Kako dolaze uskršnji praznik i praznik rada u isto vreme, kao u nekoj demokratskoj utopiji gde su sekularne i duhovne vrednosti ne samo pomirene već su i dobri ortaci koji zajedno roštiljaju, tako bih i čitaocima ovog bloga ponudio još jedan mali poklon u vidu ne jednog već dva moja mikstejpa, pažljivo napravljena tako da se uklope u atmosferu ali i odgovore na raznovrsne potrebe dva praznika – rada i duhovnosti.
U pitanju su dve kolekcije raznih pesama koje, najšire gledano pripadaju „dub“ podžanru popularne muzike, ako se o tako nečem može govoriti. Naravno, kada se čuje šta sam sve ovde stavio, vidi se da su u pitanju veoma različiti umetnici, sa raznih strana sveta i sa sasvim drugačijim muzičkim istorijama i, uopšte, kulturnim bekgraundom koji su pretočili u muziku. Ipak, sve ih spaja ta opsednutost prostorom, basom, ritmom, tim hipnotičkim, jelte, svojstvima dab muzike koja treba u nama da probudi nova čula i bolja shvatanja kosmosa i naše pozicije u istom.
Nisam se držao ikakvog ozbiljnijeg pravila pri sklapanju ova dva miksa, ređajući stvari po osećaju i nivou užitka koje su u tom momentu izazivale kod mene pa se da primetiti da nema ni hronološkog ni tehnološkog ni ideološkog kriterijuma. Ovde se šeta od Jamajke do Nemačke, a preko Velike Britanije i Rusije, te Sjedinjenih država, zahvatajući raspon od nekoliko dekada, tako da se čuje malo i „pravog“ regea, pa onda lupova bliskoistočne muzike, elektronske avangarde, hip-hopa, big beata, rock in oppositiona, elektronske psihodelije, folk-psihodelije, sve do dubstepa. Kao i obično, nisam uvodio nikakve dodatne kompresije i veoma sam minimalno radio na izjednačavanju nivoa tek da ne bude mnogo neočekivanih padova ili skokova u volumenu. Nadam se da ćete uživati. Kompletan spisak umetnika ćete videti ispod a muziku možete slušati ili putem JuTjuba ili skinuti MP3 verzije koje sam okačio na MEGA server. Napomena za one koji će slušati putem JuTjuba je da su, zbog autorskih prava, dve pesme iz drugog miksa morale biti izbačene u verziji za ovu platformu, ali da su one postojeće u MP3 verziji datoj na linku. Ovo je označeno i na spisku, pa, eto, uživajte.
Kako je tokom ove godine Cveće zla i naopakog privukao mnogo interesovanja ljudi koje su zanimali moji nedeljni metalni pregledi, tako je i dosta bendova bilo srećno što njihova muzika dobija nove slušaoce i – nadam se barem – ponekog novog kupca. Ovo je, naravno, vrlo prijatna situacija za mene i pošto sam ja tu uradio vrlo, vrlo malo – jer ko sad ima vremena i volje da se još cima unaokolo oko promocije – a čitaoci su uradili sve, red je da se odužim jednim skromnim gestom.
Taj gest, konkretno, ima formu muzičkog miksa koji sam uradio odabirajući muziku sa nekoliko albuma koji su mi se jako dopali tokom godine – a koji su tokom nje i izašli – i spajajući je u jedan neprekinut muzički program duži od dva sata. Da li mislim da će ljudi uz ovo provoditi praznične večeri? Da budem iskren, ne vidim da postoji bolji način da se one provedu ali ja i jesam prilično nemaštovit.
Kakogod bilo, ovo jeste metal i nije metal miks, jer sam ipak imao na umu da ovakve stvari treba slušati u društvu i da ne valja da se ide previše u ekstrem pa je muzika uglavnom na transverzali između psihodeličnog roka i, pa, psihodeličnog STONER roka i psihodeličnog duma. Ima tu malo „čiste“ psihodelije, a onda i malo dooma, pa okultnog dooma, pa napušenih stoner džemova, ukratko, svega što je potrebno da se čovek relaksira i dobro oseća. Ima i violina. Što se tiče zvuka: dobar deo ovih pesama je masterovan bez dovoljno dinamike za moj ukus pa ja nisam dalje intervenisao uvodeći dodatne kompresije kako ne bih ionako prenapregnuti beton dovodio do tačke pucanja. Doduše, jednu pesmu sam malčice pojačao da bi bila bliža ostalima po volumenu, ali generalno kompresije sa moje strane nema i ako je uvedena, onda to ide na dušu JuTjubu.
Konačno, miks možete slušati direktno sa JuTjuba koristeći donji link ili, ako ste željni da ovo slušate u udobnijim uslovima – i bez te proklete dodatne kompresije – možete čitav miks u MP3 formatu (renderovan u ipak pristojnih 320 kbps) svući koristeći MEGA link koji sam takođe obezbedio.
Što se tiče autorskih prava, ne polažem nikakva na sam miks – dakle svako s njim može da radi šta želi – a pojedinačne pesme i dalje neotuđivo pripadaju bendovima. Napominjem da je svaka od ovih pesama uredno plaćena s moje strane, dakle, ništa od ovoga nije piratski materijal i treba ga shvatiti kao promotivnu aktivnost da što više ljudi čuje što više dobre muzike kako bi autori te muzike uživali što više plodova svog rada.
Evo i spiska pesama:
DJ Meho: Mehmet’s Psychedelic Stoner Doom New Year’s Eve Mix 2020
1. Las Historias – Ya Vendran
2. Sonic Demon – A Thousand Suns – 何千もの太陽
3. Chamán – Ganesh
4. Stoned Karma – Everlast
5. Mr Bison – The Grace of Time
6. Lemurian Folk Songs – Temple of the Moon (Live)
Marina A. je, razume se, svetska zvezda, ali uz sve kontroverze koje je „Čistač“ izazvao, ovo nije jedini gig in town. Na primer, u Petak je otvorena izložba „Moderna“ u Legatu (bivšem Ateljeu) Petra Lubarde na Dedinju i mi smo je danas posetili te sa nje nosimo lepe utiske.
Ovo je zapravo izložba kojom beogradska Kuća Legata obeležava petnaest godina postojanja i pravi izbor iz nekoliko važnih umetničkih legata o kojima se stara. Naime, ova organizacija utemeljena je 2004. godine od strane Skupštine Beograda (da ne bude posle da su Demokrate samo krale i nisu baš ništa vredno za sobom ostavile) i mada je srazmerno mala (danas imaju svega sedam zaposlenih), trenutno je zadužena za održavanje i upravljanje nekolikim značajnim umetničkim legatima, počev od, jelte Lubarde, pa preko Milenka Šerbana, Milene Jeftič Ničeve Kostić do Cuce Sokić itd. Ova izložba je izbor iz svakog od ovih legata, ali tu zapravo imamo više umetnika od onih čija su imena na legatima jer mnogi od njih imaju radove i drugih umetnika. Recimo, na ovoj izložbi imamo i jednu moćnu sliku Milana Konjovića (Vojvođanski pejsaži – mada su sve njegove slike koje ste videli manje više to – vojvođanski pejsaž) koja je tu zato što je deo legata Veljka Petrovića.
Elem, izložba kombinuje slike i skulpture i ima prilično, jelte, široko shvatanje moderne. Najstarije slike su iz tridesetih godina prošlog veka – na primer portreti koje je Petar Dobrović tada radio (među njima i jedan Krleža) i koji su modernistički u vrlo prijateljskom smislu, dakle, Dobrović se, iako je imao kubističkih interesovanja, ovde držao realističke predstave i blago ekspresionističkog kolorita i ovo su vrlo tople i „humane“ slike u odnosu na nekakav prosek moderne kako ga ja doživljavam – a najnoviji su iz prve decenije ovog i delo su Milene Jeftič Ničeve Kostić koje je žena još živa i aktivna. Odabrana platna Milene JNK su jako lepa i više puta sam rekao ženi da bih rado njena moćna, bojom nabijena, dubinom obdarena ulja velikog formata rado držao na zidu i gledao u njih satima.
Cuca Sokić ima zastupljene radove iz raznih faza pa je tu i par njenih protreta koji su korektni ali su mi njene vrlo geometrijske kompozicije iz šezdesetih koje koriste uglavnom razne nijanse sive i fantastičnu kompoziciju linija bile jedan od hajlajta izložbe. Za ljubitelje nečeg klasičnijeg, valja podsetiti da su modernisti rado slikali i mrtvu prirodu, tu praktično školsku, vrlo staromodnu temu, da izraze modernistički pogled na svet i savremenu, avangardnu tendenciju. Akademik Nedeljko Gvozdenović ima jedno fantastično ulje na kome ima i ptica (dakle, nije striktli mrtva priroda, ali jeste mrtva priroda i po kompoziciji a, bogami i po imenu), pa onda ima jedan Marko Čelebonović koji je kompozicijski vrlo klasičan ali energetski vrlo ekspresionistički, pa još jedan Marko Čelebonović koji je fenomenalan jer izgleda kao da ste „normalnu“ mrtvu prirodu zaokrenuli za 30 stepeni…
Sam Lubarda ima nekoliko fantastičnih ulja u crvenom i crnom koja, pa, recimo da po snazi jedino još pokojni Veličković sedi u istoj kategoriji. Gvozdenović ima i nekoliko pejsaža koji su toliko suptilni da skoro da se zapanjite kad počnete da ih analizirate i vidite čega sve na njima nema a da, uprkos smirenom koloritu i pažljivo redukovanoj geometriji imaju vrtoglavu kompleksnost.
Ima i jedan veoma lep akt Milenka Šerbana i još puno slika koje vredi videti.
Od skulptura imate razne stvari, jedan izuzetan akt Rista Stijovića rađen u gipsu a koji je, nastao 1928. godine, mislim najstarija izložena stvar u ovoj postavci, pa onda snažnu Olgu Jevrić sa svojim iskidanim metalom, pa Olga Jančić sa svojim erotizovanim oblinama lišenim ostatka ličnosti itd. itd. itd. Na spratu ima i nešto efemere, raznih pisama i veoma lepih fotografija, uključujući pisma koja je Lubarda dobijao od Tita i Koče Popovića sa pozivima na prijeme (jedan od njih je iz 1975. godine gde ga Tito zove na prijem u SIV-u povodom dolaska Kraljice Elizabete Druge i njenog supruga koji su, eto podsećanja I DALJE NA VLASTI a i Maršal i umetnik su odavno sahranjeni). Tu su i Lubardin pasoš, članska karta Saveza komunista itd.
Bogat program iako je ovo samo mali izbor iz nekoliko važnih legata a za simboličnih 200 dinara mislim da je izuzetno lepo da imamo mogućnost da vidimo to neko vrlo široko shvatanje domaće moderne i da se podsetimo koliko različitih pristupa i estetika i, eto, energija spada u to (mislim, skulpture Olge Jevrić su praktično zaustavljene eksplozije, ali ima i jedan njen stari portret koji je smireniji i nežniji, dok su skulpture Olge Jančić istovremeno tople, skoro sasvim figurativne a opet izrazito modernističke u redukciji motiva na tu neku, jelte, suštinu iza pojavnog kako je umetnica vidi).
Završne napomene:
– Jedna slika Milene JNK krije nekoliko lepoarda u nečemu što na prvi pogled deluje kao sasvim nefigurativna kompozicija. Meni je to skoro na ivici pop-arta ali funkcioniše i kao čist, prazan, pointilistički rad.
– Postoji i vrlo lepa monografija koja sadrži kompletan katalog izložbe ali i za ovu priliku napisane kritičke tekstove koji daju istorijat rada zastupljenih umetnika ali ih i smeštaju u kontekst kako bi posetilac imao o čemu da kasnije misli. Tu su biografije svih legatora i kolor reprodukcije svih radova sa izložbe, kako Alah zapoveda, pa mislim da je 500 dinara vrlo korektna cena.
– Izložba je dostupna svim danima sem ponedeljkom od deset do pet, što, priznajem nije idealno ali Kuća legata je mala firma… Traje do 31. Decembra.
– Gore od toga je da je Legat Petra Lubarde na Dedinju i da do njega ne ide gradski prevoz a ako dođete svojim, nemate gde da parkirate. Ipak, Topčiderska zvezda je nekih 7-8 minuta udaljena a do nje ide 44 tako da… nije tako strašno.
Ispod su neke od slika koje sam šantavo napravio telefonom kao ilustraciju. Ne gledati ako ste Mića Milovanović. A ni inače.
Dakle, retrospektivna izložba Marine Abramović, Čistač, je danas otvorena u Muzeju savremen umetnosti u Beogradu koga je, eto, renovirala i na kraju otvorila naprednjačka vlast koja je i dovela ovu veliku, našu verovanto najveću u ovom veku (a jednu od dve najveće u prošlom) umetnicu za nešto što je prva velika retrospektiva njenih radova u Evropi (doduše, pre Beograda odrađena u vie muzeja u Skandinaviji i Njemačkoj).
I, s obzirom da sam, možda posve neopravdano, malo strepeo da će ovo biti klasično srpsko ošljarenje, prilično sam zadovoljan kako je postavka napravljena. Naravno, ovo je koprodukcija sa još nekoliko ozbiljnih muzeja iz Europe i Sjedinjenih država ali naši nemaju čega da se stide sem presitnog teksta na tablama koji objašnjava eksponate i koji, a što je standardna boljka u našim muzejima, zahteva da mu priđete na vrlo malu razdaljinu i time zaklonite i tekst a često i sam eksponat od ostalih posetilaca.
Other than that, ovo je solidno producirano i razumno postavljeno, sa velikim brojem Marininih važnih radova predstavljenih što je bolje moguće. Naravno, kako gro njenog umetničkog opusa čini performance art, ovo je teško pretvoriti u eksponat i ovde su se tvorci izložbe potrudili da prikažu reprezentativne slike/ snimke (zvučne, video i uboje), često i rekonstrukcije ambijenta (na primer tri sobe iz „Kuće sa pogledom na okean“), da dodaju tekstualne pa i audio deskripcije koje su autorizovane od strane same umetnice. Sa video radovima stvari su nešto lakše i neki od njih su vrlo impresivni i odlično postavljeni, koristeći ambijent našeg Muzeja na vrlo dobar način (na primer „Računajte na nas“ ili „Balkan Erotic Epic„). Priznajem da me je video instalacija na kojoj umetnica nepomično sedi na konju sa belom zastavom dok se čuje „Hej Sloveni“ (posvećena njenom ocu, uz gomilu efemere vezane za njega izložene u vitroni – od fotografija iz vojske i civilstva pa do ratnog ordenja) malko i tronula i naterala koju suzu u oko ali to je već staračka sentimentalnost.
Ima i elemenata performancea, sa nagom ženom koja pleše uz tribalni ritam (sviran uživo na Đembetu) skoro na samom ulazu u muzej, i nagim ženskim i muškim osobama pored kojih se morate provući, dodirujući ih da uđete u jedan deo postavke, što je opet pošteno i u skladu sa važnim elementima umetnicinog opusa. S druge strane, ima i Marininih likovnih radova, od skica i studija koje su kasnije pretočene u performanse i instalacije, pa do klasičnih ulja na platnu tako da manje upućeni mogu da trasiraju njen put kroz umetničko stvaralaštvo na zadovoljavajući način. Tu je i interaktivna, hm, instalacija sa odvajanjem i prebrajanjem zrna pirinča i kako je danas bio prvi dan, dosta ljudi se time bavilo što mi je baš nekako zagrejalo srce. Ipak je 2019. godina i lepo je videti da moderna umetnost ima svoje mesto u našim životima i, štaviše, iako sam bio blago skeptičan dolazeći, računajući da vrsta umetnosti koju Abramovićeva radi nije pogodna za zamrzavanje u vremenu i prikazivanje kroz eksponate, zapravo sam doživeo prijatno podsećanje da je odlazak u muzej prevashodno socijalno isustvo. Da, sve ovo možemo da vidimo na internetu, da gledamo video snimke i čitamo po knjigama ako smo baš u tom fazonu, ali iskusiti umetnost u prostoru namenjenom za „čist“ estetski doživljaj, u društvu drugih ljudi, svedočiti njihovim reakcijama na konfrotativna dela, glumiti neku svoju ulogu pred njima – to je iskustvo koje se ne može dobiti onlajn ili u sigurnosti svoje sobe.
Dakle, lepo. Muzej prodaje i vrlo korektnu monografiju koja nema više teksta od onog što se da videti po zidovima ali ima solidne slike i daje pristojan pregled opusa umetnice a sve po ceni od ipak razumnih 2.500 dinara. Sve u svemu sam zadovoljan i žena mi upravo javlja da su prva dva meseca već rasprodata što je zbilja prijatna vest. Ispostavlja se da umetnik, koji je, eto prisutan na ime svoje ipak superstar reputacije, može da bude predstavljen bez kompromisa i dostojanstveno a da građani (i verovatno neki turisti) to HOĆE da popuše. Pa, jebote, možda nije sve tako crno.
Hiperakcelerirani tempo mog uzbuđenjima ispunjenog rokenrol života povremeno znači i da u nekim stvarima nemam vremena da potpuno uživam jer istovremeno treba da se posvetim i nekim drugim stvarima (i u njima takođe uživam). Mislim, jasno je da je to „problem“ samo u nekom zbilja slobodnom tumačenju značenja ovog pojma, ali svejedno, danas je ovo pravilo značilo da, recimo, nisam imao dovoljno vremena da se nauživam u najnovijem izdanju ImprovE inicijative.
Zapravo, dok ovo kucam, ImprovE 2.6 još uvek traje i trajaće još par sati, tako da se moji utisci bave samo otprilike četvrtinom današnjeg programa. Ako požurite, skoro sigurno ćete stići na završetak. A vredelo bi.
Za razliku od dosadašnjih ImprovE večeri koje su bile posvećene „klasičnijoj“ slobodnoj improvizaciji, današnji je hepening razbucao ionako labave hijerarhijske strukture i postavke i mada sam isprva bio po malo skeptičan spram toga kako se u ovom gradu na brdovitom Balkanu može organizovati muzički događaj ove vrste, kada su se stvari pokrenule, mislim da je lako dostignuta većina ciljeva koje su ImprovE pregaoci sebi danas postavili.
U osnovi današnjeg događaja – koji koncertom ne mogu nazvati jer on niti je imao pretenzije da to bude, niti je imao osnovne prerogative za tako nešto (binu, ozvučenje, publiku) – stoji filozofija La Monte Younga, jednog od najvažnijih kompozitora muzike dvadesetog veka, čoveka koga ne samo rutinski prepoznajemo kao oca minimalističke muzike, već i nekoga ko je svojim interesovanjima za neevropske muzičke tradicije (pre svega indijsku) u zapadnu muzku uneo revolucionarne promene. Pre svega na nivou štimovanja i definisanja harmonije i tonalnosti, naravno, ali zatim i u okvirima same forme kompozicija. La Monte Young je jedan od onih kompozitora čiji je cilj uvek bio da se muzika, ma koliko njena pozadina cerebralna bila, otrgne medveđem zagrljaju akademije i prožme se sa životom koji nema mnogo zajedničkog sa artificijelnim ograničenjima i pravilima do sada važeće muzičke teorije. Izuzetno dugačka trajanja njegovih kompozicija, dinamička ujednačenost, statičnost, akcentuiranje „pravih“ harmonskih rešenja, sve ovo je bilo deo Youngovog nastojanja da muziku dovede u sklad sa ostatkom čovekovog okruženja, da je učini, ako tako smem da kažem, prirodnom, da, sledeći pitagorejska učenja, pronađe harmoniju kosmosa koju će onda čovek moći da koristi na polzu drugih, ne samo zvučnih harmonija.
Naravno da je čak i među sledbenicima povremeno bilo sumnje pa i otvorenih protesta protiv Youngovih načela – Tony Conrad je snimio i album pod nazivom Slapping Pythagoras gde je objasnio svoje probleme sa pitagorejskim pristupom harmoniji – ali nema sumnje da je muzika koja ostaje iza Younga obeležila svoje vreme, promenila način na koji slušamo (i stvaramo) muziku i da će, s obzirom da su neke od njegovih (i pod njegovim uticajem pravljenih) kompozicija i instalacija dizajnirane da traju decenijama i vekovima, nadamo se obeležavati i ostatak ljudske istorije.
Elem, Igor Čubrilović je za danas na sebe preuzeo ulogu usmerivača muzike koja je u veoma prijatnom ambijentu kuće Kralja Petra Prvog na rodnom nam Senjaku trebalo da traži kosmičku harmoniju i, zadovoljan sam da izvestim, barem u ovih sat vremena koje sam tamo proveo, bila na veoma dobrom putu da je nađe.
Instruirani da donesu adekvatne instrumente, muzičari su se slobodno prijavljivali da učestvuju u izvođenju ove muzike i rasporedili se po lepom, velikom dvorištu ovog zdanja, premašujući višestruko broj pripadnika „publike“, dakle ljudi koji nisu došli da na bilo koji način ovde sviraju. Ovo je, u teoriji hendikep za ovaj događaj jer muzika koju niko ne čuje sigurno ne može sama da dovede kosmos u harmoniju, no, barem mojim ušima, dakle ušima posve nepristrasnog slušaoca (i posmatrača), sve je to imalo puno smisla kada je sa svirkom započeto.
Zamišljeno kao ni koncert ni predstava ni instalacija, ovo danas je na kraju ispalo jedan veoma prijatan piknik među prijateljskim ljudima od kojih neki drže instrumente i puštaju iz njih dugčake tonove onako kako im je prepisao Igor Čubrilović. Razbacani po travnjaku, sedeći na stolicama ili šetajući se po dvorištu, muzičari su svi dosledno pratili pravila kompozicije, proizvodeći jedan, neću da preteram ako kažem čudesan splet zvukova koji ne samo da nisu bili ugrožavani idejom da oko tih zvukova ljudi pričaju, deca trčkaraju, i prolaznici zapitkuju, nego je ovaj socijalni žamor zapravo pojačao ceo doživljaj. Sigurno je da bih u ovoj umirujućoj, harmoničnoj muzici uživao i da sam je slušao mirno sedeći i zatvorenih očiju obraćajući pažnju na svaki molekul zvuka u sobi, ali je upravo njeno smeštanje u jedan relaksiran socijalni kontekst koji podstiče kretanje donelo tu komponentu harmonije koja nadilazi pitagorejske ideje o tonalnosti zasnovanoj na matematičkim pravilnostima.
Ali na njima svakako počiva. Ova muzika je od „klasičnog“ La Monte Younga odstupila tek utoliko što je po volumenu podešena tako da se ne čuju svi zvuci sa bilo kog mesta na kome biste mogli da se zateknete u dvorištu (Young načelno voli veoma glasne zvuke), ali je ovo upravo podstaklo kretanje kroz prostor, remiksovanje kompozicije okretanjem glave i hodanjem, pronalaženje novih harmonskih intervala tako što ćete proći pored ionako šetajućeg saksofoniste, upariti ga na kratko sa violončelistom, osmehnuti se detetu koje svira harmonijum, slušati telefone Igora Čubrilovića i Igora Štanglickog ostavljene na različitim mestima u bašti da drže jedan ton dok ih baterije ne izdaju, snimiti Milanu Zarić kako trči sa sintisajzerom na baterije, gledati momka koji svira melodiku, završiti pred Čubrilovićevom gitarom koja sama za sebe peva uz Ebow…
Umeren volumen je dakle ono što podstiče inicijativu od strane slušoca, a Younguova/ pitagorejska ideja o pravilnoj intonaciji tom slušaocu donosi uistinu blagosloven spokoj slušanja harmonije koja, koliko god puta da smo je čuli (a čuli smo je, Young je svoj revolucionarni „Dobro naštimovani klavir“ napisao pre skoro pedeset godina) uvek zvuči sveže, životno, ispravno. Nije se sa matematikom nikada bilo šaliti i Tony Conrad, koliko god da je dobre muzike napravio, možda je i malo preterao u svojim napadima na pitagorejstvo.
Da čak i u danu kada se Jelena Karleuša sprema da svojim divstvom pokori Beograd možemo da čujemo ovako gracilnu i ispravnu muziku, na lepom mestu, iz ruku i usta ljudi koji veruju u harmoničnost egzistencije zasnovane na pravilnoj raspodeli pre svega frekvencija a možda i ponečeg drugog je lepa stvar. Da tu muziku možemo da čujemo ne samo na ovoj planeti već usred ovog grada je veoma važna stvar. Ako požurite, stići ćete da čujete kraj.
Za slučaj da nismo već znali da je John Lydon pička, pojedini članovi publike večeras – siti, napiti, gnevni i bučni – su to i nama i njemu obilato stavljali do znanja, zazivajući valjda nekakav dah pank pobune i (pseudo)skatološke simbolike koja treba da nas ovde i njih tamo dovede u istu ravan, na ravnu nogu i omogući nam da se barem na trenutak osetimo slobodnim i snažnim. Lydon se, razume se, nije previše potresao, svestan da je šou biznis ipak samo biznis pa je tako i njegova komunikacija sa publikom bila svedena na najoveštalije frontmenske klišee tipa „Dobro veče“ „Da vas čujem!!“ i „A sad malo vi!“ (priznajem da je izbegao da nas pita da li se dobro zabavljamo i da nas nazove jebačima sopstvenih roditeljki što su svakako plusevi) i od 30-40 reči koliko je uputio publici barem jedanaest su bile psovke uručene nekom momku koji je, sudeći po Lydonovoj reakciji ispoljio želju da polno opšti sa frontmenom. Objasnivši da ima dijareju, da bi ga samo iskoristio kao četku za WC i instruiravši ga na kraju da odjebe, Lydon je prilično plastično pokazao u kojoj meri je danas spreman da se konfrontira.
Hoćemo reći, ako smo nekad taj glas i stas smatrali uzbunjujućim pozivom na revoluciju, anarhističkom sirenom revolta, ciničnim komentarom loših vremena koja ipak naprave i po nekog dobrog čoveka, od toga do danas nije mnogo ostalo. Johnny Lydon u 2013. godini je dobroćudni čovečuljak u zatvorskoj uniformi koji nezgrapno pleše na bini u primetnom odsustvu harizme ili ikakve ozbiljnije prisutnosti. Nekadašnji postbrehtovski dramatični narator kraja sveta danas je tek skromni pantomimičar koji karikaturalno đuska uz pesme što na momente još uvek zvuče kao apokalipsa u pokretu.
I dobro, te pesme, taj bend, to ipak i dalje odrađuje posao koji smo mu namenili. PiL su uživo veoma moćni.
Naravno, u vreme kada su PiL bili u naponu kreativne snage i jedan od najznačajnijih pop bendova u okviru zapadne kulture, ja sam bio okoreli metalac. Ali čak i tako, bilo je skoro nemoguće promašiti ledeni intenzitet PiLove muzike, rascep – društveni, harmonski, psihološki – zamrznut u najosetljivijem momentu i ponavljan iznurujućom doslednošću tokom mnogo minuta hipnotičkih pesama. Čak i okoreli metalac pre tridesetak godina je čuo da This is not a Love Song, uprkos svom bezobraznom koketiranju sa radijskim formatom u sebi krije strašne tajne.
Tako da… da nije bilo PiL, mnogih bendova koje sam ugradio u svoje duhovno telo ili ne bi bilo ili bi zvučali mnogo drugačije, od Terminal Cheesecake ili Cable Regime, preko Godflesh i Scorn, pa do 808 State ili, eh, Darkwood Dub, hladna fuzija koju su Lydon, Wobble i ostale kolege izvodile sedamdesetih i osamdesetih godina spajajući crne poglede na ritam, bas i prostor sa belim avangardnim tretmanima harmonije, tembra, glosolalije i poezije ostavila je u pop muzici ožiljak iz koga su nikle neke divne stvari.
I večeras se to lepo čulo. Razume se, PiL u 2013. godini zvuči programirano i navežbano, više nego opresivno i preteće, ali dobro, nisam ja sad očekivao da se nebo otvori, zemlja provali i da izgorimo u nekim paklenim vatrama. Zapravo, očekivao sam dosadniji, rutinerskiji odrađen koncert nakon slušanja aktuelnog albuma This is PiL koji je meni bio prijatan ali decidno vožen u leru. Kakva li je ta savremena pop-produkcija za odrasle, pitao sam se, kada je ova ploča dobila onako oduševljene kritike uprkos svom komfornom/ konformističkom ponavljanju lekcija koje je PiL odavno prešao. Koncert je doneo više vatre, više tenzije, manje samozadovoljne zajebancije. Ili je barem ta samozadovoljna zajebancija bila potisnuta u drugi plan represivnim kombom ritma i basa.
Razume se, Bruce Smith (ex-Pop Group) na bubnjevima i Scott Firth na basu (sa sekundarnim naoružanjem u vidu sintisajzera i sekvencera) su skoro pa mogli ceo koncert da odrade sami spuštajući na publiku jednostavne ali brutalno efektne komade čistog, primalnog gruva. No, to da se odozgo po njima prosipao Lu Edmonds, svirajući gitaru, saz i buzuki, bio je čist blagoslov. Edmonds liči na Isusa Hrista koga su umesto svetog duha i device Marije pravili Alan Moore i Warren Ellis ali njegovo sviranje je, naravno, jedna ekonomična magija puštenih tonova, fanki seckanja, odmerenih mantričnih soliranja. Ako su bubanj i bas srce PiL, Edmondsove gitare su njegov krvotok, koji zapravo služi da se život zaista i proširi po celom organizmu, paleći vatre na sve strane, ukazujući na puteve kojima možemo da krenemo, ali nikada ne uzimajući na sebe više pažnje nego što mu sleduje.
I to je jedna veoma, veoma važna dimenzija ovog benda, očuvana kroz tri decenije rada. PiL su mašina, zvučna kutija, omeđeni prostor ponavljanja i odjeka u kome slušalac pronalazi svoje mesto. PiL nisu grupa sjajnih muzičara koji pokazuju svoje talente (mada, svakako, svaki od njih uspe da se pokaže kao baš takav muzičar, izbegavajući vatromet virtuoznosti za račun efekta efikasnosti) već mantra koja služi da pročisti organizam i usredsredi duh.
I naravno da se tu Lydon uklapa bez greške. Njegovo pevanje u ovom bendu je ionako najveći deo karijere bilo osmišljeno kao efekat, kao dodatna nijansa u kovitlacu tonova koji jure ispred naših ušiju, pa je tako i večeras, iako pevajući tekstove, bio mnogo manje ubedljiv kao pesnik i narator a mnogo dragoceniji kao lavež, zavijanje, urlik ili plač. Mislim, hoću da kažem, meni je ono skandiranje „anger is an energy“ koje je publika bila navedena da izvede u finalu pesme Rise izazvalo blagi transfer neprijatnosti ali nema sumnje da je Lydon izvanredan interpretator svojih tekstova koji su diskurzivno gotovo detinje jednostavni a koji opet kroz njegove skoro animalne intepretacije lako plasiraju svoje neiskazane (i verovatno neiskazive) suštine.
No, najmoćniji su svakako bili ritmički najopresivniji delovi koncerta, Warrior kao rani hajlajt (mada je i otvaranje sa Albatross i Deeper Water bilo ubedljivo), Flowers of Romance čija je druga polovina mogla da po količini basa izađe na crtu bilo kojem dubstep komadu koga možete da se setite i, naravno, ubitačni Death Disco pred kraj. Ovde je bilo svega, i rituala i straha i slobode i energije i nije mnogo smetalo što je Lydon danas tek dobroćudni pajac a što njegov bend sve ovo izvodi sa osmesima na licu, umesto sa krvožednim grimasama koje najavljuju rušenje iz koga ćemo možda jednom sagraditi nešto malo bolje. Sve je ovo tek terapija protiv bola, seti se čovek na kraju. Ali lepih to sat i po beše.
Da se podsetimo: prvi nastup na ovogodišnjem Ring Ring festivalu na kome nije bilo žena na bini bio je tek Volcano the Bear u Drugstoreu u Petak skoro pa oko ponoći. Posle toga ni jednu ženu nismo videli, što je malo poremetilo sjajnu rodnu ravnotežu prvog dela festivala. Poslednje veče, održano u Muzeju nauke i tehnike je, hvaljen Alah, dosta toga učinilo na uspostavljanju balansa. Večeras smo gledali i slušali muziku koju su (gotovo) isključivo osmislile i izvodile žene i ta muzika nas je (uz određene ograde do kojih ćemo doći izvanredno zaobilaznim i dosadnim putevima) pošteno protresla i razgalila.
Ali evo, dobar deo večerašnjeg nastupa su mi se kroz glavu vrzmale sumorne reči Chrisa Cutlera iz nedavnog Jazzin intervjua, a koje su se ticale njegove percepcije savremene akademske muzike i koje se mogu svesti na uvodnu rečenicu „Koliko ja to mogu da vidim, tu vlada mrtvilo“.
Daleko od toga da je večerašnje izvođenje kompozicije/ performansa/ instalacije Magnetik bilo mrtvo ili da tu nije bilo potentnih ideja i, što je važnije, jakih, ubedljivih zvukova i snažne muzike, ali činjenica je da sam hteo-ne hteo sve vreme imao blagi utisak da je količina teorijske artiljerijske pripreme odrađene za potrebe ovog dela u priličnoj meri prevazišla praktične implikacije njegovog izvođenja.
Evo otprilike kako ja to vidim: Jasna Veličković, Nora Mulder i Clare Gallagher su sve akademski obrazovane žene sa velikim interesovanjem za muziku koja izlazi iz domena klasične notacije i tradicionalnog instrumentarija. Imaju iza sebe godine i decenije što pisanja što izvođenja avangardne, eksperimentalne ili, naprosto nove muzike i naravno da je njihov zajednički nastup, koji je pre svega osmislila i, ako se taj izraz ovde može upotrebiti, komponovala Jasna, bio jedno interesantno izviđanje teritorija izvan kontrolisanih i nadziranih granica zvuka. Veličkovićeva je već godinama zainteresovana za interakciju magnetnih polja sa akustičnim zvučnim izvorima i za potencijal kontrolisanja i transformisanja zvuka koji se u ovoj interakciji rađa i Magnetik je komad koji ova njena interesovanja dovodi u živu praksu, sa sve elektromagnetima/ kalemovima koje je autorka sama konstruisala.
Pored pomenutih magneta, osnovni izvori zvuka su jedno staro, lepo cimbalo doterano za ovu priliku iz Novog Sada, kao i metalna ploča okačena o metalni okvir. Set mikrofona, par digitalnih pedala kod Nore Mulder i Apple računar na stolu dopunjeni su i kompletom zvučnika raspoređenih u krug oko publike, čiji je miks bio u nadležnosti Clare Gallagher smeštene u dno sale, za miksetu. Ovo je, inače bila svetska premijera ovog komada pred publikom.
Prvi deo nastupa bio je izuzetno tih, sa gotovo stidljivim približavanjem magneta žicama cimbala i jedva čujnim harmonicima preko električnog brujanja. Dve žene iznad cimbala su delikatnim pokretima prizivale avetinjske zvuke vezane za minimum mehaničkog rada i oživljene magijom elektromagnetnog polja.
Međutim, budimo za trenutak cinične svinje (jer, šta smo drugo uopšte ispod ove maske brkate civilizovanosti?): ne samo da su ovakvi i slični eksperimenti sa zvukom u domenu akademske muzike stari nekoliko decenija nego i, ako ste ikada gledali snimak Džimija Hendriksa kako gazi svoju wah-wah papučicu i okreće gitaru prema pojačalu ne bi li izazvao fidbek i pokretima celog tela ga modulirao i kontrolisao – videli ste svu ovu teoriju i praksu izvedenu značajno intuitivnije i eksplozivnije još krajem šezdesetih godina prošlog veka.
Nisam mogao da se, u tom kontekstu ne setim još jednog intervjua koga je objavio Jazzin povodom Ring Ring festivala, doduše prošle godine u kome je Paul Lovens, doduše objašnjavajući odvajanje evropske improvizacije od američkih free jazz uticaja rekao: „Nije bilo nikakvog racionalnog procesa u ovome. Kao kada ptica spazi crva, tako smo ga i mi samo zgrabili. Odgovor je ponovo: sledi svoje instinkte. Razmišljanje donosi sumnju: ovde nije bilo nikakve sumnje.“
Upravo taj neki kontrast mi je u misli došao gledajući Noru Mulder i Jasnu Veličković kako sve glasnije i odrešitije pobuđuju žice cimbala raznim tehnikama i pokreću magnete po prostoru oko njega: ono što ova kompozicija pokušava prvo teorijski da postavi a zatim i eksperimentalno potvrdi, evropski (i ne samo evropski) improv muzičari rade više od trideset godina unazad – intuitivno, eksperimentišući sa instrumentima, zvukom i tehnikama. Na kraju dana, mislim, važno je šta se čuje a ne teorija koja stoji iza tog zvuka.
I onda u tom smislu, imam utisak da je večerašnji performans bio za nijansu previše naklonjen laboratorijskom ugođaju eksperimentisanja u okviru tačno zadatih parametara i da je možda moglo da u njemu bude više spontanosti, više improvizatorskog nagona za hvatanjem dobrih prilika u letu i sviranjem po sluhu i raspoloženju. Ovako, komad je imao jasno odvojene segmente koji su, reklo bi se, prelazili jedan u drugi na osnovu unapred zacrtane dinamike, a manje zato što su konsekvence do tada isprobanih motiva i tehnika zadovoljavajuće ekstrapolirane i ispitane do krajnjih dostupnih granica.
Znam da sada zvučim negativnije nego što se zaista osećam: Magnetik je meni veoma prijao jer je u pitanju baš ona vrsta elektroakustike kakvu najviše volim: muzika koja nastaje tačno na sredini između autorske (namere uspostavljanja) kontrole i stohastičkog haosa koga diktira oprema što se nikada ne da sasvim kontrolisati. Uzbudljivo je bilo gledati i slušati kako iz avetinjskih harmonika sa početka polako izranjaju jaki zvuci, zaprljani prirodnom distorzijom, pa onda uživati u jednom dugačkom segmentu gde je Nora Mulder komadima gaze pobuđivala žice cimbala na oscilovanje a Jasna Veličković mamila moćne glacijalne tonove iz obešene metalne ploče i obližnjeg mikrofona. Ovaj deo je bio čist kao suza, zvučno i koncepcijski sa Mulderovom koja je uzdržano ali zato efektno koristila DigiTechovov Whammy pitchshifter da sve zvuke natera u klizanje nagore ili nadole po skalama.
Sa razvojem izvođenja zvuk je postao gušći i dublji i ja sam se našao u dosta neobičnoj situaciji: korišćenje Macbooka za semplovanje cimbala u realnom vremenu i podvlačenje digitalnih lupova pod živu svirku je definitivno podebljalo zvučnu sliku i dalo lepu dinamiku muzici ali je istovremeno potpuno poremetilo inicijalno čist i sveden koncept interakcije akustičnih izvora zvuka i magneta pa mi je u intelektualnom smislu delovalo kao blaga izdaja suštine ovog komada i pomoćna tehnika za slučaj da osnovni zvučni program ne bude dovoljno snažan. Iz kraćeg i srdačnog razgovora koga sam imao sa Norom Mulder posle nastupa (gde sam joj arogantno i svinjski sugerisao da posluša ili još bolje pogleda neki nastup Keitha Rowea) stekao sam utisak da je i ona mislila da je ovo semplovanje najpre dodato u kompoziciju da bi joj se produbila zvučna slika (i možda produžilo trajanje) iako se nije previše uklapalo u čistotu originalnog koncepta.
No, s druge strane, kompoziciju nismo pisali ni ja ni Nora Mulder, Jasna je autorka i na njoj je, dakako da izabere tehnike, strategije i pristupe. Činjenica je da je od trenutka uvođenja lupova u zvučnu sliku Magnetik postala prilično prijatan power electronics komad, ne toliko bučan da bih ga uporedio sa CCCC ili sličnim autorima, ali opet na sličan način fluidan, sa dobrim odnosom mehaničkog ponavljanja koje obezbeđuje digitalni sekvencer i neprekinutog improvizovanja uživo, sa magnetima, cimbalom i mikrofonima. Pred sam kraj nastupa, Jasna je izvukla nekoliko ljudi iz publike – Ivana Jevića, ali i Džonija, urednika Jazzina, te još mislim dvoje – podelila im magnete i uputila ih svakog na svoj mikrofon, da pokretima ruku dodaju svako svoj sloj zvuka u proključalu masu.
I ovo je bilo odlično. Clare Gallagher je ovde konačno iskoristila kružni setap zvučnika a nasumičnost zvuka koji su proizvodili „neobučeni“ muzičari je izuzetno dobro legla uz ono što su i dalje radile Mulderova i Veličkovićeva. Toliko, čak, da sam poželeo da su ovi ljudi u igru uvedeni ranije a možda za račun skraćivanja srednjeg dela nastupa koji se previše oslanjao na lupove. Ponovo, daleko od toga da mi nije prijalo bilo šta što su ove tri žene radile, ali u mojoj nekoj klasifikaciji iskustava, način na koji su improvizovale sa magnetima, cimbalom i pedalama spada u entry level improvizaciju i mislim da bi im svima izuzetno koristilo da provedu jedno godinu dana kaleći improvizatorske tehnike (ali pre svega razmišljanje) u sudaru sa „pravim“ free improv muzičarima, na primer sa ImprovE ekipom. Da ne bude zabune, meni je ovo zvučalo dobro, ali mislim da bi mu mnogo dodalo da ima više zen ispražnjenosti u pristupu, dakle jači naglasak na spontanosti, prepuštanje zvuku da vodi priču umesto praćenje unapred zacrtanog pravca čak i kada se pokazuje da neke stvari uživo nisu toliko efektno koliko se to činilo na probama.
Ali molim da se ove moje blage i dobronamerne kritike shvate tek kao dokono promišljanje dokonog čoveka. Na nivou zvučnog iskustva, Magnetik mi je apsolutno prijao i, dok ovo kucam, preslušavajući snimak nastupa, ispunjen sam veoma pozitivnim senzacijama i ne smeta mi ni sempler ni pomalo napadan Whammy. Buka je, na kraju krajeva, lekovita kada se uzima u pravim dozama a večeras sam pravu dozu definitivno dobio.
I ovo veče sam pisao za Jazzin, pa tako ovde kačim samo linkove do JuTjuba za udobno gledanje i slušanje. Oba nastupa su bila fantastična, na potpuno različite načine i pokazala svu, jelte, raskoš savremenog avangardnog džeza. Impresivno.
A kome je pre do čitanja nego do gledoslušanja, evo i naknadno dodajem link na svoj prikaz na Jazzinu:
Pošto večerašnje i sutrašnje nastupe na Ring Ring festivalu pišem za Jazzin, Džoni mi je stavio embargo na pisanje o njima ovde na blogu. Zbog toga ćete dobiti samo JuTjub linkove da se sami uverite u to da je bilo opako, moćno, bučno ali dostojanstveno. eRikm, je, naravno opravdao reputaciju jednog od najinteresantnijih evropskih manipilanata zvukom a supegrupa The Electrics je pružila divan balans free jazza i slobodnije, neidiomatske improvizacije.
Treće veče ovogodišnjeg Ring Ring festivala testiralo je, pored našeg čula muzičkog ukusa i našu fizičku spremu. Četiri koncerta na dve lokacije bi bila potpuno neprihvatljiva ponuda za mene da se ne radi o ovakvom festivalu i ovakvoj selekciji. Ali radi se. Večeras smo krenuli od gracilne digitalne umetnosti za najgrađanskije među građanima a završili u analognom svinjcu za najveselije među negrađanima. Za svakog je, ne sumnjam bilo po nečeg: lepe muzike, lepih muškarca, pijanih i razigranih žena, muzičke teorije… Uživali smo. Da na kraju svega nismo upali u masu od nekoliko hiljada fanova Đorđa Balaševića koja nas je vraćajući se sa njegovog koncerta omela u pravovremenom hvatanju taksija, veče bi maltene bilo perfektno.
Ma… bilo je perfektno. Spektar muzičkih filozofija i pristupa koje smo čuli je obezbedio topljenje i najtvrđih srca.
Veče je otvorio projekat Canzone Distorte u čijim su glavnim ulogama bile veteranke Ring Ringa, Anja Đorđević na vokalima i Svetlana Maraš na laptopu. Pričamo, naravno o dve žene sa magistarskim titulama u domenu muzike i sa bogatim karijerama u domenu kompozicije, sound arta i performansa, a komad koji su večeras izvodile nastao je prvo kao radiofonska kompozicija namenjena emitovanju na nekakav svetski dan muzike ili već tako neki datum. No, iako nije praksa da se ovakve kompozicije izvode uživo, srećan splet okolnosti i volja dve kreativne žene da joj daju „koncertnu“ formu doneli su pred solidno popunjenu salu Kulturnog centra Rex nešto manje od pola sata interesantnih zvučnih ponuda.
Sklopljeno u jednu neprekinutu dvadesetpetominutnu formu semplova i živih vokala, Canzone Distorte su zapravo skup fragmenata, što muzičkih što tekstualnih, kombinacija digitalnih šumova, lupova, izgovorenih reči, i, s obzirom na naslov kompozicije i reputaciju Anje Đorđević – iznenađujuće malo pevanja. Najveći deo vremena muzika se vozila na sigurno pripremljenim digitalnim temeljima Svetlane Maraš, atmosferičnim lupovima, sugestivnim zvucima krckanja i šuštanja, komadićima pesama, delovima razgovora iščupanih iz korena i nateranih da plutaju bez značenja nad plimom neumoljivog digitalnog zvuka. Maraševa je neko ko u ovakvoj postavci pliva kao riba u vodi pa je u uže muzičkom smislu Canzone Distorte vrlo primamljiva ponuda.
Ali. Ovo nije čisto muzičko delo i fragmentarnost koju sam gore skoro uzgredno pomenuo ovde se vraća da nas gricne za stražnjicu. Ne nužno u negativnom smislu, da se ne razumemo pogrešno. Canzone Distorte je zamišljena kao serija epizoda kombinacija muzike i govora, minijaturnih drama – maltene skečeva – koje Anja Đorđević izvodi diskutujući na engleskom sama sa sobom, prepirući se, zahtevajući, doživljavajući minijaturne emotivne lomove, pušeći na muštiklu, pokazujući ispisane transparente, glumeći.
I, naravno ja iz sve snage pozdravljam teatarski element ovog izvođenja koje bi inače bilo sasvim nezanimljivo za gledanje. I ovako su izvođačice sve vreme sedele, a jedna od njih je samo poslovno gledala u laptop. To da je druga imala minipozorište je apsolutno pozitivna stvar i u sadejstvu sa, kako već rekoh, sjajno pripremljenom muzičkom podlogom, ovo je bila potentna ponuda, čak i uzimajući u obzir da je Đorđevićeva zaista zapevala svega na dva mesta.
No, nije ni zgoreg reći da je na nekom višem nivou ambicija da ovaj komad ponudi nekakvo intenzivnije značenje za moj groš prilično izostala. Fragmentarnost narativa – ako se narativom ovo sme nazvati – obezbedila je samo to da smo svedočili izvođenju nekoliko diskretnih epizoda čija individualna literarna značenja ne deluju kao neke prevelike epifanije mom prostačkom intelektu, a čiji je međusobni odnos najverovatnije jasan autorkama, ama potpuno skriven od mojih očiju. U tom smislu, Canzone Distorte šalje, bar za mene, pogrešne signale o tome da visoka umetnost mora nužno da bude hermetična jer hermetičnost izjednačava sa suptilnošću simbolike i slikanja. Ne mislim da je tako. No, diskurzivni kvalitet ove kompozicije, koji sugeriše da ovde zbilja imamo posla sa intelektualnim štivom koje treba tumačiti tim istim intelektom, a tek onda i srcetom, je zaslužan i za to što sam na kraju – u intelektualnom smislu – ostao pomalo nezadovoljen. Šta Canzone Distorte meni govore, pitao sam se posle kraja? Jer govorile su dobar deo vremena. Vrlo malo.
No, sa druge strane, moj drugar Sloba, basista Acroholije mi je posle desetak minuta na telefonu napisao „Tebra, ovo je mnogo zajebano“ što je, uz srdačan aplauz kojim je publika nagradila kompoziciju po završetku, pokazalo da ne morate baš sve shvatiti da bi vas (to sve) i dotaklo. Lepo.
Nekoliko minuta kasnije, koliko je bilo potrebno da se sedišta okrenu za 180 stepeni, pred publiku je ponovo izašla Sofia Jernberg koju smo upamtili od juče kada je nastupala sa Igorem Čubrilovićem, ali ovoga puta sa svojim sastavom The New Songs. Lepi, mladi i naoštreni da nam pokažu šta znaju ovi ljudi iz Švedske, Norveške i Francuske su se odlučili za potpuno akustičan set, postavljen na podu sale, ozvučen sa svega nekoliko ambijentalnih mikrofona. Ne znam kako se ovo čulo i videlo u dnu sale jer sam se, oportunistički prolaktao do prvog reda ali slutim da ovakvi zahtevi muzičara nisu najzgodniji za osobe nižeg rasta osuđene, na osnovu svojih slabih socijalnih skillova na sedenje u poslednjim redovima na svakom koncertu.
Dobro. The New Songs pride izvode veoma tihu muziku, prepunu prigušenih tonova na žicama i jedva čujnih vokala, filozofski ugođenu negde na razmeđi savremene kompozicije i nekakvog pop izraza. Kao Schoenberg koji je odrastao na, recimo Art Bears, pomislio sam gledajući kako dvojica gitarista prigušuju žice svojih instrumenata, kako trzaju i grebu po strunama, jureći uz i niz vratove, izbegavajući harmonije, sem u senkama, dok pijanistkinja svira ebowom po utrobi svog instrumenta a pevačica izvodi atonalne teme.
Jernbergova je juče već pokazala kakvim arsenalom vokalnih tehnika raspolaže a ovog puta su one bile upotrebljene u sklopu strukturiranih i notiranih kompozicija i igrale na terenu pripremljenom od strane nekoliko žičanih instrumenata. Što je znalo da zazvuči dobro, sa povremenim iznenadnim harmonskim razrešenjima napetih momenata i lepo osmišljenim upadima u gesturalne improvizacije. Sa svoje strane, instrumenti su bili žestoko preparirani raznim predmetima, svirani palicama, gudalima, lenjirima, turpijama, ebow-ima a muzičari su koristili svaku proširenu tehniku koje su mogli da se sete da zadovolje ambiciozne zahteve kompozicija koje začas od precizno notiranih arpeđa upadaju u epizode čiste buke.
No, prvi deo nastupa je, pored svog bogatstva zvuka i tehnika delovao previše akademski stegnuto. Bez obzira na objektivnu zabavnost sviranja gitare turpijom i klavira bubnjarskim maljicama, i na konceptualnu širinu kompozicija, publika je reagovala tek učtivim aplauzima na sve što se pred njom događalo. Muzičari su definitivno tu delom krivi, možda suviše usredsređeni na precizno izvođenje objektivno kompleksnih kompozicija, a premalo (pažnje i ljubavi?) pružajući masi toplih tela ispred sebe. No, negde na polovini koncerta, stvari su počele da se zagrevaju, pogotovo nakon finala jedne od kompozicija koje je batalilo kompleksnu notaciju i pretvorilo se u nekoliko minuta hardcore buke sa testerisanjem instrumenata i Sofijom koja je zvučala kao kakav demon što se bori da izađe iz tela što je za života znalo samo za užase i patnje.
Jedna vratolomna minijatura prepuna brzih dinamičkih izmena i kung fu gestova je dodatno pridobila publiku pa je i ostatak nastupa bio toplo primljen, sa većim naglaskom na elementima kompozicija koji su delovali spontanije, manje robujući notama, bliže vezano za sam zvuk i njegove transmutacije u konkretnoj prilici na konkretnom mestu. Sofia je zablistala u nekoliko trenutaka ovde a pijanistkinja Eve Risser je, posle skoro pedeset minuta sviranja diskretnih prigušenih nota imala jedan eksplozivan solo na kraju obarajući s nogu ljude koji su se sve vreme maliciozno pitali ume li ova žena uopšte da svira konvencionalno. The New Songs su pokazali mnogo toga večeras, možda previše igrajući za rezultat a malo manje za publiku ali definitivno sa uzlaznom putanjom prema kraju koncerta. Cenimo.
Ring Ring festival uistinu ume da bude uzbudljiv kada posle odgledana dva nastupa treba da se ode na drugu lokaciju da se isprati nastavak programa. Za razliku od prethodnih godina kada smo morali da koristimo motorna vozila i time još više povećavamo svoj ugljenički, jelte, otisak stopala, ovde smo premostili posrednika i uposlili baš ta pomenuta stopala da iz Reksa odšetamo do Kulturnog centra Drugstore, ne bismo li posle veoma akademskog i prefinjenog prvog dela večeri malo opustili sinapse uz hevi metal i razvratni ples mladih devojaka. Takođe, ovo su bila prva dva nastupa na ovogodišnjem festivalu u kojima na bini nije bilo žena.
Prvi su nastupali Volcano the Bear, glazgovski dvojac koji veoma uspešno opovrgava utemeljenu predrasudu da u Škotskoj ne postoje kvalitetni umetnici i da tu državu, uostalom, treba bombardovati nuklearnim oružjem iz orbite jer je to jedini način da budemo sigurni. Eklektični i ambiciozni u svom zvuku, VTB su ipak neka vrsta dobro čuvane tajne ostrvske nove muzike, sa relativno malim brojem albuma i nastupa u nekih 18 godina rada. Ali večeras su, oh, razbili.
Najveća (i jedina) zamerka koju mogu da uputim njihovom nastupu je ta da je u dinamičkom smislu doživeo vrhunac vrlo rano, već oko desetog minuta ulećući u moćni krešendo distorzirane gitare i tvrdih bubnjeva, dajući tako alibi publici da tokom narednih pola sata značajno tiše muzike priča na sav glas, potpuno zaboravljajući pobožno-akademsku disciplinu koju je demonstrirala u Reksu. No, hajde, mladi su to ljudi a otkada je ukinut vojni rok kao obaveza, nemaju ni gde da se nauče disciplini.
Disciplina je, dakako i reč koju najpre možemo vezati za muziku VTB. Ovaj žanrovski potpuno neomeđeni bend svoje setove izvodi bez prekida, menjajući dinamičke opsege, instrumente, pristupe, i ambicije svakih nekoliko minuta dok ne uhvatite sebe da mislite kako drugi bendovi, koji se drže samo jednog od pravaca koji su tek deo portfolia VTB, naprosto nemaju dovoljno hrabrosti. VTB svoj nastup započinju svirajući u metalne čaše, nastavljaju ga tape loopovima koji do kraja ostaju prominentan deo programa, a u već pomenutom krešendu hvataju se gitare i bubnjeva ne bi li nam ponudili pedigrirani sludge/metal/core na tragu Terminal Cheescake ili Zeni Geva.
Ali nakon što se taj prljavi naboj ispuca, središnji deo nastupa je serija svedenih vinjeta sviranih trakama, klarinetom, sintisajzerom, citrom, metalnim udarljkama, procesija dobro realizovanih skoro-pa-pesama koje se neosetno prelivaju jedna u drugu, ispituju svoje omeđene, ali sjajno definisane svetove i beže u drugu stranu kada su istrošile vreme. Većina toga zvuči divno a Aaron i Daniel pored svog drskog multiinstrumentalizma još i solidno pevaju i uz sve to sebe procesiraju u stvarnom vremenu koristeći trake, tako da je njihov nastup istovremeno i čista ekspresija ali i jedna promišljena instanca komantarisanja i (blagog) satirisanja te ekspresije.
No, nema ovde akademske distance koju sam možda primetio kod prethodnika, VTB su žestoki i kad sviraju svoj džez (u jednom trenutku Aaron Moore svira dugačku cev koja zvuči kao truba, silazi u publiku i duva svoje nota ljudima u stomake, lica i potiljke) i kada obojica palicama sviraju sitne ritmove na metalnim predmetima, a finale nastupa je posebno potentno sa neočekivano emotivnim razvojem situacije u kojoj ponovo mrveći sludgecore razjarene gitare i nepraštajućih bubnjeva dobije razrešenje u setnoj klavirskoj melodiji.
Naravno, publika zove na bis i dobijamo još deset minuta sjajnih tape loopova i Mooreovog sviranja činela po podu Dragstora. Izvrstan bend koji ume da nađe granicu između profesionalne uzdržanosti i teatralnog spektakla i čiji muzički eklekticizam ostaje impresivan i posle toliko godina.
Konačno, finale večeri je rezervisano za projekat Lenhart Tapes i potpuno spuštanje u analogni pakao u kome otkrivamo da nam plesanje sa (sitnim) demonima sasvim prija.
Vladimira Lenharta možda znate kao pasioniranog muzičkog istraživača, ali i kao basistu benda Klopka za Pionira, no njegova velika pasija u poslednjih nekoliko godina su muzičke kasete i njihova kreativna aproprijacija.
Naravno, korišćenje magnetnih traka kao instrumenta staro je više od šezdeset godina a konkretan medijum audio kasete je bio jedan od prvih izbora skoro svakog avangardnog muzičara u nastajanju u poslednje tri decenije. Potencijal audio kasete da bude i medij arhiviranja i medij reprodukcije, ali i medij prijemčiv za fizičku manipulaciju je jasan, veliki i tokom više decenija mnogo puta dobro iskorišćen. No, mlađani Lenhart (kažem to jer mu starijeg brata Stevana poznajem još duže no njega) uspeva da u ovu priču donese nešto novo i autentično svoje. Ali, dok je album (možete ga čuti ovde) bio nešto bliži konvencionalnoj pop muzici sa avangardnom osnovom, živi nastupi, pogotovo ovaj večeras, bliži su primalnom haosu i bezumlju koji ja nekako intuitivno vezujem za podrusmko krilo elektroakustičke muzike koje se oslanja na jeftinu analognu tehnologiju da pogodi svoje mete.
A Vlada ih večeras pogađa tako sigurno da se jedno do tada pristojno festivalsko veče na prečac pretvara u razularenu folk diskoteku. Holi šit!
Iako još ima snobova koji će sigurno sa gnušanjem zaključiti kako puštanje kaseta sa tuđom muzikom (turskom, srpskom, indijskom, čuo se i Ground-Zero) naprosto nije isto što i sviranje koncerta, teško mi je da poverujem da posle prisustvovanja ovakvoj eksploziji zvuka, ubistvenog ritma i avetinjskih melodija nisu iz Dragstora otišli potpuno promenjeni. Vladimir je naprosto vrhunski muzikalan čovek, barem u ovom solo kontekstu i to se vidi po najmanje dve stvari: 1) izbor i priprema lupova koje vrti pomoću arsenala vokmena, diktafona i prenosnih kasetaša i 2) izuzetna intuicija za manipulisanje tim zvucima u stvarnom vremenu.
Još prostije: ovde se pripremljeni ritmovi perfektno uklapaju sa drugim pripremljenim zvukovima (sintisajzeri, duvači, glasovi) tako da Vladimirova muzika ima zamaman gruv, sav u polomljenim, iz korena iščupanim ritmovima preko kojih idu uglavnim izvrsno uklopljeni komadi druge muzike, moćne škripe, distorzirani glasovi, duvački instrumenti. Lenhart ima savršen tajming i osećaj za dinamiku i njegove pesme uživo postaju gorostasna čudovišta koja gaze teškim koracima preko publike dok on sa dve ruke, poput nekakvog suludog didžeja ukrštenog sa Hendriksom uključuje i isključuje kasetaše, vraća trake unazad, skrečuje ih, miksuje u stvarnom vremenu.
Sirovost ove muzike je istovremeno i važan deo njenog šarma: ovde se čuje kako se delovi različitih kompozicija teško, grubo uklapaju, dok Lenhart uživo kroji kolaže popularne muzike i narodnjaka, metalnih udaraljki i džez duvaljki. Poput didžeja iz nekakvog niskotehnološkog pakla, Lenhart se sav ugrađuje u svoju muziku tvoreći plesni gruv od potpuno neočekivanih elemenata distorzirane buke i neudobnih ritmova. Čak i kada se desi po koji bag – to ispada sjajno: analogni bagovi podrazumevaju razmotavanje kaseta i ručne opravke dok muzika i dalje gazi primitivnim korakom unapred.
A publiku ova atavistička energija hvata za gušu i tokom više od sat vremena ispred didžeja je u toku ples razularene omladine koja reaguje na svaku njegovu promenu, intenzivno ga slušajući i prateći odgovarajućim pokretima tela svaku nemoguću smernicu koju im da. Drugi deo nastupa je, doduše manje intenzivan, sveden na didžejisanje puštanjem po jedne azijske pesme u jednom tenutku, sve dok se ne strmeknemo u jarak najčistijih srpskih neofolk otpadaka. Ali tako i treba da bude. Mladi ispred mene igraju kao da smo na nekom splavu, potvrđujući da bez narodnjaka nema ni provoda a Lenhart izvanredno poentira svojim generalnim pristupom da se od tuđeg otpada pravi sopstveno zlato. Izvrsno. Ako ono što je izvodio tokom prvih pedeset minuta uspe da ponovi još koji put, moći ćemo da kažemo kako imamo jednog od najuzbudljivijih novih elektroakustičnih izvođača u Evropi.
