E, pa da se prekrstimo i setimo da je danas praznik rada, preciznije radnika, i dalje jedine klase na ovom svetu koja istinski prozvodi vrednost bez koje ne bismo mogli da živimo. A mi je tretiramo kako je tretiramo. Rasplakao bih se ali izašao je novi, živi album Pig Destroyer i… čekajte, pa i od njega mi se plače. A izašao i novi album Gojire… Dobro, poslušajmo šta smo imali:
Krenimo blek metalom, i to sa crnog kontinenta. Egipatski simfonički blek metal duo Osiris posle više od dve decenije rada dobacio je do prvog albuma i mada njihova svirka nije nužno namenjena baš meni, svakako treba pohvaliti bogatstvo aranžmana i produkcije. Isfet i Scott na albumu Meanders a Soul... nude vrlo tvrdo produciran, i jako disciplinovano odsviran melodični blek metal sa elementima bliskoistočnih harmonija i aranžmanima koji podrazumevaju simfonijske slojeve između energičnih gitara. Tematski orijentisani na istoriju i mitologiju, momci iz Osirisa svakako izlaze u susret svojoj publici materijalom koji je više nego ubedljiv i ambiciozno, a sigurno, aranžiran:
https://satanath.bandcamp.com/album/sat325-osiris-meanders-a-soul-2021
Brazilski jednočlani Nöldr je baš onako „pravi“ jednočlani blek metal bend, sav u sirovoj emociji i ekspresiji, bez previše komplikacija u aranžmanima. No, s obzirom da je 90% ovakve muzike na internetu neslušljivo, Lord Deathlaff mora da dobije komplimente za tehničku korektnost debi EP-ja Misanthropic Forest koji se sastoji od šest podugačkih, sasvim solidnih pesama u kojima je određena monotonost deo estetike a ne znak muzičkog neiskustva.
https://noldrofficial.bandcamp.com/album/misanthropic-forest
Dosta pristojan prvi album za poljski jednočlani projekat Aeon of Eternal. Ovo je, u skladu sa visokim standardima poljske blek metal scene, vrlo kvalitetna i dobro producirana ploča, na sasvim drugoj planeti od prosečnog one man black metal sastava na kakve nalećete u prolazu, a muzički The Wanderer nudi melanholičnu muziku koja ima i shoegazerski, atmosferični identitet ali i nabadačkiju blek metal svirku:
https://aeonofeternal.bandcamp.com/album/the-wanderer
Argentinski Nag Witralen je jednočlani projekat koji, uprkos nekim boljkama tipičnim za jednočlane blek metal bendove – dugačke pesme koje prosto vrište da budu malko editovane – demonstrira vrlo visok kvalitet na albumu jednako naslovljenom Nag Witralen. Ovo jeste muzika koja treba da bude malo monotona, pa su ujednačen ton, dinamika i puno ponavljanja naprosto gradivni elementi estetike, ali momak koji ovo pravi ima uho za rif i dramu i odlično svira, pa sve to svakako vredi čuti:
https://nagwitralen.bandcamp.com/album/nag-witralen
Rumuni Genune imaju samo četiri pesme na svom drugom albumu, Inert & Unerring, ali one, bogami, traju. Opet, ovo je ploča jedva nešto duža od pola sata pa to trajanje nije nerazumno razvučeno. Za post-blek metal stil koji Genune provlače, pričamo o sasvim korektnim kompozicijama punim atmosfera i emocija, a opet disciplinovano odsviranim i solidno produciranim. I tematski je ovo zanimljivo, sa, recimo, poslednjom pesmom koja se bavi brigama istočnoevropskih građana u ovom osetljivom povijesnom trenutku u kome živimo (a nije u pitanju nekakva ksenofobna tirada o „migrantima“, naprotiv). Vredi poslušati:
https://genune.bandcamp.com/album/inert-unerring
https://loudragemusic.bandcamp.com/album/genune-inert-unerring
Supersimpatične dve pesme melodičnog, malo i narodnjačkog, ali oštrog i brzog blek metala na snimku Promo budimpeštanskog Lidérc. Slutim da je ovo jednočlani projekat i svakako ovaj demo zvuči jednostavno i jeftino producirano, ali pesme su užasno solidne sa pamtljivim, upečatjivim melodijama i robusnom izvedbom.
https://liderc-music.bandcamp.com/album/promo
Asunojokei (aka明日の叙景) je japanski post-blek metal bend iz Tokija i Wishes je zapadnjačka verzija EP-ja koji je izašao pod naslovomすべてか弱い願いu Japanu Decembra prošle godine. Ovo je, očekivano, vrlo emotivno i melodično, čak prozračno i popi, ali za moj ukus sa više nego dovoljno krljanja i energije između nežnih razlaganja i emotivnog šapata. Posebno mi se sviđa produkcija koja zvuči mnogo prirodnije i intimnije od inače često prenapakovanih post-blek ploča koje čujem u prolazu. Lepo:
https://dogknightsproductions.bandcamp.com/album/dk151-asunojokei-wishes-mlp
Ne ložim se mnogo na no-fi blek metal, ali kanadski jednočlani Illicit Contempt me je šarmirao svojim totalno garažnim senzibilitetom. Njegov debi album (demo?), Illicit Contempt je praktično pank, samo je istovremeno blek metal. Sirovo, energično, baš onako ljudski a ima i lep omot. Lepo je:
https://illicitcontempt.bandcamp.com/album/illicit-contempt-2
Tu su i meksički Scumdogs koji mešaju sirovi blek metal sa d-beat pankom (a na Metal Archivesu se vode kao grindcore…) i njihov ovogodišnji EP, Futuro Es La Guerra ima četiri pesme ne naročito skupo producirane ali poletne, zdravo ružne muzike. Jednostavnost, ali energičnost i uverljivost su aduti ove tročlane ekipe koja sa lakoćom prelazi zamišljene granice između panka i metala:
https://whoreandcuntrecords.bandcamp.com/album/futuro-es-la-guerra
Takođe meksički Astral Evocation ima vrlo solidan prvi album, Mantra Obscura sa devet mišićavih, brzih blek metal pesama mračne, okultne atmosfere i energične svirke. Ovo je savremen blek metal, ali zapravo bez melodične/ melanholične dimenzije koja se u naše vreme nametnula kao sastavni deo ove muzike. Astral Evocation imaju i melodije, naravno, ali muzika je sklonija disonantnim zvukovima i tamnom štimungu. Vrlo tehnički pristojno, vrlo energično, odličan debi:
https://astralevocation.bandcamp.com/album/mantra-obscura
Norveški Nattverd stiže sa trećim albumom, Vandring i ovo je vrlo epski ali i vrlo momački odsvirano. Meni se, sećamo se, i prethodni album dopadao, pa sam i ovde bio korektno uslužen energičnim, autentičnim zvukom i svirkom. Nisam superljubitelj napucanog masteringa koji ovu i inače bučnu muziku pretvara u još bučniji izazov za uši ali ekipa makar piše upečatljive, epske pesme sa dosta melodije i atmosfere ali sa izraženim borilačkim šmekom. Poslušati:
https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/vandring
Ereshkigal sebe taguju kao „true Mexican black metal“ a kako sviraju od polovine devedesetih, to ima dosta utemljenja. Novi EP, Mortem je simpatičan mada možda isuviše „atmosferičan“ za moj ukus ali svakako pun karaktera i raznih nesvetih melodija. Tri pesme i puno zlovolje:
https://ereshkigalmex.bandcamp.com/album/mortem
Gloomy Grim je, na moje iznenađenje, pravo ime za pravi bend. Ovi Finci sviraju od polovine devedesetih i Agathonomicon je sedmi album i, znate šta, dobar je! Ovo je bučan, distorziran blek metal srednjijeg tempa sa low-key simfonijskim dodacima u aranžiranju i nešto mi je lepo legao. Sirovost i jednostavnost ove muzike se zapravo sjajno uklapa sa orkestracijama koje joj samo dodaju dimenziju cheesa i nisu „glavni“ element muzike. Vrlo zabavan album:
https://gloomygrim.bandcamp.com/album/agathonomicon
„Kosmički blek metal“ je obično šifra za „mnogo disonance i aranžmani koji deluju kao da su pravljeni na esidu“. Australijski Plasmodium zvuče BAŠ tako na svom drugom albumu Towers of Silence i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo je avangardna, atmosferična muzika koja verovatno ni sama ne zna kuda ide a slušaocu će baciti samo najminimalniju količinu udica da se ne izgubi. Amorfno, ali ne i neusmereno, često atonalno ali opet sa atmosferom, daleko od toga da se drži ikakvog žanra ali sa dovoljno black/ death metal elemenata da ne bude puka „eksperimentalna“ muzika, ovo od mene dobija solidnu preporuku za najmanje jedno slušanje:
https://plasmodiumdeath.bandcamp.com/album/towers-of-silence-cosmic-black-death-metal
Ifrinn je škotska reč za pakao a i ime jednočlanog benda koji dolazi odande i na prvom EP-ju, Caledonian Black Magick RAZBIJA. Ako ste od Škota naučili da očekujete hipnotički, folkom ofarbani a opet sirovi blek metal, Iffrin nema mnogo folk detalja, i siroviji je, ali, da, to je tu negde, slična priča. Ovaj EP ima tri pesme u skoro 25 minuta i vrlo je ekspresivan, vrlo ličan i moćan. Odličan, očajnički vokal, i vrlo dobra produkcija.
https://ifrinnscotland.bandcamp.com/album/caledonian-black-magick
Inferno je, dalje, ime za pakao na Latinskom, a i ime češkog benda koji svira još od polovine devedesetih. Njihov osmi album, Paradeigma (Phosphenes of Aphotic Eternity) je vrlo hipnotičan, sa mutnim zvukom ali vrlo ozbiljnom svirkom koja atmosferični, satanistički metal proizvodi uz maksimum efekta i minimum nekakve ispozirane meditativnosti. Ovo su naprosto mračne, konceptualno jednostavne pesme koje obaraju s nogu izvođenjem što plasira zaista uznemirujuće zvučne slike i atmosfere. Nije za najmlađe, što bi se reklo, ali je odlično:
https://pureinferno.bandcamp.com/album/paradeigma-phosphenes-of-aphotic-eternity
Disfellowship je bizarna teksaška postava koja meša blek metal sa psihodeličnim rokom ali i shoegazepop-izrazom u pesmama koje su pune gorkoslatkih melodija i klavijatura. U principu, vokali i opšta hermetičnost zvuka su jedine „stvarno“ black metal komponente, ali meni je ova salata – eponimni album – zapravo zanimljiva, sa pesmama koje u monotonosti uspevaju da pronađu hipnotičnost, ali vole i dobar gruv:
https://disfellowship.bandcamp.com/album/disfellowship
Nisam fan ni gotskog ni simfonijskog blek metala ali treba pohvaliti ovo što radi mlada Solunka Maria BRKC u jednočlanom projektu Moonscar. Prvi album, Blood Moon nije sad nekakvo POTPUNO OTKROVENJE ali uspeva da spoji epiku i monumentalnost simfonijske gotike sa svedenim, fokusiranim aranžmanima koji muzici daju korektnu, ličnu, ekspresivnu crtu. Vredi da se čuje:
https://moonscargr.bandcamp.com/album/blood-moon
Brazilski Pralaya imaju neljudski dugačke pesme na EP-ju Katabasis – Descida ao Abismo Interior Retificando a Amorfa Chama da Dissolução. Mislim, već se iz naslova vidi da postoji problem sa, jelte, dužinom. Tri pesme u skoro pola sata je, da prostite, mnogo, ali kad se to apstrahuje, ovo zvuči dobro i nekako simpatično sa ekspresivnim, snažnim izrazom kome samo treba malo editovanja. Inače su melodije dobre, pevanje simpatično, ritam jak:
Ninkharsag su Britanci i sa svojim drugim albumom, The Dread March of Solemn Gods, manje-više potvrđuju moj standardni stav o britanskom blek metalu. Ovo je vrlo korektno urađeno na tehničkom planu i ima dobar zvuk i energične izvedbe, ali me ne oduševljava samim pesmaama. Daleko od toga da su Ninkharsag ikako loši, naprotiv, vrlo su dobri u ovome što rade, i ovo se u dozi od dve-tri pesme vrlo rado posluša. No, album ima devet pesama u nešto više od 40 minuta i mada ovo nikako nije nekakav ekstravagantan format, Ninkharsag naprosto nemaju dovoljno svežine da meni zadrže pažnju svo to vreme. Album se u dobroj meri oslanja na skandinavske predloške iz devedesetih i sa početka ovog veka i to je meni, jasno, vrlo drag zvuk, ali Ninkharsag mi nekako nikada ne dostižu nivo ekscesa i energije koje vezujem za Watain i slične postave. No, vredi da se čuje ako volite energičan a opet melodičan, dobro produciran blek metal:
https://ninkharsag.bandcamp.com/album/the-dread-march-of-solemn-gods
Francuski duo Hanternoz na svom drugom albumu (snimljenom punih trinaest godina posle prvog) nude supersimpatičan, raspevan keltski folk ukršten sa blek metalom. Ovo je energično i sirovo ali se oslanja na melodičnost i himničnost folk tema koje se rabe i, ako problema mora biti, oni su u ekstremnoj dužini pesama i albuma koji kuca više od 63 minuta. No ako količina ideja i nije dovoljna da POTPUNO opravda ovoliko trajanje, Hanternoz bez sumnje pružaju đavolski dobar pokušaj:
https://hanternoz.bandcamp.com/album/au-fleuve-de-loire
Mikko Aspa iz Deathspell Omega ima novi album svog dugovečnog solo projekta Clandestine Blaze. Secrets of Laceration je lepo ime za finski blek metal album, nema tu zbora, ali moram priznati da mi sama muzika na kraju zvuči prilično „by numbers“. Naravno, svi elementi koje volim su tu, hladnoća, agresivnost, sirovost i jedna fokusiranost na viziju ali mi muzika deluje prilčično mehanički sklopljena – iako izvedena vrlo ubedljivo – a i produkcija je malo hermetična za moj ukus. No, ovo je već jedanaesti album ovog projekta za više od dve decenije, pa je malo i za očekivati da krene ponavljanje. U svakom slučaju korektno:
Rimljani Dyrnwyn na svom drugom albumu, Il culto del fuoco podcrtavaju svoja interesovanja za folk prominentnim korišćenjem drvenih, tradicionalnih instrumenata kao što su keltska harfa i razne vrste frule. Nešto od toga je, jasno, sintetizovano, nešto nije, ali muzika se u punoj meri oslanja na međuigru narodnjačkih melodija sviranih na ovim instrumentima i jakih gitara. Ima ovde puno kiča, naravno, ali je u celini Il culto del fuoco prijatna, prijemčiva ploča žestoke muzike i nežnih narodnjačkih tema:
https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/il-culto-del-fuoco
Švajcarski Ungfell mi je bio vrlo prijatan i na prošlom albumu, pa ću sa zadovoljstvom reći da je ovaj projekat sa rotirajućom postavom, centriran na multininstrumentalistu Menetekela, na svom trećem albumu, Es grauet još bolji. Ovo je i dalje vrlo raznovrstan blek metal sa puno folklornih motiva ali i jednom izrazito teatralnom dimenzijom koja se ne iscrpljuje u prostoj povišenoj (melo)dramatici već naglašava narativnu crtu muzike i kroz lepe, pamtljive teme i interesantno sekvenciran album, proizvodi jedan „zvučni film“, ili, tačnije, pozorišnu predstavu koje vredi ispratiti:
https://ungfell.bandcamp.com/album/es-grauet
Norvežani Vreid – nastali početkom veka od Windir nakon smrti frontmena Valfara – na svom već devetom albumu, Wild North West pružaju prilično intrigantan koncept i raznovrsnu muziku. Koncept, pošto je ovo konceptualni album, se bavi „ratom, strahom, izdajom, gubitkom, anksioznošću i ludilom, koristeći intrigantne tekstove koji se bave ljudskom prirodom“, što je sasvim na nivou onog što očekujemo od norveškog blek metal benda sa ovolikom kilometražom, no muzika je ono zaista intrigantno ovde, sa sjajnom kombinacijom između psihodeličnog, epskog roka, propisnog, mada „mekšeg“ blek metala, te folk/ vikinških motiva. Album ima dosta topao zvuk – sa dosta dinamike, čak, mada je to moglo i ekstremnije – a pesme su legitimno nadahnuto pisane, sa čestim umicanjem predvidivim formulama i puno dobrih tema koje ostaju sa slušaocem nakon što muzika stane. Jako melodično, ali dostojanstveno, mistično ali komunikativno, ovo je kako ja zamišljam da blek metal može da sazreva a da se ne odrekne svojih karakterističnih oruđa. Vrlo dobro:
https://vreidsom.bandcamp.com/album/wild-north-west
Idemo sada na doom, stoner, psihodeliju i sve te lepe spore stvari. Prvi album finskog dua Desolate Realm, takođe naslovljen Desolate Realm me nije oborio s nogu, ali momci svakako znaju da sviraju. Njihova kombinacija doom i heavy metal pristupa materijalizuje se kroz osam pesama mišićave svirke ali i osećajnijeg, melodičnijeg a opet „mračnog“ pevanja i tema. To što je sve to nekako ni tamo ni vamo mi možda smeta više nego što bi trebalo jer neko normalan uopšte neće razmišljati da ovo možda treba da bude sporije ili možda još više cheesy nego će naprosto uživati u solidnim rifovima, upečatljivim melodijama itd. Lep, dinamičan master mi se svakako dopada:
https://desolaterealm.bandcamp.com/album/desolate-realm
Bog Mönster iz Melburna su glasni i superteški na EP-ju Hell is Full, valjajući korz dvadesetak minuta četiri moćne doom metal pesme pretećih atmosfera i abrazivnih tekstura. Dobri rifovi, brutalno pevanje i zvuk koji zvuči jako opresivno – ovo nikako nije muzika za opuštanje i žurke ali prave metalce će raditi iz sve snage. Moćno! Plus sami birate cenu za daunloud:
https://bogmonster.bandcamp.com/album/hell-is-full
Doom koji sviraju Rumuni Olympus Mons nije po mom ukusu, ali za album Healer su uspešno regrutovali Aarona Stainthorpea da im recituje na nekoliko pesama pa pretpostavljam da će biti zanimljivi publici My Dying Bride i sličnih gotskih i romantičnih projekata. I ja u principu volim My Dying Bride pa nije da su mi Olympus Mons sad kao nešto odbojni. Samo mi je njihov spori, tužni doom možda premelodramatičan i nema preterano mnogo osobenih karakteristika, ali da je tehnički kvalitetan – jeste. Poslušajte:
https://olympusmons-doommetal.bandcamp.com/album/healer
Oryx iz Denvera na svom albumu, Lamenting A Dead World, gaze iz sve snage. Njihov mračni sludge-doom ovde dolazi u jako komprimovanom, tvrdom zvuku, ali muzika ima fin gruv i mesta za melodičnije, emotivnije momente između brutalnog nabadanja pa sam bio prilično zadovoljan albumom koji je težak za uši ali ne neprijatan za dušu pored sve tučnjave. Oryx uspešno kombinuju agresivnost sludge muzike sa emotivnošću i melanholijom doom metala za paket koji je uzbudljiv i konfrontativan a opet umirujuć i prijateljski:
https://oryx.bandcamp.com/album/lamenting-a-dead-world
Posle škotske, na red je došao Kolorado. Doomed & Stoned in Colorado je najnovija kompilacija vrednog doom/ stoner rock kolektiva koji neumorno iskopava bendove za koje niste čuli na različitim lokacijama u svetu i pruža vam mogućnost da dobijete presek čitavih scena po ceni koju sami odredite. I ovaj album ima 50 bendova, iz, jelte, Kolorada, i ogroman raspon tumačenja doom i stoner predložaka. 909, recimo, koji album otvaraju, sviraju praktično grindcore verziju doom muzike, a odmah iza njih idu Abrams sa southern groove uvodom. Neki favoriti ovde su Burial Rites sa lepljivim sludge doomom, zatim još jedan grindcore bend koji uspeva da nađe sponu sa doomom. Crotalus, pa moćni hardrokeri, Falcon Haptics. Ako ne pratite rad Doomed & Stoned na velikom ste gubitku:
https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-colorado
Cometa Negra je sjajno ime za bend a ovaj njujorški duo na istoimenom, er, materijalu sira dopadljiv, garažni, psihodelični, recimo stoner-noise-rock. Da li je ovo album, EP ili demo je jednako lako reći kao i postaviti ovaj bend u čvrstu žanrovsku fioku pošto Cometa Negra tresu vrlo pankerski ali imaju zvuk koji je bliži psihodeličnom metalu pa je najbolje ne pokušavati i samo uživati u ovoj lo-fi proslavi buke i negativnosti. Kaseta je osam dolara, ali se daunloud daje po ceni koju sami odredite i Cometa Negra, svojom autentičnošću makar, zaslužuju da im se posveti malo pažnje. A i druga pesma im se zove „Tito“!
https://cometanegra.bandcamp.com/album/cometa-negra
Floriđani Miasma Theory su vrlo simpatični na svom istoimenom debi albumu koji nudi raskošniji, melodičniji doom metal od proseka, malo ga mešajući sa NWOBHM matricom i proizvodeći dopadljive, blago cheesy ali pravoverno svirane pesme. One su dosta dugačke, kako je u doomu i standard ali su dinamične, pogotovo sa veoma dinamičnim masteringom koji muzici daje jedan pomalo sirov kvalitet uz prilično jeftin miks koji bend ima. Ali nekako ta skoro garažna produkcija i razigrana svirka svemu daju jednu simpatičnu, autentičnu notu i pošto su pesme lepo napisane, ne mogu da se žalim. Voleo bih da inače vrlo solidna (i vizuelno veoma upečatljiva) latvijska pevačica Māra Lisenko ima malo bolje mesto u miksu, naravno, ali dobro, ima vremena do narednog albuma. Do tada, ovaj prvi projekat benda (koji se, da bude jasno, u verziji osnovnog trija zove Northern Crown i dopali su nam se prošle godine) ostavlja prilično povoljan utisak i, zatvarajući se uspelom obradom Candlemassa, vredi da se posluša:
https://miasmatheoryband.com/album/miasma-theory
Ah, novi singl sjajnih Italijana Black Spell? Može, dajte! Walpurgis Night se prodaje po ceni koju sami dortedite a nudi lo fi ali vrlo kinematičnu naslovnu pesmu hororičnog, psihodeličnog doom roka koji je sav u iskrivljenim solažama i efektima. Sjajno. Na drugoj strani je obrada Electric Wizardove Doom Mantia, i, prosto je, sa ovim ne možete pogrešiti:
https://blackspell1.bandcamp.com/album/walpurgis-night
Španski Se Permiten Submarinos na svom drugom albumu, a koji se zove isto kao i bend, meša flamenko i psihodelični stoner rok. Kombinacija nije izvedena baš „organski“ pesmama koje su „čist“ stoner i „čist“ flamenko, plus bend ima neuredan, maltene garažni zvuk. No, ovo ima dosta dobrih ideja i zanimljivih psihodeličnih ekskurzija da zavredi slušanje:
https://sepermitensubmarinos.bandcamp.com/album/se-permiten-submarinos
Već smo više puta pričali sve najpozitivnije o švedkom sludge-doom metal sastavu Domkraft, pa evo sada i da kažemo da im je treći album, Seeds, jako dobar. Ovo je ponovo teška, rifaška, ali zrela muzika koja ne ume da se zadovolji prostim ponavljanjem doom klišea, mada dobro razume i pametno koristi mnoge uobičajene doom elemente. No, pored kanonade rifova i neumoljivih udaraca bubnja, Domkraft uspevaju da svojim pesmama daju dodatne dimenzije, delom kroz pevanje odličnog basiste Martina Wegelanda, delom kroz vešto aranžiranje kompozicija da se jednostavne teme razviju u nešto sasvim epski. Slušajte Wegelandove napeve u Perpetuator, recimo – tako jednostavno a tako moćno. Ili slušajte gitarsku bakljadu u prvom minutu Into Orbit posle koje Wegeland zaista izbacuje celu grupu u orbitu. Album ima vrlo težak, glasan zvuk i to malo ume da umori uši, sa sve podugačkim pesmama, ali kvalitet je ovde toliko visok da ne mogu da kažem bilo šta drugo do da je Seeds praktično remek-delo:
https://domkraft.bandcamp.com/album/seeds
Electric Yawn, jednočlani psihodelični instrumentalni projekat iz Sidneja nastavlja da izbacuje ploče velikom frekvencijom, pa je ono što čujemo na novom albumu, Dopamine Farm praktično zvuk čoveka koji uči na poslu. U odnosu na prethodni album, koji sam pohvalio pre nekoliko meseci i rekao da ima još dosta prostora za rast i razvoj, Dopamine Farm je zrelija, sigurnija kolekcija instrumentala, koja se kreće vrlo odmerenim tempom ali ne odaje utisak da ne zna kuda će niti da pesme traju duže nego što treba. I dalje je to sve na nivou jako dobrog demo snimka, ali se zaista kreće u respektabilnom smeru. I vrlo je prijatno za slušanje, a kom se svidi, plaća koliko hoće:
https://electricyawn.bandcamp.com/album/dopamine-farm
Steve Von Till ima novi album i naravno da ovo nema mnogo veze sa metalom – pa on ni matični Neurosis ne smatra metal bendom – ali A Deep Voiceless Wilderness nije ni folku naklonjeni akustučni rad kakav bismo od njega očekivali. Umesto toga ovo je vrlo lepa ploča koja najviše podseća na rad modernijih kompozitara poput recimo Gavina Bryarsa ili Michaela Nymana, sa nemalim zahvatom u rad Briana Enoa. Lepo! Ovo je prva ploča koju Von Till radi bez gitare, odlučujući se pre svega za analogne sintisajzere, a onda i melotron, violončelo pa i klavir i rezultirajuća kolekcija nežnih meditacija nam donosi jedan od njegovih najnaivnijih ali time i najtoplijih radova.
https://stevevontill.bandcamp.com/album/a-deep-voiceless-wilderness
Ober se poradujem kad mi stigne mejl da je Psychedelic Source Records izbacio novi snimak džem sešna jer ovi Mađari zaslužni su za barem 60% psihodelične muzike koju slušam poslednjih godinu-dve. Za ovu priliku „bend“ se zove nepaal a album Black Batik I, II, ali sve su to naši stari poznanici – Krisztina Benus i Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs, Ákos Karancz iz Pilot Voyager i njihovi ortaci. Po običaju, ovo je snimak dugačkog sešna, sa smislenim editovanjem tako da dobijemo maksimum užitka uz minimum smaranja, pa je ovde najkraća pesma tek nešto ispod deset minuta ali najduža je malo jača od petnaest. Kao i obično, na programu je vrlo mantrični, vrlo moćni psihodelični rok koji mogu da slušam bez prekida danima. A pošto se i ovo, kao i sva ostala izdanja prodaje za koliko date – možete i vi. Ne propustiti ovu moć:
https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/black-batik-i-ii
Idemo na brže sadržaje. Kanzaški One Finger Discount su istoimeni album snimili 2017. godine za sto dolara, ali su pesme iz perioda 2000-2003. No, bend zvuči kao da je 1984. godina sa svojim razobadanim hardcore punkom koji u sebi ima tek malo thrash elemenata da ne bude baš ČIST pank. No, meni je ovo supersimpatično i zabavno sa svojom kombinacijom brzine i energije, a još se daje i za pare koje sami odredite:
https://onefingerdiscount.bandcamp.com/album/one-finger-discount
Slug Hammer iz Portlanda su u suštini pank rok bend sa tekstovima o sisama, ortacima, nezgodama u domaćinskom okruženju, ramenu itd. ali muzički imaju puno hard-rokerskih i hevi metalskih rifova, kombinujući bluz, pa i malo folka u svojoj muzici sa jednim energičnijim izrazom. Fino to biva ako volite pank bendove koji imaju dobre gitare i visok tempo a čiji pevač, pa, jedva da zna da peva. Meni je to okej, mada, da budemo fer, ja sam se primio čim sam video ime benda:
https://slughammer.bandcamp.com/album/slug-hammer
Centralized Warfare dolaze iz Pensilvanije i sviraju nabadački hardcore koji kao da misli da je danas, recimo, 1991. godina. Ali što da ne, njihov Demo 2021 je snažan, energičan i zapravo vrlo solidno produciran i ako volite srednjetempaški, metalizirani moshcore sa jakim gitarama i urlajućim pevačem, ovo će vam biti taman. Platite koliko želite:
https://centralizedwarfare.bandcamp.com/album/2021-demo
Flesh To Dust iz Nevade su negde između nabod-hardkora i death i thrash metala što se na EP-ju Promo 2021 zapravo na kraju realizuje kroz šest lepih pesama koje imaju snažne, pokretačke rifove i mošerski ritam. Materijal je i veoma dobro produciran sa energičnim a opet ne prenapucanim zvukom instrumenata a vokali, mada umeju da budu pomalo monotoni, emituju solidnu količinu energije i promuklosti. Ima ovde svega, dakle, od Slayera (slušajte početak Ripping Death) do Agnostic Fronta. S obzirom da ovo, ako vam se dopadne, a što ne bi, plaćate koliko poželite, Flesh To Dust apsolutno zavređuju da se poslušaju:
https://fleshtodust1.bandcamp.com/album/2021-promo-ep
Izaguf je, očigledno, obrnuto od Fugazi a imenovani propjekat NIJE zasnovan na sviranju Fugazijevih pesama unazad, što znači da je jedini njegov član, Aaron DC Edge iz benda Nelvetika – kukavica. No, Not So Sweet and Still Low je zapravo sasvim solidna ploča sa devet obrada Fugazija sviranih duplo sporije od originala, sa vrištećim vokalima. Prekomponovanje ikoničnog post-hardcore benda u nekakav i dalje prilično sladak sludge metal je makar zanimljivo kao koncept a i Edgeova egezukcija je sasvim solidna i ovo vredi čuti. Waiting Room mi se zapravo više sviđa u ovoj verziji, a album ima i instrumentalne mikseve svih pesama „za metalce“:
https://izaguf.bandcamp.com/album/not-so-sweet-and-still-low
Vreme je za novu porciju beatdowna. Već? Pa, da, nemački 164 Beatdown Crew je objavio novu kompilaciju, Slam’n’Co. Around The World, sa stotinu bendova sa raznih, jelte, meridijana, a ovo nije toliko orijentisano BAŠ na beatdown hardcore, koliko je on jedna od žanrovskih komponenti među nekoliko srodnih. Već naslov sugeriše da je ovde slamming death metal u prvom planu pa album i počinje „čistom“ slam pesmom (sa sve mizoginim horor uvodom) a do kraja ćete čuti i slamcore, deathcore, beatdown itd. Venčanje brutalnog death metala i moshcorea je odavno zvanična stvar, jelte, a ovakvi projekti donose puno zanimljivog materijala koji će vam bez ikakve sumnje poslužiti i za dalja istraživanja mesta na globusu na koja inače nikad ne biste zašli. 164 Beatdown Crew su fini ljudi koji sav ovaj metal daju na raspolaganje po ceni koju sami odredite, pa, zaista, ne propustite:
https://164beatdowncrew.bandcamp.com/album/slamnco-around-the-world
Pariski DOOMSCIZOR je studijski projekat nekih relativno pedigriranih muzičara i odmah se na EP-ju Slave new world čuje sigurnost i profesionalizam. Ovo je nominalno thrash metal ali bi sasvim korektno bilo i da se kaže da je u pitanju amalgam thrash metala, industriala, groove metala itd., kao nastao polovinom devedesetih, sa zvukom i senzibilitetom koji mene podsećaju na tadašnju Sepulturu, Nailbomb, Misery Loves Company, Ministry itd. Ničeg lošeg u tome, jelte, nema, pa DOOMSCIZOR mogu starijoj ekipi da pruže lepih 25-6 minuta uživanja i penzionerskog mošinga. Dobar zvuk, provereno funkcionalni rifovi, dobar tempo, dobra muzika:
https://doomscizor.bandcamp.com/album/slave-new-world-2
Moskovski Kruger postoji još od 1989. godine, što je prilično impresivno dostignuće, i vrlo je aktivan poslednjih godina. Аномалия im je osamnaesti album (!!!!) i nudi izuzetno ubedljiv, vrlo kvalitetan thrash metal odlične produkcije i ubitačne svirke. Kruger ovde zvuče bješnje i oštrije od upola mlađih bendova spajajući vrlo moderan zvuk sa stilskom orijentacijom koja ima jasne korene u osamdesetima, ali bez nekakve nostalgične, retro zagledanosti u bolju jučerašnjicu. Ovo je još impresivnije kad znate da se radi o albumu na kome su ponovo snimljene stare pesme benda, neke od njih stare i po trideset godina. Rezultat je brza, energična ploča koja podseća na klasične albume Kreatora i Sepulture sa kraja osamdesetih ali ubačene u višu brzinu i sa neverovatnim nivoom discipline u izvođenju. Jedino što me sprečava da Kruger preporučim bez rezervi je to da su u kasnijoj fazi ljudi postali izuzetno nacionalistički nastrojeni, sa tekstovima koji se graniče sa fašističkim u nekom momentima. Ovaj album uglavnom izbegava najgore od ovakvih pesama (poput onog sa albuma Только для белых душою) pa sam ipak sklon da ga, uz oprez, preporučim:
https://krugerhamer.bandcamp.com/album/–6
Manje moralno problematični su Šveđani Insane na svom drugom albumu, Victims. Ovo izdaje Dying Victims, pa se odmah zna da se radi o kvalitetu, a i uklapa se da umiruće žrtve izdaju žrtve. Victims ima deset pesama u četrdeset minuta prvoklasnog thrash metala vrlo stare škole, sa melodičnim solažama, ubojitim tempom i odličnim rifovima. Na sve to ide i zdrava, prirodna produkcija miljama daleko od modernog komprimovanog zvuka. Prelep album i siguran hit za etiketu koja u poslednje vreme ubija sa svakim izdanjem:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/insane-victims
Sepulchral je split EP tri latinoamerička jednočlana benda i primer divnog, ali jako prljavog, lo-fi thrash metala. Katrinaz iz Meksika otvaraju izdanje sa dve odlične, zakivačke pesme stare škole i surove distorzije, ali i neočekivano suptilnih harmonija. Phronexis je iz Bolivije i produkcijski zvuči bolje, a njegov thrash je pun sjajnih rifova i hardkoraškog, napaljivog pevanja. Konačno, Grinderfuck je iz Kostarike i njegove pesme su najduže i najsporije pa nekako i shvatam što su ga stavili na kraj. No, i kod njega ima lepih momenata a prva dva benda su već dovoljna da čovek u ovome uživa i odreši kesu:
https://katrinazmetal.bandcamp.com/album/sepulchral-split
HellGrazer iz Portlanda su trio sa velikom ljubavlju prema jednostavnom, zapaljivom metalu, pa nam – po ceni koju sami odredimo – nude dve pesme kao predujam za svoj prvi album. Pre-Release je, dakle, nekih šest minuta pankerskog metal čukanja u muzici koja je kombinacija Motorheada, black metala i panka. Pa mislim, lepo:
https://hellgrazerpdx.bandcamp.com/album/pre-release
Kad smo već kod pankerskog metala, Ewig Frost su iz Beča i njihov novi album, Aïn’t No Saïnt je dobar primer za to kako oni spajaju masne gitare, brz tempo, himnične refrene i puno distorzije u muzici koja nije puki troakordni rok odsviran malo brže već koja ima veći raspon raspoloženja, atmosfera i ambicija. Ovo je već četvrti album trija i čuje se tu jedan razrađen stil i bogatstvo ideja u pisanju pesama a i produkcija je vrlo, vrlo dobra. Mislim, Bad Beat Boogie (all bark no bite) ima perfektno ubačen i snimljen klavir da sugeriše tu bugi atmosferu. Odlična ploča:
https://ewigfrost.bandcamp.com/album/aint-no-saint
https://discosmacarras.bandcamp.com/album/aint-no-saint
Troncale iz Los Anđelesa izgledaju kao da su se zajebavali sa dizajnom omota, ali na tom svom prvom snimku, Promo 2021, tresu vrlo ubedljiv, stamen thrash metal koji nije od one sasvim savremene sorte ali nije ni prosta, pravolinijska muzika koja emulira rane osamdesete. Rekao bih da se ovde najpre može pričati o ambiciji da se imaju kompleksniji aranžmani po uzoru na kakav Testament i slično i Troncaleu to sasvim polazi za rukom. Odlična svirka i zvuk koji je mnogo usrednjen za moj ukus ali nije rđav:
https://troncale.bandcamp.com/album/promo-2021
Njemački Lucifuge je počeo kao solo projekat gitariste Equinoxa ali su za tri godine i četiri albuma izrasli u „pravi“ bend koji se, takođe, malo pomerio od sirovog blek metala ka blackened speed/ thrash stilu. Infernal Power je, tako, očekivano, mućkalica sa malo Bathoryja i Venoma, ali i malo „novijih“ blek metal gestova između generalno vrlo zdravog thrasha. Najgore što mogu da kažem za ovaj album je da je predvidiv i da koristi sve uobičajene blackened thrash fore, ali neke od pesama iznenađuju inspirisanim idejama i uz vrlo solidan zvuk ovo je jedno od meni zabavnijih izdanja ove nedelje. Dying Victims se zaista pretvaraju u firmu koja ne zna za grešku:
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/lucifuge-infernal-power
Isti izdavač i isto black thrash: italijanski Bunker 66 ima vrlo zabavan četvrti album, Beyond the Help of Prayers. Ovo je zdrav, drusan metal koji se ne loži na raspadanje i andergraund do mere da bi smatrao da je loš zvuk znak autentičnosti, pa je Beyond the Help of Prayers zdravo producirana, za uho prijatna ploča gde se sve lepo čuje, počev od prirodnog bubnja, glasnog, zvonkog basa, pa do fino snimljenih gitara i jedini ustupak „tr00“ estetici je kratki reverb na vokalu. Dalje, svirački i kompozitorski ovo je klasična cepačina sa dobrim rifovima, ali i odlično ubačenim melodičnim delovima i solažama iz Thin Lizzy/ Iron Maiden šinjela, sve odsvirano energično, brzo i sa ukusom. Odlična ploča sa svake strane i još jedan veliki poen za Dying Victims.
https://bunker66.bandcamp.com/album/beyond-the-help-of-prayers
https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/bunker-66-beyond-the-help-of-prayers
Hadersfildski Evile imaju peti album, Hell Unleashed i njihov thrash metal ovde zvuči vrlo disciplinovano, pažljivo producirano i profi. Zvuk jeste malo previše ulickan, ali najviše u masteringu, ne mogu da se žalim na individualni zvuk instrumenata i miks – gitare opasno režu, bas junački zvoni a bubanj iako nema dinamike, ima dovoljno zdrav zvuk. Evile sada vole duže pesme gde se njihov stameni thrash juriš – skoro svuda istim tempom – temperira uvodima, međudelovima itd. pa je ovo moderniji thrash od onog što su do sada svirali, sa malčice naklona gruverskom delu spektra. No, načelno ovo nije rđavo i sadrži dovoljno zakucavanja za moj ukus a simpatično je i da je bend jednu od najboljih pesama, napisanu po Carpenterovom kultnom filmu i doslovno naslovio The Thing (1982). Vredi čuti:
Wyld Timez je bend iz Ohaja koji izgleda misli da je i dalje 1988. godina kad su i sebi i albumu dali ovakvo ime. Da ne pominjem da album otvara pesma nazvana Can’t Kill Rock’N’Roll. No, muzički je ovo vrlo prijemčiv rokerski thrash metal/ speed-punk, sa himničnim refrenima i brzim d-beat tempom. Nema ovde mnogo filozofije, već samo pića, šutke i cepačine, i mada je zvuk glasan, pa zamara uši, pričamo o vrlo solidnoj, ako već ne nešto kreativno preambicioznoj ploči. Ponekad pank i metal treba da budu jednostavni i iz srca.
https://wyldtimez.bandcamp.com/album/wyld-timez
Kalifornijski Warish nisu baš metal, ma mislim, ovo je čist pank, ali album Next to Pay je onaj pank koji vole metalci, prljav, sa ogromnom količinom faza, pesmama koje su lepljive, zarazne, pune pamtljivih rifova i refrena što ih pijano, promuklo vrištite zajedno sa bendom dok se šutirate. Bend sebe opisuje kao spoj Nirvane iz Incesticide i Misfitsa iz Static Age faza i, da, to je to. A ako to nije metal, ja ne znam šta je. Sjajna ploča odličnog zvuka:
https://warish.bandcamp.com/album/next-to-pay
Punk is Love je, pretpostaviću, estonska kompilacija pank i hardcore thrash bendova za koje nikad niste čuli a treba. Mislim, ovo je sasvim staromodno, ali toliko sirovo, autentično i iz srca da ne treba da živite bez njega. Slušajte Yoga Sniffers koji zvuče kao pank bend iz 1980. godine i JEBU KEVU, ili Saint Cheatersburg sa njihovom rezurekcijom Dead Kennedys zvuka u vreme kada nam se „novi“ Dead Kennedys s pravom gade. Gomila bendova, kao, recimo Flaška Visočini zvuči kao da je ispala sa kultnih finskih hardkor kompilacija iz osamdesetih samo sa malo boljim zvukom i, pa, ovo vam je potrebno u životu, zaista:
https://punkislove.bandcamp.com/album/punk-is-love-2
Prošle nedelje nas je Horror Pain Gore Death Productions mnogo obradovao a i ove imaju sjajno izdanje u formi albuma Death is OK italijanske trojke Dukov. Ovo je, kako izdavač kaže „a dirty mix of scum Punk Rock, Grind and Noisecore“ na transverzali „Abscess, Anal Cunt, GG Allin, Impetigo, Rupture i Sore Throat“ i, to je legitimna deskripcija. Sa devet pesama u tek nešto više od deset minuta muzike i vrlo solidnim zvukom, te naslovima kao što su „Soviet Psycho“ i „I Had A Fucking Stagedive At My Cousin’s Bar Mitz Vah“, te jednom obradom GG Allina, Dukov su ovde da se zabave pa makar im bilo poslednje. Mislim, pomenuta pesma o stejdždajvingu na bar micva proslavi svirana je na melodiju Hava Nagila… Vrlo lepo:
https://hpgd.bandcamp.com/album/death-is-ok
Al Grci Konsensus odvaljuju na svom prvom izdanju, New Age Of Terror sa šest pesama koje kombinuju thrash metal oštrinu i rifčine sa grindcore nervozom i brzinom. Idealna kombinacija, naravno, ali Konsensus nisu samo našli dobar koncept nego i imaju odlične rifove, dobro uho za jednostavne a opet dovoljno bogate aranžmane da njihove kratke pesme zvuče puno i zaokruženo, plus dobru produkciju. Za jedan jedini evrić ovde dobijate puno prvoklasnog metala, a sve pravio jedan čovek. E, kako je lepo biti mlad i talentovan:
https://konsensus.bandcamp.com/album/new-age-of-terror-2
Odličan grindcore stare škole nude Sicilijanci Eraser na split Ep-ju sa Your Kid’s On Fire a koji se zove Siege By Machinery. Ovo je negde između jednostavnosti Agathoclesa i gruva Dead Infection i jasno je da je neodoljivo. Tri pesme, a moglo bi i triput toliko da se uživanje produži. Daunloud plaćate koliko želite.
https://erasergrind.bandcamp.com/album/split-w-your-kids-on-fire-siege-by-machinery
Za malo powerviolence ukusa će nam ovog prazničnog dana poslužiti britanski Nothing Clean. Ekipa iz Leicestera je album Disappointment snimila još pre dve godine, prošle godine ga miksovala i sad je tek izašao za češki Psychocontrol records. E, sad, nije ovo neko ekstraordinarno izdanje, ali jeste u pitanju vrlo korektan zvuk sa 34 kratke, brze pesme besnog nabadanja. Lesterani dobro sviraju, imaju karakter i dobar zvuk pa je u pitanju možda ne ploča za powerviolence udžbenike ali ploča koja sasvim lepo može da stoji i u poređenju sa nekim od klasika žanra. Hoću da kažem, iskrena je i jaka:
https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-091-nothing-clean-disappointment-lp
Animal Schoolbus je neodoljivo simpatični grindcore bend oca i ćerke pod pseudonimima Charlie Sad Eyes i Princess Beast i mada je jasno da je ovo u dobroj meri humoristička postavka, muzika koju duo proizvodi je sasvim korektna i karakterna. Going To Grammy’s House!? 2021 Remix je kolekcija do sada izašlih snimaka, ali remiksovana tako da sve zvuči kao jedan konzistentan album i, pa, ovo je vrlo solidno. Charlie piše vrlo pristojne, atmosferične i maštovite grindcore pesme i odlično ih svira a klinka peva fenomenalno (prvih 14 pesama je snimljeno kada je imala dve godine!!!!). Ne propustiti:
https://animalschoolbus.bandcamp.com/releases
Živi albumi danas nemaju onu težinu i unikatnost kakvu su imali kada sam ja bio klinac, ali evo, ponekada i imaju. Pig Destroyer nam donose Pornographers of Sound: Live in NYC i mada smo videli milion njihovih snimaka uživo na JuTjubu, drugo je to kad se sam Scott Hull iscima oko zvuka, miksa, i masteringa. Snimak je iz 2019. godine, te kultnog njujorškog kluba St. Vitus a 23 pesme prolaze kroz najveći deo karijere ovog važnog grindcore benda, dajući nam na neki način „konačne“ verzije ubitačnih komada kao što su Scarlet Hourglass ili Rotten Yellow ili Deathtripper, ili Jennifer, ili Gravedancer ili Cheerleader Corpses ili… Pig Destroyer nikada nisu bili kraljevi aranžiranja ali u živom kontekstu njihovo agresivno lepljenje rifova jedan za drugi ima potpuno drugu dimenziju a smeša ubitačnog zakucavanja i malo (southern) groove momenata je pozitivno impresivna. Povrh svega, ovo su zaista neljudski dobre izvedbe sa bubnjarem Adamom Jarvisom koji ima i brzinu i eksplozivnost i preciznost da prati Hullov gruv i nabadanje i sa pevačem J.R. Hayesom koji sad ladno može da se sahranjuje. Esencijalno:
https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/pornographers-of-sound-live-in-nyc
Mortuary Spawn iz Lidsa na EP-ju Spawned from the Mortuary pružaju prijemčiv, staroškolski death metal zvuk. Ovo se prodaje, makar u digitalnom obliku, za onoliko para koliko biste da sami date (ima i kaseta koja se plaća fiksno), ali to nije znak nekvaliteta. Mortuary Spawn nisu originalni ali taj neki post-Autopsy zvuk koji baštine oni dobro razumeju i prezentiraju kroz pet pesama koje imaju i sirovost i gruv i malo melodije i malo blastbitova, sve što treba. Dobro snimljeno i pravoverno.
https://mortuaryspawn.bandcamp.com/album/spawned-from-the-mortuary
I Španci Intollerance cepaju old school death metal na svom EP-ju Laments from the Dripstone Cave. Ovo je sigurno odsvirano i verno OSDM postulatima truleži, propasti i estetske primitivnosti i mada produkcijski ne pričamo o nekom skupom snimku, Intollerance imaju taman dovoljno dobar miks da zvuče prijanto za uho i da njihovi generički ali udobni rifovi i aranžmani čoveka uljuljkaju u osećaj smirenosti i blaženstva:
https://intolerancedhr.bandcamp.com/album/laments-from-the-dripstone-cave
Za old school death metal triptih dobro dođu Rimljani Helslave koji su, istina je, počeli kao melodičniji death metal sastav, ali drugi album, From the Sulphur Depths čuva melodičnost tek toliko da malo oplemeni teške, abrazivne rifove i mračnu atmosferu. Helslave ovde zvuče prilično skandinavski, što nije naročito iznenađenje ako znamo da je ovo miksovao i masterovao Dan Swanö, ali ne bi to zvučalo tako solidno da Helslave nisu izbrusili songrajting do visoke oštrine, nudeći masu memorabilnih rifova i efektnih, ma koliko suštinski jednostavnih, organskih aranžmana. Odličan album:
https://helslave.bandcamp.com/album/from-the-sulphur-depths
Britanski Plague of Machines dobro treska na svom prvom demo snimku. Demo 2021 nudi četiri pesme industrijalizovanog death metal zvuka ili odeathmetaljenog industrial metala – u svakom slučaju, ovo je death vokal, plus puno mračnih rifova sa ritam mašinom i lošim stavom. Fino je na jedan vrlo andegraund, mid-fi način i ima dosta kul rifova ako uspete da ih čujete. Sami birate cenu:
https://plagueofmachines.bandcamp.com/album/demo-2021
Pretpostaviću da u njemačkom bendu Hunting the Heritage svira neko naš jer mu se prvi album zvao „Proklet“. No, drugi album se odaziva na Catastrophic Dawn i meni je ovaj pomalo „kućni“ black death metal simpatičan. Hoću da kažem sve to zvuči blago amaterski, pogotovo na nivou samog zvuka (bubnjeva itd.), ali je ekspresivno i ima ideja (orkestracije!!) i možda nije te ideje u punom smislu realizovalo, ali ima šmeka, vredi da se odvoji uvo:
https://hunting-the-heritage.bandcamp.com/album/catastrophic-dawn
The Final March je kompilacija svih snimaka benda Massive Retaliation iz Nju Džersija između 2014. i 2020. godine i ako volite umrljan, lo-fi ali vrlo ubeđen, vrlo andergraund black-death metal, ovo je za vas. Massive Retaliation se ne lože da budu zvezde čak ni u andergraund okvirima, ali vole grdne rifove, brz tempo i neljudske vokale i meni je teško da ih ne volim.
https://massiveretaliation.bandcamp.com/album/the-final-march
Rusi Slice of Sorrow u principu sviraju melodični death metal, ali i sami napominju da im je drugi album, Egothrone vrlo „diverse“ pa se ovde da čuti raznih metal elemenata, od heavy i thrash ideja, pa do melodičnih, himničnih momenata. Ima to sve dosta šmeka, mada me produkcija albuma apsolutno odbija. Gitare su još pomozi bože, ali vokal i pogotovo bubanj su toliko lišeni dinamike da je meni ovo maltene neslušljivo.
https://sliceofsorrow.bandcamp.com/album/egothrone
Kad smo već kod melodičnog death metala – francuski Akiavel se men, naravno, ne dopadaju, ali verujem da njihov drugi album, Væ Victis može da nađe svoju publiku. Zašt mi se ne dopada? Pa, ovo je kao Arch Enemy za publiku sa jeftinijim ulaznicama, a ja, da bude jasno, i Arch Enemy smatram dosta lošom idejom. Akiavel imaju tu pozu – tri ozbiljna muškarca u srednjim godinama i skupim odelima i jedna fatalna gotik cura koja u mikrofon bljuje vatru – ali nemaju pesme, ovo je sve izaranžirano mehanički i bez duše, kao da je aranžmane pisao softver ali u demo verziji jer je bendu bilo skupo da plati ceo paket. Zašto ipak mislim da ovo može da nađe publiku? Pa, produkcija je, uprkos brutalnom odsustvu ikakve dinamike u masteru, generalno dobra, ima dobrih rifova na albumu i pevačica Aurélie Gérard razara, pa ako je to dovoljno, poslušajte:
https://akiavel.bandcamp.com/album/v-victis
Argentinci Craft Sword su mnogo simpatični sa svojom verzijom ’80s metala koja je žestoka, negde između ranih thrash bendova i melodičnije ponude na transverzali W.A.S.P., Manowar i, šta ja znam, Onslaught? Ove četiri pesme na EP-ju The Furious The Savage The Wild su epske, energične i odlično odsvirane a nešto tanja produkcija zapravo svemu daje patinu koja sugeriše još veću autentičnost u izrazu. Odlično.
Francuski kraljevi progresivnijeg metala, Gojira dobrih šest godina nisu snimili novi album, ali post se završio i to baš na Veliki Petak! Fortitude je sedmi album znamenite ekipe i Gojira sada već vrlo ubedljivo sviraju nešto što ima jako naglašenu radio-friendly groove dimenziju i gde je progresivna komponenta više u pozadini, da bi se sačuvao karakter benda. Da se razumemo, bez obzira što su rani radovi imali prominentniji death metal miris, Gojirin stil nikada i nije bio utemeljen na nekakvoj naglašenoj hermetičnosti i otuđivanju slušalaca pa je Fortitude tek nešto skuplje producirana, mejnstrimskije zvučeća realizacija manje-više istih ideja koje bend baštini već dve decenije. Ima ovde vrlo dobrih momenata a ima i, među jedanaest komada na albumu, i sasvim srednjaške „prog“ svirke koja uđe na jedno uvo i izađe na drugo. Čini se da je sa prošlom albumom, Magma, bend našao taj balans između progresivnije metal svirke i glavnom toku bližeg rada i Fortitude je jasan naredni korak u istom smeru:
The Valley Ritual iz Orlanda u Floridi sebe zovu i progresivnim metal bendom i nekakvim stoner metal bendom, ali novi EP, Luminara I je naprosto brz, zabavan, melodični death metal koji bih preporučio ljubiteljima The Black Dahlia Murder i metalcore publici koja voli da njihov stil malo više okrene u death stranu. The Valley Ritual su vrlo dobri i ubedljivi na ovoj ploči sa tri podugačke ali lepe pesme koje su čak i mene, gadnog hejtera, prilično osvojile:
https://valleyritual.bandcamp.com/album/luminara-i
Nisam do sada slušao bend Basilica iz Severne Karoline, ali ove godine im je izašao prvi album koji se na Bandcampu ne da čuti u celosti, no, novo izdanje, živi album Basilica Live je veoma koljačka ploča. Sludge/ metalcore kombinacija koju ovaj bend provlači je u ovom slučaju ekstremno agresivna, mračna i enormno HEAVY pa valja prepoznati da bend uživo zvuči impresivno i poslušati ovaj album sa pripremljenim paketom za prvu pomoć:
https://basilicahairslam.bandcamp.com/album/basilica-live
I bristolski The Malefic Grip drmaju gadan sludge metal i njihov debi album, Yesterday’s Problems, Today! zvuči simpatično – besno, ali i zarazno, sa pesmama koje se zovu Incel Jesus ili Piss Hassle. Ovo je sve poluamaterski rad, da ne bude zabune, sa ritam mašinom i nesvetom količinom distorzije ali bend uspeva da zazvuči taman prljavo i leftfield kako treba:
https://themaleficgrip.bandcamp.com/album/yesterdays-problems-today
U principu slabo divanom alternativne metal bendove ali londonski Them Bloody Kids zvuče odlično na albumu Radical Animals. Ovo je maštovito, energično i sa pesmama koje se značajno razlikuju međusobno, kombinujući metal i pank na način koji je istovremeno prijemčiv i gotovo „mejnstrim“ a opet i prilično inteligentan i intrigantan. Zanimljivi likovi:
https://thembloodykids.bandcamp.com/album/radical-animals
Danci Steelbourne su vrlo simpatični na albumu A Tale As Old As Time, pružajući jedan epski, propisno raspevan heavy metal ali sa nešto progresivnijim, naprednijim aranžmanima. Ovo dakle nije puka NWOBHM re-interpretacija – iako se veliki deo zvuka zasniva na njegovim tropima – već smislena evolucija uvođenjem složenijih aranžmana i simpatičnih dimenzija epike i bajkovitosti. Lepo:
https://steelbourne.bandcamp.com/releases
Poljski Ironbound se VEOMA lože na Iron Maiden iz, recimo, perioda 1986-1988. godine. Što nije rđavo jer se radi o jako dobrom periodu. Prvi album poljskog kvinteta iskusnih muzičara, The Lightbringer, dakle, donosi odličan NWOBTHM zvuk sa blagim progresivnim ekskurzijama. Kod Mejdna je ta progresivistička težnja prevashodno značila proširivanje aranžmana kroz postepenu razradu melodičnih tema i Ironbound rade praktično isto, a imaju i dobru osnovu u tvrdom, upečatljivom heavy metalu koji perfektno meša „riftastičnost“ i melodičnu himničnost koju povezujemo sa klasičnim Mejdnom. Album je produciran veoma dobro, a bend na svakoj poziciji ima odlične muzičare, zaključno sa pevačem Łukaszom Krauzeom koji, ako i dalje pričamo u Iron Maiden terminima, najviđe podseća na Blazea, ali sa nešto više energije u izvedbi. Sve u svemu, sjajan debi za momčad iz Rybnika i obavezno slušanje za sve klasične metalce među nama:
https://ironboundpl.bandcamp.com/album/the-lightbringer
Nizozemci Vortex postoje još od kraja sedamdesetih i mada nisu bili ujednačeno diskografski aktivni – većina muzike im je izašla u ovom stoleću – ipak je impresivno videti da i dalje svriaju. Horrible Dolls je singl sa dve pesme od ojih je jedna živi snimak od pre dve godine koji je previše lo-fi da bi se mnogo slušao, mada je u pitanju solidna NWOBHM pesma. Naslovna numera je nova, studijska, dobro odsvirana i predstavlja solidan NWOBHM sa dosta kičastom estetikom ali i sa dosta srca. Ko voli, mora da čuje:
https://vortex15.bandcamp.com/album/horrible-dolls-2021
Finci Bloody Hell nazvali su svoj drugi album The Bloodening što je simpatična estetika, pa sam rado poslušao materijal koji je energičniji heavy metal negde na tragu novijih Judas Priest i nekakvih proto thrash formula. Time hoću da kažem da je ovo surovo, rifaški i energično (sliušajte ubitačnu Hangover Rider koja album otvara), ali i da voli melodije i himničnost. Dvanaest pesama je previše za album koji ima ovako bučan master (mada su mu na Angry Metal Guy izmerili DR osam iako mojim ušima zvuči kao da je najviše 5, ali možda je to Youtube kompresija…) ali Bloody Hell pišu dobre rifove i dopadljive heavy metal pesme koje mi je teško da ne slušam uz osmeh:
Kolumbijski trio Steel Hammer svira vrlo dopadljiv heavy metal na EP-ju Forged in Hell. Jaki rifovi, razigran bas, visok tempo, vrištav voka, plus horsko pripevavanje iz drugog plana – sve mi se dopada. Steel Hammer nemaju ni preskupu produkciju ni sad nešto mnogo originalnosti ali imaju dobre pesme i puno srca i teško je ovo ne voleti:
Drugi album austrijskih Küenring zove se Neon Nights, mada bend zvuči više kao, hmm, Scorpions nego kao Black Sabbath. Mislim, ne zvuče ni kao jedni ni kao drugi, ali pevač (i basista) Stefan Gutenthaler ima donekle sličnu boju glasa kao Klaus Meine a muzika jeste nekakav staromodniji ali pošteno i srčano odrađeni heavy metal koji ne bi zvučao neobično polovinom osamdesetih., smeštajući se negde između radio-friendly produkcije i nešto srčanije andergraund ponude. Mutniji zvuk zapravo daje više autentičnosti Neon Nightsu i ja sam zadovoljan:
https://kuenring.bandcamp.com/album/neon-nights
Kuku, švedski heavy metalci Axewitch se vraćaju posle doslovno 35 godina novim albumom i Out of the Ashes into the Fire zvuči kao da ni jedna godina nije prošla. Osim produkcijski – album ima moderan i prilično kvalitetan zvuk – ovo je metal koji nastavlja tačno tamo gde je stao na polovini osamdesetih godina prošlog veka i pruža izvrsnu partiju na potezu, recimo, Saxon-Accept-Judas Priest. Axewitch su vrlo solidni i izvođački i kompozitorski i mada im je muzika nominalno retro, a oni imaju mnogo godina, svirka je ubedljiva i bez nostalgičarskih klopki. Dvanaest pesama je mnogo, ali pošto ljudi nisu snimali tri i po decenije, i to se može razumeti. Vrlo dobro izdanje uobičajeno fantastičnog Pure Steel Records:
https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/out-of-the-ashes-into-the-fire
Da se ne misli da ne volim power metal: za kraj imamo italijanske power metalce Frozen Crown koji su izbacili vrlo solidan treći album, Winterbane. Ovo je napadački i nabadački power metal visokog tempa, dobrih rifova i epskih, cheesy melodija, tako da ima sve što je potrebno da se uživa bez krivice. Volim bendove koji shataju da je bitno imati dobre, pamtljive teme i da pesme budu aranžirane oko njih umesto da se na već neupečatljivu osnovu kači gomila ukrasa. Federico Mondelli ima osećaj za komponovanje i aranžiranje a i odsvirao je praktično sve instrumente na ovom albumu – ostatak instrumentalista je ušao u bend nakon snimanja – što govori u prilog kvalitetne vizije ovog čoveka. Naravno, pevačica Giada „Jade“ Etro je važan element formule sa svojim kvalitetnim, upečatljivim izvedbama i ukusnim multitrekovanjem. Vrlo lepo, sa sve odličnom Priestovom obradom (Night Crawler), velike preporuke:
https://frozencrown.bandcamp.com/album/winterbane
