen kraj i da će videti kuda ga inspiracija vodi kad bude došlo vreme da se završava), ali DRUGI, ne manje važan razlog je i taj da, evo, osam godina kasnije, ja nemam pojma o čemu se u ovom stripu ZAPRAVO radi.

Sex počinje kao psihološka analiza čoveka koji rešava da odraste i batali superherojštinu na koju je protraćio svoju ludu mladost (i silne pare porodične firme) i njegovo nevoljko preuzimanje dužnosti na čelu kompanije. Frikcija sa upravnim odborom i zaposlenima kojima je potrebno čvrsto vođstvo, ali i susreti sa nekadašnjim saradnicima i neprijateljima ali sada u civilstvu – sve je to zanimljivo kao predložak. No, radnja stripa je… pa, uglavnom onoliko zanimljiva koliko bi vam bio zanimljiv Betmen kada biste iz njega izbacili kostimirane jurnjave po krovovima i gotski nadrealizam a nadomestili ih sastancima upravnog odbora, brifinzima i beskrajnim diskusijama o prednostima i manama korporacijskog spajanja firmi.

Dobro, nisam sasvim fer, naravno da se malo šalim, ali i ne šalim se previše. Uz svu svoju naoko vrlo jasnu premisu – bivši superheroj „odrasta“, odbacuje romantične zablude da se društvena promena postiže time što udarate pesnicom sve kriminalce u dometu pesnice, hvata se u koštac sa pravom moći i pokušava da korporacijske resurse iskoristi za autentični boljitak – Sex se toliko malo njome istinski bavi da, evo, 39 epizoda kasnije, ja još uvek čekam da strip dobije svoj zaplet.

Jer, da bude jasno, kolekcija podzapleta nije zaplet i Sex na mestu gde treba da stoji centralni narativ kao da nema ništa. I nisam pametan zašto je to tako. Čitanje kolekcija jedne za drugom da osvežim sećanje pred pisanje ovog teksta je, nadao sam se, trebalo da otkrije jednu ipak povezujuću nit, jednu uopštavajuću metaforu koja pozicionira sve te sporedne likove i podzaplete oko skrivene ali postojeće srži ali, evo, posle prvih deset epizoda sam imao upravo taj utisak – da ne znam o čemu zapravo ovaj strip priča. I taj se utisak samo pojačao do kraja, sa nagomilavanjem sporednih zapleta.

Sad, mogli bismo da izigravamo nekakvog strip-forenzičara i analiziramo u kom je tačno trenutku Casey shvatio da je prestige TV ono gde se danas okreću stvarne pare pa mu je postalo važnije da ima upečatljive sporedne likove i nekakve njihove podzaplete nego da se bavi stvarnom temom stripa, ali, prvo, ja nisam ciničan čovek, drugo volim Caseyja, i treće, on je i sam naglasio da se tema ovde ne vidi tako lako na prvi pogled te da čitanje prve kolekcije daje jasniju sliku o tome o čemu je zaista ovaj strip nego što se to da videti iz njegovog prvog broja.

Ali, ne mogu ni da lažem u vezi sa svojim emocijama, Sex je strip koji me impresionira na svakom tehničkom nivou koji pogledam: dinamika naracije, psihologije protagonista, dijalozi, da ne pominjem taj neverovatni crtež Kowalskog (pominjem ga par pasusa ispod, naravno), sve to mu zaista daje jednu zrelost i taj osećaj „prestiža“ koji sugeriše da su poređenja sa Watchmen (ili Preacher, ili Y – The Last Man, koja su isto rado potezana) više nego opravdana, ali Sex je strip koji svoju centralnu premisu najveći deo vremena u potpunosti ignoriše i bavi se podzapletima od kojih je svaki mogao da bude strip za sebe. Ne radi se o tome da Sex nema svoju „osnovnu“ tezu, ima je – ’šta ako Betmen, ali „realan“’ – ali se on njome daleko premalo bavi do mere da posle osam godina i 39 epizoda glavni junak u početku predstavljen kao neko ko je socijalno malo nesnalažljiv jer je formativne godine proveo u kostimu i po krovovima, evoluira samo do tačke da je pustio bradu. Jej?

A opet, koju god da epizodu otvorim i pogledam crtež Kowalskog i način na koji Casey radi sa likovima, ne mogu a da ne pomislim „Možda je Sex samo izuzetno spor strip. Možda će se psihologija likova razvijati kroz još sto, možda stopedeset epizoda. Možda će se različiti podzapleti smisleno spojiti u nečemu što će nam odjednom pokazati veliku sliku! Imajmo vjere! Casey zna šta radi!“

I, naravno, možda i zna. No, u ovom trenutku, Sex je gomila interesantnih premisa koje se obrađuju zanatski vešto ali koje kao da ne vode nikuda ili, u najmanju ruku, kao da ne idu u istom smeru. Priča o „Robinu“ u ovom stripu je mogla da bude strip sam za sebe, o momku koji je zapravo bolji i primereniji urbanom viđilantizmu od korporaciskog trust-fund fićfirića što je umislio da je superheroj, a onda se zatekao u tako dubokom „coveru“ da više ne zna da li je viđilante koji glumi da je kriminalac ili kriminalac koji zaboravlja da je bio viđilante. Fak mi, pa ko to ne bi čitao? Casey i Kowalski nam ovde daju taj podzaplet i njegove veze sa glavnim zapletom su toliko tanke i agresivno nevažne da je zaista pitanje zašto nismo dobili TAJ strip umesto što je ovo podpriča u tuđoj priči.

Isto imamo i sa bivšom superzločinkom koja danas vodi skupi bordel/ eskort agenciju i čija je psihologija interesantna, i čiji se podzaplet zapravo najviše dotiče samog, jelte, „seksa“, njegovih transakcioih svojstava i pozicije u širem kontekstu industrije zabave usmerene na društvenu elitu. Ili, imamo čitav dodatni podzaplet o ratu bandi u Saturn Cityju a koji je baziran na nekoliko harizmatičnih zločinaca sa suprotstavljenim filozofijama i ideologijama i kojima Simon Cooke uopšte nije potreban da im uokvirava narativ.

Sam Cooke se u kasnijim epizodama upoznaje sa Rotšildima i ovo kao da je novi smer za koji se Casey u međuvremeno zainteresovao, kontemplirajući o „svetskoj vladi“ i eliti koja će je formirati. Ponovo, možda sve to na kraju bude spojeno u jedinstven narativ na način koji će opravdati taj odlazak u ekstremnu širinu i godine tokom kojih zaplet kao da stoji u mestu. A možda i ne bude. Na ovom mestu skoro da želim da neko najavi da se sprema televizijska serija po Sexu jer to možda natera Caseyja da se trgne i smisli šta je zaista centralna ideja njegovog stripa. No, u ovom trenutku Sex ima te negativne elemente moderne televizije – preraspričanost, preveliki akcenat na sporednim likovima i zapletima koji nemaju dovoljno konsekvenci za glavni zaplet – a da ne okreće pare koje bi okretao da je na televiziji. Bedak.

I kad već kritikujem, vredi napraviti i opservaciju vezanu za sam, jelte, seks-sadržaj ovog stripa. Mislim, jasno, kada serijal nazovete „Sex“ kako bi bio vidljiv i instant-prepoznatljiv na tržištu, svesni ste da će ga distributeri tretirati kao pornografiju bez obzira šta je zapravo unutra, pa je onda rezonski da nemate mnogo kočnica u pogledu prikazivanja eksplictne erotike (i, dobro, pornografije), pogotovo jer će vam to doneti par poena kod publike koja ovakve sadržaje izjednačava sa idejom da je ovo sadržaj za odrasle. I, da bude sasvim jasno, ja nisam čovek koji će okrenuti glavu od prizora kopulacije, raznih, jelte, fetiša, pa ni od prikaza seksualnog nasilja u umetničkom radu, ali Sex na više od jednog mesta pada ispod razine koju bih smatrao umetnički opravdanom. Casey je sam eksplicitno rekao da je on „neko ko ume da uzme prostotu i iskoristi je za plemenite ciljeve“, ali Sex na mnogo mesta naprosto rabi seksualno nasilje koje nema kritičku ambiciju niti ikakav drugi vidljivi „plemeniti cilj“. Ovde se više puta ponavljaju scene silovanja tokom kojih ovaj ili onaj kriminalni bos drži monolog kako bi se pokazalo o kakvim, eto, psihopatama se u ovom stripu radi, više puta gledamo visoko rangirane kriminalce kako dobijaju oralni seks od prostitutki dok sa saradnicima raspravljaju o strategiji i poslu, jedan od njih praktično uzgredno ubija prostitutku metkom u potiljak u trenutku seksualnog vrhunca ne prekidajući svoj poslovni razgovor, a jedan od podzapleta tiče se grupe prostitutki ubijenih od strane korporativnog obezbeđenja jer su pokušale da odbrane koleginicu koju je napala mušterija i strip ovo tretira kao zanimljiv, ekscentričan deo podzapleta o pregovorima između dve korporacije bez imalo empatije koju bi iko, uključujući glavnog junaka, iskazao za ove žene. Naravno, možda su vaša čula za, jelte, senzitzivnost na ovakve stvari baždarena drugačije nego meni – al činilo mi se da vredi da se pomene.

No, pre nego što se raziđemo, svakako moram da kažem reč-dve o Kowalskom čiji je crtež, rekao sam već, skoro pa preterano dobar. Kowalski je kao da ste uzeli Williama Vancea, Mila Manaru i Waltera Simonsona i zaheftali ih jednog za drugog a onda ih prikucali za tablu i hranili i pojili svim najskupljim što imate kako bi pružili svoju najbolju partiju. Prosto ne znam da li je ovde bolje pripovedanje, likovi (mislim, ta erotičnost, jelte, žena, ali i muškaraca, ta akcija, ta čulnost) ili ambijent, sa zaista gotovo savršenim spojem evropske „realističnosti“ zrelog stripa za odrasle i američke žanrovske dinamičnosti. Kowalski ne koristi digitalnu tehnologiju i njegov je rad na stripovima decidno old school, sa sve hamerom, olovkom i tušem, ali rezultat ovoga je da strip, ma koliko bio blizak prestige TV-u zapravo obdaren jednom autentičnom toplinom i taktilnošću kakvu ne možete „odglumiti“. Razume se, kolor Brada Simpsona radi veliki deo posla a letering Russa Wootona je ovde posebno upečatljv ne samo zahvaljujući izboru fontova i dizajnu titlova i oblačića već i korišćenjem kolornih naglasaka na pojedinim rečima. Da budem iskren, meni ovo više odvlači pažnju nego što čini čitanje imerzivnijim, ali s druge strane, podvlači Wootonovo prisustvo u stripu i teško je ne primetiti koliko je njegovo majstorstvo.

Sex je, dakle, jedan vrlo čudan strip – serijal koji nastavlja da impresionira i posle toliko vremena, ali i da nosi nezanemarljivu količinu frustracije sa sobom. No, opšti kvalitet je svakako takav da ću sve što ubuduće izađe pročitati sa velikim zanimanjem. Kako rekoh gore, Casey je interesantan i u svojim slabijim stripovima, a Sex je najambiciozniji projekat koji je do sada preuzeo i uspeva da ostane interesantan i pored svih kritika koje sam mu uputio. Comixology vam nudi Seks na prodaju ovde.

Jazz Nedeljom: Zeena Parkins, Mette Rasmussen, Ryan Sawyer: Glass Triangle

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju bacićemo se u pravcu čiste, klasične slobodne improvizacije koja, da bismo održali formu, deo svojih korena bez ikakve sumnje duguje džezu. Na primer, jedan od instrumenata koji se ovde čuju je alt-saksofon i mada ćete čuti manje bluz-skala i prepoznatljivog svingovanja nego na nekoj „normalnoj“ ploči, saksofonistkinja Mette Rasmussen bez sumnje je utemeljena u free jazz tradiciji, možda najpre u onoj evropskoj, sa Peterom Brotzmannom na čelu. Što i nije neko čudo, s obzirom da je gospođa Rasmussen Dankinja koja trenutno operiše u Norveškoj ali je snimala sa raznim muzičarima, uključujući Amerikance kao što su Alan Silva i Chris Corsano. Album o kome danas pričamo je, takođe, snimljen sa Amerikancima a daleko najpoznatije ime na njemu je Zeena Parkins, avangardna harfistkinja i jedno od najdražih imena klasične njujorške free improv scene. Treći muzičar je bubnjar Ryan  Sawyer, rođeni Teksašanin ali danas i sam stanovnik Njujorka koji je tokom decenija ipak ostao mesto što se poistovećuje sa free jazzom i pogotovo free improv muzikom više nego maltene ijedno drugo na svetu.

Album Glass Triangle izašao je pre malo manje od dva meseca i prilika da ponovo čujem Parkinsovu, ovog puta sa nešto mlađim muzičarima (rasmussenova je 1988. godište, Sawyer 1975.) podsetila me je koliko volim njen eklektični, eksperimentalni pa i ikonoklastični stil, a rad sa adekvatnim sparing-partnerima gotovo uvek garantuje muziku koja širi granice uma i razveseljava duh. Parkinsova se u Njujork iz rodnog Detroita doselila polovinom osamdesetih i tamo sarađivala sa kremom avangardne i improv scene okupljene oko kluba Knitting Factory, uključujući takve teškaše kao što su John Zorn, Bobby Previte, Anthony Braxton… No, njene saradnje sa drugim „električnom“ muzičarima kao što su free gitaristi Nels Cline, Lee Ranaldo ili Elliott Sharp su, čini mi se, bile vrlo bitne sa proširivanje jezika i interesovanja te klasične improv scene koja je bila utemeljena prevashodno u džezu i ne nužno zainteresovana za amplifikovanu muziku i električne – kasnije digitalne – efekte. Album Psycho–Acoustic iz 1994. godine gde ona i Sharp bacaju jedno drugom gotovo neprepoznatljive zvuke izvučene iz amplifikovanih i filtriranih električnih gitara i harfi je i danas jedna od meni najomiljenijih free improv ploča ikad.

Naravno, Parkinsova ima klasično obrazovanje – teško da iko harfu uzme da svira da bi tezgario u kafani na ćošku – i danas je ona stipendista Gugenhajm fondacije i profesor na Mills koledžu u Oklendu, ali upravo je njena eksperimentatorska glad i potraga za novim zvukom, novom paletom zvuka i tehnika, kroz amplifikaciju i korišćenje progresivno sve više efekata ono čime je izborila svoje mesto – i osobeni umetnički identitet – na njujorškoj a zatim i svetskoj improv sceni. Ovo joj je donelo i prepoznatljivost izvan avangardnog geta, pa je Parkinsova imala i neke praktično mejnstrim kolaboracije, gostujući na albumima Yoko Ono, Bjork ili Hole. Naravno, radila je i sa likovima kao što su bili Tom Cora i Fred Frith, notabilno u sastavu Skeleton Krew koji je spajao improvizaciju i avangardni rok…

Sve u svemu, lepo je videti Parkinsovu kako i posle tri i po decenije improvizovanja i CV-a sa kojim bi svako bio srećan da se penzioniše i dalje ne samo ima entuzijazma za free improv susrete sa mlađim muzičarima već i da pruža izuzetno dinamičan, zabavan program u njima.

Glass Triangle je snimljen negde u leto 2019. godine i neka je vrsta proširenja saradnje dve žene koja je začeta svirkom na festivalu Counterflows u Glazgovu od pre pet godina. Pojačane za bubnjara, eksplozivnog ali pažljivog Sawyera (ovde priča o tome da je kao klinac želeo samo da svira što brže i glasnije može a da se danas trudi da svira sporije i sa osećajem), ove improvizatorke pružaju nam program urnebesne svirke, prepune sitnih detalja ali i jasne grupne improvizacije koja ima smer, zaokružen duh i formu u svakoj kompoziciji.

Hoću reći, ovo je najbliže studijskom albumu što ćete dobiti u improv muzici: performans snimljen u pravom studiju, sa dovoljno vremena u toku dana da se stane, porazgovara, odmori, pa vrati natrag u sobu za snimanje. Ogroman broj improv ploča su samo snimci koncerata, neprekinutih izvedbi od 40 minuta, ponekada – nikako i uvek – razdeljenih na distinktne kompozicije i mada mnogi to smatraju samom suštinom free improv etike i estetike – „čista“ in situ svirka, nikakvi dogovori, samo spontanost na licu mesta – Glass Triangle podseća kako dobro može da zvuči kada imate vremena da muziku editujete, da promenite setap svoje opreme ili mikrofona u sobi ili samo da popijete vodu između dva komada. U tom smislu, ovo je album zbilja moćnih, eksplozivnih improvizacija, ali koji pleni svojom brzinom, gustinom, energijom sabijenom u jedinicu vremena i nema praznih hodova i traženja. Opet, ovo nisu unapred pripremane kompozicije i u njima nema tema i njihovih razrada osim onih koje se spontano kreiraju, na licu mesta. Begiunners, begges, beattle, belt, believers,a koja album otvara, recimo, odmah ide nogom u mošnice, sa Rasmussenovom koja para nebo visokim tonovima i dubokim, brotzmannovskim eksploracijama teksture, a ispod koje Sawyer prosipa kišu sačme po svojim bubnjevima, pazeći da ne zagluši kolege volumenom, dok Parkinsova izvlači praktično „rifove“ na svojoj harfi. Rasmussenova ovde svira i neke klasične džez linije, ali sabijene u mikrometarski prostor, dok se Parkinsova gađa laserskim zracima pa ulazi u hromatske skale, puštajući distorziju da radi veliki deo posla. A to je samo početak!

Nat Bygone, just biggone je mirniji, atmosferičniji komad sa Sawyerom koji pokazuje kakve sve egzotične udarajke ima u svom koferu i sa Parkinsovom koja plete disonantnu ali toplu mrežu zvukova (što se zatim utapaju sami u sebe zahvaljujući korišćenju jakih gate efekata) preko koje će Rasmussenova zasvirati slobodnije i – skoro – nežnije. Trinaestominutna Flod of Trees ima pomalo free jazz senzibilitet, makar utoliko što Sawayer ovde svira poliritmički i brzo a saksofonistkinja preko solira kao da su u „normalnom“ bendu ali Parkinsova je i ovde divlja karta sa gomilama kinematskih efekata koji potpuno rekontekstualizuju taj džez „osećaj“ ove kompozicije. The crystal chain letters je, sa svoje strane, drugi pogled na free jazz, sa avetinjskim uvodom ali zatim i freakout razradom gde Rasmussenova ponovo dobija priliku da proradi skale i da malo bluz tona celoj priči. Merlin and the Gleam je skoro pa jazz-metal sa atraktivnim, superbrzim jurnjavama po skalama na saksofonu, ali i Parkinsovom koja ozbiljno distorzira svoj instrument i pruža tešku, nabasovanu podlogu za Sawyerovo obrušavanje iz visine preko koga Rasmussenova neustrašivo solira. U ovakvim trenucima se uvek zapitam kako posle da se vratim „normalnoj“ muzici koja nema ovu vrstu brzine misli i potpuni prezir za bezbednost na drumu u svojoj srži. Mislim, sedam i po minuta ovakvog cepanja – od toga čovek može malo da se izgubi u uživanju.

Konačno, Melts into Surface je adekvatna koda sa još malo užurbane, dinamične svirke ali ovog puta nešto naklonjenije atmosferi i hermetičnoj a opet prijateljskoj paleti boja. Glass Triangle je fantastična ploča za ljubitelje improv-zvuka, snimljena kvalitetno i miksovana sa razumevanjem tako da slušalac dobije utisak da je u istoj prostoriji sa izvođačima a da se opet eksperimentalna, apstraktna priroda zvuka ne izgubi, dajući vašem trećem oku puno zanimljivih prizora da njima luta. Velika Zeena Parkins je velika, ispostavlja se, i jer ume da izabere izuzetne saradnike a onda iz njih izvuče ono najbolje. Glass Triangle je melem za moju ranjenu (dobro, ne baš MNOGO ranjenu) dušu i pravi užitak za slušanje:

https://relativepitchrecords.bandcamp.com/album/glass-triangle

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-04-2021

Well, jasno je da je ove nedelje najvažnije izdanje novi album Cheap Trick. Šalim se, novi album Cannibal Corpse, ali da bismo se do njega probili, valja čuti mnogo drugog, iznenađujuće interesantnog metala (i ovde se šalim, pa niste glupi, skrolujte do kraja ako ste nestrpljivi).

Blek metal za početak!!!! Finski Malum (a ne Maloum, zlobnici!!!) su bili vrlo dobri i na prošlom albumu, a novi, pompezno nazvan Devil’s Creation donosi odličan, drusan blek metal koji spaja melodičnost sa sirovošću i žestinom na ugodan način. Podugačke pesme na ovom albumu sve zvuče kao praktično himne i borbeni marševi, upečatljivih, melodičnih tema i demonskog, vrištećeg vokala. Malum zvuče podjednako zlo i zavodljivo i u bržim i u sporijim pesmama i ako Đavo zaista pravi ovako solidnu muziku možda on i nije tako loš ortak:

https://malumfin.bandcamp.com/album/devils-creation

Belgijsko- špansko-nizozemski Saille su mi bili vrlo zabavni na svom petom albumu, V. Ovo je nominalno simfonijski blek metal ali, zapravo, radi se o samo malo kompleksnije napisanom blek metalu koji se ne loži preterano na orkestracije (mada voli klavir i sve te stvari) i ide uglavnom jako brzim tempom. Štaviše, prva asocijacija dok sam ovo slušao mi je bio skandinavski blek metal najbrže provinijencije (tipa Marduk ili Nordjevel) i kombinacija takvog čukanja sa melodičnijium, epskijim zvukom mi je na kraju veoma lepo legla:

https://saille.bandcamp.com/album/v

Argentinci Crow Dominions RAZBIJAJU na prvom albumu, Emerging Holocaust. Ovaj duo je pesme prikupljao i pripremao poslednjih deset godina pa je album em ubedljiv em raznovrstan u onome što nudi, kombinujući brz, agresivan, razbijački blek metal sa epskijim, teatralnijim aranžmanima u kojima ima puno orkestracija i simfonijskih momenata. Produkcija sasvim solidna, vrlo prijatno iznenađenje:

https://crowdominions.bandcamp.com/album/emerging-holocaust

Dopadljiv finski blek metal na albumu Deity Embers pretpostaviću jednočlanog Kirottu. Ovo je vrlo dobro producirano i sa dosta te neke epske atmosfere a da opet zvuči dovoljno svedeno i fokusirano za moj ukus. Kirottu voli dugačke deonice u kojima se tema lagano razvija preko skale, ali se ne gubi u nepotrebnim ukrasima pa muzika zvuči svečano i ozbiljno:

https://kirottu.bandcamp.com/album/deity-embers

Nemam pojma kako se izgovara ime benda Angrrsth, pa ni njihovog debi albuma, Donikąd, ali ovo je još jedan sjajan primer za kvalitet i zdravlje poljske blek metal scene. Kako već od Poljaka i očekujete, ovo je raskošno odsviran, dobro produciran opus, melodične a oštre i žestoke muzike gde su aranžmani prirodno kompleksni i duboki a bend se drži jedne zrele estetike i, ne manje važno, Poljskog jezika u tekstovima. Jako kvalitetno, jako dobro, ne propustiti:

https://angrrsth.bandcamp.com/album/donik-d-full-lenght-album

Ali Poljaci apsolutno haraju, pa tako ove nedelje dobijamo i treći album postave Sznur koji je isto odličan. Dom Człowieka je moderan poljski blek metal, sa dužim, složenijim aranžmanima i jednakim količinama atmosfere i surove, znojave svirke. Naravno, Sznur uz sve imaju i dobar zvuk i profi miks pa je ovo još jedna nezaobilazna ploča iz države koja suvereno vlada blek metalom u Evropi:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/dom-cz-owieka

Gate Master i Reign su dva britanska blek metal projekta što su udružila snage za split EP i ovo je iznenađujuće zanimljivo i kvalitetno. Mislim, u suštini oba benda sviraju siroviji blek metal ali sa neočekivano puno nijansi i osećaja za kompozicije i atmosfere. Produkcija takođe vrlo pristojna. Zaveli me bez najave a vi platite koliko poželite:

https://gatemaster.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

https://thetruereign.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

Jermenski Ildaruni započinju svoj debi album, Beyond Unseen Gateways introm koji traje više od tri i po minuta i mada je to u principu neoprostivo, njihov paganski blek metal je u velikoj meri baziran na foklornim motivima pa se ova kompozicija i koristi da to dovede u prvi plan. Dobro. Kad bend zasvira „zaistinski“, to je i dalje melodična, vrlo narodnjačka muzika sa klavijaturama, frulicama i gajdama na strateški odabranim mestima, da sve zazvuči bogatije i zanimljivije. Album je svakako interesantan, sa mnogo cheesy elemenata ali u principu dobrom svirkom i upečatljivim temama. Produkcijski ovo nije rđavo, mada mu, naravno, fali malo dinamike, ali to je valjda normalno u 2021 godini.

https://ildaruniblacklion.bandcamp.com/album/beyond-unseen-gateways

Prošli album Montrealskih Spectral Wound mi je bio okej, pa sam i novi poslušao sa zanimanjem. A Diabolical Thirst je vrlo dobro odsviran, naravno, i ovde se sada čuje i to da bend razmišlja o sekvenciranju ploče, aranžirajući pesme da imaju distinktne identitete i da muzika ima dinamiku i nekakav narativ tokom trajanja albuma. Što je vrlo dobro, s obzirom da sam zvuk dinamiku gotovo nema. Lepe su ovo pesme, sa puno melodičnih tema odrađenih žestoko, pržački, u visokom tempu i meni je teško da povremeno ne opsujem i kažem da momci mnogo dobro sviraju, ali taj zvuk, tako napucan, zaravnjen i betoniran znači i da je meni vrlo teško da odsedim do kraja albuma u jednom cugu. Možda se jednom trend preokrene i svi ovi bendovi krenu da izbacuju full dynamic range remastere svojih ploča, ali do tada, za Spectral Wound vredi uložiti napor. Odlični su:

https://spectralwound.bandcamp.com/album/a-diabolic-thirst

Stoner! A prvi na redu je vrlo talentovani multiinstrumentalista Zac Crye čiji debi album, All the Same vozi u sporijoj traci i donosi pet pesama vrlo prijatnog psihodeličnog heavy blues zvuka. Rye nije jednako idealan na svakom instrumentu – pevanje mu je najslabije – ali je vrlo nadaren za pisanje prirodnih, klasičnih hard rok komada koji su i solidno snimljeni na ovoj ploči. Uostalom, možete slušati ovo ili novu Gretu Van Fleet koja je upravo izašla, a vi vidite šta je časnije. Valjan početak:

https://zaccrye.bandcamp.com/album/all-the-same

Argentinci Sahara sviraju prljav, vrlo garažni ali i vrlo šarmantan psihodelični teži rok. Ovo je muzika koja nastaje u podrumima ali iz njih izlazi kompletno formirana, dakle, i sa zvukom i sa pesmama, temama, tekstovima, melodijama i refrenima, kao jedan lepo zaokružen paket od koga sirovija produkcija ne treba da nas odbije. Kaseta The Curse je snimljena uživo i predstavlja bend u vrlo dobrom svetlu:

https://saharadoom.bandcamp.com/album/the-curse

Os Três Odiados su bukvalno tri lika iz Brazila koja sviraju gruvi instrumentalni psihodelični stoner rok. I mislim, skoro da ništa ne treba dalje ni da se priča. Znamo se. No, čisto u tehničkom smislu, Sobriedade Mórbida je EP sa pet pesama odličnih rifova i meljućeg basa i jedina zamerka ide na (digitalni?) bubanj koji ne zvuči dovoljno „živo“ i dinamično za moj ukus, ali dobro, i ja sam picajzla. Gitare su zato vrlo dobre i Os Três Odiados za samo dva dolara pružaju  puno sreće i hipnoze:

https://os3odiados.bandcamp.com/album/sobriedade-m-rbida-ep

Vrlo mi je prijao EP GLöD istoimenog švedskog benda koji, sa svoje četiri pesme donosi gotovo sve što je čoveku potrebno od teškog psihodeličnog roka. Ovde imate jake rifove, masne, fazirane gitare, jednostavne a efektne solaže, gruv i samo malo metalskog cheesa. Pritom, Šveđani ovo daju za onoliko para koliko sami ponudite (ladno, jebiga, al standard) i GLöD je apsolutno nezaobilazan biser teškog roka za ovu nedelju:

https://glod.bandcamp.com/album/gl-d

Španski Gangrened imaju album mračnog sludge-doom zvuka pod nazivom Deadly Algorithm. Malčice me ovde odbija što sve zvuči kao da je snimljeno u nekakvom metalnom rezervoaru sa mnogo prostora i jeke, ali Gangrened sviraju dobro, čak i malo psihodelično, nudeći dosta materijala za kontemplaciju dok tresete glavom i tapkate nogom. Lepo:

https://odiosonoro.bandcamp.com/album/gangrened-deadly-algorithm

Njemački bendovi Hellamor i Red Stone Chapel imaju odličan split album, Major League Heavy​-​Rock Ovo je zaista heavy rock, sa dosta bluza u svojoj osnovi, ali nije retro, i oba benda su vrlo svesna svega što se u hard roku i metalu dešavalo poslednjih pedeset godina pa njihova muzika ima savremenu oštrinu uz taj klasični, rokerski etitjud. Plus, produkcija je topla, ne prenapucana kako se to često danas čuje i ovo je kolekcija vrlo prijatnih rok pesama za svačije uši:

https://godownrecords.bandcamp.com/album/major-league-heavy-rock

Gora Mama iz Švajcarske sebe nazivaju tribalnim stoner rok bendom i istoimeni EP je sasvim prijatno slušalačko iskustvo iako ja tu ne čujem sad nešto mnogo tribalnog zvuka. No, Gora Mama vole pesme koje drže isti ritam, dinamiku i ponavljaju jednu istu temu mnogo puta pa se da govoriti o izvesnoj ritualnoj dimenziji njihove muzike. Iako je ovo pre svega dobro produciran, zdravo zvučeći teški rok sa ženskim vokalom, gruv koji Gora Mama vrte odlazi i u psihodelične širine pa urgiram da se album čuje jer ovo nije tek još jedan stoner sastav:

https://goramama.bandcamp.com/album/gora-mama

LáGoon su iz Portlenda i, kao i zabrinjavajuća količina bendova iz Portlenda, odlični su i to na neki svoj, osoben način. Album Skullactic Visions nudi teške rifove i opojne stonerske atmosfere, ali uz interesantnu dimenziju noise rock ekscentričnosti preko svega toga. Treba se malčice navići na neobično pevanje preko žestoke stoner svirke, ali generalno bend pruža jak rokerski program, težinu i moć:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/skullactic-visions

Teksašani White Powder nude vrlo umiljatu kombinaciju psihodeličnog roka (al onako, osunčanog) i post roka na svom prvom albumu, Blue Dream. Ovo je kolekcija instrumentanih, hipnotičkih komada sa lepim raspoloženjem i pozitivnom dispozicijom, kao stvorena za prolećne dane:

https://whitepowder.bandcamp.com/album/blue-dream

Znam da kad se bend zove Krave to deluje kao nekakva šumadijska pank-rok zajevancija, ali treba razmišljati internacionalno i radi se o bendu iz Brizbejna u Australiji, a EP Self Exposure je nekakav moderniji heavy rock/ televizijski metal koji bi zvučao relativno sveže u 2002. godini. E, sad, niti to danas zvuči naročito inovativno niti je to muzika po mom ukusu, ali su Krave tehnički korektni i dobro producirani pa uz kvalitetnu pevačicu zavređuju pažnju ako vam je ovakva muzika u principu zanimljiva:

https://krave1.bandcamp.com/album/self-exposure-ep

Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ima album prelepih prolećnih meditacija na gitari i bendžu nazvan Gardenside Ambient Sessions I i ovo je snimljeno „u bašti“ pa se čuju ptice, živina, čak i jedno kuče (a čuje se i Krisztina iz LFS, koja dodaje klavijature i samo malo glasa). Ambrus je sjajan gitarista i njegovi džemovi su izrazito prijatni za uho i duh i mogu se slušati praktično beskrajno. Kao i kod svih drugih Psychedelic Source Records izdanja, cenu određujete sami, pa odredite pravično:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/gardenside-ambient-sessions-i

Irski Soothsayer su mi se dopali pre par nedelja na živom albumu Live in Malta, a sada imam zadovoljstvo da prijavim da im je i prvi studijski album, Echoes of the Earth, vrlo prijatan za slušanje. Mislim, „prijatan“, ako volite, mučni, napeti sludge-doom zvuk koji, moram da priznam, mene malo asocira čak i na Godflesh i slične bendove sa kraja osamdesetih. Hoću reći, ovaj sludge metal ima u sebi malo postpanka i njegova se melodična emotivnost lepo uklapa sa brutalnim rifovima i veoma teškim zvukom Soothsayera. Dugake pesme, spora, mrveća muzika, ali i solidno dinamičan mastering – Soothsayer imaju prvenac kojim mogu da budu vrlo zadovoljni:

https://soothsayer.bandcamp.com/album/echoes-of-the-earth-atmospheric-doom-sludge-metal

Brazilski power trio The Dharmas nudi dve masne pesme noise rock/ heavy rock kombinacije na EP-ju Epilepsia​/​1000Miles. Epilepsia je kraća pesma, nešto brža i, jelte, „hitoidnija“, dok je 1000Miles više spora stonerska meditacija. Obe su dobre. Sirovo i ljudski.

https://thedharmas.bandcamp.com/album/epilepsia-1000miles

Nažalost, Swamp Records nisu svoju kompilaciju Swamp Sabbath – The Swamp Records Tribute to Black Sabbath okačili na Bandcamp, ali nadajmo se da hoće jer ovo je divna kolekcija pesama koju svira divna kolekcija bendova. Mislim, Froglord koji svira Into the Void? Miruj srce ludo!!!!!! CIA Hippie Mind Control KASAPE Die Young? Zašto da ne! U svakom slučaju, ovde imate neke od najboljih heavy rock i metal pesama odsviranih sa puno srca i duše. Dos Brujos koji Hole in the Sky pretvaraju u Jam in the Sky je, čini mi se dobar sažetak duha ove kompilacije. Poslušati:

Šveđani Left Hand Solution nam donose još svog prijatnog doom rocka na EP-ju Dead of Winter. Ne znam ima li smisla da se ovako naslovljeno izdanje pojavljuje baš u proleće, ali dobro, to su sitne zamerke a muzika je dobra. Left Hand Solution su bliži gotskom doom metalu nego što ja volim, no, kome to ne smeta, ovih šest pesama su lepe, himnične, melodične, sa dosta emocija, ukusno ubačenih folk motiva i dinamičkim rasponom koji je prijatno čuti. Dobra produkcija i uobičajeno prijatno pevanje Mariane Holmberg zaokružuju paket pa ako ste od onih što vole, probajte:

https://lefthandsolution.bandcamp.com/album/dead-of-winter

Sedmi album španjolskih doom-death metalaca Graveyard of Souls nije po mom ukusu ali nije da bi ova melodična, svečana dooim muzika ikada i mogla to da bude. No, bend svakako zna šta voli i to što voli dobro i izvodi pa je Infinity Equal Zero primereno ubedljiva kombinacija raspevanih sintisajzera, odjekujućih gitarskih tema i grubog vokala. Ko voli Paradise Lost ali da je malo sirovije, zna šta treba da radi:

https://graveyardofsouls.bandcamp.com/album/infinity-equal-zero

Al zato je italijanski Shamael ozbiljno spor i težak funeral doom metal samo za najizmučenije među nama. Raffaele Galasso iz Gardenije je na EP-ju Melancholie der Engel (na Bandcamp stranici pogrešno piše „Engels“) odsvirao sve instrumente i napravio u četiri pesme više od četrdeset minuta svečane ali i hermetične muzike koja ne probija neke nove granice u funeral doom žanru ali će verovatno lepo poslužiti da se uz nju drema ljudima koji vole da budu tužni na taj neki dostojanstven ali i cheesy način:

https://shamael1.bandcamp.com/album/melancholie-der-engels

Kanadski Witchrot ima prvi album, Hollow i to je osam pesama teškog, distorziranog psihodeličnog roka kakav može da bude i lekovit ako ste bolesni. Svirka je hipnotička i izaziva halucinacije, sa masivnim rifovima i višeslojnim temama, ali pevanje klavijaturistinje Lee Alyssandre Reto je verovatno najupečatljiviji element jer ova žena ume od gotovo somnabulnog mumlanja da se lansira pravo u orbitu moćnim, autoritativnim vokalom. Apokaliptično!!!!

https://witchrot.bandcamp.com/album/hollow

Odličan stoner-doom stiže nam iz Švajcarske ljubaznošću trija Mystic Sons. Njihov drugi album, Curses And Spells ima sve što jedna ovakva ploča treba da nudi: spor, valjajući tempo, hipnotičke pasaže svirane bez mnogo distorzije i buke, pa onda rifčine ko kuća i krljanje ali i melodično, upečatljivo i karakterno pevanje. Najvažnije od svega, pesme su dobro napisane i ovo nisu samo bluz-džemovi već spontano zvučeće ali promišljeno aranžirane rokenrol himne. Sjajno:

https://mysticsons.bandcamp.com/album/curses-and-spells

Beloruski Trollward je instrumentalni polka-folk-metal bend. Što deluje kao nekakva pošalica, ali su tri pesme na demou Humppa​-​Troll Metal sasvim pristojne uzevši u ibzir da su snimane na, verovatno, kućnoj opremi. Kombinacija brzog tempa, razigrane harmonike i dobrih gitara ovde vrlo lepo leži i ovaj EP je dovoljan da čoveka zainteresuje i ubaci ga u maštarije šta bi bilo da ovaj bend ima samo malo više resursa na raspolaganju:

https://metalgemsrecords.bandcamp.com/album/humppa-troll-metal

Italijanski death’n’roll bend Carcharodon ima novu kolekciju živih snimaka. Late Night Cockfights : Bootlegs and Rarities sastoji se od materijala prikupljenog tokom godina, počev od 2006. i mada Carcharodon nsu meni nešto superomiljeni, ovo je karakterna i šarmantna kompilacija teškog, vozačkog roka koju vredi poslušati:

https://carcharodon.bandcamp.com/album/late-night-cockfights-bootlegs-and-rarities

Brazilci Scumbag imaju šarmantan EP karakternog thrash metala sa dosta pank i heavy metal elemenata. Return Ritual, pt. 1 nije puki sprint kroz neke klasične rifove već kolekcija pesama koje deluju utemeljene u, jelte, ličnim iskustvima i emituju auru autentičnosti. Solidan zvuk i zanimljiva muzika:

https://scumbaghc.bandcamp.com/album/return-ritual-pt-1

Finski duo Bhikshu nije rđav na svom prvom EP-ju  The Fate of Monarchs. Ovo je oštriji, abrazivniji thrash metal sa malo death metal i grindcore začina, ali sa odličnim rifovima, maštovitim aranžiranjem i upečatljivim temama. Produkcija takođe nije rđava i uz ovo se vrlo lepo hedbenguje:

https://bhikshu.bandcamp.com/album/the-fate-of-monarchs

Australijski Decharot je dopadljiv na EP-ju Cannibal Island​/​Blood River, pružajući dve pesme žestokog, šmekerskog thrash metala sa malo pank i malo death metal elemenata. Muzika, je, dakle, disciplinovana i dobro producirana ali je pevanje onako, mangupsko i ovo je lepa, sveža i prijatna kombinacija uz koju se fino trese glavom i uživa.

https://decharot.bandcamp.com/album/cannibal-island-blood-river

Čileanci Sigma (aka Sigmamosh) su izdali živi EP usred pandemije i, pa, Pandémica irrealidad je sirovije snimljena ali vrlo šarmantna ploča klasičnog, old school thrashcore zvuka sa brzim rifovima, moćnim mosh delovima i karakternim pevačem. Ovde nema modernih trešerskih fora i produkcijskih blagodati ali Sigma sviraju izuzetno uverljivo i ovo je pet kratkih, ubitačnih, moćnih komada po ceni koju sami odredite, pa nemojte zaobići njihovu ponudu:

https://sigmamosh.bandcamp.com/album/pand-mica-irrealidad-live-2021

Švedski veganski straight edge hardcore bend Times of Desperation pruža vrlo energičan, dobro produciran program na EP-ju Gaia Bleeds. Ovo je kako ovakva muzika treba da bude (bar po mom ukusu), sa vrlo metaliziranim rif-radom i zvukom ali uz dovoljno kratke i ekonomične pesme da se ne izgubimo u širini ideje. Prijatno:

https://timesofdesperation.bandcamp.com/album/gaia-bleeds

Još veganskog straight edge hardcorea? Nema problema. Rechazar su Čileanci i kaseta im se doslovno zove Vegan Straight Edge. Bend nije naročito originalan ali je kompetentan i kogod voli Earth Crisis i njihove derivate ovde će naći puno izmučenih vokala, srednjetempaškog naboda i solidnih rifova:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr001-vegan-straight-edge

Kad već udaramo po panku, vredi čuti i bruklinski Chain Gang Grave čiji je album Cement Mind u podrumu snimljenih pola sata nabadanja, superprejakog faza, haosa, buke i zapaljivih tema. Ovo nije „čist“ pank, u smislu da Chain Gang Grave nećete pomešati sa Ramonesima i u njihovoj muzici ima dovoljno postpank i nojz rok elemenata da budu toliko bliski metalu da se ne osećam glupo što ih ovde uvršćujem. Plus, album je kidanje:

https://chainganggrave.bandcamp.com/album/cement-mind

Kanadski Incision na istoimenom EP-ju nudi besan, energičan metalcore starijeg tipa, sa trešerskim rifovima i srednjetempaškim, mošerskim senzibilitetom. Rifovi su dobri, kao i produkcija i ovde nema modernijih fora sa monotonalnim breakdown pasažima i melodičnim refrenima, pa dobijamo samo propisno old school nabadanje. Odobrava se, naravno:

https://incision604.bandcamp.com/album/incision

Australijski ExtinctExist sviraju vrlo prijatan metalizirani d-beat hardcore na svom prvom albumu, Anthropocene. Ovo je puno finih trešerskih deonica ali i neodoljivo zapaljivog d-beat punka, sa solidnom produkcijom, dobrim, grubim vokalima i generalno visokim nivoom kvaliteta i u pogledu svirke ali i ideja. Odlično:

https://extinctexist.bandcamp.com/album/anthropocene

Još metaliziranog hardkora stiže nam iz Leedsa u formi EP-ja Block Out The Sun grupe Block Out The Sun. Šest pesama odlične svirke i dobre produkcije, a stilski je ovo između onog više „uličnog“ hardcore zvuka i D-beata, nekako kao, recimo, Cro-Mags, pa ko voli, poslužiće se, pogotovo jer cenu određuje sam:

https://blockoutthesun.bandcamp.com/album/block-out-the-sun

Rusi Pervanal sebe opisuju koristeći i ovakve klasifikacije: „progressive nu metal“ i „experimental“ i „grindcore“. Album Зукмфтфд je zaista čudna ali i zabavna smeša grinderskih elemenata, elsktronskog gruva, metal rifova i vrištanja, a producirana iznenađujuće ubedljivo. Nisam siguran kome je tačno namenjen ovakav album, ali em ga plaćate koliko hoćete em ovde ima dobrog, a bizarnog metala.

https://pervanal.bandcamp.com/album/–10

Oklendski Violent Opposition je suluda ali nekako neodoljiva kombinacija grindcorea i Franka Zappe. Autor kaže da su Zappa i grind bili osnovni gradivni elementi, ali su West Coast hardcore i kanadski fastcore takođe uticali na finalnu formu projekta. Kako god bilo, album WorldGrind je iznurujuća ali zabavna kolekcija kompleksnih, ali stalno brzih i energičnih kompozicija koje od grindcorea uzimaju kratka trajanja pesama i blastbitove ali onda od Zappe preuzimaju interesantan harmonski raspon i rokerske orkestracije. Vrlo interesantno i vredno svake pažnje, s obzirom da je ovo kućni projekat koji bi svako od nas mogao da napravi samo da ima talenta:

https://violentopposition.bandcamp.com/album/violent-opposition-worldgrind

Ništa kao malo old school grindcorea da čoveku ulepša dan. Split EP grčkih Corrodent i Brazilskih Kebranti je ulepšavajući agens u ovom slučaju, sa četiri pesme prljavog, starinskog deathgrinda kod Grka i pet pesama za nijansu pankerskijeg ali zapravo produkcijski i svirački još čvršćeg grajnda kod Brazilaca. Sami birate cenu a ovo je jako dobro:

https://corrodent.bandcamp.com/album/split-w-kebranti

https://kebranti.bandcamp.com/album/kebranti-x-corrodent-split

Deprive su bend iz Pekinga ali u kome, ako dobro shvatam ovo što je napisao kineski izdavač Dying Art Productions, sviraju stranci. U svakom slučaju istoimeni album je kolekcija finog hardcore thrasha/ fastcorea kao iz veselih osamdesetih godina. Brzo, sirovo, prijatno i još i vepar-metalac sa Molotovljevim koktelom na omotu. Mislim, ZAŠTO da ne:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/deprive

Bodybox iz Orlanda u Floridi su nekakva kombinacija slamming death metala sa grindcoreom i sve to dopunjavaju obožavanjem kanabisa. EP Through the Bongfire nudi iznenađujuće dobar i zaokružen materijal solidne produkcije i pesama koje imaju lep gruv i žestinu i slutim da dobro prolaze na koncertima ako ih ovaj bend uopšte svira u ovom nesretnom istorijskom trenutku u kome živimo. Sami birate cenu:

https://bodybox.bandcamp.com/album/through-the-bongfire

Merilendski grajnderi Full of Hell su izdali novi živi album, Auditory Trauma: Full of Hell Isolation Sessions i on, naravno, kida. Ne znam koliko je ovo „živo“, u smislu „pred publikom“, verovatno ne, ali bend pruža pravi koncertni set razbijačkih pesama dopunjenih raznim lupovima i harsh noise semplovima koji služe kao tranzicije između kompozicija. Naravno, Full of Hell su veoma dobri u onome što rade pa je Auditory Trauma za fanove obavezna lektira a za publiku koja ih ne poznaje odličan način da se upozna:

https://fullofhell.bandcamp.com/album/auditory-trauma-full-of-hell-isolation-sessions

Hatemonger iz Čikaga na EP-ju The Vile Maxim melju sve ispred sebe izuzetno teškim deathgrindom. Ovo je onaj jako nisko naštimovani, jako komprimovani zvuk kakav je čest kod skandinavskih bendova, ali ga Hatemonger vrlo lepo prilagode svojim dužim, kompleksnijim pesmama koje i dalje čuvaju svu potrebnu agresivnost i brzinu deathgrind stila. Surovo:

https://hatemonger.bandcamp.com/album/the-vile-maxim

Monarch iz Kalifornije sa svojim drugim albumom, Future Shock imaju da ponude interesantnu smešu stilova. U osnovi ovo je sve thrash metal, ali pesma koja album otvara, Blast the Seed je brz, pankerski komad, koga sledi Khaos Warrior sa melodičnim, vrlo cheesy temama koje imaju i samo malo neoklasičarkosg šmeka (gitarista i pevač, Matt Smith ima klasičnu naobrazbu). Solaže su ovde složene i zvuče kao da su ispale sa nekog Judas Priest albuma sa kraja osamdesetih, što je pohvala kakvu retko dajem. Materijal na albumu je vrlo raznovrstan i muzika je generalno veoma prijemčiva, jakog tempa, bez previše gruva (mada ima i toga, taman koliko treba) i Monarchu devojačku sreću u teoriji kvari samo produkcija koja nije idealna za ovakvu muziku, i povremeno preterivanje u gluposti kad su tekstovi u pitanju (Swarm of the Whorenet??? WTF, momci?). No, svakako dajem velike preporuke za album koji se ne stidi da bude apsolutno headbangerski, „glupi“ metal ali i da treš formulu oplemeni gdegod vidi zgodno mesto. Udri:

https://monarchmetal.bandcamp.com/album/future-shock

Za brutalniji thrash izraz moramo u Teksas. Takva su pravila, nisam ih ja izmislio. Aggravator su iz San Antonija i njihova trešagija ima u sebi dosta death elemenata, prvenstveno u rifovima koji povremeno pređu u death metal hermetičnost nalik na, pa, Death, i u vokalu koji je neka mutiranija verzija Kreatorovog Mileta Petrozze. No, žestoka svirka, eksplozivan zvuk i jak stav svakako drže Aggravator čvrsto sa thrash strane te neke zamišljene ograde. EP Unseen Repulsions je veoma dobro produciran i sa svojih šest pesama zvuči kao najbolja ploča iz 1990. godine koju nikada niste čuli, smeštena između Death, Sadus, Bloodcum i Kreator. Izuzetno:

https://aggravator.bandcamp.com/album/unseen-repulsions

Španski Wrathnoise je spojio svoja dva EP-ja na izdanju The Progeny of Nyx, nudeći nam osam pesama čukačkog, brzog ali i melodičnog death-thrash zvuka koji, uprkos samo malčice „digitalnoj“ produkciji meni zvuči prilično šarmantno i zabavno. Kombinacija žestokih thrash rifova, brzog tempa i grubih death vokala ovde uglavnom stalno pali i Wrathnoise pružaju pristojan metalski program po ceni koju sami odredite:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-progeny-of-nyx

Ophidian Memory je solo projekat muzičara po imenu Blake Lamoureux, a koji svira u bendu Kobra o kome ništa ne znam, no EP, takođe naslovljen Ophidian Memory, je prilično impresivna ploča melodičnog death metal zvuka koji se ne rasipa preterano u nekakve metalcore strane, već je, onako, intimniji, ličniji i solidno produciran. Pet pesama i jedan instrumentalni interludij, vrlo obećavajući materijal:

https://ophidianmemory.bandcamp.com/album/ophidian-memory

Škoti Satiracy su vrlo solidni na singlu In Cinere koji donosi dve pesme tehničkog, proggy, pa i solidno melodičnog death metala. Ovo je možda i previše melodično za moj ukus, ali Satiracy demonstriraju ne samo visoke tehničke kvalitete već i ozbiljan trud da pesme ipak nekud idu uz sve te komplikovane pasaže, ukrase i ideje. I uspeva im u dobroj meri:

https://satiracyband.bandcamp.com/album/in-cinere

The Dead Cold, internacionalni death metal projekat i jedan od milion projekata švedskog renesansnog death metalca po imenu Rogga Johansson izbacio je prošlog meseca već jedan EP, a sada nam daju još tri pesme na EP-ju The Harsh Reality: B Sides. Ovo su, dakle, pesme sa nekih stariih izdanja koje su bile na ovaj ili ona način skrajnute i kad se preslušaju to su tri solidna deathgrind komada sa napucanom produkcijom i dobrom svirkom. Ništa revolucionarno, ali kvalitet je tu:

https://thedeadcold.bandcamp.com/album/the-harsh-reality-b-sides

Turci Booze Serpent sviraju, o iznenađenja, death metal. Ali dosta karakteran. Album  Slices Of Death ne zvuči kao imitacija drugih, poznatijih bendova već kao jedan pankerski, idiosinkratični žanrovski uradak u kome ima i dobrih rifova i gruva i srčanosti.

https://boozeserpentbchr.bandcamp.com/album/slices-of-death

Čileanci Worship Death sviraju prljav, haotičan death metal stare škole i njihov najnoviji EP, Worship Death mogao je biti snimljen i početkom devedesetih, što se tiče stila i izvedbe. No, sam zvuk je ipak za nijansu moderniji sa brutalno distorziranom bas-gitarom i jednom napucanošću celokupnog mastera koja ipak pokazuje da je ovo svežijeg datuma. Svakako valjane dve pesme plus obrada Autopsy za kraj – nemam nikakvih zamerki:

https://worshipdeathmetal.bandcamp.com/album/live-death

Metal Blade ove nedelje ima, kako smo već najavili, novi Cannibal Corpse – o kome malo niže – ali su izbacili i novi, treći album njemačkih Endseeker i ako slučajno osećate nedostatak klasičnog švedskog death metala u životu, Mount Carcass će zalečiti TU ranu. Endseeker su veoma pažljivo izučili lekcije ostale iza pre svega Dismember – mada se ovde čuju i Entombed, Firespawn, Bloodbath i slična bratija – i ovih devet pesama melju najtežim zamislivim zvukom, ali i kidaju rifčinama, miluju melodijama i reže besnim vokalima. Nije da u Švedskoj danas nema bendova koji ovaj klasični stil sviraju vrhunski – videti pod Lik, recimo – ali zaista je predivno da je taj stil odavno postao globalna stvar i da bendovi poput Endseeker ponosito – i spretno – pronose baklju swedeath slave svuda kuda stupe. Sjajna ploča:

https://endseeker.bandcamp.com/album/mount-carcass

Ako ste ipak sofisticiranija osoba od, recimo, mene, interesantniji će vam biti drugi album kanadskih progresivnih death metalaca Intonate. Ova ekipa radi sve ono što NE rade klasični prog bendovi (videti šta niže piše za Liquid Tension Experiment), pa je njihov album, Severed Within jedna očigledno konceptualna ploča sa filozofskim tekstovima i kompozicijama koje su praktično delovi jedne veće celine u mnogo izraženijem obimu nego kod „normalne“ rokenrol ploče. No, mislim, meni se ovo uglavnom dosta dopada. Intonate umeju da odu i malo u smeru presviravanja – što nije neočekivano za progresivu – i neke pesme bi svakako mogle da budu i kraće, no album je u celini ozbiljna, ambiciozna priča i ovde je tehnički naprednija svirka podređena višoj formi. Respekt:

https://intonate.bandcamp.com/album/severed-within

Njemački Inner Axis već imaju dva albuma a sada smo dobili i singl Midnight Hunter koji njihov melodični, napaljeni heavy metal spaja sa jakim ’80s-’90s šmekom. Mislim, omot je dizajniran kao poster za film, ili, još tačnije, televizijsku seriju iz tog vremena, ali muzika je samo za nijansu savremenija, sa dobrom, modernom produkcijom i bendom koji uspeva da ne zvuči retro a da opet ima sav potreban cheesy šarm klasičnog Top-40 heavy metala. Lepo:

https://fastball-music.bandcamp.com/album/midnight-hunter

Cheap Trick ima novi album. Razmislite malo o tome. Ovaj bend je sedamdesetih godina prošlog veka bio OGROMAN, jedan od najpopularnijih na toj osetljivoj granici između stadionskog roka, radijskog popa i hevi metala širokog zahvata i to da imaju novi album 2021. godine je meni nekako neverovatno. Ali Robin Zander očigledno ne namerava da stane dok ga ne sahrane, pa je  In Another World pred nama i, pa, The Summer Looks Good on You, koju smo kao singl čuli još pre tri godine je fenomenalan otvarač, sa svojim energičnim zvukom, melodičnim pop-refrenom i suludim orkestracijama umesto gitarske solaže. Album ima još bar dve-tri odlične pesme ali, moam da kažem, da materijal u globalu zvuči zdravo i mnogo bolje nego što bih ja očekivao. Cheap Trick na In Another World uspevaju da zvuče neusiljeno optimistički, energično i klasično a bez upadanja u nekakva retro-šmiranja. Video sam prikaze koji su ih kritikovali da ovde nema nikakvih inovacija i da je ovo praktično kao da slušate Cheap Trick sklopljen po formuli, ali, nekako, ovaj bend nikada nije bio nekakav dubok, filozofski projekat pa mi se čini da je paket dobrog raspoloženja koje donose sasvim dovoljan od Zandera i ekipe u 2021. godini.

Fangs Volume 3 je kompilacija južnoafričkih (tj. JAR-ovskih) metal bendova koju je kao i prethodne sastavio Mongrel Records iz Johanesburga i ovo ne samo da je izvrstan bleferski vodič za težu muziku sa najjužnijeg dela kontinenta, nego je i veoma zanimljiva ploča bez ikakvih dodatnih kvalifikacija. Fangs Volume 3 nam daje pesme takvih majstora kao što su ovde već hvaljeni Ruff Majik (vrhunski stoner rock), Acid Magus (takođe), Mythos (brutalni death metal), Amenta (epski doom), Evert Snyman (bučni, metalizirani noise rock) ili Your Cynical Sanity (slamcore), ali i gomila onoga što se meni manje sviđa je zapravo vrlo dobra i samo je pitanje toga da li vam se dopada odabrani stil. Stilska raznovrsnost je istovremeno i najveća „mana“ ali i prednost ovog izdanja pa ga u najmanju ruku poslušajte:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-3

Portlandski Bewitcher nastavljaju tamo gde su stali pre dve godine, samo što sada izdaju za Century Media pa njihov treći album, Cursed Be Thy Kingdom zvuči čistije i uslovno rečeno komercijalnije. No, njihov „heavy metal at the speed of Satan“ je ionako uvek trebalo da bude veseo, hedonistički i prijemčiv pa mu ni ne smeta nešto upeglaniji zvuk. Bewitcher su i dalje energični, rokerski i, uprkos svim „pretećim“ naslovima pesama, tipa Death Returns ili Satanic Magick Attack, jasno je da je ovo muzika za pijane žurke a ne za mračne seanse. Na pola puta od Motorheada do Hellrippera, Bewitcher pružaju kolekciju zabavnih, poletnih metal pesama koje ne smaraju pozerajem i samo rokaju:

Nijemci Helltrail za sebe kažu: „DRUMS, BASS, GUITAR,o.k. another GUITAR and a SHOUTER, what else you need to drive a rockband?“ i to je pošteno, ali oni nisu baš skroz običan rok bend jer njihova muzika smešta se na udobno mesto imzeđu klasičnijeg hard rok i hevi metal zvuka sa jedne i nešto ekstremnijih formi sa druge strane. Recimo, prva pesma na EP-ju Always Shoot Twice je praktično trhash metal. No, ovo je u globalu himničan, energičan teški rok koji je usvojio lekcije ekstremnijih žanrova a onda se vratio korenima i to zvuči prilično dobro – možda bi opuštenija Pantera bila najbolja komparacija, ali svakako ovo poslušajte:

https://helltrail.bandcamp.com/album/always-shoot-twice

Nema power metala dok ga Kinezi ne zasviraju, kaže stara poslovica pa ćete za njenu potvrdu poslušati novi, četvrti album sičuanskih najboljih sinova, Barque Of Dante. Legend of the Great Wall je, o iznenađenja, romansirana, fantazijska priča o velikom kineskom zidu i mada pričamo o power metalu za nijansu previše melodičnom i epskom za moj ukus, jasno je i da sam ja daleko od ciljne grupe. Barque Of Dante znaju šta rade i ovo je puno mini-orkestracija, horova, superepskih refrena od kojih bi Michaelu Kiskeu krenule suze ali i dobrog tempa, koketiranja sa jazz-fusionom i jednog poštenog metal-stava. Jedini problem koji mogu da identifikujem sa ovim albumom je da ima samo pet pesama (koje se dalje ponavljaju kao instrumentali), no ako ga posmatrate kao EP, to i nije STVARNO problem. Vrlo dobro:

https://barqueofdanteofficial.bandcamp.com/album/legend-of-the-great-wall

The Chris Rolling Squad je žestoki rokenrol projekat Chrisa Rollinga koji je, po svemu sudeći Francuz. No, i Francuzi umeju da zaprže svom snagom pa je album Cannonbal Holocaust lep omaž grindhouse estetici ali i glasnom rokenrolu koji se ne zamara teorijom i smešta se na finu zlatnu sredinu između panka i metala. Četrnaest pesama glasnog rokanja, garažne estetike ali i dobre produkcije, lepih melodija i rifova – ovo je speed-blues za sve koji vole Motorhead, Zeke i slične treskajuće bendove:

https://chrisrolling.bandcamp.com/album/cannonball-holocaust

Treći album prog-metal supergrupe Liquid Tension Experiment, nazvan prosto LTE 3 stiže dostojanstvene dvadesetdve godine posle prethodnog i Mike Portnoy se ovde vrlo lepo slaže sa ex-kolegama iz Dream Theater i basistom Tonyjem Levineom koji je svirao svuda gde je trebalo, uključujući King Crimson. Liquid Tension Experiment su za moje uši old school progresiva, sa instrumentalnim kompozicijama koje insistiraju na pojedinačnoj virtuoznosti i dostižu svoj apeks u momentima kada se ukrste virtuoznosti nekoliko članova odjednom. Što je za mene i najdraži prog – ovde ima puno sviračkih bravura, „avangardnih“ aranžmanskih momenata, razigranog džeza (uključujući Geršvinovu Rapsodiju u plavom aranžiranu u više od trinaest minuta furiozne svirke) a nula nekakvih visokih koncepata i pokušaja da se album podredi nekakvom narativu i prikaže kao nešto više od kolekcije pesama u kojima vrhunski muzičari pokazuju kako vole da jedan drugog iznenađuju bravurama. Podugačko i nije za svakoga ali meni prijatno:

Album nedelje je svakako novi, PETNAESTI album death metal veterana Cannibal Corpse. Ono što je pre više od tri decenije delovalo kao omladinski eksces, prolazna provokacija klinaca navučenih na kanabis i VHS horor na kraju je, znamo, transformisano u metal instituciju važnu za istoriju žanra koliko i AC/DC ili, hej, zašto da ne, Motorhead. Naravno, poslednjih godina Kanibali albume snimaju manje-više po formuli i ni sa Violence Unimagined ne treba da očekujete nekakva radikalna skretanja i inovcije, ali ono što je kod ovog benda zgodno je svakako to da je formula DOBRA i čak i kada ekipa snima sasvim generičke albume, oni imaju jednu zdravu srž. Violence Unimagined je i prva ploča snimljena posle odlaska gitariste Pata O’Briena koji je bendu dao dosta godina života, ali je na njegovo mesto uleteo vrlo pedigrirani Erik Rutan i gitarski juriš na ovom albumu je možda najžešći u poslednjih desetak godina, barem što se tiče zvuka i gruva. Generalno, bend zvuči raspoloženo i napaljeno, sa Mazurkiewiczem koji svoje bubnjeve odvaljuje žešće nego ikad, kiteći srazmerno jednostavne aranžmane sa dosta ukrasa i Georgeom Fisherom koji i dalje suvereno drži titulu najharizmatičlnijeg frontmena u death metalu (mislim, pošto Frank „The Tank“ Mullen više nije u biznisu, jelte). Naravno, onda presuda o „dobroti“ albuma počiva na kvalitetu pesama i ovde nismo tako loše prošli. Violence Unimagined kao i većina albuma iz poznije faze benda koristi uobičajene ideje i trikove, i ovde zaista nećemo čuti ništa što bend nije odsvirao već milion puta ali čuje se jedna inspirisana energija u većini onog što bend radi i album generalno zvuči zrelo i kao da ima jasan cilj i svrhu. Glavni problem je verovatno dužina i sa jedanaest pesama Violence Unimagined je možda 25% predugačak i gubi dah pred kraj sa pesmama koje svakako imaju lepe momente ali su te ideje mogle da budu iskorišćene i drugde. No, to je valjda kletva modernog doba u kome se album snimljen posle četiri godine ne bi smatrao „pravim“ da ima samo osam perfektnih komada pa moramo da dobijemo i salatu u vidu nekoliko ne baš filera ali svakako ne esencijalnih pesama. U svakom slučaju, Kanibali u svoju četvrtu deceniju aktivnosti ulaze glasno, raspoloženo i ubedljivo i to je činjenica koja mi izrazito greje srce:

https://cannibalcorpse.bandcamp.com/album/violence-unimagined

Film: Beed-e Majnoon

Pogledao sam film Beed-e Majnoon odnosno Vrba (američki prevod je bio The Willow Tree mada je imao i alternativnu verziju naslova: One Life More), četvrti celovečernji film koji je režirao Majid Majidi 2005 godine. Cenjeni iranski režiser koji ne samo što je počev od svojih ranijih radova, dokumentarnih i igranih, osvojio srca festivalskih žirija po Evropi, već koji je sa svojim filmom Deca neba iz 1997. godine napravio prodor i na američko tržište (sa nominacijom za oskara za najbolji film na stranom jeziku) i danas je aktivan radeći u Iranu ali i popularan širom Azije. Kao religiozan čovek, Majidi je svojevremeno istupio iz selekcije festivala organizovanog u Danskoj u vreme publikovanja uvredljivih karikatura proroka Muhameda, a 2015. godine  će snimiti epski intonirani hagiografski film Muhammad Rasulollah koji se bavi ranim godinama prorokovog života.

No, Beed-e Majnoon se uklapa u senzbilitet nešto ranije faze Majidijevog rada, postavljajući radnju u savremeni Iran i baveći se temom koja, iako ima neskrivene religiozne elemente, zapravo nije nužno prevashodno spiritualna – ovo je film koji ima duhovnu dimenziju, ali i sociološku, možda pre svih psihološku, fokusirajući se u umetničkom postupku na lik protagoniste i pokušavajući da kroz njegove postupke, poglede i zapravo malo reči analizira tešku psihološku, emotivnu, socijalnu pa i moralnu dilemu.

Glavni junak Beed-e Majnoon je Youssef, univerzitetski profesor u Teheranu, oženjen i sa jednom malom ćerkom sa kojom ga vidimo da se igra na potoku blizu porodčne kuće u uvodnim scenama, tik nakon otvarajućeg monologa koji je pregnantan emocijom i strahom i odvija se preko potpuno crnog ekrana. Youssef ima uspešnu karijeru, studente koji ga cene i vole, familiju punu razumevanja i ljubavi, sa sve ženom, po imenu Roya, koja je i sama intelektualka ali i brižna majka, supruga, pa i pomagačica svom suprugu što prekucava njegove brojne radove i skripta koristeći posebnu mašinu za Brajevu azbuku.

Youssef je, naime slep od svoje osme godine – nakon incidenta sa petardama koji mu je oštetio oba oka. Pohađajući školu za slepe i, kako kasnije vidimo, potičući iz ipak pristojno stojeće srednjeklasne porodice iz Teherana, Youssef je bio u stanju da dobije kvalitetno obrazovanje i ostvari zapaženu akademsku karijeru. Rane scene u filmu perfektan su melanž pastoralne porodične fantazije i realističnih ali ne prenaglašenih barijera koje slepe osobe imaju u svom životu. Majidi je u svojoj karijeri stekao reputaciju režisera koji ume da se igra gorkoslatkim ukusom i Beed-e Majnoon u svojim uvodnim kadrovima nije izuzetak.

No, Youssef brzo potom kreće za Pariz – ujak, ugledni trgovac skupim nakitom mu plaća pregled i terapiju u bolnici specijalizovanoj za očnu hirurgiju gde ovaj odlazi prevashodno jer ima pritisak iza jednog oka za koji se ispostavlja da je tumor. Doktori moraju da ga uklone i izvrše biopsiju da bi znali je li u pitanju maligna izraslina i scene u pariskoj bolnici su urađene spretno, sa odličnim balansom napetosti, naturalističke banalnosti ovakvih institucija, sentimentalnih predaha u kojima Youssef na diktafonu sluša kasetu što mu je snimila ćerka gde mu govori da jedva čeka da se vrati ali i nabraja igračke koje treba da joj donese iz Francuske (2005. godina, braćo i sestre!). Youssef upoznaje i drugog Iranca u ovoj bolnici, starijeg čoveka koji u slepoočnici i dalje nosi parče glera iz rata iz osamdesetih a koji mu pomaže da sumorne bolničke dane lakše izgura svojim dobroćudnim humorom i  podrškom. Ovde i čujemo kakva je simbolika vrbe iz naslova – a koja se tiče mirisa ovog drveta što ga Youssef pamti iz detinjstva kada je išao u školu za slepu decu i koji povezuje sa snagom i dobrim znamenjima.

Ispostavlja se, dalje, da je ne samo tumor bio benigna izraslina već i da hirurzi primećuju kako Youssefovo tkivo deluje bolje nego što su očekivali pa i da reaguje na svetlo. Predlažu još jednu operaciju koja bi mogla da mu vrati vid – makar parcijalno. Ovo su velike, uzbudljive vesti i film brzo prelazi do večeri pre dana kada je zakazano skidanje zavoja sa profesorovih očiju, gde on, do tada savršeno kontrolisan i zreo, u skladu sa svojim godinama i socijalnim statusom, pomalo izgubi kontrolu, sam pomeri zavoj, šokira se kada shvati da vidi tračak svetla, a onda potpuno skine zavoje sa očiju i u jednoj gotovo nadrealističkoj sceni posrće bolničkim hodnikom, osvrćući se oko sebe kao poludeo, koristeći čulo koje je bilo neaktivno 38 godina, gotovo kolabirajući pred ne samo senzacijama što ih je gotovo zaboravio već i, naročito, od pogleda na sopstveni odraz u staklenim vratima.

Narativ u kome osobe što su dugo – ili oduvek – bile bez vida, a onda im se on vraća nije tako jednoznačan u našem vremenu kao što je nekada možda bio. Slepe i slabovide osobe, kao i mnoge druge manjinske populacije, imaju specifičnu kulturu i svoj identitet i niti vole da budu svođene samo na ono što mi iz većinske populacije smatramo hendikepom i invaliditetom, niti, ako su radikalnije, to uopšte vide kao hendikep ili invaliditet. Ne mogu, naravno, da pričam u ime slepih i slabovidih osoba, ali one sa kojima sam se upoznao i sarađivao tokom nekih mojih profesionalnih godina, su svakako u prvom redu emitovale auru autonomnosti, preduzimljivosti i energičnosti i, nisam siguran koji bi njihov odgovor bio na to da im neko kaže da je sigurno najveća želja koju imaju u životu da im se vrati vid.

Beed-e Majnoon, međutim, nije zaista film o slepoj osobi kojoj biva vraćen vid – on samo koristi ovaj zaplet za analizu nečeg daleko univerzalnijeg a što bih ja definisao kao krizu srednjih godina kod muškaraca. Razume se, Majidi je religiozan čovek i film daje i dobru količinu materijala da se tumači i kao religiozna pouka o tome šta Bog duguje nama a šta mi dugujemo Njemu, jelte, a što je i apostrofirano od nekih kritičara u ono vreme. Youssef i pre i posle operacije kojom mu je vraćen vid u sebi sklapa poruke za Boga, neke od njih i ispisuje, obraćajući se nemom božanstvu, pričajući o tome da nikada nije dovodio u pitanje njegove odluke, ali ističući i to da je tiho i bez hroptanja provodio decenije lišen mogućnosti da vidi lepotu koju je božija ruka napravila. Beed-e Majnoon se može gledati kao verski opit u kome čovek od Boga posle dugog iskušenja dobije milost i posmatranje kako će on tu milost prepoznati, hoće li se pokazati nje vredan ili ne – film nesumnjivo ima ovu dimenziju od početka do kraja, pogotovo uz vrlo poetizovan režijski rukopis gde se likovnost mnogih scena nameće kao čudesna i, ako želite, od boga podarena, da ne pominjem činjenicu da se Youssef profesionalno prevashodno bavi verskom sufijskom poezijom, ali ovo nije jedini ni, za moje shvatanje, glavni ključ u kome treba gledati Beed-e Majnoon.*

*dodatna dimenzija naslova filma je i aluzija na staru persijsku poemu o Lejli i Madžnunu koju je Bajron nazvao „Romeom i Julijom istoka“ gde  muškarac gubi glavu za devojkom koju mu ne daju jer se smatra da nije dovoljno mentalno stabilan. Originalno arapska priča, adaptirana u persijsku poemu ona govori o tome da su se nesuđeni ljubavnici upoznali u škoi a što se reflektuje u elementima zapleta ovog filma

U prvom redu, likovnost filma je neosporna i naglašena i u scenama koje nisu pastoralne i konvencionalno lepe. Majidi je vrhunski autor a radio je sa fantastičnim direktorom fotografije Mahmoudom Kalarijem i kamera, svetlo i montaža su ne samo izuzetni, već i ekspresivni do mere kada je ovo maltene mogao biti i nemi film. Sam Youssef ima jedan grčeviti monolog u kome „objašnjava“ svoju motivaciju za ponašanje koji svi smatraju čudnim, ali on maltene nije ni potreban jer je vizuelni jezik ovog filma dovoljan da se njegovo ponašanje razume. Od ruže u fascikli, preko papira bačenih u dvorište pa do spavanja ispod najlona tokom noćnog pljuska, Youssef prolazi kroz sekvencu scena koje objašnjavaju njegovo psihološko stanje bolje nego ikakav konvencionalni tekst.

Dakle, ovo ne treba gledati samo kao religijsku alegoriju već i socijalnu i psihološku analizu. Ovde imamo intelektualca srednjih godina, pripadnika društvene elite, sa zavidnom karijerom i porodicom koje je izgradio uprkos svom nominalnom hendikepu. No, ako hendikep stavimo na stranu – razumemo ga samo kao jednu od okolnosti koje su uobličile Youssefov životni put – dolazimo do vrlo „tehničkih“ pitanja vezanih za njegov „novi“ život. Youssef, recimo, ne zna da čita – sem Brajevu azbuku. On ne zna koja je koja boja, jer ih nije video skoro četiri decenije. On doživljava gotovo nervni slom kada prvi put vidi sopstveni odraz u staklu jer je poslednji put sebe video kada je imao osam godina. Youssef sebe pamti isključivo kao veselog klinca a sada u staklu vidi stranca, prepadnutog, gojaznog, izboranog sredovečnog čoveka.

Umesto, dakle, radosti i egzaltacije što ima priliku da vidi „božiju lepotu“ oko sebe, Youssef oseća teskobu što ništa nije onako kako je zamišljao. Taktilni (i zvučni) svet koji je tako dugo upoznavao ne liče dovoljno na vizuelni svet koji ga sada napada sa svih strana. Ovo pogotovo postaje naglašeno u sceni Youssefovog povratka iz Pariza kada ga na teheranskom aerodromu sačekuju rodbina ali i studenti, bacajući cveće na prolaz kojim on hoda. Umesto osmeha, mi vidimo lice unezverenog čoveka okruženog strancima koji pokušava da u masi lica pogodi koje od njih bi moglo da pripada njegovoj majci i… njegovoj ženi?

Motiv krize srednjih godina ovde se analizira nemilosrdno, uzimajući Youssefovo „novo rođenje“ kao zgodan format za teške sesije samoispitivanja, anksioznosti, defetizma, panike u koje upadaju mnogi ljudi – svakako mnogi muškarci – kada posle četrdesete krenu da preispituju sve u vezi sa svojim životom. Film ne koristi reči da ovo izrazi i umesto toga su pokreti kamere, montaža i ekspresivna gluma Parviza Parastuija ono kroz šta vidimo rastakanje Youssefovog sveta. Ovaj čovek, na kraju krajeva, nikada nije video lice svoje žene i sada kada može da vidi Royu, ali i mlade studentkinje koje mu se osmehuju, bez obzira na svu društvenu zrelost koju podrazumeva profesura, bez obzira na svu duhovnost koje podrazumeva Youssefova religijska dispozicija, u njemu se rađa ne samo sumnja u to da je odabrao „pravi“ život već i resantiman.

Beed-e Majnoon je brz film – uprkos često kontemplativnim scenama – i traje svega sat i po i utoliko ovde nema previše oklevanja u razvoju drame. Majidi svog (anti)heroja provodi kroz nekoliko ključnih momenata i scena efikasno i brzo, puštajući ga da razgradi svoj život onako kako to samo sredovečni muškarac koji smatra da ima pravo na sreću ume da uradi. Religijska poruka i dalje stoji ali ovo je đavolski efikasno izvajan portret univerzalnog sredovečnog, srednjeklasnog muškarca kome su se „odjednom“ „otvorile oči“ i koji je „uvideo“ da ne dobija od života ono što se, valjda, seća da mu je obećano kad je bio klinac. Osećaj „prava“ koje mu je uskraćeno svakako može da se posmatra u verskom ključu ali je i nepobitni deo naše savremene kulture i potrage za srećom koja, bez obzira što je jedino u SAD stavljena u državotvorni dokument, preovladava u modernom dobu. Britanski profesor političkih nauka Nat Rutheford je nedavno pisao o tome kako potraga za srećom, stavljena u centar savremene kulture možda donosi više problema nego koristi, a film kao što je Beed-e Majnoon je jedna efikasna, vitka eksploracija ove ideje i njenih potencijalno destruktivnih posledica. Majidi ovde ne pruža odgovor – sem impliciran, ako ste vernik – ali je Beed-e Majnoon đavolski dobro postavljeno pitanje.

Pročitani stripovi: Anastasia

Pročitao sam dvotomnu priču o mračnoj strani „zlatnog doba“ Holivuda, Anastasia, a koju su u protekloj deceniji kreirale dve cenjene poljske autorke. Kako to već biva, originalni radovi su izašli u Poljskoj 2017. i 2019. godine za njihovog izdavača timof i cisi wspolnicy koji je započeo kao nezavisna kuća što se bavi poljskim i evropskim stripom ali je u međuvremenu krenuo i sa izdavanjem nekih američkih nezavisnih radova, a Engleski prevod smo dobili sa malim zakašnjenjem. Kad pročitate Anastasiju, ili makar četvrtinu ovog materijala, bude vam vrlo jasno zašto je ovo moralo nastati negde izvan SAD, a to da je uopšte u digitalnoj formi izašlo na Engleskom u okviru Europe Comics inicijative i dostupno je i na Comyxologyju u dva toma izašla 2019. i 2020. godine jeste pravo malo čudo. Ne zato što je Anastasia strip sa nekoliko scena ekstremnog nasilja, pa ni zato što u prilično crnim tonovima govori o američkoj „fabrici snova“ već prevashodno zbog seksualno eksplicitnih scena koje u jednom činu hodanja-po-ivici u određenoj formi uključuju (ali ne stvarno) i decu.

No, Anastasia je strip pravljen iz feminističkog rakursa i njegova je namera da osvetli prakse i biografije koje su obeležile vreme poznog nemog i ranog tonskog filma u SAD, partikularno Holivudu, sa prvim instancama velikih filmskih zvezda koje su tada rađane/ građene i cenom koji su, posebno žene, plaćale za ovaj status. To da se u industrijama koje nisu bile preterano pažljivo regulisane od strane nekakvih vlasti često dešavalo da se eksploatišu deca ne bi trebalo da je neko preveliko iznenađenje, jelte.

Scenaristkinja Anastasije, Magdalena Lankosz je prevashodno novinarka koja se bavi filmskom kritikom za najveći poljski dnevni list, Gazeta Wyborcza, a da istovremeno piše i za feministički nedeljni magazin Wysokie Obcasy. Stavimo ovo u perspektivu: Poljska je danas veoma konzervativna država čije javne politike u velikoj meri idu niz dlaku vrednostima katoličke crkve, do mere da je, recimo, pravo na abortus izuzetno ograničeno, više nego u praktično bilo kojoj drugoj državi Evropske unije (osim možda Irske). U takvom kontekstu to da je filmska kritičarka najvećeg dnevnog lista ne samo feministikinja već i feministički aktivista je analogno tome da u Srbiji Dubravka Lakić redovno piše za, šta ja znam, Mašinu. Lankoszova ima iza sebe i dobar istorijat kreiranja kulturnih programa na televiziji ali i pisanja filmskih scenarija pa i produciranja filmova – trenutno je predsedavajuća Poljskog udruženja filmskih režisera.

Anastasiju je nacrtala Joanna Karpowicz iz Krakova koja za sebe kaže da je slikarka koja pravi stripove, ali i stripadžijka koja slika. Naravno, pohađala je Akademiju lepih umetnosti u Krakovu i tamo stekla magisterijum ali poslednjih dvadeset godina postojano radi stripove sa raznim scenaristima. Njen veoma slikarski ali i pripovedački jasan stil u Anastasiji je primer kako se efektno mogu spojiti dva sveta i postići i artistički senzibilitet i stripovska razgovetnost naracije.

Anastasia deluje kao biografija stvarne osobe jer je urađena jednim veoma uverljivim, naturalističkim tonom (osim kad je rađena u blago nadrealističkom ključu), ali zapravo se radi o izmišljenoj protagonistkinji, kao što su izmišljeni i svi producenti, režiseri, glumice koje sreće, studiji u kojima Anastasia snima, naslovi filmova u kojim igra glavne uloge, imena novinara i magazina koji o njoj pišu. Magdalena Lankosz je pazila da sve ovo zazvuči uverljivo i mnogi čitalac će se više puta tokom čitanja pitati da li su ovo stvarne ličnosti ili produkti fikcije. Naravno, Karpowiczeva to sve crta tako ubedjivo, uključujući plakate za filmove i naslovne strane novina koji emuliraju klasični dizajn da je iluzija zaista vrhunska.

No, Anastasia nije biografija ni jedne konkretne osobe već više fikcionalizovani amalgam iskustava različitih žena u Holivudu pre Drugog svetskog rata, sa prepoznatljivim elementima biografija pravih ličnosti koje su umešane i izmešane sa čistom fikcijom ili umetničkim sažimanjima. Recimo, iako je Natalie Wood svakako premlada da bi lik Anastasie bio baziran na njoj lično, elementi iz života Natalije Nikolajevne Zaharenko su više nego prepoznatljivi u ovoj priči.

Anastasia ima spretan početak u kome majka vodi svoju malu ćerku u Kaliforniju ne bi li je stalnim moljakanjem, prevarama, podmićivanjem i drugim taktikama preporučila producentima kao perspektivnu glumicu. Pričamo o 1926. godini, vrhuncu ere nemog filma i periodu u kome je Holivud bio u procesu građenja autentičnih zvezda čija će imena na plakatima prodavati bioskopske karte po automatizmu. Mala Anastasia nije zapravo preterano srećna što je majka stalno gura u ruke nekakvih ljudi koje ne poznaje i komanduje joj da glumi i reklo bi se da nema u vidu filmsku karijeru. No, uz mnogo prilično bezdušnog ubeđivanja (i pretnji), te nešto seksualnih usluga koje majka udeli gde treba, a sve uz stalno ponavljanje porodične istorije koja devojčicu i majku vezuje za Romanove i izgnanstvo iz Rusije, Anastasia na kraju ostvaruje karijeru deteta-glumca i nastupa u mnogo filmova tokom narednih godina, snimajući slepstik komedije i kreveljeći se pred kamerama na radost sve brojnije publike.

Preokret koji dolazi nije neočekivan, strip sasvim uredno signalizuje da je priča o ruskom poreklu izmišljena i da je samo deo majčine beskrupulozne borbe da svoje dete proda Holivudu po svaku cenu i time njima dvema obezbedi egzistenciju, no Anastasia je notabilan rad jer pažljivo idući unapred i unazad kroz Anastasijin život prikazuje kontinuum zlostavljanja i nasilja koji, iako su fikcionalizovani i data im je jedna dramska dimenzija, zapravo deluju vrlo svakodnevno. Od nasilnog oca, pa do ljubaznih producenata koji devojčici nude da im sedne u krilo, Anastasia je meta najgorih formi onog što bismo danas zvali toksičnom muškošću a tada je to naprosto bio another day in the office.

Strip trasira dalju Anastasijinu priču, njeno sazrevanje i pokušaj da se otrgne imidžu devojčice-koja-snima-komedije i postane prava glumica. Narativ je ovde jasan – i mučan – i demonstrira da je „napredovanje“ u ovoj karijeri vezano uz brojne kompromise koji podrazumevaju seksualnu eksploataciju ali i potpunu ekonomsku zavisnost od onih koji drže kapital, sredstva za proizvodnju i prolaze što vode do – navodno slobodnog – tržišta. Ovde je Anastasia veoma jasna i radije nego da je posmatramo kao savremeni „woke“ narativ koji nam otkriva toplu vodu o diskriminaciji žena, on je „tradicionalnije“ feministički postavljen sa jasnim utemeljenjem u marksističkoj klasnoj teoriji, pokazujući da je eksploatacija mladih glumica u Holivudu onog vremena od strane producenata, režisera, glumaca, pa i sitnije boranije, specifičan slučaj šireg fenomena eksploatacije onih bez moći (=kapitala) od strane onih koji imaju i moć i kapital. Štaviše, danas se često smatra da su uticajne osobe sa pristupom velikom broju očiju i ušiju (glumice, influenserke itd.) „moćne“ iako one možda nemaju pristup tradicionalnom utemeljenju u moći, tj. kapitalu i sili i mada je to zaista možda i tačno u ovom momentu woke talasa, nema garancija da će on i potrajati (na kraju krajeva, nije prvi u novijoj istoriji zapadnog sveta), dok se čini da je moć zasnovana na kapitalu mnogo izdržljivije prirode. Utoliko, Anastasia sasvim brutalno pokazuje kako protagonistkinja pokuša da iskoristi svoj društveni uticaj – oslanjajući se na to da je popularna glumica koju narod poznaje – i kako ovo biva smrvljeno od strane osoba, u ovom slučaju bogatih muškaraca, koje imaju stvarni uticaj i moć.

Anastasia je delom i psihološka analiza pored te svoje socio-političke i klasne dimenzije i odnos protagonistkinje sa svojom majkom, zasnovan na krivici i „prirodnoj“ zavisnosti a zatim produžavan stalnim naglašavanjem krivice i proizvodnjom i hemijske zavisnosti koja dolazi maskirana u terapiju što je nude doktori bliski Holivudu, taj odnos se ispituje na nekoliko tačaka u Anastasijinom životu i razobličava kao toksičan i pre svega utemeljen u klasnom ratu. Ponovo, strip ima nekoliko epizoda u kojima se glavna junakinja gorko prevari kada računa na žensku solidarnost, pokazujući da je rodno zasnovano nasilje u društvu u ogromnoj meri posledica klasnih razlika i ekonomskih nejednakosti, ne apstraktnih „bioloških“ ili „psiholoških“ karakteristika.

Naravno, sve to znači da je meni ovaj strip bio veoma po volji, bez obzira na izuzetno mračnu tematiku i brutalne scene sa kojima se čitalac suočava. Ovo jeste jedna „spoljna“ kritika Holivuda ali urađena disciplinovano i Holivud ovde može da bude metafora za društvo uopšte ako se odmaknete dovoljno daleko. No, želim da istaknem koliko je pripovedački postupak ovde zapravo elegantan. Magdalena Lankosz ima prepoznatljivo filmski pristup stripu ne u tome da likovi imaju „filmske karakterizacije“ ili da insistra na „montaži“ kakvu smo pre skoro tri i po decenije prepoznali u Watchmenu i divili joj se, već u tome da shvata da sarađuje sa vrhunskom vizuelnom umetnicom i da treba da joj se sklanja sa puta kad god je to moguće. Anastasia, konsekventno, ima srazmerno malo teksta, tek onoliko koliko je neophodno da se obezbedi pravilan kontekst za određene scene, a većina pripovedanja, ali i atmosfere odvija se na vizuelnom planu. Naravno, kada radite sa nekim koje ovako dobar kao Joanna Karpowicz, to je praktično prirodan način da se funkcioniše pa je Anastasia nalik na nekakav vrhunski fotografisan evropski film koji se igrom slučaja dešava u SAD, baš u centru ondašnje filmske industrije.

Karpowiczeva je zaista idealan prelazni oblik između slikarke i strip-crtačice utoliko da ma najbolje od oba sveta. Sa jedne strane, lejaut i pripovedanje su joj besprekorni. Pričamo o vizuelno smirenoj a opet dinamičnoj organizaciji tabli – ova dva albuma imaju po devedesetak strana svaki, pa prostora za raspakivanje pojedinačnih scena itekako ima, ali nigde nemamo posla sa dekompresijom i sličnim tehnikama usporavnja naracije kako bi delovala „filmskije“, naprotiv, svaki panel ima jasno opravdanje zašto je na tabli i ili nudi distinktan deo priče ili služi kao kadar koji postavlja scenu za sledeći panel. Sa druge strane, sama tehnika crtanja je veoma „slikarska“, sa korišćenjem hartije koja ima „krupniju“ teksturu nalik na platno i akrilnih boja koje daju energiju voštane boje ali i kontrolu bližu uljanom slikanju. Rezultat je da Anastasia izgleda ekstremno upečatljivo u svakom kadru sa jakim, naglašenim teksturama i kolorom ali i sa vrlo pažljivom kontrolom nad konturama, licima, geometrijom itd. Ovaj spoj stripovske discipline i čitljivosti sa ekspresionističkim slikarskim izrazom je pun pogodak, a što se pogotovo primeti u scenama nasilja koje dobijaju jednu nadrealističku dimenziju. Strip takođe ima brojne scene seksa, vrlo fetišističkog, u kojima Karpowiczeva postiže pažljv balans između pornografije i nadrealizma, mešajući eksploatativne tonove sa prizorima autentične strasti i ljubavi – ali između samih muškaraca. Ovo insistiranje na muškoj ljubavi sred orgija gde se žene koriste kao roba je potentan simbol klasne razdele u mizanscenu kojim se strip bavi.

Sve u svemu, dakle, Anastasia je mučna ali vrlo autoritativno pričana, impresivna storija koja nema stvarni hepi end pa čak ni stvaran kraj, sa sugestijom da ciklus eksploatacije u kome su žene uhvaćene, korišćene a zatim pretvorene u saučesnice nije lako prekinuti i da on, čini se, nije prekinut ni do danas. Na kraju krajeva, ovaj strip je praktično koincidirao sa otkrićima eksploatacije vezanim za Harveyja Weinsteina i #MeToo fenomenom koji je usledio pa se čini da nije mogao doći u povoljnijem trenutku. Anastasia vas neće zabaviti ali treba da je pročitate.

Pročitani stripovi: Wanted Lucky Luke

Pre izvesnog vremena pisao sam o stripu Čovek koji je ubio Taličnog Toma, pola decenije starom „čitanju“ Taličnog Toma u stilu „novijih“ vesterna okrenutijih dekonstrukciji klasičnih mitova o Divljem zapadu nego optimističnim fantazijama o granici. Matthieu Bonhomme, autor ovog rada, kreiranog u čast proslavljanja sedamdesetog rođendana ovog strip-junaka je u međuvremenu dobio priliku da uradi još jedan album u istom stilu i pre nekoliko dana Wanted Lucky Luke izašao je paralelno na frankofonskom ali i na anglofonskom tržištu (ovo potonje, naravno, samo u digitalnoj verziji). Francusko izdanje je kooperacija između Lucky Comics i Dargauda, dok se za Englesko pobrinuo Cinebook uz uobičajeni standard produkcije i kome se dopalo kako je izgledao prvi Bonhommeov rad u ovom sad već, jelte, „univerzumu“, svakako ima čemu da se raduje i u novom albumu.

Wanted Lucky Luke je dalja reimaginacija Taličnog Toma kao „zrelijeg“ i „odraslijeg“ stripa koji iz sadržaja izbacuje najveći deo komedije što je karakterisala klasične radove (i danas ih takođe karakteriše), a pojačava atmosferu usamljenosti koja treba da sugeriše i određenu melanholičnu crtu kod glavnog junaka što se jedva nazirala u originalima. Takođe, teme kojima se Bonhome i u prvom albumu bavio su primerene jednoj kritičkijoj analizi vestern mitologije – tamo smo imali rasizam, ali i zlostavljanje u porodici – pa je ova kombinacija „tamnijeg“ tona i proširivanja tematskih interesovanja prisutna i u nastavku. Samo, čini mi se da Wanted Lucky Luke naprosto nije tako pažljivo i promišljeno urađen projekat kakav je bio prvi Bonhommeov pokušaj, pa se ovde i sam pristup, ta „realističnost“ i promena tona, legitimnije mogu dovesti u pitanje.

Jedna stvar sa kojom nemam nikakav problem u Wanted Lucky Luke je Bonhommeov crtež. Pričamo svakako o jednom od najatraktivnijih crtača svoje generacije (ovde smo prikazali njegov strip Omni-Visibilis sa početka prošle decenije urađen zajedno sa Lewisom Trondheimom i usta su mi bila puna hvale sa Bonhommea) i za ovu priliku je njegov stil možda još bolje nadgrađen na klasičan Morrisov rad, sa promišljenim korišćenjem „kinematskih“ tehnika u pripovedanju. Bonhomme, kao i u prvom albumu, ima na raspolaganju više strana od standarda, pa se veći broj tabli sa kojima radi upotrebljava kako bi scenama bilo dato još prostora i atmosfere. Naravno, i ovde ima kadrova koji su čist omaž Morrisu, možda zapravo i više nego prošli put, recimo scena u kojoj Apači na konjima kruže oko tipičnih kola sa arnjevima je maltene čist Morris, ali generalno table su kreirane sa idejom dekomprimovanog pripovedanja gde se akcentuje atmosfera, neverbalno pripovedanje, jedan vrlo filmski tok kadrova, rezova, rakursa. Bonhomme ovde izrazito pazi na to da maltene svaka tabla bude celina za sebe, često je započinjući kadrom koji uokviruje čitavu naraciju sve do poslednjeg kaiša na toj strani. Neke od ovih scena su veoma ikoničke, pogotovo što deo narativa otpada na prelazak gole i negostoljubive pustinje i čovek bi pomislio da crtač neće imati priliku da pokaže svoje veštine u scenama gde praktično nema ničeg interesantnog u okruženju. No, Bonhomme sjajno emulira filsmka kadriranja i osvetljenje, dajući ovim scenama puno karaktera i autentičnog spektakla.

Sa druge strane, karakterizacije su uobičajeno sjajne, posebno što ovaj album ima mnogo više starim čitaocima prepoznatljivih likova od prethodnog. Bonhomme neke značajne negativce iz prošlosti Taličnog Toma – ili njihove bliske rođake – redizajnira tako da sačuva ikoničke fizionomije i konture a da im doda jedan za nijansu „zreliji“ ton, odričući se komičnog koje je po prirodi stvari bilo deo originalnih stripova i vraćajući se suštini zla koje se ovim likovima pripisuje kroz istoriju popularne kulture.

Kolorom sam možda za nijansu manje zadovoljan jer Bonhomme forsira žutu i svetlosmeđu, a koje jesu „prirodne“ boje kada se veliki deo narativa dešava u pustinji, no, ovde mi se čini da je paleta možda prenaglašeno svedena. Naravno, u tehničkom smislu kolor je vrlo dobar i uklapa se uz crtež i tuš, samo bih rekao da je vizuelno strip nešto monotoniji nego što bi trebalo s obzirom na to kako su sam crtež i pripovedanje dinamični.

Ova dinamičnost se pogotovo vidi u scenama akcije kojih ovde ima dosta i koje su, zahvaljujući većem prostoru koji imaju na raspolaganju, veoma dobro izvedene sa energijom kakva Bohommeu izrazito leži. Bilo da je u pitanju pucnjava, tuča, stado krava u trku ili samo smandrljavanje kola niz strmu stazu, ovo su scene nabijene energijom koje je prava milina gledati.

I u samom tretmanu nekih ikoničkih prizora Bonhomme sjajno rukuje klasičnim materijalom – recimo dolazak u gradić koji je napušten pre par godina kada je lokalni rudnik presušio pruža nam upečatljive slike „grada duhova“ sa zgradama koje su načete vetrom i prašinom i firmama pisanim rukom koje su popadale… Ovo je pravi način da se signalizira kako imamo posla sa „poznim“ vesternom, u kome „granica“ nije više samo mesto nemerljivog izobilja i bekrajnih prilika. Bonhomme ne može da odoli da ne ubaci i jedan kadar na „kotrljajući korov“ tj. tumbleweed, taj tradicionalni vestern (a kasnije i šire pop-kulturni) simbol praznine i napuštenosti i ovo je verovatno najbliže što Wanted Lucky Luke prilazi dobronamernoj i visokofunkcionalnoj parodiji koja karakteriše „pravog“ Taličnog Toma.

I time je, ustvrdio bih, i nešto slabiji nego što sam se nadao da će biti. Ispostaviće se da je Wanted Lucky Luke, iako baziran na pristupu filmova što su najavili zoru dekonstrukcije, zapravo strip koji premalo dekonstruiše ne samo svoj stripovski predložak već i filmske uzore na kojima je sagrađen. Čime hoću da kažem da je za razliku od Morrisovog Taličnog Toma koji je parodirao vestern-stereotipe od početka do kraja i bio na kraju dana satiričan evropski rad što je koristio vestern oblandu da kritikuje savremeni svet, Wanted Lucky Luke priča koja previše lako poseže za tim vestern-stereotipima i koristi ih kao readymade materijal koji se bez odmaka ili dovitljivog preokreta ugrađuje u narativ što, na kraju i zbog toga, deluje manje upečatljivo i manje originalno nego što smo se nadali.

Na primer, ovde su Apači predstavljeni kao nedvosmisleno negativni, sa ružnim fizionomijama, decidno „zlim“ ponašanjem i bez ikakve diskusije o tome na koji način su im sve učinjene nepravde zbog kojih oni uopšte figurišu u ovom narativu. Ovako nešto naprosto nije moglo da se desi u vreme dok je ovaj strip pisao Goscinny (i svakako se neće desiti sada kada ga piše Jul, profesor istorije) i tamo su „Indijanci“ uvek imali više od jedne dimenzije, sa pametno ubačenim komičnim elementima i pažnjom da se ne dehumanizuju.

Drugo, sama osovina zapleta – to da se lik Taličnog Toma pojavljuje na plakatu uz obaveštenje da se plaća nagrada od pet hiljada dolara onome ko ga privede pravdi – je isuviše lapidarno odrađena, sa likovima koji deluju kao da nemaju dva grama mozga i prihvataju najnaivnije moguće pokušaje prevare zdravo za gotovo. Ovo nije minorna kritika da su neki likovi malko naivniji nego što bi mogli da budu – narativ bukvalno počiva na ideji o mobilisanju velikog broja ozbiljnih igrača oko nečega što je naprosto besmislica koju je lako demantovati a rad uložen da se čitaocu „proda“ ovakav zaplet nije dovoljan. Da ne pominjem za mene prilično nerazumljive momente u kojima sam glavni lik tvrdi stvari za koje znamo da nisu istina da bi kasnije objašnjavao da je u pitanju „tehnička razlika“ – Bonhomme kao da želi da istovremeno ima i moralno jednostavnog, čistog protagonistu, a da ga drži u stripu koji je moralno kompleksan i izaziva gomilu pitanja.

Najproblematičniji deo zapleta je vezan za tri sestre koje se sve zaljubljuju u ćutljivog kauboja i ovaj romantični podzaplet, za moj račun, nije odrađen sa dovoljnom merom pažnje. Bonhomme ima dobre, simpatične likove na raspolaganju i nije jasno zašto ih stavlja u situacije koje su puka replikacija stereotipa iz starih vesterna. Da je ovo nekakav drugi strip, možda to ne bi toliko bolo oči, ali, ponovo, klasičan Talični Tom je stereotipa bio veoma svestan i spretno ih je parodirao, oslanjajući se nekada na jasnu satiru, nekada samo na groteskan humor. Kod Bonhommea, erotski element pripovesti koristi se vrlo pravolinijski, svođenjem tri inače delatne i smele žene na zaljubljene glupavice koje, da stvari budu gore, kasnije budu upotrebljene na još stereotipniji način. U finalu priče dobijamo pregršt „damsel in distress“ klišea sa ponižavajućim eksploatacijskim scenama i jasnom sugestijom seksualnog nasilja koja ovde služi samo da motiviše glavnog junaka i nije, kao u prethodnoj Bonhommeovoj priči o revolverašu bržem od svoje senke, deo kritike vestern-mita i dekonstruktivnog napora.

Da ponovim, ovde naprosto fali dekonstrukcije u stripu koji se velikim delom oslanja upravo na dekonstruktivne preteče što su kritikovale i secirale klasični vestern a koji je poslužio kao inspiracija za originalne albume Taličnog Toma iz četrdesetih. Bez ove dimenzije, Wanted Lucky Luke je izuzetno nacrtana, vrlo dobro ispripovedana ali suštinski previše klišeizirana, pa i tanka priča čiji je osnovni zaplet relativno neuverljiv – i čini se da najviše služi da bi autor imao opravdanje da upotrebi neke od ikoničkih likova iz Morrisovog stripa – a glavni podzaplet, onaj u kome se erotizuje figura usamljenog kauboja i razgara rivalitet između tri sestre, nije iskorišćen na pravi način i zapravo biva napušten za račun stereotipnog motiva u kome muškarac mora da dela ne bi li spasao žene koje se na njega lože a seksualno ih ugrožavaju drugi zli muškarci.

Moja poslednja kritika – pa da se razilazimo – odnosi se na ponovljeni geg u kome se Tomu prebacuje da je prestao da puši, pa mu je čak i na plakatu umesto slamčice u ustima, a koju poslednjih nekoliko godina nosi, nacrtan cvet. Ne znam iz kog ugla Bonhomme gađa ovaj motiv – Talični Tom u svom mejnstrim kontinuitetu već nekoliko albuma ne stavlja cigaretu u usta i umesto nje sisa slamčicu u jednom sasvim razložnom modernizovanju junaka koji ne mora da cima duvan da bi bio kul – ali pušenje i motanje duvana jeste bio naglašeno važan podzaplet u Čoveku koji je ubio Taličnog Toma. Možda je ovo samo dobronamerna šega, ali Wanted Lucky Luke previše insistira na tome da je odustajanje od duvana na neki način hendikep za omiljenog kauboja i gotovo da argumentuje da mu ovo umanjuje muževnost na neki način. Završna pesma u kojoj Tom odlazi – naravno sam – prema zapadu je i pomalo, što bi deca rekla, krindži, sa nekom vrstom finalnog opravdanja za celibat a koje niti je bilo potrebno niti je na nivou zrelosti kakvu ovaj strip nastoji da pokaže.

Sve u svemu, Wanted Lucky Luke mi nije bio neprijatan – crtež je, da ponovimo, jako dobar – ali je decidno slabiji rad od prvog Bonhommeovog pokušaja. Ako će za pet godina da se nanovo baci u ovom smeru, Mathieu bi trebalo da ponovo pročita klasične Gosinnyjeve radove, čisto da se podseti ZAŠTO ih je, kao i svi mi, voleo.