Ring Ring 2013: Heliocentric Counterblast, Radio Beograd, Studio 6, 22. Maj 2013.

 

Prošlonedeljni najavni koncert osamnaestog po redu izdanja festivala Ring Ring je bio prilično zabavan i, čini mi se, na uobičajeno dobar način najavio festival koji će ove godine imati veliki broj interesantnih izvođača iz sveta džeza, savremene kompozicije i improvizovane muzike ali i ljudi čiji je rad nemoguće smestiti u jasnu kategoriju. No džez je definitivno sjajno reprezentovan ove godine sa povelikim opsegom filozofija i muzičkih pristupa ovoj sada već starostavnoj pop formi.

 

Druga stvar koja karakteriše ovogodišnje izdanje festivala je to što je, namerno ili slučajno, on posvećen ženama. Ženski autori i izvođači čini mi se nikada nisu bili zastupljeni u ovolikom broju, što je lepa stvar. Naravno, u krajnjoj liniji nas, sebično, odveć sebično, zanima pre svega kvalitet muzike a ne obim sisa koje ćemo gledati na bini, ali barem izbor muzike nikada nije bio nešto što bismo dovodili u sumnju kada je u pitanju Ring Ring.

 

I tako, prvo zvanično veče festivala počelo je na neuobičajen način na neuobičajenom mestu. Umesto standardne baze operacija koja se nalazi u Kulturnom centru Rex u Jevrejskoj ulici, večeras smo se našli udobno smešteni u Studiju 6 Radio Beograda a koncert je umesto najavom Kreativnog direktora festivala, Bojana Đorđevića, počeo snimljenom najavom radijske voditeljke, koju smo čuli ne jednom, ne dvaput, već tri puta pre nego što su muzičari dobili priliku da krenu u akciju. No, kako je koncert rađen u direktnom prenosu, što radijskom, što televizijskom (RTS Digital kojim Tijanić zaista na momente može da se podiči), jasno je da je sve moralo da bude uredno i pod konac. U tom smislu i mala, odabrana publika u studiju je bila pod velikim pritiskom da ne izbruka naciju na televiziji, pa su i reakcije na svirku bile ljubazne, ali odveć, čini mi se, uzdržane. Muzika koju smo večeras slušali spojila je dva prilično bitna elementa kada pričamo o instancama otvaranja ovakvih festivala: avanturistički duh avangarde ali i potpuno neironični duh čiste zabave. Ovo je nešto što volimo da vidimo na Ring Ringu, kako bismo nevernim Tomama ukazivali da ta naša „nova muzika“ nije suvi akademski eksperiment i konceptualno bespuće već, neretko i konvencionalno lep ili zabavan sonični objekat koji podseća da dobro raspoloženje i atmosfera topline ne moraju obavezno da se završavaju u populističkim nizijama duha.

 

Elem. Večeras smo dakle sat vremena gledali i slušali Heliocentric Counterblast, relativno mlad nemački projekat koga predvodi – pamtimo šta smo rekli o džezu i ženama ove godine – talentovana saksofonistkinja Kathrin Lemke i koji je, ako to već imenom nije sugerisano dovoljno jasno, posvećen aranžiranju i izvođenju muzike koju je pisao i sa svojim sastavima izvodio Heman Poole Blount, poznatiji po umetničkom pseudonimu Le Sony’r Ra, ali najpoznatiji po skraćenoj verziji tog pseudonima: Sun Ra.

 

Da bismo shvatili zašto ću u ovom tekstu argumentovati kako je jedan prijatan i zabavan koncvert kome sam prisustvovao istovremeno bio i jedna od najbesmislenijih muzičkih manifestacija u mom životu, možda je korisno znati da je moj generalni stav o Sun Ra taj da se radi o jednoj od najvećih, najznačajnijih, najuticajnijih figura muzike dvadesetog veka u bilo kom pojavnom obliku te muzike: džezu, zabavnoj muzici, savremenoj kompoziciji, slobodnoj improvizaciji, tradicionalnoj muzici, buci, eksperimentalnoj muzici… Istovremeno, Sun Ra je bio jedna od najdragocenijih ličnosti u istoriji vaskolike pop kulture zapadnog sveta sa svojim pristupom crnoj tradiciji i istoriji (i njihovim sudarom i presecanjima sa belom tradicijom i istorijom), sa svojim radikalnim pristupom tumačenju tih tradicija i istorija i izvlačenja novih značenja (!!!) iz tih tumačenja, sa svojim radikalnim pristupom jeziku, kosmologiji, vođenju benda, kuvanju, biznisu, komponovanju i izvođenju muzike uživo, sa svojim radikalnim pristupom izdavaštvu (Sony je išao hardcore DIY rutom beskompromisnog samoizdavanja decenijama pre nego što su se britanski pankeri dohvatili ove strategije), crnom nacionalizmu, sviranju klavira, teremina, sintisajzera, sa svojim redefinisanjem lične istorije, pa čak i biološkog determinizma. Ukratko: potpuno jedinstvena figura u istoriji muzike i, uopšte, zapadne kulture, nakon čije pojave u javnom životu nikada više ništa nije moglo da bude isto. Sun Ra je meni, dakle bitan. Onoliko koliko su mi u životu bitni, šta ja znam, tekuća voda u stanu ili antibiotici. Njegovo ime koristim kao pasvord za neke od svojih onlajn identiteta (ali ne i za ovaj, hvalalepo) jer osećam da bi, ako bih sutra pretrpeo oštećenje mozga i upao u ponor amnezije, to ime bila jedna od retkih stvari koje bih pamtio iz prethodnog života, dok bih se poput Wolverinea potucao svetom u potrazi za duševnim mirom i iskupljenjem.

U tom smislu, dakle, kada sam čuo da postoji izvestan nemački oktet koji izvodi prevashodno njegove kompozicije, da je to njihova programska orijentacija, bio sam potpuno zbunjen. Za mene je ideja postojanja cover banda koji izvodi Sun Ra gotovo jednako iracionalna kao da pričamo o cover bandu koji obrađuje muziku vodopada ili vetra. U svakom od ovih slučajeva radi se o prirodnim silama u krajnjoj liniji nesvodivim na matematičke obrasce nužne da bi se nekako sažela njihova suština, neopisivim ikakvim diskurzivnim sredstvima poznatim čoveku. U konkretnijim terminima – kako uopšte „obrađivati“ Sun Ra kada je gotovo nemoguće reći šta je taj čovek svirao? Njegova muzika je žanrovski nesvodiva, semantički ju je nemoguće jasno kodirati a stilski obuhvatiti ikakvim opisom. Njena jedina karakteristika, kako ja to vidim, je da uvek izmiče kategorizaciji, očekivanju, zatvorenoj formi.

 

Što ni slučajno ne znači da Sun Ra nikada nije pričao prepoznatljivim jezikom, naprotiv, veliki deo njegove muzike je sasvim prepoznatljivo postojao u okvirima pop izraza, ili improv izraza ili free jazz izraza, ili, oh do-wop izraza (pa i surf izraza), ali sinergija tih izraza i njihovo prožimanje na sasvim ličan način su ono što je njegovu muziku činilo potpuno idiosinkratičnom čak i kada je Sony bio na čelu orkestra od po nekoliko desetina izvođača.

 

Heliocentric Counterblast dakle, iz moje prespektive, sebi postavljaju teorijski nemoguć zadatak: odavanje dostojne pošte muzici koja je samu sebe izmišljala od nule u svakoj kompoziciji, neopterećena ni stilom ni teorijom, a opet izuzetno svesna potencijala svakog stila i teorije na kugli zemaljskoj, odavanje pošte muzici izgrađenoj na ne samo izuzetno složenim filozofskim temeljima već i na, na momente potpuno radikalno oprečnim konceptima, muzici koja je jednake porcije inspiracije pokusala iz avramskih religija i iz naučnofantastičnih roto romana, iz afrocentrične tajne istorije sveta i iz uverenja da su neki veliki džezeri prethodnih generacija (Duke Ellington, Fletcher Henderson) bili ništa manje nego anđeli poslati na Zemlju da spasu one koji se spasti dadu. Kako uopšte možete da izvodite tu muziku u dvadesetprvom veku ako ste beli, dobro navežbani džez muzičar iz kontinentalne evrope (ili Australije)?

 

Odgovor je, ako preslušamo do sada jedini album Heliocentric Counterblast, ili ako se vodimo onim što smo večeras čuli na koncertu: tehnički kompetentno, duhovno zaravnjeno.

 

I da se razumemo, to je moja predrasuda koja samoj sebi sve vreme govori da je bila u pravu. Sasvim je moguće da je ostatak publike u Studiju 6 čuo sasvim druge stvari i to je možda i legitimnije od mene koji sam sve vreme trpeo blagi oblik kognitivne disonance, pokušavajući da u muzici Heliocentric Counterblast pronađem onaj element izmeštenosti koji, u nedostatku boljeg kriterijuma, držim za najvažniji momenat u muzici Sun Ra. Ogroman broj pesama Sun Ra tematski je bio okrenut odlasku iz trenutnog okruženja, najvećma govoreći o napuštanju Zemlje i putu u kosmos, ali ispod toga pričajući o prevazilaženju propadljivosti tela, o prevazilaženju političke i socijalne deprivacije, o prevazilaženju genetske, istorijske i kulturološke sudbine. Heliocentric Counterblast su za mene utoliko bizarnija muzička propozicija što njihova interpretacija muzike Sun Ra, naprotiv, insistira na pažljivoj, gotovo kliničkoj analizi tema, ritmova, harmonija i dinamika Sonyjevih kompozicija i zatim na njihovoj urednoj i uređenoj interpretaciji.

 

I to, da ne bude zabune, ne zvuči ni malo loše. Ovo je muzika koja ima dobro odmerene porcije tema sviranih i razrađivanih preko stamene ritam sekcije a sa druge strane dobro odmerene porcije izlazaka iz teme, harmonije i ritma i ulazaka u gesturalno sviranje i kontrolisanu grupnu improvizaciju. Njihova muzika zvuči istovremeno prepoznatljivo starinski ali i egzotično, sa osećajem za oneobičeno. Ona nikada nije pretenciozna u svojim formama i nekakve glumljene ekspresionističke izlete večeras nismo morali da gledamo, ali istovremeno ne stidi se da krene doduše utabanim ali svejedno prijemčivim stazama avangarde. Ovde je, recimo, pijanista Niko Meinhold, a koji nije svirao na albumu, dobar primer kako se sa koncertnim klavirom i sintisajzerom može pokriti ogroman dijapazon zvuka, mešajući besprekornu klasičnu tehniku ali i proširene strategije (ulazak u utrobu klavira, perkusionističke diverzije) da se muzici podari zvuk koji podseća na Sun Ra.

 

Ali, razume se, samo podseća. Meinhold nije vođ benda onako kako je to Sun Ra bio, ni slučajno nije filozof u celibatom oblikovanom telu što je trpelo različite forme neugodnosti čitavog života, Meinhold je samo jako dobar pijanista.

 

Ovo važi za ceo bend. Ritam sekcija je izvrsna, sa čvrstom kičmom i podlogom koju pruža duvačima, ali i sa nebrojenim sitnim ukrasima koji su se sjajno čuli u odličnom zvuku što ga je bend imao. No i pored vidnih napora da se oživi delić genijalnosti uloge koju su imale perkusije u muzici Sun Ra, dobili smo tek uredne, pristojne pesme, nikako divlju, neispitanu teritoriju neke tuđinske planete koju su nam decenijama kreirali Sonyjevi perkusionisti.

 

Kod duvača se možda ova diskrepanca najbolje i vidi. Svi redom u Kathrininom bendu su izvrsni, sa trombonistom i trubačem za koje se ne da reći jesu li bolji u pratnji ili u solažama. I sama muzika je tako aranžirana da se duvači prepliću u izvođenjima, sa veoma malo egotripovanja i puštanja na volju pojedinačnim prirodama. Ovi muzičari imaju veoma kratke prozore individualne svirke da u njima zablistaju i koriste ih sjajno, istovremeno poštujući kolektivni duh benda. Troje saksofonista je takođe izvrsno i nisam umeo da se odlučim da li mi je bolji moćni a suptilni bariton, promukli tenor ili Kathrinin mekani alt (i, eh, još mekšija flauta).

 

Ali to je sve, sa druge strane, delovalo kao pozorišna predstava. U kontrastu sa tim, Sun Ra je imao CEREMONIJU kao izvučenu iz nekog opisa marsovskih orgija sa strane kakvog romana E.R. Burroughsa, divlju proslavu zvuka, pokreta, boja, glasova, autentičan napor da se svoje kutlruno okruženje ne samo prevaziđe nego i trajno promeni, radikalno transformiše kroz snagu umetnosti. I na prvoj liniji fronta tog rata stajalo je ubitačno streljačko odeljenje nekih od najboljih saksofonista koje je džez ikada imao (Sun Ra je, malo neskromno, posle Coltraneove smrti promrmljao kako bi nesrećni junoša možda još uvek bio živ da se trajno stavio pod njegovo vođstvo. Kažu da je Pharoah Sanders svoje prve noći u kući Sonyjevog orkestra zamalo i poginuo nakon što se na stolicu na kojoj je do pre nekoliko trenutaka spavao srušio deo plafona), a koji su, iako svirajući sa jednim od najautokratskijih lidera svih vremena, uspeli da izgrade prkosno individualne glasove.

 

Možda i tu ima nekog objašnjenja: Heliocentric Counterblast su vidno demokratična grupa, sa liderkom koja ne radi ništa nametljivo, sa muzikom aranžiranom da svako od članova dobije svojih pet sekundi da zablista ali tako da se svi vrate kolektivu i daju mu ono najbolje što imaju. Sun Ra je, u kontrastu sa ovim, bio mistični autokrata koji je svoje ljude držao u maltene zatvorskim uslovima, lično im spremao hranu i terao ih da vežbaju po deset i više sati dnevno, neretko i nakon što bi se uveče sa uspešnog nastupa vratili kući, umorni i željni sna. Umetnost, pa, da, ponekada zahteva žrtve, a žrtvovanje ponekad podrazumeva poništenje ljudskosti u ljudima da bi se pronašao onaj trag božanskog za koga i većina ateista veruje da postoji.

Heliocentric Counterblast naprosto nemaju ovakve ambicije. Njihova muzika je lepa, zabavna i mada nije ni nova ni originalna, sasvim pristojno ispunjava uho slušaoca kada se razliva po prostoru. Dve sopstvene kompozicije koje su izveli se lepo uklapaju u ostatak materijala što znači da je u aranžmanskom smislu postignuta ujednačenost koju treba poštovati mada se na nju i mrštiti jer, naravno, sprečava muziku da ode sa planete i vine se u svemir. „Uranus, the seventh planet“, peva bend u jednoj od svojih kompozicija, dosta verno imitirajući stil kojim je to radila Arkestra. Ima li veće jeresi u odnosu na to što je Arkestra radila? Možda i ima: pred kraj nastupa bend izvodi dve pesme Sun Ra odjednom, aranžirane tako da ide takt jedne pa takt druge i tako nekoliko minuta. Izvrstan primer tehničke discipline i potpuna besmislica u estetskom smislu.

 

No, ponovo, ne treba biti opterećen predrasudama kao što sam ja bio. Slušan bez hipoteke potrebe da se poredi sa višedecenijskim stvaralaštvom jednog od najvažnijih muzičara u svetskoj istoriji, ovaj koncert je bio više nego prijatan. I seo je baš na devedesetdevetogodišnicu rođenja Hermana Blounta, nimalo slučajno, sasvim namerno. Naravno, Herman je identitet Sun Ra i usvojio, pričajući da nikada nije rođen na Zemlji (već je na nju došao sa Saturna), baš da bi objasnio zašto na njoj nikada neće ni umreti – pa je obeležavanje njegovog rođendana još jedna od besmislica.

 

Besmislica je i što sam kupio ne jedan već dva primerka CD-a Heliocentric Counterblast na izlasku iz zgrade radija, najviše ogorčen činjenicom da su te iste diskove neki mangupi, koristeći trenutak nepažnje prodavca, uzimali bez plaćanja. Sutra oko tri sata na ulicama Savamale Heliocentric Counterblast prave ulični koncert/ paradu obeležavajući rođendan Hermana Blounta na način koji podseća na neke od javnih nastupa Arkestre. Ja ću biti na poslu u to vreme, ali ako ste slobodni: dajte im šansu.

 

Sun Ra je nesvodiv na reči, ali i na note. Sun Ra je muzika koja se čuje jednako u onome čega nema kao i u onome čega ima. Heliocentric Counterblast su herojski pokušaj da se ta muzika interpretira i, ako su na jednom nivou posve neuspešni i besmisleni, na drugim su zabavni i vrlo uspešni. Sun Ra je bio čovek koji je bio izvan, sve vreme, pa ga je i nemoguće vratiti unutra posle toliko decenija:

 

here is a conversation with the late Sun Ra that James Jackson who played oboe, bassoon and a whole bunch of other shit told me about:

 

James Jackson: I got something you can’t possibly figure out. An immeasurable equation. Folks been tryin to put an answer to this for years.

 

Sun Ra: Oh yeah, Jacks?

 

James Jackson: What is the sound of one hand clapping?

 

Sun Ra: The wind.

ImprovE 2.5: New York VS. Belgrade, Ustanova Kulture Parobrod, 15. Maj 2013.

 

Večerašnje izdanje ImprovE-a može da se pohvali sa najmanje dve stvari. Prva je da su u njemu učešća uzele neke istinske zvezde improvizovane muzike i – uopšte – avangarde poslednje tri ili četiri decenije. Međutim, druga, a važnija je ta da zvezde niti su ukrale šou, niti su susret sa lokalnom improv gerilom doživele kao neprijatnu dužnost koju valja odraditi kao kakvu nametljivu šiparicu, da se zadovolji domaćin, pružajući samo solidno glumljeni faksimil nekakve interakcije i zajedničke muzičke vizije. Naprotiv, ovo veče je bilo vrlo uspelo u tome što su domaće snage i cenjeni Amerikanci (uključujći Chrisa Cutlera za koga sam u Subotu, od Bojana Đorđevića saznao da je rođen u Vašingtonu i ima američki pasoš!!!!) zbilja došli do one tačke prožimanja u kojoj se gube lične istorije i afiniteti i muzika se pretvara u fluidni, amorfni ali dostojanstveni amalgam zvuka, tišina, ideja i blagoslovenog bezumlja.

 

Naravno, Annie Gosfield (intervju koji je sa njom uradila Zorica Kojić možete naći ovde) je svoj trio u Beograd dovela prevashodno kako bi sutrašnjim nastupom odradili najavni koncert za ovogodišnje izdanje, osamnaesto po redu, Ring Ring festivala, no, u prirodi muzičara koji se bave improvizovanom muzikom je da se rado odazivaju na nenajavljene pozive, rado izlaze na neplanirane nastupe i stupaju u ring (ring) i ful kontakt sa ljudima koje nikada pre toga nisu ni videli, a nekmoli sa njima svirali. Tako je bilo i večeras, radostan sam da izvestim, na priličnu polzu i muzičara i publike.

 

Odabrani prostor Ustanove Kulture Parobrod je svakako bio inspirisana ideja, uzevši u obzir da ipak pričamo o jednom solidno uređenom stanu u kome nikakav pravi koncert ne bi imao smisla. Konfiguracija soba, da ne pominjem akustika izlomljenih uglova i manje-više golih zidova su prilična garancija da ovde ništa sem nekakve poštene anarhije ne bi umelo da se snađe. Dakle, ostaju vam ili pank koncerti na kojima se ne zna gde je bina a gde publika, gde svi skaču jedni drugima na glavu i deru se ko nenormalni, ili, pak, improv koncerti na kojima se ne zna gde je bina a gde publika, gde svi sede na jastucima na patosu i čačkaju svoje smartfounove, dok se preko njihovih glava muzičari dobacuju tuđinskim harmonijama i sitnim perkusijama.

 

Ali dobar je to seting. Muzičari su se za ovu priliku rasporedili u krug, načelno gledajući jedni druge u lice ali u stvarnosti tako da svako ima svoju autonomnu zonu unutar koje može da odabere i da ne sluša ostale, pa čak i da svira za svoju dušu ako poželi (i ako je ima), a publika je – barem jedan njen deo, bila raspoređena po velikim jastucima u centru kruga, valjajući se tamo u udobnosti, dok smo mi ostali stajali u dovratcima i podupirali leđima zidove. Od svakoga prema mogućnosti, svakome prema potrebama, rekli bi naši stari.

 

Ne znam koliko će se sve to videti na snimcima koje moj telefon tradicionalno loše pravi, barem što se tiče vizuelne komponente snimaka, pa se nadam da će Ivana Čutura svoje fotografije sutra publikovati negde – na Jazzinu na primer – da bi se lepo osmotrilo kako je ovo pravi raspored za jedan koncert koji ionako programski ide na to da poništi ikakve zamišljene hijerarhije među muzičarima, pobriše kilometraže koje su pređene, filozofske sisteme koji su građeni i usavršavani decenijama i pruži priliku ljudima koji se ne znaju da zajednički stvore smislen zvuk.

 

I stvorili su ga. Zbilja jesu.

 

Naravno, Amerikanci su ovde došli sa oreolom priličnih zvezda. Roger Kleier je poznat po svom dosta složenom muzičkom pedigreu u kome se mešaju studije savremene kompozicije, posvećenost improvizaciji ali i velika naklonost bluzu i kantriju, dok je Chris Cutler čovek koga ne treba posebno predstavljati – jedan od patrijarha evropske avangarde, čovek uz koga se vezuju termini poput Henry Cow, Pere Ubu, Cassiber, Art Bears, Rock in Opposition, ReR Megacorp… uostalom, ako vas ne mrzi, na Jazzinu ima ekskluzivan intervju sa čovekom, pa pročitajte.

 

ImprovE ekipa je ovde nastupila u nešto drugačijem sastavu u odnosu na prošli put. Svetlana Maraš je raspoređena u publiku, nesumnjivo da odande radi nešto zastrašujuće u pripremi za svoj nastup na Ring Ringu kroz par nedelja, a njeno mesto pred publikom zauzeo je Woo. Igor Čubrilović je zauzeo busiju iza miksete, Igor Štanglicki se držao svog vernog laptopa, a Milana Zarić se za ovu priliku vratila svom matičnom instrumentu – harfi.

 

I time je sebi, dalo se pomisliti, možda učinila i pomalo medveđu uslugu. U setu instrumenata gde gotovo svi mogu da održavaju dugačke neprekinute zvuke (čak i bubnjar, ako koristi gudalo), instrument poput harfe, em tih, em bez velikih rezonatorskih kapaciteta je delovao malo rizično.

 

Zaista, dobar deo prvog seta se i bavio dronovima i dugačkim tonovima. Chris Cutler je, čak, posle relativno kratkog freetime pasaža u kome je isprobavao vodu i proveravao je li neko voljan da se sa njim dobacuje, zaključio da se večeras igra više na gledanje i čekanje onog drugog da prvi trepne pa je, ponevši par činela, odjurio do koncertnog klavira u dnu sobe i tamo rovario (protiv države i sistema) po njegovoj utrobi. Kompjuteri Štanglickog i Gosfieldove su davali generalnu atmosferu dok su gitaristi prihvatali ideju amorfne, na sve strane usmerene ali ne i agresivne buke. U ovom okruženju, harfa naprosto nije imala previše prostora da prodiše i Zarićeva je posezala za raznim proširenim tehnikama kako bi smisleno doprinela kolektivnom zvuku. Bilo je tu dobrih momenata, kako diskretnih pregršti nota u pravim trenucima, tako i korišćenja tela harfe kao perkusionističkog instrumenta. No, stoji da ovaj prvi set definitivno nije bio naklonjen ritmu.

 

U njemu je možda presudnu reč vodio Kleier koji je demonstrirao neverovatan autoritet u spuštanju izvanredno potentnih tema u amorfnu, ključalu masu zvuka. Bilo da je nervoznim pokretima čupao žice i proizvodio insektoidne šumove na kobilici, bilo da je hvatao propisne akorde, Kleier je – uz vrlo sveden, čak siromašan set elektronskih pomagala – uspevao da čitavom proširenom ansamblu određuje smer. Woo ga je pratio prilično diskretnim ali na momente izvrsnim, efektnim dronovima, pokazujući da dobro razume manje-je-više estetiku koja u improvizovanoj muzici ima možda i presudnu važnost, a i Zarićeva je ovde dobila dobrodošli prostor da demonstrira svoje intimno poznavanje harfe. No, Kleier je skoro pa ukrao šou pretvarajući svoju gitaru u raskošni orkestar kome su, na momente, ostali muzičari bili samo solidan garnirung.

Drugi set je bio kraći i, u suštini tiši, ali i još efektniji. Zarićeva je ovde imala još slobodnije soliranje i jedan izuzetan produženi pasaž, Woo i Kleier su na momente svirali kao telepatski povezani blizanci, Gosfieldova… pa nisam siguran šta je radila ali se videlo da rukama treska po svojoj opremi a Štanglicki i Čubrilović su se dobro udružili da obogate opšti zvuk ansambla. Štanglicki je ovog puta, iako i dalje vidno reagujući na gestove drugih muzičara, držao distancu tako da ne ulazi u direktne komentare i odgovore na njihove ideje i zvukove pa je u tandemu sa Cutlerom doneo sastavu jednu dobrodošlu ritmičku dimenziju, još pospešivanu Čubrilovićevim intervencijama. I Cutler je ovde demonstrirao sofisticiranost koja dolazi posle više od četiri decenije provedene na prvoj liniji fronta, kombinujući slobodni stil sa gotovo rokerskim ritmovima. Ovi potonji su se sjajno uklopili u strukture koje su zajedničkim snagama izradili Woo i Zarićeva, ponovo predvođeni Kleierom, baš zato što je Cutler stalno oscilovao između držanja ritma i sabotiranja tog istog ritma, dajući privid stabilne, na taktovima izgrađene kompozicije iako se u njoj ništa zapravo nije ponovilo. Slobodno se može reći da je deo drugog seta demonstrirao najfiniji improv-groove kakav bi se i duže dao istraživati. No, Kleier je očigledno i elektroničarima – svojoj šefici pre svega, držim – hteo da podari još malo prostora pa je inicirao prekid paljbe, posle koga su u vazduhu ostali duhovi ritma, viseće izolovane note, odjeci i šumovi. Drugi set je više izbledeo u tišinu nego što se decidno završio ali iako je trajao svega sedamnaestak minuta, bilo je posve prirodno i zadovoljavajuće zaokružiti ga na taj način i na toj tački u vremenu.

Dakle, za moj groš, prilično trijumfalno veče. Sutra uveče (to jest, večeras ako ovo čitate nakon okrepljujućeg sna) u Reksu gledamo Annie Gosfield, Chrisa Cutlera i Rogera Kleiera kako trio-nastupom najavljuju Ring Ring a pre koncerta ćemo prisustvovati otvaranju izložbe Ivaninih fotografija i degustaciji vina iz vranjanskog kraja, ali sa dalmatinskim poreklom. Ako i to propustite, za vas zaista nema nade.

Ken Vandermark: Uživo u Kulturnom Centru Drugstore, 11 Maj 2013. godine

Dakle… kada jedan od mojih najomiljenijih živih saksofonista odsvira za kraj svog prvog solističkog nastupa u Beogradu pesmu jednog od mojih najomiljenijih saksofonista ikad, to je razlog za malo slavlje. Kada je ta pesma emotivni i zvučni krešendo jednog apsolutno razbijačkog nastupa – četvrtog po redu kojeg čikaški titan izvodi u prestonici Srbije i vaskolikog Balkana – to je razlog za poprilično slavlje. Ken Vandermark, ponovo u Beogradu, zvanični deo koncerta zatvara Aylerovom Love Cry. Ko tvrdi da makar suzu iz oka nije otro – laže ili je gluv.

 

(Takođe, muziku pred nastup, koja je išla pre polusatnog bloka kompozicija Freda Andersona birao je lično Jelen – to je razlog za raskalašno slavlje)

 

Nije to sad neka mračna tajna da volim Kena Vandermarka. Pisao sam o njemu. Više nego jednom. Držao predavanje o njegovom stvaralaštvu. Intervjuisao ga. Naravno, i gledao sam sve njegove nastupe u Begradu do sada – jedan sa Timom Daisyjem na Ring Ring festivalu pre pet godina, dva prošle godine na Ring Ringu (sa El Infierno Musical Christoffa Kurzmanna i sa Triom Sonore) imam hiljadu njegovih albuma (gde je hiljadu broj između deset i stotinu), često ga slušam u osami svoje sobe, razmišljam o njemu, govorim o njemu, uzbuđeno i pomalo zastrašujuće odano, neretko svojoj ženi bez razloga kažem da je Ken Vandermark prelep čovek i da ga volim. Da sam ja žena, sasvim je moguće da bih ga odradio i rodio mu dete.

 

U tom smislu, prva solistička turneja ikada (barem po Evropi) najvažnijeg „novijeg“ čikaškog saksofoniste i četvrti nastup Kena Vandermarka u Beogradu bili su idealna prilika da se ova naša ljubav podigne na viši nivo. I podigla se.

 

Vandermark je onaj tip muzičara kakvog je, sad bez sve šale, nemoguće ne voleti i jako poštovati. Odrastao na najmanje dve plemenite kulturne tradicije podjednako dubokih etičkih temelja, Vandermark već više od dve decenije baštini nasleđe (fri) džeza i filozofiju (hardkor) panka. Neumoran u smislu muzičkog odrastanja, sazrevanja i pronalaženja svežih uglova iz kojih će gledati svoju muziku, Vandermark je i veliki radnik, čovek koji je ne samo zagledan u prošlost gde sa suzama u očima nemo upućuje religiozne reči odanosti Fredu Andersonu, Roscoeu Mitchellu, Anthonyju Braxtonu i drugim velikim prethodnicima već i pravi baštinik najplemenitijih elemenata njihovog nasleđa, neumoran u sviranju koncerata i turneja ali i u pružanju ruke pomoći drugima da sviraju, opstanu, žive. Vandermark je u neku ruku i najvažnije ime „novog“ čikaškog džeza, velika bela nada koja je u poslednjih petnaestak godina iskrčila zajebanu džunglu ostalu iza AACM/ AEOC strahopoštovalaca, simbolički dala snagu svim drugim belim muzičarima svoje generacije da prestanu sa drhtanjem pred moćnim prethodnicima i zagrizu svoje jebene isntrumente i na kraju krajeva, povela veličanstvenu borbu sa Njujorkom za titulu najvažnijeg džez grada u Americi.

 

Nije to malo za čoveka tako skromnog stava i tihog govora kao što je Vandermark. Ali ide jedno uz drugo, videlo se to ove večeri u njegovim skoro pa stidljivim (mikrofon je napustio već posle prve kompozicije) najavama u kojima je pun gotovo dečačkog štovanja govorio o velikim prethodnicima (mnogi od njih još su živi, da ne bude zabune) kojima je posvetio pesme a zatim u furioznim improvizacijama kojima je rečene pesme iz ravni koncepta i ideje dovodio u ravan belo usijanog zvuka.

 

Pretpostavljam da je ova solo turneja samo logičan nastavak očajničke ekonomske spirale u kojoj je fri džez zatočen već… pa, neki bi rekli oduvek, ali svakako izvesno vreme. Pričalo se o tome ovde, a videvši da Vandermark 5 više ne postoji, da je DKV Trio reduciran na samo povremene, praktično godišnje koncerte, da čak i duo nastupi u kojima bi drugi čovek bio iz Amerike izgleda postaju preskupa zabava, nije nimalo iznenađujuće videti Vandermarka na turneji koju svira potpuno sam, u društvi tri instrumenta, ogoljen pred publikom i sveden na svoje najsuštastvenije ja.

 

Ali to je, ispostavilo se, u umetničkom smislu sasvim dobra ponuda, čak veličanstvena na momente. Kulturni Centar Drugstore nije neki veliki prostor – nalazeći se u nečemu što je pretpostavljam bivša kancelarija u administrativnoj zgradi jedne, eh, nekad velike i uspešne jugoslovenske firme –  ali je skoro pa idealan za nastup u kome će jedan čovek pred nekoliko desetina ljudi svojih trideset godina intimnog poznavanja saksofona uliti u pedesetak minuta strastvene muzike.

 

Naravno, ova solo turneja bila je idealna prilika da Vandermark promoviše svoj ne-više-tako-novi album Mark in the Water, kolekciju improvizacija odsviranih u Poljskoj a posvećenih velikim saksofonistima mahom fri džeza i ovo večeras je bila dve i po godine kasnije urađena varijacija na istu temu sa energijom i strašću, novim idejama i novim posledicama starih ideja koje su doneli svi ti meseci koji su prošli.

Beše moćno. Prva pesma je bila posvećena čikaškoj tenor-legendi i pokrovitelju mlađih muzičara, rahmetli Fredu Andersonu – koji nije imao posvetu na albumu Mark in the Water – i Vandermark je njome za manje od pola minuta izbrisao svaku bojazan da će ovo biti solo koncert baziran na nekakvim trikovima i dosetkama. Prva kompozicija je pokazala saksofonistu u ubitačnom izadnju na tenor saksofonu, sa gotovo agresivnim uvodom sastavljenim od velikih dinamičkih kontrasta – teških arpeđa i dubokih dronova – sve odsvirano sjajno i autoritativno ali i sa vidnim trudom da se bude na nivou zadatka.

 

Vandermark neke od kompozicija večeras – uključujući uvodnu svira uistinu impresivno, improvizujući oko generalnih ideja (insistirao je da „nije imao plan“), ali tako da se u muzici smenjuju teme i pratnja, solaže i diverzije, citati i komentari. Ovo je odlika nekih pesama koje su svirane na tenor saksofonu, ali i onih za koje je koristio gorostasni bariton saksofon – primer je, recimo, treća kompozicija posvećena Art Ensemble of Chicagou i Roscoeu Mitchellu, razigrana i moćna, nikako direktna aluzija na AEOC-ovu postmodernu karnevalsku muziku ali dovoljno jasno oslonjena na njen koncept igre i zvučnog spektakla  rituala.

 

Klarinet, koga je na svom prvom koncertu u Beogradu 2008. godine koristio mahom za meditativnije pasaže i dinamički tišu svirku, večeras je, pak, bio oružje masovnog uništenja bubnih opni. Već na prvoj kompoziciji, sa promuklim urlicima tenor saksofona sam se ugrizao za jezik što mi u prethodnog dana objavljenom prikazu boks seta DKV Trija jedan segment otpada na hvaljenje Vandermarkovog legato stila sviranja i isticanje kako on skoro pa da uopšte ne svira na snagu, a kada je druga kompozicija, posvećena Anthonyju Braxtonu krenula, KC Drugstore kao da se pretvorio u ratnu zonu.

 

Ovo nije bio toliko ghost trance koliko FUCK trance music, sa klarinetom koji je izbacivao zastrašujuće rafale nota što su rikošetirale o belo okrečene zidove, crvene lampe i drvene prozore i bušile nam meka tkiva ali i lobanje jureći u najviše registre, nedostupne metalnoj rodbini koja je naslonjena na stalke nesumnjivo gledala sa zavišću i čekala da se Vandermark umori od gotovo ultrazvučnog cvrkutanja. Još nekoliko puta je u toku nastupa klarinet imao prilike da zasvira i svaki put je bilo napeto, bolno i egzaltirajuće.

 

Uopšte, čitav koncert je bio procesija izvanrednih strukturiranih improvizacija, prepunih jasnih formalno muzičkih segmenata ali nikada fiksiranih u kamenu. Vandermark se sa zastrašujućom rutinom kretao kroz solaže dajući sebi teme na razradu, uništavajući ih brutalnim overblowingom za pet sekundi, vraćajući se nazad do teme, skačući za pola takta pratnje dve oktave niže, vraćajući se u temu i ponovo je razgrađujući solom. I tako četrdeset minuta. Izražavajući želju da iz usta izvadi pisak a u njih utoči pivo, Vandermark je za kraj najavio Aylerov Love Cry a zatim ga i odsvirao ulivajući svu svoju snagu, reklo bi se, u Aylerovu božansku melodiju i njenu strastvenu razgradnju u avetinjskim gornjim registrima, ulećući u falš onda kada ni usta ni prsti nisu više imali gde više da se popnu, vraćajući se u melodiju, ranjen ali ne obeshrabren, ponovo pevajući Aylerov mistički zanos, pokazujući da čak i sredovečni beli momak sa brčićima i u kariranoj košulji može da dotakne nebo.

Ovacije koje su usledile su Vandermarka naterale da kaže kako nikada nije imao ovakve reakcije na svoju muziku a posle prvog bisa koji je bio fantastičan bariton-bluz sa sve ekstatičkom razradom morao je da doda da nikada do sada nije imao dva bisa. Završna kompozicija pripadala je Joeu McPheeju i tenor saksofonu, apstraktna, dinamički ambiciozna, čudna. Mogli smo ovde da budemo do jutra, ali valjalo je izgleda piti to prokleto pivo.

 

Vandermark je ponovo učinio jedino što od njega očekujemo: nemoguće. Odsvirao je solo koncert na kome je bilo više muzike i duše nego na mnogim koncertima koji imaju desetine muzičara, dao posvetu ljudima što su odavno izrasli u svece a pokazao da je u svojoj skromnosti i raskošnom muzičkom znanju, vredan da ga uz njih svrstavamo. Volimo te, Kene.

ImprovE 2.4 – Modularni Inteplej, Kulturni Centar Rex, 15. April 2013.

Svaki dan u kome ne započne nuklearni rat, uprkos najavi, moramo računati u dobar dan. Meni je on, doduše počeo bombardovanjem, ali samo telefonskim, dok me je serijom dobro naciljanih SMSova Luka Toyboy, sve u formi nedužnih pitanja informisao da večeras moram doći u Rex da ispoštujem novu inkarnaciju ImprovE-a, ovom prilikom fetišistički usredsređenu na modularni sintisajzer poljskog muzičara Roberta Piotrowicza.

 

Činjenica je da je moje iskustvo sa lokalnim geekovima zaista takvo da modularni sintisajzer obično izaziva više pažnje i divljenja od čoveka koji za njim sedi i svira ga, no, Robert je u Beograd došao sa prilično solidnom reputacijom živog muzičara i već respektabilnom diskografijom iza sebe a kako je u pitanju još uvek mlad čovek, pa još visok, markantan sa nehajnim dredovima na glavi, nije bilo druge nego da mu u startu priznam harizmu koja mnogom improvizatoru – digitalnom ili analognom – ume da zafali.

 

No, ne svira se harizmom, nego sintisajzerom i Robert je imao da položi i drugi važan ispit to veče, kad je već uspešno prošao na testu seksepila. Njegov nastup, kojim je otvoreno veče bio je veoma dinamičan. Naravno, instrument koga Robert svira mašina je sa potencijalno gotovo beskonačnim brojem modulacija i mutacija što ih zvuk može pretrpeti i pruža muzičaru gotovo idealan odnos slobode odnosno opsega mogućih zvukova sa jedne strane i restrikcija, odnosno procedura kojima se zvuk usmerava sa druge. U praksi, Piotrowicz postiže onu retku živu magiju kada posetilac koncerta ima utisak da posmatra vajara koji pred njegovim očaranim ušima amorfnu masu zvuka rukama lagano ali sigurno oblikuje u skladne skulpture koje dobijaju na smislu i, zašto da ne, na lepoti sa svakim novim okretom.

 

Doduše, u nekih tridesetsedam minuta Piotrowiczevog nastupa, čuli smo jako mnogo ovih okreta, jako mnogo permutacija i razrešenja postavljenih formi, toliko, čak, da sam sebe posle nekoliko minuta uhvatio da mislim da bi sve bilo možda i bolje da je Robert malo manje umešan u svoje sviranje. Naravno, možda je samo stvar senzibiliteta, ali polazak od nežnih sinusoidnih tonova je već pokazao da Piotrowicz zapravo nema previše strpljenja da svojim motivima da mnogo vremena da dostignu neke prirodne konsekvence. Gotovo nervozni gestovi kojima je u prvih 6-7 minuta zvuke terao da se ulivaju u sve složenije brzake preplićućih tonova i distorziranog šuma svedoče o nekoj vrsti žurbe da se izađe iz dela koncerta kojim još preovldava praznina i uleti glavačke u onaj gde caruje buka.

 

Piotrowicz nije zbilja noise muzičar ali njegov pristup definitivno ima više srodnog sa onim što radi recimo Merzbow nego sa klasičnijim evropskim improvom jednog recimo Thomasa Lehna ili jedne Kaffe Matthews. Videlo se to u interesovanju koje je pokazao za granularne teksture što su dopunile tonove već posle sedam minuta i u stalnom uvođenju novih slojeva muzike u miks. Piotrowiczeva muzika je prepuna gestova, reakcija, modulacija i odgovora na pitanja postavljena pre samo sekund-ili dva, ali on se ne zadržava predugo ni na jednom od njih, očigledno namerniji da slušaoca obori na patos cunamijem zvuka nego da ga suptilno muva.

 

Što je legitimno, da ne bude sad neke zabune, pogotovo što se kod Piotrowicza nikada ne gubi element harmonije koji visi u pozadini tako da nema klizanja u nekakav mačo power electronics fazon koji bi, da tako kažem, hvatao samo na buku.

 

Kako god bilo, ovo je više „organska“ nego „sistemska“ muzika, ako smem da upotrebim ovu očito lažnu dihotomiju, sa muzičarem koji je sve vreme do lakata u njoj i usmerava je poput nekog autoritativnog saobraćajca, ali Robert to apsolutno zna da radi. No, priznajem da sam skoro sve vreme priželjkivao da malo uspori i pusti muziku da radi sama. Ona je toliko bogata zvukom, u njoj se čuje toliko glasova i njihovih aveti da je prosto greota stalno ono što je izronilo potiskivati novim i novim i novim ulovima. Uostalom, negde oko dvadesetosmog minuta, kada je i sam Robert zatvorio oči i prepustio se hipnotičkom lupu koga je izmamio iz mašine – to je bio jedan od hajlajta nastupa.

Ipak, nastup je u celini bio vrlo dobar i ako želimo da uputimo zamerku to je ona već standardna za dekstop muzičare – sem pomenutog zatvaranja očiju i jednog smeška na dobacivanje iz prvog reda, muzičar ispred nas je manje delovao kao umetnik u stvaralačkom zanosu a više kao čovek koji na prilično neurednom stolu popunjava svoju poresku prijavu. No, ovo zaista važi za veliku većinu muzičara iz branše i nije neka ozbiljna zamerka.

 

Kvartet domaćih muzičara koji je posle Piotrowicza izašao pred publiku barem je napravio svestan napor da u svoj nastup unese nešto teatralnosti i tako predupredi ovu vrstu zamerki od strane uskogrudih cepidlaka poput mene. Doduše, njihova aproprijacija sanitetskih maski, rukavica i kapa nije imala iole jasnu simboličku orijentaciju. Da li su nam njima sugerisali kako njihova muzika odiše kliničkom sterilnošću? Ili su fetišistima među nama slali sugestiju o divljoj seksualnoj orgiji koja se odigrava u njihovim glavama dok stoje iza svojih instrumenata?

 

Istorija će možda dati odgovor na ova pitanja, tek, treba zabeležiti da su Milana Zarić, Svetlana Maraš, Igor Čubrilović i Igor Štanglicki (koga ćemo ovde zbog lakšeg razlikovanja dvojice muškaraca istog imena zvati Krle) za vreme svog nastupa stajali što je ipak časno i pošteno kad je ovakva muzika u pitanju.

 

E, sad, njihov set, improvizovan kakav je bio, je takođe bio prepun prepreka i opasnih klopki. Improvizacija u četvoro nije ni za najveće među nama jednostavan predlog, a pogotovo kada od instrumenata imate dva laptopa sa pečevima koji im daju prizvuk analognih sintisajzera, pregršt sitnih udaraljki i starinski harmonijum koji se ručno pumpa da bi svirao. Ovaj susret savremenog i starostavnog je, dakako, odisao potencijalom, a nešto od tog potencijala se, srećan sam što mogu da kažem, i realizovalo.

 

Ali nije lako došlo do te realizacije i prvi deo nastupa je bio prilično nemušt, bazičan improv u kome su muzičari previše pokušavali da sviraju a premalo uspevali da stignu do zajedničke muzike. Zapravo, posle nekoliko minuta sam se zabrinuto zapitao neće li otpakivanje harmonijuma, uredno ozvučeno i zadovoljavajuće bučno, biti hajlajt ovog nastupa.

 

Srećom nije, ali ovaj nastup išao je sporo uzlaznom putanjom. Štanglicki i Maraševa su u prvim minutima utakmice uredno držali sredinu terena tepisima i električnim pucketanjima, ali je ulazak dvoje drugih muzičara u misterije harmonijuma bio naporan i bolan, pogotovo jer se ovaj instrument isprva jedva čuo u miksu. Bilo je tu onda i šetnje i pokušaja dinamizacije slike korišćenjem udaraljki, ali utisak da se ovo četvoro ljudi još uvek traži i da se nije našlo, sem na najbazičnijem, statičnom nivou prijatnih sintisajzerskih dronova potrajao je i duže od deset minuta.

 

No, stvari su se posle toga zadovoljavajuće menjale na bolje. Akordi harmonijuma prizivani su lakše, suptilnije, sa manje sviranja, sa više osećaja za vreme i dinamiku i oko petnaestog-šesnaestog minuta muzika se udobno smestila u prostor omeđen talasima i ponavljanjima koji je lako uklopio i sitne udaraljke i druge šumove. Štanglicki je odlično usmeravao generalni tok kompozicije dok je Maraševa umesnim ritmičkim intervencijama oblikovala jedan od boljih pasaža.

 

Ipak, vredi reći da bi ovaj nastup zaista bio efektniji sa manje „napora“ da mu se da instant smislenost. Štanglicki je, recimo, vidno brz i kreativan u reakcijama na promene koje uvode kolege i to bi bilo efektnije u muzici koja bi se više oslanjala na gesturalnu improvizaciju, očiglednije vođenje dijaloga. Ali ova to nije bila, usmerena više na merenje protoka vremena nego na njegovo skraćivanje, pa su tako i neki od gestova Štanglickog delovali kao prebukvalni odgovori na, recimo sviranje palčanog klavira od strane Čubrilovića.

 

No, u globalu, nisam nezadovoljan izašao iz Reksa, ovo je nastup koji je u svojoj drugoj polovini dostojanstveno išao linijom manjeg truda a većeg efekta i ako ovi ljudi nastave sa zajedničkim radom, biće tu mnogo razloga za sreću.

Ali nisam rekao da sam tada izašao iz Reksa. Na kraju krajeva, čekao nas je još jedan nastup Roberta Piotrowicza, ovog puta u duetu sa bubnjarem Belgrade Noise Societyja, Dušanom Damnjanovićem. I beše ovo izvrstan primer kako je ipak dobro da se slatko ostavi za kraj. Ovako moćnog, a ekonomičnog, muzikom nabijenog nastupa ne bi se postideo ni jedan festival u svetu. Naravno, u pitanju je bio tek „običan“ improv dvojice raspoloženih muzičara ali kada se ljudi ovako dobro uklope i sviraju ovako furiozno nema mesta prevelikom teoretisanju.

 

Piotrowicz je i ovde krenuo od tananih sinusoidnih tonova koje je Damnjanović isprva pratio struganjem činela i ponekim udarcem u kože. No, već posle dva minuta Damnjanovićev dobro odmereni ritmički program kreće da podiže dinamiku svirke i Piotrowicz hteo-ne hteo mora i sam da nagazi po gas-pedali. Napetost između još uvek uzdržanog sintisajzera i bubnja koji stvari tera u pravcu uskovitlanog neba funkcioniše sjajno i kada obojica muzičara krenu da biju iz zaista teškog oružja par minuta kasnije, ovo je buka do koje se došlo prirodnim, sasvim organskim putem.

 

U ovom kontekstu Piotrowiczeva „nervoza“ koju sam gore pominjao potpuno je estetski opravdana. Sada on ispred sebe (i doslovno – muzičari su se ovde gledali licem u lice) ima sparing partnera koji će umeti da drži gruv čak i dok sve vreme svira neponovljive ritmičke obrasce i to, čini se inspiriše i Poljaka. Da ne pominjemo da već sama činjenica da ovde imamo posla sa veoma glasnim instrumentom prosto zahteva od Piotrowicza da i sam bude oštar u onome što radi.

No, nema ovde bežanja u povežite-tačkice buku, ova dvojica kosmatih momaka se dobro slušaju čitavo vreme nastupa i uspevaju u svega dvadesetak minuta furiozne svirke da spakuju jako mnogo dobre muzike. Par momenata u kojima su obojica promenili smer istovremeno i nagli kraj koga je Piotrowicz imperativno naredio podigavši svoj instrument (barem njegov jedan deo) sa stola stoje u neobičnom kontrastu ostavljajući nas da se pitamo šta je ovde bila gluma, šta uvežbanost i iskustvo a šta blagoslovena spontanost, no ostaje da je u zvučnom, ali svakako i u vizuelnom pogledu, ovo bio najubedljiviji nastup večeri, demonstracija dobrog razumevanja između dvojice ljudi i sjajne komunikacije pri brzinama bliskim svetlosnoj. Ne bi mi smetalo da svake večeri pogledam po jedan ovakav nastup.

Mostly Other People Do the Killing: Beogradski džez Festival, Dom Omladine, 29. Oktobar 2012.

Kako je ove godine kriza udarila jače nego ikad, tako je i inače relativno skroman budžet Beogradskog džez festivala pretrpeo još veći nalet skromnosti pa se selektorski dvojac Pantić/ Ambrozić valjao dokazivati kako je kadar stići, uteći, na strašnom mestu postojati, ali i sklopiti interesantan program od manje zvučnih i manje atraktivnih imena.

Tako smo verovatno došli i do toga da isto veče, u istoj zgradi, mada, priznajem, u različitim salama, nastupaju Jovan Maljoković sa svojim Salsa projektom, ali i Mostly Other People Do the Killing, njujorški “bebop teroristi”. Bio je ovo prvi nastup cenjenih Njujorčana u Beogradu i dobrodošla infuzija anarhičnog, zaraznog, slobodnijeg zvuka koji je došao kao logična ekstenzija onoga što su od deset sati na bini Dansing sale Doma Omladine radili Poljaci Trzaska i Mazur. Publici je, reklo bi se, sve to vrlo prijalo.

Mostly Other People Do the Killing su prilično cenjen bend kod američke kritike i ovo, mislim, nije slučajno jer je rezultat njihovog sad već decenijskog plesa na uistinu uzanoj ivici između nekakve avangardne priče i ambicije da budu pre svega dobri zabavljači. Njihov pedigre u improvizovanoj muzici večeras se dobro čuo: iako je bend prolazio kroz unapred dogovoren set pesama pokupljenih sa do sada izašlih albuma, rastegljivost motiva i hvatanje varijacija u letu, prevrtanje, prepričavanje, dodavanje jednih drugima i eksplozivni izlasci iz jedne perspektive da bi se vratolomno uletelo u drugu – sve je ovo delovalo spontano a uigrano, baš kako i treba da bude. Moppa Elliott, kontrabasista i vođa ekipe u intervjuima insistira da je ovo pravi bend, ne samo grupa muzičara koja povremeno nastupa zajedno i ova se distinkcija prilično dobro čuje.

No, možda najvažnije od svega, čuje se, a i vidi, da se ova četvorica momaka prilično dobro zabavljaju dok sviraju, a da muzika uspeva da ni jednog momenta ne sklizne u nekakav jeftini, provincijski kozeraj. Čak i kad Kevin Shea na bubnjevima karikaturalno presvirava Elliottove fank linije, on to čini sa dovoljno osećaja da ne naruši baš sasvim momenat koji kompoziciju tera napred.

Peter Evans, trubač MOPDtK je, dakako, naš stari znanac, sa najmanje dva Ring Ring nastupa iza sebe, prekaljeni improvizator i istraživač zvuka, ne samo harmonskih i melodijskih kapaciteta muzike koju izvodi. U intervjuu koji je sa bendom urađen za Jazzin, Peter će objasniti da je njemu zvuk i inače uvek prioritet kada bira saradnike za svirku – zainteresovanost za istraživanje, analizu i mutiranje samog zvuka, opsesivna usredsređenost na detalje pre nego na arhitekturu komada – i mislim da ovo dobro opisuje njegovo sviranje u ovom projektu. Nije da Peterova truba nije imala savršeno odsviranih melodijskih pasaža ove večeri ali distorzirana preduvavanja i mikrotonalna čegrtanja su ono čime je ostavio najviše utiska, možda i time što je njima davao jak kontrapunkt saksofonisti Jonu Irabagonu. Irabagon je, uz Elliotta, ona možda tradicionalnija polovina grupe, glavni nosilac melodijske baklje, ali i muzičar čija izvedba iako i u njoj ima igre i karikaturalne stilizacije, najviše od svih prilazi nekakvom osobenom izrazu koji pored aproprijacije tradicionalnih motiva pre-free i free jazza donosi i određeni lični pečat i nekakvu emotivnu gravidnost. Nije ovo opterećujuće za bend, jer Elliott, Shea i Evans isuviše brzo menjaju tempo, dinamiku, čak i žanr u kom sviraju da bi Irabagon uspeo da ih odvuče u nekakve ozbiljne vode, no jedan veoma lep hardbop pasaž u kome su se Shea i Elliott pošteno vozili iza njegove solaže, bez sprdnje i miniranja, a Evans pauzirao, pokazao je da ima ovde štofa i za suvlju, čak rizičniju svirku.

No da je ceo koncert takav, to onda ne bi bio ovaj bend – MOPDtK ne žele da nas drže vezane za jedan instrument i jednu misao, u njihovom bendu nema lidera i pratnje, svi su ravnopravni autori kada su na bini pa je tako i međuigra instrumenata, skokovi između tema i apsurdističkih zvukovnih incidenata ono što ćemo zapamtiti. Shea, definitivno najkulji član benda (večeras nalik na trideset godina mlađeg Scotta Walkera) i pored toga što svira nekih 189% više nego što kompozicije zahtevaju (ili, čak, mogu da izdrže), očigledno mora još nečim da hrani svoj ADHD pa su gotovo nasumični upadi na sempleru naterali čak i njegove kolege iz benda da se smeju.

Mostly Other People Do the Killing su jedna od boljih realizacija tog nekog belačkog obožavanja džez tradicije koje pokušava da je nadgradi radikalnim metodama skakanja između žanrovskih pravila i unošenjem nereda u negdašnju hijerarhiju. No, ne sme biti zabune, oni su jedna od boljih realizacija ovakvog projekta prevashodno jer su zabavni, jer su dobri muzičari koji znaju kad treba da se glumi, kad da se improvizuje, kad da se svira toliko uvežbano i čvrsto da pomislite da slušate disk, ali njihova muzika, pored svog tog citiranja, prepričavanja i naživog ukrštanja stilova, tempa, dinamika, žanrova, zapravo ne znači baš mnogo sama za sebe. Ovo ne mora da ikome smeta – svaka muzika uz koju možete da se ritmički mrdate i osmehujete u isto vreme je dovoljno dobra da opravda svoje postojanje – ali i ne sme da bude baš sasvim dovoljno jer tako ne da nećemo ići napred, već ćemo nazadovati. Brak avangarde i zabavljaštva koga MOPDtK za sada uspešno održavaju, ekshumirajući tradiciju, odsecajući komade koji im se dopadaju i prišivajući ih grubim pokretima jedne na druge, za sada je još uvek dovoljno svež da bismo mu želeli lepu budućnost. Ali budućnost će morati da donese produbljivanje formule ako misli da peva onako kako sužnji danas pevaju o njoj.

Boris Kovač i La Campanella: Ustanova Kulture Palilula 2. Oktobar 2012.

Kada sam prvi put gledao Borisa Kovača uživo, negde u drugoj polovini devedesetih, teško da sam mogao da zamislim kakve će koncerte taj čovek raditi u godini apokalipse.

Bilo je to po njegovom povratku iz Slovenije i osvajanju sveta, na vrhuncu njegove kamerne faze, muzika sva zamišljena, napeta, gotovo gadljiva na nešto tako napadno kao što je ritam. Umesto galopiranja, ona je lebdela na dugačkim harmonicima i povremeno se otresala tenzija u ekspresionističkim solažama na vrištećem alt saksofonu.

Petnaestak godina kasnije, Boris Kovač pleše poput pajaca na navijanje na bini nekadašnjeg Doma kulture Braća Stamenković a njegov surovo usvirani bend treska kroz procesiju evropskih i južnoameričkih ritmova kao da smo u nekoj kafani.

Negde na prelasku u novi milenijum, Boris je otresao sa pleća weltschmerz sa kojim više nije znao šta da radi i rešio da mu se nasmeje u lice. Svet se možda ne može spasti, kao da je bila misao-vodilja njegovog projekta La Danza Apocalyptica Balcanica, ali barem možemo subjektivno da spasavamo sebe i one koje volimo kroz telesni i duhovni ritual plesa.

Sećam se prvog LADABA koncerta koga smo gledali u neko zlo zimsko veče u beogradskom Domu Omladine 2002. godine i kako smo se Mićun i ja zbunjeno zgledali dok je Boris pred zblanutom salom izvodio suludi kabare koji je trebalo da nas nauči kako da prihvatimo i prevaziđemo apokalipsu. Kombinacija pomerenog humora i gorkoslatke plesne muzike odisala je jednom rizičnom transcendencijom.

Deset godina prođe u mahu kad se čovek zabavlja i La Campanella večeras uspeva da koncept koga je tada Boris uspostavljao provuče kao vrhunski šou. Nastup večeras nije bio ništa manje teatralan od onog pre jedne decenije, naprotiv – ovo je sada kabare još višeg koncepta – a muzika je dobila jači zamah, kreće se sa više drskosti. Boris je kao vino, što je stariji to je ukusniji i više opija.

La Campanella je pre nekoliko meseci izdala album Fly By koji je večeras i promovisan i za njega se dosta bezbedno može reći da se radi o vrhuncu Kovačeve plesne faze. LADABA albumi su svi redom bili odlični ali njihova zamišljenost nad krajem istorije (i konsekventno sveta) nije dopuštala muzici da se tako lako otrese preovlađujuće sete pa su i Borisovi pozivi na ples, gubljenje u njemu i pronalaženje, takođe u njemu delovali kao predlog o kome se mora razmisliti. No u 2012. godini, La Campanella je puna realizacija filozofije pokreta umesto diskursa koju je LADABA uspostavila.

Večeras je bend bio naprosto drsko poletan i organska harmoničnost Borisove muzike ponovo je sa albumom Fly By i ovim nastupom dobila jednu oštricu sukoba. Teatarske i teatralne tendencije koje on poslednjih deset i kusur godina sve eksplicitnije ispoljava prelile su se i u kompozicije i mada još ne pričamo o radikalnom jump-cuttingu jednog Johna Zorna ili Otomoa Yoshihidea, La Campanella večeras prikazuje koliko je sposobna za opasne piruete i skretanja pod pravim uglom.

Dinamički, Kovač je uvek jednakom ubedljivošću popunjavao čitav spektar od najtišeg šuma do najglasnijeg vriska i večeras to sve radi samo brže nego do sada. Pesme su razigrane, čak malo bezobrazne, neke promene dinamike su na granici crtanog filma, ovo je plesna muzika koja plesača iznenađuje, izaziva da prevaziđe ono što zna i počne da radi ono što ne zna.

Delimično, ovo je moguće i zato što je ovo duplo manji sastav od LADABA – pet ljudi na bini sada moraju da ponesu, indivudualno, mnogo više odgovornosti. A sa druge strane, ovo su sada i deceniju stariji i iskusniji muzičari. Miloš Matić nije imao najčistiji zvuk, ali je svirao savršeno kao i uvek, pomagao Borisu u pevačkim delovima a kada je u jednoj od kompozicija ostavio kontrabas i zaplesao, izmamio je krike i aplauz (ne samo ženskog dela) publike. Vukašin Mišković je od kafanskih vinjeta na akustičnoj gitari bez vidnog napora preleteo do hendriksovskih tekstura na električnoj, Goran Penić je možda najvažniji element benda jer svira harmoniku i ima zastrašujući opseg ideja, a Lav Kovač… Poslednji put sam ga gledao sa Ultima Armonia pre četiri meseca i sada je još bolji, još ubedljiviji u svim tim tango/ valcer/ rumba mešapovima koje njegov otac i Miloš smišljaju.

No, naravno, centralna figura večeri je Boris, visoki, mršavi saksofonista koji preleće od alt saksofona do bas klarineta, odlaže ih da bi treskao unaokolo marakama ili dairama, zatim udaraljke teatralno baca i hvata se soprano saksofona. Da je njegovo sviranje spoj anđeoske čistote, teatralne prenaglašenosti i dobroćudnog humora to i nije neka novost ali način na koji ceo sastav diše oko njegovih linija treba čuti i videti.

La Campanella je samo naizgled muzika lakih nota za neke fine kafane sa lepo vaspitanim kelnerima i skupim mađarskim vinom, jer za nju bi bio okej i Željko Joksimović čija je muzička teritorija načelno bliska Borisovoj. Ali Boris Kovač nije Željko Joksimović (i kad smo već kod toga, nije ni Sanja Balkanika) jer u njegovom spoju dekadentne plesne muzike i narodnjačkih motiva svaka nota, svaki udarac i udah su teško izboreni, opravdani silnim, decenijskim, krvarenjima, pročišćeni kroz gotovo patološku patnju i servirani uz bolan osmeh. Ovo je silovito autorski pristup raspoloživom materijalu koji proždire ono što citira i rađa ono što, jelte, ubija.

I kad smo već kod dekadencije, Borisova odluka da se čitavo vreme publici obraća na Engleskom je samo najočigledniji element visokog koncepta u kome se lake note opterećuju teškim balastom naše zajedničke istorije. Bizarni humoristički program koga Kovač provlači uz muziku u teoriji bi trebalo da bude sasvim suvišan – kad već muzika toliko toga govori sama za sebe. Ali nije. Nejasno kako – dekadentna muzika i na momente potpuno burleskne situacije na bini pojačavaju jedno drugo. Apokalipsa je zaista tu, tek koji korak iza zanosnih krešenda koja čujemo na bini. Ples nas neće spasti, samo će nas pročistiti. Uostalom, pogledajte snimke i recite mi da najave članova benda nisu nešto najbizarnije i najsmešnije što ste videli ove nedelje.

Ali Boris Kovač, iako sam pre deset godina iskreno pomislio da je poludeo, zna šta radi. Njegovo pevanje – koje se pevanjem jedva može nazvati, i njegovo plesanje – nula procenata tehnike i 130 procenata žudnje su njegov način da nas umiri i pokaže nam put. Ovo je muzičar koji je u samom vrhu ne samo domaće već svetske scene, koji namerno, iznova i iznova radi pred publikom stvari koje ne ume da radi. Ovo je panker iz Vojvodine koji nas podseća da pred licem apokalipse ne moramo da se foliramo jer spasa nema. Zanos će morati da bude dovoljan.

Salon stripa SKC: Tribina Crumb/ Shelton/ Kominsky-Crumb/ Fountain, zatim Dunav Fest: Dr Eugene Chadbourne i Serbian Jazz, Bre Band, Barutana, Beograd, 6. Septembar 2012.

Gadna ta kultura, nema je mesecima a onda napadne iz više smerova u istom danu. Za čoveka naviklog da je konzumira pre svega u klaustrofobičnom ambijentu svoje sobe, odlazak ne na jedno nego na dva mesta za diseminaciju kulture u jednoj večeri bio je traumatičan, gotovo fatalan.

 

Moja ljubav spram Roberta Crumba je, dakako, dobro dokumentovana pa je tako i prilika da vidim velikog majstora američkog andergraund stripa, zajedno sa suprugom mu (slikarkom i strip autorkom) Aline Kominsky Crumb, štovanim kolegom Gilbertom Sheltonom i Laurom Fountain (takođe štovanom comix autorkom) koja je služila kao voditelj programa bila prilično primamljiva. Avaj, naguravanje tolike količine kulture u jedno veče u dve odvojene manifestacije značilo je i da nisam svakoj od tih manifestacija mogao da posvetim dovoljno vremena.

 

Dobro, naravno, prvo smo išli u SKC gde je velika sala bila pošteno popunjena poštenom količinom ljudi koji su sedeli na pošteno udobnim stolicama i stajali unaokolo žaleći se na poštenu vrućinu. Tribina je počela sa neznatnim zakašnjenjem i četvoro vremešnih autora američkog andergraund stripa vođeno je kroz razgovor među sobom i sa publikom sigurnom rukom Bojana Đukića, ovdašnjeg stripovskog nadčoveka. Đukić je bio, pored Laure Fountain, drugi voditelj programa, zadužen i za prevođenje sa Engleskog na Srpski. Dobro on to radi, a to kažem ja koji sam konsekutivnim prevođenjem zarađivao za hljeb godinama, ali dinamični razgovori između više ljudi ne mogu da sačuvaju vitalnost kada morate da umećete prevode na svakih nekoliko rečenica. Bojanu je to bilo savršeno jasno pa je posle nekoliko minuta pitao okupljeni narod da li da nastavi da prevodi ili je svačije poznavanje Engleskog dovoljno dobro. Narod se plebiscitarno izjasnio protiv prevođenja, Bojan je ovo pozdravio i onda nastavio da prevodi kao da se ništa nije ni desilo. S obzirom da pouzdano znam da je pored mene sedela najmanje jedna osoba koja ne razume Engleski baš najbolje, zahvalan sam Bojanu što me je poštedeo prevođenja na osobino uvce!!!

 

Avaj, priroda našeg prisustva na ovoj tribini sinoć – to jest njegovo trajanje od svega oko pola sata – znači i da smo čuli samo manje zanimljivi deo priče. Niti smo stigli do momenta kada bi publika mogla da postavlja svoja pitanja (neka su već unapred postavljena putem Fejsbuka i kojekakvih drugih modernih kanala o kojima ne želim ništa da znam), niti smo, zapravo čuli išta što već manje-više nismo znali. Laura Fountain je razgovor sa svojim kolegama (pre svega Crumbom i Sheltonom, naravno, ipak je većina ljudi ovde bila zbog njih dvojice) zamislila kao hronološko prepričavanje njihovih kreativnih biografija, pa smo slušali o tome kako je Crumb radio kao crtač u firmi koja je proizvodila čestitke (u koju je uleteo na preporuku čoveka koji nikada nije video njegove crteže) gde mu je sugerisano da crta manje groteskno a više ljupko, a kako je Shelton bio pomoćnik urednika u magazinu koji se bavio automobilima, gde je, kada je urednik otišao na odmor, ubacivao svoje crteže kola, pretvarajući se da su ih poslali entuzijastični čitaoci.

 

Generalni utisak o Sheltonu kao nešto snalažljivijem poslovnom čoveku i Crumbu kao nešto izgubljenijem umetniku potvrđen je kada je Crumb pomenuo kako poslednjih 40 godina živi od socijalne pomoći (pretpostavljam, ipak ne neprekidno) na čemu se zahvalio bogu i državi – što je meni vazda bila zabavna kontradikcija u vezi sa buntovnicima u uređenim zemljama – ali obojica su izvanredno artikulisana, šarmantna gospoda iz čijih se manira govora ne da naslutiti kakvi su ih stripovi proslavili širom zemaljskog šara.  (Naknadna ispravka: BornToRun i je objasnio da sam loše razumeo i da je Crumb trošio socijalnu pomoć u šezdesetima a danas mu dobro ide.)

 

Crumb je prepričao i kako mu je Harvey Kurtzman nudio posao u Help! Magazinu koga je tada uređivao (i za koga su radili i Shelton ali i Terry Gilliam, Jay Lynch, pa čak i John Cleese) zbog čega je Crumb ostavio posao u firmi za čestitke i preselio se u Njujork samo da bi bukvalno prvog radnog dana ušavši u redakciju zatekao Kurtzmana kako vrti glavom i neke radnike kako iznose nameštaj – kompanija je rešla da likvidira magazin baš tada. Crumb je još neko vreme proveo u Njujorku da bi se vratio u Klivlend gde je posle izvesnog vremena shvatio da je prava scena na kojoj bi mogao da zablista u Kaliforniji i preselio se u San Francisko. Ubrzo je osnovao Zap Comix magazin i ostalo je istorija koju nisam čuo jer sam morao da krenem. No, ne pre nego što sam zapamtio da Crumb dan-danas nema vozačku dozvolu i da je, kako Shelton reče, Crumb prvi odrasli muškarac koga je Shelton sreo koji ne ume da vozi. Rispekt.

 Večeras je u SKCu ponovo veče razgovora sa Crumbom, pa ko stigne da ode – nek ode, ja neću moći jer imam obaveze.

 

Veče se nastavilo na Kalemegdanu u uvek prijatnom prostoru dvorišta Barutane koju su nam u amanet ostavili Rimljani/ Turci i drugi okupatori, gde je bilo u toku drugo (ako se ne varam) veče Dunav Festa.

 

„Dunav Fest!!!“, kriknuo sam ja u sebi kada sam shvatio da je ovo još jedan festival u okviru beogradske (kasno)letnje ponude, „Ta šta još neće izmisliti da bi nas na silu povezali sa Evropom koja i sama počinje da se razvezuje od sebe?“ Ne znam koje su tu kombinacije grantova i filozofija bile u igri ali svaka prilika da uživo vidimo Doktora Eugenea Chadbournea je dobra prilika i organizatori i finansijeri takve prilike od mene mogu da dobiju samo duboki naklon. Tematika ovogodišnjeg izdanja Dunav Festa bila je „ritual u muzici“ i bilo mi je zanimljivo da pomislim kakve sve nepodopštine Doc Chad može da spakuje u ovakav koncept.

 

Inače, količina dezinformacije koja kola unaokolo vezano za Dunav Fest je impresivna. Prvo me je Doktor M. (nije u srodstvu sa Doktorom Chadbourneom) ubeđivao da Barutana u kojoj se nastup održava nije ona Barutana u kojoj su Turci/ Rimljani/ Stari Srblji držali barut nego neka druga Barutana, a onda niko nije umeo  da mi kaže da li treba da platimo kartu ili da se samo ušetamo pokazujući svoje nabrekle harizme obezbeđenju na ulazu. Sajt B92 je pominjao cenu od sto dinara za prisustvovanje manifestaciji ali ko njima još veruje? Sad, siguran sam da kojekakvi fejsbuci i tviteri kriju odgovore na sva ova pitanja ali ja sam stariji čovek, nevoljan da se upušta u više socijalne interakcije nego što je apsolutno neophodno pa smo se tako na vratima Barutane pojavili naoružani samo pokeraškim izrazima lica.

 

Potpuno nepotrebnim, pokazalo se, ulaz je bio zaista besplatan, sem u slučaju da možete da stavite cenu na svoju besmrtnu dušu. Jer, iako nismo morali ništa da platimo, morali smo da dopustimo ljubaznim radnicima obezbeđenja da nam kožu žigošu crvenim pečatom kao znakom da smo prisustvovali ovom koncertu. Sad, jedan od razloga što sam prestao da idem u klubove (mada ne i najvažniji) je svakako i to što sam se uvek osećao glupo kada mi na tijelo udare pečat pri izlasku iz kluba da bih se pomokrio uz obližnje drvo – ali tu je barem bilo nekakve ekonomske logike. Koja je logika u udaranju pečata na ljudsko biće pri ulasku u koncertni prostor? Koja????

 

Dobro, to na stranu, unutra je bilo prijatno, sa ponovo udobnim sedištima i svežim vetrćem što je pirkao sa Dunava. Doktor M. i Doktor Možda su uhvatili po pivo i počeli Mićunu da objašnjavaju kako da produži svoj projektovani životni vek (njihov savet bi se mogao sažeti u „Zameni nikotin namirnicama“) a ja sam proćaskao sa Doktorom Chadbourneom, izvinio mu se za mnoge moje grehe, poslušao ga kako hvali Jazzin i način na koji je intervju sa njim tamo dizajniran, kao i Džonijev entuzijazam, i poželeo mu sreću.

 

Doc Chad je meni veoma omiljen lik, stalno u ajPodu imam barem 5-6 njegovh albuma, imam brdo njegovih CDova, a jedan od najdražih mi albuma devedesetih godina je Any other suggestions?, CD-R kolekcija njegovih živih solo nastupa (koja se čak i ne da videti na sajtu izdavača a i na Chadbourneovom sajtu je pogrešno zaveden kao Any suggestions?) koja pokazuje svu raskoš Chadbourneovog humora, muzičkog i šoumenskog talenta, političke satire, nadrealističkog duha, ljubavi ka tradiciji, ljubavi ka eksperimentu, ali i nesputane emocije ne sasvim svojstvene avangardnim muzičarima u koje Doc Chad ipak spada.  Potajno sam se nadao da će nastup u Barutani ići u iste širine i dubine, ali ono što je Chadbourne sinoć prikazao bilo je značajno svedenije i, zašto da ne – skromnije.

 

Štaviše, moglo bi se argumentovati da je u pitanju bila i, oh, tezgica. Ne da je Chadbourne loše ili nenadahnuto svirao, ali nešto što inače po definiciji ide uz njegovu personu – zabava, dinamičnost, iznenađenje – sinoć je očigledno nedostajalo. Chadbourne koga smo sinoć gledali bio je miran, čak introspektivan, sa tek ponekom grimasom na licu u momentima saplitanja prstiju po vratu bendža ili dobroa, ovo je bio Chadbourne gotovo ekskluzivno vezan za country/ blues/ folk stranu svoje karijere, sa tek simboličnim izletima u slobodniju svirku.

 

Ne da je to sad nešto a priori loše, Chadbourne je naprosto veličanstven muzičar i njegovo sviranje bendža je uvek iznova povod da se čovek zadivi kako talentovani lik iz predgrađa Njujorka pretvara narodnjački instrument u čitav orkestar kadar da plasira širok spektar emotivnih i konceptualnih (humorističkih, istorijskih) gestova očuvavajući metastrukturu narodne pesme ali joj dajući nekoliko slojeva značenja i, što bi rekao Heidegger, bitka. Valja se vazda prisećati da Chadbourne nije nikakav izvorni rednek hilbili maverik i da je njegova aproprijacija kantrija došla kroz jedno filozofsko promišljanje odnosa narodne i avangardne muzike pa je tako organska ubedljivost onoga što svira time dragocenija.

 

Na primer, kompozicija kojom je otvorio nastup – četvrt veka stara protestna pesma koju je snimio sa Camper Van Beethoven „They can make it rain bombs/But they can’t make it rain“ je u ovoj solo verziji zamišljena, spora, duhovita, ali naglašeno ogorčena i, iako je pravljena u drugo vreme, danas je šokantno aktuelna. Svet prolazi kroz završne faze jednog vrelog leta na severnoj hemisferi koje, uz katastrofalne suše širom Evrope i Severne Amerike obećava sasvim globalne posledice u domenu cene i nabavljivosti namirnica (naravno, pre svega za žitelje južne hemisfere… o gorka ironijo) i promene spoljne politike mnogih moćnih zemalja i Chadbourneova jednostavna tvrdnja iz refrena je istinitija i strašnija nego ikad.

Koncert je nastavljen spletom uglavnom melanholičnih kantri komada od kojih bih izdvojio dostojanstveno izvođenje Youngove „Dreamin’ Man“ (sa doduše ponešto izmenjenim tekstom), kao i Haggardove „The way I am“, ali i Chadbournove razoružavajuće divne „Happy New Year“, kao i možda i divnije „The Old Piano“. No, melanholija zna malo i da zamori, pa se čekalo da Doc Chad razbije dinamiku ubacivanjem neke brže poskočice ili makar vađenjem električnih grabulja iz šteka.

 

Ništa od toga, posle jedva pola sata svirke, Doktor će se povući u dno bine kao da je završio da bi posle poluentuzijastičnog tapšanja publike izašao na još 5-6 minuta svirke i izveo „Peaceful Moment“. Lepa pesma za kraj u kojoj će Chadbourne mumlati i tiho sketovati uz bendžo kao i tokom ostatka nastupa – možda kao naklon ritualnoj temi festivala – ali valja podvući da je čitav njegov koncert bio veoma tih, nenametljiv i neočekivano miran za čoveka njegove reputacije. Blago razočarenje ako ste očekivali humor, zabavne pričice ili bahanalije sa grabuljama i vakuum gumama.

Drugi nastup večeri imali su Serbian Jazz, bre band, sastav nastao kao prirodna ekstrapolacija inicijative Serbian Jazz, bre, Ivana Grlića u kojoj su fotografisani domaći džez izvođači. U ovom bendu sviraju neki prilično iskusni ljudi domaće scene (na čelu, jelte, sa Papa Nikom) a već samo ime sugeriše jednu jasnu programsku orijentaciju: kako džez učiniti srpskim a da on ostane džez? Za nekoga ko elitistički smatra da belci u principu ne bi trebalo da se izvode džez, a na samo pominjanje kombinacije električnog džeza i etno motiva se maša za pištolj (koji čak i ne nosi), mora se primetiti kako je moja reakcija na svirku SJBB bila iznenađujuće dobra. Zlatko Jošić mi je na izlasku iz Barutane rekao da ih smatra najboljim domaćim džez sastavom i ne tvrdim da ne razumem zašto to misli.

 

Ovo je, koliko umem da razaberem dosta mlad projekat, čiji su prvi nastupi odrađeni tokom ovog leta (jednom u Čekaonici i jednom u Kraljevu), ali njegovi učesnici su ljudi sa popriličnom kilometražom i to se vidi. Pijanista Aleksandar Jovanović – Šljuka je i autor dobrog dela kompozicija koje bend izvodi i odmah se tu da primetiti jedno iskustvo i izgrađen autorski svetonazor. Čovek je, na kraju krajeva, internacionalno poznat i aktivan i njegova muzika, kombinacija električnog fank-džeza sa narodnjačkim temama ima organski kvalitet (beše tu  i jedna kompozicija Miloša Petrovića, za svaki slučaj). No, organski ne mora uvek da znači i dobro: početak nastupa je delovao, za moj groš, previše popeglano i bezbedno, sa arsenalom opštih mesta za koji sam se uplašio da će dominirati do kraja. Mislim, da se razumemo, fanki gruv i solidna međuigra harmonskih instrumenata odozgo – to su sasvim dobri sastojci za prateću muziku uz koju jedete, pijete i veselite se ali Doktor M. se posle određenog vremena nagnuo prema meni i komentarisao da su ovi momci (i devojka, Nevena Jelić koja je pevala bez reči u nekoliko pesama) prilične liftadžije.

 

No, stvari su se zakuvavale kako je vreme odmicalo i Serbian Jazz, Bre Band je delovao sve ubedljivije. Bilo je tu i dalje opštih mesta i jednog enciklopedijskog pristupa muzici ali se sviralo strasno i dinamično pa je svirka na kraju prevazišla svoje sastojke i uspela da se plasira u gol naše duše na ime muzičarske veštine ali i posvećenosti i vatre koja se dala osetiti. I dalje pričamo o muzici koja je sklopljena, reklo bi se, po formuli, ali iz te formule ona izvlači popriličnu kilometražu i lagao bih kada bih rekao da do kraja koncerta nisam uživao.

Posle svega, Doc Chad je izašao i na dvadesetak minuta prijateljske improvizacije sa SJBB i mada nije u pitanju bilo išta slično hardcore free improvu sa burlesknim prelivima kakav bi čovek od njega očekivao, bio je ovo uzbudljiv deo nastupa. Naravno, sa svakom improvizacijom na delu je napetost između rizika i nagrade, ima promašaja i slepih puteva, ali ovo je bio najpre jedan džem-sešn u kome su se muzičari trudili da jedni drugima podmetnu dobre osnove za kolaboraciju umesto da se ide u neke velike eksperimente. Chadbourne je pažljivo slušao Šljukin klavir i dopuštao Krumesovoj violini da vodi najveći deo konverzacije a ritam sekcija se nenametljivo uključivala dajući svemu pristojan okvir. Pri kraju nastupa, Papa Nik se pomalo razulario, prelazeći sa perkusija na asortiman duvačkih instrumenata i subsaharskih vokalizacija što je bilo veoma osvežavajuće. Ovaj deo nastupa jeste bio na ivici da se izmetne u tek mlako džemovanje unutar bezbednih granica – što bi bila agresivna antiteza svemu što Chadbourne predstavlja – ali kratko trajanje i raspoloženi veteran na udaraljkama su ga spasli. Kako sam se nadao, solidno sam se udao, a vidim da i zvanična Jazzin kritika ima sličan stav. Excelsior!!!

Ring Ring Festival 2012, Peto veče: Fish in Oil i Atomic

Prethodno veče smo živopisali na Jazzinu, sa sve embedovanim snimcima koncerata, samo zato što vas neizmerno volimo.

 

A, sada o poslednjoj večeri:

 

Običaj je, da ne kažem običajno pravo, da se jedno veče Ring Ring festivala održava na Kolarcu. Ovime festival dobija patinu visoke kulture koja mu i priliči (iako ga većina neupućenih verovatno doživljava kao svetkovinu perverzije i svakojakih sektaša), dok Kolarčeva zadužbina ima priliku da ugosti i drugačiji program od uobičajene koncertne muzike na koju dolazi malo sveta.

 

Najčešće je to veče Ring Ring festivala posvećeno nekim world music izvođačima za koje se uostalom proceni da bi sala Kulturnog centra Rex bila premala da primi sve zainteresovane gledaoce i prošlih godina smo tako na Kolarcu gledali sastave poput Huun Huur Tu ili A Filetta (ne sećate se kako je bilo? Vi gat jor bek!).

 

No, ove godine Ring Ring je bio primetno lišen world music sadržaja, najpre zato što je ekipa koja se ovim poslom bavi pronašla nove i efikasnije načine da nam ponudi više world music programa nego što je do sada bilo moguće. Stej tjund za informacije o tome, a večeras smo se na zatvaranju sedamnaestog po redu Ring Ringa osećali zaista bogovski. Kolarac je idealna dvorana i da se u njoj svira suludi free jazz.

 

No, prvi su na velikoj bini nastupali Fish in Oil, beogradski sastav koga sam, mea culpa, kao i mnogi do sada vodio u svojim mentalnim knjigama kao „još jedan projekat Duleta Petrovića“. Kada je Jazzin nedavno radio intervju sa ovim bendom kome upravo izlazi debi album ispalo je da Dule sebe smatra tek članom grupe koju suvereno predvodi Bratislav Radovanović, očigledno najbolje čuvana tajna beogradske scene.

 

Kažem „tajna“ a zapravo mislim „Mehmet je odavno ispao iz fazona“ i jasno je da drugi meni danas moraju da otkrivaju bendove i ukazuju mi šta valja čuti. Tako mi je pre mesec dana u kancelariju ušetao bivši kolega i bivši komšija, Aca, koji je sa puno entuzijazma pričao o Fish in Oil. Večeras smo sedeli u drugom redu Kolarca i seirili. Jer Fish in Oil, do sada kaljeni na klupskim svirkama, svoj su debi na velikoj sceni odradili više nego zadovoljavajuće.

 

Štaviše! Ovo je bio jako dobar koncert na kome se doduše videlo da bendu sledi još dotezanja i peglanja stila i izraza, ali tu bukvalno pričamo o finim podešavanjima. Što se tiče identiteta, ubedljivosti svirke, kvaliteta kompozicija i individualnih muzičarskih skillova, Fish in Oil su nas ostavili prezadovoljnim.

 

Dobro, radi se svakako i o ličnim preferencama. Prva kompozicija koju je bend izveo, dakle manifestni gest upoznavanja nove publike sa njihovom muzikom, bila je vrlo ozbiljan ekstatički jazz komad sa neprikrivenim free jazz pretenzijama ali i sa senzibilitetom primerenim ljudima koji žive i stvaraju baš ovde. Dakle, slobodno i jako ali toplo i osećajno. Do kraja koncerta ovaj stepen slobode dostizan je samo u po još nekom trenutku ali to ne znači da smo slušali manje impresivnu muziku.

 

Fish in Oil svoje uticaje ne mogu mnogo da kriju. Čuje se ovde njujorška downtown eklektika kao način slušanja i stvaranja muzike isto kao što se u Radovanovićevoj gitari može čuti Marc Ribot. No, ja bih bio prvi da se bacim kamenom (nikako hlebom) na izvođače koji bi samo sikofantski imitirali pametnije i lepšije Amerikance i sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da Fish in Oil preuzimaju razmišljanje od svojih uzora ali je muzika koju stvaraju decidno njihova.

 

Čak i kada je ona kombinacija stilova koji se najčešće vezuju za Johna Zorna, MM&W, Ribota, Laswella i ostalu bratiju. Fish in Oil to rade na svoj način i mada bi mogli da sviraju na bilo kom festivalu diljem Evrope, verujem da ih ovdašnja publika najbolje razume čak i pored toga što u njihovoj muzici praktično nema lokalnih folklornih motiva.

 

Umesto toga na jazz se nadovezuje opasno skuvani fank (Radojkovićev kontrabas na drugoj kompoziciji: oh, kakav predivan atom muzike iz koga nastaju univerzum i inteligentni život!!!), radovanovićevski prepečen surf-rock, zamamna cirkuska muzika… Ima tu dosta kinematskog štimunga što podseća na najbolje Morriconeove momente (dakle na sve ono što nije svirao u Beogradu pre nekoliko godina) i tu negde moramo da zastanemo i kažemo da je Radovanović naprosto opasan gitarista. Njegova surfovanja su bolesna, teme su mu uvek zanimljive i zarazne a spore, filmske stvari su prava mala remek-dela ekonomisanja notama i držanja atmosfere. Takođe, da ne bude da se u njegovom sviranju čuje samo Ribot, ima ovde i fredfrithovskih pank-fank zahvata što vuku na Massacre. Aferim!

 

Ostatak grupe dobro se uklapa oko Radovanovića. Rekao bih da su i dalje ubedljiviji u čvršćim rok komadima a nešto rasutiji u tihim, kinematskim, ali to prosudite sami nakon slušanja albuma. Dule Petrović ima priliku da iskaže sve svoje strane, zaključno sa čistim hardbop soliranjem i ne bih ja tu mnogo trošio  reči i prosipao pamet: kilometraža, iskustvo i naslušanost se čuju. Ritam sekcija je raspoložena, razigrana i spremna i na nadmetanje i na saradnju. Lepo je videti muzičare koji jedni druge inspirišu i trude se da nadmaše očekivanja kolega.

 

Dakle, nešto više od sat vremena sjajne svirke pred raspoloženom publikom sa sjajnim zvukom i najbolja moguća reklama za debi album sastava koji sa raznim permutacijama postoji već 19 godina (a začet je u Prištini) i ostaje samo ono bolno pitanje zašto jedan beogradski sastav ovog kvaliteta mora da izdaje kragujevački SKC?

Dobro, zapitanost smo zabeležili i komisija će da proveri ko je tu kriv za šta, a tokom najave poslednjeg sastava za ovu godinu koju je davao Bojan Đorđević, direktor i osnivač Festivala, dozvolili smo sebi jednu besramno prijatnu refleksiju na prethodnih nekoliko dana i nastupe koje smo gledali i slušali, da bismo zadovoljno klimnuli glavom: da, ovo zaista jeste bio najbolji Ring Ring festival do sada. Nezavisno od ličnih preferenci, može se reći da nikada kvalitet izvođača nije bio ovako ujednačen, sa takođe relativno prirodnim stilskim varijacijama koje su se skoro sve kretale oko nekakve interpretacije improvizacije i slobode u muzici. Od melodičnih i kontemplativnih do košmarno disharmoničnih i bučnih, izvođači su na ovom festivalu gotovo kao u međusobnom dosluhu istraživali uglavnom iste ideje. Da, čak i Tibor Szemzo sa svojim polufilmskim, polusemplovanim setom. Bio je pravi izbor završiti sve jednim od najdinamičnijih, najglasnijih, najveselijih nastupa na Ring Ringu ikada.

 

Atomic su bend ali i najjača reprezentacija skandinavskih fri džez muzičara u ovom trenutku. Dobro, nema Matsa Gustafssona u ovom kvintetu ali tu su njegova braćala iz The Thing, razulareni Ingebrigt Håker Flaten na kontrabasu i nadljudski Paal Nilssen-Love na bubnjevima. Ostatak sastava čine sve ovejani free jazz revolveraši sa mnogo kilometara upisanih u tur buk i mnogo, mnogo ideja kako da se američka tradicija interpretira tako da ono lepo iz nje bude sačuvano a da mu se doda senzibilitet koji može doći samo sa ledenog severa Evrope.

 

Pijanista Håvard Wiik, saksofonoklarinetista Fredrik Ljungkvist i trubač Magnus Broo dele autorske zadatke u bendu i njihove kompozicije su kompleksne, višeslojne, višesmerne i potpuno eksplozivne. Nema nikakve dileme u vezi sa tim da je ovaj bend sebi ime Atomic nadenuo želeći da asocira na energiju nuklearne eksplozije, ali istovremeno, on ne žrtvuje lepe melodije, teme i harmonije svojoj hiperkinetičkoj, glasnoj svirci.

 

Što je teže nego što se na prvi pogled čini kada u bendu imate takva dva nasilnika kakvi su Flaten i Love. Obojicu smo gledali pre četiri godine sa The Thing u SKC-u,a Flaten je posle i sa Rempisovim kvartetom pokazao da nema milosti. Njegovo sviranje kontrabasa naprosto je nepraštajuće. Nije da je Flaten nesposoban za lepe melodije i tihe pasaže, bilo je toga i večeras ali njegova definišuća karakteristika je proždiruća energija koja nosi sve pred sobom i podiže svaki bend u kome svira kao cunami. Pa ko preživi. Večeras je imao gudački solo koji je iz publike izmamio kolektivni urlik. Znate koliko često kontrabas solaže izazivaju ikakvu reakciju iz publike?Da, tako sam i mislio.

 

Wiik je sa svoje strane čovek sposoban da u lavini zvuka i buke provlači klavirske harmonije kao da se nalazi na tremu svog letnjikovca negde u švedskim brdima. Njegova svirka donosi mnogo topline zvuku koji bi lako mogao da bude siledžijski i koji ionako često preti da preraste u opštu tuču zahvaljujući Loveu na bubnjevima.

 

Broo i Ljungkvist su zaduženi za teme i melodije i njih dvojica naravno prolaze čitav put od hedova do frenetičnog soliranja uz osmehe na licu i znoj na čelu (i mislim da me je Ljungkvist malo mrko gledao, da li zbog brkova, da li zbog snimanja nastupa…). Atomic je strukturirana svirka i njihove varijacije u jačini, raspoloženju i motivima su sve unapred pripremljene i dobro uvežbane. Ovo nije free jazz u kome se mnogo improvizuje, već je pre free jer dopušta nagle promene forme, zaokrete u mestu, neočekivane kontrapunkte.

 

I to publika lepo kupuje (a kupovali su se posle i CDovi Atomica. Bend ih na kraju krajeva ima mali milion!!), uživajući u brzini, intenzitetu ali i duhu, emociji.

 

Za moj groš, šou odnosi, kako je i očekivano, Paal Nilssen-Love. Za njega još od SKCa sumnjam da je kiborg a u ove četiri godine njegovo sviranje je postalo još kompleksnije i brže. Love je jedan od onih bubnjara koji se gnušaju praznine pa i kada svira groove, to je popunjeno sitnim vezom ornamentike i komentara, no Loveu i dalje polazi za rukom da to ima smisla i ne opterećuje muziku. On ne skreće pažnju na sebe i ne zasenjuje druge muzičare onda kada treba da zaista samo svira pratnju, što je još čudnije jer Love je jedan od najglasnijih free jazz bubnjara koji danas snimaju (mislim, poslušajte njegov duo album sa Lasseom Marhaugom, recimo).

 

Večeras je on bio u plamenu, terajući muziku, tokom dugačkih, mišićavih krešenda da zvuči (i izgleda) kao ubrzani snimak, ali nikada ne upadajući u parodiju. Bis koji je bend izveo bio je jedan od najmoćnijih, najdostojanstvenijih crowdpleasing momenata koje pamtim, sa suludim soliranjem, Ljungkvistovm dirigovanjem zvučnim bombama što ih je bend bacao i Loveovim nezemaljskim poliritmijama. Kakav festival! Kakva završnica!!! Bilo – ponovilo se!!!

 

Ring Ring Festival 2012, treće veče: Sonore i Quat

Prethodno veče bilo je kontemplativno i pomalo hipnotičko. Utisci i mnogo lupetanja o Wittgensteinu su na Jazzinu, baš ovde. Za tl;dr ekipu reći ćemo da su tamo i linkovi do JuTjub snimaka oba nastupa pa da mogu i sami da se uvere koliko autor zna znanje a koliko, hm, ne zna neznanje…

 

U svakom slučaju, Subota veče, obeležena finalnim mečom Lige šampiona, Noći muzeja ali i Đokovićevim trijumfom nad Federerom, obećavala je sve samo ne kontemplaciju i hipnozu. Brutalni piling lica i unutrašnjih organa, to da.

 

Jer, imati priliku da gledamo trojicu najvažnijih, najvećih, najglasnijih svakako, belih saksofonista na svetu iste večeri je privilegija kojoj smo se potajno nadali ali nema sumnje u to da ovakav sonični masakr treba izdržati. Direktor festivala, Bojan Đorđević veli da su za dolazak Sonorea delom „krivi“ čitaoci Jazzina koji su u anketi na sajtu pominjali ova tri muzičara kao najželjenije goste u Beogradu. Nešto dobro smo dakle u životu uradili.

 

Petera Brotzmanna, Kena Vandermarka i Matsa Gustafssona zaista ne treba posebno predstavljati nikom ko makar uzgredno sluša savremeni fri džez, na kraju krajeva, sva trojica su bili u Beogradu – Brotzmann i Gustafsson po dva puta a Vandermark jednom pre tri (?) godine i opet pre dva dana sa Kurzmannovim El Infierno Musical – ali i to na stranu, radi se zbilja o muzičarima koji ponosno i, zašto da ne, prkosno nose baklju onoga što se u novinarskim trenucima nadahnuća naziva ekstatičnim džezom i muzikom vatre.

 

Peter Brotzmann, po vokaciji inače slikar, fluksusovac, je još krajem šezdesetih u Evropi zapatio školu hiperintenzivnog, politički nabijenog fri džeza koji su mnogi poredili sa Albertom Aylerom, što je, ponovimo, komparacija koja nikome, pa ni Brotzmannu (a sigurno ne bi ni Ayleru da je poživeo da je čuje) ne deluje previše opravdano. Brotzmann svira zastrašujuće glasno već više od četiri decenije, njegov saksofon cepa zemlju i nebo kad god ovaj stameni Nemac u njega dune, ali između Aylerove anđeoske, glasne muzike i razjarenog tevtonskog traganja za transcendentnim u kalu svakodnevnog nema mnogo suštinskih sličnosti.

Ken Vandermark je, naravno najveći čikaški saksofonista u ovom trenutku i čovek sa neverovatnim brojem muzičkih identiteta koji ga pokazuju kako jednako sigurno svira sve od najljućeg fri improva, pa do poštenog hardbopa sa fank i rok dimenzijama. Gustafsson, sa svoje strane, drži sranje realnim u Skandinaviji, najpre kroz svoj trio The Thing u kome, oslonjeni na Dona Cherryja, dva Šveđanina i jedan Norvežanin gaze granice žanrova (kako već negde rekoh: fri džez muzičari koji na elektronskim instrumentima sviraju rok obrade). Kako je to izgledalo u Beogradu pre četiri godine, možete pročitati ovde, a Gustafsson pored ovog projekta ima i mnogo drugih koji se kreću od elektronske buke pa do sviranja klasičnog švedskog džeza. Gustafsson je, kako i Džoni reče u linkovanom prikazu – stvarno najbolji.

 

Dakle, trio u kome ova trojica muzičara, i inače poznata po čestoj saradnji (bilo u formi kvarteta u kome ih prati Paal Nilssen Love na bubnjevima, bilo u okviru Peter Brotzmann Chicago Tenteta ili u drugim kombinacijma…) nastupaju bez pratnje, samo duvajući u razne instrumente sa piskom – to mora da je esencija savremenog fri džeza, zar ne?

 

Pa, da, da, naravno, osim što to, ako ste nežna duša, treba fizički izdržati.

 

Sonore svakako nije tek mačevanje penisima između tri narajcana alfa mužjaka, kako na momente može da zazvuči, niti je takmičenje u tome ko je glasniji ili brži, mada, da, ima i takvih trenutaka. Sonore je pre svega proslava zvuka, slobodnog od većine formalnih ograda, puštenog s lanca da ječi, urla, trese zemlju i prozore, pevajući iz sve snage u slavu muzike, života, političkih sloboda i ma koje druge stvari koju u glavi čuju trojica izvođača. Svirajući na podu sale u Reksu, bez ozvučenja, duvajući svoju pljuvačku kroz metalne i drvene cevi pravo u lice publici, Sonore su istovremeno izvanredno nepretenciozna grupa umetnika koja nam pruža samo krv, suze i znoj bez ikakvih trikova, efekata i veštačke kontekstualizacije – pravi WYSIWYG – ali i banda muzičkih siledžija koja vam u lice baca rukavicu i kaže da će oni dati sve da iscrpu sopstveni poslednji atom snage – imate li vi snage da to izdržite?

 

Sudeći po aplauzima i prepunoj sali – beogradska publika je ima. Od prvog sekunda nastupa, kada Brotzmann (a ko bi drugi do Patrijarh mogao da započne?) krene sa frenetičnim alt soliranjem, atmosfera u Reksu je pozitivno uzavrela. Osmesi na licima posle nastupa svedoče da pedeset i pet minuta muzike sve vreme dovedene do belog usijanja može da deluje terapeutski na ljudski organizam. Trojica muzičara svakako deluju kao da je za njih ovo vrlo ozbiljan rad – Brotzmann, čovek u osmoj deceniji života je toliko glasan, toliko intenzivan da naprosto ne možete da isprocesujete sav taj moćni vrisak koji stiže iz njegovo ugla, još manje da ga mentalno povežete sa slikom sedog gospodina koji deluje kao da sa svakim izdahom deo sebe uliva u instument, dok ne ostane ništa što bi taj instrument držalo. Brotzmann nije suptilni stilista, i nikada nije naučio da svira nežno – večeras nije to ni pokušavao, silazeći najniže do debelih, jakih bluz pasaža koji su se dobro uklapali uz ostatak muzike – ali je toliko moćan i posle četrdeset godina da to zaista nema veze.

Vandermark je u ovoj postavi neka vrsta dobrog momka (a ako je Brotzmann loš, Gustafssonu ostaje uloga zlog) – isprva on Brotzmanna prati na klarinetu, bacajući šurikene oko Patrijarhovih ekstremno mačevalačkih pokreta. Tokom koncerta, Vandermark će svirati i tenor i bariton saksofon, demonstrirajući najveći opseg tehnika i senzibiliteta od sve trojice, od kao žilet oštrih klarinetskih vrištanja pa do fanki tema na baritonu.

 

Gustafsson sa svoje strane izgleda kao zajebani desperado, sa svojom Fiend Club majicom, kaubojskim čizmama i izgrebanim bariton saksofonom (za razliku od uglancanog, sjajnog Vandermarkovog instrumenta). On jedini tokom nastupa ne menja saksofon i mada na početku izgleda kao da je njemu namenjena uloga basadžije u sastavu gde bi Brotzmann vodio a Vandermark pratio sa povremenim izletima u prvi plan, to nije način na koji Sonore funkcioniše.

 

Ovaj trio svesno izbegava podelu posla kakva je inače norma u duvačkim kvartetima (i, hm, trijima) gde zaista znamo ko svira temu, ko bas liniju a ko solo. Sonore demoliraju ovu postavku slobodno se krećući od jedne do druge uloge u sastavu a neretko bežeći od bilo kakve prepoznatljive forme pesme i prepuštajući se ekstazi zvuka i daha koji juri kroz metal i drvo da donese značenje namesto dogovorenih apstrakcija.

I  funkcioniše to. Naravno, u svakoj improvizovanoj muzici ima slepih ulica, višaka, neuspeha, pogotovo ako je bazirate na brzini i glasnoći i bilo bi vam oprošteno ako biste na momente rekli „pa ovde svira svako šta hoće!!!“ Ali tu biste svakako mašili onu glavnu poentu. Da, Vandermark i Brotzmann jedan drugog sigurno i ne čuju kad obojica soliraju u istom trenutku, stežući dijafragme i lomeći prste da nadglasaju i preteknu onog preko puta, da, Gustafsson svoje upade u „soliranje“ (i polivanje prvih redova sadržajem svojih pluća) izvodi celim telom i ono se svodi na seriju krikova eskalirajuće glasnoće, dok ne pomislite da vas oči varaju jer ste sigurni da pred sobom u stvari gledate mamuta koji umire u agoniji, ali baš je to muzika koja na kraju mrvi u komadiće sve uspostavljene norme kojoj se muzika, šatro mora priklanjati. Sonore su proslava zvuka, proslava, eh, života, trojica odraslih muškaraca koji prolaze ceo put od strukturirane svirke do totalne buke u okviru pet minuta, pronalazeći ponovo ono dete u sebi i nama koje svet gleda i sluša bez apstraktnih koncepata i fascinirano je lepotom nečega što je živo, glasno i neukrotivo. Kao bonus, Džoni tvrdi da je nastup bio posve različit od onog prethodne večeri u Novom Sadu, drugačije dinamike i bolji (mada je to možda i normalno kad imate pet puta više publike) pa nam je sad manje žao što još nismo ovladali veštinom istovremenog prebivanja na dva mesta.

Naravno, posle Sonorea je skoro nemoguće nastupati i originalni plan je bio da oni sviraju drugi ovo veče, ali je Brotzmann ovo glatko odbio obrazlažući odluku time da želi da vidi kraj utakmice. Bajern je na kraju izgubio i slutimo da Patrijarh nije imao mirne snove.

 

No, drugi rodonačelnici improvizovane muzike u Evropi su posle Sonorea imali zadatak da publiku temeljno protresenu prvim nastupom sad uvedu u svoju problematiku. Kako reče Paul Lovens u kratkom razgovoru posle nastupa u kome sam mu se zahvalio za miniintervju što nam ga je dao: posle Sonorea moraš da svoj nastup počneš drugačije.

 

Ali ko uopšte da se brine za sastav u kome Lovens svira sa Fredom Van Hoveom? Njih dvojica su praktično izmislili evropski free improv pre četiri i kusur decenije, otkinuli deo autonomne teritorije od nečega što je u početku bio fri džez sa jasno američkim uticajima, izmisli novi jezik i filozofiju (uz naravno druge muzičare poput Alexandera Von Schlippenbacha, Evana Parkera, AMM, Dereka Baileyja, Spontaneous Music Ensemble itd.). Quat je tek novo poglavlje u njihovoj saradnji, improv kvartert osnovan relativno nedavno u kome veterani bubnjar i pijanista priključuju još jednog iskusnog bubnjara u liku Martina Blumea ali i mladu (i videće se, sjajnu) vibrafonistkinju po imenu Els Vandeweyer.

 

Ono što Quat svira je kvintesencijalni, takoreći školski free improv. Čak bismo je, u svetlu novijih razvoja u ovoj muzici poslednjih deceniju i po mogli nazvati i malo staromodnom. Quat nisu redukcionisti, nisu skloni dinamičkoj ujednačenosti i kontemplaciji, kod njih nikada nema melodija niti repetitivnih formi. Ovo je improv kakav su svirali naši dedovi, muzika koja kreće ni iz čega prkosnim gestom stvaranja, muzika u kojoj muzičari sve vreme pomno slušaju jedni druge, reaguju, komuniciraju, uspostavljaju pravila i jezik dok konverzacija traje i, kada se ona završi, ponovo kreću od nule sa sledećom.

I to je sjajno ako ste novi u ovoj muzici jer možete da prisustvujte jednoj pokaznoj vežbi iz improva i da lično svedočite pretvaranju pojedinačnih gestova u kolektivnu kompoziciju, sledeći magiju intuicije i lične odgovornosti. Ali, a ne znam da li ovo mogu dovoljno da naglasim: sinoćni nastup Quat ne samo da nije bio tek pokazna vežba ili nekakva uzmi-novac-i-bježi tezgica ovejanih improvizatora, već punokrvna muzička bahanalija u kojoj smo uživali slušajući najuzbudljiviju svirku na svetu.

 

Quat nisu u sve-vreme-svom-snagom fazonu kao njihovi prethodnici, ali, Alahu hvala nisu ni nekakvi osluškivači jedan drugog koji bi nam dali više tišine nego sviranja. Fred Van Hove je čovek zastrašujuće kilometraže i autoritet sa kojim on vodi ovaj sastav (četvoro ravnopravnih muzičara) je za divljenje. Njegovo sviranje klavira je mekano, nenametljivo a opet autoritativno i sve vreme prisutno. Van Hove nije perkusionista na dirkama, njegovi su pokreti tečni, a muzika koju proizvodi suptilna, bilo da se razliva sa klavijature ili da izlazi iz utrobe klavira kada pijanista okida žice ručno. Van Hove sluša ostale ali niti pokušava da ih agresivno usmerava niti da sam juri za tuđim frazama – najviše deluje kao da ih sluša iz zadovoljstva što je u skladu i sa Lovensovom izjavom u intervjuu („četvoro muzičara koji se trude da zadovolje jedno drugo u jednakoj meri kao i publiku“).

 

U poređenju sa njim, Vandeweyerova je mlada, drčna, ambiciozna, željna da popuni muziku svojim zvucima. Njeno sviranje vibrafona je spektakl proširenih tehnika i stalnog pomeranja fokusa. Ona je čas agresivni soler koji ostatak sastava mora da pokuša da isprati, čas avetinjsko prisustvo u pozadini koje dodaje čevrtu dimenziju svirci kolektiva.

 

Bubnjari su naravno hiperdinamični, ali uvek spremni da ostave vazduha dovoljno da muzika živi. Lovens, koji pola koncerta svira žmureći, duboko uronjen u zvuk, sklon je povremenim agresivnim izletima u buku i diverziju, pokazujući ko je prvi do prvog među jednakima, ali nema ovde momenata u kojima bubnjarska brutalnost zasenjuje ostatak ekipe. On i Blume se razumeju baš kako treba, ne bacajući jedan drugom fraze koje treba ponoviti ali savršeno uklapajući senzibilitet i dinamiku. Kada Lovens krene da gazi po gasu, Blume se i sam ubrzava, kada Blume uđe u teksture i tembr, Lovens mu ostavlja prostora.

Quat su toliko impresivni jer je totalitet njihovog zvuka neupitan. Spori, tihi delovi sa zvonima, gongovima, okidanim žicama i dodirivanim pločicama vibrafona su zaokruženi, logični, prirodni i bis koga su svirali pokazuje da bi mogli čitave kompozicije da baziraju samo na ovoj tihoj dinamici. Ali, naravno, užurbanost koja se u muziku uvlači sa svakim otkucajem sata dovodi nas spontano do moćnih krešenda koja opet nemaju ni prisenak nekakvog gubljenja kontrole i adolescentskog pražnjenja. Quat naprosto sviraju uraganski groove, usisavajući svu energiju free jazza bez obaveze da kopiraju i njegove teme i harmonije. I onda drže publiku suspendovanu u neprekidnom orgazmu minutima dok joj na kraju ne daju priliku da predahne uz frenetični aplauz. Free improv kakvog bi svaki savestan lekar prepisao za lečenje depresije, pesimizma i impotencije.

Nakon što se fudbal završio a Brotzmann otišao u hotel da, nesumnjivo, tiho jeca, festival se preselio u za ovu priliku, na jednu noć otvoren Muzej savremene umetnosti na Novom Beogradu, gde su Vandermark, Gustafsson i Svetlana Maraš didžejisali. S obzirom da smo poslednji put na Ring Ring after party programu bili pre punih dvanaest godina (i šest dana), đuskajući uz dramenbejs na Kolosu, to nas je malo (i zastrašujuće) podsetilo koliko smo matori. Zaista pripadamo u muzej.

 

Prostor muzeja je dopadljiv na onaj način na koji su to prljava, nedovršena mesta na koja dolazi hip, urbani svet iz više srednje klase da troši avangardnu muziku ne plešući, a šank smešten dva nivoa niže. Makar je piće bilo pristojne cene.

 

Dosta slabo ozvučenje nije preterano pomoglo Matsu Gustafssonu koji je sat vremena vrteo singlice provlačeći sve od Crampsa i Rolanda Kirka pa do Lassea Marhauga. Sledila ga je Svetlana Maraš svojim moram da kažem izvrsnim elektronskim komadom Rekonstrukcija. Moj problem sa ovim izvođenjem je što Svetlanina granularna, sporoevoluirajuća elektronska tekstura što se poput leda hvata na bubnoj opni i kori mozga nije baš potpuno kompatibilna sa after party atmosferom i idejom da se zezamo, pijemo, šetamo i pričamo. Zato valjda nismo ni dočekali Vandermarkov set za koga nam je Džoni pred spavanje SMSom dojavio da je uključio i Curtisa Mayfielda. Bah!!!!!!!!!

A za malo sređenije i profesionalnije iskucane misli, izvolećete trknuti do Jazzina i pročitati Džonijev prikaz iste večeri!

Ring Ring Festival broj 17: Prvo Veče, KC Rex, 17 Maj 2012 (Ultima Armonia, El Infierno Musical)

Tokom najave otvaranja festivala i prvog nastupa, koju je potpuno ispunjenoj sali Kulturnog centra Rex isporučio neki malo pogubljeni brka, palo je dosta teških reči. Te da će ovo biti najbolji Ring Ring do sada, te da ćemo gledati istorijski nastup dvojice muzičara praktično mitske veličine… Trebalo je takvu bombastičnu retoriku ispratiti jednako bombastičnom svirkom.

 

No, istina je, najavno veče festivala prošlog Petka je bilo uistinu dobro. Pisao sam o njemu za Jazzin evo baš ovde, pa i sam konstatovao da bi ovaj festival zaista mogao da bude najbolji u nizu koji traje, evo već sedamnaest godina.

 

Inače, Voja Pantić je po završetku prve večeri umesno primetio da ja ne bi trebalo da pišem o festivalu u ulozi kritičara ako sam nekako već umešan u njegovu promociju – što jeste svojevrstan sukob interesa – no vredi pomenuti da ove godine nisam imao baš nikakvu ulogu u pripremama i promociji festivala (a da je, ruku na srce i prethodnih godina bila minorna, svedena pre svega na dobre facijalne malje) pa da sve što pišem – pišem slobodna uma i čista srca.

 (A Džonijev oficijelni Jazzin prikaz koncerta je ovde.)

Ako smo to stavili ad akta, priznaću da sam bio nervozan kao mlada čekajući prvi veliki nastup (jer svirke u Pančevu ne mogu nositi taj epitet, kaže komisija) sastava Ultima Armonia. Lako je sabrati dva i dva i zaključiti da ovakav sastav muzičara sa ovakvom postavkom projekta ne može da bude išta drugo do potpuni trijumf. Ali muzika nije matematika (mada je istina da ja jednako loše sviram kao što i računam) i bilo je i sasvim razumnih napada paranoje koje sam morao da istrpim.

 

Na kraju krajeva, Boris Kovač je demonstrativno prestao da svira improvizovanu muziku, distancirajući se i od nje i od džeza još polovinom osamdesetih godina. Kao dobar analitičar samog sebe, Boris je i veoma detaljno obrazložio ovu svoju odluku, pišući naširoko o tome kako je i zašto izašao iz te priče. Kakav je zaokret doživeo u poslednjih godinu dana, videlo se večeras jer je Ultima Armonia sastav koji se strastveno češe o džez kad god se sa njim sudari u kupatilu, a iako su celine koje smo čuli očigledno delom bile unapred pripremljene, muzika je u punom smislu te reči večeras bila improvizovana, bez napisanih nota, oslonjena na intuiciju i iskustvo aktera.

 

Naravno, Stevan Kovač Tickmayer je još jedno ime ogromne težine i čovek koji je, pre svog napuštanja ovih krajeva u potrazi za podnebljem malo naklonjenijim umetničkoj muzici bio vitalan element reinvencije Borisa Kovača kao autora kamerne muzike sa etničkim mirisom, a koji je u poslednje dve decenije ostvario ozbiljnu karijeru i reputaciju diljem Evrope. Njegov povratak nastupanju po Srbiji, zajedno sa Borisovim povratkom improvizaciji i džezu – ta grudi su mi se nadimale od iščekivanja.

 

I Ultima Armonia – analizirana od samih autora nadugačko i naširoko – je večeras opravdala ta iščekivanja.

 

Sasvim je fer priznati da su Kovači u pravu kada se distanciraju od džeza i uobičajene improv muzike, jer Ultima Armonia je pre svega pokušaj da se dođe do nekakve totalne muzike. Ona svakako ne vrednuje proces iznad proizvoda, kao klasičan free improv, ali istovremeno pokušava da stvaralačku napetost koja postoji kada se radi bez nota i na instinkt održi živom dok se iz kolektivnih pokreta i daha prizivaju unapred dogovorene strukture.

Da je ova muzika konvencionalno lepa, u to nema nikakve sumnje, ali njena spontana priroda rasteruje i primisli na zloduh nekakvog ornamentalnog kvaliteta. Daleko bilo! Najveći kvalitet Ultima Armonia je baš u tome što svaka nota, svaki udar i prevlačenje gudalom preko žica bivaju teško izboreni, postavljeni baš tu i baš tako posle decenija promišljanja i pokušavanja da se razume suština lepote, ne njena forma. Boris je, primera radi, pružio partiju života na tri instrumenta koja je koristio, samurajski kontrolisan u tihim delovima u kojima je promicala impresionistička pomrčina, sa tonovima koji su plesali, uzdizali se i gasnuli poput zraka kakvog tamnog sunca, ali i obesno razigran u krešendima koja su pozajmljivala dinamiku ako ne sasvim i jezik hardbopa i fri džeza. Njegov duet sa Milošem Matićem, gde su mrmljanja kontrabasa umekšavana gotovo podzemnim brujanjem bas klarineta bio je naprosto hipnotički. Matića, inače mislim da nikada nisam gledao u slobodnijoj formi i na njemu se takođe vidi kilometraža i staž, ne samo u rasponu tehnika koje koristi već u značaju koji ima svaki zvuk kome dopusti da se čuje.

 

Lav je najmlađi u bendu i na njemu se vidi da još uvek traga za konačnim identitetom. Ne sad da je njegova svirka po kvalitetu negativno odskakala od ostatka muzičara – nikako – ali mladić još uvek više prati nego što ravnopravno stvara i ovo je, da ne bude zabune više opservacija stila nego ozbiljna kritika. Uostalom znam mnogo iskusnijih bubnjara o kojima sam rekao istu stvar (recimo… Frank Rosaly!!!). Lavovo proživljavanje svakog poteza je očigledno nasledna osobina i biće interesantno pratiti njegov razvoj u narednim decenijama.

 

Ali Stevan Kovač Tickmayer!!! Moram da priznam da od čoveka koji – po mojim skromnim utiscima – ne nastupa uživo baš prečesto, nisam očekivao ovakav šou. Tickmayer je naprosto uraganski snažan, ne nužno u smislu glasnoće (mada je bilo tih nekoliko frikaut momenata u kojima je ravnopravno bučao), koliko u smislu dubine sviranja. Naizgled potpuno nezavisne ali potpuno komplementarne ruke, savršena kontrola dinamike, duhovitost koja nikad ne prelazi u komedijaško šegačenje, ekspresivnost koja ne upada na teren larmanja, vrhunski ukus koji dostojanstvom ispunjava i najlirskije pasaže – Tickmayer je neko ko bi mogao da sa bine oduva Marilynn Crispell i da pokojnoj Alice Coltrane pokaže nekoliko fora. Toliko je dobar.

Zajedno, dakle Ultima Armonia je muzički događaj na razmeđi narodne muzike, kamernih slikanja bogatih životnih impresija i jakog, mišićavog improvizovanja, odrađen sigurno, ubedljivo, moćno. Jedno od najboljih otvaranja festivala  u njegovoj istoriji.

Pauza između dva nastupa prošla je – klasično ringringaški. Moj prijatelj Mićun je nasrnuo na Tibora Szemza – koji nastupa sutra – i iako njih dvojica međusobno govore nekoliko jezika ali nijedan zajednički, imali su srdačan i zanimljiv razgovor o Witgensteinu, njegovom bratu, jednorukom pijanisti i ocu industrijalcu koji je od Ravela naručivao jednoruke klavirske koncerte za zlosrećnog sina. S obzirom da sam ja služio kao interpretator, veliko je pitanje kakve su verzije priče njih dvojica čuli jedan od drugog.

 

O Szemzou ćemo sutra na Jazzinu, a večeras smo gledali prvi od tri nastupa čikaškog saksofoniste Kena Vandermarka, ovom prilikom sa sastavom El Infierno Musical. Na predavanju koje je Mićun, uz moju opstrukciju održao prošle nedelje u Kulturnom centru Studentski Grad i na kome je Vandermark predstavljan, konstatovali smo koliko je to lep čovek. Vandermark, ne Mićun, mada ni Mićunu ja ne bih oprostio. Ali večeras je Vandermark samo potvrdio ovu konstataciju donoseći pred beogradsku publiku opake, ali opake brkove.

 

Vere mi, ni muzika nije bila loša. Vandermark je u ovom bendu „samo“ jedan od muzičara, ne i vođ, a, ova uloga pripada Christofu Kurzmannu, austrijskom laptopisti, klarinet(osaksofon)isti i recitatoru koji je nastupao na Ring Ringu sa duom Schnee pre pet godina, a dobivši pre četiri godine od festivala Music Unlimited u Welsu (Austrija, ne Britanija), na rođendan tu mogućnost, osnovao bend sa članovima sa tri kontinenta.

 

I, kako je sve počelo, ovo je bio izvanredan nastup! A počelo je Kurzmannovim recitovanjem i pevušenjem stihova argentinske pesnikinje Alejandre Pizarnik (čiji smo glas kasnije i čuli putem magije digitalnog semplinga). Pizarnikova nije nikakav anonimus, zabola je za života i Gugenhajmovu i Fulbrajtovu stipendiju, ali našim neznalačkim ušima je, priznajemo, njena poezija zazvučala kao izvod iz dnevnika nekog petnaestogodišnjaka.

 

Možda je za sve kriv Kurzmann koji nije neki recitator ali ni veliki pevač i početak nastupa je, uz dobru ali uzdržanu svirku ostatka ansambla delovao kao neugodan pokušaj da se avangardi – po definiciji apstraktnoj i tako često frustriranoj što publika ne shvata šta ona znači – veštački doda kontekst. Šta je jednostavnije nego posegnuti za prečicom poezije, kao da se upitao Kurzmann.

 

No. Stvari su se vrlo brzo razvile u povoljnom smeru pa je kako se nastup nastavljao sve više smisla imala kombinacija recitovanih poema (mahom na engleskom, delom na španskom) i polumprovizovane muzike. Kurzmann je manipulisao semplovima na laptopu i odradio i jedan pristojan solo na alt saksofonu, ali je većinu vremena sa zadovoljstvom prepuštao svojim muzičarima da rade ono što najbolje znaju.

 

A znaju. Thomas izgleda kao nrd iz američkih filmova ali je njegovo sviranje kontrabasa raskošno, nenametljivo a apsolutno esencijalno u držanju na okupu ostatka benda u razjarenijim momentima u kojima Brandlmayr svira kao spastična hobotnica ne upadajući u preglumljivanje i ostavljajući svima dovoljno prostora da se čuju. Njegovi su dijalozi sa Thomasom i Reiterovom bili sjajni, a Reiterova je takođe bila izvrsna svirajući svoju violu da gamba, celim spektrom od gitarskih razlaganja, preko avangardističkih struganja pa do propisne svirke. Da ne pominjemo njene druge talente. Kada se bacila na amplifikovani vijetnamski dan bao zvučalo je to kao nekakav Hendriksov alkoholni košmar i publika je to pozdravila ovacijama.

 

Razume se, Vandermark je u svemu bio jedno gigantsko prisustvo, nežni klarinet koji ledi između stihova, ali i razuzdani bluz saksofon koji bi, samo da hoće mogao da ugodno živi prateći Wyntona Marsalisa. Ali neće i frenetična štektanja i pisci u najekspresivnijim deonicama su nam pokazala fri džez majstora koga ćemo ponovo gledati u Subotu.

 

Nastup El Infierno Musical završen je neverovatno nežnom i gracilnom pesmom čileanskog pesnika Victora Jare za koju je Kurzmann ustvrdio da je svojevremeno izašla na nekoj Jugotonovoj singlici. Dostojanstvena emocija i muzika toliko suptilna da je i Kurzmannovo pevanje odjednom postalo ubedljivo bejahu sjajno finale jednog interesantnog, originalnog nastupa. Ring Ring je ove godine, zbilja dobro započeo.

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 01

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 02

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 03

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 04

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 05

 

El Infierno Musical @ Rex, Ring Ring Festival, 17 May 2012 06