Jazz Nedeljom: Ed Jones/Emil Karlsen: From Where Light Falls i Steve Matthews Trio: Ego Death

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za danas opet imamo dva albuma. Zašto? Onako! Oba se bave slobodnom improvizacijom utemeljenom u džezu i zvuče posve različito jedan od drugog, pa možemo na ovo gledati i kao na demonstraciju širine spektra  koju ovakav koncept zahvata, te bogatstva zvuka, ideja, ekspresije itd. koji se daju naći u free improvu.

Prvi album se zove  From Where Light Falls i predstavlja kolekciju editovanih duo-improvizacija koje su tenorista Ed Jones i bubnjar Emil Karlsen snimili tokom Oktobra, Novembra i Decembra prošle godine u Londonu. Jones u svom kratkom tekstu o nastanku albuma priča o mesecima izolacije i samoće i želji, potrebi da se kreira nova muzika u uslovima globalne, neprecendirane krize i From Where Light Falls je jedan od onih albuma koje će biti zanimljivo proučavati u narednim decenijama kada, inšalah, postidplomci budu dobijali grantove da pišu istraživačke radove o umetnosti u vreme pandemije, tražeći posebne izražajne značajke i sirove emocije u delima koja su tada nastajala.

Ed Jones je tenor saksofonista i podučavalac muzike baziran u Londonu sa poprilično solidnim muzičarskim CV-jem. Naravno, za hleb je zarađivao saradnjom sa raznoraznim mejnstrim pojavama, pružajući saksofonske usluge na sešnovima bendova US3 ili Incognito ali i zbilja velikim imenima (Bootsy Collins, Tina Turner, Chaka Khan), no Jonesov jazz i avangradni pedigre je takođe respektabilan sa upisanim saradnjama sa teškašima kao što su Evan Parker ili Horace Silver. Jones ima i nekoliko bendova koje predvodi ali, jasno, 2020. godina je uspešno zaustavila sve aktivnosti koncertiranja, pa čak i vežbanja. Naravno, sećamo se svi, nada je postojala da će leto i sunce, intenzitet ultraljubičastog zračenja i bela magija presuditi prokletom virusu i da će do jeseni pandemija biti samo ružna uspomena i zato su za mnoge jesenji meseci, sa laganim maršem prema sumornoj zimi i rastućim brojem zaraženih bili posebno teški i depresivni.

Jones je, dakle, pomalo iz neizdrža a pomalo da bi se sačuvalo nešto duhovne mirnoće, počeo da pomalo svira sa norveškim bubnjarem Emilom Karlsenom, koga je upoznao dok je ovaj studirao na konzervatorijumu u Lidsu i dvojica muzičara su se dogovorila da se nalaze svakog ponedeljka i, uz mere socijalnog distanciranja*, rade improvizovane sešnove. Snimajući ovu muziku telefonom – jer improvizatori znaju da se nikada ništa ne baca – Karlsen i Jones su se složili da im hemija zvuči odlično i da bi ovo vredelo snimiti „odistinski“ pa su tokom Oktobra, Novembra i Decembra sesije imporovizacije ponedeljkom snimane pravom opremom i od njih je nastao ovaj album.

*dakle, bez ljubljenja u usta…

I album je, da bude jasno, vrlo solidan. U tehničkom pogledu, ovo ima izuzetno lep, živ zvuk u kome se sjajna dinamika dvojice muzičara čuje u punoj  meri, dajući svim kompozicijama meru potrebne topline i užurbanosti. U muzičkom pogledu, Jones i Karlsen zaista zvuče izvrsno i biće šteta ako njihovo partnerstvo ostane samo na ovome.

Karlsen je izuzetan free jazz/ improv bubnjar. Bradati Novežanin trenutno priprema svoj master a do sada su se neki vrlo prestižni bubnjari izrazili biranim rečima o njegovoj svirci (Mark Sanders, recimo, hvali njegovu „snagu, delikatnost i originalnost“). Čovek je do sada svirao sa dosta pedigriranih britanskih improvizatora, poput Phila Duranta ili London Improvisers Orchestra a svirka sa Jonesom u duo-aranžmanu mu daje priliku da prikaže zaista impresivnu raskošnost tehnike i razmišljanja.

Naravno, SVAKI album free jazza na kome imamo tenor saksofon i bubanj mora da zazove makar i nevoljna poređenja sa albumom Interstellar Space Johna Coltranea i Rashieda Alija, ali u ovom slučaju ovo poređenje zapravo, na momente, ima smisla. Jones nije Coltraneov imitator, daleko od toga, i From Where Light Falls nije album ekstremnih izduvavanja i visokih napuklih tonova kakve je Coltrane voleo u ovoj svojoj fazi, ali Jonesov R&B deo muzičke biografije nije bez vraga i pričamo o saksofonisti sa izuzetno lepim, toplim, što se kaže „soulful“ tonom i kada svira tiše i u pažljivo kreiranim frazama, Jones je savršeno nežan ali sveden, bez padova u sentimentalnost i poziranje. Pritom, čak i u tihim kompozicijama, on i Karlsen su u stanju da sviraju brzo i dinamično – recimo u december pt 2 koja kombinuje vrlo simpatične, lake fraze na saksofonu sa užurbanom, brzom svirkom u kojoj Jones pažljivo kontroliše volumen a Karlesn svira pointilistički i tiho a opet ispunjava zvučnu sliku ogromnim brojem nota.

Duo ima apstraktnije momente, kao što je na primer november pt 1 koji podseća na teatarske momente, recimo, jednog Cecila Taylora, samo bez prelaska u ekstremni volumen i agresivnu svirku. I november pt 2 ima apstraktniji uvod ali mu Jones daje razrešenje u prijatnom, impresionističkom fraziranju. december pt 1 se, pak, razvija u punokrvni free jazz sa lansiranjem u kosmos i sve bržim, energičnijim Jonesovim sviranjem preko moćnog Karlsenovog free ritma.

No, preovlađujući utisak novih snimaka je da nastaju pritajeno, gotovo skriveno od sveta, kao da dvojica muzičara sa dosta iskustva sebe zatiču kako odjednom rade nešto što nije dopušteno, ili makar poželjno, praveći muziku koja odlazi u prazan prostor što mu se ne vidi kraj. Jones piše o tome da bi posle svakog od sešnova dvojica muškaraca izašli na ulicu i iznova bili zapanjeni ispražnjenim, avetinjski pustim Londonom. From Where Light Falls perfektno hvata ovu atmosferu nesigurnosti, teskobe ali i osećaja privremene – a beskonačne – slobode koju muzika donosi i stoji kao pefektan dokument našeg vremena.

https://edjonesjazz.bandcamp.com/album/from-where-light-falls-3

Drugi album, pa… o njemu ne znam ništa. Steve Matthews Trio: Ego Death je, sudeći po zvuku snimak živog nastupa kalifornijskog trija koji predvodi Steve Matthews, čovek koji svira „prepariranu frulu“, dok njegova dvojica kolega sviraju gitaru (Ollie Burgess) i bubnjeve (Matt Stephens). Ni za jednog od ovih muzičara nemam ni najblažu ideju ko su, odakle dolaze, kakve imaju muzičke biografije i jedino što mogu da kažem je da je sam Matthews, sudeći po glasu, Afroamerikanac. Dakle, album se mora slušati van ikakvog konteksta (nema podatka ni gde ili kada je nastup sniman) a što je, kad malo bolje razmislite, sasvim u skladu sa naslovom koji obećava smrt ega.

I zaista, Ego Death je smrt ega u svakom smislu, ovde nema soliranja već samo urnebesne kolektivne improvizacije, nema „objašnjavanja“ šta muzika „znači“ ili šta muzičari njome „izražavaju“ – album je čist tok (improvizatorske) svesti, bujica zvuka i nota, distorzije, disonance ali i intenzivne, moćne muzike.

Jasno je da za to morate biti pripremljeni i voljni da se izložite uraganskoj paljbi sa svih strana – Ego Death naprosto ne staje jednom kad krene, bežeći od bilo kakve klasične notacije ili harmonske teorije. Matthewsova frula je intenzivno atonalna, sa muzičarem koji sipa pregršti nota i izvlači sitna vibrata, sa Stephensom koji bubnjeve svira gotovo isključivo rafalno, te Bugressovom gitarom koja je brutalno distorzirana i kao da prenosi erupcije 3-4 vulkana odjednom. Steve Matthews Trio svira u samo jednoj brzini: najvećoj, i mada nastup ima izvesne dinamičke oscilacije, gde muzičari publici dopuštaju da malko uhvati vazduh, ovo je apsolutno besomučan, bespoštedan nastup muzike koja prelazi čitav put od jazz improvizacije do elektronske buke u svega dva koraka.

Naravno, to je na kraju krajeva veličanstveno i Steve Matthews Trio nudi free improvizaciju koja je zaista slobodna, oslobođena od muzičke teorije, notacije, ali i nekakvog imperativa da se ostvari komunikacija sa publikom ili da se muzikom nešto „prenese“. Uostalom, kada posle skoro pet minuta masakriranja Satan’s Dance Giuseppija Logana (jedina obrada koju trio svira) muzika stane, aplauz što dolazi iz gledališta je vrlo uzdržan, možda čak i svedočeći o tome da se dobar deo slušalaca oseća povređeno.

No, oni koji preostanu posle ovoga reaguju mnogo entuzijastičnije na gotovo osmominutni juriš u Metabolic Acidosis, upijajući korozivnu buku koju bend projektuje sa očiglednom radošću. Trio ovaj entuzijazam nagrađuje skoro instant prelaskom u jednako paklenu naslovnu numeru koja u nešto manje od deset minuta radi sve što može da uništi sve više intelektualne funkcije i slušaoce preveze u nirvanu čiste, jasne svetlosti oslobođene konteksta ali ispunjene smislom. Ovih sam dana, videće se uskoro i zašto, imao prijatan povratak albumima pokojnog Angusa MacLisea i podsetio se koliko njegova, naizgled nihilistička, buka i napuštanje svih utemeljenih pravila zapadne muzike može da bude lekovita, nudeći amorfnu, ali svrhovitu muzičku anihiliaciju čula i misli. Steve Matthews Trio rade isto to, samo brzinom od 300 kilometara na sat, bacajući vas istovremeno na kolena i u stanje neočekivanog, čistog blaženstva. Drugim rečima da su Hijokaidan svirali jazz, zvučali bi kao Steve Matthews Trio a ja ne znam umem li da smislim još jaču pohvalu. Matthews i drugovi još i ovaj daunloud prodaju po ceni koju sami odredite, pa pričamo o apsolutno nezaobilaznom artefaktu za svakoga ko želi da iskusi zaista tuđinsku ali na kraju svega – najprijateljskiju moguću, najviše oslobađajuću improvizaciju. Esencijalno:

https://stevematthewstrio.bandcamp.com/album/ego-death

Jazz Nedeljom: Parva Karkhaneh: Shabe Lajevardi i Makoto Kawashima: Twoself

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu Nedelju ponovo imamo dva izdanja a uz, možda obrazloženje da su oba kraća nego što bi bio standardan jazz album. Takođe, ni jedno od njih nije standardan jazz album ili ikakav standardan jazz pa je ovde valjda logika da dve pogrešne stvari mogu da daju jednu ispravnu.

Prva na redu je mlada teheranska umetnica Parva Karkhaneh. Karkhanehova je po vokaciji prevashodno slikarka i zapravo njen prvi muzički uradak u ulozi liderke, EP naslovljen Shabe Lajevardi je i napravljen da bude zvučna podloga njene nedavne izložbe pod istim naslovom. Parvine slike možemo videti na njenom instagramu i iznenadio sam se koliko su me podsetile na pozniju fazu naše Milene Pavlović Barili sa sve snažnim erotskim nabojem na nekima od njih i jednim razoružavajuće ljupkim predstavljanjem svakodnevnih, čak banalnih predmeta (šivaća mašina, metla, stari televizor sa sve šustiklom) u intenzivnom koloritu. No, mlada slikarka je istovremeno i muzičar i svira tanbur – verziju, jelte, tambure, popularnu na bliskom istoku sa karakterističnim zvukom i, za ovaj kraj sveta, nekarakterističnim štimom koji je hromatski i ne prati mikrotonalnu filozofiju većine žičanih instrumenata iz ovog dela sveta. Koliko umem da kažem, Shabe Lajevardi je prvi ozbiljniji rad koji je ova žena snimila – na njenom soundcloudu nema ničega – ali je i izašao u vinilnoj verziji na „ručno rađenim“ desetoinčnim pločama što je vrlo simpatično. Konsekventno, Bandcamp daunloud plaća ko koliko poželi, i to je vrlo lepo.

Elem, Shabe Lajevardi ima pet kompozicija koje prikazuju zvuk seskteta što spaja klasičnu persijsku muziku sa džez stilizacijama i već sam instrumentarij je interesantan sa tanburom koji sparinguje sa postavom gde imamo kontrabas, udaraljke, sintisajzer, saksofon, violinu i pedal stil gitaru. Većina tema je začeta na tanburu jer je Karkhanehova lider, ali su aranžmani ekstremno šarmantni i violina i saksofon ovde rade veiki deo posla na kreiranju nežne, vrlo romantične atmosfere koju ovih pet kompozicija nosi. Ritmički, ovo ume da ide i u strejt četvoročetvrtinskom ritmu, pa Gelmash, posebno sa svojim pažljivo varirajućim dinamikama i recitacijom asocira na trip-hop, ali neke od kompozicija imaju tipično bliskoistočni pristup ritmu sa kompleksnom notacijom za udaraljke.

Kako je persijska klasična muzika tradicionalno dosta naglašavala improvizaciju, tako i ovde liderka pored nežnih, sentimentalnih tema, ima dosta prostora za soliranje koje je, tipično za instrument koji svira, rađeno sa puno disruptivnog iskakanja iz ritma i sviranja više žica odjednom. Kombinacija urednih, ljupkih matrica i razularenog soliranja može da bude i dezorijentišuća ali je uvek prijatna.

Meni se Shabe Lajevardi veoma dopada i dosta sam ga slušao protekle nedelje pa ukazujem da ovde, i pored te sentimentalne dimenzije koja je na površini ima prilično dubine i vrlo šarmantnog aranžiranja instrumenata u malom ansamblu. Prirodan, lep zvuk koji EP ima je još jedan argument u prilog izdvajanju malo vremena da se ovo posluša:

https://qameferaq.bandcamp.com/album/shabe-lajevardi

Drugo izdanje koje obrađujemo ove nedelje je novi, hm, album? EP? Singl? japanskog alt-saksofoniste po imenu Makoto Kawashima, a koji je naslovljen Twoself i sastoji se od jedne jedine neprekinute improvizacije od skoro devetnaest minuta. Dobro, „neprekinute“ znači da je ovo snimljeno u jednom dahu, bez ikakvog daljeg studijskog intervenisanja, editovanja itd. ali ovo je muzika u kojoj ima puno prekida. Koja je, može se reći, definisana svojim prekidima, frakturama, praznim prostorom. Ako možda to nije odmah bilo jasno, ovo je dijametralno suprotno izdanje prethodnom i tamo gde smo malopre slušali nežne, emotivne harmonije, ovde imamo samo jednog čoveka čiji saksofon izvlači napukle, grube tonove i od parazitskih zvukova pravi isto onoliko muzike koliko od to malo nota što im dopusti da se formiraju.

Makoto Kawashima je rođen 1981. godine ali je saksofon počeo da svira tek sa 27, inspirisan klasičnim japanskim alt-saksofonistima, čuj mene „teroristima“, kao što su pokojni Kaoru Abe ali i njegov svojevrsni naslednik Masayoshi Urabe. Kawashima je svoj prvi rad, Homo Sacer izbacio za PSF 2015. godine i ovo je bilo i poslednje izdanje za kultnog tokijskog izdavača (čiji je osnivač, Hideo Ikeezumi i umro 2017. godine) čiji se katalog čita kao ko-je-ko japanske slobodne improvizacije, rok-avangarde i psihodelične muzike (Kaoru Abe, Masayuki Takayanagi, Acid Mothers Temple, Keiji Haino, Ghost, Mainliner, High Rise, Fushitsusha), a što je svakako legitimacija Kawashimine posvećenosti i autentičnosti. Nakon ovoga osnovao je sopstvenu etiketu i nazvao je takođe – Homo Sacer, tj. sveti čovek.

Twoself je, ako je verovati internetu, peto izdanje ovog saksofoniste koji, očigledno, nije zainteresovan da zatrpava publiku novim snimcima a, kada čujete intenzitet i sirovost ovog snimka, biće jasno i da su u upitanju izvedbe koje naplaćuju ozbiljnu emotivnu i fizičku cenu na strani izvođača.

Pričamo o zaista klasičnom japanskom čitanju slobodne improvizacije sa korenima u džezu, o energičnom, ekspresivnom, malo i zastrašujućem korišćenju alt-saksofona kao direktnog produžetka ljudskog tela, sa vrlo malo naklona tradicionalnim džez harmonijama i temama. Kod Kawashime se, u ovom konretnom slučaju, prve stvarno čiste note i skice tema čuju tek negde posle šestog minuta, a izvedba počinje distorziranim, vibrirajućim linijama u kojima se naglašavaju „preduvavanje“ i brutalan rad dijafragme što proizvode hrapavu teksturu kroz koju teme – a ima ih – jedva uspevaju da se nazru.

Ovo je svakako muzika koju ne interesuje da slušaoca zavede lepotom i elegancijom, naprotiv. Ovo je muzika koja će sigurno sa zadovoljstvom gledati kako neinicirana publika ustaje i odlazi nudeći svoju ranjivu suštinu samo onima koji su u stanju da se usredsrede na negostoljubiv zvuk i ekstremne tehnike i iza njih čuju ljudsko biće u grču, u momentu čiste kreacije. Kawashima na slikama obično kleči ili leži na podu, izvitoperen u naletima kreativnih konvulzija i držeći se za saksofon kao da mu je to još jedina spona sa svetom ljudi, uplašen da je otišao predaleko i da se, možda više neće vratiti.

Naravno, meni je to izvrsno i Kawashima zaista uverljivo preuzima štafetu od Abea i Urabea, radeći u očigledno istom kreativnom prostoru ali ne imitirajući direktno njihove ekspresije. Ovo je, i pored dosta pauza i tišina zapravo dosta dinamična izvedba – mada i tako poslednja četiri minuta jedva da imaju ikakav zvuk – a publici navikloj na lo-fi snimke klasičnih Abeovih improvizacija će solidan kvalitet ovog snimka možda biti i šokantan.

Ali on je i potreban. Kawashimina muzika je kompletna tek kada se u njoj čuju i vibracije okolnih predmeta kojima je saksofon na momenat udahnuo život, kada se čuje muzičarevo teško disanje i rad prstiju po telu saksofona, čak i škljocanje aparata na mobilnim telefonima kojim nema publika slika ovaj događaj. Twoself, svakako, nije apstraktan muzički artefakt napravljen da bude lep estetski predmet, već sirov, neprerađen DOGAĐAJ, da ne kažem hepening, koji i u čisto zvučnoj formi ima ubedljivu estetiku i formu da bude obavezna lektira. Možda ne nešto što ćete slušati svakog jutra da se malo razbudite, ali nešto o čemu ćete puno razmišljati i kada ga ne slušate.

https://makotokawashima1.bandcamp.com/album/twoself

Jazz Nedeljom: Sons of Kemet: Black to the Future

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ovonedeljni jazz album je prava poslastica, pogotovo za ljude, čuj mene bolesnike, ljude poput mene koji su već godinama fiskirani na džez kao emanaciju crnog duha i zvuk crne kulture, ma koliko ona, da se razumemo bila raznolika i nemonolitna tako da je jedan muzički žanr sigurno ne može korektno i potpuno sažeti. No, šta fali nekorektnim i nepotpunim sažecima? Ništa, eto šta, a iako je džez, naravno, sa decenijama postao mnogo više od samo zvučne reprezentacije „crnog iskustva“, moram da priznam da kod mene nema dilema i da je njegova autentičnost, kada on zaista predstavlja izraz kulture, iskustva, života i duha crne populacije, jedna od njegovih najdragocenijih karakteristika. Drugačije rečeno, svako može da nauči harmonije, sinkope, fraziranje i konkretne tehnike na saksofonu, kontrabasu ili trombonu, ali kada imate sinergiju svega toga sa jednim ne samo proživljenim već i nasleđenim, kroz generacije predavanim iskustvom sveta, onda nastaje magija.

Sons of Kemet su britanski džez sastav koji poslednjih deset godina pravi puno talasa ne samo svojim eklektičnim a vrlo organskim spojem različitih stilova crne muzike u jednom nesumnjivo džez okviru – time potvrđujući da se ne moramo ograničiti na jedan žanr ako želimo da predstavimo kompleksnost „crnog“ – već i naglašeno „političkom“ dimenzijom svog izraza. Naravno, može se argumentovati da je „crno iskustvo“ mnogo više od fiksacije na eru robovlasništva i nehumanosti koja je brisala ne samo kulturu eksploatisanih osoba već i njihovu ljudskost – verujem da ima dosta slušalaca koji bi voleli da se muzika koju slušaju okrene nekim drugm temama – ali nema ni sumnje da je crna muzika – džez i mnogi drugi njeni žanrovi – na zapadu u velikoj meri postala to što jeste – temelj velikog dela popularne muzike uopšte – kao direktna posledica uvoza crnih robova iz Afrike i njihovih napora da, iščupani iz korena, izgrade svoju autentičnu kulturu u okruženju koje im je direktno poricalo slobodu, identitet, jezik. Iako, naravno, u poznijim periodima imamo i kulturnu razmenu koja nije direktno izrasla iz robovlasničke postavke, ona se i sama u velikoj meri odvijala u senci kolonijalizacije i imperijalističke paradigme koja će Afriku, čak i danas, svrstavati u „treći svet“.

Tako, kada četvrti album Sons of Kemet, pre par nedelja izašli Black to the Future, počne jednom strastvenom recitacijom Joshue Idehena koja se bez napora ali uz mnogo vatre preko slobodnog džez gruva prošeta od plantaža pamuka do haštaga #burnyall, ovo ne zvuči kao puko posezanje za „crnim tropima“ već kao i dalje življena stvarnost za mnoge pripadnike crne populacije na Zapadu. Video sam reakcije na ovo koje su govorile o klizanju u karikaturu, ali ovaj album je, ne zaboravimo, velikim delom sniman nakon ubistva Georgea Floyda i u periodu velikih rasnih nemira koji su usledili i mada su povodi tragični, postoji i nemala doza zadovoljstva kad slušate muziku koja je ne samo aktuelna u inspiraciji i energična u egzekuciji već i, takođe važno, radosna u svom gnevu, kreativna u svom revolucionarnom žaru.

Osnivač kvarteta, saksofonista Shabaka Hutchings je rođen u Londonu ali odrastao između Birmingema i Barbadosa, sa iskustvo sviranja sa tako ključnim postavama kao što su Sun Ra Arkestra ili ansambl velikog etiopskog perkusioniste Mulatua Astatkea. Sons of Kemet je uvek trebalo da bude više od „običnog“ džez kvarteta pa je postava u kojoj i danas radi svakako nestandardna ali snažno autentična: pored Hutchingsa na ovom albumu svira i londonski svirač tube, Theon Cross, poreklom sa Jamajke, ali i dvojica perkusionista, Tom Skinner – koji je i sam sarađivao sa Astatkeom ali i Matthewom Herbertom, te Edward Nache Wakili koji ima ogromnu listu kolaboracija ali pomenućemo samo Aliciju Keys, Nigela Kennedyja i Roots Manuva.

Ovakva postava garantuje plesnu, slavljeničku muziku bez obzira što su teme kojima se Sons of Kemet bavi po definiciji ukorenjene u nasilju. Veliki deo crne muzike je, uostalom, utemeljen u nasilju i bavi se upravo načinima da se ono transcendira i pronađe inspiracija i kreativnost – UK Drill muzika ovo čini kroz proslavu kriminalističko-poslovnih i seksualnih uspeha, a Sons of Kemet kroz ples utemeljen u afrokaripskim ritmovima i saradnju sa niskom sjajnih pevača, poeta i repera.

Black to the Future – izašao kao i prethodni, za Impulse! – je pedeset minuta znojavog plesa gde bubnjari kreiraju džombastu, skakutavu podlogu za tubu koja svira kompulzivne, neodoljive bas linije preko kojih onda Hutchings razvija svoje aranžmane saksofona i klarineta. Ovo nije džez u smislu slobodne improvizacije i istraživanja harmonskih granica žanra već pre svega džez kao gruv i prijatan, upečatljiv melodijski program. Nije da ovde nema povremenih izletanja iz harmonske osnove i upada u fri džez teritoriju – „Black“ koja album zatvara, recimo – a „Envision Youself Levitating“ ima bebop soliranje na saksofonu preko maltene marševskog ritma, no većina albuma je utemeljena na afro-karipskom gruvu i temama koje imaju zajedničkog sa Etiopijom barem isto onoliko sa Nju Orleansom ili Njujorkom.

No, Black to the Future nikako ne zvuči konzervativno, ovo je naglašeno plesna, radosna ploča koja nasleđe afričkih i karipskih stilova sviranja prelama kroz ličnu prizmu i daje mu aktuelnu, savremenu formu, između ostalog saradnjom sa više različitih vokalnih interpretatora. Britanac nigerijskog porekla, Joshua Idehen svoju poeziju recituje na prvoj i posledjnoj pesmi, dajući albumu jasan ulazni i izlazni iskaz koji, voleli vi to ili ne, tematizuje ropstvo, nasilje i viziju „crnog“ kao ne samo identiteta već i kao seta neophodnih veština za preživljavanje i ovo albumu nepogrešivo daje i estetski i politički ton. Ostali su uglavnom reperi: Kojey Radical, koji dominira singlom „Hustle“ zajedno sa soul pevačicom Lianne La Havas, pa legendarni grime MC Double E koji se sjajno uklapa svojim jamajčanskim pristupom u muziku koja je na „For the Culture“ negde između Kariba i Balkana itd.

Za moj ukus je važno da Black to the Future ima taj iskren napor da sažme crno iskustvo i kulturu, koliko god neki od motiva zvučali kao da ih slušamo najmanje poslednjih pedeset godina – i da ih prikaže kao ne samo „obavezne“ elemente identiteta već kao dijalektičku, upravo-događajuću dilemu i borbu koja obeležava stvarne živote stvarnih ljudi, ali je podjednako važno i to kako ovaj album dobro zvuči sa muzikom koja uspeva da bude energična i poletna ali bez isforsirane „snage“ i „besa“ koje ponekad čujem na modernim džez albumima orijentisanim ka crnom iskustvu, te sa miksom koji je živ i dinamičan, bez veštačkog „pojačavanja“ muzike. Za kompozicije koje su pre svega namenjene plesanju uz koje ćete i razmišljati, ovo znači da Black to the Future nema onu negativnu „pop“ konotaciju u svojoj formi i da je u pitanju album koji je onoliko „cerebralan“ koliko je i kinetičan. I vredi ga slušati mnogo puta.

https://sonsofkemetmusic.bandcamp.com/album/black-to-the-future

Jazz Nedeljom: Chris Pattishall: Zodiac

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ove nedelje imamo na meniju debi album njujorškog pijaniste po imenu Chris Pattishall, izašao u Februaru kao primer kako se može uspostaviti dijalog sa tradicijom tako da na kraju tog dijaloga i vi i tradicija izgledate odlično. Drugačije rečeno, Pattishall je za ovu priliku, i album nazvan Zodiac, aranžirao i snimio materijal koji je napisala i na svom, takođe prvom solističkom, albumu The Zodiac Suite izvela jedna od ključnih pijanistkinja svoje generacije, Mary Lou Williams.

Williamsova, rođena 1910. godine, je bila drugo dete u porodici koja ih je imala jedanaestoro i, kažu čudo od deteta koje je već sa tri godine samo naučilo da svira klavir. Zvuči skoro neverovatno, ali ako znamo da je Williamsova već sa trinaest svirala sa Dukeom Ellingtonom, to u dobroj meri pokazuje o kakvom se vanserijskom talentu, ne talentu – geniju radilo. Naravno, tada, još više nego sada, muzičke uloge u džezu rezervisane za žene podrazumevale su uglavnom mikrofon a, ako su i obuhvatale klavir, nije se očekivalo da one i komponuju. No, Williamsova je tokom decenija nakupila ogromno iskustvo radeći kao pijanistkinja i aranžer po raznim studijima na istoku SAD (Kanzas Siti, Čikago, konačno Njujork) svirajući swing, gospel, bugi vugi, bluz i konačno, kada se uhvatila sa njujorškom bratijom onog vremena – bebop. Tamo je bila i mentor muzičarima poput Dizzyja Gillespija (za koga je napisala hitčinu In the Land of Oo-Bla-Dee), ali i Theloniusa Monka u čijem će se sviranju tokom narednih decenija čuti mnogo uticaja Williamsove. Njen prvi solo album, The Zodiac Suite je predstavljao svitu iz dvanaest delova (i svaki je bio posvećen nekom od kolega: Art Tatum, Ben Webster, Billie Holiday, Duke Ellington itd.) ali i spoj između džeza i klasičnih uticaja, sa  kompozicijama koje su na smenu bile solo pijanistički komadi i rad u triju sa kontrabasom i bubnjevima. The Zodiac Suite je bio naglašeno artistička ploča – magazin Downbeat kompozicije na njemu opisuje kao „tonalne poeme“ i za 1945. godinu snažan iskorak iz formata džeza kao klupske, „zabavne“ muzike, ali bez napuštanja njegove duše, njegovih harmonija i sintakse.

Dakle, uzeti jednu ovakvu ploču i snimiti je u svom aranžmanu nije ni mala stvar. Chris Pattishall je Njujorčanin i pjanista koga Njujork Tajms opisuje kao čoveka sa „otvorenim odnosom prema džez tradiciji“ a Wynton Marsalis kao jednog od njemu najomiljenijih mladih improvizatora. Ima smisla da će se, onda, ovaj čovek za svoje prvo izdanje u ulozi lidera uhvatiti u koštac sa jednim kultnim radom iz džez tradicije.

Pattishall je od roditelja dobio Casio klavijature kad je imao osam godina i u tinejdžerskim godinama već bio cenjen pijanista na lokalnoj sceni, ali je zreliju formu dostigao kada je počeo da uči kod Marcusa Robertsa a gde je i razvio interesovanja za džez iz vremena pre bebopa. Kao ljubitelj hip-hopa, u starijem džezu je pronašao oslanjanje na ponavljajuće ritmičke strukture koje mu je delovalo blisko.

No, Zodiac nije nekakav postmoderni jazz-hop projekat i ako se u njemu čuju druga Pattishallova interesovanja – pored tradicionalnog džeza – to je pre svega nadrealizam. Pattishall pominje Bunjuela među sebi značajnim životnim uticajima a sam Zodiac je pravljen u kolaboraciji sa producentom Rafiqom Bhatiom iz njujorških eksperimentatora Son Lux, uz programski cilj da se postigne felinijevska atmosfera „ne-stvarnosti“.

Za svoje aranžmane, Pattishall je pored Martyja Jaffea na kontrabasu i bubnjara Jamisona Rossa  regrutovao i duvače pa su Williamsine kompozicije u najočiglednijoj dimenziji „aranžiranja“ i inoviranja obeležene i trubom Rileyja Mulherkara kao i saksofonima Rubena Foxa. Kako je i Monk jedan od Pattishallovih važnijih životnih i estetskih uticaja, ima neke lepe pravilnosti u tome da će njegov prvi album biti aranžman svite što ju je napisala Monkova mentorka…

Ovo je iznenađujuće glasno produciran album – ili ja naprosto nisam navikao da džez ploče imaju ovako čist i jasan studijski zvuk, a što, uzevši u obzir šta sve slušam, nije neko iznenađenje – sa muzikom koja ima živu dinamiku ali je vrlo „in your face“ i sa snažnim miksom koji baca reflektor slušaočeve pažnje na svaki, i najsitniji detaljčić svirke. Ovo je posebno bitno kod samog Pattishalla čija je svirka vrlo lirična, sa jasnim dugovanjima klasičnim uticajima koji su predstavljali i važan deo originalne kompozicije, i bez preterivanja u broju nota. Ovde nema pijanističke logoreje, niti napora da se „objasne“ originalne teme nekakvim prenaduvanim obradama, i kada se one proširuju toje tipično odlaskom u sasvim drugu stranu od onog što je Williamsova radila. Takođe, kod Pattishalla nema perkusionizma, naprotiv, on je izrazito lake ruke i uživa u sonornosti klavira, sa zvonkim, dubokim Jaffeovim kontrabasom koji mu je idealan parnjak.

Slušajte recimo Pisces, praktično minijaturu u kojoj klavir diktira i atmosferu i tempo i volumen zvuka i gde su kontrabas i bubnjevi, uprkos svom organskom zvuku, praktično nalik na nekakav mehanizam časovnika ili kakve igračke na navijanje. U originalu je Williamsova ovaj valcer-sa-prekidima odsvirala sama, puštajući da klavir svojom lirskom harmonijom i varirajućim tempom uistinu kreira „tonalnu poemu“. Pattishallov aranžman je istovremeno i romantičan – pomalo i nostalgičan – ali ima i jednu crtu tihog zadovoljstva igranja na tuđem igralištu i odavanja pošte velikoj prethodnici, do mere da, produkcija na stranu, Pisces u njegovoj verziji maltene zvuči starije – možda i formalnije – od Williamsinog originala.

Sa Gemini su stvari takođe zanimljive: u originalu Williamsova sa ovom pesmom kao da pravi formalni eksperiment brzim prolazima kroz skale, hitrim tempom i pažljivo vođenim aranžmanom u kome pesma prelazi u bop, pa se vraća originalnoj temi i njenoj razradi kroz razvijanje skale. U originalu je Pisces više epizoda u dužem narativu nego pesma sama za sebe – kako je čitava svita i strukturirana – ali kod Pattishalla nakon ubrzane jurnjave kroz temu u koju se uključuju i duvači, kompozicija prelazi u apstraktni modus i ansambl ovde kreira atonalni, improvizovani pasaž bez tempa i sa zvukom koji je u miksu istretiran tako da se izađe iz „uobičajene“ teritorije akustičnog džeza a da se opet sačuva jasan spoj sa njegovom estetikom.

Cancer je, sa svoje strane, značajno usporen u odnosu na original u kome Williamsova svoju romantičnu temu svira žustro, strastveno, sa svom dramatikom primerenom ženi koja je sa tridesetpet godina preko glave preturila neverovatnu količinu muzike. Pattishallov aranžman ne samo da klavir povlači u pratnju kako bi se napravilo mesta za soliranje duvača, već i forsira impresionističke prelive dodate uz ponovo naizgled vrlo romantično, nostalgično intrepretiranje glavne teme. Pattishall ovde zna šta da radi i njegova muzika se nikada ne saplete i upadne u nekakvu sentimentalnost – saksofon na ovoj kompoziciji, iako ne snažan po volumenu, povlači vertikalu od Williamsove do Coltranea i njegovih radove posle A Love Supreme na vrlo autoritativan način povezujući dve odvojene a srodne generacije muzičara koji su stvorili ovo što sada imamo. Finale kompozicije koje odlazi u free jazz smeru je savršeno prirodno iako sa originalnim materijalom nema previše veze – ono naprosto izlazi iz njegove suštine.

Na Leo se duvači tek sjajno zabavljaju jer je originalna tema idealan materijal za dramatične, ali sasvim duhovite proklamacije preko marševskog ritma, a ova kompozicija ima vremena i da klasičarske, rahmanjinoske akorde izmeša sa bebopom na vrlo organsi način.

Bhatijini doprinosi su diskretni, sa blagim dodavanjem jedva čujnih efekata ovde ili filtriranjem nekih od instrumenata tamo, i čistunci koji ne mogu da smisle elektroniku u džezu ovde nemaju čega da se plaše. Efekat koji se produkcijom postiže je vrlo suptilan sa tek na momente primetnim „neprirodnim“ detaljima u ovoj tapiseriji, a koji ekonomično doprinose tom utisku sanjivog nadrealizma što ga Pattishall traži ovim albumom.

Debitovati aranžiranjem čitavog albuma koji ima kultni status u istoriji američke muzike je prilično ambiciozan gest ali Pattishall se ovde pokazuje kao više od pukog interpretatora, a svakako ne kao ikonoklast. Njegov „otvoreni odnos sa tradicijom“ podrazumeva poštovanje za predložak ali pre svega kao muziku koja inspiriše i čiji je živi legat da proizvodi – više muzike. A ne da bude obožavana kao hladna, nepokretna ikona na ikonostasu. Lepo podsećanje na esenciju džeza i ženu koja je učinila užasno mnogo za čitavu kulturu.

https://chrispattishall.bandcamp.com/album/zodiac

Jazz Nedeljom: Almut Kühne, Joke Lanz, Alfred Vogel: How Noisy Are The Rooms?

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu Nedelju pozabavio sam se još jednim izuzetnim free improv izdanjem, a koje nam je stiglo negde početkom Marta posredstvom austrijskog izdavača Boomslang. Austrijanac Alfred Vogel, osnivač ove etikete je i aktivan koncertni/ festivalski promoter i, uopšte, aktivista koji godinama podmeće grbaču za avangardnu muziku i slobodnu improvizaciju i koji ima čvrste jazz korene ali će biti vrlo jasan: njegova etiketa se bavi „kreativnom muzikom, od slobodne improvizacije do kompleksnog savremenog džeza, gruvi materijalom ali i kantautorima“, da bi onda poentirao: „sve je u duhu i stavu, ne u žanrovima.“

Pošteno, a ovo sve napominjem da mi ne bi neko skočio u oči sa kritikom kako ovonedeljni album, Almut Kühne, Joke Lanz, Alfred Vogel: How Noisy Are The Rooms?, najnovije Boomslangovo izdanje nije džez. Mislim, nije, ali sa druge strane i jeste. Jer, da se razumemo – ako je džez muzika koju zajedno sviraju džez muzičari, sva u kreativnoj imprvizaciji i prominentnom korišćenju sopstvenog glasa (bez obzira na kom ste instrumentu, jelte) što ste ga godinama gradili, onda je How Noisy Are The Rooms? nesumnjivo džez ploča. Ako je džez muzika definisana harmonijama i fraziranjem, pa… siguran sam da se ovde negde na momente čuju komadići džez harmonija i fraziranja. Na kraju krajeva, dosta se tu ploča izvrti.

Ploča? Pa, da. How Noisy Are The Rooms? je trio-album na kome imete džez pevačicu i džez bubnjara a treći muzičar svira gramofon. I to kako!

Joke Lanz je švajcarski gramofondžija (ili na engleskom, jelte, turntablist), dakle moderni džokej rodea konkretne muzike koji se ne naziva didžejem naprosto jer ne dolazi iz ulične kulture korišćenja gramofona kao instrumenta, iako je, kao što se čuje na ovom albumu, više nego opremljen da, ako treba, servira i plesni gruv. Gramofoni su kao instrumenti u stvaranju (nove) muzike, uostalom, dosta rašireno korišćeni u okvirima akademske avangarde, sa kompozitorima poput Pierrea Schaeffera, Stockhausena itd. da bi kasnije, kroz radove free improv muzičara i“plandefoničara“ (Christian Marclay, Martin Tétreault, Otomo Yoshihide i John Oswald koji je 1985. godine i formalizovao „plunderphonics“ kroz esej što je tri godine kasnije dobio i zvučnu verziju u vidu istoimenog EP-ja) predstavljao paralelnu, srodnu ali distiktnu granu muzičke umetnosti – i zanata – onome što su radili hip-hop didžejevi. Joke Lanz je, kako očekujete, muzičar sa mnogo radova u okvirima elektroakustike, nojza, instalacija, radio-komada, najpoznatiji po svom projektu Sudden Infant, a danas živi – gde drugde do u Berlinu.

Sa svoje strane Vogel je džez-bubnjar u čije uticaje spadaju klasični teškaši poput Elvina Jonesa, Milforda Gravesa, Tonyja Williamsa i slično a koji iza sebe ima dugačku karijeru saradnje sa muzičarima kao što su Kevin Shea, Lucien Dubuis, Peter Madsen, René Mosele… Vogelovi radovi su zaista žanrovski šareni i mada se može reći da je to uvek manje ili više avangarda, on se svakako šeta od formi bližih džezu, preko apstraktne improvizacije, pa do džeza sa afričkim korenima, kao svaki pošten postmodernista. Treća članica ovog ansambla je Almut Kühne iz Drezdena, najmlađa od svo troje i žena sa, teoretski , najjačim vezama sa džezom – uostalom, Kühneova je studirala džez pevanje na konzervatorijumu Hanns Eisler u Berlinu i bila članica Berlinskog omladinskog džez orkestra. Posle nekoliko zapaženih albuma koji su imali i sponu sa klasičnom muzikom i osvajanja raznih nagrada, Kühneova se, čini se, ozbiljno posvetila improvizaciji i apstraktnijoj vokalnoj muzici koja se nalazi negde između „zvučne poezije“, glume i klasičnijeg pevanja. Naravno, kada se ljudski – pogotovo ženski – glas koristi na ovaj način, to ume da šokira ljude, pogledajte komentare na ovaj pevačicin performans, recimo.

Elem, How Noisy Are The Rooms? je, dakle, snimak grupne improvizacije troje muzičara urađen Februara prošle godine, studijski snimak – u onoj meri u kojoj free improv ploče to mogu da budu, dakle, nešto urađeno u kvalitetnijim tehničkim uslovima i bez publike* – i, kako i sama najava za album kaže, u pitanju je primer – i to odličan – kreativne anarhije na delu. Vogel (pretpostavljam da je on pisao pres riliz) insistira na jakim terminima, naziva muzičare, redom, „manijakom, čarobnjakom i magom“ i govori o tome da će se slušalac osećati kao loptica u fliperu, ali ovo je takođe i jedna od najzabavnijih free improv ploča koje sam čuo ove godine, a čuo sam, Alaha mi, svašta.

*Mada treba i naglasiti da Lanz insistira da nikada nije napravio „pravi“ studio i da više voli da radi sa opremom bukvalno skupljenom sa ulice jer mu se dopada ideja o spajanju nađenih stvari u svojoj produkciji

Slobodna improvizacija koja je skoncentrisana na male ansamble i na stalni incident, stalno sviranje u kinetičnom modusu, bez pauza za slušanje, pa i bez drastičnih promena dinamike ili tempa – ako ikakvog ritma i tempa u njoj ima – dakle nešto blisko pop muzici, je zapravo srazmerno retka u muzici koju ja slušam i time je How Noisy Are The Rooms? dragocenija – i zabavnija – ploča. Naravno, ovo je i uopšte moguće da postoji upravo jer je u pitanju „studijski“ album, dakle, ne „klasična“ improv ploča na kojoj je snimljen čitav nastup muzičara u kome su, tišine, gubljenja i traženja jednako deo muzike kao i srećni incidenti i u kome je, da bude jasno, i čin raspakivanja gitare iz kofera i njeno uključivanje u pojačalo jednako muzički gest kao i „pravo“ sviranje. Ovde toga nema i How Noisy Are The Rooms? me je zapravo prevashodno podsetio na radove Johna Zorna iz ranih osamdesetih, poglavito ono što je zabeleženo na duplom albumu Locus Solus. Ovde je Zorn vrlo programski bežao od dugačkih, organskih formi improvizacije utemeljene u džez tradiciji i išao na kratke „pesme“, spajajući senzibilitet radijskog popa sa eksperimentalnom avangardom, kreirajući pritom muziku koja se nije oslanjala na uobičajeno amorfne free improv forme, već je uspela da se spakuje u kratke, eksplozivne – a srazmerno neagresivne – „pesme“ koje su imale svojevrsne teme.

How Noisy Are The Rooms? je veoma nalik ovome, sa kompozicijama u kojima možemo govoriti da postoje, tema, ritam i gruv, iako moramo da prihvatimo da su oni isporučeni samo u skeletalnim skicama, da nisu nužno međusobno sinhronizovani onako kako očekujete, te da se sve može promeniti u sekundi. Uzmite, recimo, Sim Sim Sum, drugu kompoziciju na albumu u kojoj Kühneova kao da se guši pokušavajući da održi korak sa Vogelovim šepajućim dvočetvrtinskim gruvom, dok Lanz daje komadiće harmonske podloge koja uokviruje ovaj muzički incident. Negde oko minut i po zvuči kao da pevačica povraća, ali se posle ovog pročišćujućeg momenta u njenoj izvedbi pojavljuju i reči. Kompozicija ima jasan, vrlo naglašen narativ (doduše ne verbalni, više teatarski), sa Lanzovim perfektnim kreiranjem atmosfere kroz skoro mikroskopski sitan zvuk, Vogelovim gruvom koji pažljivo evoluira i pevačicom koja kao da silazi sa uma do kraja. Kompozicija ne traje ni tri i po minuta a imate utisak da ste zajedno sa muzičarima istrčali bar tri kilometra.

Sledeći komad – „Love song“ – počinje nežnom klavirskom temom miniranom elektronskim šumovima, a pevačica će ovde ući sa jednako nežnom, romantičnom džez baladom, pokazujući ne samo gde su joj koreni već i zašto je pokupila te svoje nagrade, zvučeći BAŠ kao Nemica koja je odrasla slušajući ploče Billie Holiday. Naravno, dvojica muškaraca će metodično razgraditi atmosferu do momenta kada pomislite da je Almutin glas ono što je na ploči – jer se ponavlja i preskače – dok ostala dvojica sviraju „prave“ instrumente. Rrrrub je još jedna kompozicija u kojoj čitav bend zvuči kao da se nalazi na ploči koja preskače, vozeći se u neviđeno zaraznom, kompulzivnom gruvu koga Lanz gradi iz zvukova ploče koju sporo vrti ispod igle, menjajući snimljenoj muzici visinu i brzinu dok se ceo bend ne uklopi u muziku napravljenu od muzike tretirane da zvuči nemuzički. Drugi gramofon služi za komadiće ljudskog glasa pa se Almutini nežni trileri sudaraju u vazduhu sa uzvicima nekog jamajčanskog toustera, dok Lanz ispod vrti drhturave mikrofraze a Vogel pada preko svog bubnja.

Ima ovde i apstraktnijih komada, sa manje gruva i više barouzovskog cut-up  pristupa – od prve pesme, The Return of the Ah, pa do recimo iGlow,sa Vogelom koji pušta Lanza da vodi igru samo da bi mu se kasnije pridružio free jazz poliritmijom, dok pevačica preko njih prelazi put od Billie Holiday do Diamande Galas za iznenađujuće kratko vreme.

How Noisy Are The Rooms? jeste zvuk anarhije, u onom njenom najboljem smislu, kreativni sudar troje ekstremno talentovanih muzičara ali i troje muzičara ekstremno naklonjenih zvuku ansambla – barem u ovom slučaju. Magija pretvaranja prkosno nemuzičkih molekula u sasvim muzičku tvar, kroz jedanaest pažljivo zaokruženih kompozicija od kojih samo dve prelaze šest minuta i sve imaju gotovo opipljivu pop formu je ovde stavljena u prvi plan ukazujući kako biti muzikalan – na kraju dana – ne znači znati čitati note pa čak ni „imati sluha“ u onom klasičnom smislu, već pre svega biti spreman da bacite sve što znate u vazduh i onda uhvatite samo ono što, radeći sa još dvoje ljudi koji čine to isto – ima smisla. Utoliko, How Noisy Are The Rooms? je sveže i snažno podsećanje na progresivističku agendu slobodne improvizacije, pojednačavajuću ideologiju koja, u najboljim slučajevima, zaista uspeva da izbriše i žanrove i svaki pojedinačni ego i iznenadi, zapanji pa i malo očara i same muzičare pored slušalaca. Moćno.

https://boomslangrecords.bandcamp.com/album/how-noisy-are-the-rooms

Jazz Nedeljom: Space Quartet: Directions

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju još jedno evropsko free jazz izdanje ali sa malim preokretom. Radi se o albumu Directions, portugalskog sastava Space Quartet, izašlom u Aprilu za pouzdanu lisabonsku etiketu posvećenu eksperimentalnom i avangardnom džezu, Clean Feed, a ovaj kvartet ima tu distinkciju da je njegov predvodnik i, recimo, upravitelj sve muzike koja se tu pravi – Rafael Toral.

Ovaj portugalski muzičar i, jelte, kompozitor i izvođač spada u onu vrstu muzičkih umetnika koja je prevashodno fascinirana samim zvukom. Već krajem osamdesetih je radio sa analognom elektronikom i tretirao „klasične“ instrumente prevashodno kao izvor zvuka kojim se dalje može manipulisati, radije nego kao predmete sa unapred zadatim estetskim međama. Njegovi rani snimci (od kojih su neki sakupljeni na kompilacijama Early Works i  Studio Tapes) iz ovog perioda prikazuju ga kako eksperimentiše sa lupovima nota kreiranih na akustičnoj gitari ali i u „čistom“ elektronskom izdanju sa muzikom nastalom od fidbeka i drugih „eksperimentalnih“ vidova zvuka i ovo će u dobroj meri obeležiti njegov rad u devedesetima kada je doživljavan kao muzičar negde na razmeđi ambijentalne i post-rok muzike i stekao prepoznatljivost i reputaciju na sceni savremene evropske avangarde što se smeštala na brisani prostor između akademije i muzičkog kluba. Kasnije će Toral kombinovati elektroniku i klasičan instrumentarij (recimo na albumima Space Collectives od kojih prvi kombinuje udaraljke i elektroniku, a drugi dodaje i violončelo). Ovo su u dobroj meri bili radovi po duhu – i zvuku – slični avangardnim radovima iz sfere akademske muzike iz poznih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pogotovo kelnske škole Hochschule für Musik und Tanz Köln, ali ovo je i početak Toralove fascinacije konceptom tišine, sa jedne strane u smislu prostora koji postoji oko i između muzike u muzičkim delima i predstavlja esencijalan element muzičkog iskustva, a sa druge strane tišine kao „metafore za socijalne odnose i iskaz vezan za preopterećenost informacijama i čulnim nadražajima“. Ovde vredi napomenuti da su Toralovu muziku uvek smatrali kao emotivniju i – kaže i njegov sajt – visceralniju od onog što su radile njegove „cerebralnije kolege“a što je važno imati na umu ako slušate gorelinkovane albume koji, da bude jasno, umeju da zvuče vrlo formalno na momente i prizovu u svest pomalo laboratorijski imidž koji „eksperimentalna“ muzika ima.

A to napominjem jer je Space Quartet, Toralov aktuelni projekat zaista visceralniji – pa možda i emotivniji – nego što je prosek za avangardiste njegovog tipa. Od polovine prve decenije ovog veka Toral je radio na seriji albuma i projekata vezanih za „space“, odnosno za svemir ali i prostor (kao produžetak tih razmišljanja o tišini i prostoru) i ovo je ciklus utemeljen albumom Space iz 2006. godine, a zatim nastavljen sa Space Solo 1 i 2 (koji su bili serija istraživanja kapaciteta za manipulaciju pojedinačnim izvorima zvuka i sa svojom ekstremno svedenom estetikom preporučuju se samo utreniranoj publici), serijom Space Elements albuma koji su imali nešto širu paletu zvuka i albumima nazvanim po raznim nebeskim telima i fenomenima sa vrlo različitim pristupima muzici koja je ipak ostajala veoma svedena. Mada je tu bilo i emocije i gruva, i mada su to albumi uglavnom nepobitne lepote, i dalje pričamo o muzici koja se najbolje troši uz ekstremnu koncentraciju i posvećenost samom zvuku. Drugim rečima, uz ove se ploče uglavnom nije moglo plesati.

Space Quartet, pak, je Toral koji pleše. Ili makar, muzika uz koju je zamislivo kretanje i aktivnost. Nakon dosta saradnje sa severnoameričkim avangardistima poput Jima O’Rourkea ili Leeja Ranalda, Toral je Space Quartet osnovao 2014. godine kao nastavak svog (završenog) Space Programa, sa još trojicom portugalskih muzičara, smelo se bacajući u smeru free jazza i kombinujući svoj eksperimentalni elektronski rad sa klasičnim drvenim i metalnim instrumentima – što je radio i ranije – ali i sa vrlo glasnom, znojavom svirkom, što za njega nikako do sada nije bilo karakteristično.

Space Quartet je već do sada uradio dva albuma, eponimni iz 2018. godine i Under the Sun sa kraja prošle, a ovaj potonji je i utvrdio postavu koja svira i na Directions. Utoliko, Directions je do sada najsigurnija, najzrelija realizacija Toralove vizije za ovaj kvartet, pregršt grupnih improvizacija koje imaju individualni karakter, koje se oslanjaju na slobodu i kreativnost svakog pojedinačnog člana ansambla ali imaju i nepobitni grupni, „živi“ osećaj. Directions je, kao i Space Quartet generalno, usudio bih se da kažem, „pravi“ free jazz radije nego apstraktna, neidiomatska improvizacija sa jazz instrumentima utoliko što je taj osećaj gruva i jasno kanalisanog improvizovanja gde svirači jedni drugima „nabacuju“ motive i gestove sa kojima se dalje može raditi karakterističniji za džez.

No, naravno, ovo je i dalje temeljit free improv, dakle, muzika rađena bez harmonije, često i bez ikakve tonalnosti, ali ona ima melodije, ima poliritmički, ali nepobitan ritam, jak puls kontrabasa koji povezuje udove kompozicije u jasan pokret, kao i međuigru „solo“ instrumenata koja je slobodna ali ne toliko apstraktna da ne primećujemo da saksofonista Nuno Torres i Toral komuniciraju jedan sa drugim u realnom vremenu i inspirišu jedan drugog. Preokret je, svakako, u tome da Toral uglavnom svira fidbek a da slušalac koji ne sluša pažljivo dobar deo vremena misli da čuje trubu ili drugi saksofon.

Decenijama se baveći mikrofonijom-kao-instrumentom, Toral ovde drži predavanje iz kreativnog fraziranja korišćenjem potenciometara i prekidača i mada je sa samo malo pažljivijim slušanjem jasno da se u notama koje izvlači ne čuje dah ovog muzičara, njegove solaže su ekspresivne i kreativne u potrebnoj meri da se uklope uz džez osnovu ostatka sastava. Naslovna numera koja album otvara, deset-i-po-minutni frikaut u kojem bubnjar Nuno Morão i kontrabasista Hugo Antunes prave fenomenalan gruv za dvojicu solista je tako jedan jasan iskaz, demonstracija kako „hladna“ elektronika i tako duhovni instrument kao što je saksofon mogu perfektno da se uklope, cvrkućući  i pevajući jedno oko drugog, sa savršenim dinamičkim i tonalnim uklapanjima. Naravno, činjenica da Toral koristi analogne izvore zvuka i relativno niskotehnološka rešenja doprinosi taktilnosti i pomenutoj visceralnosti njegovog izvođenja ali ovde ne treba propustiti da se naglasi koliko je njegova svirka ŽIVA i ekspresivna, koliko se sjajno uklapa uz organski gruv ostatka benda i kompozicija koja album otvara je naprosto odličan džez.

Naredna, Photonic Radiation (možda grešim ali nije li to i jedina radijacija koja postoji???) je nešto apstraktnija najpre na ime tiše, manje užurbane svirke ritam sekcije, mada ovde Toral i Torres ne smiruju svoj dijalog i tek kada se u poslednjoj trećini sve pretvori u umireniji ambijentalni dron zapravo se prisetimo ko je Toral i koji su mu koreni. No, iza nje sledi Southern Grooves, još jedan monumentalni free jazz komad, ovog puta duži od dvanaest minuta, sa dugačkim uvodom koji postepeno izrasta iz „klasične“ eksperimentalne elektronike u frikaut ponovo postavljen na brz, nervozan gruv. Toralova muzika ovde prelazi iz nežnijih, legato tonova koji podsećaju na šakuhači u distorziraniji, stakato izraz nalik na trubu da bi se na kraju opet sve završilo u svemiru.    

Such a hungry yearning burning inside of me je otvorenije „elektronska“ ili, ako hoćete, „svemirska“ solaža preko uzvitlanog free jazz ritma i superbrzog saksofona koji i sam izduvava napukle tonove i distorzirane krike, i mada Space Quartet ovde svira zaista žestoko, primetno je da se muzičari nikada ne oslanjaju na zid buke u koji se dosta slobodne improvizacije na kraju pretvori. Finalna,              

Moonlight through the pines je i najnežnija, svakako najapstraktnija, sa ostatkom kvarteta koji gradi tih, diskretan ambijent oko Toralovih meditacija, ali i ovde kontrabasista Antunes svira skale i muziku utemeljuje u džez osnovi.

Snimljen u dve sesije, 2019. i 2020. godine, Directions je savršen primer kako se mogu spojiti vrlo cerebralna, naglašeno eksperimentalna avangarda i vrlo telesna, intuitivna, ako ne plesna, a ono vrlo kinetička muzika u leguri koja je prkosno džezerska iako i naglašeno ne-tradicionalna. Spoj eksperimentisanja sa samim zvukom ali i jake, izražene ekspresije i improvizacije na licu mesta i usred šutke je ono što Space Quartet čini jednim od najuzbudljivijih Toralovih projekata i Directions je ploča kakvu treba umeti napraviti ali ju je lako – i slatko – slušati i proučavati.

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/directions

Jazz Nedeljom: Bump: the definitive concert

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Ove prošle nedelje su ljubitelji njujorškog downtown džeza imali razloga za malo slavlje. Mada i ne tako malo, Bump: the definitive concert je album komotno raširen na dva, što bi se reklo, diska (iako – za sada – postoji samo u formi digitalnog daunlouda) i u trajanju od solidna dva sata. I to dva sata fantastično snimljenog i miksovanog njujorškog, menhetnskog, džeza odrađenog u Nemačkoj pre više od dvadeset godina. Nije neko iznenađenje što spiritus movens ovog sastava, bubnjar Bobby Previte ovim snimcima daje tako pompezno ime: ovo je zaista definitivna forma sastava Bump i vrhunski kvalitetno producirana i odsvirana muzika.

Bobby Previte je, slobodno se može reći, legenda njujorške scene. Po vokaciji, inače ekonomista, Previte je tokom studija na Univerzitetu u Bafalu učio i udaraljke pa se po sticanju diplome koja mu je mogla doneti mnogo novca da se bacio u biznis, preselio u Njujork i odmah uhvatio u kolo sa nekim od imena koja su u tom trenuku definisala novi zvuk scene. Bilo je to krajem sedamdesetih i Previte je svirao sa Johnom Zornom, Elliottom Sharpom, Bobbyjem Radcliffom… Polovinom osamdesetih sviraće udaraljke na Waitsovom Rain Dogs zajedno sa nekim drugim velikanima downtown scene (Marc Ribot, Greg Cohen, Bobby Quine) , a dalje će sarađivati sa svakim ko je neko u ovom svetu: Wayne Horvitz, Sonny Sharrock, Jamie Saft, Guy Klucevsek, Ned Rothenberg…

Previte nije samo izuzetan bubnjar sposoban da svira, što se kaže, „sve“, već i vrlo ozbiljan kompozitor i bendlider. Sastav Bump, o kome danas pričamo, iako ispunjen vrlo jakim imenima koja i sama imaju veliki autorski pedigre, u potpunosti je, što se kompozicija tiče, delo njegovih, jelte, ruku.

Bump je nastao kao okupljanje veterana scene, koncipiran godinama kao moguća buduća kolaboracija – Previte je pijanistu Waynea Horvitza među prvima upoznao kada se preselio u Njujork, a ostale muzičare iz Bump će sretati na raznim binama i festivalima tokom godina. Doduše, prvi album koji je nosio Bump u imenu izašao je još 1985. godine – Bump the Rennaisance, prvi Previteov „internacionalno“ izdat album – ali je ovo vođeno kao „Robert Previte Quintet“ i imalo drugačiju postavu od onog što će se kasnije kristalisati u bend po imenu Bump.

Bump je u ovom veku imao i neku vrstu ributa sa sastavom The New Bump u kome su svirali Ellery Eskelin, Brad Jones i Bill Ware, ali Bump: the definitive concert je snimljen 1999. godine u Bremenu, posle dosta žive svirke ali pre dva studijska albuma koje će Bump snimiti u ranim godinama ovog veka. Utoliko, veliko je zadovoljstvo čuti neke kompozicije u svojim ranijim verzijama, a onda čuti i neke stare kompozicije u definitivnim, vrlo rasviranim verzijama.

Ne da se bend ovde ikako traži ili pokušava da definiše svoj zvuk, ako se ijedan permanentan utisak stiče slušajući Bump: the definitive concert, to je da su muzičari vrlo ležerni, vrlo udobno smešteni u svoje uloge i da uživaju u onome što sviraju. Previteove kompozicije su jako dugačke, ali one nisu prekomplikovane – ovde naposletku imamo na bini reprezentaciju izuzetno vrsnih improvizatora i Previteov materijal, iako pun intrigantnih tema i atmosfera, u potpunosti se oslanja na poverenje u muzičare da će individualnim razvojima i radom dati muzici konačnu formu.

Wayne Horvitz je ovde možda najveće ime, čovek sa ogromnim pedigreom i listom projekata koje je predvodio dugačkim kao ruka Nikole Jokića i kada čujete prvu kompoziciju, sedamnaestominutni mešap Open World i Mademoiselle Katherine, sasvim je lako pomisliti kako će ovo pre svega biti njegov šou. Vrlo čist, zvonak ali snažan Horvitzev ton, jaka liričnost ali i energija, sve su ovo elementi koji ga drže u prvom planu tokom prvog komada. Ali Bump naprosto nije bio na brzinu skupljena ekipa u kojoj će se najjači izboriti za najviše minutaže, naprotiv: ovo je bio pravi bend, sa mnogo godina turneja u CV-ju pa je i album vrlo ravnomerno i ravnopravno kreiran da svako od muzičara dobije svoje mesto pod reflektorom – uključujući vrhunskog kontrabasistu Stevea Swallowa – ali i da čvrsta grupna svirka donese veći kvalitet od pukog skupa individualnih improvizacija.

Ovo postaje vrlo vidno već tokom Mademoiselle Katherine koja ukazuje na Previteovu kilometražu u pravljenju filmske muzike i Bump su ovde vrlo atmosferični i kinematični, ali već sledeća, Mingus, je ne samo podsećanje na to koliko je Mingusov pristup grupnoj svirci uticao na Previtea već i rafalno svirani hardbop koji ubacuje ritam-sekciju u petu brzinu dok trombonist Ray Anderson i Previteov omiljeni tenor saksofonista, Marty Ehrlich imaju puno prostora za urnebesne solaže.

Na albumu ima mnogo brze i energične svirke – Art for Now koja otvara drugi disk je, recimo, još jedan vrlo snažan hardbop komad u kome Horvitz uleće u bučne disonance kao da ga je zaposeo duh Cecila Taylora, ali se i izvlači crtanofilmovskim humorom. Naravno, ovako nešto je tipično za downtown jazz, svakako za ljude koji su puno svirali sa Johnom Zornom, ali Bump nikada ne utrčava u radikalni jumpcut pristup karakterističan za Zornove ekstremnije projekte ili za, recimo, muziku Kazutokija Umezua. Ovo je album koji u velikoj meri pazi da sačuva i gruv i harmoniju i zadrži se u okviru Previteovih tema. Nekada će one dobijati vrlo komplikovane razrade (Art for Now je, recimo, dobar primer jer je njena koda upravo ponavljanje teme ispod koje sam lider pravi haos na bubnjevima), ali Bump vrlo retko upadaju u freakout modus svirke i vrlo paze na odnos teme i atmosfere. Ponovo, ovo je tipično za downtown jazz, ta pažnja da se pre svega radi sa formom i da se u okviru nje pronalaze permutacije (i mutacije) koje će imati narativne elemente i jasne istorijske reference – pretpostavljam da pomalo zvuči kao paradoks da muzičari ćesto doživljavani kao pre svega improvizatori zapravo veoma vole citate, referentnost, postmodernistički pristup žanru – ali downtown scena se upravo izdvojila tim lojalnim odnosom ka formi i istoriji, bez pretenzija da kreira nekakve nove žanrove ili autentične izraze koji bi „preuzeli“ jazz baklju od muzičara starije garde.

U svakom slučaju, Not Since je još jedna kompozicija sa vrlo kinematskim elementima i pažljivo razvijanom temom tokom dugačkog vremena – ovde je Swallow potpuno esencijalan u tome kako ga i Horvitz i Previte prate sa gomilom nota, dok kompozicija zapravo visi o njegovim mutacijama trotonskog rifa. Za lirske duše, 102° in the Shade je prava epopeja sa lepim Horvitzovim uvodom i kasnijim gruvom u kome duvači uživaju u fanki atmosferi. Anderson ovde svira sa prigušnikom, pa njegov slajd-trobmon može da pravi ne samo sulude piruete već i da uživa u old school distorziji dok Marty Ehrlich pokazuje fantastičnu kontrolu nad dinamikom. Naravno, i ovo je karakteristično za downtown jazz: jaki dinamički ekstremi i ogromna pažnja posvećena svakom detalju zvuka. U tom smislu i jeste veoma bitno da je u pitanju jedan fantastično snimljen i miksovan album u kome se svaki ton čuje veoma dobro a dinamički raspon mastera je dovoljno veliki (na ovoj konkretnoj pesmi sam izmerio DR11 što je dovoljno da moje uši utonu u blaženstvo maltene bez obzira šta se svira) da sve ima prirodnu boju i intenzitet. Previte je sa ovim albumom zbilja svetu podario definitivne snimke Bumpa iz njegove klasične ere i kako je ovaj čovek i u 69. godini izuzetno aktivan i stalno izbacuje nove albume, sugerišem da ga se prati. Bump: the definitive concert je poskupa zabava – svaki disk se prodaje odvojeno i košta deset dolara – ali pričamo o zaista vrhunskom snimku i mnogo jako dobre muzike:

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/bump-the-definitive-concert-1

https://bobbyprevite.bandcamp.com/album/bump-the-definitive-concert-2

Jazz Nedeljom: John Coltrane: Meditations

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Jasno je da se za Uskrs, makar i ovaj pravoslavni koji ne zna ni koja je godina ni koji je vek, mora slušati nešto bogougodno, pa se tako vraćamo 55 godina u prošlost koja nije bila bolja ali je makar tad bilo normalno da najveći muzičar 20. veka album počne kompozicijom nazvanom The Father and the Son and the Holy Ghost koja je skoro trinaest minuta apsolutnog razbijanja i da to svima bude normalno. Jedna od mnogih stvari koje su Afroamerikanci učinili za kulturu Severne Amerike (i, dalje, ostatka zapadnog sveta) je da su duhovnost učinili ekstremno ekspresivnom, socijalno ekstrovertnom karakteristikom osobe a religiji, barem na trenutak dali oreol kul i revolucionarnog koncepta. Malo li je?

Meditations, album Johna Coltranea iz 1966. godine, urađen sa proširenim kvartetom, predstavlja na neki način prelomnu i presudnu tačku njegove karijere. Ovo je album posle koga je McCoy Tyner, legendarni pijanista koji je bio presudan element ogromnog broja klasičnih snimaka klasičnog Coltraneovog kvarteta, objavio da napušta bend jer više ne može sebe da čuje od buke koju prave ostali muzičari. Ovo je album posle koga Coltranea više kao da i nije zanimao rad u klasičnoj četvoročlanoj postavi ali ni sviranje „normalnog“ džeza koji su mnogi u to vreme priželjkivali da ponovo čuju s njegove strane. Dovodeći na Tynerovo mesto svoju aktuelnu suprugu, veličanstvenu harfistkinju i pijanistkinju Alice, ugođenu sa muževljevom potragom za transcendentnim, bilo kroz ekstremnu ekspresivnost, bilo kroz, pogađate, meditaciju, ali i eksperimentišući intenzivno sa postavama i pristupima tokom još to nekoliko meseci koji su mu preostali do kraja života, Coltrane će nanizati seriju zaprepašćujuće moćnih ploča, nastavljajući sa snažnim, konfrontativnim zvukom na narednom albumu, Live at the Village Vanguard Again! koji je, mora biti, konzervativnijim ljubiteljima originalnog Live at the Village Vanguard zvučao kao svetogrđe, pa preko Expressions i Stellar Regions, svaki sa meditativnim elementima međ žestokom muzikom, gde je Alice Coltrane dobila mnogo prostora da usmerava zvuk i senzibilitet postave, sve do dua sa Rashiedom Alijem, Interstellar Space koji je, pa… doslovno nezemaljska ploča.

Coltrane je za jazz generalno, ali avangardni jazz partikularno, važan jer je u pitanju najbolji saksofonist svoje generacije (za neke od nas i svih vremena) – a pričamo generaciji Sheppa, Dolphyja, Riversa, Aylera, Colemana i Sandersa, za ime sveta – sa tonom tenor-saksofona koji ćete prepoznati među milion drugih i tako naglašenom bluz dimenzijom u sviranju da je njegova sudbina „zvezde“ sigurno bila jasna svima koji su ga slušali još  pedesetih godina kako svira sa Milesom i Monkom. Coltrane će postati veliko ime uz silnu podršku izdavača Impulse!, ali onda i povući Impulse! sa sobom u avanture i avangardu, ne gubeći dodir sa „bazom“ ali jasno nastojeći da proširi jezik i estetiku džeza. Nije da već tada nije bilo nevernih Toma, pa je Down Beat još 1961. godine pišući o periodu dok je Coltrane svirao sa Dolphyjem pisao o njihovoj muzici kao o anti-džezu. Filistinci! Da su samo znali šta ih čeka!

Coltrane će zaista radikalan zaokret najaviti sa albumom Ascension iz leta 1965. godine, proširujući kvartet gomilom mladih, napaljenih avangardista sa njujorške scene (Pharoah Sanders, John Tchicai, Marion Brown, Freddie Hubbard…) i pružajući kompoziciju koja je, donekle slično Colemanovom iskazu na Free Jazz od pre pola decenije, donela kolektivnu improvizaciju i mnogo slobodniju formu nego što je do tada bio standard za Coltranea. Naravno, Ascension uveliko zadržava za Coltranea karakterističnu liričnost – ona nije napuštena ni na Meditations, pa ni na kasnijim albumima – ali je označila raskid sa dotadašnjim režimom.

Coltrane će zatim snimiti Kulu Sé Mama, album koji će izaći tek 1967. godine (kao poslednja ploča izašla za njegovog života), sklopljen iz više sešnova sa više različitih muzičara, kao pokazatelj da ga rad sa klasičnim kvartetom više ne inspiriše dovoljno. Tokom 1965. i 1966. godine Coltrane će stalno eksperimentisati sa dodavanjem novih muzičara u postavu i Meditations je, izašavši pola godine posle Ascension, pored klasičnog kvarteta Coltrane-Tyner-Garrison-Jones imati još i Pharoaha Sandersa na drugom tenor saksofonu i Rashieda Alija na drugom setu bubnjeva.

Da je Tyner posle ovoga rezignirano otišao iz benda ne treba da previše čudi. Njegov lirski, topli klavir je uvek bio idealan parnjak liderovom sviranju tenor saksofona, sa sposobnošću da prati i intenzitet i harmonsku raskoš Coltraneovih linija. No, Meditations je bio album koji je pregazio bluz, nokautirao hardbop, kratko se zadržao u modalnom džezu i zaleteo se direktno u atonalnom smeru. Slušajte, recimo, drugu polovinu kompozicije Consequences gde Tyner čini sve što može da održi modalnu disciplinu preko haosa koga prave Jones i Ali, a Sanders solira kao pomahnitao izvlačeći iz saksofona distorzirane, naprsle piske kao da se u studiju upravo okotio čopor demona. Garrison se ovde gotovo i ne čuje.

I bubnjar Elvin Jones je nakon ovoga otišao od Coltranea, verovatno i sam rezonujući da je previše star i konzervativan za spontani haos koji je Coltrane sve više želeo u svojoj muzici. Jones, kao jedan od meni najomiljenijih bubnjara ikad je svojim slobodnim, vrlo osećajnim sviranjem tokom godina klasičnog kvarteta uradio MNOGO na pomeranju Coltraneove muzike i generalno njujorškog džeza iz post-bop stila u smeru eklektičnije, intuitivnije svirke, kreirajući godinama organski, moćan gruv koji deluje kao da se u njemu nikada ništa ne ponavlja a opet uvek „svinguje“. Koliko god da sam slušao ljude koji pričaju da ga je Ali na Meditations oduvao, toliko se to na ovom albumu, objektivno, ne čuje. Ali je, kao mlađi, avangardniji bubnjar karakterističan po više sviranja po činelama, naglašenijoj poliritmiji, ali i lakšem dodiru, no Jones sa svojim teškim udarcem (čovek je poznat po zakucavanju bas-bubnja za binu kako mu ne bi pobegao tokom nastupa) i prirodnim osećajem za gruv ne samo da apsolutno drži svoju poziciju na ovom albumu već daje ploči ogroman deo identiteta. Ova dva bubnjara tokom ovog sešna odsviraju više nota nego što normalan bop bubnjar uradi za godinu dana i urnebesna energija koju to isporučuje ne može se ignorisati. Kada posle više od dvanaest minuta rafalne paljbe u prvoj kompoziciji – manifestnoj The Father and the Son and the Holy Ghost – obojica spontano pređu u srazmerno relaksiraniji sving, lomeći ipak i dalje ritam stalnim sinkopama i skoro industrijskim gruvom sviranim na timpanima, ovo je kao da slušate prizemljenje svemirskog broda dok lider i Sanders preko smirenog ali na momente sasvim disonantnog Tynera ulaze u Compassion gde će Tyner i Garrison podsetiti zašto su tako dragoceni delovi klasičnog kvarteta. Tyner ovde solira brzo i intenzivno, ali bez perkusionističkih ambicija – na kraju krajeva, obojica saksofonista tokom njegove solaže ovde sviraju udaraljke, a to je pored još dvojice bubnjara – a Garrison uspeva da celu konstrukciju drži na okupu fantastično minimalnim gruvom.

Garrison i otvara Love, treću kompoziciju, tipično impresionističkim solom na kontrabasu. Njegova ljubav prema skalama i akordima podseća na „zlatne“ godine kvarteta a Coltraneov ulazak u kompoziciju sa neponovljivo nežnim, a snažnim tonom i emotivnom temom su zaista u ključu onog zbog čega je i bela publika zavolela njegovu muziku tokom proteklih godina. Love je, i pored poliritmičkog haosa i buke koje karakterišu drugu polovinu kompozicije, možda najbliže „starom“ Coltraneu što ovaj album prilazi, sa saksofonom koji se drži „normalnih“ registara i pušta samo nagoveštaje esktremne ekspresije kakvom je ploča započeta. Naravno, kad kompozicija bez prekida pređe u Consequences a Sanders se priključi, sve ponovo izleće sa šina: bubnjari sviraju kao na ubrzanom snimku, Garrison čupa žice kao mahnit, Tyner se bori za dah, a dvojica sakofonista vrište kao poludeli preko svog tog haosa.

Ovo je, meni lično, najbolja muzika ikada pravljena i pored još 3-4 albuma, od kojih je barem još jedan snimio Coltrane, muzika sa kojom bi valjalo da me sahrane. Bez obzira na „anti jazz“ etikete i Tynerovo gunđanje na „zid buke“ kome on „nema šta da doprinese“, Meditations je, barem za moje uši ovih poslednjih par decenija što ga slušam, ploča najčistije ljudske ekspresije, album umetnika koji su svi u svom domenu bili na samom vrhu i tehnički i estetski i socijalno, a koji su onda taj vrh tako lako preskočili, tako lako napustili sve što ih je činilo dominantnima, za račun jednog prirodnog, primalnog izraza koji ipak nije izgubio ni gram umetničkog, da zaista pričamo o muzičkoj, umetničkoj, ali i duhovnoj revoluciji. Coltrane nikada nije bio „političar“ ali „free jazz“ je za njega prevashodno predstavljao raskid sa autoritetima i na muzičkom i na socijalnom planu, te okretanje duhovnosti koja neće biti monopolisana od strane jednog religijskog sistema. Duboko religiozan od kraja pedesetih kada ga je lična epifanija oslobodila robovanja heroinu i flaši, Coltrane će sledećih deset godina spajati ne samo filozofije već i meditativne prakse i muzičke formule za dosezanje „univerzalne istine“, povezujući bez mnogo zazora ideje istočnih i zapadnih religija u praksi koja je bila lična, iskrena i uvek intenzivna. Serenity, najkraća kompozicija na ovom albumu, a koja ga i zatvara je prigodna koda sa liderovim spokojnim meditiranjem preko muzike što vitla, uzdiže se, pa se i sama smiruje uz zvuk zvona, činela, kontrabasa koga Garrison miluje gudalom i sitnim, jedva čujnim dodirima klavirskih dirki.

Tamo negde, pre dvadeset i kusur godina sam ljudima rutinski narezivao ovaj album jer sam smatrao da moraju da ga imaju u kolekciji bez obzira na to šta inače slušaju. Danas, srećom, živimo u civilizovanijem vremenu pa svako jednim klikom sebi može da priušti ovaj prozor u drugi svet. Priuštite:

Jazz Nedeljom: Courvoisier | Rothenberg | Sartorius: Lockdown

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Kao da sam prošle nedelje, pričajući o njujorškom free jazzu i downtown free improvu prizvao album Lockdown u postojanje! Čim sam na Bandcampu video imena Sylvie Courvoisier i Ned Rothenberg, znao sam da će ovo biti poslastica za ljubitelje improva što ima korene u jazzu. Ovo dvoje iskusnih muzičara već su sarađivali sa vrlo dobrim rezultatima, a zanimalo me je i kako će se treći član ovog ansambla, bubnjar Julian Sartorius uklopiti u njihovu dinamiku. Spojler: ispalo je izvrsno.

Da bude i sasvim jasno odmah, iako je ovaj album u suštini neidiomatska improvizacija, on ima i određene, sasvim prepoznatljive teme. Pogotovo na kompozicijama koje je napisala Courvoisierova može se čuti da je improvizovanje trija bazirano na dosta promišljenim, pa i složenim linijama i temama napravljenim na klaviru, pa tako prva kompozicija, skoro devetominutna La Cigale ima jasnu sponu sa džezom, u tome kako Rothenberg lako i radosno solira na svom alt-saksofonu, ali i u pijanistikinjinom razvoju osnovnih motiva, te zajedničkim razvijanjem teme svo troje muzičara u finalu. Sartorius svira slobodno ali pazi da bude u skladu sa gruvom i dinamikom ostalo dvoje muzičara i La Cigale u tom svom finalu zvuči furiozno, iako izvođači ne posežu za jakim volumenom i svirkom na snagu, radije se odlučujući za gustu, užurbanu teksturu.

Sylvie Courvoisier je rođena u Švajcarskoj ali je danas deo njujorške free improv scene sa značajnim kolaboracijama koje ubrajaju muzičare kao što su Michel Godard, Mark Feldman ili Kenny Wollesen – sve sami teškaši Downtown scene. Courvoisier je jedna od onih pijanistkinja koje su „prirodni“ lideri i njena karijera poslednjih četvrt veka je obeležena velikim brojem projekata u kojima je vodila glavnu reč u domenu koncepta i komponovanja, ali je njena improvizatorska intuicija obezbedila i da bude dragocen saradnik jakih imena poput Erika Friedlandera ili Johna Zorna, sa izdavačkim tragom iza sebe koji ubraja prestižne etikete kao što su ECM, Intakt, Tzadik i Enja.

Sa svoje strane, Rothenberg je stara kajla free muzike istočne obale, diplomac Konzervatorijuma Oberlin čija se profesionalna karijera proteže sve do ranih osamdesdetih sa kolaboracijama koje ubrajaju ptaktično who is who listu američke (i ne samo američke) improv i free jazz scene iz poslednje četiri decenije. Evo samo nekih imena: Marc Ribot, John Zorn, Evan Parker, Anthony Braxton, Anthony Coleman, Steve Swell, Sainkho Namtchylak, Bob Ostertag, Elliott Sharp… Izuzetno aktivan kao kompozitor, izvođač i improvizator, sa jako dugačkim spiskom izdanja i nastupa iza sebe, Rothenberg je istovremeno i podučavalac, svojevremeno na Berkliju a danas profesor na The New School College of Performing Arts u Njujorku.

A opet sa svoje strane, Julian Sartorius je studirao udaraljke u Bernu i Lucernu ali je postao poznat na ime svojeg projekta Beat Diary od pre deset godina gde je paket od čak dvanaest ploča sakupio u sebi ritmove koje je Sartorius kreirao, po jedan dnevno, svakog dana u godini, praveći muziku i snimke maltene gde god se zatekao. U međuvremenu je svirao sa raznim muzičarima, pored Sylvie Courvoisier zahvatajući i Matthewa Herbeeta i Shahzada Ismailyja i islandsku kompozitorku i članicu sastava Múm, Gyðu Valtýsdóttir. Sartorius je, dakle, zainteresovan i za „organsku“ i za „elektronsku“ muziku i njihove spojeve, mada na ovom albumu svira potpuno akustične bubnjeve i udaraljke, u skladu sa više old school/ klasičnom orijentacijom kolega.  

Lockdown je najnemaštovitije ime za album ikada, naravno, ali šta da radimo, svako svoje muke nekako mora da olakša. Snimljen u Bernu krajem Oktobra prolšle godine, ovo je album interesantnih i stilski/ po senzibilitetu različitih improvizacija, produciran veoma dobro, sa kristalno čistim studijskim zvukom ali i očuvanjem prirodne dinamike sviranja.

Kako sam već rekao, Courvoisierova je u tri kompozicije koje se pripisuju isključivo njoj ponudila dosta razrađene teme koje imaju i distinktno „klasičnu“ estetiku. Iako, recimo, Requiem d’un Songe počinje vrlo apstraktnim, praktično ambijentalnim pasažima dubokih tonova na bas-klarinetu, šuštećih činela i pointilističke klavirske atmosfere, pijanistkinja postepeno razvija teme i njihove kontrapunkte uvlačeći ostala dva muzičara u svoj koncept i dajući kompoziciji dinamiku za koju je jasno da nije stvar samo srećne inspiracije na licu mesta. Čitava srednja deonica pesme je vrlo kinematska, vrlo evokativna sa Rothenbergom koji svira skale različitim intenzitetom i Sartoriusovom pažljivom, ali energičnom pratnjom da bi sama završnica pružila harmoničnu i veoma melodičnu međuigru klarineta i klavira koja predstavlja pomenuti rekvijem, svojom dostojanstvenom, ali i optimističnom temom.

Naredna kompozicija, Deep Rabbit Hole je ponovo vrlo apstraktna na početku, sa pijanistkinjom koja je ušla u klavir i svira direktno po žicama, nudeći vrlo amorfan, snolik zvuk i Rothenbergovim teksturama na šakuhačiju. Sartorius ovde pomaže iz pozadine, ali je očigledno da glavni ritmički diktat u ovoj pesmi nosi klavir, pretvoren u aistorijski generator zvuka, gde su i telo i žice izvor muzike, ne nužno na način koji su konstruktori originalno imali na umu. U poslednjoj trećini ova kompozicija podseća da se free improv muzičari uopšte ne gade tonalnosti i Courvoisierova će izvući nekoliko krhkih, lepih vinjeta na svojim dirkama, ali ova pesma je dobar primer koliko se daleko može otići od jazza a da ostanete u tradiciji grupne, energične improvizacije. Naredna kompozicija, Quarantina počinje kao slično apstraktan, sveden komad ali u drugoj polovini ima eksplozije energije, jake svirke na levoj polovini klavijature, pa i distorzirane zvuke klarineta. Rothenberg ovde koristi cirkularno disanje za kreiranje dugačkih, neprekinutih tekstura, ubrizgavajući muzici dodatnu dimenziju tuđinskog.

After Luch koja sledi ima možda najvidnije „džez“ elemente na celoj ploči, sa Rothenbergovim soliranjem na saksofonu praćenim klavirskim bas-linijama i razigranim bubnjem, ali je glavni element ove pesme to kako desna ruka Courvoisierove vodi celu priču i tera dvojicu muškaraca da se prilagođavaju brzoj, napetoj ali ne preglasnoj svirci. Suštinski, iako je ovo slobodna improvizacija, gde su svi ravnopravni, Courvoisierova se i u kompozicijama koje nemaju unapred pripremljene teme nameće kao prirodni lider i gravitacioni centar oko koga se sve ostalo okreće.

Popcorn je još jedna demonstracija perfektne Rothenbergove tehnike i maštovitosti sa cirkularnim disanjem, kompulzivno ponavljajućom temom ali i ingenioznim uvpđenjem varijacija u nju, tako da se povuku i ostalo dvoje i ovo je jedan od najrazigranijih komada na ploči. Skoro trinaestominutna Outlander, druga na albumu, jedina koja je pripisana samom Rothenbergu je, pak, jedan od ranih hajlajta sa razrađenim duvačkim temama i svirkom koja ansambl provodi kroz gomilu raspoloženja i tehnika, kreirajući kompleksan, a opet jasno zaokružen opus.

Album zatvara D’Agala, poslednja pjanistkinjina kompozicija i ovde Courvoisierova pruža skoro neobaveznu džez-temu sa samo malo klecmer harmonija koju dvojica muškaraca prate tiho, sa poštovanjem, nudeći duboke, tople dronove i šuštanja, da bi Rothenberg pri kraju prihvatio temu i onda pažljivo, na prstima, svo troje muzičara dovelo album do kraja.

Lockdown je ne samo skup vrlo lepo zaokruženih kompozicija koje pokazuju kako se mogu spojiti eksperimentalne ideje u komponovanju, proširene tehnike u svirci i sasvim klasičan izraz, za više od pedeset minuta izrazito atmosferične i kinematske muzike, već i zgodan novi primer da je „zaista“ slobodna improvizacija pre svega ideološki konstrukt i da ona samim muzičarima koji se njome bave nije bitnija od same muzike. Ziloti neidiomatskog improv izraza svakako će se mrštiti na pojavljivanje unapred pripremljenih i uvežbanih tema u nekoliko kompozicija na ovoj ploči ali one imaju jasnu estetsku svrhu i ističu slobodno improvizovanje kao element muzike, gradivnu komponentu kompozicija, ne njihovu jedinu dimenziju. Veoma dobro:

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/lockdown

Jazz Nedeljom: Zeena Parkins, Mette Rasmussen, Ryan Sawyer: Glass Triangle

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Za ovu nedelju bacićemo se u pravcu čiste, klasične slobodne improvizacije koja, da bismo održali formu, deo svojih korena bez ikakve sumnje duguje džezu. Na primer, jedan od instrumenata koji se ovde čuju je alt-saksofon i mada ćete čuti manje bluz-skala i prepoznatljivog svingovanja nego na nekoj „normalnoj“ ploči, saksofonistkinja Mette Rasmussen bez sumnje je utemeljena u free jazz tradiciji, možda najpre u onoj evropskoj, sa Peterom Brotzmannom na čelu. Što i nije neko čudo, s obzirom da je gospođa Rasmussen Dankinja koja trenutno operiše u Norveškoj ali je snimala sa raznim muzičarima, uključujući Amerikance kao što su Alan Silva i Chris Corsano. Album o kome danas pričamo je, takođe, snimljen sa Amerikancima a daleko najpoznatije ime na njemu je Zeena Parkins, avangardna harfistkinja i jedno od najdražih imena klasične njujorške free improv scene. Treći muzičar je bubnjar Ryan  Sawyer, rođeni Teksašanin ali danas i sam stanovnik Njujorka koji je tokom decenija ipak ostao mesto što se poistovećuje sa free jazzom i pogotovo free improv muzikom više nego maltene ijedno drugo na svetu.

Album Glass Triangle izašao je pre malo manje od dva meseca i prilika da ponovo čujem Parkinsovu, ovog puta sa nešto mlađim muzičarima (rasmussenova je 1988. godište, Sawyer 1975.) podsetila me je koliko volim njen eklektični, eksperimentalni pa i ikonoklastični stil, a rad sa adekvatnim sparing-partnerima gotovo uvek garantuje muziku koja širi granice uma i razveseljava duh. Parkinsova se u Njujork iz rodnog Detroita doselila polovinom osamdesetih i tamo sarađivala sa kremom avangardne i improv scene okupljene oko kluba Knitting Factory, uključujući takve teškaše kao što su John Zorn, Bobby Previte, Anthony Braxton… No, njene saradnje sa drugim „električnom“ muzičarima kao što su free gitaristi Nels Cline, Lee Ranaldo ili Elliott Sharp su, čini mi se, bile vrlo bitne sa proširivanje jezika i interesovanja te klasične improv scene koja je bila utemeljena prevashodno u džezu i ne nužno zainteresovana za amplifikovanu muziku i električne – kasnije digitalne – efekte. Album Psycho–Acoustic iz 1994. godine gde ona i Sharp bacaju jedno drugom gotovo neprepoznatljive zvuke izvučene iz amplifikovanih i filtriranih električnih gitara i harfi je i danas jedna od meni najomiljenijih free improv ploča ikad.

Naravno, Parkinsova ima klasično obrazovanje – teško da iko harfu uzme da svira da bi tezgario u kafani na ćošku – i danas je ona stipendista Gugenhajm fondacije i profesor na Mills koledžu u Oklendu, ali upravo je njena eksperimentatorska glad i potraga za novim zvukom, novom paletom zvuka i tehnika, kroz amplifikaciju i korišćenje progresivno sve više efekata ono čime je izborila svoje mesto – i osobeni umetnički identitet – na njujorškoj a zatim i svetskoj improv sceni. Ovo joj je donelo i prepoznatljivost izvan avangardnog geta, pa je Parkinsova imala i neke praktično mejnstrim kolaboracije, gostujući na albumima Yoko Ono, Bjork ili Hole. Naravno, radila je i sa likovima kao što su bili Tom Cora i Fred Frith, notabilno u sastavu Skeleton Krew koji je spajao improvizaciju i avangardni rok…

Sve u svemu, lepo je videti Parkinsovu kako i posle tri i po decenije improvizovanja i CV-a sa kojim bi svako bio srećan da se penzioniše i dalje ne samo ima entuzijazma za free improv susrete sa mlađim muzičarima već i da pruža izuzetno dinamičan, zabavan program u njima.

Glass Triangle je snimljen negde u leto 2019. godine i neka je vrsta proširenja saradnje dve žene koja je začeta svirkom na festivalu Counterflows u Glazgovu od pre pet godina. Pojačane za bubnjara, eksplozivnog ali pažljivog Sawyera (ovde priča o tome da je kao klinac želeo samo da svira što brže i glasnije može a da se danas trudi da svira sporije i sa osećajem), ove improvizatorke pružaju nam program urnebesne svirke, prepune sitnih detalja ali i jasne grupne improvizacije koja ima smer, zaokružen duh i formu u svakoj kompoziciji.

Hoću reći, ovo je najbliže studijskom albumu što ćete dobiti u improv muzici: performans snimljen u pravom studiju, sa dovoljno vremena u toku dana da se stane, porazgovara, odmori, pa vrati natrag u sobu za snimanje. Ogroman broj improv ploča su samo snimci koncerata, neprekinutih izvedbi od 40 minuta, ponekada – nikako i uvek – razdeljenih na distinktne kompozicije i mada mnogi to smatraju samom suštinom free improv etike i estetike – „čista“ in situ svirka, nikakvi dogovori, samo spontanost na licu mesta – Glass Triangle podseća kako dobro može da zvuči kada imate vremena da muziku editujete, da promenite setap svoje opreme ili mikrofona u sobi ili samo da popijete vodu između dva komada. U tom smislu, ovo je album zbilja moćnih, eksplozivnih improvizacija, ali koji pleni svojom brzinom, gustinom, energijom sabijenom u jedinicu vremena i nema praznih hodova i traženja. Opet, ovo nisu unapred pripremane kompozicije i u njima nema tema i njihovih razrada osim onih koje se spontano kreiraju, na licu mesta. Begiunners, begges, beattle, belt, believers,a koja album otvara, recimo, odmah ide nogom u mošnice, sa Rasmussenovom koja para nebo visokim tonovima i dubokim, brotzmannovskim eksploracijama teksture, a ispod koje Sawyer prosipa kišu sačme po svojim bubnjevima, pazeći da ne zagluši kolege volumenom, dok Parkinsova izvlači praktično „rifove“ na svojoj harfi. Rasmussenova ovde svira i neke klasične džez linije, ali sabijene u mikrometarski prostor, dok se Parkinsova gađa laserskim zracima pa ulazi u hromatske skale, puštajući distorziju da radi veliki deo posla. A to je samo početak!

Nat Bygone, just biggone je mirniji, atmosferičniji komad sa Sawyerom koji pokazuje kakve sve egzotične udarajke ima u svom koferu i sa Parkinsovom koja plete disonantnu ali toplu mrežu zvukova (što se zatim utapaju sami u sebe zahvaljujući korišćenju jakih gate efekata) preko koje će Rasmussenova zasvirati slobodnije i – skoro – nežnije. Trinaestominutna Flod of Trees ima pomalo free jazz senzibilitet, makar utoliko što Sawayer ovde svira poliritmički i brzo a saksofonistkinja preko solira kao da su u „normalnom“ bendu ali Parkinsova je i ovde divlja karta sa gomilama kinematskih efekata koji potpuno rekontekstualizuju taj džez „osećaj“ ove kompozicije. The crystal chain letters je, sa svoje strane, drugi pogled na free jazz, sa avetinjskim uvodom ali zatim i freakout razradom gde Rasmussenova ponovo dobija priliku da proradi skale i da malo bluz tona celoj priči. Merlin and the Gleam je skoro pa jazz-metal sa atraktivnim, superbrzim jurnjavama po skalama na saksofonu, ali i Parkinsovom koja ozbiljno distorzira svoj instrument i pruža tešku, nabasovanu podlogu za Sawyerovo obrušavanje iz visine preko koga Rasmussenova neustrašivo solira. U ovakvim trenucima se uvek zapitam kako posle da se vratim „normalnoj“ muzici koja nema ovu vrstu brzine misli i potpuni prezir za bezbednost na drumu u svojoj srži. Mislim, sedam i po minuta ovakvog cepanja – od toga čovek može malo da se izgubi u uživanju.

Konačno, Melts into Surface je adekvatna koda sa još malo užurbane, dinamične svirke ali ovog puta nešto naklonjenije atmosferi i hermetičnoj a opet prijateljskoj paleti boja. Glass Triangle je fantastična ploča za ljubitelje improv-zvuka, snimljena kvalitetno i miksovana sa razumevanjem tako da slušalac dobije utisak da je u istoj prostoriji sa izvođačima a da se opet eksperimentalna, apstraktna priroda zvuka ne izgubi, dajući vašem trećem oku puno zanimljivih prizora da njima luta. Velika Zeena Parkins je velika, ispostavlja se, i jer ume da izabere izuzetne saradnike a onda iz njih izvuče ono najbolje. Glass Triangle je melem za moju ranjenu (dobro, ne baš MNOGO ranjenu) dušu i pravi užitak za slušanje:

https://relativepitchrecords.bandcamp.com/album/glass-triangle