Knjiga: A Brief History of Video Games

Dakle, pročitao sam knjigu Ričarda Stentona A Brief History of Video Games – From Atari to Xbox One i rado ću je preporučiti svakome ko želi da stekne razumno iscrpan uvid u istoriju jednu od istorija medijuma koji generalno volimo ili nas barem fascinira. Možete je nabaviti direktno od izdavača ili, razume se, na Amazonu i na sto drugih mesta, po sasvim razumnoj ceni.

Naravno, to što američki izdavač izdaje knjigu jednog od najboljih britanskih gejming novinara je verovatno znak vremena ili nešto slično. Stenton je, pominjali smo to ime već mnogo puta, neko sa velikom ljubavlju prema ali i velikim poznavanjem medijuma, dovoljno mlad da ga još uvek drži strast i volja da se bavi i najnovijim razvojima u svetu video igara a dovoljno star da ceni klasične vrednosti i ima zdrav odnos ka praistorijskim reprezentima ove kreativne forme. Stentona sam, naravno, na više mesta i sam hvalio za partikularne tekstove (imate ih na Eurogameru, RPS-u, Polygonu, Guardianu… a dok je Keza McDonald na porodiljskom odsustvu, Stenton je i VD glavnog urednika britanskog Kotakua) jer je u pitanju čovek sa izuzetno lakim, pitkim stilom koji ne beži od impresionističkih tendencija ali se i drži disciplinovanog novinarskog izraza gde je na kraju dana bitno da bude jasno ko, gde, kada, kako & zašto. Stenton je za mene muška verzija Keze McDonald i uz imenjaka Kobeta verovatno moj najdraži gejming novinar u ovom momentu.

Razume se, prvo valja rešiti ono obavezno a besmisleno pitanje: kome u vreme sveprisutnih wikija i ostalih dobrovoljačkih i robovalasničkih agregata znanja uopšte trebaju knjige? „Što bih ja, Meho, davala petnes dolara na knjigu kad sve to, pa još detaljnije mogu da nađem na wikipediji, lol, mator si a i glup si!!!“

Naravno, razloga za knjigu je više, prvi od njih svakako taj da istorija nije isto što i skup činjenica već više kontekst u kome se činjenice mogu tumačiti i razumevati. Kao takva, da se mi razumemo, ona i nema pretenzija na istinu već najviše na jedan stav/ svetonazor/ narativ. Stenton je predstavnik jednog, hajde da ga nazovemo, sržnog igračkog tela, dakle neko ko čitavog života igra ono što bismo nazvali „hardkor“ igrama a zbog svoje profesije je dužan i da ih razmatra u različitim kontekstima: ekonomskom, političkom, socijalnom, edukativnom itd. Zbog toga je i njegova knjiga pre svega istorija sržnog dela igračkog medijuma i kao takva veoma preporučljiva nekome ko želi da na jednom mestu ima sažet linearni put od eksperimentalnih softverskih pokušaja na američkim univerzitetima posle Drugog svetskog rata, sve do trodimenzionalnih akcionih avantura koje danas igra na svom telefonu.

Kad kažem da istorija nema pretenzija na istinu onda to treba shvatiti veoma ozbiljno. U slučaju Stentonove knjige čak ni podnaslov nije istinit. Možda ni naslov – ne znam da li se 288 strana uglavnom sitnog teksta može smatrati „kratkom istorijom“ za nekog naviklog na bleferske vodiče. Opet, ovo svakako jeste veoma sažet istorijat. Ali što se podnaslova tiče, on je apsolutno neistinit jer se sa istorijom počinje daleko pre nego što je firma Atari uopšte osnovana – na kraju krajeva ona se pominje tek u devetom poglavlju – a sugestija da Xbox One simboliše vrhunac savremenog igračkog iskustva je temeljito dezavuisana u samom tekstu koji je dovoljno skorog datuma da prikaže kako je Majkrosoftov hubris doveo do tržišnog i kulturalnog poraza u aktuelnom konzolnom ratu. U krajnjoj liniji, ni stilizovana scena iz Space Invaders na koricama nema veze ni sa Atarijem ni sa Mirosoftom već sa, jelte, firmom sa sasvim drugog kraja planete – Taitom.

Ovo je bitno i napominjem ga jer podnaslov ovako napisan sugeriše da se Stenton u tekstu bavi pre svega komercijalnom evolucijom videoigračkog medijuma, simbolizovanom kroz firme koje su imale najuspelije konzole na tržištu i, mada je ovo svakako važan i možda najveći deo istorije medijuma, on nije ni jedini niti jedini važan. Da ne pominjem da su obe firme iz naslova američke. Novinar & publicista Stentonovog formata je, hvala bozima, otišao daleko preko ove granice i u njegovoj Kratkoj istoriji video igara solidan uvodni deo – oko petina celog teksta – se bavi stvarima koje su se u medijumu dešavale PRE Atarija i pre nego što će video igre postati popularan način narodne zabave kroz ulazak u ljudske dnevne sobe i zaposedanje ljudskih televizora u njima. Takođe, ogroman deo knjige se bavi japanskim igrama, kako i dolikuje.

Ovo jeste značajno jer za većinu ljudi koji se ovako ili onako bave „retro“ igranjem ili istorijom medijuma na nekom dnevnom planu stvari započinju tek sa japanskim prodorom u Ameriku krajem prve polovine osamdesetih godina prošlog veka, prvo preko stidljivog ulaska u arkade a onda anšlusom koga je izvršio Nintendov NES, jedna od istorijski najvažnijih konzola za dnevnu sobu. Sve pre toga se prepoznaje kao neka vrsta predigre u kojoj medijum još uvek nije bio ono što će postati sa Danki Kongom i Marijom. Ali naravno da je ovakav pristup ekstremno reduktivan i u neku ruku i previše aistorijski. Stentonu, dakle, treba odati dužno priznanje. Kao Britanac on u ovoj knjizi radi ono što se očekuje, dakle, odaje dužnu poštu bedroom coding revoluciji koja je osamdesetih godina praktično stvorila britansku gejming industriju i ukazuje na ključne autore i igre u poglavlju koje se bavi osmobitnim računarima tog doba – prevashodno Spectrumom i Commodoreom 64 – no, možda važnije njegova uvodna poglavlja se sažeto ali sistematično bave pre-komercijalnom evolucijom videoigara, uz odlične preglede univerzitetskih radova i njihovog krosovera u sferu entertejnment industrije, mapirajući najvažnija imena i njihove doprinose medijumu. Ovo, opet, svako sa dovoljno razvijenim OCD-om može da sam pronađe po wikipedijama i ostatku interneta ali je pitanje da li bi mu palo na pamet i Stentonova istorija je zato važan dokument jer na vrlo pitak i sažet način prolazi kroz ekstremno važno istorijsko gradivo ne odajući utisak da mu se žuri da ovo smandrlja kako bi stigao da piše o Dark Souls ili Monster Hunter ili šta je već ono što znamo da on voli.

Jednako sistematično su ispisani delovi koji se bave zlatnim dobom arkadnih igara, i, dakako usponom Atarija i konzola za dnevnu sobu. Tranzicija iz arkada u kuće je, možda, najvažniji socijalni korak koji su video igre napravile u svojoj evoluciji i da je Atari sa ovim projektom prsao, pitanje je koliko bi vremena u stvari prošlo dok ne bismo imali World of Warcraft na pisijevima i Mario run na telefonima. Svakako, neko bi to jednom uradio, ali Atari i Nolan Bušnel su bili pravi ljudi na pravom mestu, u pravo vreme, sa pravim stavom prema u tom trenutku izvirućem novom medijumu i Stenton ovo odlično pokriva.

Ostatak istorije koju uglavnom, jelte, znamo, je pisan sigurnim potezima. Stenton sažima rane konzolne uspehe, pametno izvlači najvažnije događaje iz konzolnih ratova devedesetih, a i analize sedme i osme generacije konzolnog hardvera su mu trezvene i prepoznaju njihove najbitnije značajke. Pogotovo je lepo obrađena sedma generacija sa svim interesantnim protivrečnostima u threesomeu koji su činili Nintendo, Sony i Microsoft. Osma generacija je, u toku pisanja knjige tek bila započela ali Stenton uspeva da obuhvati najvažnije fenomene i predstavi trendove o kojima i mi ovde svakodnevno pričamo, uključujući novi talas Virtuelne Realnosti.

Tu su i posebna poglavlja koja se bave pojedinačnim fenomenima, mada sa promenljivim rezonom. Hoću reći, poglavlje koje se bavi First Person Shooterima je izvrsno i očigledno samo sebe opravdava ukazujući zašto je ovaj žanr toliko bitan za industriju i toliko impresivan za igrače. Slično, poglavlje o savremenim indie igrama je odlično koncipirano, a ono koje se bavi Valveom i Steamom je makar častan zametak nečeg što bi morala da bude buduća knjiga sama za sebe. S druge strane, iz nekog razloga Stenton ima celo poglavlje o Metal Gear Solid serijalu i mada se radi o jednom od mojih najomiljenijih igračkih serijala ikada (možda THE najomiljenijem), nisam siguran da razumem zašto je odabran baš ovaj serijal a ne recimo The Legend of Zelda, ili Dark Souls, ili, zašto da ne, Halo. U najmanju ruku, mišljenja sam da Metal Gear serijal treba da dobije sopstvenu knjigu a Stenton je ovim poglavljem sebe kandidovao za njenog autora.

Ono gde se opet treba prisetiti da su istorije konteksti za činjenice i njihovo tumačenje je to da Stenton, kako rekoh, spada u sržne igrače. Ne i u samozvane zavetnike/ zaštitnike nekakvog mitskog hardkora, Stenton je bio i jedan od najglasnijih britanskih protivnika Gamergate pokreta, ali njegova istorija se bavi sržnim igrama. Poglavlje o mobilnim igrama je tu, postoji, ali je, moglo bi se reći, sažeto na perspektivu koju o mobilnim igrama može da ima jedan hardcore igrač sa ekstremno otvorenim umom što, na kraju dana, ne posreduje kompleksnost medijuma mobilnih igara niti implikacije koje one imaju na čitavu industriju. Da se razumemo, lično uglavnom ne igram mobilne igre i škrgućem zubima na promene koje su unele u mentalitet industrije i „novih“ igrača i radije ću da čitam o drugim stvarima – na primer o Metal Gear Solid – ali važno je da se ovo napomene. Slično važi i za poglavlje o e-sportovima, dok, recimo, poglavlja koja bi se bavila browser igrama i periodom u kome je Facebook smatran prikladnom komercijalnom platformom za igre – takva poglavlja ne postoje. Ponovo, ovo su teme koje MENE uglavnom ne interesuju i istorija video igara koju piše Stenton je mnogo bliža onom kako JA vidim istoriju video igara, no, ponovo, valja sve ovo imati na umu ako ovom štivu pristupamo analitički.

Glavna zamerka koju imam na knjigu se ne odnosi na sadržaj već na slog i opremu. Naime, ja ne znam koji genije dizajna je odabrao ova rešenja, sa tekstom podeljenim u dva stupca, tanušnim, sitnim fontom, užasnom količinom belih površina na strani i apsurdno premalenim slikama (sa još apsurdno premalenijim fontom u natpisima ispod slika). Kad to iskombinujete sa sjajnim kunstrdukom na kome je ovo štampano rezultat je knjiga koju jedan pošten četrdesetpetogodišnjak sa naočarima povremeno uopšte ne može da čita. A ne mogu ni ja, kad smo već kod toga. Slova su mala, veštačko osvetljenje baca refleksiju na papiru, slike su nerazaznatljive i ovo je MNOGO teže za čitanje nego što bi smelo da bude. Razume se, ovo nije prepreka koja treba da vas odvrati od čitanja ali jeste kritika koju ne mogu da ne uputim. Knjige, posebno istorijske knjige, ne smeju ovako da izgledaju i to nije pitanje para, ovo nije „jeftin“ dizajn, ovo je samo loš dizajn. Tačka.

To na stranu, velike preporuke za Stentonov poduhvat i zaista se nadam da će imati vremena i fandinga da se jednom upusti u pisanje posebnih knjiga za Dark Souls, Monster Hunter ili Metal Gear Solid. Zaslužio je a i te su igre zaslužile ovakvog vrsnog autora.

Knjiga: Console Wars

Konačno sam dotukao skoro šest stotina stranica dugački istorijat poslovnog rivaliteta kasnih osamdesetih do kasnih devedesetih godina prošlog veka između kompanija Sega i Nintendo, knjigu koja je pre dve godine kada je objavljena izazvala solidno entuzijastične reakcije diljem gejmerske zajednice – poglavito među novinarima – a njenog autora Blejka Harisa utemeljila kao novu, potencijalno sjajnu zvezdu gejming publicistike.

Knjiga se zove, dakako, Console Wars i imam je u lepom hardkaver formatu ljubaznošću mog kuma koji mi je poklonio iako sam ja samo želeo da je kupim.


Ipak, trebalo mi je nekoliko meseci da je pročitam najviše zahvaljujući izboru pripovednog postupka koji Haris koristi i mada je ovo knjiga puna podataka – sastavljena iz nekih dvesta intervjua koje je autor radio sa raznim ljudima umešanim u događaje iz devedesetih – o jednom od najzanimljivijih perioda iz istorije gejming industrije imao bih problem da je preporučim „normalnom“ čitaocu, bilo da je on igrač ili ga samo interesuje hronika jednog dinamičnog perioda određenog segmenta industrije zabave.

No, hajde da prvo kažem da je Haris dosta detaljno opisao neke od bitnih elemenata tog istorijskog perioda, pogotovo na strani kompanije Sega. Console Wars je prevashodno pričan iz perspektive ove firme i direktora njenog američkog ogranka iz ovog perioda, Toma Kalinskea (Kalinskog???), sa dodatnim uvidima u rad njihovog najvećeg rivala, kompanije Nintendo ali i ono  što je radio Sony.

Možda razočaravajuće za same igrače je to da se knjiga najmanje bavi igrama i ljudima koji su ih pravili i da je njeno primarno interesovanje da prikaže ljude koji su vodili kompanije, bavili se marketingom, dumali o imidžu, ciljnim demografijama, distribuciji i logistici i tim nekim politikama bitnim za bilo koji biznis a jako bitnim za biznis koji se oslanja na popularnu kulturu.

No, meni to nije smetalo; o igrama i njihovim autorima se može (i nadajmo se, moći će) čitati i na drugim mestima, a rat između Sege i Nintenda jeste prevashodno bio rat marketinga i filozofija popularne kulture a tek u drugom redu rat tehnologija i dizajna igara. I zapravo Haris tu i pravi neke od najboljih uvida u knjizi, prikazujući Segu i tim koga je Kalinske izgradio kao ono što jesu bili: grupu desperadosa sa nezavidnim startnim pozicijama, rešenih da slome željezni stisak kojim je Nintendo držao industriju krajem osamdesetih (sa sve veštačkim nestašicama kartridža i igranjem igri preferenci između distributera), u čemu sam kvalitet igrara nije bio toliko presudan koliko plasiranje percepcije Seginih igara (tj. igara na Seginoj platformi) kao „opasnijih“, „subverzivnijih“ i namenjenih zrelijim igračima od „detinjastog“ i „bezbednog“ Nintenda. Kalinske, koji je u Segu došao posle ogromnih uspeha koje je postigao u Mattelu prodajući igračke, sam nije razumeo igre – time verovatno perfektno reflektujući Nintendovog Jamaučija koji TEK nije davao pet para za igre ali je insistirao na do dijamanta izbrušenom imidžu firme – ali jeste razumeo njihov potencijalno prevratnički duh u domenu popularne kulture i pod njegovim vođstvom Sega nije pokušala da igra na kartu „igre su umetnost za ozbiljan svet“ u opoziciji Nintendovom „igre su virtuelne igračke za decu“ već, vizionarski i eksplozivno na  kartu „nismo više deca, igre su izraz i iskaz identiteta, drugačiji od onog što nam nude stari i konzervativni mediji“.

Opet, dakle, knjiga ne pravi neki veliki pokušaj da sakrije kako Segine igre zapravo često po kvalitetu nisu mogle da primirišu Nintendovim – bez obzira što znam da ovim lomim srce brojnim Sega ljubiteljima prikladne generacije – i da čak ni Segin sveti gral, igra koja ih je stavila na mapu i označila stvarni prvi trijumf u ratu, dakle Sonic the Hedgehog, nije u direktnom poređenju mogao da se nada pozitivnoj oceni pored Super Mario Bros. 3 ili, svakako Super Mario World.

No, Sonicovo pravo oružje je bila brzina kojoj Mario, pogotovo u SMB3 verziji, nije mogao da se nada, i ogromna količina „etitjuda“ koga mu je američko krilo Sege podarilo, idući direktno uz nos japanskom krilu koje je imalo svoje ideje.

Harisova analiza odnosa između Sega of Japan i Sega of America je, doduše, jednostrana jer pokazuje zaista samo američku stranu ali je svejedno fascinantna u svom prezentiranju kompanije koja suštinski vuče na dve različite strane, pokretana dvema veoma različitim poslovnim filozofijama, do mere kada originalna firma (japanska) aktivno sabotira rad američkog dela kompanije samo na ime isterivanja svoje filozofije a koja, opet, vodi u poslovne neuspehe. Haris ne ulazi u nacionalizme i rasne netrpeljivosti, što, da budem iskren, nisam ni očekivao, ali se čak i između redova snažno vidi ta tenzija između SoJ i SoA koja je otežavala Kalinskeov pohod na globalno tržište čak i kada je, činilo se, nedvojbeno pokazao gazdama u Japanu kako se pobeđuje Nintendo i, ultimativno odvela kompaniju na rub propasti i izlazak iz hardverskog biznisa. Da ne pominjem da knjiga još jednom podseća da je Sega japanska firma koju je osnovao Amerikanac pa je ironija time i veća.

Haris dosta detaljno prikazuje sajmove, magazinske i televizijske kampanje, sastanke sa distributerima, ali i igre oko ključnih ljudi koje je ciljna demografija prepoznavala kao ikone gejminga u ono vreme (prevashodno Nintendov Howard Phillips) i dotiče se nekoliko ključnih momenata u gejming istoriji koji su u velikoj meri oblikovali igrački krajolik koji danas poznajemo:

  • Sonic 2sday, Seginu inicijativu koja je konačno utemeljila „datum izlaska“ kao pojam za igračka izdanja a oko čega je izrastao skoro sav marketing nama danas poznat
  • CES 1991. godine na kome je posle dogovora koje su Nintendo America i Sony postigli o proizvodnji CD dodatka za Nintendovu konzolu od strane Sonyja, Nintendo, ne obaveštavajući Sony objavio da u ovaj posao kreću u partnerstvu sa Philipsom. Naravno, ovo je za Nintendo bila katastrofa i njihova prva konzola sa standardnim optičkim drajvom bio je tek Gamecube – deset godina kasnije – a Sonyju je ovo dalo vetar u leđa da zaozbiljno krene u dizajn sopstvene igračke konzole koja je, kao što znamo, danas na vrhu industrije.
  • Prvi E3 sajam 1995. godine na kome je Sega, sada već skoro bez kontrole, a sve u nameri da pretekne Nintendov N64 sa izlaskom na tržište, najavila da je njihova nova konzola, Saturn, očekivana na jesen, zapravo dostupna već danas, po ceni od 399 dolara (iako praktično nisu imali spremne igre za njega i iako su imali toliko malo konzola da su pustili prodaju samo kroz par distributera, kvareći odnose izgrađivane pola decenije unazad), samo da bi Sonyjev predstavnik izašao za govornicu da najavi dolazeći Playstation i izgovorio sudbonosnu rečenicu: „299 dolara“.

Ono što je knjizi zamerano u pogledu konteksta i istorije je da se nije više doticala šireg konzolnog konteksta, ignorišući mašine koje nisu pravili Sega, Nintendo ili Sony (dakle, SNKove ili Atarijeve ili čak NECove konzole), ali to za mene nije toliko bitno jer se od samog početka Haris prevashodno usredsredio na Segu i Nintendo. Veći je problem već pomenuti nedostatak perspektive Sega of Japan, pogotovo jer je klučna premisa knjige, do koje se dođe dosledno i koja se podcrta u zaključku, ta da je Sega of America možda hvatala na buku i ‘tjud ali da su učinili ono što Sega of Japan nije nikada uspeo – porazili Nintendo na tržištu i doveli njegov monopol do kraha – a da Sega of Japan nikada nije prežalio to da je gomila gaiđina postigla ono što oni nisu, koristeći dubiozne, možda i nečasne marketinške strategije i da je prvo tvrdoglava nesaradnja a zatim i direktno sabotiranje dovelo do Seginog ultimativnog potonuća u hardverskom okeanu. Bilo bi jako zanimljivo čitati šta u Japanu misle o tome. Pogotovo što je Sony onda uspeo ono što je Sega želela, podsmevajući se usput i samoj Segi.

No, ključni problem ove knjige je gorepomenuti pripovedni postupak. Ja sam očekivao publicistički stil, ali Haris je scenarista po vokaciji i Console Wars je neobičan hibrid publicističke materije i prozaističke naracije. Ovo može da bude grdna prepreka čitaocu jer ne samo da likova i situacija ima mnogo više nego što bi ijedan roman izdržao (da ne pominjem odsustvo dramske strukture koje ide uz verno prepričavanje stvarnih događaja) već i Haris insistira na stalnim inscenacijama i karakterizacijama koje zahtevaju grozno veštačke dijaloge, unutarnje monologe i neprijatno klišeizirane opise nečijih reakcija i manirizama. Po ovome se snima igrani film, ali u književnoj formi Console Wars kao da nije imao pravog urednika koji bi Harisov nesazreli, artificijelni stil pisanja dijaloga i generalne postavke scena pretvorio u nešto živo i neiritantno za čitaoca.

Ovo može da bude povelika prepreka za čitanje i ja sam se već od prvih par strana čudio da je Haris odabrao ovakav način pripovedanja – očigledno neprimeren jer bira najgore od oba sveta – i da mu niko na strani izdavača nije preporučio nešto drugo. Ovako dobijamo papazjaniju likova i imena sa oneliner karakterizacijama koje se, valjda, očekuje da pamtimo, ali koji nisu smešteni u jasne dramske situacije već u životne priče koje nemaju uredne simbolike i poente.

No, knjiga i pored toga ima mnogo zanimljivih podataka i nudi uvid u jedan od najdinamičnijih i najkrvoločnijih perioda u istoriji gejming industrije pa bih je osobi zainteresovanoj za ovu partikularnu temu svakako preporučio uz goreiznesene ograde.

Knjiga: Zavodnik, Dejan Ognjanović

Treba imati na umu da ja i nisam naročito primarna ciljna grupa za ovakvu literaturu, već na ime toga da beletristiku ionako slabo trošim, a žanrovsku mlađu od dvadesetpet godina skoro nikako, pa svakako i u svetlu tog podatka valja (sa zrnom soli) primati i moje impresije.

A moje impresije su da je Zavodnik lepo zamišljen i lepo realizovan i da je najveća zamerka koju mu mogu uputiti zapravo to što u tom zamišljanju nije bio ambiciozniji.

As it is, Zavodnik je jedan uverljivo vođen postmoderni gotski roman ili, ako više volimo, jedan pastiš gotskog romana smešten u negotsko ili makar ne-baš-karakteristično-za-gotik okruženje. Pritom ne mislim tu da je ruralno okruženje neobično za gotik, naprotiv, već da južnosrpsko ruralno okruženje naprosto nije prirodan mizanscen za priču tajanstva i mašte koja pretenduje da sugeriše (ako ne već da ustvrdi) kako možda ima nečeg out there (već time što je selo na jugu Srbije maltene napušteno i svedeno na pustoš lišenu duhovne nadgradnje).

Tako da mislim da je autor tu već odneo važnu pobedu, Zavodnik ima bitne elemente gotskog romana (kojih ja, bez teorijske podloge u ovom domenu mogu da se setim), i naratora-došljaka u okruženje koje ima i pojavni i skriveni hijerarhijski sistem, i antagonistu čija se moć isprva ne može pojmiti, i sporedne likove koji znaju ali ne bi da pričaju iz straha, i žrtve koje su ipak nekm jakom sponom vezane za onog ko ih viktimizuje, a da je to opet spakovano u solidan faksimil stanja u srpskom selu u ovom trenutku naše povijesne zbiljnosti. Naravno da se tu sad može ići u sitna crevca i kritikovati ovakva ili onakva slika srpskog kantrisajda, ukazivati da se neke stvari ne mogu poopštavati, da neki elementi svojom detaljnošću (transkript lokalnog govora) stoje u kontrastu sa nekim drugim elementima koji su ubačeni samo da budu žanrovske prečice, ali to su sitnice koje mislim nisu bitne u odnosu na činjenicu da je ruralno okruženje prikazano ubedljivo i, eh, pošteno, iz perspektive naratora. Ovo je dosta bitan element jer narator je značajan činilac atmosfere romana, ali i pripovedačkog postupka, pošto isključivo iz njegove vizure slušamo o događajima i okruženju i njegova je odluka koji se događaji opisuju potanko, a preko kojih se, kao preko trivijalnih, preleti ili se oni odigraju u elipsi. Narator je i tako postavljen da od čitaočeve interpretacije zavisi i da li je ovo roman sa fantastičnim elementima ili roman o psihotičkom sužavanju svesti lika koji ima problem da sa ženama uspostavi zdravu relaciju, koja ne bi bila definisana odnosima moći.

Mislim da je Ghoul to dobro odmerio. Gotik je ionako žanr nabijen podtekstom često seksualnog tipa, sa potiskivanjima nagona i htenja koji onda se manifestuju kroz simboličke promene u samom okruženju, često natprirodne, pa je tako i priča o iracionalnom ruralnom zlu postavljenog naspram urbanog racionalizma možda samo zgodno vozilo na kome se dovozi jedna analiza muškarca koji ima nerazrešeni edipovski konflikt (otac mu je, veli, umro možda i prekasno) i kada dođe u situaciju gde ima jednu ekstremnu verziju majčinske figure plus karikiranu verziju seksualnog rivala zajedno sa takođe karikiranom verzijom objekta seksualne želje dovitljivo naoko razdvojenog od majčinske figure (iako nam je prilično jasno da Bilja figuriše samo kao simbol i da nema prerogative stvarnog lika u romanu – na kraju krajeva i sam narativ nam ovo maltene naglas kaže kada čujemo da se slavi rođendan samo jednog od blizanaca), onda se njegova reakcija koja bi inače bila malo ublažena civilizacijskim normama koje važe u gradu i upravljaju i njegovim ponašanjem, otima kontroli i kliza u psihozu.

I to i jeste onda zanimljiva psihoza jer narator upada i u seksualnu konfuziju utoliko što je jasno da on blizance, iako različitog pola, ne razlikuje na neki supstancijalan način. Njegova seksualna žudnja je neiskazana ali je jasno sugerisana i ona među njima ne pravi nikakvu razliku, njegov pogled nije „male gaze“ već je podjednako usmeren ka oboma, kao da su njih dvoje tek ženski i muški aspekt iste ličnosti. Što opet dalje vodi ka tome da je muški blizanac onda racionalni(ji) deo ove ličnosti, bar tako narator kao da misli, i njega on angažuje više i češće u diskusijama koje se tiču socijalne promidžbe ovo dvoje dece, dok je ženski blizanac, kako rekoh, efemerniji, sveden na aspekt, lišen ličnosti i moglo bi se reći da je zapravo samo erotski aspekt majčinske figure projektova izvan same majke, kako bi narator u sebi mogao da pomiri sukobljene porive da majku (aka babu) istovremeno i pobedi/ pokori ali i zaštiti. Ovo ionako jeste konflikt koji često imamo na rodnoj relaciji, to da nosilac veće moći (uglavnom muškarac) onog drugog mora da pokori kako bi ga zaštitio, odriče mu racionalnost, pripisuje mu animistička, okultistička i druga parasocijalna zastranjenja (kao kad ja svojoj ženi zameram što je prečesto na fejsbuku pa se onda ja kao osećam zapostavljeno) i u krajnjoj liniji tvrdi da mora da ga izoluje (ili izmesti) od okruženja (i pre svega potencijalnih drugih seksualnih partnera) kako bi se dalje razvijao na pravi način.

No narator zapravo u sebi ne nalazi snagu da ovaj plan i sprovede u delo, on je sputan pre svega određenim socijalnim kodovima, dakle, civilizovanost ga sprečava u tome da izrazi svoju žudnju i nametne svoju moć, a zatim je i žrtva preteranog intelektualiziranja celog problema, pa se češće okreće refleksiji nego akciji i onda dolazi u zanimljivu situaciju da konačno i seksualnu želju skoro otvoreno počinje da projektuje na drugi muški lik, dakle, da rivalstvo između njih dvojice dodatno zakomplikuje i žudnjom/ kapitulacijom pred virilnošću suparnika, jednim praktično cuckold odnosom na samom kraju, u kome stariji muškarac sa intelektualnom prednošću biva poražen od mlađeg muškarca sa prednošću u domenu nagona. Ovo je istovremeno i razrešenje konflikta između racionalistički dekadentnog grada i darvinistički nemoralnog sela, ali je u njemu meni najzanimljiviji taj element edipovskog usuda koji odraslog muškarca na kraju natera da prizna poraz od strane predpubertetskog/ ranopubertetskog dečaka, tako da se oseti i taj element transfera erotske želje na nekog ko se na kraju percipira kao virilniji i moćniji od nas samih, bez obzira što nominalno nismo imali homoseksualne ili submisivne žudnje u dosadašnjoj praksi, i onda tog nekog, taj naš objekat seksualne želje počnemo i da doživljavamo kao očinsku figuru. Ovo je veoma čest motiv na BDSM sceni, gde ne samo žene svoje Domove nazivaju „Daddy“ već i mnogi biseksualni muškarci prihvataju homoerotsku stranu svoje ličnosti isključivo ako mogu da je izraze kroz žudnju/ obožavanje moćnije muške figure koju neretko takođe zovu „Daddy“.

Elem, sve to na stranu, moram da pohvalim Ghoula za primetnu izgrađenost rukopisa u odnosu na Naživo. Dobro, jeste prošlo deset godina, red i jeste bio da se vidi napredak, ali ovo mi je do sada najbolje napisana njegova proza, sa lepim rečenicama, sporim ali ujednačenim tempom, deskripcijama koje su element karakterizacije naratora a ne samo puko opisivanje scene. Ima ovde i dalje tragova onog naratora iz Naživog koji je bio previše opsednut prepričavanjem toka svog dana – i u Zavodniku se priča odvija hronološki, sa retkim skokovima i samo neophodnim sažimanjima, ali je to sad izvedeno elegantnije, sa boljim osećajem za bitno i nebitno, sa manje upisivanja detalja u okruženje kako bi okruženje postalo realističnije a većom pažnjom posvećenom tome da detalji prirodno izrastu iz okruženja pa ono time deluje realističnije. Dobro, narator povremeno u reakciju na neke stvari u okruženju ima refleksije na englesku literaturu ali ovo je više provučeno kao šalana njegov račun nego što deluje kao pokušaj intelektualizacije narative čega je bilo u Naživom. Ne znam je li Ghoul i formalno proučavao ovakve poduke, ali je činjenica da je u pripovedanju ovde značajno sigurniji nego ikad pre.

Kada sam rekao da žalim što nije bio ambiciozniji, onda je to prevashodno jer je na kraju ovaj roman, bar kako ga ja vidim, previše veran gotskom predlošku. Dakle, iako ima potencijala za mnoge subverzije, on se, opet po mom osećaju, drži jednog (kanalisane preko Lavkrafta, dakako) gotskog horor obrasca, pa onda i ne samo da kraj možemo jasno da predvidimo već posle dve trećine, već i žalimo što ne dobijamo interesantnija razrešenja. Glavni lik do kraja zapravo ne biva transformisan u intelektualnom ili ideološkom smislu – on se samo seksualno pokori – glavni ženski lik je uklonjen iz završnice, nema angažovanja šireg socijalnog okruženja u finalu (a selo kao zajednica i skup odnosa njegovih stanovnika je veoma važan element priče sve do pred kraj) i moj je utisak da je priča, pogotovo sa tim pažljivo prikazanim ruralnim mizanscenom davala potencijala za višeslojniji završetak koji se ne bi na kraju sveo na izgubljenu  borbu glavnog lika sa nekim svojim unutarnjim neusaglašenostima uzrasta i emotivne zrelosti.

No, to je već zamerka koja kritikuje roman za ono što nije a ne za ono što jeste. I mada smatram da to jeste legitimna i bitna zamerka, zadovoljan sam da Gulu nemam da uputim neku težu zamerku za ono što roman jeste.

Knjiga: U znaku vampirice (prikaz za fanzin Emitor)

Pre nego što zarijemo zube u ovu kolekciju kratkih priča da rekapituliramo šta je bilo u prošlom broju:

 

Dakle, godišnja tematska Paladinova zbirka priča domaćih autora, posvećena fantastici i slipstrimu je ove godine, možda zahvaljujući pozitivnoj reputaciji koju je zaradila prethodnim izdanjima, a možda zahvaljujući atraktivnoj temi, morala biti podeljena u dva toma, zahvaljujući velikom broju priča koje su ispunjavale kriterijum kvaliteta za objavljivanje. Naravno, cinici i svinje će primetiti kako je prostora za kresanje i izbacivanje svakako bilo i da se na posletku možda mogla napraviti jedna odlična knjiga umesto dve promenljivog, nestalnog, ma posve prevrtljivog kvaliteta, ali mi iz fandoma ne treba da budemo cinici i svinje.

U svakom slučaju, Goran Skrobonja, u svojstvu urednika, ali i lektora, korektora i izdavača, je odlučio da podela na dva toma bude izvršena po hromozomskom kriterijumu: svi sa ispilon hromozomom ušli su u tom pod nazivom „U znaku vampira“ a svima bez njega sledovalo je svrstavanje u „U znaku vampirice“.

 

Sad, kada treba da se izvrši neka arbitrarna podela, onda je segregacija po principu imaš matericu-nemaš matericu dobra kao i svaka druga, ali priznajem da ne vidim zašto bi se ovakva podela uopšte i vršila i da bi meni, da se nekim slučajem neko jednom prevario i poverio mi uređivanje godišnje antologije priča, polni kriterijum delovao kao sasvim loša ideja. Razume se, možda je sve stvar marketinga, možda je zaista na srpskom književnom tržištu smisleno igrati na adut podnaslova zbirke – ženske priče o krvopijama – i pokušati da se nekakva dodatna kilometraža (ili barem santimetraža novinskog stupca) izvuče na ime ideje o nekom „ženskom“ (i u kontrastu sa njim nekakvom „muškom“, ali koji ionako avaj shvatamo kao prirodan) pristupu temi vampirizma i vampira.

 

Osim što se ne može reći da se to i vidi u samom tekstu. Niti postoji ikakav zajednički imenitelj između priča u ovoj zbirci – pored toga da se sve ovako ili onako dotiču vampira i da autorke svih njih imaju, ili su u nekom trenutku imale materice – niti se može govoriti o ozbiljnim kontrastima što se daju uočiti u odnosu na muški tom zbirke.

 

Sa druge strane, ko želi da bude negativan lako će uočiti da je ženski tom značajno mršaviji – 189 vs. 472 strane – i onda možda i drsko krenuti da argumentuje kako je kvalitet priča u ovom tomu u proseku niži i kako grupisanje žena na ovaj način, nerazblaženo, prosto ište da promišljamo koliko je njih u zbirku ušlo prosto zato što je Skrobonja želeo da namakne bar neki minimum zacrtanog brojnog stanja.

 

No, mi se time nećemo baviti. Umesto toga, primetićemo sa zadovoljstvom kako se praktično ni jedna jedina od priča u ovom tomu ne bavi klasičnim vampirima, ne samo u smislu bremstokerovske gotike ili tvajlajtovske adolescentske proze, već, uopšte, vampiri su ovde najčešće upotrebljeni kao metafore koje izlaze izvan okvira readymade rešenja, uključujući tu srpsku mitologiju tako prisutnu u prethodnom tomu. Ova tendencija da se motiv vampira tretira ne kao dijalog sa tradicijom ma koje vrste već kao podsticaj za promišljanje stvarnog života ovde i sada je stvar koju treba svesrdno pozdraviti. I pozdravljamo je. Ako išta treba da istaknemo kao „žensku“ karakteristiku pisanja o vampirima u okviru balkanske proze, neka to bude ta zajednička ambicija da se vampir pronađe ovde, danas, među nama.  Valjano.

 

No, u smislu uspešnosti pričanja, u smislu kvaliteta proze koju smo ovde pročitali, valja i reći da je nivo zadovoljstva koji nam je čitanje pružilo bio u nelagodnom neskladu sa visokom reputacijom zastupljenih autorki. Da li su one naprosto slale Skrobonji svoja manje inspirisana dela zato što ih tema zapravo nije nadahnula, ili je ovo uistinu njihov najbolji pokušaj? O tome neka presuđuje neko upućeniji, evo kako je meni sve to izgledalo:

 

Topčiderski rubin: Laura Barna

 

Čini mi se da je priča koja otvara zbirku paradigmatična za gore iznesenu tezu. Laura Barna ima iza sebe decenije stvaralaštva i opus koji broji nekoliko zbirki priča, nekoliko romana i zbirki eseja, ali Topčiderski rubin je za mene priča kojoj očajnički fali urednička ruka, uradak od sedam strana koji mi je delovao predugačko već na dve trećine prve strane, raspisan, sklon bespotrebnim digresijama i neudobnom smeštanju poređenja tamo gde im mesto nije. Opširan opis Topčidera koji ovu priču otvara ne samo da je potpuno nepotreban u kontekstu njenog narativa već i ne deluje kao i jedan Topčider koji sam ikada video – a ja tamo takoreći živim.

 

No, hajde, impresionistički tonovi u Barninom pisanju su legitimne alatke, problem sa ovom pričom je što oni stoje gotovo potpuno nasuprot zapletu koji je nemušt, sav u naznakama, možda jasan autorki ali od čitaoca bezbedno zaklonjen naplavinama kitnjastih rečenica koje umeju da zazvuče ali nažalost uglavnom ne vode bogznakuda. Metatekstualnost – u zapletu figurišu neka istorijska imena – je dodatni sloj oneobičenja, trik, bojim se, za odvlačenje pažnje sa radnje koje skoro da i nema. A pošto stvari stoje tako, ambicioznost jezika kojim se priča i slika koje se njime posreduju mene su više frustrirale nego zabavljale. Priča u kojoj nemate likove (već samo imena) ali imate pasaž poput „Anica ni kao vampir ne uspeva da se izbori sa svojim psihičkim snagama. Okrenula ih je protiv sebe uništavajućom glađu za – njim, ali i za sobom.“ bi morala da ima protivtežu u jasnom pripovedanju ili bar u jasnom komuniciranju svoje osnovne teze. Topčiderski rubin ima samo intenzivan impresionistički naboj a meni to nije bilo dovoljno.

 

Da, ljubav nestaje: Jelena Lengold

 

Srećom, najveće mejnstrim ime u ovom tomu zbirke stiže odmah za Barninim petama i uspeva da popravi najveći deo štete u domenu raspoloženja čitaoca. Lengoldova u principu ide rizičnim putem odlučujući se za jednu neprekinutu meditaciju u prvom licu a koja se tiče srednjih godina, pretresanja životnog iskustva, razočaranja u ljubav ali i potrage za nečim što bi je nadomestilo, pišući, dakle gotovo stereotipno „ličnu“ priču kakvih u ovoj zbirci ne nedostaje (i, da ne bude zabune, ovde uključujem i muški tom), ali se na delu spasava jednim očigledno razrađenim stilom, umećem pripovedanja, elegantnom dinamikom i osećajem za ritam i vreme. Vampirski motiv ovde je toliko lako upleten u priču da mislim kako autorka uopšte ne bi imala problem da ovo proda i nekom sasvim strogom časopisu koji objavljuje prozu glavnog toka a njegov odnos sa uverljivim govorom kojim nam se obraća naratorka i toliko ubedljivim životnim situacijama da su stalno na ivici stereotipa ali ostaju uglavnom na dobroj strani, čini ovu priču jednom od boljih u obe ove knjige.

 

S one strane vremena i varke: Verica Vinsent Kol

 

Kao za pakost, sledeća je ponovo jedna meandrirajuća pripovest na granici čitljivosti kojoj je vidno nedostajao urednički rad. Sa jedne strane, svakako cenim to što Skrobonja nije neki konzervativni zanatljija koji će svaku priču na silu uglavljivati u tročinsku strukturu sa identičnim tehnikama pripovedanja, što ima sluha za lične pristupe temama, što nije žanrovski ograničen i sve to, ali sa druge mislim i da, kako je to sa ovom pričom slučaj, nekakva pripovedačka disciplina i jasnoća autorske namere moraju da se vide. S one strane vremena i varke je, kako i naslov sugeriše, jedna rasplinuta (na svega deset strana!) pripovest koja je meni delovala kao pismeni zadatak na slobodnu temu iz pera talentovanog srednjoškolca što je pokušao svoju fascinaciju određenim delima iz školske lektire da pretoči u nekakav onirični sastav. Tako se Luis Kerol i Herman Hese ovde baškare po narativu, sa likovima iz njihovih dela koji komuniciraju sa naratorkom koristeći često direktne citate iz svojih matičnih knjiga, sve to vođeno slabašnom autorskom rukom koja pokušava da se dotakne i nekakvih onostranih bića i odnosa tehnologije i istorije, ali koja najviše u prvi plan ističe svoju oduševljenost Heseom i Kerolom. Priznajem da od autorke koja ima iza sebe tri objavljena romana očekujem disciplinovanije pripovedanje a od urednika koji je objavljuje jače insistiranje na efikasnijoj postavci scena, boljem ritmu dijaloga i, povrh svega na uvezivanju narativa u nešto što bi delovalo ubedljivije, svrhovitije od ovog podugačkog prepričanog sna.

 

Ko ti gleda profil: Mirjana Đurđević

 

Mirjana Đurđević nažalost ne uspeva da mnogo popravi stvar pričicom od pet vitkih strana koja, doduše, teče mnogo bolje, narativno je primetno disciplinovanija i na nekom bazičnom nivou značajno življa i zabavnija od prethodne, ali čiji je neki dublji raison d’etre sasvim upitan. Usudiću se čak da kažem da je ova priča žene koja iza sebe ima desetak romana i kolekciju književnih nagrada nešto što bih očekivao da eventualno vidim u fanzinu lokalnog udruženja ljubitelja književne fantastike, pa da bih i tada očekivao da je autor neko ko u svojim možda dvadesetim godinama tek teše spisateljske skilove i izgrađuje izraz ne bi li do kraja došao do nečeg što vredi da se kaže. Ko ti gleda profil je, hm, metatekstualno parče proze koje, jasno vam je, govori o Fejsbuku i pokušava da vampirizam, kao vrstu socijalnog parazitizma poveže sa ovom, jelte, najvećom socijalnom mrežom na svetu. Sasvim časna ambicija, ali i potpuni pobačaj u realizaciji, mislim, jer ova priča se zadovoljava time da svoju tezu postavi, ali se ne zamara time da je istraži, ispita njene konsekvence, da na kraju kaže nešto o tim socijalnim mrežama i našoj potrebi da ih koristimo (ili u slučaju nekih od nas – o našem gađenju i odbijanju da ih koristimo). Umesto toga dobijamo pregršt imena koje poznajemo sa lokalne književne (fandomske mahom) scene i valjda u kikotanju što smo deo interne šale treba da nam promakne da ova pripovetka na kraju ne govori ništa. Ali makar to radi brzo.

 

Barbara ispred ogledala: Veronika Santo

 

Obradovao sam se imenu što ga na žanrovskoj sceni pamtimo unazad nekoliko decenija i Veronika Santo je uspela da me prilično odobrovolji svojom pričom. Nije ovo neka šokantno originalna ili divljački energična proza ali jeste u pitanju primer urednog, ekonomičnog pripovedanja u kome nema neistesanih digresija i nezauzdanih metafora, u kome su likovi znalački izvajani i u kome se zna šta se želi reći i za to se koristi tačno dovoljan broj scena i reči u tim scenama. Santova motiv vampirizma elegantno upliće u širi društveni kontekst pričajući o prilično večitoj temi bračnog partnera koji ljubav i ravnopravnost menja za ekonomsku sigurnost i zaštitu i onda dovoljno suptilno prikazuje cenu koja se na kraju plaća, bez nekakvog naknadnog mudrovanja, bez „žanrovskih“ scena koje bi dodatno pojasnile jasne i odmereno iznesene poente. Primer ekonomičnog, pribranog pisanja koje ima šta da kaže, čak iako smo to sve već čuli.

 

Opušak iz Fridine urne: Mirjana Marinšek Nikolić

 

Mirjana Marinšek Nikolić je etabliran autor na više od jednog polja, sa zavidnom količinom objavljenih proznih i teorijskih dela, ali sudeći po ovoj pripovetci, kratka priča nije njena najjača strana. Opušak iz Fridine urne će biti potpuno neshvatljivo prozno sočinjenije svakome ko ne zna ko je Frida Kalo, ali i onima koji znaju, nažalost, neće doneti bogznašta. Ponovo, posla imamo sa prozom koja je naglašeno i namerno nedorečena, sa bogatstvom (fantastičnih) motiva koji su prigodno bizarni da se uklope uz latinoamerički štimung koji se sugeriše, ali sa narativnom disciplinom toliko labavom da je fabulu teško, skoro nemoguće pratiti. Likovi se uvode i izvode za potrebe udeljivanja jednog monologa, protagonistkinja najveći deo priče provodi u mislima koje slobodno blude, baveći se životom i delom Fride Kalo i sve to može da bude raspoređeno bilo kojim redosledom, pri čemu se ovaj odabrani za štampu ne čini ni po čemu superioran u odnosu na neki drugi.  U ovoj raspričanoj, lutajućoj prozi gube se pomenuti interesantni motivi, interesantne ideje o odnosu tela i identiteta i sve što nam ostaje je naporna kontemplacija bez jasnog cilja i bez konačne isplate u vidu neke elegantno isporučene poente.

 

Izvin’te, šta je s mojom kiflom?: Branka Selaković

 

Iako se u priči Branke Selaković vampirizam pojavljuje u potpuno devetom planu, takoreći kao fakultativan motiv bez koga priča ne samo da funkcioniše već i funkcioniše bolje, ovo nije nezabavan komad proze. Pre svega se valja pohvaliti neposrednost izraza: i ovo je priča o ženi koja prolazi kroz kontemplaciju o svojim srednjim godinama, ali je odnos unutrašnjih monologa i pričanja o konkretnim događajima sa učešćem konkretnih likova dobro pogođen i Kifla na kraju ispada jedan dopadljiv ogled na temu „kako izgleda noćni izlazak u Beogradu kada imate previše godina a premalo iluzija“. Naravno, ni jezik ni svetonazor kojima barata protagonistkinja ne moraju vam biti nužno simpatični, ali im se ne može poreći sočnost, zdrava količina samoironije i energija. Da kažemo to ovako: načelno me nije bilo briga ni za glavnu junakinju priče ni za njene kompanjone ni za život koji žive, u stvarnom životu na ovakve ljude ne bih potrošio ni trideset sekundi razmišljanja (jer ipak, mora se razmišljati o Spajdermenu! Betmenu! Panišeru!!!), ali čitanje o njihovim noćnim strahovima, žudnjama, iluzijama i razočaranjima je bilo sasvim prijatna rabota na ime životnosti koje im je udahnula autorka.

 

Revolucija: Dragana Matović – D.

 

Revolucija je jedna od retkih naglašenije žanrovskih priča u ovoj zbirci, jedan, uslovno rečeno, naučnofantastični triler u kome ima svega što čovek može da poželi u ovakvoj prozi: represivnog sistema protiv kojeg je sevap pobuniti se, zastrašujuće globalne zavere koja stoji iza tog sistema, tuče, seksa. Ali svemu tome fali prilična količina razrade. Dragana Matović je solidno skicirala priču koju želi da ispriča a onda je pokušala da je i ispriča sa apsolutnim minimumom slova i to je, opet da ne bude zabune, sasvim legitimna ambicija. Ali u svom tom povezivanju tačkica scenama akcije i brzim dijalozima se ipak gubi ono što bi anglofoni nazvali world building i čitalac, bojim se, na kraju ostaje samo sa pomenutom skicom u rukama. Likovi jedva da su živi i veoma je teško sa njima uspostaviti nekakav odnos a koji bi nas privukao na njihovu stranu i nagnao nas u navijanje glede njihove borbe protiv sistema koji ispod populističke fasade krije mračnu parazitsku tajnu. Hoću reći, sve bi ovo na većem broju strana, sa više prostora da se oslika svet, da se izvajaju likovi, da se uspostavi atmosfera koju posle preokreti treba da nasilno promene, sve bi to dakle, značajno bolje funkcionisalo. Ali to treba sesti i pisati, naravno. Ovako, dobili smo glavne motive koji stoje tu gde jesu, nerazrađeni, više kao podsetnik kojim bi putem išla novela sa ovim zapletom, i dobili smo izuzetno jeftin pančlajn koji revoluciju iz naslova čini trivijalnijom nego što smo se na početku nadali.

 

Moj hrčak je vampir: Ivana Milaković

 

I kad smo već kod skica… I ova priča Ivane Milaković mi deluje pre kao sinopsis za priču  nego kao priča sama. Ivana je među mlađima u ovoj zbirci ali je objavljivan autor i ima izgrađenu rečenicu i, srećom, operisana je od pompeznosti i pretencioznog stila koji opterećuje mnogi uradak u ovom tomu, ali sa druge strane, njeno pripovedanje, na osnovu recimo tri njene priče koje sam do sada čitao, mora konačno da krene da se razvija inače nikuda nećemo stići. Hrčak je, kao i prethodni njeni radovi koje sam čitao prilično jako utemeljen u Ivaninom privatnom životu i mada kažu da treba pisati o onome što dobro poznajete, mislim da bi Ivani izuzetno koristilo da samoj sebi postavlja veće izazove i pokušava da piše o stvarima koje nisu deo njenog svakodnevnog iskustva. Ovako, pripovedanje je pravolinijsko, ravno, sa izlaganjem događaja onako kako su se nizali tokom vremena, bez primetnog emotivnog angažmana na strani naratorke, bez, čak, utiska da sem likova (mahom životinjskih) koji imaju neku ulogu u priči, uopšte iko i postoji na svetu. Sa naratorkom je izuzetno teško identifikovati se jer joj, uprkos utemeljenju u ličnosti autorke, nedostaje ličnost – nema sumnji, strahova, afekata, strasti koji bi na neki način obojili natprirodne događaje koji joj se pred očima odvijaju. Umesto toga, ona je skoro pa nezainteresovani beležnik promene paradigme na globalnom nivou, neko ko nam ravnim glasom prepričava nešto što bi u teoriji bila izvanredno dramatična fantastična priča o radikalnoj promeni lanca ishrane na planeti, kondenzujući na poslednjoj strani ogroman deo vremena i događaja kao da je autorki i samoj bilo dosadno da o tome piše. Sinopsis. Čitljiv, svakako, disciplinovano ispričan, ali ipak samo sinopsis.

 

Ples bez kraja: Biljana Malešević

 

Ovo je do sada najbolja Biljanina priča koju sam pročitao, mada sam ih možda sve zajedno pročitao tri, u potpunosti propustivši njen roman izašao za Tardis. Ali ova je najbolja, sa najbolje urađenim likovima i najubedljivijim polaroid-slikama iz života. Problem je, a problema izgleda mora biti, u tome što su ovo zapravo dve priče u jednoj, nejednakog kvaliteta. Jedna je manje interesantna, mada korektno zamišljena hronika širenja neobične bolesti Zemnim šarom, bolesti koja zbunjuje naučnike i uzbunjuje mase, sve posredovano kroz emisije vesti i izveštaje. To da ova bolest zapravo stvara rasu vampira na svetu za nas i nije neko iznenađenje i kraj priče koji nam to potvrđuje je očekivan i mada pristojno ispisan, ne preterano uzbudljiv. Ali druga priča unutar ove je zapravo storija o bračnom paru u kasnim tridesetim koji je svoj odnos započeo neimpresivno a zatim razvijao sve gore i Biljana ovde usudiću se da kažem majstorski oslikava atmosferu otuđenosti unutar četiri zida, bračni zatvor u kome su supružnici istovremeno robijaši i stražari. Prikazi scena iz bračnog života imaju jednu naturalističku težinu, terajući vas da kažete „da, baš je tako“ i Biljana sve do pred kraj uspeva da me održi u tenziji, ispuštajući me samo u fantastičkom finalu koje uprkos zanatskoj korektnosti nema snagu onoga što mu je prethodilo.

 

Lipova Zgrada: Sanja Pavošević

 

U vremenu koje je proteklo između prošle Paladinove tematske zbirke i ove, Sanja Pavošević je izgubila ime Alisa koje je dodavala iza svog prezimena ne bi li zbunjivala naivan svet poput mene, ali je i njeno pisanje, sudeći po razlici između dve priče, poozbiljno napredovalo. Lipova zgrada nije sjajna priča ni po jednom kriterijumu koji bih se usudio da citiram, ali je disciplinovano pričana, sa jasnim motivima, sa interesantnim zapletom i pozadinskom slikom sveta koja, iako grubo ocrtana, uspeva da ubedi čitaoca. Postapokaliptični svet u kome vampir proždire naivne dečake a lovac na vampire ispada duševan čovek sklon kršenju pravila u svetlu promene paradigme – solidna je to postavka i mada, ponavljam, ne mislim da je ovo neka izvrsna proza, ona je makar časna u nameri da ispriča priču sa jasnim dramskim motivima, sa likovima koji se do kraja radikalno promene na naše oči, i sa izvedbom koja je tehnički korektna. U zbirci gde ima nekoliko potpuno pogubljenih narativa, Sanjina priča je pozitivan primer umeća pripovedanja.

 

Kako su prošli dani mrmota: Neda Mandić-Spasojević

 

Nedina priča u prošloj Paladinovoj zbirci mi se bila prilično dopala, pa sam sa dosta entuzijazma uronio i u ovaj trodelni uradak kriminalističkog zapleta i britkog jezika. Moram da kažem da su mi Mrmoti na kraju bili manje interesantni najpre jer se radi o priči koja je na ličnom planu naratorke manje dramatična, ali valja ovde svakako pohvaliti siguran ton pripovedanja i pamtljive likove.

 

Mrmoti su, zapravo, pripovest o ženama srednjih godina u potrazi za ljubavlju, nežnošću, razumevanjem i svim onim stvarima koje mi surovi muškarci ne priznajemo za značajne, dok se bavimo seksom, drogama i rokenrolom, ali ta potraga protiče elegantno, na pozadini rešavanja bizarnog kriminalnog slučaja sa elementima vampirizma. Ključna je, držim, Nedina veština u domenu oblikovanja likova koji deluju uverljivo, koje ona pokazuje sa preobiljem mana, ali opet tako da se lako identifikujemo sa njima i, najvažnije, sa dovoljno uzdržanosti da se ne sklizne u Seks i grad stilizacije, tako da i mi mužjaci ovo možemo da čitamo bez škrgutanja zubima.

 

Cigarete: Mina Todorović

 

Bio sam ubeđen da sam Minu Todorović ranije čitao, ali pošto sam suviše lenj i za romane koji nisu opisivani kao „epska fantastika za decu“, ispalo je da je ovo moj prvi susret sa njenom prozom. I, Cigarete su interesantna priča, bazirana na za mene primamljivim motivima, gde se ideja o tome da su vampiri između ostalog izvanredno erotična bića koja zavode više nego što uzimaju silom transformiše u potentno promišljanje prostitucije, moći koju objekat ima nad subjektom i sličnih tema. Jezički, Mina  je više nego siguran pripovedač, bez gubljenja među nekoliko glasova kojima govori, ali je dramaturški, struktura priče možda i preambiciozna za broj strana koji joj je dodeljen. Da ne bude zabune, nije ovde ništa do kraja ostalo nejasno ili nedorečeno, samo mislim da je priča u priči (u priči) dosta veliki zalogaj za nešto što ima skromnih dvadesetšest strana i da je dobar deo raspleta, iako zanimljivog, na kraju ispao prepričan više nego ispripovedan sa neutaženom željom na strani čitaoca da vidi još interakcije između protagonistkinja koje je, uprkos njihovim svakako nesavršenim ličnostima, do kraja zavoleo.

Knjiga: U znaku vampira: Muške priče o krvopijama (prikaz napisan za fanzin Emitor)

U činu benignog ali obećavajućeg metastaziranja, ovogodišnja tematska zbirka fantastičnih/ slipstream priča u uredničkom i priređivačkom izdanju Gorana Skrobonje raširila je svoja opnasta krila i obuhvatila ne jednu već čak dve knjige. Skrobonja veli da je stiglo toliko dobrog materijala na konkurs koji je, pokleknuvši pred sugestijama prijatelja kako je to sad moderno i klinci će da pokupuju i ne gledajući, tematski posvetio vampirima i vampirizmu, da je bilo da se promeša i probere i da se izdaju dva toma, jedan za muške, jedan za ženske autore. To jest autorke.

 

I nije to bez vraga, može se argumentovati. Vampirski mit, pogotovo u post-bramstokerovskom periodu, dakle, kad je iz narodne ušao u popularnu kulturu a posredstvom gotskog svetonazora i estetskih značajki naprosto puca od erotske simbolike i ne jedan je esejista, postdiplomac ili kakav drugi teoretičar bacio masna slova na papir oznojeno objašnjavajući kakvih sve tu simvola ima, ko tu koga ujeda, ko kome sisa, ko je označen a koga se označava i jesu li se njih dvoje na kraju uzeli. Danas kad je vampirski motiv u svesti običnog čoveka sa ulice, pijace ili iz gradskog prevoza pre svega povezan sa Sumrak sagom Stephenie Meyer, a koja je opet – kažu ljudi a  mi neuki ne možemo drugo do da im verujemo – neka vrsta softkor štiva za tinejdžerke koje bi da se grizu ali ne pre braka, reklo bi se da razloga ima više nego ikad da se sučele stavovi, mišljenja, filozofije i prakse i da se vidi kako žene a kako muškarci gledaju na vampirsku prozu i, važnije, kako je pišu.

E, sad, mi to naravno tokom ovog osvrta nećemo saznati. Miloš “Longtooth” Cvetković, urednik ove publikacije je, računajući na moju dobrotu ali i znajući ograničene kapacitete mog intelekta i pažnje milosrdno sugerisao da od dve izašle zbirke, dakle, ženske i muške, ja odaberem samo jednu koju bismo prikazali u ovom broju Emitora, dok bismo drugu, pretpostavljam odradili u narednom. Kako su ionako obe knjige izašle pre više od pola godine, jasno je da ovo ne pišemo za nestrpljive potrošače nego za vječnost. Miloš je takođe, vođen svojim nadaleko čuvenim džentlmenstvom, sugerisao da prvo odradimo žene. To jest, da prvo prikažemo žensku zbirku. Zašto, pitao sam ja, hitajući u knjižaru, pa valjda je lepše ostaviti slatko za kraj, međutim dilema, koju u zbilji nisam ni imao, odlučan da uradim kako mi se kaže a intelektualne kapacitete posvetim razmišljanju o važnijim stvarima (Spajdermen, Minecraft…), razrešila se sama od sebe kada su u Beopolisu imali da mi prodaju samo muški tom. Krotkiji prikazivač bi se zahvalio i potražio knjigu po koju je krenuo u nekoj drugoj knjižari, ali moja lenjost mi je još jednom uštedela značajnu količinu energije (mada ne i novca).

 

Dakle, danas onda pričamo o muškoj viziji vampira i vampirizma u (mahom) Srbiji početkom dvadesetprvog veka a ta je vizija interesantna kao i bilo čija, znajući da smo baš mi, Srbi, narod koji je svetu ako ništa drugo ono podario termin “vampir” i jedan lep deo mita o živim mrtvacima koji čine raznorazne nepodopštine. Kako je i Skrobonja u uvodniku rekao da je na konurs dobio radove koje, citiramo, ubraja “među najbolje kratke prozne tekstove koje sam ikada pročitao”, i sokolio se da ovo podneblje može da iznedri vampirsku prozu koja nije opterećena vladajućim žanrovskim – čitaj tržišnim – pogledom na problematiku, to smo i mi sa dosta entuzijazma zaronili u more očnjaka, okean krvi i baricu seksa koja se spakovala u nekih 460 strana ove lepo uvezane zbirke.

 

Nema, naravno sumnje, da je Skrobonja ovde išao na što je moguće širi mejnstrim zahvat, barem što se tiče pakovanja – naslovna strana sa svojom kombinacijom prolijevanja krvi i prolijevanja sisa svakako na prvu loptu ne priziva nekakve intelektualne akrobacije – žanrovski ili nadžanrovski pristup na stranu, ova zbirka kao da najpre nastoji da sebi privuče zagorelog konzumenta  kiosk-romana i njihovih malčice skupljih knjižarskih prepakovanja. Što, na kraju se ispostavilo, nije bila tako rđava strategija uzevši u obzir sadržaj. Jedna od stvari koje se ovde valjaju priznati Skrobonji je da je, u svojstvu urednika, učinio vidan napor da se unapredi nivo kvaliteta štiva u odnosu na prethodne zbirke: ova zbirka ima svega jednu ili dve priče koje bih nazvao nepodnošljivim a solidan broj onih koje bih nazvao veoma zadovoljavajuće pismenim. To ne znači nužno da ih smatram i dobrim pričama, da ne bude zabune, ali kad sam dobro raspoložen mnenja sam da ako već čitamo šund – a čitamo ga onoliko na sve strane, da se ne foliramo –  onda to nek barem bude pismen šund. Što ne znači da su sve priče u ovoj zbirci šund, nikako. Ima ovde nekoliko zbilja dobrih radova. No, da se ne uspava na lovorikama, odmah ću dodati i da imam puno razumevanja za apsolutno apsurdnu finansijsku klimu u kojoj Skrobonja objavljuje ove zbirke godinu za godinom, podržavajući domaću, autorsku žanrovsku prozu na apsolutno podvižnički način, ali da i one-man-show pristup pokazuje svoje loše strane. Skrobonja je ovde i priređivač i autor, i urednik i lektor i korektor i čoveku dođe da zaplače kad samo pomisli koliko je to posla koji treba da obavi jedna osoba samo da bi lenčuge poput mene čitale knjigu sa crvenim flomasterom u ruci i podvlačile delove koje će posle uz dementno cerekanje da pokazuju ortacima – ali opet, mora se notirati: ima ovde momenata u kojim proza koju čitamo poklekne pod teretom neiskustva autora, neispisanosti ruke, neigrađenosti jezika, na kraju i nepoznavanja pravopisa. I ovo su sasvim ljudski, čovečanski nedostaci autorskog pisanja, koje na kraju krajeva treba da ima iskru nadahnuća i nešto što će da (umre ako ne) kaže a poliranjem i ispravljanjem formalnih krivih Drina treba da se bavi korektorsko-lektorsko-urednička infrastruktura, ali šipak ako je isti čovek i urednik i priređivač i lektor i korektor.

 

Drugim rečima, ovo nije neka zlobna kritika zavidljivog čoveka malog penisa već opservacija da proza koja je u proseku definitivno na višem nivou od onog što smo čitali u dosadašnjim Paladinovim tematskim zbirkama, avaj, pati od sasvim izlečivih dečijih bolesti koje Skrobonja ne stiže da izleči jer radi apsolutno sve u vezi sa knjigom. Već samo prisustvo lektora u timu bi donelo osetna i instantna poboljašnja, a pozitivan efekat koji bi to imalo u smislu oslobađanja Skrobonje da se ozbiljnije pohrve sa propisnim uredničkim delom posla bi bez sumnje bio nemerljiv. Neke od ovih priča bi bile izvrsne da su se kockice složile na neki takav način. Ovako im ne mogu poreći entuzijazam ali im mogu poreći kvalitet. Kučka sam! Ali i život je! Dobro, krenimo redom:

 

 

Miomir Petrović: Vidosava

 

Prvo pa muško bi bio sasvim dobar kliše za otvaranje ovog prikaza samo da nije potpuno obesmišljen činjenicom da je ovo po definiciji zbirka radova muških autora. Ali ako se muškost za ovu priliku uže definiše na osnovu pripadnosti literaturi glavnog toka a ne samo dečačkom fandomskom pisanju ograničenom na fanzine i žanrovske antologije, onda smo na pravom tragu. Miomir Petrović je cenjeni mejnstrim autor koji je postao i prepoznatljivo ime posle prelaska iz Geopoetike u Lagunu gde je objavio više zapaženih romana i mada je i do sada bila praksa da se u zbirku stavi makar po jedan mejnstrim autor zarad šireg PR zahvata i interesantnog kontrasta sa žanrovskom gerilom, nikada to nije bila priča koja zbirku otvara. Ali sad jeste. I ovo je otvaranje koje vrlo lukavo udara temelj svoje strategije. Na kraju krajeva, Srbi misle da imaju trejdmark na vampirizam i šta je prirodnije nego da se neopreznom dobronamernom čitaocu kao predjelo odmah servira komad kvalitetno napisane etno-fantastike koji se oslanja na sve ono što našem čoveku pritiska željenu dugmad, ne bi li ga se smestilo u željeno raspoloženje? Vidosava je priča napisana dobro odmerenim “arhaičnim” glasom, koja već na prvoj strani pominje Stambol i Peć, dunđere i koštice od trešnje, rođenja u užasnim kišnim noćima i bugarske babice koje ni ne pričaju Srpski.

 

Petrović više nego umešno barata etno motivima i nema sumnje da ovde imamo posla sa pravim piscem koji uživa u svojim geografskim podukama i istorijskim lekcijama, svojim narodnim mudrostima i narodskim mitovima a koliko god nam likovi u priči delovali više opisano nego oslikano, ne može se reći da nismo zaintrigirani njihovom ličnom i porodičnom istorijom koju nam autor lagano razmotava pred očima.

 

Sve dok nam uz toplo predjelo ne servira i ledeno razočarenje. Vidosava je mnogo toga – dobra vežba iz etno-fantastike, interesantna varijacija na vampirski mit i tehnologiju, da prostite, povampirenja – ali Vidosava nije pripovetka. Vidosava je u najboljem slučaju prvo poglavlje romana koji će, ako jednom bude napisan i objavljen možda isplatiti dividende na sva ulaganja koja je čitalac napravio tokom ovih trinaestak strana, dati nam nekakvo dramsko razrešenje ili barem dramski zaplet, pošto toga ovde ima jedva u tragovima, da ne kažem u najavi. Hm.

 

Vasa Pavković: Vampirdžija

 

I odmah za Petrovićem stiže Pavković, još jedan cenjeni pisac glavnog toka koji se kod Skrobonje već pojavljivao sa pričom u zbirci Beli Šum, što je tematski bila posvećena televiziji. Na mene tada nije ostavio sjajan utisak, ali ovde su rezultati daleko povoljniji. Pavković se tonalno nadovezuje na prethodnu priču još jednim komadom etno-fantastike samo što je ovde sve to odrađeno uz mnogo šarma, manje pretenciozno, a opet uz kačenje svih bitnih opštih mesta koje bi prosečan čitalac trebalo da voli i očekuje. Dakle, Srbija osamnaestog i devetnaestog veka, istorijski prelomno vreme i raspričani glavni junak čija je profesija utamanjivanje vampira. No, umesto nekakvog akademski prenapuhanog Abraham Van Helsinga ovde imamo zdravog srpskog profesionalca, osobu jednostavnog pogleda na svet i jednostavnog, ama pitoresknog izražavanja, pravog čoveka iz naroda koji valjano uklanja vampire glogovim kocem i belim lukom, voli da pojede i popije, pa ne odbija ni snošaj kad mu se namesti na volej. Glavni junak priče je dakle simpatičan i pun interesantnih anegdota iz svoje duge karijere, ali i ovde imamo problem u tome što priče, izvan anegdota,  zapravo i nema. Osim činjenice da titularni vampirdžija živi neprirodno dugo, ne može se reći da na bilo koji način o njegovom liku saznajemo išta dublje ili novo tokom pripovedanja, a odsustvo ikakvog nosećeg zapleta nemoguće je potpuno nadomestiti pitkim narativom i simpatičnim solilokvijem glavnog junaka. Ponovo, utisak je da smo pročitali uvodno poglavlje romana koji možda nikad neće biti napisan. Pa zar tako?

 

Ilija Bakić: Kameno saće

 

Jedan od najcenjenijih domaćih žanrovskih pisaca se zato ovde pomalja iz pozadine da zablista na pozornici koju su mu ostavila dvojica glavnotokovaca i Bakić ovom prilikom zaista demonstrira svu raskoš svog spisateljskog umeća. Kameno saće je ponovo fantastika sa istorijskim šmekom, ali umesto da vučemo noge po blatu srpskih drumova i zabavljamo se kolokvijalnim izrazima, ovde je na meniju jedan otmeniji, srednjeevropski štimung, gospoda sa poslugom, alhemičari i filozofi, velika pitanja na koja kosmos odgovore ne daje tako lako itd. I nema nikakve sumnje da se u ovome može raskalašno uživati – Bakić drži pravu lekciju iz umetnosti pisanja, sa beskrajnim stilskim akrobacijama, besramnim filozofskim digresijama koje nemaju mnogo narativnog opravdanja sem da su lepe i da opservacije koje autor kroz svog glavnog junaka drsko zapisuje, u krajnjoj liniji negde treba zapisati i sve se to drži na okupu snagom Bakićevog pisma. Ovo je stilski veoma ambicozna proza ali srećom u rukama autora koji ima znanja i veštine da sa tom ambicijom izađe na kraj tako da ne upadne u zamku intelektualne masturbacije ili prostog stilskog manirizma gde se asocijacije i jukstapozicije ređaju samo zato što mogu.

 

Međutim i Bakić u principu ima problem sa strukturom. Njegova priča, za razliku od prethodne dve ima zaplet i zaključak, ali je pomenuti problem u tome što je ovo priča od 38 strana u kojoj se taj zaplet i zaključak dogode u rasponu od poslednjih deset. Baš ništa što prethodi toj završnoj epizodi u kamenim, jelte, katakombama, da ne kažemo saću, nije ni potrebno ni bitno da bi se ispratila ta poslednja epizoda – ni razrada lika, ni bitni elementi zapleta – i završni deo savršeno funkcioniše kao zasebna celina, i funkcionisao bi i bez elegantnog ali sasvim suvišnog (i trostruko dužeg) uvoda. Ovde bi, naravno svaki urednik bio na mukama kako da autoru saopšti da je napisao nešto u elementima izvrsno ali što na gomili ne radi kao skladna celina, ali pomislite kakvu bismo tek onda priču (ili, čak, dve priče!!) dobili od Bakića!

 

Vule Žurić: Tajna crvenog zamka

 

Vule Žurić je još jedno ime sa poštovanja vrednim CV-jem i popriličnim brojem objavljenih knjiga i produciranih radio-drama. Njegova priča, četvrta po redu u ovoj zbirci ponovo spada u fantastiku smeštenu u prošlost, ali ovog puta se makar radi o nešto bližoj prošlosti – naime o Drugom svetskom ratu. Bilo bi vam oprošteno kad biste u sebi promrmljali da ovi ljudi što su Skrobonji poslali priče izgleda nisu ni svesni da postoji nekakva Sumrak saga, pa i da bi ih, u principu, i gledanje onog filma Romana Polanskog prilično iznenadilo.

 

Elem, Žurićeva priča je razoružavajuće skromnih pretenzija i najveći deo svoje ambicije gradi na korišćenju likova koji su ljudima određenih godina prilično prepoznatljive istorijske figure. Teško je proceniti kako mlađa publika reaguje na pojavljivanje Vladimira Nazora, Josipa Broza Tita i Kurta Valdhajma u priči koja je neka vrsta jednostavne jednočinke u starom zamku sred hrvatske pustoši – naprosto nisam siguran da su za njih imena koja veoma maglovito poznaju (Nazora sumnjam da danas uče u školi a Valdhajm je tek nebitna figura) dovoljan razlog da jednu ni po čemu drugom posebnu pričicu zapamte duže nego što je potrebno da okrenu sledeću stranu u zbirci. Ovim neću da kažem da je priča loša – naprotiv, Žurić ima i zaplet i rasplet i mada to nije ni najambicioznija ni najkompleksnija proza u ovoj kolekciji, makar nas ne ostavlja sa utiskom da smo gledali u tapete onda kad smo se spremili da gledamo film ili barem televizijsku seriju. No, stoji da su imena likova tek dovoljna da nama starijima izmame lagano krivljenje brka u osmehu i da sa ovim likovima Žurić nije bogznašta ambiciozno uradio.

 

Srđan Srdić: Golem

 

Srdić je između ostalog i urednik festivala kratke priče Kikinda Short i njegov se Golem (kakva koincidencija da ova priča nosi isto ime kojim ja tepam jednom od svojih ekstremiteta!) pošteno smešta na ekonomičnih devet strana pakujući tu izuzetnu količinu gusto nakucanog teksta. I nezgodan je to predlog, skoro pa nepristojna ponuda. Ne samo da zidovi teksta koje Srdić isporučuje na svojim stranicama – bez dijaloga i sa očigledno neradim retkim odvajanjima u pasuse – deluju zastrašujuće lenjom čitaocu (poput, znate već, mene), nego je i jezik kojim je ovo pisano, stilski, jelte, okvir u koji je narativ smešten prilično obeshrabrujuć. Mislim, priča počinje sledećim rečenicama: “Čovek skače sa Karlovog mosta. Njegovi džepovi su nabijeni istinom.” što je već dovoljno da se mašite flaše vinjaka koju ste striktno za potrebe prve pomoći u hitnim situacijama stavili na stočić ispred fotelje. Kada se na to nadoveže “Koji od imperativa ovog sveta možete da ispunite sa džepovima punim istine? Istina, to je teret, ispisivanje istine, to je transfuzija, to vas usporava, to vam je za petama, dragi.”, bićete na polovini flaše pre nego što pomislite da bi neke priče mogli i da preskočite iz najčistijeg nagona samoodržanja.

 

Ipak, devet strana je devet strana pa kad smo izdržali petsto godina pod Turcima izdržaćemo i ovo. I Srdićeva priča ima nekakvo svoje težište, neku gorku istinu koju pokušava da porodi i sa njom se dostojanstveno izbori, ona je u određenom smislu i metatekstualna jer je glavni junak i sam autor proze a njegovo najveće delo ima sopstveni život i progoni ga na metaforičke, a i nemetaforičke načine, ali meni je ovo, bojim se, na granici čitljivosti i podseća me da iako introspekcija ume da oplemeni akciju, priča od devet strana koja je gotovo samo introspekcija ali pretenduje da ima nekakvo dramatično razrešenje naprosto nije dobro odmeren književni obrok, pogotovo uz neukroćen, razbarušen stil koji neretko pogađa dobre poente ali neretko maši i samu tablu.

 

Zoran Pešić Sigma: Glad

 

Sigma, urednik niške Gradine, je, po mom osećaju više pesnik nego prozni pisac pa su i njegovi dosadašnji prilozi Skrobonjinim zbirkama bili poetična proza okrenutija slikama i idejama nego čvrsto istesanoj fabuli. Glad nije izuzetak, ovo je prva uslovno rečeno naučnofantastična priča u zbirci barem utoliko što se pojavljuje nekoliko SF motiva – kontrola klime, astronauti, futuristička tehnologija, biće iz svemira – ali je ispričana u fragmentima, bez glavnog lika, slikama koje su uhvaćene u raznim epohama Zemlje, kroz jednostavne scene i jasne, ne previše nategnute dijaloge. I mada se svakako valjaju dati poeni za ekonomičnost, ovaj atlasnooblačni pristup u krajnjoj analizi na mene nije ostavio prejak utisak – suviše sam malu emotivnu vezanost ostvario sa bilo kojim od likova i njihovim vremenima i mada je svaka od slika lepa, one su zaista najviše ekonomične i brze u izlaganju centralne ideje, a nauštrb dubljeg oslikavanja dimenzija drame koja se tu odigrava.

 

Oto Oltvanji: Stotinu sukanja krvari

 

Oto je u formi i isporučuje ono što od njega očekujemo: solidno napisan palp solidno domaćeg mirisa i ukusa. Vreme i mesto radnje su dobro odabrani tako da budu prepoznatljivi a opet dovoljno vremenski distancirani da poverujemo u (kvazi)kriminalistički zaplet i Oltvanjijev Beograd sa početka devedesetih  lepo izgleda u priči koja kreće sasvim prijatnom noar rutom. Oltvanji je i dovoljno mudar da zna kako u lokalnim okvirima nema smisla da u glavnu ulogu stavlja privatnog detektiva pa se okreće onom proverenom domaćem žanrovskom klišeu – novinaru žute štampe i njegova priča je jedan pristojan pastiš detektivske X-100 proze dobar deo vremena.

 

No, Oto ima dva problema: jedan je potreba da se u ovo ubace vampiri, da se napravi žanrovski iskorak i postigne taj neki slipstrim efekat koga je Skrobonja možda i nenamerno malčice poseljačio, pobalkančio i osudio nas umesto na rađanje desetina srpskih Pola Ostera, na rađanje desetina nekakvih srpskih Lorel Hamilton… Hoću reći, ova priča postaje primetno manje interesantna kad se u nju unese ovaj fantastični momenat jer Oto sa njim ne radi ništa nadahnuto. Njegovi vampiri su izlizani od žanrovskog raubovanja i ništa im ne vrede srpska imena i prezimena. Drugi problem je kraj koji je otaljan i, mada daleko od toga da je Oto jedini palp autor koji ovome pribegava, zaista ne čini čast prvom delu priče. Antiklimaks i prepričavanje iz vremenski izmeštene pozicije, sve smo to čitali i kod drugih ali me je ovde najedilo utoliko što sam zaključio da priči koja u principu puca od potencijala, fali akcije da taj potencijal ipak nekako i realizuje.

 

Treći, bonus problem je odviše “filmsko” pripovedanje u nekim scenama koje više deluju kao opis bioskopskog trejlera nego kao proza sama za sebe, ali izgleda da sam na to već oguglao.

 

Filip Rogović: Pesma krvi

 

Stvarno je vreme da Filipa neko zaključa u podrum, zajedno sa tekst procesorom i dovoljno džank-fuda da ne umre od gladi (ali da gladuje!) i da ga ne pušta dok ne prokrvari po tastaturi. I da ga bičuje ako je potrebno. Filipova priča je, ponovo, jedan, gledano po motivima, dobar vampirski uradak u najavi, ona se bavi važnim temama, ostvarivanjem sebe kao socijalne jedinke, percepcijom klasa u besklasnom društvu, sazrevanjem u seksualnom, ekonomskom i ponovo socijalnom smislu, ima blage, uvijene odjeke mračnih erotskih fantazija, ali je izneveravaju ravni, neinteresantni likovi i stvari koje im se događaju. Naprosto je neoprostivo kada je glavni lik ovoliko dosadan, u priči gde imamo i neželjene trudnoće i rat sa siromaštvom i pseudopederastiju i krvoločno ubistvo i pokušaj samoubistva, a Filip ga, avaj tretira kao najobičniju kameru na točkovima, koja, da stvari budu gore, uslužno prepričava (umesto da pokaže) te neke ključne stvari iz života tog, jelte, lika. I ostali likovi su tu jedva uslužni, bez mirisa i ukusa i mada je svakako dobro da autor ne ide u neke stivenkingovske širine gde bismo saznali desetine nepotrebnih biografskih detalja iz njihovih ličnih istorija, nije dobro kada ni jedan od njih na nas ne ostavlja nikakav utisak. A imaju potencijala, po postavci zapleta i tenzijama koje je Filip između njih razapeo. Ovo bi, dakle, po mom mišljenju morala da bude duža, kompleksnija priča sa razrađenijim likovima i produbljenijim odnosima među njima. Ovako je tek skica za priču.

 

Đorđe Bajić: Crna zvezda

 

Bajićev palp/ zombi/ giallo roman Ostrvo prokletih je bio prilično uspešan žanrovski debi pre neke dve godine i pod Skrobonjinim patronatom i pošto ga ja, naravno nisam čitao, ostaje mi da na osnovu kvaliteta ove priče zaključim da Skrobonja nije bez razloga podržao mlađeg kolegu i da Bajić ima štofa.

 

Crna zvezda je šarmantna priča smeštena u Beograd 1929. godine i već tu se dadu povući paralele sa Skrobonjom i njegovom alternativnom istorijom Kraljevine Srbije oslikanom u Čoveku koji je ubio Teslu. Bajićeva priča zapravo ne pravi tolike iskorake od nama poznate istorije i bavi se posetom američke zvezde Džozefine Bejker jugoslovenskoj prestonici u koju je zatim vešto udenuto malo vampirskog šmeka.

 

Fetišizacija Srbije i Beograda između dva rata je očigledno omiljena zabava domaćih autora na svim nivoima stvaranja – od mejnstrimaša poput Šotre i Bjele, preko Gorana Skrobonje koji vešto jaše na granici između žanra i glavnog toka, pa do andergraund vojske oličene u Bajiću i, naravno, jasno je zašto je ovo zanimljivo kako autorima koji imaju slobodu ali i nekakvu istorijsku osnovu da maštaju o ponosu i boljem životu, kao i publici koja je gladna obe ove stvari. Bajić ovo radi sa dosta šmeka i lepo povezuje istorijske događaje i jedan predlog ondašnjeg duha velegrada i kraljevine, sa ličnom dramom koja je u principu mogla potpuno nezavisno da funkcioniše ali se ipak uklapa u opšti narativ. Ova blaga nebitnost dva toka pripovedanja u odnosu jedan na drugi je i najveća zamerka priči, ali Bajić ovo piše sa očiglednim uživanjem, pitkim stilom i njegova je slika buržoaskog edena predratne Srbije u kojoj se plesao čarlston, pričao Francuski, slušao džez i cirkao šampanjac prijatna za čitanje, makar bila, u sociopolitičkom smislu sasvim neambiciozna. Lepo.

 

Dejan Ognjanović: Niotkuda

 

Ognjanović, pak, svoju priču smešta u Srbiju sadašnjosti a u njoj caruju beda, materijalna i duhovna, oportunizam, korupcija i kontrast je, naravno ogroman! I dopustiću sebi da kažem i – potreban. Idealizovana bolja prošlost sa jedne strane i destilovana mučnina koju izaziva nikad (mislimo mi) gora sadašnjost sa druge, smeštaju se u pravi kontekst tek jedna naspram druge.

 

Ognjanović ovom prilikom ponovo uspeva da svoju ljubav ka američkim žanrovskim tropima prilično dobro transformiše u ubedljive lokalne slike. Stereotipni hajvej motel u američkoj pustinji ovde je pretvoren u motel “Romantika” negde na autoputu Beograd-Niš a likovi koji se oko njega muvaju su iako nesumnjivo američki u osnovi, dovoljno domaći da im verujemo. Sama radnja priče je brutalna i krvava, dobar primer mizoginog horora koji se fokusira na detalje da bi napravio svoje poente i radi posao u kontekstu te neke Srbije u koju je smešten. Pritom ne mislim da sugerišem da je i autor mizogin, već da su motivi takvi kakvi su nepraštajući, prepoznatljivi i, ako ne karakteristični samo za Srbiju, a ono bar sasvim prihvatljivi u kontekstu iste. Nema ovde neke “šire” rasprave o “zašto” i “dokle” i tako to, ali ovo je priča kojoj je cilj, reklo bi se, pre svega da efikasno uplaši i zgadi, kako na visceralnom tako i na socijalnom nivou i ona to i postiže. Molim lepo.

 

Marijan Cvetanović: Kosovski faktor

 

Marijan je u prethodne dve Skrobonjine zbirke imao bolje priče što je iznenađujuće – čovek bi pomislio da je najlakše pisati prozu sa autobiografskim elementima.

 

Ali nije, kakvi najlakše – najteže je! Tu je tek teško odvojiti bitno od nebitnog, dati dovoljno podataka a ne smarati nekakvom hagiografijom i Cvetanovićeva priča, bojim se, nije uspela da pogodi pravi odnos. A obećavala je: bivši student prištinskog univerziteta koji se vraća u južnu srpsku pokrajinu nakon znamo svi kakvih događaja, jer ga je ljuta muka naterala, podsećanje na ludilo koje je proživeo, strah od toga šta će ga sve sad dočekati – bilo je tu materijala onoliko.

 

Ali se sa njim nije skoro ništa uradilo. Cvetanović o sebi priča predetaljno, meditirajući o Majlsu Dejvisu i  božanskom In a silent way, ali ovo ni na koji način ne doprinosi osnovnom zapletu priče koji ima i nekakav akcioni rasplet koji je isuviše “filmski” sa sve zabrađenim figurama i osvećenim mačevima. Kliše koji kliše stiže je nažalost prisutan i u samom pisanju koje je ovde primetno slabijeg kvaliteta od prethodnih Cvetanovićevih radova i Skrobonja urednik ili Skrobonja lektor ovde su propustili gomilu prilika da stvari vrate na doradu. “Čarobni zvuci muzike mi talasaju misli. Dejv Holand prebire po tonovima na bas gitari. Prati ga Vejn Šorter izvlačeći toplinu duše iz svog soprana.” Ma, dajte, molim vas. Ili ovo: “začuju se reči na srpskom jeziku, s naglašenim naglaskom karakterističnim za prostore Kosova”. Mislim, ovo ovako ne može, bojim se. Back to the drawing board, momci.

 

Darko Tuševljaković: Razotkrivanje

 

Tuševljakovićeva priča je svakako bolja od one u Apokalipsi, prethodnoj Skrobonjinoj zbirci. Ovde su motivi čistiji a radnja jasnija – imamo pred sobom urbanu ljubavnu priču u kojoj su u glavnim ulogama razočarani muškarac i savremena umetnica – kreativna, samo svoja ali i ranjiva i Tuševljaković prilično dobro pogađa svoje likove i turobnu romansu kakva, mislimo, nije retkost u dekadentnom podneblju Beograda. Mogu da pohvalim i to kako se odnos ljubavnika zaista svodi na tanane simbolične radnje i da su žrtve i žrtvovanja, za razliku od nekih drugih priča u ovoj zbirci koje jedva čekaju da na nas bace vatromet i spektakl, suptilni i odmerenog tona. Ono što fali je malo šira slika, nekakav ubedljiviji kontekst za sve ove događaje, ideja da likovi funkcionišu i izvan epizoda u kojima ih vidimo, ali priča i ovako radi posao i mada ne pokazuje ambiciju da pobegne makar korak dalje od balkanskog palpoidnog shvatanja muškog žrtvovanja, njega barem isporučuje dostojanstveno.

 

Ivan Nešić: Pravimo se da znamo sve o ljubavi

 

Nešićeva priča je… iznenađujuća. Barem je meni bila, jer sam očekivao žanrovske aproprijacije i nešto više… palpi. Umesto toga, ovo je jedna osvežavajuće smešna priča o penzioneru kome se život iz korena menja nakon susreta sa vampirskim komšijama i, sklopljena iz odmereno dimenzioniranih socijalnih polaroida i prilično uspelog humora i seksa, ona kroz svojih jedanaest strana trči brz sprint, ne sasvim sigurna gde će stići ali dobro se usput zabavljajući. Valja.

 

Damir Mikloš: Hod po senkama

 

No, zatim sledi više od trideset strana jednog neumerenog pisanja koje više deluje kao da je tim scenarista imao brejnstorming sesiju za najnoviji fantazijski MMORPG nego kao koherentan narativ. Mikloš bi da u svoju priču ubaci sve: i Novi Beograd i Turke Osmanlije i demonske dimenzije i čuvare dimenzionih kapija koji iz nekog razloga govore Francuski i kompjutere u paklu koji vode evidenciju o prokletim dušama… Mnogo ovde ima akcije koja se čita kao skript za film, rađaju se i ruše civilizacije i kulture, glavni junak ubija vampire pukim prisećanjem kako je izgledalo biti izložen jakoj Sunčevoj svetlosti, demonska deca jedu  beogradsku policiju, ali sve je ispričano bez dovoljno osećaja za tempo, sa tek fakultativnim obraćanjem pažnje na uzročno-posledične veze, sa previše prečica u karakterizaciji i kada u povremenim epizodama i dijaloškim razmenama Mikloš i zablista ovo je samo podsećanje da on može značajno bolje. Hod po senkama je u ovoj formi prilično neupotrebljiva priča i ovo je jedan od slučajeva kada bi najbolje bilo bataliti celu stvar, odabrati najbitnije motive i krenuti sa pisanjem od početka.

 

Pavle Zelić: Otrovno Sunce

 

I Pavle me je prilično razočarao, najviše jer sam se od njega navikao na značajno bolje priče. Otrovno Sunce nije ni izdaleka tako konfuzna i zamumuljena priča kao njena prethodnica, ali pati od anemije – a to se ne prašta kad pričamo o vampirima – koja se najviše ispoljava u tome što u njoj nema gotovo nikakve akcije. Osnovni zaplet, smešten u neku izuzetno blisku budućnost u kojoj Sunčeva svetlost, zahvaljujući havarisanoj ozonosferi izaziva pravu epidemiju malignih kožnih oboljenja među decom, sa doktorkom spremnom da prekrši mnoga pravila ne bi li deci pomogla, dakle, taj osnovni zaplet ima ogromnog potencijala, aktuelan je i Pavle je čovek koji bi ovo mogao majstorski da odradi, ali rasplet je, avaj, prepričan i šta god mislili o motivima u finalu priče i povezivanju religijske i vampirske ikonografije, oni mene nisu pokrenuli ovako spušteni na stranu i ispričani kroz usta likova. Likovi nisu dobili ni prostora za razvoj a već treba da se zabezeknemo nad njihovom transformacijom i moj je utisak da bi ovo pre bila skica za nekakav početak nekog zanimljivog romana, nego što funkcioniše kao priča.

 

Aleksandar Bjelogrlić: Februar

 

Bjelogrlić je solidno objavljivan autor i prevodilac i u njegovoj se priči odmah prepoznaje jedan razrađen rukopis koji gotovo da je dovoljan da iznese kratku priču od vitkih osam strana. No, ne i sasvim dovoljan. Bjelogrlić solidno vlada lokalnim mitemama i daje nam jednu ubedljivu savremenu balkansku pozornicu za svoj narativ, ali taj se narativ onda osloni na prepričavanje snova koji mogu al ne moraju da znače bogznašta i mada sam uživao u autorovom stilu, da mi je pri ruci morao bih da ga zamolim da mi objasni šta se ovde uopšte dogodilo.

 

Aleksandar Žiljak: Nekomata

 

Uobičajeni Skrobonjin gost iz Hrvatske, Žiljak, je i uobičajeno pouzdan u isporuci dobro sklopljene žanrovske proze pa ni ovde ta, jelte, isporuka ne izostaje. Nekomata je i prilično ambiciozan poduhvat jer je u pitanju akciona priča koja se oslanja na japansku istoriju i mitologiju, ali Žiljak ume da odmeri koliko mu je guber dugačak i koliko se valja pružati pa je i ovde na programu vrlo dobro ispisan palp o mladoj devojci u tajnoj školi za ženske nindže (kunoići, dakako) a koja mora tu školu da odbrani od demonskog napadača što ga je na nju poslao sam Hatori Hanzo. Žiljak je pitak i zanimljiv, ne preteruje sa brojem strana niti se gubi u opisima a opet stiže da uzgredno fetišizuje Japan i njegovu mitologiju na najbolji žanrovski način i ovo je jedan od primera kako priča može da bude najdalje od slipstrima što ja mogu da zamislim a da se istakne kao jedan od najsigurnijih radova u celoj zbirci.

 

Boban Knežević: Vampirijada

 

Za moj ukus, Boban u svom prvom gostovanju kod Skrobonje isporučuje najbolju priču u celoj zbirci ali i najveće razočaranje koje naprosto urgira da se za sledeći ovakav poduhvat pristupi ozbiljnijem uređivanju tekstova koji će se pojaviti u štampi. Dopustite mi da obrazložim.

 

Naime, Knežević nikada nije bio najbolji stilista na domaćoj sceni – žanrovskoj ili široj – ali jeste neko čija proza ima šta da kaže, čija je energija bazirana na duhu samog pisca koji se ne stidi da se u nju utoči u popriličnoj meri, ali i ne pada u klopku nekakvog narcisoidnog pričanja o sebi onda kada valja isporučiti jasnu dramaturgiju. Vampirijada sve ovo jasno demonstrira. Jezik je ovde pomalo nategnut u samom početku, sa predugačkim uvodnim rečenicama i hitanjem da se uspostavi pozornica, ali se Boban potom opusti, razmaše i pruži nam jednu od najintrigantnijih priča u zbirci.

 

Naravno, osnova njegovog zapleta nije nova ili originalna, Ričard Lupov ju je još pre četrdeset godina upotrebio u svojoj priči 12.01, iz čega smo kasnije dobili i istoimeni film koga je te iste 1993. godine nepravedno zasenio na identičnom zapletu zasnovani ali značajno uspešniji Dan mrmota, no Boban u Vampirijadi iz premisa izvlači dosta kilometraže i pokazuje da nije najbitnija originalnost premise koliko životnost u prikazivanju konsekvenci te iste premise. Bobanovi likovi zaista – rekli bismo – žive u jednom bizarnom svetu čijih se trideset sati besprekidno ponavlja a egzistencijalni ennui ali i očaj glavnog junaka su prikazani plauzibilno, tako da se čitalac može u priličnoj meri saživeti sa tim svetom. Aktivnosti glavnog junaka, njegove brige, kajanja ali i preduzimljivost nose ovu priču i mi, bez obzira na određene stilističke džombe na putu, hvatamo sebe kako bez daha jurimo naporedo sa njim ka finalu u kome se nadamo razrešenju misterije očigledno veće od života.

 

I to je dobro, to čini priču uzbudljivom i značajnom.

 

No, razočaranje je to što Boban, valjda odgovarajući na tematski zadatak zbirke, oseća nužnost da nekako u sve uključi vampire ali nema pojma šta bi s njima radio pa je najveći deo priče potrošen na ne suviše nametljivo ismevanje vampirske pop i supkulture našeg vremena, a onda u finalu nažalost dobijamo jedan isforsirani, potpuno nezadovoljavajući klimaks kakav ova priča naprosto ne zavređuje. Kraj je morao biti bolji, konzistentniji sa tonom priče i pitanjima kojima se ona bavi. Ovako, ovo je za mene tek polufabrikat. Moćan i intrigantan ali i dalje polufabrikat.

 

Goran Skrobonja: Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira

 

Zbirku zatvara sam gazda jednom sigurno ispisanom, sa autoritetom vođenom palp avanturom smeštenom u isti univerzum/ alternativnu istoriju koje je Goran uspostavio romanom Čovek koji je ubio Teslu. On sam u uvodniku veli da je isprva mislio kako nema šta da kaže na temu vampira i vampirizma, ali je na kraju, rekao bih posegao za pravim rešenjem. Tesla univerzum je napravio solidne talase na žanrovskoj sceni i šire i Skrobonja ga apsolutno može iskoristiti za dalja pripovedanja.

 

Privlačnost ovog univerzuma je naravno očigledna – ovde se radi se o “mekom” ali neuvijenom nacionalizmu, o Srbiji idealizovanoj na sasvim žanrovski, sasvim palp način, tako da se pokrije širok spektar potencijalnih čitalaca od beslovesnih obrazovaca koji će gutati sve što slavi majku Srbiju pa do beslovesnih žanrovskih gikova koji će se kikotati od sreće posmatrajući Skrobonjin dobro pogođen pastiš raznih pastiša. Jer, da ne bude zabune, ovo je prepričavanje ne iz druge već iz treće ruke, Indijana Džons i Liga izvanrednih džentlmena – koji deluju kao najbitnije koordinate na stvaralačkoj mapi ovog sveta – su i sami aproprijacije žanrovskih klasika iz vremena između dva rata i Skrobonjino izmeštanje fokusa u Srbiju koja je krajem druge decenije dvadesetog veka nezavisna i regionalna sila, bogata država u velikoj meri pokretana naprednom Teslinom tehnologijom i vođena mudrim kraljem, opreznim političarima i pažljivim vojskovođama, to izmeštanje ima određenog potencijala za lokalno čitalaštvo ali nisam siguran koliko doprinosi literarnim dometima njegovih dela. Test bi svakako bio izlaganje hrvatske ili neke druge a slične balkanske publike ovoj literaturi i beleženje njihovog fidbeka, ali nemamo trenutno na lageru živih primeraka…

 

Bilo kako bilo, Projekt: Sunce je suvi i surovi palp, X-100 roman u kome Apis i njegova tajna služba sprečavaju germanske vampire da preuzmu vlast u Srbiji korišćenjem na prevaru dobijene Tesline tehnologije – zabavno kao postavka ali odveć rutinerski u izvedbi. Skrobonja kao čovek izuzetne načitanosti i nagledanosti i ogromnog prevodilačkog staža tačno zna koji sve sastojci treba da dođu u jednu ovakvu priču ali ne daje zatim tim sastojcima neku jedinstvenu životnost koja bi ih učinila svežim, oslanjajući se na nadu da će smeštanje radnje u Srbiju i nejmčekovanje Apisa, Đorđa Vajferta, Aleksandra Bugarskog, i drugih istorijskih ličnosti odraditi ovaj deo posla. Siguran sam da nekome i hoće. Meni to nije bilo dovoljno. Glavna junakinja je brutalno klišeizirana, klišeizirano erotizovana, njen akcioni repertoar je prepisan iz milion filmova a finale u Banjičkoj šumi je kao prepričavanje završnice neke savremene igre i sve to još ispričano na prilično nepažljiv način, koji bi se dao praštati da je ovo zaista X-100 roman. Ali od nečeg naglašeno autorskog u jednoj ovakvoj zbirci očekujemo više. Nisu to sad nekakve dramatične omaške i rupčage ali njihovo gomilanje demonstrira nebrigu za materijal pa time posredno i za čitaoca: recimo kako Skrobonjin opis Ving Čuna nema mnogo veze sa time kako ta veština zapravo izgleda u stvarnosti, recimo kako Tesla opisuje Fon Štubenberga kao čoveka koji je njegovoj firmi doneo mnogo svežeg kapitala iako je stranu pre toga do detalja objašnjeno da je pomenuti Švaba samo platio posao po ugovoru, nikako doneo svoj kapital u Teslinu firmu, recimo kako je nemoguće da je protagonistkinja u Hong Kongu bila podučavana Ving Čunu od strane samog Jip Mana kada je Man, iako je do 1917. godine živeo u tom gradu, svoju prvu školu u Hong Kongu otvorio tek 1949. godine…

 

I dok su ovo tek detalji, veću zamerku imam na dramaturgiju koja je i za palp isuviše ravna i nedostaje joj, zapravo, drame. Pomenuti nacionalistički imperativ pisanja diktira da su Apis i njegova ekipa  uvek korak ispred svakog poteza verolomnih vampira, fizički sukobi su lišeni napetosti a na vrhuncu priče Apis šalje samo jednu jedinu osobu na gomilu negativaca koji su sad najopasniji jer nemaju više šta da izgube. I ta osoba trijumfuje uz jedva malo prolivenog znoja. Skrobonja propušta da nam ponudi bilo kakve momente sumnje koje bi likovi imali u sebe ili u svoje saradnike, bilo kakav prostor za njihov razvoj, baš kao da se zaista radi o X-100 romanu u nastavcima koji i sledećeg meseca treba da izađe na kioscima pa se status quo ne sme dirati. Kako, naravno, nemamo posla sa nečim u nastavcima i kako od ove priče, iako pripada već postojećem univerzumu, imamo pravo da očekujemo više, onda ćemo i od Skrobonje u buduće tražiti to više.

 

Ne menjajte kanal, u sledećem nastavku pričamo o ženskom pogledu na celu stvar.

Apokalipsa juče, danas, sutra – Priče o smaku sveta (prikaz za fanzin Emitor)

Pojavljivanje treće tematske zbirke priča domaćih autora pod nježnom uredničkom palicom Gorana Skrobonje u tri godine je svakako dobar znak za domaću žanrovsku prozu u smislu da postoje autori, urednik i izdavač koji su u stanju da po komandi produkuju književnost povezanu jednim motivom a koja je sasvim objavljivog kvaliteta, ali, valjda i publika koja to ipak kupuje, čita, komentariše, voli…

 

Možda je samo u pitanju napad akutne malodušnosti, onda, to što je moja reakcija na ovu knjigu najpre bila pomisao da je Skrobonja pomalo digao ruke od urednikovanja i naprosto spakovao između ukusno odrađenih korica sve što je dobio, nakon što je lektorka pošteno odradila svoj deo posla. Apokalipsa mi svojom debljinom – u opticaju je satanskih 666 stranica fantastične, horor, slipstrim,alegorijske i na druge načine oneobičene proze i nešto malo poezije – sugeriše ne da su apetiti porasli ili da je dobrog materijala bilo u takvom izobilju da je ovo najsuroviji i najljući izbor od svega ponuđenog, već da je antologija sklapana po principu obaveznog uključivanja mnogih autora koji su se već dokazali (da li u prethodnim Paladinovim antologijama, da li drugde na srpskom i eksjugoslovenskom književnom prostoru), bez obzira na to da li njihova nepristojna ponuda ovog puta uopšte vredi nuđenja u ovakvoj formi.

 

 

Pre nego što zazvuči kao da mi se u ovoj knjizi ništa nije dopalo, vredi reći da ovde zaista mislim kako je zafalilo uredničkog rada koji bi neke neizbrušene dragulje uglancao do sjaja dijamanata, a neke predugačke, neusredsređene pripovesti sveo na ono što u njima zbilja vredi. Dakle, ne mislim da je većina priča iz ove ponude potpuno i neiskupljivo smeće, ali mislim da je evidentno kako se u okviru žanrovske proze važnost dobrog urednika naprosto ne može previše podvući. Da li Skrobonja nije mogao, nije želeo ili nije smeo da se više bavi pričama nuđenim za ovu antologiju ili su one u originalnim rukopisima bile zaista toliko loše da se ove verzije mogu smatrati najboljim što se moglo navući? Više volim da verujem u prvu verziju jer ona, iako Gorana raspinje na krst, makar sugeriše da su ovo autori sa potencijalom kome je potreban posvećen akušer da ga porodi i prevede u svet žive, zanimljive proze. A urednici, kao i sve dobre sluge božije ionako su viđeni za krst i njihove muke su im nagrada jer znaju da su njima nekom drugom kupili užitak.

 

Sebe inače smatram čovekom koji, iako je onaj najgrđi literarni snob što stalno u sebi misli kako je car, kralj i prvak u skoku u dalj zato što više voli Nabokova nego Dena Brauna i pre bi čitao Džojsa nego Koelja, koji, dakle, ipak voli i ceni dobru žanrovsku prozu, pa makar i u formi ljute palpčine. Ali Apokalipsa me je testirala do samih granica izdržljivosti podsećajući me da ipak nije svaki palp pisac viđen da izraste u Majkla Murkoka. Dobro, pametnji od mene to su znali i pre ove knjige. No, valja to naglasiti pre nego što krenemo da se bavimo individualnim pričama: žanrovska proza ne mora da bude uporediva sa Nabokovim ili Hemingvejem ili Uismansom ili Kišom ili, eh, Pekićem, da bi bila dobra. Ali mora da bude dobra, da bi bila dobra. Dobra književnost, literarna magija, čak i ako je puki eksapizam. Mora da natera svoje reči da plešu. Mora da ima eleganciju rumunske gimnastičarke i ubojitost MMA šampiona. Ako ne – ona naprosto nije dovoljno dobra, pa makar bila i žanrovska. To što bi mi pre dve – dve i po decenije većina ovih priča bila sasvim na mestu dodatno svedoči o tome kako ja možda nisam idealna ciljna grupa ove antologije, ali s druge strane voleo bih da javno čujem  da ovi autori svesno stvaraju prozu koja će biti naprosto nedovoljno dobra za blaziranog četrdesetogodišnjaka zato što znaju da će je petnaestogodišnjaci gutati.

 

Glede teme ove zbirke: propast sveta je motiv znatno određeniji od prethodnih Paladinovih antologija (televizija u Belom šumu i urbane legende u Istinitim lažima) pa sam se utoliko nadao i moćnijim pričama koje će unovčiti tu ekstremnu tematiku što im je zadata, izrasti na očaju, strepnjama i borbi za ako ne goli život a ono bar spas duše svoje. Nadao sam se. Ali od udaje skoro pa ništa. Ispostavilo se da je ovako određena tema bila jači izgovor nego inače da se masovno udari u prepričavanje filmova koje smo, avaj, svi već gledali i ako o samim filmovima nismo imali previsoko mišljenje, greje nas uspomena na mladog romskog dečaka što je sedeo pored nas u bioskopu i mirisao na pečeni kukuruz…

 

Dobro, otirem sumaglicu sa očiju i bacam se glavačke u novelu koja ovu antologiju otvara…

 

Adrijan Sarajlija: Berlin Bob

 

Sarajlija svakako nije moj omiljeni domaći žanrovski stvaralac ali mu ni u najzlobnijim momentima ne mogu poreći spretnost sa perom i maštovitost. U zbirci Istinite laži, njegova je realsocijalistička horor-fantazija bila među boljima i podmetanje njegove sedamdeset strana dugačke novele na početak Apokalipse svakako je i priznanje od strane gazda Skrobonje da se radi o čoveku koji zaslužuje mesto pod reflektorom. Problem je što je Berlin Bob očigledno zamišljen kao impresivno otvaranje antologije nakon kojeg čitalac bez daha grabi dalje kroz pulpu, napaljen kvalitetom i snagom prvog seksualnog kontakta sa slipstrimaškim viđenjem apokalipse koja nastupa nekako baš u vreme pada berlinskog zida i rušenja socijalističke basne, ali što sam u stvarnosti ovih sedamdeset strana čitao – uz predahe da pesnicom iz sve snage udarim najbližeg ukućana, rekreacije radi naravno – neka tri dana.

 

Sarajlija uzima mizanscen i likove koji bi meni mogli biti zanimljivi – jugoslovenski gastosi nižeg ranga u Berlinu sa kraja devete decenije prošlog veka – ali zatim radi izuzetno malo na njihovom produbljivanju, odlučujući se umesto toga da troši vreme na osmišljavanje što sočnijeg jezika. Poštujemo, naravno, teško da ćete naći čoveka u ovoj sobi koji više od nas voli bombastične metafore, smela poređenja i ine stilske figure, ali posle određenog broja strana postaje jasno da Sarajlija nakucava pasuse i pasuse teksta koji ni malo nije bitan za dalji razvoj priče. Ti likovi koje smo pomenuli? Zapravo im produbljenje i ne treba jer se sa njima nikuda do kraja priče i ne ode. Umesto toga, uvode se novi likovi, nova mesta odvijanja radnje, metaljudski obaveštajni operativci iz perioda hladnog rata, nervozni novinari, sportske legende… i ništa od toga ne uspeva da zaista objasni kakva se to apokalipsa događa. Kraj sveta je sugerisan poizdaleka, više natuknut nego predstavljen i dok sam apsolutno saglasan sa idejom da proza (čak ni žanrovska) nije dužna da čitaocu sve lepo na kraju objasni i objavi jesu li se njih dvoje na kraju uzeli, ona to pravo na sebe uzima isključivo na ime lepote teksta. E, tu Sarajlija zapravo ispušta loptu i umesto kreiranja teksta koji bi iskoristio apokalipsu kao pozadinu da nas opčini poetikom, slikama kakve samo u tekstu mogu da ožive, on uzima da prepričava scene kako bi izgledale da je ovo neki film. A ja to stvarno mrzim. Naravno da je određena količina filmskih vizuelizacija dobrodošla u palp prozi, daleko bilo da iko poželi da ih sasvim protera, ali najveći deo Sarajlijine priče kao da su baš ti i takvi bombastični opisi scena bez finog igranja vremenom i prostorom, psihom i psihologijom, slikom i rečju za kakvo je proza kadra. Bučan ali neefikasan početak antologije.

 

Damir Mikloš: Majka svih šuma

 

I samo malo manje bučan i neefikasan nastavak u Mikloševoj priči koja izgleda misli da je dovoljno da se pozove na vlašku mitologiju pa da mi svi popadamo na dupe i propustimo da vidimo nategnuti ljubavni trougao međ protagonistima, tanušne, stripovske karakterizacije i odsustvo motivacije za događanja kojima svedočimo. Kod Mikloša na meniju je apokalipsa izbegnuta za dlaku ali uz zaostatak konstantne pretnje koga na krhkim plećima sada nosi jedina preživela velikog karambola, iz čije vizure u flešbeku i pratimo priču i legitimno je autorovo upinjanje da nam prikaže ženu što se junački upinje da izađe na kraj sa znanjima koja nisu za ljudske intelekte i izgubljenom ljubavi koja je, ničim izazvano isto ženskog pola, ali previše ovde ima arbitrarnosti. Niti je lezbijski element bitan za priču niti je dovoljno eksploatisan da se makar gurmani među čitaocima naslade kako valja, niti je spona sa vlaškom mitologijom dobro iskorišćena. Horor (u koji ću ubrojiti ovu priču), bio žanr ili ne, možda deluje kao jednostavan za stvaranje zahvaljujući očiglednim sastojcima što u njega idu, ali Mikloš propušta da vidi kako su odnosi među ovim sastojcima esencijalni za uspeh priče: naprosto ovde nedostaje unutarnja koherencija motiva, kauzalnost između mikro i makro događaja i na kraju je Majka svih šuma, uprkos nešto literarnijem jeziku od prethodne priče, još jedno prepričavanje filma.

 

Milivoj Anđelković: Dvostruki razlog male braće

 

Anđelković ulaz u ring, kao i obično sa jednom od malobrojnih čistih naučnofantastičnih priča u antologiji. Na delu je pristup svojstven staroj školi – dakle izvanzemaljske civilizacije, kolonizacija kosmosa, kulturni kod potpuno tuđinski nama odraslim u judeohrišćanskim njegvama… Ima tu dosta filozofiranja koja, jasno je to, neće svakome prijati, naročito posle akcijaškog tona prve dve priče. No, Anđelković nastoji da se poduhvati nečeg ambicioznijeg, da postavi ozbiljna egzistencijalna pitanja i delom na njih odgovori i to valja pohvaliti. Ono što u njegovoj priči svakako škripi je podređivanje motiva samoj filozofiji pa je ovo u dobroj meri više esej nego proza. Dobro, imao je i Lem takve ispade, da ne bude da Anđelković nema velike prethodnike na koje bi pred sudom mogao da se pozove hineći nedužnost, ali meni kod Anđelkovića ne funkcioniše dovoljno dobro odlazak u postmodernu intertekstualnost koja priču na momente potkazuje kao farsu – koncept mržnje koja je maltene materijalni objekt, kao i finale priče koje kao da se podsmeva čitaocu… No, aplaudiram ambiciji i pokušaju da se priča sa visoko podignutim obrvama.

 

Miloš Cvetković: Rimejk

 

Nije što je autor ove priče istovremeno i urednik publikacije u kojoj ovo čitate, a koji je i naručio ovaj prikaz, ali Milošev palp pričan iz perspektive novinara koji intervjuiše holivudskog režisera što radi rimejk kultnog Karpenterovog filma i time izaziva zombi-apokalipsu je jedan od boljih egzemplara proze-inspirisane-kinematografijom u ovoj antologiji. Urednije i elegantnije napisano od Sarajlijine i Mikloševe priče, kod Cvetkovića se da lepo spojiti zašto (ako već ne i kako) diranje u nešto sveto dovodi do poremećaja balansa sila koje svet drže na okupu. Plus, Milošev psihološki portret odrtavelog novinara sa strašću za film koja je odavno prerasla u socijalnu disfunkcionalnost je ubedljiv i u njoj samo malo škripuće erotski element koji nije do kraja uobličen u zašto (kad već nije potrebno ono kako). Dobro, priči se možda može zameriti što finale počini greh prepričavanja scena kako bi one izgledale da je ovo film a ne proza, ali u konačnoj računici, ovo je sigurno jedna od boljih priča u antologiji sa Milošem koji pokazuje kako jednostavan, uzdržan stil odnosi pobedu nad isforsiranim kićenjima kojih je previše u bližoj okolini.

 

Marijan Cvetanović: Stavrofor Kiprijan

 

Marijanu je ovo tek druga objavljena priča i kako me je prijatno iznenadio u Istinitim lažima, tako je ovom pričom potvrdio da se nije radilo samo o srećnom pucnju na slepo. Stavrofor Kiprijan, zapravo, strogo uzev nije priča koja bogznašta ispriča. Put glavnog lika od prve do poslednje strane je nasilan i dinamičan ali nije to ono što čitalac posle čitanja zapamti, ovde je daleko impresivniji živ i ubedljiv portret Balkana koji stenje pod teretom zombi apokalipse koju sa druge strane jedva kontroliše teokratska vlast pravoslavnog klera koji željeznom rukom upravlja osipajućim narodima, pokušavajući da spase što se spasti može. Cvetanović ja na malom broju strana kreirao izuzetno primamljiv mizanscen u kome bi moglo da se ispriča mnogo interesantnih priča različitog tona (pa čak i žanra). Njegova priča je zabavna, sa odličnim jezikom u dijalozima i plauzibilnom psihologijom protagonista. Jedan od nenametljivih bisera ove zbirke.

 

Ranko Trifković: Šume bosanske

 

Teško da bih u normalnim uslovima čitao išta što je naslovljeno sa Šume bosanske, pa taman da je u pitanju slash fiction o susretu Brusa Dikinsona sa Mustafom Nadarevićem neposredno posle onog koncerta u Sarajevu, ali eto, dužnosti se ovde shvataju ozbiljno. Ranko Trifković je pismen, to znamo već godinama i njegova priča govori o postapokaliptičnom svetu u kome šačica Bosančerosa sedi u nekakvoj enklavi u, jelte, šumama bosanskim, pošteđenoj od pošasti koja je desetkovala globus i… I zapravo – ništa. Glavni junak tokom priče kontemplira o životu, univerzumu i svemu ostalom i na kraju zaključuje kako, kada su već on i njegovi imali sreću da prežive i množe se, sad valja pomoći svetu da se digne iz pepela kao… Feniks iz… er… pepela, ali u nekoj drugoj priči nekog drugog autora, ova promena u razmišljanju bila bi rezultat neke akcije, nekih događaja koji kušaju ličnost glavnoga junaka, teraju ga da sazri i uzgoji dlake na prsima junačkim. Kod Ranka akcije nema, samo kontemplacije što je razočaravajuće, kao što je razočaravajuće što Bosna kao motiv ovde nije iskorišćena ni na koji način vredan pomena, pa je sasvim svejedno radi li se o šumama bosanskim, majdanpečkim, misurijskim ili nevervinterovskim.

 

Darko Tuševljaković: Napolju nema nikoga

 

Tuševljakovića sam ja u prošlosti hvalio za solidan palp ukus priča iz prethodnih antologija. U međuvremenu je on objavio i roman koji je dobio i neke veoma lepe kritike a ja sam izbegao da ga čitam vadeći se na uobičajeni snobizam i dobar fizički izgled, no priča u ovoj antolgoiji je svakako nešto najslabije iz njegovog pera što sam do sada omirisao. U prvom redu, ovde apokalipse nema ni za lek. Ako se uopšte dogodila, ili se događa dok se priča odvija, to je zato što je autor imao već svršenu priču koju je po svaku cenu želeo da ubaci u antologiju, umesto da napiše novu, pa je sugerisano da, eto, možda, ima nečega nezgodnog izvan zidova stana u kome se radnja odvija.

 

Ali to nije toliki problem, koliki je problem neuverljiva i iritantna psihologija protagoniste. Dobro, uvažavam da nije lako kada ste odrastao čovek a treba da pišete iz vizure deteta, ali, u odbranu deteta, treba reći i da smo svi mi jednom makar bili dete. Tuševljaković takođe, skoro sigurno! Tako da bi bilo malo previše da mu dajemo popust tamo gde ga nije zaradio. Njegov glavni junak je, avaj, kukavički izvajana figura deteta-debila koje, eto, jadno, zbog zeznute porodične situacije traži bekstvo u mašti podsticanoj pop kulturom pa na kraju, jadno odlepi i pokaže da ne ume da razdvaja fikciju od mašte. Ono što treba da bude potresno finale priče u kojoj protagonista sebe vidi kao dželata a čitaoci ga prepoznaju kao žrtvu je, avaj, sasvim izminirano neubedljivošću psihologije, ne samo glavnog junaka već i ostalih likova koji se ponašaju kao kreteni i teško, preteško nam je da sa njima uspostavimo empatski odnos. A kako ovde i nema bogznačega drugog pored likova i njihovih odnosa, čitalački užitak nije baš zagarantovan.

 

Nastasja Pisarev: Pepeo je tiho zasipao grad i ovu, poslednju noć

 

No, da uvek može gore potvrđuje i prvi ženski autor na meniju ove antologije. Nastasja Pisarev je do sada objavljivana po raznim književnim časopisima, ali ako su joj te priče uporedive sa Pepelom, to više govori o sumnjivo niskim kriterijumima tih publikacija u Srbiji što je zaboravila da je lepše-sa-kulturom nego o njenim spisateljskim skilovima. Najbolja stvar koju mogu da kažem za Pepeo je da je u pitanju priča što neodoljivo podseća na fan fiction koga pišu tinejdžerski ljubitelji urbane fantastike i video igara, ali ipak za nijansu pismenija i urednija. Mislim, apokalipse ovde, naravno nema, sem možda u kakvoj implikaciji suviše suptilnoj za moj grubi intelekt, ali opet, u ovoj priči ništa drugo nije suptilno. Tu su zapaljene katedrale i podzemni gradovi, plameni leptiri i gorke zvezde, te neizbežni Anđeo koji vitla katanom… Čekajte, katanom?Ne znam ima li ovo ikakve veze sa Noćnom/ Dnevnom i ostalim stražama Sergeja Lukjanenka, mada me ne bi iznenadilo da je u pitanju zaista doujin (guglujte!) opit u tuđem unverzumu. Ono što me iznenađuje je da Skrobonja objavljuje priču čiji je jezik ovoliko težak, nezgrapan, nategnut, naprosto, neistesan, nedozreo, početnički. Ovo ne govorim iz niskih pobuda, kako već rekoh, autorka je pismena i ne sumnjam da će sa godinama i praksom uspeti da svoj izraz dovede na daleko prihvatljiviji nivo ali to gde je sada bi trebalo da je znatno ispod kriterijuma za objavljivanje u ovakvoj zbirci. Njene figure i slike su naprosto loše i da je neko, iko, ozbiljnije pristupio urednikovanju verovatno bi joj sugerisao da zamisli kako bi to pepeo glasno zasipao grad i koje su implikacije tog zamišljanja.

 

Biljana Malešević: Četiri jahača evolucije

 

Dame dolaze u parovima, čini se. Biljaninu prozu do sada nisam čitao, možda zato što sam je doživljavao pre svega kao leftfield strip-autora koji se bolje izražava slikama nego rečima, pa sam o tom trošku preskočio i njen debi roman za Tardis. Za razliku od priče koja joj prethodi, ovo je urednije i ubedljivije napisana storija kojoj se da zameriti pre svega izlizanost motiva. Apokalipsu ovde izaziva nekontrolisano bavljenje naukom, te ljudski poriv da se poigra Boga rezultira epidemijom života koji nije ništa bolji od smrti itd. itd. i sve je to okej, ali pričica od dvanaest strana ovde propušta da donese išta novo na trpezu u odnosu na skoro stoleće palpa pisanog sa istim motivima. Kao stilska vežba, ovo je sasvim uredno, ali likovi, situacije i razrešenja motiva, sve to ostaje na nivou skica i prosto vapi za više mesa, krvi i ostalih životnih tkiva koji bi priči podarili nešto težine.

 

Ilija Bakić: Buđenje.Creva.Put

 

I kad smo već kod stilskih vežbi… Bakić je pisac koji ume da piše iz mnogih perspektiva i sa mnogo različitih glasova. Njegova ideja za priču sa apokaliptičnom tematikom je da pokaže kako se posle apokalipse u novom svetu u kome više nema uređenja niti objašnjenja što nas inače kroz njega vode, snalazi probuđeni intelekt koji, eto, od nule treba da razume funkcije tela i načine interakcije sa okolinom. I sad je to, kao drama, za šta služi koji organ i kako doprinosi integritetu ličnosti, zašto jezik sadrži toliko nijansiranja kada mnoga od njih govore iste stvari… ili ne baš sasvim iste? Bakić radi na tome da pronađe zrno humanog u hladnoj funkcionalnosti postapokaliptičnog preživljavanja ali njegova priča je suviše mehanički sklopljena da bi to doprlo do čitaoca na višem nivou od konceptualnog. Čitali smo ranije priče u kojima je jezik zapravo važniji od radnje (i uvek ističemo Lupovljevu With the Bentlin Boomer Boys on Little Old New Alabama kao najsvetliji primer ovakvog pisanja) i cenimo Bakićev trud, ali ovom prilikom utisak koji nosimo sa sobom je da je u pitanju zaista tek razgibavanje pisca pred ozbiljne spisateljske poduhvate.

 

Oto Oltvanji: Budi mi silan i dobro mi stoj

 

E, pa dobro, od silnog prepričavanja odgledanih filmova Oltvanjijeva medmaksovska avantura spada u gornji ešelon ponude ove antologije. Njegov jezik je napadno filmičan ali za razliku od nekih drugih autora koje sam gore kudio, Oltvanji ne umire u lepoti, ne zadržava se previše onanišući nad sopstvenim rešenjima i slikama pa je i tempo podnošljivo brz, priroda apokalipse se otkriva kroz pripovedanje i mada se radi o uobičajeno nesrećnom braku između srpskog mizanscena i američkih motiva, ovo je čitljivo i približava se ne baš idealu ali modelu palpa koji ne hrani dušu nekim preterano potentnim nutrijentima, ali barem ni ne vređa intelekt agresivnom inkompetentnošću i, zašto da ne, impotencijom (i dođavola – inkontinencijom) jezika.

 

Aleksandar Gatalica: Vek

 

Snobizam ili ne, ali teško je ne primetiti da je Gataličina priča daleko najbolje napisana u ovoj zbirci, sa jezikom koji u ovom okruženju deluje odistinski magično, sažimajući godine i vekove u elegantne rečenice, slikajući likove koji nam se u nekoliko veštih poteza ogole do same srži svog skeleta i duše, pričajući o Apokalipsama kror priču o kurvama i gradovima. Ali Gatalica je jedini pravi pisac u ovoj knjizi, što se mene tiče, sa nagradama i prevodima koji to potvrđuju. Njegovo uključivanje u antologiju daje nam svakako najbolji komad proze, ali i nastavlja da potpiruje raspravu o tome da li autori glavnog toka Skrobonjinim zbirkama pomažu, tako što ih dovedu bliže fokusu pažnje šire javnosti, ako se toj pažnji onda ponude drugi pisci očigledno inferiorni u odnosu na mejnstrim-mamac…

 

Slobodan Škerović: Pisma vanzemaljcu

 

Škerović je pesnik po vokaciji pa su i Pisma vanzemaljcu – naučnofantastična poema. I sad, ko uopšte to može da pročita a da ne završi na podu smejući se samom konceptu, možda će biti i iznenađen kako poetska forma oslobađa autora potrebe da se bavi svim onim zamornim naučnim, tehnološkim i drugim objašnjenjima koja bi morala da uslede da je ovo pisano u prozi, i pomaže mu da se usredsredi na svoje poente koje su, uslovno rečeno, političke prirode. I ima tu nečega, nije da nema, ali opet, na svaki lep set stihova koji imaju elegantnu napetost svedenosti forme i grandioznosti slike, dolazi bar isto toliko stihova koji samo prepričavaju stvari i ne bave se ni lepotom ni elegancijom… Polovično uspeo pokušaj.

 

Goran Skrobonja: Marta

 

Skrobonja je požnjeo poprilično uspeha svojim romanom o Čoveku koji je ubio Teslu, pa sam se ja možda malo optimistički pripremio za jednu od boljih priča u zbirci. Dobro, Marta svakako nije rđava, ali ovo je jedno rutinirano pričanje priče o apokalipsi koju izazivaju podivljali mikroorganizmi, a iz vizure jednog od retkih imunih, kakvo smo mnogo puta videli bolje odrađeno od strane raznih Denova Simonsa i drugih Skrobonjinih literarnih uzora. Sve je ovo jedna uredna imitacija već viđenog, od naglaska na dirljivoj ljubavnoj priči za koju je propast sveta tek kulisa, pa do grafičkih opisa raspadanja tkiva i seksa. Da sam mlađi dvadesetpet godina i da nisam pročitao iste ovakve priče deset puta do sada, Skrobonja bi me sigurno kupio dobrim tempom, disciplinovanim stilom i solidnim rukovanjem likovima. Ali da li ambicija proze treba da bude lov na mlade i nevine kojima je jedina stvar kojom se mogu pohvaliti nešto tvrđa erekcija?

 

Đorđe Pisarev: In Vitam Aeternam

 

Teško je reći da li je ovde veći problem to što je ova priča prepričan sinopsis za neku drugu priču ili to što ni ta druga priča, da postoji ne bi bila užasno impresivna. Pisarev se trudio da nam ponudi suhe kosti zapleta, radnje i likova, računajući da pristup manje-je-više vodi u čitalačku nirvanu. I može to, naravno, kada ste pisac koji je u stanju da jednom rečenicom opiše čitav univerzum. Pisarev to, uz dužno poštovanje, nije, i njegova priča ne uspeva da izmami ni emotivni ni intelektualni odgovor kod čitaoca koji se pita da li ga neko u stvari zajebava poglavljima koja imaju po dve rečenice i nisu primer efikasnog pripovedanja nego lenjosti.

 

Dejan Ognjanović: Jama

 

Ognjanović nastavlja sa omažiranjem Lavkrafta računajući da su pozivanja na recentna balkanska ratovanja dovoljno ubedljiva da se na njih nakalemi mitologija o Starima, zatiranje života na Zemlji i okultna operativa u sklopu ovdašnjih oružanih snaga. U odnosu na neku radnu verziju ove priče koju sam već čitao, ovo je ubedljivije, sa boljim dijalozima i upečatljivijim krajem. Apokalipse ovde nema i razlog što je nema i dalje nije dovoljno jasan pa to ostaje njen osnovni problem. Ljubitelji mučenja će imati čemu da se poraduju, ali rekao bih da Jama i dalje ostaje jača u detaljima nego kao celina i da spona između zverstava kojima smo kolektivno svi manje-više svedočili (ako već ne i učestvovali) i okultne ravni kojom se ona možda mogu racionalizovati nije dovoljno ubedljivo predstavljena na posletku. Dejvid Brin i njegov Tor sreće Kapetana Ameriku je ovo odradio značajno bolje pre svega jer se držao klasične forme priče sa zapletom, preokretom i raspletom, što Ognjanović sa Jamom i dalje kao da izbegava, reklo bi se na svoju štetu.

 

Sanja Pavošević Alisa: Poslednja priča za svet

 

Ako muškim piscima često zameramo da ne umeju da uđu u psihologiju drugog pola i proizvode neuverljive ženske likove, Sanja Pavošević Alisa – koja trend dvostrukih prezimena žena na Balkanu elegantno minira dodavanjem još jednog imena iza svog jednog prezimena – pokazuje kako muškarci nemaju monopol na to. Njen glavni junak je muško koje sve vreme govori veoma ženskim glasom i, uostalom, sve vreme priča o svojoj sestri koja je mlad i nadobudan buntovni pisac što potpisuje pakt sa Nečastivim kako bi njene priče postale… poznate. Zvuči skoro… klasično, ali ovde zapravo imamo trideset strana prilično napornog opisivanja rastakanja sveta koji poznajemo jer, eto, fikcija devetnaestogodišnje devojke, sponzorisana od strane nestašnog gospodara pakla ima moć da ga rastoči. Dovoljno je loše što se priča eksplicitno poziva na Kinga i Barkera što je prilično kardinalan prestup i svedoči o apsolutnom pomanjkanju samosvesti, ali ono što je zaista dotuče je dosadno, početničko opisivanje pomenutih scena rastakanja koje ide u beskraj sa pogrešnim izborima reči da oslikaju scene što treba da nas šokiraju. Svet koji se pred našim očima raspada ni na početku nije delovao kao svet u kome mi živimo, a do kraja priče je sveden na jednu neubedljivu, dosadnu apstrakciju za koju nas zbilja zabole hoće li propasti. Nije da kod Sanje nema štofa – elementarne pismenosti i strasti – ali ponovo, ovome fali teška, ljubavi puna urednička ruka da ga pocijepa i vrati na teneljitu doradu pre nego što dobaci do kriterijuma za publikovanje.

 

Zoran Pešić Sigma: Priča o maloj vrani

 

Urednik Gradine je u prošloj Paladinvoj antologiji bio među najboljima i mada ovog puta nije ponovio uspeh, njegova Priča o maloj vrani je makar jedna ljubavlju ispunjena crtica o Nišu i okolini u vremenu posle kraja sveta. Doduše, ovde nema mnogo događanja, znatno više sete, a finale je po tonu previše pretenciozno za moj ukus, ali mali broj strana i svedenost teksta se daju ubrojati u njezine dobre strane.

 

Neda Mandić-Spasojević: Direrova poseta

 

Nisam čitao Nedin roman objavljen za Tardis ali sam posle ove priče gotovo u iskušenju da mu dam priliku (iako njegov naslov, Čuvari severa, sugeriše ili neku ljutu epsku fantastiku ili u spekulativnu fikciju umotano vojvođansko autonomaštvo… ne znam koji me od ta dva scenarija manje privlači). Direrova poseta je ponovo priča kojoj je nedostajalo uredničkog rada, ali srećom, ovom prilikom ne takvog koji bi priču raskomadao na sitne pariće i upotrebio kao ogledni primer za to kako stvari ne valja raditi, nego naprotiv, onog gorepomenutog glancanja divljeg dijamanta u prefinjeni brilijant.

 

S druge strane ovo je objektivna nesreća jer se radi o solidnoj priči koja je bila na pragu odličnosti i kojom je autorka, čak i sa ovakvim poluproduktom očitala lekciju većini kolega u antologiji. Direrova poseta ima najveći problem u tome što je pomalo previše raspričana za svoje dobro. Opširni uvod, na primer, me je skoro potpuno odbio od daljeg čitanja, a u retrospektivi se pokazao i kao nepotreban jer ne daje niti dovoljno elemenata zapleta niti psihološkog portretisanja da opravda sva ta slova. No, Neda se ne da (!!!) i ono što je u prvom trenutku zaličilo na prosto nakucavanje i građenje karaktera u kome autorka ne ume da odvoji bitno od nebitnog izmetnulo se u ozbiljno interesantnu priču o likovima koji su zapravo od krvi i mesa i zapravo žive u ubedljivoj Srbiji sa opet ubedljivim žanrovskim/ naučnofantastičnim elementom koji proizvodi napetost i dramski zaplet. Maj gad! Posle gomile priča ispunjenih kartonskim likovima iz američkih filmova, Nedini protagonisti su zabrinjavajuće stvarni a ono što im se događa uspeva da nas emotivno pomeri. No, opet tu devojačku sreću pokvari finale koje je lepo napisano ali u kome autorka pokazuje da izgleda nije svesna da već ima ozbiljnu apokalipsu na poslužavniku i da je potrebno da priču samo u leru doveze do emotivne završnice, pa dobijamo pregršt fantastičnih motiva koji su suvišni i koje bi urednički volej ispucao izvan terena da ne smeta jednoj od najboljih storija iz ove knjige.

 

Petar Petrović: Sisaj! Sisaj! Sisaj!

 

Petar Petrović je odavno pokazao da ume i njegova ludačka, fantazmagorična priča o svetu koji kao da kombinuje najcrnje elemente Pobesnelog Maksa i, hm, Povratka Džedaja je zabavna, iako se ne da definisati kao išta više od vinjete ispunjene gadnim, anatomski nemogućim a seksualno bolesno neuzbuđujućim elementima. Petrović ume da definiše i svet i likove u tri poteza, ne smarajući nas sa objašnjenjima, puštajući da sugestije rade svoj posao i fokusirajući se na ne mnogo ambiciozan ali u izvedbi na kraju uspeo zadatak šokiranja i zabavljanja čitaoca u isto vreme.

 

Pavle Zelić: Dodiri

 

I Pavle odavno ima reputaciju više nego solidnog pisca, ali me je ovde iznenadilo kako umesto palpa koga sam napola očekivao, dobijamo jednu toplu, ubedljivo pisanu priču o apokalipsi u kojoj ljudski rod odlazi sa Zemlje da bi bio nasleđen bićima iz (lokalne) mitologije. Iznenađenje je bilo tim jače što je sve pričano iz perspektive stare, slepe žene što živi sama na selu i što je sve to ispalo uverljivo i emotivno elegantno – bez ucenjivanja i kreveljenja. Naravno, niko od nas nije bio stara slepa žena što zna da će uskoro umreti, ali u Pavlovoj izvedbi uspevamo da poverujemo u njene misli i emocije. Žanrovski a humano sa izvrsnom poslednjom rečenicom i samo maleckim posrtanjima u toku dijaloga sa onostranim bićima kojima bi opet urednička pomoć bila dobrodošla.

 

Filip Rogović: Ružni su nam unutarnji organi

 

Filipa u ovoj priči ubija pre svega obim – preko trideset strana opisivanja raspada ljudskog društva dok očajni otac kroz Beograd baulja prema stanu u kome žive razvedena supruga i voljeni sinčić, presecano flešbekovima koji pokazuju kako je do svega došlo. Da je ovo priča od deset strana, moglo bi to da se sasvim ljudski proguta, ali da je ovo priča od deset strana, Filip bi morao da je piše mnogo disciplinovanije, shvatajući razliku između psihološkog oslikavanja likova i ponavljanja jednih istih ideja. Sam osnovni motiv – o naučnoj teoriji da duševna stanja korespondiraju sa „organima“ duše je interesantan ali sasvim nebitan za samu priču koja bi savršeno funkcionisala i bez njega i, opet, urednik je trebalo da ovde razložno ukaže kako Filip piše dve priče u jednoj, a koje bi možda srećnije živele razdvojeno.

 

Ratko Radunović: Pozna jesen u Lurdu

 

No, Ratko je možda ispao i najveće razočarenje u ovoj podeli. Naravno, ne zato što je njegova priča najslabija u antologiji – daleko od toga – već zato što se od njega na osnovu dosadašnjeg rada očekivalo više. Ponovo, ovo je jako dugačka (pedeset strana) priča natrpana interesantnim motivima i likovima koji u odsudnim trenucima pokazuju da imaju više od jedne dimenzije, smeštena u farsični svet koji deluje kao da je inspirisan Pahekovom Legijom nepromočivih, ali pored gomile nuklearnih eksplozija, bizarnog nekonsenzualnog seksa i sumanutih kontemplacija, ovde se ne može iščačkati zaplet, radnja i rasplet.

 

Dobro, kod Ratka je uvek veliki deo šarma otpadao na neverovatno komplikovanu rečenicu kojom se služi i, zaista, ova priča počinje rečenicom od pola strane koja uprkos svojoj glomaznosti ostaje elegantna do kraja, ali ovog puta Radunovićev jezik nije dovoljan da izgura salatu motiva koja je sastavljana po gotovo nasumičnom principu (tu je recimo pored svega jedan gotovo beketovski momenat objašnjavanja vojne strategije koja uključuje prisustvovanje jedinica sahrani) i u krajnjoj sumi ne daje razumljiv narativ.

 

Aleksandar Žiljak: Čopor

 

Iskusni Žiljak i ovde isporučuje jednu od boljih priča – srpskom čitateljstvu će se bez sumnje dopasti priča u kojoj Zagreb biva razoren a stanovništvo oterano u zbegove, „kao 1991. godine“ – mada više na osnovu sigurnog, ubedljivog jezika i nekoliko šokantnih scena nego zato što imamo pred sobom sasvim koherentnu pripovest. Žiljakova apokalipsa je naučnofantastičnog porekla, ali joj se za svaki slučaj na kraju pridružuje i Isus Hrist sa krsta sišavši u finalu koje je pomalo zbrljano i kao da nije sigurno šta hoće da kaže. Utisak je da je Žiljak celu priču iskonstruisao oko ideje degradiranja čoveka (u ovom slučaju žene) na nivo zvjeri u uvjetima raspada civilizacije – ali ne kao nekakve osuđujuće opservacije već, naprotiv, kao evolutivne nužnosti u kojoj ima mesta i za uživanje u familijarnosti koju pruža čopor i za… eh… ljubav. I ti elementi priče su svakako najinteresantniji, makar uz uvažavanje da neće baš svakom čitaocu jednako lepo sesti grafički opisi sodomije koju je autor vešto ispisao kao apsolutno nezaobilazan element. Pošto je ovo jedina izdaleka pornografski intonirana storija u ovoj zbirci i pritom vrlo dobro  napisana, svakako vredi da se istakne.

 

Vladimir Lazović i Ivan Nešić: U temeljima

 

Zbirka se završava uz pucnjavu i eksplozije, još jednom saradnjom između veterana Lazovića i mladog lava Nešića koja, ponovo, bojim se, ne rezultuje idealnim produktom. U temeljima je ljuta palpčina, priča u kojoj Satana pesnicama probija spratove Beograđanke, gađa automobilima snage novog sveckog poretka što ih je na njega poslao FBI i surfuje na talasu lave koristeći autobus Gradskog  Saobraćajnog Preduzeća Beograda kao dasku i ovo bi u stripu nadevenom pravim dozama frivolnog humora i autoironije sigurno prošlo kao sjajna zabava. No, kao proza koja stoji na pomalo shizofrenim temeljima, ova se priča vidno klati.

 

Solidno je to pripovedano, ako ništa drugo, jezik je britak i sočan ali prvi problem ove priče je apsolutna pretrpanost motivima. I keltske rune i arapska pismena i templari i vampiri i grčka mitologija i beogradska kancelarija FBI – U temeljima je kao nekoliko epizoda X Files srolanih u svesku Luna, kralja ponoći pa popušenih uz rakištinu i jaganjca na ražnju. Sve se to ne kombinuje da isporuči intelektualno zadovoljavajuće finale – naprotiv, većina motiva ispada posve nelogična ako o njima razmišljate – ali autore to i ne zanima mnogo jer njihovo finale je ionako deset strana opisa akcije i rušenja nasred Beograda koje Satana i gnusni Amerikanci orkestriraju kao da im je sponzor Majkl Bej. Sve to u priči koja počinje ničim izazvanim Kišovim citatom.

 

I dobro, ko voli palp, progutaće i to. Priča ipak pada nedopustivo nisko na momente, a opet kao posledica pomenutih shizofrenih temelja koje je, opet, trebalo da ispegla neki posvećeni urednik. Ovako Nešovićeva amerikanizovana proza (očiboduće reference na Supermena i Srebrnog letača, recimo) završava u čeonom sudaru sa Lazovićevim neuvijenim antiamerikanizmom koji dostiže pamfletske razmere u finalu i priča zbog toga deluje neozbiljno, neuređeno i nesigurno. Kao, rekli bi zlobni, i sama antologija, ali to bi bilo samo dopuštanje zlovolji da govori onda kada treba prepoznati i potencijale koji možda nisu realizovani zbog odsustva čvršćeg uredničkog pristupa.

A znaš li TI jadan?

Nemam običaj da na ovom blogu objavljujem notifikacije kada god se na nekom drugom mestu na Internetu pojavi neki moj tekst. Ne zato što je to gej i što mislim da oni koje to zanima ionako periodično proveravaju ta mesta (uostalom uredno navedena sa desne strane u rubrici Moje druge kuće) nego zato što sam lenj i što mi tviteraško/ fejsbukstatusno brzopotezno informisanje javnosti o pokretima mog debelog creva deluje kao zamorna aktivnost u ekonomskoj disproporciji sa „korišću“ koju bih od njega imao. Mislim, kao da ikoga boli uvo to što ja na primer u ovom trenutku slušam Mortona Feldmana (zato sam i obrisao svoj last.fm profil – koga briga??) Uostalom, ništa što ja napišem nije toliko važno da treba da bude pročitano odmah niti je pisano da bude vrelo i aktuelno (više večito i zanavek relevantno) (bar je to plan) (osim ono juče kada sam kalkulantski nasumično nakucao nekoliko pasusa ni o čemu, udario teg „ratko mladić“ i zavalio se da čekam poplavu hitova).

 

No, danas je na Popboksu izašao moj prikaz knjige Bojana Pandže A znaš li ti jadan da smo mi ođe za okultno zaduženi? (Abraksasov vodič niz dokumentarni film) i mada je prikaz, kao i svi moji dovoljno sadržajan sam za sebe (to jest dovoljno patnje nanese čitaocu da ne poželi da ikada išta više iz mog pera & tastature oseti čak ni preko kondoma), osećam da je sasvim fer, sportski i uostalom ljudski da dodam još par opservacija na temu knjige i njenog autora.

 

Za početak, prikaz se može pročitati ovde. Ali to se samo tako kaže. Neće se on sam pročitati, pa nije prikaz svestan, čitalačkim darom raspolažući entitet. To se samo bogatstvo srpskog jezika malo šali sa nama. Moraćete sami da ga pročitate (sem ako imate onaj metroseksualni softver što ume da tekst čita prijatnim elektronskim glasom. Onda ste doskočili pokvarenom srpskom jeziku i pobedili ga na njegovom terenu.)  Slobodno kliknite, potpuno je safe for work, ne čeka vas sa druge strane wallpaper sa probranim goatse i two girls one cup prizorima (sem ako… lažem!!!) niti skripta koja će vam poharati kreditne podatke i svu ilegalno daunloudovanu muziku sa harddiska zameniti pornografijom sa kepecima (sem ako… vas sve vreme lažem!!!). Kliknite, bezbedno je, stvarno, a i kratko je i, uostalom sačekaću vas.

 

Dobro.

 

Dakle, prva stvar koju valja da rašistimo je da ja nikako nisam neki nepristrasni kritičar koji je napisao „objektivan“ prikaz Pandžine knjige. Mislim, čak i najblentaviji među blentavima su sigurno primetili da je njegov blog već mesecima i godinama na vrhu moje blogroll liste (jedino na ime abecedne hijerarhije, da ne bude zabune). Ne samo da je dosta vas kliknulo na taj link u proteklim godinama nego je i nepobitna činjenica da je količina hitova koje sam ja dobio putem njegovog bloga prevazišla sve druge izvore kliktaja koje imam u statistici.

 

No, to na stranu, ja Bojana poznajem već prilično dugo. Malo manje od polovine njegovog života ili trećine mojeg. Nije da smo mi prečesto u full kontaktu, ali postoji među nama jedna spona koju vrijeme nije uspelo da nagrize i ako bih morao da svedočim na sudu verovatno bih pod pritiskom priznao da je moj prikaz njegove knjige obeležen našim odnosom i možda bih čak i u trenutku intenzivne navale emocija promucao i reč prijateljstvo.

 

No, to što Pandžu znam mnogo godina znači i da možda imam malo bolji uvid u njegovu ličnost od prosečnog čitaoca njegovog bloga. Hoću da kažem, možda se Bojan i ja ne bismo po mnogim osnovima nazvali istomišljenicima, a sigurno je da u mnogim stvarima uopšte ne delimo interesovanja, ali jedna od stvari koju sam uvek umeo da prepoznam kod njega je intenzitet sa kojim živi. Odnosno energija, fanatičnost, usredsređenost kojom se posvećuje svemu onome što ga u datom trenutku interesuje. Bojana znam iz vremena kada je bio jedan od najnapaljenijih pripadnika beogradske Straight Edge Hardcore ekipe, ali i iz vremena kada je jeo sve vrste narkotika na koje je mogao da stavi ruke. Znam ga i kada je ušao u beogradski hip-hop i kada je postao fudbalski navijač i kada je bio u zatvoru. Znam sa koliko žustrine je bio u svemu tome i ta žustrina, ta neprerađena životna energija i možda, ultimativno, žudnja za životom (ma koliko paradoksalno zvučalo da o njoj pričamo kod čoveka sa frekventnim napadima depresije pa i suicidalnim epizodama, uostalom pročitati Ghoulov urnebesni prikaz promocije Pandžine knjige iz Zrenjanina) su ono što njegovo pisanje čini drugačijim od uobičajenog jelovnika.

 

Budimo za početak iskreni pa primetimo da se danas pisanje ionako ne ceni. Ne u smislu da ga ljudi više ne rade, naprotiv, u smislu da sada svi pišu, od tweetova i statusa pa do romana o beogradskim sponzorušama i paranoidnih studija o globalnim zaverama. U okeanu šuma teško je čuti ono što vredi čuti (Bodrijar je to lepše rekao ali dosta mu je juče bila slika i naziv posta). Kada u tom okeanu postoji glas kao što je Pandžin, neutreniran, neizbrušen, ali i nepatvoren i neizveštačen, to jeste osveženje.

 

Pandža piše nedisciplinovano, haotično, skačući sa teme na temu, odlazeći u sulude tangente koje više nemaju nikakve veze sa onime o čemu je načelno započeo pisanje, ali to je sve uvek jako sočno i zabavno. Žargon koji on koristi je zabavan. Kao neko ko je odavno izgubio spone sa kulturom mladih – a koji taj žargon stvaraju – nemam ja pojma je li taj žargon „ulično“ autentičan ali Pandža čini da on zvuči uverljivo. Nema tu ni nameštanja ni isforsiranog tona, sve je živo, jako i zabavno.

 

Ali, pored forme, sadržina njegovih tekstova je ono što vredi da se pamti. Jer, iako je ova knjiga formalno kolekcija prikaza dokumentarnih filmova ona je u najboljem smislu promašila svoju temu. Ona je, zapravo, skup crtica za buduću Pandžinu autobiografiju i sirovih, neprerađenih izvadaka iz još nenapisane knige u kojoj će obrazložiti sve elemente svog svetonatzora. Hoće li ta knjiga biti konzistentna? Teško. U njoj će morati da se pomire i liberalni anarhizam i VHEMTovski nihilizam i opsesija serijskim ubicama/ kult Čarlsa Mensona i nepoverenje spram institucija moći (građanske, moralne, duhovne) sa etikom koja se može nazvati hrišćanskom… A to skoro da je nezamislivo. Ali će biti zabavna.

 

A znaš li ti jadan… je najjača kada se Bojanov tok svesti otme pokušajima disciplinovanja i krene da beži od teme, kada se film o kome se piše pretvori samo u povod za dugačku meditaciju ili prepričavanje neke avanture. Primera radi, tekst o filmu Hoffman’s Potion poslužio je za prepričavanje doživljaja uzimanja LSD-a na jednom košutnjačkom partiju krajem devedesetih godina i to je najčistija, najsavršenija definicija tripa koju sam ikada pročitao na srpskom jeziku, bez moralisanja, a sa jasnim upozorenjem.

 

Slično, pisanje o filmu Boy Interrupted služi  kao povod za kratak, precizan, ubedljiv i ni malo patetičan kurs o poremećaju ličnosti od koga autor pati i načinu njegovog tretmana. Ako je cilj pisanja (između ostalog) da podučava, onda ovu knjigu treba davati deci u određenim godinama. Možda su druge knjige informativnije na neke teme ali ne uspevaju tu informaciju da prenesu bolje.

 

S druge strane, ako je cilj pisanja da zabavi, Pandža isporučuje tu zabavu na prvorazredan način. Komentarisanje tema kojima se fimovi što ih on živopiše bavi je uvek sjajno, bez obzira da li kupujete njegove ideološke natuknice. A slutim da ih nećete kupiti baš sve, bez obzira da li Pandža govori o američkim survivalistima, teorijama zavere, serijskim ubicama… No to zaista nije bitno, njegov jezik je stalno na rameđi između podsmevanja samom sebi i taoističkih kung-fu obračuna sa konceptima o kojima govori i zaista je izuzetno zabavan. Ako se ikada natera da napiše kompletnu knjigu o svojim zatvorskim doživljajima (za šta smo priloge već videli na forumu Znaka Sagite), ta bi knjiga morala da uđe makar u lektiru za srednju školu.

 

Ključno, bez obzira na sav nihilizam i depresivnost, Bojan u svojim tekstovima demonstrira jednu pazolinijevsku (ili, ajde žilnikovsku) ljubav prema čoveku. Ne čoveku kao idealu i konceptu nego kao čoveku – hrpi biologije, psihologije, nagona, hormona, kondicioniraja i otrzanja. Ova knjiga je možda uznemirujuća za nasumičnog čitaoca sa svojim stalnim pričanjem o serijskim ubicama, umno poremećenima ili samo prestupnički nastrojenima, ali taj nasumični čitalac će se kad tad opsetiti da, bez obzira na sva njegova sagrešenja, i on upada u grupu onih koji su ljubavi možda ipak dostojni. Nije to mala stvar.

Nasuprot (Huysmans i Gadafi)

Posmatranje udvojenih i utrojenih napora zapadnih država da dođu glave Gadafijevom režimu čoveka ne može u jednom momentu da ne natera da pomisli kako se radi o naprosto sudbinskom sukobu, o uzajamnom gađenju koje postoji između dva filozofska sistema na čijim su temeljima izgrađena dva različita društva.

 

Humanitarna intervencija i percipirani gubitak mandata da predvodi građane na stranu, teško je ne pomisliti kako zapad prema Libiji i Gadafiju (u užem smislu) i arapskom svetu u širem smislu oseća gotovo biološki užas na ime ekonomske nekompatibilnosti. Ne radi se ovde o sukobu surovih materijalista na zapadu i prefinjenog, duhovnog muslimanskog življa jer ipak pričamo o dva lica potrošačke filozofije u kojoj su duhovnost i materijalizam u koliko-toliko srećnom braku (doduše održavanom leksilijumom i viagrom). Više se radi o onom antagonizmu oličenom u basni o cvrčku i mravu, o drugačijim pogledima na višak o kome je Bataj tako lepo pisao u svom Prokletom udelu.

 

U toj knjizi Bataj je, pre više od šezdeset godina razložno primetio kako problem sa kojim će se budućnost susretati neće biti manjak dobara, nego naprotiv, šta raditi sa viškom koga će Amerika proizvoditi u sve grotesknijim količinama.

 

Amerika, iako se mudro i žurno ograđuje od libijske intervencije, ipak je vodeća filozofska sila u NATO bratstvu, vodeća ideološka žica koja stoji iza usmeravanja raketnih projektila na civilne objekte koji se zatim proglašavaju legitimnim metama. Ta i takva Amerika, izgrađena na principima uloga i prinosa, na principima kapitala koji se stvara iz (svoje?) krvi i znoja a zatim oplođuje (tuđom?) krvlju i znojem (nije važno je li ovo tačno, važno je da se u to, kao i u Boga veruje) verovatno ne može da prihvati arapski kapital koji bukvalno izbija iz zemlje i u koga Arapi ne ulažu ni krv ni znoj.

 

Gotovo da mogu da zamislim nekakvog proverbijalnog zapadnog kapitalistu kako peni od besa mrmljajući sebi u bradu da Arapi nisu zaslužili da sede na nafti. Kako oni ne umeju ni da je upotrebe na pravi način, čak ni da je prodaju po zaista visokoj ceni – zadovoljavajući se umesto toga da izdaju bušotine u zakup preduzimljivim zapadnjacima.

 

Libija tako umesto zaista ubedljive oplodnje svog prirodnog bogatstva transformisanog u brzi, pokretni kapital, skida samo kajmačić sa vrha, zadovoljna da sedi na čistoj vodi, jeftinom gorivu, da ima istu političku kliku na vrhu četiri decenije, da niko ne radi ništa jer poslove obavljaju Tunižani i Egipćani (dakle, pošteni Arapi koji su se pristojno rodili u državama bez bogomdanih rezervi nafte). Da svako studira gde hoće u svetu, sa državnim blagoslovom i plaćenom školarinom. Da ulaže novac u Evropu i govori protiv Al Kaide jer Al Kaida je onaj agens islamskog sveta koji potrošački mentalitet stvarno mrzi (barem načelno).

 

To je za liberalni kapitalizam, držim, skoro nepodnošljivo. Taj višak koga Libija ima direktno i drsko vređa viškove Zapada o kojima Zapad ima tako visoko mišljenje. Taj višak, veli Zapad, ima vrednost jer mu je tu vrednost dao rad, ulaganje, katolička skrušenost i protestantska marljivost. Libijski višak je odvratan, opscen, njegova vrednost je ukaljana odsustvom rada, odsustvom skrušenosti i marljivosti.

 

Otprilike ovakve misli su me pohodile dok sam, paralelno sa NATO nasrtajem na Libiju (o čijem lideru, ili građanima da ne bude zabune, nemam nužno pozitivno mišljenje) čitao kultni roman Jorisa-Karla Huysmansa, Nasuprot.

 

Dobro, zakasnio sam na žurku više od jednog veka, a zakasnio bih i više, verovatno je i propustio u celini da mi ratni drug i pobratim Cutter nije knjigu tutnuo u ruke (i to u izdanju iz pedesetih godina prošlog veka, ne u ovoj novoj Ukronijinoj varijanti… koja je, korice i font na stranu – ista) insistirajući da se radi o bibliji dekadencije koju osoba poput mene mora da prouči. Zašto bi jednog pokornog muslimana zanimala biblija dekadencije je verovatno retoričko pitanje, ali ja sam u Huysmansovom kapitalnom delu uživao na način koji jeste pomalo dekadentan.

 

Jer, Nasuprot (u originalu À rebours) je roman koji je u svoje vreme izazvao solidne društvene potrese, oštru međugeneracijsku polemiku i pokrenuo lavinu trendova među mladima (u vreme kada mladi nisu trendove otkrivali ujutro na Tviteru, ironično im se podsmevali u podne na Fejsbuku a uveče ih se prisećali sa setom na JuTjubu), detonirajući se kao teroristička bomba u samom srcu naturalizma koji je baš tada bujao u francuskom romanu.

 

Huysmans, Zolin dragi prijatelj i sledbenik je i svog saborca, pa donekle i mentora pošteno iznenadio ovom knjigom, popasavši usput optužbu za izdaju naturalizma (i ništa manje dramatičnu pasivno-agresivnu opasku da mu je ovim naneo nenadoknadovu štetu), ali ga to nije pokolebalo. Iako pristojno uspešan u pisanju naturalističke proze, Huysmans je osećao da se Nasuprot u njemu već određeno vreme gomila kao pritisak koji će na nekom mestu morati da izleti, da probije granice i odjuri u svet uz pisak. Znao je da roman neće biti uspešan kod kritike, unapred se bodreći rečima da ga za propast boli falus i da će on reći šta ima pa nek crknu dušmani i zaista, dobar deo etablirane kritike onog vremena je bio šokiran. Kritičari su škrgutali zubima i pričali o skandalu, dok su mlađi autori i umetnici listom Huysmansu izražavali najdublje poštovanje i vrlo brzo pretvorili roman u kultni objekat obožavanja (Oscar Wilde je svakako među najpoznatjim ljubiteljima Huysmansovog dela).

 

Ovako opisano sigurno zvuči kao da je Nasuprot knjiga koja probija literarne tabue upuštajući se u dekadentnu orgiju preterivanja, sa sve scenama napisanim da prkose katoličkom moralu (iz koga je Huysmans izrastao i kome će se kasnije i vratiti), kroz blud, alkohol, narkotike, greh u najnižim i najkompleksnijim formama. Međutim, ona to nije.

 

Nasuprot je roman koji se čitav bavi dokolicom. Nasuprot je roman o višku.Višku koji je neverovatan teret na plećima čak i onda kada je sasvim jasno koliki je istovremeno blagoslov u pitanju. Nasuprot je roman (pseudo)naturalističkih opisa (nije ni čudo što je Zola bio razgnevljen, primećujući kako Huysmans – da li namerno – koristi svoj raskošni talenat za slikanje ljudi, predela i situacija samo da bi govorio o gotovo fantazmagorijskim scenama plutanja kroz senzacije, umetnost sažetu u imena i slike, nesputane afekte koji se ipak nisu mogli nazvati emocijama) vremena koje provodi čovek što ima sve ali ne želi ništa. Ili čoveka koji nema ništa ali želi sve? Glavni junak ovog romana je nazivan antiherojem u određenim tumačenjima, iako je njegova glavna odlika to da je prošao kroz maltene celokupnost ljudskog iskustva i izašao na drugu stranu kao nešto istovremeno više i manje nego ljudski.

 

Njegova strast, koju je nemoguće dovesti u sumnju ni na jednom mestu u romanu, njegova strast za životom je duboko dirljiva i istovremeno duboko pogrešna jer Jean Des Esseintes ne žudi ni za čim što bi mu život mogao dati. Kako bi, kada on ima sve? Kako bi kada je njegov život čitav u višku – materijalnom, duhovnom, iskustvenom, da ne pominjemo naprosto raskalašno bogatu rečenicu kojom Huysmans priča ovu priču prepunu viškova. Des Esseintes je čovek koji je isprobao sve što je imućan čovek onog doba mogao isprobati – od najboljeg obrazovanja i vaspitanja, preko razvratnog seksa i pariskog noćnog života, umetničkih galerija i poetskih večeri, muzičkih koncerata i verskih služenja – ali ostatak njegovog života prolazi u izolaciji i dokolici ispunjavanoj najfinijim mogućim istraživanjima umetnosti, estetike, lepote.

 

Des Esseintes je čovek koji dane, mesece i godine provodi uz knjige, ponekad ih čitajući, ponekad polemišući sa njima, ponekad ih samo preraspoređujući po policama, uz slike i muzičke partiture, uz dragulje i mirise, vina i egzotična, složena jela, on je vrhunski intelektualac koji jedino ima zadatak da ispuni vreme promišljanjem o totalitetu zapadne kulture. Jedino promišljanjem. Za razliku od „stvarnog“ intelektualca koji postoji isključivo unutar socijalne sfere sebi ravnih i identifikuje se kroz komunikaciju sa njima, Des Esseintes je usamljeni dekadent što prezire ljudsko društvo, ne interesuje ga ikakva živa reč na ijednu od tema o kojima razmišlja, misli i dela isključivo u terminima totaliteta i večnosti. On je neka vrsta negativnog Prometeja što plamen znanja, naprotiv (nasuprot!), umesto da deli sa bližnjima, usisava čitav u sebe i živi na njegovim plamsajima, nesposoban, nevoljan, nezainteresovan za stvarni svet, za ljude, za život, za egzistenciju izvan sveta apstrakcija i simbola.

 

Koliko je njegova razdvoenost od sveta jaka svedoči i sekcija pred finale romana kada, uvrtevši sebi u glavu da mora da poseti Englesku, Des Esseintes u jednoj drsko prefinjeno napisanoj sceni čitavo iskustvo Engleske doživljava u kafani blizu kolodvora i čekaonici na železničkoj stanici, slušajući govor engleskih putnika, melodije njihovog naglaska, udišući njihove mirise i posmatrajući ih, samo da bi zaključio da je posle tako savršenog sižea stvarni napor putovanja i dolaženja u fizički kontakt sa Engleskom posve nepotreban.

 

Des Esseintes je, dakle, prototip na kome će tokom sledećih stotinu godina biti građeni dekadenti, antisocijalni otpadnici, psihopate i odbačeni svih vrsta. Ellisov Američki psiho je roman u kome Huysmansovo razdvajanje od društva i zaranjanje u apstraktnost umetničkog/ umjetnog samo biva dobronamerno satirisano i postavljeno u očigledno sociopatski kontekst. Ni Huysmans ni Ellis ne pokazuju ništa manje od saosećanja za svoje glavne likove, ali ni ništa više. Oba glavna junaka su bića koja obitavaju sasvim izvan ciklusa političke ekonomije što većina nas maltene pojednačava sa stvarnošću, oba se bave duhovnim na načine koji su u krajnjoj liniji potpuno beskorisni. Ellis ovo naglašenije stavlja u satirični kontekst prikazujući svog glavnog junaka kako piše predimenzionirane i predetaljne eseje o trivijalnim pop bendovima osamdesetih, dok Huysmans čak ide korak dalje (sto godina ranije!!) ne dopuštajući svom glavnom junaku da svoja promišljanja o zapadnoj kulturi, umetnosti i duhu podeli čak ni sa listom papira. Ona su zatvorena u njegovom umu, divlja, slobodna, inspirativna i potpuno, potpuno beskorisna, čist višak u društvu koje smatra laže da se za višak uvek mora boriti i da je on vredan zato što je plod odricanja i rada.

 

Des Esseintes je, dakle, zapadnjak koji izdaje zapad, učenjak koji želi samo da bude učen, nikada da podučava, čovek koji ima sve i ne želi ništa (ili koji želi sve a ništa nema?), zadovoljan u proučavanju totaliteta zapadnog znanja, neprijatelj kulture koju poznaje bolje nego iko.

 

Zaista, samo pomisao na to kolike je pripreme Huysmans morao izvršiti da bi napisao roman čije je svako poglavlje maltene enciklopedija jedne od oblasti zapadne kulture je zaprepašćujuća, pogotovo kada je krajnji cilj bio prikazivanje ultimativne relativnosti njene vrednosti. Moj prijatelj, Doktor M. uvek podseća da je sveukupnost znanja u intelektualnim krugovima onog vremena bila značajno manja nego danas, sa sporijim protokom informacija i mahom jednosmernim, neinteraktivnim medijima, ali i pored toga Huysmansov roman (na francuskom jeziku dostupan u formi besplatnog PDF fajla ovde)  ne može a da ne zastraši svojim poznavanjem svega tako da znanje izgubi svoju svrhu i pretvori se u orgiju apstrakcija i simbola što se sami sobom hrane.

 

Des Esseintes je, dakle, u ovoj postavci Arapin, zadovoljan da postoji samo da bi saznavao, promišljao, upijao. Ne da bi stvarao, ne da bi išta vraćao u krug razmene, ne da bi održavao doktrinu proizvodnje, reprodukcije i kruženja vrednosti. Ljudsko društvo je zapad, NATO, ako hoćete. Na kraju romana Nasuprot, Des Esseintes se vraća u Pariz, očajan što zbog bolesti mora ponovo da se spusti u ljudsko društvo, prihvatajući da gubi sve što život čini vrednim samo da bi život sačuvao. Huysmans je ovaj povratak uporedio sa vraćanjem zabludelog vernika majci crkvi i možda nije ni malo slučajno što je tokom decenija koje su sledile i sam odradio put od buntovnog otpadnika pa do ponovo uverenog katolika. Čak ni tada nije se odrekao svog najuticajnijeg romana koji ga je, uostlom nadrastao i ostao živ više od sto godina posle smrti svog autora.

 

Ostaje da se vidi kako će završiti Gadafi i Libija. Teško je poverovati da će još dugo stajati nasuprot ciklusu političke ekonomije, zadovoljni viškom koga nisu sami proizveli. Čak i da ostanu, teško da bismo ih nazvali herojima ili čak antiherojima. Neprirodnost njihovog postojanja, neprirodnost arapskog tretmana blaga koje su bez svoje zasluge zatekli pod nogama znači da mi, vaspitani na koliko-toliko zapadnjačkim vrednostima ne možemo čak ni da smislimo reč za one koji stoje izvan i nasuprot. Ali ne možemo ni da prekinemo da gledamo.

Knjige za plažu 2010.

Desetak dana provedenih na tuđinskom primorju, bez Interneta, televizije i SMS poruka mogu da deluju blagorodno. Naravno, povratak u okruženje u kome Internet,  televizija i mobilni telefon caruju je time šokantniji i gori po organizam. Kao i svaki pošten narkoman, i ja sa udvojenom strašću ponovo grlim ono što mi uništava život i što će me na kraju ubiti ali bez čega ne želim da budem.

Tokom deset dana u tuđini shvatio sam najmanje dve stvari. Prva je da ne postoji skandinavska osoba koja nije tetovirana i da uzrast, pol i socijalni status nemaju nikakve veze sa prisustvom tetovaža na skandinavskim telima. Ovo me intrigira da razmišljam o tome kakve su tetovaže imali moji bivši (skandinavski) šefovi i gde su ih držali.

Takođe: pica je najviše dostignuće zapadne civilizacije. Demos je o ovome rečito progovorio: hotel u kome smo bili imao je za večeru u ponudi najrazorniji izbor đakonija koje su ikada spuštene na proverbijalni švedski sto, čak i ako ste poput nas – vegetarijanci, a pogotovo ako niste – ali je svake večeri nepogrešivo najveći red i najveće tiskanje bilo upravo za picu. Skandinavci, Grci, Nijemci i Britanci, Rusi i eks-Jugosloveni uredno su se i disciplinovano molili na oltaru pičjeg boga, odnoseći svoj plen u tanjirima koje su stezale znojave, pohotne šake…

Bilo kako bilo, ne znam da li možete mene da zamislite kako ležim na plaži (a ako možete, sažaljevam vas), no jasno je da je za mene ležanje i lenstvovanje tog tipa pomalo… nepristojna ponuda. Zahvaljujući brižljivo kultivisanom nedostatku mogućnosti dužeg usredsređivanja pažnje na bilo šta, neprerađena realnost za mene naprosto nije dovoljna. To jest, sedenje i rađenje ničega za mene je prilično zlokoban predlog jer ja u nekim svojim momentima „relaksacije“ vazda potrebujem nekakvu intelektualnu stimulaciju. Niti smatram da je to nužno dobro (alergija na neprerađenu realnost sigurno nije dobra stvar) niti je ta intelektualna stimulacija obavezno nešto plemenito (au contraire, neretko se ona svodi na igranje Street Fightera putem Interneta i gledanje repriza serije Joey), ali barem svoju bolest prepoznajem i trudim se da je sebi učinim što bezbolnijom. U ovom slučaju, duge sate odmora na moru prekraćivao sam čitanjem knjiga, stripova i igranjem igara. Od stripova je tu bilo svačega, mada sam najviše vremena iskoristio da uhvatim priključak sa najnovijim razvojima u životima Betmena i Konana – o tome u jednoj budućoj kolumni za UPPS – igre ću pokriti drugom prilikom, a evo šta sam od knjiga savladao tokom tih nekoliko dana letovanja.

Dragan R. Filipović: Zlatna Knjiga (Fantastična Biblioteka, Everest Medija, 2009. Originalno izašlo 1988.)

Moram da priznam da me je iznenadilo koliko je Filipovićev drugi roman dobro izdržao test vremena. Iako se radi o meni najdražem domaćem piscu (poreklom sa) scene naučne i drugojačije fantastične proze, pošto čoveka nisam uzimao u ruke dugi niz godina, pitao sam se koliki udeo u mom poštovanju zaprema činjenica da sam u vreme kada sam se najviše ložio na njega bio osetno mlađi i osetno blentaviji, a koliko se tu radi o neprolaznim umetničkim kvalitetima jednog od najboljih pisaca koje je žanrovska proza u Srbiji ikada imala.

Presuda je, na veliko zadovoljstvo porote (čiji sam jedini član) izuzetno blagonaklona. Zlatna Knjiga, više od dve decenije nakon svog prvobitnog silaska među Srbe (i tada ju je, kao i sada izdao Boban Knežević, Filipovićev kum i čovek sa najizraženijim uredničkim njuhom u povijesti srpske naučno-nenaučne fantastike) naprosto opija svojom elegancijom, ekonomičnošću svoga izraza ali i zapanjujućom lakoćom sa kojom se književne slike rasprostiru pred čitaoca sa svega dva-tri umešna poteza perom (ili pisaćom mašinom), samo da bi se onda rotirale kao u kaleidoskopu, izmetnule u nešto sasvim drugog značenja, tona i nauma, a da sve to prolazi prirodno, lako, bez šavova.

Kontrast između Filipovićeve razigrane, kompaktne a lako probavljive proze i proizvoda većine domaćih (ali, avaj, nikako samo domaćih) autora fantazijske proze je utoliko primetniji: ova potonja pati od nasilničkih ekspozicija od kojih se čoveku čini da je zalutao u nekakav suvoparan i pretenciozno napisan udžbenik, od infodampova kojima se neistesani pisci služe da prepričaju umesto da prikažu događaje, od karakterizacije koja se sapliće po srči stereotipova i klišea. Sigurno bih imao još štošta loše o njoj da kažem kada bih je samo čitao, ali je ne čitam pa je moje kritikovanje iste bazirano najviše na zdravim predrasudama. Važnije od toga, kako domaću fantastiku ne čitam najpre u okviru projekta nečitanja proze uopšte, tako je i užitak koju mi je (ponovo) pružila Filipovićeva Zlatna Knjiga slađi.

Zlatna Knjiga je formalno fantazijski roman u kome se autor bavi drugim dolaskom Marka Kraljevića među Srbe i drevnom borbom za arhisvetinju u kojoj su ulozi apsolutni, runde stoletne, a protivnici jednako fantastični kao i heroj. No, i sada kao i onda, bilo mi je teško da Zlatnu Knjigu čitam kao fantazijski roman jer u njoj forme fantazijskog romana (herojska potraga, hijerarhija likova i njihovo transformisanje itd.) ima tek u naznakama. Štaviše, pravi protagonist ovog romana je jezik, Filipovićeva verna kučka koja se savija kao cirkuska žena od gume i pod njegovim uputstvima pravi neverovane akrobacije. Zlatna Knjiga je roman toliko britak i brz u onome što izlaže da mozak, navikao na opise i dobijanje u vremenu toliko prisutne kod manjih pisaca ovde jedno vreme provodi overdozirajući čistom krtinom

Kada se malo naviknete, shvatate koliko slojeva ovde ima, od mitoloških i okultnih, preko erotskih i komičnih, pa sve do sociopolitičkih. Lepota Zlatne Knjige je svakako u tome što ne morate sasvim razumeti ove slojeve da biste u romanu uživali, tako da čak i ako vam subverzivnost Filipovićeve satire društvenopolitičke zbilje SFRJ kasnih osamdesetih bude neuhvatljiva, a o srpskoj mitologiji znate manje nego o Transformersima, i dalje ćete uživati u slici, reči, radnji i akciji pa čak i klizanju u čistu alegoriju pri kraju. Roman koji bi trebalo deliti domaćim žanrovskim piscima da ih se podseti kako žanr i književnost uopšte ne moraju da budu delovi oksimoronske sintagme moronskog shvatanja sveta.

Volfgang Kajzer: Groteskno u Slikarstvu i Pesništvu (Svetovi, 2004. Originalno izašlo 1957.)

Posle kratkog izleta u prozu, valjalo je dezinfikovati intelekt obilnim količinama teorije. Volfgang Kajzer je jedan od najcenjenijih nemačkih germanista (što zvuči malo manje uzbudljivo nego da je u pitanju jedan od najcenjenijih srpskih velikosrba) i on ovde u uvodu veli da je prvu svoju epifaniju u vezi grotesknog imao posmatrajući slike Velaskesa i Goje u muzeju Prado. S obzirom da se retrodatiranjem ove njegove izjave da zaključiti kako je tamo bio posredstvom turističke agencije čije se ime rimuje sa „ermacht“ bilo je uistinu zanimljivo videti kako je čovek pristupio pitanju identifikovanja i analiziranja groteske u evropskoj kulturi koja svoje korene ima u znatno ranijim periodima. Kao svaki pošten metalac, i ja sam naklonjen grotesknom u njegovim mnogim oblicima i tako sam uživao u Kajzerovim akrobacijama da kaže sve što ima da kaže a da se opet ne obaveže na nekakvu surovu formalnu disciplinu.

Da ne bude zabune, ova knjiga je primereno naučno stroga, ali Kajzer se već u uvodnim rečima ograđuje od odgovornosti da na svetlo dana iznosi nekakve apsolutne istine i, uostalom, ovo je i najelegantniji pristup kada istovremeno morate u vezi materije koju obrađujete da donosite definicije i udarate međe, kao i da pišete nekakvu hronološku i konceptualnu istoriju.

Kajzerovo putovanje kroz evropsku grotesku kreće od ornamentalnog slikarstva šesnaestog veka gde su arabeska i groteska tek tematske podele jednog formalno šireg stvaralaštva. Nastavlja kroz Boša i Brojgele, da bi, što se slikarstva tiče zahvatio iznenađujuće široko manevrišući od Goje sve do nadrealista poput Dalija ili De Kirika, ali i Ernsta, Ensora pa i Vebera i Kubina od kojih ovaj poslednji ima gotovo postmoderan (da ne kažem refleksivan) odnos sa pojmom groteske onako kako je Kajzer definiše.

Ta definicija je možda najjasnija kada se govori o groteski u drugom mediju koji Kajzer bira da obradi. Pesništvo je ovde shvaćeno u starinskom smislu, kao sveobuhvatni žanr koji pokriva i poeziju i prozu i dramu, pa je možda i najpreciznije definisanje groteske Kajzer postigao govoreći o E.T.A. Hofmanu i njegovoj prozi u kojoj se otuđenje sveta i nelagoda koja iz njega proističe drži na finoj granici između podsmeha, satanske ironije, višeslojne karikature i egzistencijalne strave, oscilujući među idejama ali se ne priklanjajući ni jednoj. Za Kajzera je suštinska groteska ona koja ostaje neobjašnjena, čak nedorečena, koja navodi istovremeno na smeh i smrzavanje, koja se ne može objasniti ni sa pozicija nauke ni sa pozicija morala. Ovo je čini posebnom pojavom u umetnosti, nadžanrovskom, distinktnom u toj meri da je ne možemo poistovetiti sa komedijom, gotskom literaturom, karikaturom, hororom, nadrealizmom ili već nečim drugim što nam pada na pamet. Kada priča o romantizmu, Kajzer izvrsno vezuje Commedia dell’arte teatar i ilustracije njoj odnosne kao spoj dve relativno „jeftinije“ forme umetnosti koje na organski način prepoznaju i promovišu groteskno sa svim njegovim estetskim, političkim, religioznim i drugim konotacijama. Kalove ilustracije koje prikazuju scene iz nekih predstava su uvrštene među reprodukcije na kraju knjige i sjajno pokazuju o čemu se zapravo tu radi.

Kad smo već kod ilustracija, ja sam i dalje zapanjen da urednici Svetova misle kako musavi printovi na kraju nekih od njihovih knjiga zadovoljavaju ikakve minimalne kriterijume vidljivosti. Nije što sam ja skoro slijep, ali pakovanje Bošovih, Brojgelovih ili Veberovih zgusnutih kompozicija na ovako mali format uz kvalitet štampe jedva dovoljan za koliko-toliko čitljiv tekst je skoro sprdnja. Takođe, iako je prevodilac Tomislav Bekić vrlo dobro odradio posao sa izvornim nemačkim tekstom, delovi u kojima se hvata engleskog su ništa manje nego komični.

Inače, ovo razmišljanje o groteski me je podsetilo da kao jedan od razloga što videoigre teško bivaju prepoznate kao umetnički radovi svakako stoji i njihov lapidarni tretman groteske kao readymade oneobičenja jednog medija koji je i inače radikalno oneobičen u odnosu na stvarni svet. Zbog toga se autentični primeri grotesknog (kakve, recimo, možemo videti u ruskim igrama kao što su Pathologic i The Void) teško raspoznaju u moru šuma koje kreiraju grafički dizajneri svih ostalih igara…

Milan M. Ćirković: Artefakt za Svemirsko Putovanje – Ogledi o Nauci i Fantastici (Heliks, 2009.)

U sigurno nimalo slučajnom primeru sinhroniciteta, naslovnu stranu ove knjige krasi jedna Ernstova slika. Neka niko ne kaže da na plažu idem bez detaljnog plana.

Ćirkovićevu zbirku eseja koji su nastajali od početka devedesetih pa do polovine tekuće decenije mi je gotovo nasilnim putem utrapio otac insistirajući da kad već ne čitam prozu, pogotovo ne domaću naučnofantastičnu, sigurno prosto vapim za čitanjem domaće teorije koja se bavi naučnofantastičnom prozom ali i naukom i neobičnim – neki bi rekli divljim – brakom između njih dve. Dobro, nije Ćirković nekakav amater, Zoran Živković ga je u uvodu uporedio ni manje ni više nego sa Leonardom a među zahvalnicama su i Aleksandar B. Nedeljković i Dejan Ognjanović i još neki ljudi koje cenim, dok je autor jedno ime sa popriličnom specifičnom težinom u okvirima međunarodne nauke, konkretno kosmologije.

Da je Ćirković pored kosmologije (u okviru koje se naobjavljivao i radova i knjiga u mrskom inostranstvu) jednako strastven kada je u pitanju ne-samo-naučnofantastična proza svedoči i sfera interesovanja koja se već letimičnim pregledom imena i tema ove knjige da prepoznati: Barouz je dao sintagmu od koje je nastao naslov, tu se muvaju i Lem i Asimov, Simons je prisutan sa svojim poslednjim velikim delom a Lavkraft dobija istinsko ljubavno pismo. Ćirkovića od statusa pravovernog gika svakako deli ponešto izražen prezir prema trivijalnom žanrovskom izrazu i elitistički stavovi, ali to je i sasvim u redu jer ovo i nije tipično geek-friendly štivo već esejistika koja nastoji da se ozbiljno bavi ozbiljnim naučnim pitanjima a usput da legitimiše umetnička dela koja su se njima takođe tu i tamo bavila, razdvajajući ih od šuma žanra koji – pametujem ja – povremeno ume da ponudi i druge lepe stvari. U svakom slučaju, ovo nije književna teorija ili kritika, ali Ćirković ume da odvoji žito od Kukolja (kako se recimo vidi u eseju koji se bavi Simonsovim Hiperionom).

Poređenje sa Leonardom ume svakoga da ukopa i nije mi baš najjasnije zašto je Živković posegao za baš tom hiperbolom u svom predgovoru. Ćirković uistinu ima interesovanja i znanja dostojna modernih renesansnih ličnosti, ali učinak njegovih pisanja će istorija tek morati da potvrdi. Što se mene tiče, njegov kićeni naučni stil je prijatan, obilje referenci nametljivo ali na dobar način – tera čitaoca da se zainteresuje – i u suštini imam u pogledu ove knjige samo jednu kritiku. Mada je ona dosta ozbiljna.

A to je da većina ovih ogleda uopšte ne ostavlja utisak ogleda već pre svega sažimanja ideja koje se mogu pronaći paralelno obrađivane u nauci i u naučnoj fantastici. Ja sam možda samo uskogrudi drkadžija ali reč ogled me nepogrešivo asocira na nekakvu tezu, dokazni postupak i zaključak, a ove stvari upadljivo nedostaju većini eseja u ovoj knjizi. Ćirkovićev pristup se najčešće sastoji u objašnjavanju teme o kojoj će se u eseju raditi i zatim trošenju nekoliko strana na interesantne opaske o temi, čak i zaključke u vezi sa njom, sa strane nauke i strane žanrovske literature, ali na kraju nismo sigurni šta je ovime pokazano, dokazano, otkriveno, poentirano itd. Tako eseji o putovanju kroz vreme, cikličkoj istoriji ili spiralnim galaksijama (ovde materijal nude Benford, Anderson, Simons i ponovo Benford, ali i drugi) jesu puni zanimljivih osvrta ali mene oni naprosto ne vode nikuda. Ćirković je ubedljiviji na drugim mestima, recimo esej o odnosu književnih antiutopija prema Fermijevom paradoksu je interesantan a drugi esej koji nudi rešenje za Fermijev paradoks kroz adaptacionistički mehanizam opisan u romanu Stalnost Karla Šredera je možda i ponajbolji u knjizi. Biografski osvrti na gikovske prirode Nikole Tesle i H.F. Lavkrafta (koga je neoprezni lektor ostavio kao H.P. Lavkrafta) su takođe ljupki i zabavni.

Ćirković ima vrlo široko znanje i snažan sintetički instinkt i završni esej kojim se gotovo imperativno predviđa spontano stvaranje veštačke inteligencije unutar velikih informativnih sistema i konsekventni pad ljudske civilizacije je ubedljiv. Nadam se da ćemo uskoro videti novu zbirku ovakvih eseja koja će u svakom svom poglavlju biti jednako ubedljiva.

Hans-Ulrih Veler: Nacionalizam – Istorija – Forme – Posledice (Svetovi, 2002., originalno izašlo 2001.)

Kao i svaki pravi Srbin i ja sam zainteresovan za fenomen nacionalizma, tog sporta koji je, rekli bi pesimisti, nama doneo samo probleme dok je svima ostalima doneo slavu, moć i bogatstvo. Naravno, kada o nacionalizmu pišu na ovim prostorima, to je skoro neizbežno emocijom obojen proces, prema tome, šta je bolje nego ostvariti uvid u materiju kroz prizmu naučno strogog, emotivno nezainteresovanog akademskog rada?

Veler je cenjeni nemački istoričar i ovo je verovatno i najbolje objašnjenje za činjenicu da je deo knjige koji se bavi prvom od tema navedenih u podnaslovu najbolji, dok su forme i posledice nešto slabije obrađene. Veler je, dakako istovremeno i Nemac i sasvim svestan bremena rasističke nacionalističke istorije koju njegova nacija još uvek u popriličnoj meri tegli na svojim plećima. Utoliko, njegovo analiziranje nemačkog nacionalizma je gotovo opsesivno detaljno sa minucioznim obrađivanjem svakog koraka napravljenog u istoriji, odgovornostima i posledicama koje su usledile. Ipak, emocija ovde kao da prozire: kada Veler priča o američkom nacionalizmu, kao da ne može da odoli a da Jenkije ne okrpi u završnim opservacijama, trljajući im na nos između ostalog prisvajanje holokausta i zabašurivanje sopstvenog kolonizatorskog genocida. Kada priča o Nemcima, ne krije se od holokausta ali hita da naglasi kako je posleratni razvoj Nemačke obeležen sazrevanjem koje je takoreći uzor za Evropu (čak i dok primećuje da se ujedinjenje dve Nemačke može vrednosno prosuditi tek negde oko 2020. godine). Nema ovde ničeg faktički netačnog, ali ima jednog emotivnog podteksta koji je pomalo iznenađujući.

Ipak, ovo je nauka, no i nauka je kao i druge ljudske delatnosti nesavršena pa iako se Veler sa puno ponosa poziva na Vebera – proklamovanog nacionalistu koji je svoju naučničku skepsu prema nacionalizmu dobro dokumentovao – njegova završna analiza posledica nacionalizma, njegovih zasluga i problema koje uzrokuje je neobično pristrasna. S obzirom da je uvodno izlaganje naslovljeno „Problem nacionalizma“ jasno je na koju vodenicu autor tera vodu i zaključne strane su prepune tvrdnji da se određene karakteristike modernih nacionalnih država (demokratski sistemi, socijalna briga, vladavina prava) ne mogu potvrđeno povezati sa nacionalnim temeljima tih država a da sa druge strane nacionalne države i dalje nemaju odgovor na probleme koji ugrožavaju trajan (svetski) mir. Naravno, kontradikcija u postavkama je meni ovde prilično jasna: ako već zasluge ne možemo da pripišemo nacionalizmu, zašto onda insistiramo da je on kriv (u najmanju ruku kao saučesnik) za probleme koje ni jedan koncept pre njega nije rešio na uporedivo zadovoljavajući način? Korelacija između društva blagostanja i nacionalnih država je hronološki ipak prevelika da bi je čovek tako lako ignorisao, iako istovremeno želite da ih kritikujete. Veler kao da nastupa sa pomalo… naivno liberalnih pozicija u ovoj završnoj reči umesto da naprosto notira kako nacionalizam i nacionalna država jesu faze razvoja društva i da kao takve imaju svoju istorijsku ulogu koja je, kao i u slučaju svih drugih faza, sa ograničenim rokom trajanja – dakle, nešto što njegova analiza činjenica sama sugeriše pre nego što on krene da dosoljava sa interpretacijama.

No. Istorija nacionalizma i nacionalnih država koju Veler ovde prikazuje na malom broju strana ali sa zavidnom jasnoćom i uverljivošću je, kao najbolji deo ove knjige zlata vredna i ako se sa njegovom klasifikacijom formi nacionalizama i nacionalnih država ne morate nužno složiti, ona je svakako uslužna u smislu razumevanja te istorije. Veler pažljivo definiše nezaobilazne elemente izvornih nacionalističkih pokreta (obećana zemlja, odabrani narod, zajednička istorija, mesijanski vođa, arhineprijatelj) i zatim kroz niz odmereno obrađenih primera pokazuje konkretizaciju društvenih promena oko srži ovih ideja, u zemljama prvog nacionalističkog talasa, u zemljama koje su sledile, pa sve do zemalja transfer-nacionalizma posle drugog svetskog rata. Balkanske igrarije devedesetih godina su samo uzgred pomenute – što je šteta jer smo se tome onoliko nadali, ali Veler verovatno iskusno smatra da istorija treba da nastupi tek kad akteri poslušno poumiru – ali je upadljivo koliko se Velerov spisak ideja i forme njihovog korišćenja u građenju nacije lako mogu primeniti na srpski, hrvatski ili ako hoćete, na nacionalizam kosovskih Albanaca.

Možda najvredniji uvid, koga Veler pravi na samom početku knjige je činjenica da nacionalizam prethodi naciji, a ne da iz nje proističe. Nacionalizam rađa nacije, tvrdi Veler sa puno autoriteta, demonstrirajući kako druge vrste lojalnosti grupi ili teritoriji bivaju iskorišćavane i podizane na viši nivo, definišući nacionalizam kao neku vrstu nove vere. Ovo je zapaljivo nadahnut deo knjige i vrlo podsticajan za razmatranje ideje – da ne kažem fantazma – nacionalne države uopšte, nečega sa čime se mi i dalje borimo ne uspevajući da razdvojimo mitove od prakse. Uvid da je i sama nacionalna država kao koncept ništa više do moderan mit malčice olakšava stvari.

I ovu knjigu preveo je Tomislav Bekić i u njoj je korektan prevod sa nemačkog osakaćen priličnom količinom kucačkih i pravopisnih grešaka koje bi iole ozbiljnija lektura i korektura morale da ulove.

Helmut Plesner: Granice Zajednice – Kritika Društvenog Radikalizma (Izdavačka Knjižarnica Zoran Stojanovića, 2004. Originalno izašlo 1924.)

Konačno, najstarija knjiga u ovom kontingentu stiže nam iz šinjela Zorana Stojanovića koji je izgradio reputaciju zastrašujuće autoritativnim izborom knjiga u besprekornim prevodima. Plesnerov uticajni spis koji je prilično uzburkao sociologiju između dva rata nije izuzetak, a njegov živopisni, razmahani stil koji ne malo duguje ničeovskoj filozofskoj poetici (ima tu i direktnih pozivanja na Fridriha) maestralno je ukroćen rukom (i, cenim, intelektom) Duške Dobrosavljev.

Kao i svaki pravi dokoni džabalebaroš i ja se neretko pitam gde su granice zajednice iza kojih počinje amorfni pojam društva i morim sebe slatkim mukama pitajući se kojoj od ove dve skupine – ako i jednoj – sam pripadam i kojoj bih – ako bih morao – radije pripadao. Od Plesnera sam očekivao nekakav odgovor na ova pitanja, ali to samo pokazuje moju naivnost i posvemašnje neznanje. Plesner, naime nije sociolog već filozof/ antropolog čija je prethodna knjiga, Esteziologija Duha duboko grabila u epistemologiju baveći se osetom a čiji je naredni tom ulazio u problematiku opažaja.

No, Granice Zajednice igraju na sociološkom terenu i, kako rekoh, ova je knjiga postala nezaobilazno štivo u sociološkim istraživanjima narednih decenija, mada to ne znači da Plesner igra po tuđim pravilima. Nikako. U ovom slučaju podnaslov je esencijalan za otkrivanje autorove namere i njegove Granice Zajednice su jedan gotovo ironično intoniran obračun sa društvenim radikalizmom onako kako ga je Plesner shvatao sa svoje tridesetdve godine.

Za naše pojmove, Plesner je konzervativac čak i u tom relativno mladom dobu i njegovi pomalo mračni osvrti na omladinu kao sociološku/ ideološku kategoriju, njegovi ne previše taktični komentari o proletarijatu kao klasi i nosiocu ideja i generalni ton političke nekorektnosti kako bismo to nazvali savremenim terminima mogli bi od čitanja da odbiju liberalnije nastrojenog čitaoca. Uostalom, nismo li navikli da su ljudi što klasifikuju druge ljude u kategorije kojima potom pripisuju jednostavne, intuitivno shvatljive karakteristike naprosto robovi predrasuda?

Šteta bi bilo da se Plesner zbog ovoga odbaci jer bi se tu promašile barem dve poente. Prva je da on uopšte ne priča o politici onda kada se izražava politički nekorektnim rečnikom. Druga je da uopšte nije konzervativac u i jednom smislu koji poznaje javni diskurs. Plesner ovim delom sebi u zadatak stavlja nešto što će decenijama kasnije uraditi Mišel Fuko – odbranu društva – i to je odbrana od koncepta zajednice kao naddruštvene pojave, nastale radikalizovanjem ideja sa jedne strane individualizma, sa druge kolektivizma. Na meti Plesnerove razuzdane ali zabavne kritike su svi kolektivisti, od komunista i fašista do hrišćana i nacionalista, kao i individualisti koji oko sebe okupljaju ideološke sledbenike. Njegova analiza funkcionisanja zajednica kao konstrukata sklopljenih oko „krvi ili ideje“ je neodoljivo, razigrano oštra, nikada jetka ili ogorčena, a njegovo kontrastiranje ovih grupa društvu je iznenađujuće elegantno. Društvo je za Plesnera pojam iznad zajednica, iznad javnosti, medij u kome se individue, uvek razdvojene i strane jedna drugoj, ospoljavaju kroz složeni sistem igranja uloga i izgradnje „službenih“ persona. Tamo gde su generacije liberalnih autora turobno naricale nad otuđenjem čoveka od čoveka, Plesner, naprotiv govori o antropološkoj neminovnosti razdvajanja jednog od svega ostalog i plemenitosti igranja, diplomatije, takta i ljubaznosti kao vrednosti koje društveni život čine ne samo podnošljivim već mu daju upotrebnu vrednost. Za Plesnera društveni ritual nije nametnuti mehanizam samoodržanja jedinke koja bi najradije bila „prirodna“ i stenje pod teretom artificijelnosti već elegantno uobličeni sistem pravila igre što ne samo teraju misli o samoubistvu u mračne kutke duše već i u kojima se sažima lepota umetnosti življenja.

No, njegova je vizija sveobuhvatnija od puke filozofije egzistencije i kada se u moćnom finalu Plesner bez napora prebaci na teren međunarodne politike i jednako autoritativno pokaže da je osuda sile u međunarodnim odnosima moralno paradoksalna barem koliko i verovanje jedne zajednice da je po nekoj svojoj posebnosti apsolutno bolja od druge zajednice, onda je teško ostati nezaveden snagom njegove misli koja osam i kusur decenija kasnije i dalje odjekuje na nemačkim i evropskim sociološkim i filozofskim katedrama. Rispekt.

Knjiga: Istinite laži – priče o urbanim legendama (prikaz za fanzin Emitor)

 

Priredio: Goran Skrobonja

 

Izdavač: Paladin

 

Skrobonja sa svojom godišnjom tematskom antologijom priča radi vanredno važnu stvar. Kao što sam i prošli put prilikom inauguralne zbirke, Beli šum, rekao, ovo je jedinstvena prilika da se u okvirima domaće žanrovske proze takoreći početnici i dobronamerni literarni amateri nađu rame uz rame sa ozbiljnim imenima domaće književne scene, etabliranim daleko izvan granica ikakvog žanrovskog geta i njemu svojstvene čitalačke publike sa sebi svojstvenim čitalačkim navikama.

 

Za slučaj da prethodnog puta niste pazili na času, moje mišljenje o žanrovskoj književnosti je očinski strogo. Spreman sam da joj praštam mnogo toga ako ima samo jednu stvar – svrhu postojanja. Ili, drugim rečima, neizdrživ pritisak u duhu njenog tvorca da se stvori nešto što samo od sebe želi da živi. Ne nešto što je animirano kroz godine čitanja tuđe proze, tuđih stripova, gledanja filmova i serija – mada ove stvari mogu da pomognu u formiranju tematike, tona, rečnika itd. – već nešto što napinje tanku membranu autorovog sopstva dok kroz nju ne izleti napolje, krvavo, nezavisno i potpuno formirano da svojom važnošću pokori svet. Pričam o onoj svrsi koja je na pisanje terala De Sada, Hemingveja, Dostojevskog, Mišimu, Pekića ili Kiša, svrsi jačoj od svega ostalog.

 

Ako žanrovska književnost ima takvu svrhu i mahnitu svrhovitost onda je sve ostalo samo garnirung i u tom smislu ona surova podela na samo dobru i samo lošu književnost ima svoje opravdanje.

 

Naravno, ovo je možda idealizovana situacija, no pošto sam ja čovek često slep za boje, koji se lakše snalazi u binarno kodiranom koloritu, teško mi je, gotovo nemoguće da žanrovsku prozu čitam spuštena pogleda i cenim samo njenu žanrovsku vernost i referentnost, njeno opstajanje unutar globalnog kanona i intertekstualnost koja se povremeno svodi na prepisivanje od boljeg učenika što sedi u klupi ispred.

 

Ali pokušavam. Istinite laži su u tom smislu knjiga zanimljiva za analizu jer, sledeći Skrobonjinu viziju o slipstrim književnosti u Srbiji – (meta?)žanru između realistične proze, fantastike (gotske, tehnološke, natprirodne ili neke četvrte), nadrealizma, farse i koječega – ovo je zbirka priča koja dobar deo vremena uspeva da održi gard pred sumnjičavim pogledima „prosečnog“ čitaoca u Srbiji/ na Balkanu.

 

Ne da ja sad kao nešto znam ko je i kakav je taj prosečni čitalac, ali sam prilično ubeđen da kod njega priče o letećim robotima i hermafroditskim nindžama ne bi prošle i da Istinite laži svoje prve pobede uspeva da izvojuje naprosto time što većina njenih priča nije tek lagodna igra univerzalnim motivima pobranim iz bogate tradicije fantastičke proze, već književnost koja pokušava da se utemelji u sada i ovde. Ne da ima nečeg a priori lošeg u igri univerzalnim motivima – jer da ima Borhes ne bi bio to što jeste, car, kralj, prvak u skoku u dalj – ali dobro je čitati prozu koja ne beži u lagodnu neutralnost univerzalnog samo zato što je to radio Borhes, koji je imao opravdanje u tome što je bio jedan od najboljih pisaca u istoriji pisanja, već koja se mota po dnu na kome i sami živimo i nastoji da o tom dnu kaže nešto možda vredno pamćenja.

 

Uspeva li ona, pak u tome? Ima li ovde ičeg vrednog pamćenja? Odgovori su naravno individualni, od priče do priče, od čitaoca do čitaoca, ali valja primetiti da je tematska orijentacija ove zbirke dala u načelu bolje rezultate od onoga što smo imali prošli put. „Priče o televiziji“ su, rekosmo, jednako besmislena tema kao i priče o vazduhu čak i kad iza tastatura ne sedi gomila poluamatera i sumnjivih poluselebritija, pa je Skrobonjina ovog puta mudro felšovana lopta u vidu tematike urbanih legendi znatno bolje korespondirala kako sa maštovitošću autora tako i sa pokušajima da se piše žanrovski britko a sa glavnotokovskim teretom patnje celog sveta i mučenog Balkana na nejakim plećima. To što će moji osvrti na pojedinačne priče zazvučati, možebiti neizbalansirano i a priori negativno rezultat je više mog besa što sam uopšte morao da je čitam kroz seriju glavobolja varijabilne snage i konzistencije za koje uopšte nisam siguran je li ih knjiga izazvala ili su posledica kakvog tumora na mozgu o kome ne znam ništa sem da će me ubiti ako mi ne uspe terapija ignorisanja, a manje njihove objektivne vrednosti. Dobro, de, trgnite jednu, pa da počnemo.

 

Kula u ruži vetrova – Ilija Bakić

 

Riskantan potez, rekli bi mangupi, stavljanje vršačkog alhemičara reči i ideja na čeonu poziciju ove trke. Bakić je jedan od najeklektičnijih pisaca na domaćoj žanrovskoj sceni, ali istovremeno i jedan od, uslovno rečeno, najstaromodnijih u ovoj zbirci. Naprosto, Kula u ruži veprova (primetili ste šta sam tu uradio?) je jedina priča u Istinitim lažima koja se koristi klasičnom naučnofantastičnom ikonografijom da dođe do svojih poenti. Stavljanje na prvo mesto priče koja je pretrpana referencama na futurističku tehnologiju i futurističku istoriju sa egzotičnim ideološkim i, hm, religijskim konceptima moglo bi da bude odbojno za vanžanrovsku publiku koja na prvu loptu ne očekuje inteligentne verbalne interfejse i putovanje kroz vreme.

 

To na stranu, čak i mi ukaljani višedecenijskim valjanjem po blatu žanrovskog mogli bismo da imamo određene probleme sa ovom pričom. Osnovna narativna nit se posle jednog broja strana razotkriva kao tek nacifrani okvir za prepričavanje nekoliko zabavnih urbanih legendi iz vršačkog kraja što je meni lično uspešno ubilo zanimanje za nju. Bakić same legende piše izvrsno (mada je kurziv kojim su štampane vraški napregao moje i inače jadne oči), ali ono što dobijamo oko njih je tek ukrasni papir za koji nas, iskreno, nakon što smo konzumirali đakonije koje je skrivao, zabole dupe. Dakle, ako ćemo po podnaslovu zbirke, ovo je polovičan posao: odlične urbane legende i dosta neubedljiva priča o njima.

 

Dok ne dođu šejtani – Darko Tuševljaković

 

Tuševljaković se iz zbirke u zbirku sve primetnije brusi u spisateljskom smislu, prelazeći u poslednje dve godine put od vrlo kvalitetnog žanrovskog pastiša do solidne glavnotokovske ponude. Dok ne dođu šejtani je tek prva priča u ovoj zbirci koja demonstrira kako je balkansko ratovanje iz devedesetih godina ovdašnjim piscima dobrodošlo kao nepresušan izvor readymade motiva što se mogu rabiti na raznorazne načine protrčavajući usput kroz socijalno-političku kritiku, telesni horor ili nešto treće.

 

Tuševljaković zadržava žanrovsku oštrinu i njegov jezik, pogotovo dijalozi na, hm, bosanskom jeziku su perfektno odmereni. Ovde nema palp prečica kojima se služio u starijim pričama, a opet su ekonomičnost opisa ljudi i situacija, te pažljivo baratanje unutarnjim monologom glavnog lika i flešbekovima tu da jednu tešku priču o povratku nakon odlaska plasiraju u čitaočevo naručje bez patetisanja i kojekakvih visokoparnosti. Tuševljaković jedino posrće u tome što rasplet ne može a da ne pogura malko prejako na žanrovsku stranu, posežući za očekivanim pančlajnom i ostavljajući veliko moralno pitanje koje je u priči postavio nerešenim. Ne da je to loše za čitanje, ali dok god se ratovanje u Bosni bude obrazlagalo u krajnjoj liniji uticajem sveprisutnog drekavca, ostaćemo u devedesetima. Razume se, Tuševljaković je u priču upleo mnogo autobiografskog i odgovor na pitanje koje postavlja je bez sumnje  užasno kompleksan (i sva je prilika da mi se ne bi ni svideo), ali to ne znači da ne treba da nastavi da ga traži.

 

Abrakadabra – Adrijan Sarajlija

 

Sarajlija (rođen, samo da bi nas zbunjivao, u Zvorniku) me je upropastio još većim količinama kurziva nego u Bakićevom slučaju, ali sa druge strane, iza naivnog naslova krije se njegova najbolja priča koju sam do sada imao prilike da pročitam. Ne da mi je bila i sasvim potaman, ovo je jedna žanrovska vežba koja u krajnjoj liniji samo podgreva staru ideju o krivici materijalizovanoj u živu kaznu, a sve kroz razdvajanje stvarnog i zamišljenog, te racionalnog i iracionalnog granicom vodene površine, a Sarajlijino opširno proturanje ove ideje kroz tri mesta, tri vremena i nekoliko naratora je možda previše vatrene moći za jednu u osnovi bespomoćnu metu, no… No, ne može se poreći da je Sarajlija ovde ponajbolje do sada uposlio svoje nemale spisateljske veštine, udobno se seleći iz vremena u vreme i iz glasa u drugi glas. Ovo i dalje ostaje „samo“ horor priča, ali makar osvežena solidno umućenim lokalnim koloritom sa sve, ajde de, izlizanim ali opet kvalitetno plasiranim osvrtom na vreme socijalističke obnove i izgradnje iza koga se nalazila senka sistemske represije… Ima ovde ponešto od Lavkraftovskog mirisa i kome to prija, radovaće se.

 

Godine u magli – Jovan Ristić

 

Joca je u mojoj bilježnici već upisan u rubrici „iznenađujuće dobri domaći žanrovski stvaraoci“, no Gorile u magli (videli ste šta sam tamo uradio?) je mač sa dve oštrice. Kao i prethodne dve priče i ona uredno nejmčekuje recentna Jugo-ratovanja kao zgodan generator urbanih legendi, ali je zapravo usredsređena na jednu tačku u prostoru (i jednu tačku u, heh, vremenu) koja, bez obzira na popularnost ne može baš da se zakiti univerzalnošću.

 

Ristićeva priča je jedna vrlo dobro izvedena vežba iz nostalgije, vežba koja pritom tu nostalgiju analizira, utvrđuje njene mehanizme, meri njenu vrednost i njenom, jelte, vlasniku baca natrag u lice rezultate koji ga možda neće razveseliti. No, predmet ove nostalgije je beogradski klub KST, danas mesto na kome nastupaju tribjut bendovi i gde se beskonačno vrte empetrojke na tematskim večerima (Osamdesete, Domaćica itd.), a koje je nekad bilo centar urbane kulturne renesanse Beograda. Jocino oživljavanje jednog boljeg vremena u KST-u je veoma, er, živo i impresivno razdeljeno na nekoliko likova čiji su unutarnji monolozi i previranja ubedljivi, ali čak ni meni koji sam tamo bio i gledao to o čemu Ristić piše (čuj, gledao – šutirao se) ne deluje da ova priča zbilja ima snage da iščupa srce iz grudnog koša ikome ko se nije zatekao u pravo vreme na pravom mestu. Dobra proza, ali saterana u neverovatno malu nišu.

 

Devojka u belom – Nikola Petrović

 

Nikola Petrović mahom piše kratke priče, bez ili sa malo karakterizacije, oslanjajući se na atmosferu i snagu ideja. Sasvim dobar pristup ako ste, recimo – Kortasar. Petrović nije Kortasar i Devojka na belom (primetili ste šta sam tu uradio?) je pomalo pretenciozan komadić oniričke proze napisan velikim delom u drugom licu… Da pojasnimo: čak i porno sajtovi što objavljuju amatersku prozu svojih čitalaca u kojoj se ljudi umotavaju u celofan i zatim guraju zelen i ino povrće u postojeće i ine telesne šupljine, čak i takvi sajtovi zabranjuju pisanje priča u drugom licu. Razlozi su najčešće što je ona po čitljivosti na nivou sastava netalentovanih đaka drugog razreda osnovne škole.

 

No, Petrović nije netalentovan i ova priča uspeva da se iskupi zanimljivim preokretom na kraju koji opravdava pisanje u drugom licu kroz more rascepkanih slika za koje, i pored kratkoće priče i ne znamo jesu li nužne. Posle svega, ovo je prihvatljivo sočinjenije.

 

Muzika srca – Vladimir i Miroslav Lazović

 

Otac i sin Lazović u prvoj zvaničnoj kolaboraciji. Dok stara kajla domaćeg žanrovskog pisanja na sto donosi disciplinu i izgrađen glas, mladi lav dopunjava obrok žestinom, novim idejama i prstom postavljenim na puls generacija.

 

Ili bi barem tako nekako išao copy da sam ja Paladinov PR. U stvarnosti, ovo je pristojno napisana ali besramno klišeizirana n-ta varijacija na temu po kojoj su već drugi napisali bolje prozne uratke a neki, bogami snimili i filmove. Zamislite Ringu u kome umesto jezovite devojčice što izlazi iz ekrana televizora imate gomilu crnjaja koji nadrkano repuju i to vam je otprilike to. Ne pomaže ni dosta nesretno vođena motivacija likova i automatizovano klizanje ka predvidivom finalu. Lazović stariji je poslednjih godina pisao znatno bolje priče, pa se nadam da će buduća transgeneracijska saradnja malo više biti bazirana na njegovim instinktima, barem dok Lazović mlađi ne stasa i bude spreman na literarni patricid. Ili tako nešto.

 

Trideseti dan košave – Milivoj Anđelković

 

Prošlog puta sam hvalio Anđelkovića kao jednog od najizgrađenijih pisaca koji se hvataju u ovo kolo i to se u međuvremenu nije promenilo. Njegova priča je jedna od najpismenijih u ovoj zbirci i tematski je interesantna, baveći se fenomenom predodređenosti perioda duvanja košave. Ima ovde malko folklorne fantastike kakvu na ovim prostorima najprominentnije izbacuje Dragan R. Filipović i Anđelković to lepo piše, ali u dvadesetak strana ove priče na kraju kao da ima previše teksta koji ne pojačava već malko razblažuje motive što ih je pisac već na početku postavio. Moglo je, dakle i ubitačnije, mada je TDK prijatno napisana priča.

 

Istinite laži ili reč-dve o bacanju kockica – Vesna Ilić

 

Ilićeva je od prošle zbirke u kojoj je satirisala televiziju kroz Kafku (ili satirisala Kafku kroz televiziju?) napravila popriličan korak napred, isporučujući interesantnu nadrealističku skasku u kojoj se mešaju intertekstualnost, bazične ljudske strasti i neverovatna, gotovo kvantnomehanička haotičnost-a-ipak-uređenost događaja što ljude hvataju na prepad i menjaju im život, pa i čitavu stvarnost. Solidno je ovo napisano sa nekoliko različitih glasova i ubedljivim prikazivanjem ljudi u neverovatnim okolnostima.

 

’Ajde dobro, svakom se to desi ponekad, al’ ti, ti ga baš pretera, brate ili Gotovo je mojih pet minuta – Petar Petrović

 

Petra Petrovića sam prošli put kudio za solidno napisanu ali, za mene, makar, na kraju nesvrhovitu priču o BK televiziji, a pretprošli put sam mu se takoreći podsmevao za vinjetu o robotskom seksu, no nemam ni najmanje sumnje u to da ovaj čovek napreduje ogromnim koracima. Solidna pismenost i pripovedački dar koje sam prošli put uočio ovde su se materijalizovali u jednu od najboljih priča u zbirci. ’Ajde dobro… je kolekcija fantastično pogođenih urbanih legendi ispričanih vrhunski ubedljivim lokalnim govorom koji će, čak i ako niste iz Beograda (ili Savamale) da vam deluje živo i stvarno. Pritom, Petrović je ovom prilikom zaista duhovit a meandriranje naratora u priči nikada se ne otrže kontroli, povremeno poprimajući satirične tonove, ali uvek se vraćajući u glavni tok pripovedanja bez odlaska u farsu. Vrlo zabavno.

 

Lepše nego ptice – Oto Oltvanji

 

Oltvanjijeva priča me nije preterano impresionirala, što vidim iz činjenice da sam sada morao da je prelistavam da bih se setio o čemu se u njoj uopšte radi. Šarmantno je ovo na nivou omaža Bati Živojinoviću i negde između prilično neinspirisanih rečenica i stereotipnih opisa ratovanja i savremene filmske žurnalistike krije se zanimljiva palp pričica o Bati koji se hvata u koštac sa naci-zombijima. Nažalost, nikako da zbilja i izađe napolje.

 

Poklade – Goran Skrobonja

 

Šef parade udenuo se u sredinu knjige sa pričom smeštenom u (alternativnu?) budućnost Slobodnih srpskih srezova. Utoliko, ovo je još jedna od retkih „pravih“ naučnofantastičnih priča u knjizi, sa, doduše tretmanom tehnologije bližim onome što bi radila Ursula Legvin ili neki srodni „mekši“ SF pisac, nego klasičnoj tehnofetišizaciji tvrđeg SF-a. Sve je to sasvim u redu. Skrobonja piše uobičajeno pitko ali između svih interesantnih opisa futurističkog društva i njegovih običaja i mitova ja sam skoro sasvim uspeo da zametnem razlog zašto bi me bolelo dupe za radnju ove priče i likove u njoj. Doduše, ja generalno imam problem sa SF-om koji samo nabraja antropološke i sociološke ideje i smatra da je to dovoljno za prozu, a ako vi taj problem nemate i mislite da je Ursula sa Stalno se vraćajući kući napisala svoj najbolji roman, onda će vam Skrobonja leći mnogo bolje nego meni.

 

Jura – Aleksandar Žiljak

 

Žiljak se, koliko nam pamćenje unatrag seže, prevashodno bavi ilustracijom, ali očigledno je da nikada nije zaboravio da piše. Jura je odlično odmerena, nepretenciozna zagrebačka vinjeta zasnovana na ubedljivo zvučećoj urbanoj legendi, likovi u priči deluju kao ekipa koju bismo sreli u bircuzu posle dva-tri vinjačeta kada socijalni skilovi rastu proporcionalno sa gubljenjem fokusa očnog vida, tranziciono mafijanje je odrađeno na rutinerski, žanrovski način ali u odličnom skladu sa dužinom i dubinom priče i sve u svemu ovo je jedna školski solidno napisana pričica o urbanim legendama.

 

Gospodin Pepermint – Marko Pišev

 

Sub-barkerovska horor priča u kojoj beogradske tramvajdžije zaziru od pokojnog kolege koji je odavno mrtav ali ipak luta noćnim gradom i ubija žrtve jer mu se može… Ako vam ovaj sinopsis zvuči primamljivo, sigurno će vam prijati i nekoliko solidno opisanih scena strave koje autor isporučuje. Za moj novac (koga nema jer sam knjigu dobio besplatno), Pišev se drži preterano stereotipnog zapleta koga zatim provlači kroz preterano stereotipne opise (vetar, mrak, utrnulost udova, bla bla bla) i njima stiže do stereotipnog raspleta a egzotičnost mesta i vremena radnje mi nije dovoljna da me prene iz letargije.

 

Čeljust koja drži prst – Ivana Milaković

 

Milakovićeva je ovde spojila nekoliko svojih (nagađam) omiljenih tema – mačke, usamljenost i visceralni horor, uplevši sve u kratku priču sa šokantnim preokretom, baziranu na simpatičnom ali, eto, odveć nepouzdanom naratoru. No, bilo bi zanimljivo videti kakve bi rezultate, recimo, neka književna radionica na kojoj bi učesnici morali da iste događaje ispričaju na svoj način, dala. Čeljust koja drži krst (videli ste šta sam uradio?) nije više sinopsis nego priča zato što autorka nije pismena, već zato što je preokret prepričan, bez dramskih zamajaca, pa i šok na strani čitaoca ultimativno izostaje.

 

Tajna kolibe od pečuraka – Zoran Pešić Sigma

 

Jedina stvar koja ovoj priči nedostaje je ubedljiviji urbani mit. Stari laf niške književne scene je napisao vrlo solidnu i pismenu pričicu o čoveku koji ne želi da se suoči sa svojom odgovornošću pa se i njegovo poimanje stvarnih i fiktivnih problema i rešenja malo međusobno brka. Sigma majstorski provodi čitaoca kroz nekoliko ubedljivih scena oniričkih kvaliteta, balansirajući između značenja motiva kojima se igra. Možda ovde ima za nijansu više veštine nego inspiracije, ali Tajna kolibe od pečuraka se prilično jasno izdvaja od ostalih u ovoj zbirci svojim golicanjem podsvesti čitaoca na elegantnije i dublje načine.

 

Mara – Spomenka Stefanović Pululu

 

Još jedna priča razdeljena na nekoliko epoha i protagonista. Autorka odrađuje solidan posao i kada prepričava događaje iz turskih, jelte, vremena, i kada se dotiče onog rata, i kada pokazuje mlade u savremenom Beogradu kako posle seksa izgube pamet, a onda i druge stvari. Ovo je priča nabijena seksom, krivicom, libidom koji iz pozadine vuče konce i kreira tragedije, ali sve je to spakovano na jedan, avaj, stereotipan način i prosto korišćenje domaćeg mizanscena mi nije mnogo pomoglo da bolje svarim jednu mnogo puta prepričanu horor bajku.

 

Odrazi u retrovizoru (bliži su nego što se čine) – Ivan Nešić

 

Nešić, nažalost, kao da je probrao najgore delove prethodnih priča. Njegovi protagonisti ne samo što su ispali iz leksikona horor klišea, već je i njihova motivacija solidno upitna, a u posedovanje zdravog razuma mogli bi da nas ubede tek posle dugog i mučnog razgovora. Istovremeno, zaplet je, pored klišeiziranosti i neubedljiv: vožnja dan i noć kroz Srbiju, a koja traje više dana i noći je naprosto neizvodljiva jer nema dovoljno Srbije na raspolaganju. Najgori je sigurno rasplet u kome Nešić pokušava da motive pomenute na prethodnim stranama spoji u koherentno finale što će krešendom emocija i slika čitaoca oboriti sa stolice. Ja samo osećam miris pice iz druge sobe i pitam se dokle ću ovo da kucam.

 

Sekta prljavih – Dejan Ognjanović

 

Ognjanović me je u prošloj Skrobonjinoj zbirci prijatno iznenadio odstupanjem od za njega karakterističnog lavkraftovskog glasa i demonstracijom izvrsnog smisla za humor. Sa Sektom prljavih, se, avaj, onaj stari Dejan vraća na scenu. Kažem „avaj“ iako ovo nije uopšte loša priča. Ali atmosferu obezljuđenosti i njoj sledstvenu razgradnju sopstvenog identiteta koja se, na posletku završava u iznenadnoj ali ne i neočekivanoj apoteozi – sve smo to već videli u njegovom romanu Naživo. Ako niste čitali Naživo, možda i ne treba jer je Sekta prljavih kompaktnija i svoju poentu isporučuje na manje strana a više efikasnosti, ali s druge strane, taj roman je dublje utemeljen u ovde i sada od ove ukaljane vizije Niša sa okolinom. Solidno, vrlo solidno ali možda suvišno u opusu ovog autora.

 

Kuća Ljubavi – Dejan Mujanović

 

Er… da. Mujanovićeva priča je natrpana seksom, strašću i visceralnim hororom, ali, iako je njen autor pismen, ona nije ništa više od skoro mehaničkog nabrajanja motiva i vođenja radnje za ruku od tačke A do tačke B. Čak i tako, potreba za podužim flešbekom koji mora da obrazloži zašto to i kako svedoči da je autor priču počeo da piše sa gotovim scenama u glavi a bez svesti o tome šta stvarno želi da stvori. Ne da je to nužno uvek greška, ali ova priča nije baš dobra.

 

Manastirište – Marijan Cvetanović

 

Ovom Nišliji ovo je prozni debi i mislim da na njega može da bude vrlo ponosan. Za nekoga ko je inače alergičan na priče što emuliraju nekakav arhaični pripovedni ton i bave se vremenom turske okupacije na žanrovski način, moram da kažem da sam prilično bezbolno projurio kroz Cvetanovićevu viziju hajdučke Srbije koja kliza u kanibalizam. Ne tvrdim da me je autor ubedio u poentu priče, mislim da je horor element ubačen pomalo nasilno, ali konzistencija jezika i ekonomičnost pripovedanja čine ovo sasvim zabavnim kratkim štivom. Palac gore.

 

Noćna kretanja – Zoran Ćirić

 

Najveće ime u knjizi ostavljeno je za kraj i to sa dobrim razlogom. Konac delo krasi, govorili su stariji i pametniji od nas, a Magični Ćira ovom meandrirajućom pričom koja skoro ničeg žanrovskog u sebi i nema dokazuje da onomad Ninova nagrada nije slučajno isporučena u Nišvil. Noćna kretanja su maltene metodom toka svesti ispričana storija o uzimanju cijalisa od strane lokalnog univerzitetskog profesora, natrpana kontemplacijama, sociološkim i kulturološkim opservacijama ali i studijom karaktera koja je značajno složenija i višeslojnija od skoro svega ostalog u ovoj zbirci. Nije ovo priča sa jakom poentom ali ona do svoje „slabe“ poente stiže putem pretrpanim prilikama za analizu, meditaciju ili toplo osmehivanje verbalnim akrobacijama koje Ćirić izvodi u nastojanju da pre svega sebe, a zatim i čitaoca zabavi pišući o onome što je u suštini banalna svakodnevnica. Nema banalnog, ako čovek dovoljno gleda oko sebe i dovoljno misli o onome što vidi, rekao bih, ali siguran sam da bi Ćirić makar iz inata odbio da se složi da je ovo poenta koju njegova priča pravi. Sve u svemu, ovo je, bez sumnje književnost.

 

Što ponovo ište pitanje da li jukstapozicija ovakvih uradaka sa žanrovskim (mada najčešće maskiranim) pričama u ostatku zbirke više pomaže ili odmaže jednoj ili drugoj strani. Na kraju balade ponovo se, pored svih referenci na ratove i ina važna životna pitanja, ima utisak da većina autora u ovoj knjizi pribežište na posletku nalazi u formama koje su im prethodnici predali kroz istoriju žanra. U nekoliko slučajeva to rezultira vrlo zabavnim pričama, ali svrhovitost, svrha, utisak da smo upravo zagrizli u komadić nečije odlomljene duše – toga ovde i dalje ima premalo. Ili, drugim rečima, ako je sintagma „istinite laži“ zgodan sažetak ideje o tome šta umetnost treba da bude, onda možemo reći da dobar deo autora u ovoj zbirci – pa time i lokalne žanrovske scene – i dalje više voli tuđe laži od svojih istina. Ali trude se.