Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 1-05-2021

E, pa da se prekrstimo i setimo da je danas praznik rada, preciznije radnika, i dalje jedine klase na ovom svetu koja istinski prozvodi vrednost bez koje ne bismo mogli da živimo. A mi je tretiramo kako je tretiramo. Rasplakao bih se ali izašao je novi, živi album Pig Destroyer i… čekajte, pa i od njega mi se plače. A izašao i novi album Gojire… Dobro, poslušajmo šta smo imali:

Krenimo blek metalom, i to sa crnog kontinenta. Egipatski simfonički blek metal duo Osiris posle više od dve decenije rada dobacio je do prvog albuma i  mada njihova svirka nije nužno namenjena baš meni, svakako treba pohvaliti bogatstvo aranžmana i produkcije. Isfet i Scott na albumu Meanders a Soul​.​.​. nude vrlo tvrdo produciran, i jako disciplinovano odsviran melodični blek metal sa elementima bliskoistočnih harmonija i aranžmanima koji podrazumevaju simfonijske slojeve između energičnih gitara. Tematski orijentisani na istoriju i mitologiju, momci iz Osirisa svakako izlaze u susret svojoj publici materijalom koji je više nego ubedljiv i ambiciozno, a sigurno, aranžiran:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat325-osiris-meanders-a-soul-2021

Brazilski jednočlani Nöldr je baš onako „pravi“ jednočlani blek metal bend, sav u sirovoj emociji i ekspresiji, bez previše komplikacija u aranžmanima. No, s obzirom da je 90% ovakve muzike na internetu neslušljivo, Lord Deathlaff mora da dobije komplimente za tehničku korektnost debi EP-ja Misanthropic Forest koji se sastoji od šest podugačkih, sasvim solidnih pesama u kojima je određena monotonost deo estetike a ne znak muzičkog neiskustva.

https://noldrofficial.bandcamp.com/album/misanthropic-forest

Dosta pristojan prvi album za poljski jednočlani projekat Aeon of Eternal. Ovo je, u skladu sa visokim standardima poljske blek metal scene, vrlo kvalitetna i dobro producirana ploča, na sasvim drugoj planeti od prosečnog one man black metal sastava na kakve nalećete u prolazu, a muzički The Wanderer nudi melanholičnu muziku koja ima i shoegazerski, atmosferični identitet ali i nabadačkiju blek metal svirku:

https://aeonofeternal.bandcamp.com/album/the-wanderer

Argentinski Nag Witralen je jednočlani projekat koji, uprkos nekim boljkama tipičnim za jednočlane blek metal bendove – dugačke pesme koje prosto vrište da budu malko editovane – demonstrira vrlo visok kvalitet na albumu jednako naslovljenom Nag Witralen. Ovo jeste muzika koja treba da bude malo monotona, pa su ujednačen ton, dinamika i puno ponavljanja naprosto gradivni elementi estetike, ali momak koji ovo pravi ima uho za rif i dramu i odlično svira, pa sve to svakako vredi čuti:

https://nagwitralen.bandcamp.com/album/nag-witralen

Rumuni Genune imaju samo četiri pesme na svom drugom albumu, Inert & Unerring, ali one, bogami, traju. Opet, ovo je ploča jedva nešto duža od pola sata pa to trajanje nije nerazumno razvučeno. Za post-blek metal stil koji Genune provlače, pričamo o sasvim korektnim kompozicijama punim atmosfera i emocija, a opet disciplinovano odsviranim i solidno produciranim. I tematski je ovo zanimljivo, sa, recimo, poslednjom pesmom koja se bavi brigama istočnoevropskih građana u ovom osetljivom povijesnom trenutku u kome živimo (a nije u pitanju nekakva ksenofobna tirada o „migrantima“, naprotiv). Vredi poslušati:

https://genune.bandcamp.com/album/inert-unerring

https://loudragemusic.bandcamp.com/album/genune-inert-unerring

Supersimpatične dve pesme melodičnog, malo i narodnjačkog, ali oštrog i brzog blek metala na snimku Promo budimpeštanskog Lidérc. Slutim da je ovo jednočlani projekat i svakako ovaj demo zvuči jednostavno i jeftino producirano, ali pesme su užasno solidne sa pamtljivim, upečatjivim melodijama i robusnom izvedbom.

https://liderc-music.bandcamp.com/album/promo

Asunojokei (aka明日の叙景) je japanski post-blek metal bend iz Tokija i Wishes je zapadnjačka verzija EP-ja koji je izašao pod naslovomすべてか弱い願いu Japanu Decembra prošle godine. Ovo je, očekivano, vrlo emotivno i melodično, čak prozračno i popi, ali za moj ukus sa više nego dovoljno krljanja i energije između nežnih razlaganja i emotivnog šapata. Posebno mi se sviđa produkcija koja zvuči mnogo prirodnije i intimnije od inače često prenapakovanih post-blek ploča koje čujem u prolazu. Lepo:

https://dogknightsproductions.bandcamp.com/album/dk151-asunojokei-wishes-mlp

Ne ložim se mnogo na no-fi blek metal, ali kanadski jednočlani Illicit Contempt me je šarmirao svojim totalno garažnim senzibilitetom. Njegov debi album  (demo?), Illicit Contempt je praktično pank, samo je istovremeno blek metal. Sirovo, energično, baš onako ljudski a ima i lep omot. Lepo je:

https://illicitcontempt.bandcamp.com/album/illicit-contempt-2

Tu su i meksički Scumdogs koji mešaju sirovi blek metal sa d-beat pankom (a na Metal Archivesu se vode kao grindcore…) i njihov ovogodišnji EP, Futuro Es La Guerra ima četiri pesme ne naročito skupo producirane ali poletne, zdravo ružne muzike. Jednostavnost, ali energičnost i uverljivost su aduti ove tročlane ekipe koja sa lakoćom prelazi zamišljene granice između panka i metala:

https://whoreandcuntrecords.bandcamp.com/album/futuro-es-la-guerra

Takođe meksički Astral Evocation ima vrlo solidan prvi album, Mantra Obscura sa devet mišićavih, brzih blek metal pesama mračne, okultne atmosfere i energične svirke. Ovo je savremen blek metal, ali zapravo bez melodične/ melanholične dimenzije koja se u naše vreme nametnula kao sastavni deo ove muzike. Astral Evocation imaju i melodije, naravno, ali muzika je sklonija disonantnim zvukovima i tamnom štimungu. Vrlo tehnički pristojno, vrlo energično, odličan debi:

https://astralevocation.bandcamp.com/album/mantra-obscura

Norveški Nattverd stiže sa trećim albumom, Vandring i ovo je vrlo epski ali i vrlo momački odsvirano. Meni se, sećamo se, i prethodni album dopadao, pa sam i ovde bio korektno uslužen energičnim, autentičnim zvukom i svirkom. Nisam superljubitelj napucanog masteringa koji ovu i inače bučnu muziku pretvara u još bučniji izazov za uši ali ekipa makar piše upečatljive, epske pesme sa dosta melodije i atmosfere ali sa izraženim borilačkim šmekom. Poslušati:

https://osmoseproductions.bandcamp.com/album/vandring

Ereshkigal sebe taguju kao „true Mexican black metal“ a kako sviraju od polovine devedesetih, to ima dosta utemljenja. Novi EP, Mortem je simpatičan mada možda isuviše „atmosferičan“ za moj ukus ali svakako pun karaktera i raznih nesvetih melodija. Tri pesme i puno zlovolje:

https://ereshkigalmex.bandcamp.com/album/mortem

Gloomy Grim je, na moje iznenađenje, pravo ime za pravi bend. Ovi Finci sviraju od polovine devedesetih i Agathonomicon je sedmi album i, znate šta, dobar je! Ovo je bučan, distorziran blek metal srednjijeg tempa sa low-key simfonijskim dodacima u aranžiranju i nešto mi je lepo legao. Sirovost i jednostavnost ove muzike se zapravo sjajno uklapa sa orkestracijama koje joj samo dodaju dimenziju cheesa i nisu „glavni“ element muzike. Vrlo zabavan album:

https://gloomygrim.bandcamp.com/album/agathonomicon

„Kosmički blek metal“ je obično šifra za „mnogo disonance i aranžmani koji deluju kao da su pravljeni na esidu“. Australijski Plasmodium zvuče BAŠ tako na svom drugom albumu Towers of Silence i to mislim u najboljoj mogućoj konotaciji. Ovo je avangardna, atmosferična muzika koja verovatno ni sama ne zna kuda ide a slušaocu će baciti samo najminimalniju količinu udica da se ne izgubi. Amorfno, ali ne i neusmereno, često atonalno ali opet sa atmosferom, daleko od toga da se drži ikakvog žanra ali sa dovoljno black/ death metal elemenata da ne bude puka „eksperimentalna“ muzika, ovo od mene dobija solidnu preporuku za najmanje jedno slušanje:

https://plasmodiumdeath.bandcamp.com/album/towers-of-silence-cosmic-black-death-metal

Ifrinn je škotska reč za pakao a i ime jednočlanog benda koji dolazi odande i na prvom EP-ju, Caledonian Black Magick RAZBIJA. Ako ste od Škota naučili da očekujete hipnotički, folkom ofarbani a opet sirovi blek metal, Iffrin nema mnogo folk detalja, i siroviji je, ali, da, to je tu negde, slična priča. Ovaj EP ima tri pesme u skoro 25 minuta i vrlo je ekspresivan, vrlo ličan i moćan. Odličan, očajnički vokal, i vrlo dobra produkcija.

https://ifrinnscotland.bandcamp.com/album/caledonian-black-magick

Inferno je, dalje, ime za pakao na Latinskom, a i ime češkog benda koji svira još od polovine devedesetih. Njihov osmi album, Paradeigma (Phosphenes of Aphotic Eternity) je vrlo hipnotičan, sa mutnim zvukom ali vrlo ozbiljnom svirkom koja atmosferični, satanistički metal proizvodi uz maksimum efekta i minimum nekakve ispozirane meditativnosti. Ovo su naprosto mračne, konceptualno jednostavne pesme koje obaraju s nogu izvođenjem što plasira zaista uznemirujuće zvučne slike i atmosfere. Nije za najmlađe, što bi se reklo, ali je odlično:

https://pureinferno.bandcamp.com/album/paradeigma-phosphenes-of-aphotic-eternity

Disfellowship je bizarna teksaška postava koja meša blek metal sa psihodeličnim rokom ali i shoegazepop-izrazom u pesmama koje su pune gorkoslatkih melodija i klavijatura. U principu, vokali i opšta hermetičnost zvuka su jedine „stvarno“ black metal komponente, ali meni je ova salata – eponimni album – zapravo zanimljiva, sa pesmama koje u monotonosti uspevaju da pronađu hipnotičnost, ali vole i dobar gruv:

https://disfellowship.bandcamp.com/album/disfellowship

Nisam fan ni gotskog ni simfonijskog blek metala ali treba pohvaliti ovo što radi mlada Solunka Maria BRKC u jednočlanom projektu Moonscar. Prvi album, Blood Moon nije sad nekakvo POTPUNO OTKROVENJE ali uspeva da spoji epiku i monumentalnost simfonijske gotike sa svedenim, fokusiranim aranžmanima koji muzici daju korektnu, ličnu, ekspresivnu crtu. Vredi da se čuje:

https://moonscargr.bandcamp.com/album/blood-moon

Brazilski Pralaya imaju neljudski dugačke pesme na EP-ju Katabasis – Descida ao Abismo Interior Retificando a Amorfa Chama da Dissolução. Mislim, već se iz naslova vidi da postoji problem sa, jelte, dužinom. Tri pesme u skoro pola sata je, da prostite, mnogo, ali kad se to apstrahuje, ovo zvuči dobro i nekako simpatično sa ekspresivnim, snažnim izrazom kome samo treba malo editovanja. Inače su melodije dobre, pevanje simpatično, ritam jak:

https://pralayabm.bandcamp.com/album/katabasis-descida-ao-abismo-interior-retificando-a-amorfa-chama-da-dissolu-o-2

Ninkharsag su Britanci i sa svojim drugim albumom, The Dread March of Solemn Gods, manje-više potvrđuju moj standardni stav o britanskom blek metalu. Ovo je vrlo korektno urađeno na tehničkom planu i ima dobar zvuk i energične izvedbe, ali me ne oduševljava samim pesmaama. Daleko od toga da su Ninkharsag ikako loši, naprotiv, vrlo su dobri u ovome što rade, i ovo se u dozi od dve-tri pesme vrlo rado posluša. No, album ima devet pesama u nešto više od 40 minuta i mada ovo nikako nije nekakav ekstravagantan format, Ninkharsag naprosto nemaju dovoljno svežine da meni zadrže pažnju svo to vreme. Album se u dobroj meri oslanja na skandinavske predloške iz devedesetih i sa početka ovog veka i to je meni, jasno, vrlo drag zvuk, ali Ninkharsag mi nekako nikada ne dostižu nivo ekscesa i energije koje vezujem za Watain i slične postave. No, vredi da se čuje ako volite energičan a opet melodičan, dobro produciran blek metal:

https://ninkharsag.bandcamp.com/album/the-dread-march-of-solemn-gods

Francuski duo Hanternoz na svom drugom albumu (snimljenom punih trinaest godina posle prvog) nude supersimpatičan, raspevan keltski folk ukršten sa blek metalom. Ovo je energično i sirovo ali se oslanja na melodičnost i himničnost folk tema koje se rabe i, ako problema mora biti, oni su u ekstremnoj dužini pesama i albuma koji kuca više od 63 minuta. No ako količina ideja i nije dovoljna da POTPUNO opravda ovoliko trajanje, Hanternoz bez sumnje pružaju đavolski dobar pokušaj:

https://hanternoz.bandcamp.com/album/au-fleuve-de-loire

Mikko Aspa iz Deathspell Omega ima novi album svog dugovečnog solo projekta Clandestine Blaze. Secrets of Laceration je lepo ime za finski blek metal album, nema tu zbora, ali moram priznati da mi sama muzika na kraju zvuči prilično „by numbers“. Naravno, svi elementi koje volim su tu, hladnoća, agresivnost, sirovost i jedna fokusiranost na viziju ali mi muzika deluje prilčično mehanički sklopljena – iako izvedena vrlo ubedljivo – a i produkcija je malo hermetična za moj ukus. No, ovo je već jedanaesti album ovog projekta za više od dve decenije, pa je malo i za očekivati da krene ponavljanje. U svakom slučaju korektno:

Rimljani Dyrnwyn na svom drugom albumu, Il culto del fuoco podcrtavaju svoja interesovanja za folk prominentnim korišćenjem drvenih, tradicionalnih instrumenata kao što su keltska harfa i razne vrste frule. Nešto od toga je, jasno, sintetizovano, nešto nije, ali muzika se u punoj meri oslanja na međuigru narodnjačkih melodija sviranih na ovim instrumentima i jakih gitara. Ima ovde puno kiča, naravno, ali je u celini Il culto del fuoco prijatna, prijemčiva ploča žestoke muzike i nežnih narodnjačkih tema:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/il-culto-del-fuoco

Švajcarski Ungfell mi je bio vrlo prijatan i na prošlom albumu, pa ću sa zadovoljstvom reći da je ovaj projekat sa rotirajućom postavom, centriran na multininstrumentalistu Menetekela, na svom trećem albumu, Es grauet još bolji. Ovo je i dalje vrlo raznovrstan blek metal sa puno folklornih motiva ali i jednom izrazito teatralnom dimenzijom koja se ne iscrpljuje u prostoj povišenoj (melo)dramatici već naglašava narativnu crtu muzike i kroz lepe, pamtljive teme i interesantno sekvenciran album, proizvodi jedan „zvučni film“, ili, tačnije, pozorišnu predstavu koje vredi ispratiti:

https://ungfell.bandcamp.com/album/es-grauet

Norvežani Vreid – nastali početkom veka od Windir nakon smrti frontmena Valfara – na svom već devetom albumu, Wild North West pružaju prilično intrigantan koncept i raznovrsnu muziku. Koncept, pošto je ovo konceptualni album, se bavi „ratom, strahom, izdajom, gubitkom, anksioznošću i ludilom, koristeći intrigantne tekstove koji se bave ljudskom prirodom“, što je sasvim na nivou onog što očekujemo od norveškog blek metal benda sa ovolikom kilometražom, no muzika je ono zaista intrigantno ovde, sa sjajnom kombinacijom između psihodeličnog, epskog roka, propisnog, mada „mekšeg“ blek metala, te folk/ vikinških motiva. Album ima dosta topao zvuk – sa dosta dinamike, čak, mada je to moglo i ekstremnije – a pesme su legitimno nadahnuto pisane, sa čestim umicanjem predvidivim formulama i puno dobrih tema koje ostaju sa slušaocem nakon što muzika stane. Jako melodično, ali dostojanstveno, mistično ali komunikativno, ovo je kako ja zamišljam da blek metal može da sazreva a da se ne odrekne svojih karakterističnih oruđa. Vrlo dobro:

https://vreidsom.bandcamp.com/album/wild-north-west

Idemo sada na doom, stoner, psihodeliju i sve te lepe spore stvari. Prvi album finskog dua Desolate Realm, takođe naslovljen Desolate Realm me nije oborio s nogu, ali momci svakako znaju da sviraju. Njihova kombinacija doom i heavy metal pristupa materijalizuje se kroz osam pesama mišićave svirke ali i osećajnijeg, melodičnijeg a opet „mračnog“ pevanja i tema. To što je sve to nekako ni tamo ni vamo mi možda smeta više nego što bi trebalo jer neko normalan uopšte neće razmišljati da ovo možda treba da bude sporije ili možda još više cheesy nego će naprosto uživati u solidnim rifovima, upečatljivim melodijama itd. Lep, dinamičan master mi se svakako dopada:

https://desolaterealm.bandcamp.com/album/desolate-realm

Bog Mönster iz Melburna su glasni i superteški na EP-ju Hell is Full, valjajući korz dvadesetak minuta četiri moćne doom metal pesme pretećih atmosfera i abrazivnih tekstura. Dobri rifovi, brutalno pevanje i zvuk koji zvuči jako opresivno – ovo nikako nije muzika za opuštanje i žurke ali prave metalce će raditi iz sve snage. Moćno! Plus sami birate cenu za daunloud:

https://bogmonster.bandcamp.com/album/hell-is-full

Doom koji sviraju Rumuni Olympus Mons nije po mom ukusu, ali za album Healer su uspešno regrutovali Aarona Stainthorpea da im recituje na nekoliko pesama pa pretpostavljam da će biti zanimljivi publici My Dying Bride i sličnih gotskih i romantičnih projekata. I ja u principu volim My Dying Bride pa nije da su mi Olympus Mons sad kao nešto odbojni. Samo mi je njihov spori, tužni doom možda premelodramatičan i nema preterano mnogo osobenih karakteristika, ali da je tehnički kvalitetan – jeste. Poslušajte:

https://olympusmons-doommetal.bandcamp.com/album/healer

Oryx iz Denvera na svom albumu, Lamenting A Dead World, gaze iz sve snage. Njihov mračni sludge-doom ovde dolazi u jako komprimovanom, tvrdom zvuku, ali muzika ima fin gruv i mesta za melodičnije, emotivnije momente između brutalnog nabadanja pa sam bio prilično zadovoljan albumom koji je težak za uši ali ne neprijatan za dušu pored sve tučnjave. Oryx uspešno kombinuju agresivnost sludge muzike sa emotivnošću i melanholijom doom metala za paket koji je uzbudljiv i konfrontativan a opet umirujuć i prijateljski:

https://oryx.bandcamp.com/album/lamenting-a-dead-world

Posle škotske, na red je došao Kolorado. Doomed & Stoned in Colorado je najnovija kompilacija vrednog doom/ stoner rock kolektiva koji neumorno iskopava bendove za koje niste čuli na različitim lokacijama u svetu i pruža vam mogućnost da dobijete presek čitavih scena po ceni koju sami odredite. I ovaj album ima 50 bendova, iz, jelte, Kolorada, i ogroman raspon tumačenja doom i stoner predložaka. 909, recimo, koji album otvaraju, sviraju praktično grindcore verziju doom muzike, a odmah iza njih idu Abrams sa southern groove uvodom. Neki favoriti ovde su Burial Rites sa lepljivim sludge doomom, zatim još jedan grindcore bend koji uspeva da nađe sponu sa doomom. Crotalus, pa moćni hardrokeri, Falcon Haptics. Ako ne pratite rad Doomed & Stoned na velikom ste gubitku:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-colorado

Cometa Negra je sjajno ime za bend a ovaj njujorški duo na istoimenom, er, materijalu sira dopadljiv, garažni, psihodelični, recimo stoner-noise-rock. Da li je ovo album, EP ili demo je jednako lako reći kao i postaviti ovaj bend u čvrstu žanrovsku fioku pošto Cometa Negra tresu vrlo pankerski ali imaju zvuk koji je bliži psihodeličnom metalu pa je najbolje ne pokušavati i samo uživati u ovoj lo-fi proslavi buke i negativnosti. Kaseta je osam dolara, ali se daunloud daje po ceni koju sami odredite i Cometa Negra, svojom autentičnošću makar, zaslužuju da im se posveti malo pažnje. A i druga pesma im se zove „Tito“!

https://cometanegra.bandcamp.com/album/cometa-negra

Floriđani Miasma Theory su vrlo simpatični na svom istoimenom debi albumu koji nudi raskošniji, melodičniji doom metal od proseka, malo ga mešajući sa NWOBHM matricom i proizvodeći dopadljive, blago cheesy ali pravoverno svirane pesme. One su dosta dugačke, kako je u doomu i standard ali su dinamične, pogotovo sa veoma dinamičnim masteringom koji muzici daje jedan pomalo sirov kvalitet uz prilično jeftin miks koji bend ima. Ali nekako ta skoro garažna produkcija i razigrana svirka svemu daju jednu simpatičnu, autentičnu notu i pošto su pesme lepo napisane, ne mogu da se žalim. Voleo bih da inače vrlo solidna (i vizuelno veoma upečatljiva) latvijska pevačica Māra Lisenko ima malo bolje mesto u miksu, naravno, ali dobro, ima vremena do narednog albuma. Do tada, ovaj prvi projekat benda (koji se, da bude jasno, u verziji osnovnog trija zove Northern Crown i dopali su nam se prošle godine) ostavlja prilično povoljan utisak i, zatvarajući se uspelom obradom Candlemassa, vredi da se posluša:

https://miasmatheoryband.com/album/miasma-theory

Ah, novi singl sjajnih Italijana Black Spell? Može, dajte! Walpurgis Night se prodaje po ceni koju sami dortedite a nudi lo fi ali vrlo kinematičnu naslovnu pesmu hororičnog, psihodeličnog doom roka koji je sav u iskrivljenim solažama i efektima. Sjajno. Na drugoj strani je obrada Electric Wizardove Doom Mantia, i, prosto je, sa ovim ne možete pogrešiti:

https://blackspell1.bandcamp.com/album/walpurgis-night

Španski Se Permiten Submarinos na svom drugom albumu, a koji se zove isto kao i bend, meša flamenko i psihodelični stoner rok. Kombinacija nije izvedena baš „organski“ pesmama koje su „čist“ stoner i „čist“ flamenko, plus bend ima neuredan, maltene garažni zvuk. No, ovo ima dosta dobrih ideja i zanimljivih psihodeličnih ekskurzija da zavredi slušanje:

https://sepermitensubmarinos.bandcamp.com/album/se-permiten-submarinos

Već smo više puta pričali sve najpozitivnije o švedkom sludge-doom metal sastavu Domkraft, pa evo sada i da kažemo da im je treći album, Seeds, jako dobar. Ovo je ponovo teška, rifaška, ali zrela muzika koja ne ume da se zadovolji prostim ponavljanjem doom klišea, mada dobro razume i pametno koristi mnoge uobičajene doom elemente. No, pored kanonade rifova i neumoljivih udaraca bubnja, Domkraft uspevaju da svojim pesmama daju dodatne dimenzije, delom kroz pevanje odličnog basiste Martina Wegelanda, delom kroz vešto aranžiranje kompozicija da se jednostavne teme razviju u nešto sasvim epski. Slušajte Wegelandove napeve u Perpetuator, recimo – tako jednostavno a tako moćno. Ili slušajte gitarsku bakljadu u prvom minutu Into Orbit posle koje Wegeland zaista izbacuje celu grupu u orbitu. Album ima vrlo težak, glasan zvuk i to malo ume da umori uši, sa sve podugačkim pesmama, ali kvalitet je ovde toliko visok da ne mogu da kažem bilo šta drugo do da je Seeds praktično remek-delo:

https://domkraft.bandcamp.com/album/seeds

Electric Yawn, jednočlani psihodelični instrumentalni projekat iz Sidneja nastavlja da izbacuje ploče velikom frekvencijom, pa je ono što čujemo na novom albumu, Dopamine Farm praktično zvuk čoveka koji uči na poslu. U odnosu na prethodni album, koji sam pohvalio pre nekoliko meseci i rekao da ima još dosta prostora za rast i razvoj, Dopamine Farm je zrelija, sigurnija kolekcija instrumentala, koja se kreće vrlo odmerenim tempom ali ne odaje utisak da ne zna kuda će niti da pesme traju duže nego što treba. I dalje je to sve na nivou jako dobrog demo snimka, ali se zaista kreće u respektabilnom smeru. I vrlo je prijatno za slušanje, a kom se svidi, plaća koliko hoće:

https://electricyawn.bandcamp.com/album/dopamine-farm

Steve Von Till ima novi album i naravno da ovo nema mnogo veze sa metalom – pa on ni matični Neurosis ne smatra metal bendom – ali A Deep Voiceless Wilderness nije ni folku naklonjeni akustučni rad kakav bismo od njega očekivali. Umesto toga ovo je vrlo lepa ploča koja najviše podseća na rad modernijih kompozitara poput recimo Gavina Bryarsa ili Michaela Nymana, sa nemalim zahvatom u rad Briana Enoa. Lepo! Ovo je prva ploča koju Von Till radi bez gitare, odlučujući se pre svega za analogne sintisajzere, a onda i melotron, violončelo pa i klavir i rezultirajuća kolekcija nežnih meditacija nam donosi jedan od njegovih najnaivnijih ali time i najtoplijih radova.

https://stevevontill.bandcamp.com/album/a-deep-voiceless-wilderness

Ober se poradujem kad mi stigne mejl da je Psychedelic Source Records izbacio novi snimak džem sešna jer ovi Mađari zaslužni su za barem 60% psihodelične muzike koju slušam poslednjih godinu-dve. Za ovu priliku „bend“ se zove nepaal a album  Black Batik I, II, ali sve su to naši stari poznanici – Krisztina Benus i Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs, Ákos Karancz iz Pilot Voyager i njihovi ortaci. Po običaju, ovo je snimak dugačkog sešna, sa smislenim editovanjem tako da dobijemo maksimum užitka uz minimum smaranja, pa je ovde najkraća pesma tek nešto ispod deset minuta ali najduža je malo jača od petnaest. Kao i obično, na programu je vrlo mantrični, vrlo moćni psihodelični rok koji mogu da slušam bez prekida danima. A pošto se i ovo, kao i sva ostala izdanja prodaje za koliko date – možete i vi. Ne propustiti ovu moć:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/black-batik-i-ii

Idemo na brže sadržaje. Kanzaški One Finger Discount su istoimeni album snimili 2017. godine za sto dolara, ali su pesme iz perioda 2000-2003. No, bend zvuči kao da je 1984. godina sa svojim razobadanim hardcore punkom koji u sebi ima tek malo thrash elemenata da ne bude baš ČIST pank. No, meni je ovo supersimpatično i zabavno sa svojom kombinacijom brzine i energije, a još se daje i za pare koje sami odredite:

https://onefingerdiscount.bandcamp.com/album/one-finger-discount

Slug Hammer iz Portlanda su u suštini pank rok bend sa tekstovima o sisama, ortacima, nezgodama u domaćinskom okruženju, ramenu itd. ali muzički imaju puno hard-rokerskih i hevi metalskih rifova, kombinujući bluz, pa i malo folka u svojoj muzici sa jednim energičnijim izrazom. Fino to biva ako volite pank bendove koji imaju dobre gitare i visok tempo a čiji pevač, pa, jedva da zna da peva. Meni je to okej, mada, da budemo fer, ja sam se primio čim sam video ime benda:

https://slughammer.bandcamp.com/album/slug-hammer

Centralized Warfare dolaze iz Pensilvanije i sviraju nabadački hardcore koji kao da misli da je danas, recimo, 1991. godina. Ali što da ne, njihov Demo 2021 je snažan, energičan i zapravo vrlo solidno produciran i ako volite srednjetempaški, metalizirani moshcore sa jakim gitarama i urlajućim pevačem, ovo će vam biti taman. Platite koliko želite:

https://centralizedwarfare.bandcamp.com/album/2021-demo

Flesh To Dust iz Nevade su negde između nabod-hardkora i death i thrash metala što se na EP-ju Promo 2021 zapravo na kraju realizuje kroz šest lepih pesama koje imaju snažne, pokretačke rifove i mošerski ritam.  Materijal je i veoma dobro produciran sa energičnim a opet ne prenapucanim zvukom instrumenata a vokali, mada umeju da budu pomalo monotoni, emituju solidnu količinu energije i promuklosti. Ima ovde svega, dakle, od Slayera (slušajte početak Ripping Death) do Agnostic Fronta. S obzirom da ovo, ako vam se dopadne, a što ne bi, plaćate koliko poželite, Flesh To Dust apsolutno zavređuju da se poslušaju:

https://fleshtodust1.bandcamp.com/album/2021-promo-ep

Izaguf je, očigledno, obrnuto od Fugazi a imenovani propjekat NIJE zasnovan na sviranju Fugazijevih pesama unazad, što znači da je jedini njegov član, Aaron DC Edge iz benda Nelvetika – kukavica. No, Not So Sweet and Still Low je zapravo sasvim solidna ploča sa devet obrada Fugazija sviranih duplo sporije od originala, sa vrištećim vokalima. Prekomponovanje ikoničnog post-hardcore benda u nekakav i dalje prilično sladak sludge metal je makar zanimljivo kao koncept a i Edgeova egezukcija je sasvim solidna i ovo vredi čuti. Waiting Room mi se zapravo više sviđa u ovoj verziji, a album ima i instrumentalne mikseve svih pesama „za metalce“:

https://izaguf.bandcamp.com/album/not-so-sweet-and-still-low

Vreme je za novu porciju beatdowna. Već? Pa, da, nemački 164 Beatdown Crew je objavio novu kompilaciju, Slam’n’Co. Around The World, sa stotinu bendova sa raznih, jelte, meridijana, a ovo nije toliko orijentisano BAŠ na beatdown hardcore, koliko je on jedna od žanrovskih komponenti među nekoliko srodnih. Već naslov sugeriše da je ovde slamming death metal u prvom planu pa album i počinje „čistom“ slam pesmom (sa sve mizoginim horor uvodom) a do kraja ćete čuti i slamcore, deathcore, beatdown itd. Venčanje brutalnog death metala i moshcorea je odavno zvanična stvar, jelte, a ovakvi projekti donose puno zanimljivog materijala koji će vam bez ikakve sumnje poslužiti i za dalja istraživanja mesta na globusu na koja inače nikad ne biste zašli. 164 Beatdown Crew su fini ljudi koji sav ovaj metal daju na raspolaganje po ceni koju sami odredite, pa, zaista, ne propustite:

https://164beatdowncrew.bandcamp.com/album/slamnco-around-the-world

Pariski DOOMSCIZOR je studijski projekat nekih relativno pedigriranih muzičara i odmah se na EP-ju Slave new world čuje sigurnost i profesionalizam. Ovo je nominalno thrash metal ali bi sasvim korektno bilo i da se kaže da je u pitanju amalgam thrash metala, industriala, groove metala itd., kao nastao polovinom devedesetih, sa zvukom i senzibilitetom koji mene podsećaju na tadašnju Sepulturu, Nailbomb, Misery Loves Company, Ministry itd. Ničeg lošeg u tome, jelte, nema, pa DOOMSCIZOR mogu starijoj ekipi da pruže lepih 25-6 minuta uživanja i penzionerskog mošinga. Dobar zvuk, provereno funkcionalni rifovi, dobar tempo, dobra muzika:

https://doomscizor.bandcamp.com/album/slave-new-world-2

Moskovski Kruger postoji još od 1989. godine, što je prilično impresivno dostignuće, i vrlo je aktivan poslednjih godina. Аномалия im je osamnaesti album (!!!!) i nudi izuzetno ubedljiv, vrlo kvalitetan thrash metal odlične produkcije i ubitačne svirke. Kruger ovde zvuče bješnje i oštrije od upola mlađih bendova spajajući vrlo moderan zvuk sa stilskom orijentacijom koja ima jasne korene u osamdesetima, ali bez nekakve nostalgične, retro zagledanosti u bolju jučerašnjicu. Ovo je još impresivnije kad znate da se radi o albumu na kome su ponovo snimljene stare pesme benda, neke od njih stare i po trideset godina. Rezultat je brza, energična ploča koja podseća na klasične albume Kreatora i Sepulture sa kraja osamdesetih ali ubačene u višu brzinu i sa neverovatnim nivoom discipline u izvođenju. Jedino što me sprečava da Kruger preporučim bez rezervi je to da su u kasnijoj fazi ljudi postali izuzetno nacionalistički nastrojeni, sa tekstovima koji se graniče sa fašističkim u nekom momentima. Ovaj album uglavnom izbegava najgore od ovakvih pesama (poput onog sa albuma Только для белых душою) pa sam ipak sklon da ga, uz oprez, preporučim:

https://krugerhamer.bandcamp.com/album/–6

Manje moralno problematični su Šveđani Insane na svom drugom albumu, Victims. Ovo izdaje Dying Victims, pa se odmah zna da se radi o kvalitetu, a i uklapa se da umiruće žrtve izdaju žrtve. Victims ima deset pesama u četrdeset minuta prvoklasnog thrash metala vrlo stare škole, sa melodičnim solažama, ubojitim tempom i odličnim rifovima. Na sve to ide i zdrava, prirodna produkcija miljama daleko od modernog komprimovanog zvuka. Prelep album i siguran hit za etiketu koja u poslednje vreme ubija sa svakim izdanjem:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/insane-victims

Sepulchral je split EP tri latinoamerička jednočlana benda i primer divnog, ali jako prljavog, lo-fi thrash metala. Katrinaz iz Meksika otvaraju izdanje sa dve odlične, zakivačke pesme stare škole i surove distorzije, ali i neočekivano suptilnih harmonija. Phronexis je iz Bolivije i produkcijski zvuči bolje, a njegov thrash je pun sjajnih rifova i hardkoraškog, napaljivog pevanja. Konačno, Grinderfuck je iz Kostarike i njegove pesme su najduže i najsporije pa nekako i shvatam što su ga stavili na kraj. No, i kod njega ima lepih momenata a prva dva benda su već dovoljna da čovek u ovome uživa i odreši kesu:

https://katrinazmetal.bandcamp.com/album/sepulchral-split

HellGrazer iz Portlanda su trio sa velikom ljubavlju prema jednostavnom, zapaljivom metalu, pa nam – po ceni koju sami odredimo – nude dve pesme kao predujam za svoj prvi album. Pre-Release je, dakle, nekih šest minuta pankerskog metal čukanja u muzici koja je kombinacija Motorheada, black metala i panka. Pa mislim, lepo:

https://hellgrazerpdx.bandcamp.com/album/pre-release

Kad smo već kod pankerskog metala, Ewig Frost su iz Beča i njihov novi album, Aïn’t No Saïnt je dobar primer za to kako oni spajaju masne gitare, brz tempo, himnične refrene i puno distorzije u muzici koja nije puki troakordni rok odsviran malo brže već koja ima veći raspon raspoloženja, atmosfera i ambicija. Ovo je već četvrti album trija i čuje se tu jedan razrađen stil i bogatstvo ideja u pisanju pesama a i produkcija je vrlo, vrlo dobra. Mislim, Bad Beat Boogie (all bark no bite) ima perfektno ubačen i snimljen klavir da sugeriše tu bugi atmosferu. Odlična ploča:

https://ewigfrost.bandcamp.com/album/aint-no-saint

https://discosmacarras.bandcamp.com/album/aint-no-saint

Troncale iz Los Anđelesa izgledaju kao da su se zajebavali sa dizajnom omota, ali na tom svom prvom snimku, Promo 2021, tresu vrlo ubedljiv, stamen thrash metal koji nije od one sasvim savremene sorte ali nije ni prosta, pravolinijska muzika koja emulira rane osamdesete. Rekao bih da se ovde najpre može pričati o ambiciji da se imaju kompleksniji aranžmani po uzoru na kakav Testament i slično i Troncaleu to sasvim polazi za rukom. Odlična svirka i zvuk koji je mnogo usrednjen za moj ukus ali nije rđav:

https://troncale.bandcamp.com/album/promo-2021

Njemački Lucifuge je počeo kao solo projekat gitariste Equinoxa ali su za tri godine i četiri albuma izrasli u „pravi“ bend koji se, takođe, malo pomerio od sirovog blek metala ka blackened speed/ thrash stilu. Infernal Power je, tako, očekivano, mućkalica sa malo Bathoryja i Venoma, ali i malo „novijih“ blek metal gestova između generalno vrlo zdravog thrasha. Najgore što mogu da kažem za ovaj album je da je predvidiv i da koristi sve uobičajene blackened thrash fore, ali neke od pesama iznenađuju inspirisanim idejama i uz vrlo solidan zvuk ovo je jedno od meni zabavnijih izdanja ove nedelje. Dying Victims se zaista pretvaraju u firmu koja ne zna za grešku:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/lucifuge-infernal-power

Isti izdavač i isto black thrash: italijanski Bunker 66 ima vrlo zabavan četvrti album, Beyond the Help of Prayers. Ovo je zdrav, drusan metal koji se ne loži na raspadanje i andergraund do mere da bi smatrao da je loš zvuk znak autentičnosti, pa je Beyond the Help of Prayers zdravo producirana, za uho prijatna ploča gde se sve lepo čuje, počev od prirodnog bubnja, glasnog, zvonkog basa, pa do fino snimljenih gitara i jedini ustupak „tr00“ estetici je kratki reverb na vokalu. Dalje, svirački i kompozitorski ovo je klasična cepačina sa dobrim rifovima, ali i odlično ubačenim melodičnim delovima i solažama iz Thin Lizzy/ Iron Maiden šinjela, sve odsvirano energično, brzo i sa ukusom. Odlična ploča sa svake strane i još jedan veliki poen za Dying Victims.

https://bunker66.bandcamp.com/album/beyond-the-help-of-prayers

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/bunker-66-beyond-the-help-of-prayers

Hadersfildski Evile imaju peti album, Hell Unleashed i njihov thrash metal ovde zvuči vrlo disciplinovano, pažljivo producirano i profi. Zvuk jeste malo previše ulickan, ali najviše u masteringu, ne mogu da se žalim na individualni zvuk instrumenata i miks – gitare opasno režu, bas junački zvoni a bubanj iako nema dinamike, ima dovoljno zdrav zvuk. Evile sada vole duže pesme gde se njihov stameni thrash juriš – skoro svuda istim tempom – temperira uvodima, međudelovima itd. pa je ovo moderniji thrash od onog što su do sada svirali, sa malčice naklona gruverskom delu spektra. No, načelno ovo nije rđavo i sadrži dovoljno zakucavanja za moj ukus a simpatično je i da je bend jednu od najboljih pesama, napisanu po Carpenterovom kultnom filmu i doslovno naslovio The Thing (1982). Vredi čuti:

Wyld Timez je bend iz Ohaja koji izgleda misli da je i dalje 1988. godina kad su i sebi i albumu dali ovakvo ime. Da ne pominjem da album otvara pesma nazvana Can’t Kill Rock’N’Roll. No, muzički je ovo vrlo prijemčiv rokerski thrash metal/ speed-punk, sa himničnim refrenima i brzim d-beat tempom. Nema ovde mnogo filozofije, već samo pića, šutke i cepačine, i mada je zvuk glasan, pa zamara uši, pričamo o vrlo solidnoj, ako već ne nešto kreativno preambicioznoj ploči. Ponekad pank i metal treba da budu jednostavni i iz srca.

https://wyldtimez.bandcamp.com/album/wyld-timez

Kalifornijski Warish nisu baš metal, ma mislim, ovo je čist pank, ali album Next to Pay je onaj pank koji vole metalci, prljav, sa ogromnom količinom faza, pesmama koje su lepljive, zarazne, pune pamtljivih rifova i refrena što ih pijano, promuklo vrištite zajedno sa bendom dok se šutirate. Bend sebe opisuje kao spoj Nirvane iz Incesticide i Misfitsa iz Static Age faza i, da, to je to. A ako to nije metal, ja ne znam šta je. Sjajna ploča odličnog zvuka:

https://warish.bandcamp.com/album/next-to-pay

Punk is Love je, pretpostaviću, estonska kompilacija pank i hardcore thrash bendova za koje nikad niste čuli a treba. Mislim, ovo je sasvim staromodno, ali toliko sirovo, autentično i iz srca da ne treba da živite bez njega. Slušajte Yoga Sniffers koji zvuče kao pank bend iz 1980. godine i JEBU KEVU, ili Saint Cheatersburg sa njihovom rezurekcijom Dead Kennedys zvuka u vreme kada nam se „novi“ Dead Kennedys s pravom gade. Gomila bendova, kao, recimo Flaška Visočini zvuči kao da je ispala sa kultnih finskih hardkor kompilacija iz osamdesetih samo sa malo boljim zvukom i, pa, ovo vam je potrebno u životu, zaista:

https://punkislove.bandcamp.com/album/punk-is-love-2

Prošle nedelje nas je Horror Pain Gore Death Productions mnogo obradovao a i ove imaju sjajno izdanje u formi albuma Death is OK italijanske trojke Dukov. Ovo je, kako izdavač kaže „a dirty mix of scum Punk Rock, Grind and Noisecore“ na transverzali „Abscess, Anal Cunt, GG Allin, Impetigo, Rupture i Sore Throat“ i, to je legitimna deskripcija. Sa devet pesama u tek nešto više od deset minuta muzike i vrlo solidnim zvukom, te naslovima kao što su „Soviet Psycho“ i „I Had A Fucking Stagedive At My Cousin’s Bar Mitz Vah“, te jednom obradom GG Allina, Dukov su ovde da se zabave pa makar im bilo poslednje. Mislim, pomenuta pesma o stejdždajvingu na bar micva proslavi svirana je na melodiju Hava Nagila… Vrlo lepo:

https://hpgd.bandcamp.com/album/death-is-ok

Al Grci Konsensus odvaljuju na svom prvom izdanju, New Age Of Terror sa šest pesama koje kombinuju thrash metal oštrinu i rifčine sa grindcore nervozom i brzinom. Idealna kombinacija, naravno, ali Konsensus nisu samo našli dobar koncept nego i imaju odlične rifove, dobro uho za jednostavne a opet dovoljno bogate aranžmane da njihove kratke pesme zvuče puno i zaokruženo, plus dobru produkciju. Za jedan jedini evrić ovde dobijate puno prvoklasnog metala, a sve pravio jedan čovek. E, kako je lepo biti mlad i talentovan:

https://konsensus.bandcamp.com/album/new-age-of-terror-2

Odličan grindcore stare škole nude Sicilijanci Eraser na split Ep-ju sa Your Kid’s On Fire a koji se zove Siege By Machinery. Ovo je negde između jednostavnosti Agathoclesa i gruva Dead Infection i jasno je da je neodoljivo. Tri pesme, a moglo bi i triput toliko da se uživanje produži. Daunloud plaćate koliko želite.

https://erasergrind.bandcamp.com/album/split-w-your-kids-on-fire-siege-by-machinery

Za malo powerviolence ukusa će nam ovog prazničnog dana poslužiti britanski Nothing Clean. Ekipa iz Leicestera je album Disappointment snimila još pre dve godine, prošle godine ga miksovala i sad je tek izašao za češki Psychocontrol records. E, sad, nije ovo neko ekstraordinarno izdanje, ali jeste u pitanju vrlo korektan zvuk sa 34 kratke, brze pesme besnog nabadanja. Lesterani dobro sviraju, imaju karakter i dobar zvuk pa je u pitanju možda ne ploča za powerviolence udžbenike ali ploča koja sasvim lepo može da stoji i u poređenju sa nekim od klasika žanra. Hoću da kažem, iskrena je i jaka:

https://psychocontrolrecords.bandcamp.com/album/psycho-091-nothing-clean-disappointment-lp

Animal Schoolbus je neodoljivo simpatični grindcore bend oca i ćerke pod pseudonimima Charlie Sad Eyes i Princess Beast i mada je jasno da je ovo u dobroj meri humoristička postavka, muzika koju duo proizvodi je sasvim korektna i karakterna. Going To Grammy’s House​!​? 2021 Remix je kolekcija do sada izašlih snimaka, ali remiksovana tako da sve zvuči kao jedan konzistentan album i, pa, ovo je vrlo solidno. Charlie piše vrlo pristojne, atmosferične i maštovite grindcore pesme i odlično ih svira a klinka peva fenomenalno (prvih 14 pesama je snimljeno kada je imala dve godine!!!!). Ne propustiti:

https://animalschoolbus.bandcamp.com/releases

Živi albumi danas nemaju onu težinu i unikatnost kakvu su imali kada sam ja bio klinac, ali evo, ponekada i imaju. Pig Destroyer nam donose Pornographers of Sound: Live in NYC i mada smo videli milion njihovih snimaka uživo na JuTjubu, drugo je to kad se sam Scott Hull iscima oko zvuka, miksa, i masteringa. Snimak je iz 2019. godine, te kultnog njujorškog kluba St. Vitus a 23 pesme prolaze kroz najveći deo karijere ovog važnog grindcore benda, dajući nam na neki način „konačne“ verzije ubitačnih komada kao što su Scarlet Hourglass ili Rotten Yellow ili Deathtripper, ili Jennifer, ili Gravedancer ili Cheerleader Corpses ili… Pig Destroyer nikada nisu bili kraljevi aranžiranja ali u živom kontekstu njihovo agresivno lepljenje rifova jedan za drugi ima potpuno drugu dimenziju a smeša ubitačnog zakucavanja i malo (southern) groove momenata je pozitivno impresivna. Povrh svega, ovo su zaista neljudski dobre izvedbe sa bubnjarem Adamom Jarvisom koji ima i brzinu i eksplozivnost i preciznost da prati Hullov gruv i nabadanje i sa pevačem J.R. Hayesom koji sad ladno može da se sahranjuje. Esencijalno:

https://pigdestroyer.bandcamp.com/album/pornographers-of-sound-live-in-nyc

Mortuary Spawn iz Lidsa na EP-ju Spawned from the Mortuary pružaju prijemčiv, staroškolski death metal zvuk. Ovo se prodaje, makar u digitalnom obliku, za onoliko para koliko biste da sami date (ima i kaseta koja se plaća fiksno), ali to nije znak nekvaliteta. Mortuary Spawn nisu originalni ali taj neki post-Autopsy zvuk koji baštine oni dobro razumeju i prezentiraju kroz pet pesama koje imaju i sirovost i gruv i malo melodije i malo blastbitova, sve što treba. Dobro snimljeno i pravoverno.

https://mortuaryspawn.bandcamp.com/album/spawned-from-the-mortuary

I Španci Intollerance cepaju old school death metal na svom EP-ju Laments from the Dripstone Cave. Ovo je sigurno odsvirano i verno OSDM postulatima truleži, propasti i estetske primitivnosti i mada produkcijski ne pričamo o nekom skupom snimku, Intollerance imaju taman dovoljno dobar miks da zvuče prijanto za uho i da njihovi generički ali udobni rifovi i aranžmani čoveka uljuljkaju u osećaj smirenosti i blaženstva:

https://intolerancedhr.bandcamp.com/album/laments-from-the-dripstone-cave

Za old school death metal triptih dobro dođu Rimljani Helslave koji su, istina je, počeli kao melodičniji death metal sastav, ali drugi album, From the Sulphur Depths čuva melodičnost tek toliko da malo oplemeni teške, abrazivne rifove i mračnu atmosferu. Helslave ovde zvuče prilično skandinavski, što nije naročito iznenađenje ako znamo da je ovo miksovao i masterovao Dan Swanö, ali ne bi to zvučalo tako solidno da Helslave nisu izbrusili songrajting do visoke oštrine, nudeći masu memorabilnih rifova i efektnih, ma koliko suštinski jednostavnih, organskih aranžmana. Odličan album:

https://helslave.bandcamp.com/album/from-the-sulphur-depths

Britanski Plague of Machines dobro treska na svom prvom demo snimku. Demo 2021 nudi četiri pesme industrijalizovanog death metal zvuka ili odeathmetaljenog industrial metala – u svakom slučaju, ovo je death vokal, plus puno mračnih rifova sa ritam mašinom i lošim stavom. Fino je na jedan vrlo andegraund, mid-fi način i ima dosta kul rifova ako uspete da ih čujete. Sami birate cenu:

https://plagueofmachines.bandcamp.com/album/demo-2021

Pretpostaviću da u njemačkom bendu Hunting the Heritage svira neko naš jer mu se prvi album zvao „Proklet“. No, drugi album se odaziva na Catastrophic Dawn i meni je ovaj pomalo „kućni“ black death metal simpatičan. Hoću da kažem sve to zvuči blago amaterski, pogotovo na nivou samog zvuka (bubnjeva itd.), ali je ekspresivno i ima ideja (orkestracije!!) i možda nije te ideje u punom smislu realizovalo, ali ima šmeka, vredi da se odvoji uvo:

https://hunting-the-heritage.bandcamp.com/album/catastrophic-dawn

The Final March je kompilacija svih snimaka benda Massive Retaliation iz Nju Džersija između 2014. i 2020. godine i ako volite umrljan, lo-fi ali vrlo ubeđen, vrlo andergraund black-death metal, ovo je za vas. Massive Retaliation se ne lože da budu zvezde čak ni u andergraund okvirima, ali vole grdne rifove, brz tempo i neljudske vokale i meni je teško da ih ne volim.

https://massiveretaliation.bandcamp.com/album/the-final-march

Rusi Slice of Sorrow u principu sviraju melodični death metal, ali i sami napominju da im je drugi album, Egothrone vrlo „diverse“ pa se ovde da čuti raznih metal elemenata, od heavy i thrash ideja, pa do melodičnih, himničnih momenata. Ima to sve dosta šmeka, mada me produkcija albuma apsolutno odbija. Gitare su još pomozi bože, ali vokal i pogotovo bubanj su toliko lišeni dinamike da je meni ovo maltene neslušljivo.

https://sliceofsorrow.bandcamp.com/album/egothrone

Kad smo već kod melodičnog death metala – francuski Akiavel se men, naravno, ne dopadaju, ali verujem da njihov drugi album, Væ Victis može da nađe svoju publiku. Zašt mi se ne dopada? Pa, ovo je kao Arch Enemy za publiku sa jeftinijim ulaznicama, a ja, da bude jasno, i Arch Enemy smatram dosta lošom idejom. Akiavel imaju tu pozu – tri ozbiljna muškarca u srednjim godinama i skupim odelima i jedna fatalna gotik cura koja u mikrofon bljuje vatru – ali nemaju pesme, ovo je sve izaranžirano mehanički i bez duše, kao da je aranžmane pisao softver ali u demo verziji jer je bendu bilo skupo da plati ceo paket. Zašto ipak mislim da ovo može da nađe publiku? Pa, produkcija je, uprkos brutalnom odsustvu ikakve dinamike u masteru, generalno dobra, ima dobrih rifova na albumu i pevačica Aurélie Gérard razara, pa ako je to dovoljno, poslušajte:

https://akiavel.bandcamp.com/album/v-victis

Argentinci Craft Sword su mnogo simpatični sa svojom verzijom ’80s metala koja je žestoka, negde između ranih thrash bendova i melodičnije ponude na transverzali W.A.S.P., Manowar i, šta ja znam, Onslaught? Ove četiri pesme na EP-ju The Furious The Savage The Wild su epske, energične i odlično odsvirane a nešto tanja produkcija zapravo svemu daje patinu koja sugeriše još veću autentičnost u izrazu. Odlično.

Francuski kraljevi progresivnijeg metala, Gojira dobrih šest godina nisu snimili novi album, ali post se završio i to baš na Veliki Petak! Fortitude je sedmi album znamenite ekipe i Gojira sada već vrlo ubedljivo sviraju nešto što ima jako naglašenu radio-friendly groove dimenziju i gde je progresivna komponenta više u pozadini, da bi se sačuvao karakter benda. Da se razumemo, bez obzira što su rani radovi imali prominentniji death metal miris, Gojirin stil nikada i nije bio utemeljen na nekakvoj naglašenoj hermetičnosti i otuđivanju slušalaca pa je Fortitude tek nešto skuplje producirana, mejnstrimskije zvučeća realizacija manje-više istih ideja koje bend baštini već dve decenije. Ima ovde vrlo dobrih momenata a ima i, među jedanaest komada na albumu, i sasvim srednjaške „prog“ svirke koja uđe na jedno uvo i izađe na drugo. Čini se da je sa prošlom albumom, Magma, bend našao taj balans između progresivnije metal svirke i glavnom toku bližeg rada i Fortitude je jasan naredni korak u istom smeru:

The Valley Ritual iz Orlanda u Floridi sebe zovu i progresivnim metal bendom i nekakvim stoner metal bendom, ali novi EP, Luminara I je naprosto brz, zabavan, melodični death metal koji bih preporučio ljubiteljima The Black Dahlia Murder i metalcore publici koja voli da njihov stil malo više okrene u death stranu. The Valley Ritual su vrlo dobri i ubedljivi na ovoj ploči sa tri podugačke ali lepe pesme koje su čak i mene, gadnog hejtera, prilično osvojile:

https://valleyritual.bandcamp.com/album/luminara-i

Nisam do sada slušao bend Basilica iz Severne Karoline, ali ove godine im je izašao prvi album koji se na Bandcampu ne da čuti u celosti, no, novo izdanje, živi album Basilica Live je veoma koljačka ploča. Sludge/ metalcore kombinacija koju ovaj bend provlači je u ovom slučaju ekstremno agresivna, mračna i enormno HEAVY pa valja prepoznati da bend uživo zvuči impresivno i poslušati ovaj album sa pripremljenim paketom za prvu pomoć:

https://basilicahairslam.bandcamp.com/album/basilica-live

I bristolski The Malefic Grip drmaju gadan sludge metal i njihov debi album, Yesterday’s Problems, Today! zvuči simpatično – besno, ali i zarazno, sa pesmama koje se zovu Incel Jesus ili Piss Hassle. Ovo je sve poluamaterski rad, da ne bude zabune, sa ritam mašinom i nesvetom količinom distorzije ali bend uspeva da zazvuči taman prljavo i leftfield kako treba:

https://themaleficgrip.bandcamp.com/album/yesterdays-problems-today

U principu slabo divanom alternativne metal bendove ali londonski Them Bloody Kids zvuče odlično na albumu Radical Animals. Ovo je maštovito, energično i sa pesmama koje se značajno razlikuju međusobno, kombinujući metal i pank na način koji je istovremeno prijemčiv i gotovo „mejnstrim“ a opet i prilično inteligentan i intrigantan. Zanimljivi likovi:

https://thembloodykids.bandcamp.com/album/radical-animals

Danci Steelbourne su vrlo simpatični na albumu A Tale As Old As Time, pružajući jedan epski, propisno raspevan heavy metal ali sa nešto progresivnijim, naprednijim aranžmanima. Ovo dakle nije puka NWOBHM re-interpretacija – iako se veliki deo zvuka zasniva na njegovim tropima – već smislena evolucija uvođenjem složenijih aranžmana i simpatičnih dimenzija epike i bajkovitosti. Lepo:

https://steelbourne.bandcamp.com/releases

Poljski Ironbound se VEOMA lože na Iron Maiden iz, recimo, perioda 1986-1988. godine. Što nije rđavo jer se radi o jako dobrom periodu. Prvi album poljskog kvinteta iskusnih muzičara, The Lightbringer, dakle, donosi odličan NWOBTHM zvuk sa blagim progresivnim ekskurzijama. Kod Mejdna je ta progresivistička težnja prevashodno značila proširivanje aranžmana kroz postepenu razradu melodičnih tema i Ironbound rade praktično isto, a imaju i dobru osnovu u tvrdom, upečatljivom heavy metalu koji perfektno meša „riftastičnost“ i melodičnu himničnost koju povezujemo sa klasičnim Mejdnom. Album je produciran veoma dobro, a bend na svakoj poziciji ima odlične muzičare, zaključno sa pevačem Łukaszom Krauzeom koji, ako i dalje pričamo u Iron Maiden terminima, najviđe podseća na Blazea, ali sa nešto više energije u izvedbi. Sve u svemu, sjajan debi za momčad iz Rybnika i obavezno slušanje za sve klasične metalce među nama:

https://ironboundpl.bandcamp.com/album/the-lightbringer

Nizozemci Vortex postoje još od kraja sedamdesetih i mada nisu bili ujednačeno diskografski aktivni – većina muzike im je izašla u ovom stoleću – ipak je impresivno videti da i dalje svriaju. Horrible Dolls je singl sa dve pesme od ojih je jedna živi snimak od pre dve godine koji je previše lo-fi da bi se mnogo slušao, mada je u pitanju solidna NWOBHM pesma. Naslovna numera je nova, studijska, dobro odsvirana i predstavlja solidan NWOBHM sa dosta kičastom estetikom ali i sa dosta srca. Ko voli, mora da čuje:

https://vortex15.bandcamp.com/album/horrible-dolls-2021

Finci Bloody Hell nazvali su svoj drugi album The Bloodening što je simpatična estetika, pa sam rado poslušao materijal koji je energičniji heavy metal negde na tragu novijih Judas Priest i nekakvih proto thrash formula. Time hoću da kažem da je ovo surovo, rifaški i energično (sliušajte ubitačnu Hangover Rider koja album otvara), ali i da voli melodije i himničnost. Dvanaest pesama je previše za album koji ima ovako bučan master (mada su mu na Angry Metal Guy izmerili DR osam iako mojim ušima zvuči kao da je najviše 5, ali možda je to Youtube kompresija…) ali Bloody Hell pišu dobre rifove i dopadljive heavy metal pesme koje mi je teško da ne slušam uz osmeh:

Kolumbijski trio Steel Hammer svira vrlo dopadljiv heavy metal na EP-ju Forged in Hell. Jaki rifovi, razigran bas, visok tempo, vrištav voka, plus horsko pripevavanje iz drugog plana – sve mi se dopada. Steel Hammer nemaju ni preskupu produkciju ni sad nešto mnogo originalnosti ali imaju dobre pesme i puno srca i teško je ovo ne voleti:

Drugi album austrijskih Küenring zove se Neon Nights, mada bend zvuči više kao, hmm, Scorpions nego kao Black Sabbath. Mislim, ne zvuče ni kao jedni ni kao drugi, ali pevač (i basista) Stefan Gutenthaler ima donekle sličnu boju glasa kao Klaus Meine a muzika jeste nekakav staromodniji ali pošteno i srčano odrađeni heavy metal koji ne bi zvučao neobično polovinom osamdesetih., smeštajući se negde između radio-friendly produkcije i nešto srčanije andergraund ponude. Mutniji zvuk zapravo daje više autentičnosti Neon Nightsu i ja sam zadovoljan:

https://kuenring.bandcamp.com/album/neon-nights

Kuku, švedski heavy metalci Axewitch se vraćaju posle doslovno 35 godina novim albumom i Out of the Ashes into the Fire zvuči kao da ni jedna godina nije prošla. Osim produkcijski – album ima moderan i prilično kvalitetan zvuk – ovo je metal koji nastavlja tačno tamo gde je stao na polovini osamdesetih godina prošlog veka i pruža izvrsnu partiju na potezu, recimo, Saxon-Accept-Judas Priest. Axewitch su vrlo solidni i izvođački i kompozitorski i mada im je muzika nominalno retro, a oni imaju mnogo godina, svirka je ubedljiva i bez nostalgičarskih klopki. Dvanaest pesama je mnogo, ali pošto ljudi nisu snimali tri i po decenije, i to se može razumeti. Vrlo dobro izdanje uobičajeno fantastičnog Pure Steel Records:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/out-of-the-ashes-into-the-fire

Da se ne misli da ne volim power metal: za kraj imamo italijanske power metalce Frozen Crown koji su izbacili vrlo solidan treći album, Winterbane. Ovo je napadački i nabadački power metal visokog tempa, dobrih rifova i epskih, cheesy melodija, tako da ima sve što je potrebno da se uživa bez krivice. Volim bendove koji shataju da je bitno imati dobre, pamtljive teme i da pesme budu aranžirane oko njih umesto da se na već neupečatljivu osnovu kači gomila ukrasa. Federico Mondelli ima osećaj za komponovanje i aranžiranje a i odsvirao je praktično sve instrumente na ovom albumu – ostatak instrumentalista je ušao u bend nakon snimanja – što govori u prilog kvalitetne vizije ovog čoveka. Naravno, pevačica Giada „Jade“ Etro je važan element formule sa svojim kvalitetnim, upečatljivim izvedbama i ukusnim multitrekovanjem. Vrlo lepo, sa sve odličnom Priestovom obradom (Night Crawler), velike preporuke:

https://frozencrown.bandcamp.com/album/winterbane

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-04-2021

Kao i svake godine, svetski dan kanabisa (u međuvremenu su nas podsetili da je „marihuana“ u principu rasistički, uvredljiv izraz korišćen da poveže ovu biljku sa Meksikancima kao, jelte, kriminalnom nacijom koja truje poštene Severnoamerikance) je porodio neizdrživo veliki broj izdanja stoner rok bendova koji su svi morali da se oglase ovom prilikom. Ne branimo, probralo se tu dosta lepih ploča. Plus, naravno, ni ostali nisu sedeli skrštenih ruku pa je izašlo apsurdno mnogo dobrog metala. Ja ne znam otkud ovim ljudima para i entuzijazma da sve ovo snimaju, ali eto…

Trebalo mi je otprilike pet sekundi prve pesme prvog albuma švedskog Vargaskri da skočim, podignem rogove u zrak und povičem kako je taj album, Hyllningskväden, sjajan. E, sad, posle tih pet sekundi ovde se svašta događa i ovo je vrlo neobično izdanje, netipičan blek metal album, ali svakako impresivno svež i intrigantan. Ima tu svakakvih lepota, na primer, kako bubnjar voli da ukrašava ionako guste aranžmane raznim malim gestovima, pa kako su gitare melodične i umiljate, zapravo vrlo tanke u miksu a da muzika zvuči sirovo i energično, kako klavijature oplemenjuju ionako lepe pesme. Najupečatljivije su svakako teme koje odišu foklornim šmekom i mada Vargaskri ima pomalo neobičnu produkciju, ona je, sa svojom dinamikom svakako mojim ušima daleko prijatnija od današnjeg trenda komprimovanja svega do granice nuklearne fuzije. Vargaskri je dah svežine u tom nekom vikinškom ogranku blek metala, sa albumom koji je izuzetno melodičan, ali i naglašeno sirov i mora da se čuje. Najluđe od svega je što se ovo prodaje po ceni koju sami birate:

https://vargaskri.bandcamp.com/album/hyllningskv-den

Debi EP španskog jednočlanog projekta Sordidum je iznenađujuće šarmantan. Ne sad da nema dobrih jednočlanih blek metal bendova – ima ih onoliko – nego muzika na ovom izdanju kako pesme idu jedna za drugom postaje sve bolja, sigurnija, i za moje uho prijemčivija. Wilhelm Deafdead koji sve ovo svira i peva voli black metal nešto starije škole pa i njegova muzika ima određenu primitivnost koja joj daje lep, šmekerski imidž i pomaže da EP Human Self Decay odskoči od mora modernijih, melanholičnijih blek izdanja. Opet, ovo nije karikirani, vrištavi „žanrovski“ izraz već i dalje lična muzika, a i produkcija je iznenađujuće dobra sa jakom, moćnom bas-gitarom. Vrlo lepo:

https://colectivobilis.bandcamp.com/album/sordidum-human-self-decay

Nije loš ni nemački jednočlani projekat Ritualia Hominis. Na EP-ju Per Aspera ad Astra jedini član ovog projekta, Ole Sören pravi relativno jednostavan, ali izražajan, prijatan blek metal koji svoju sirovost i jednostavnost pretvara u prednosti valjajući se napred u hipnotičkom gruvu koji čoveka uvuče i ne pušta:

https://ritualiahominis.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-astra

Možda je ovo nedelja za dobre jednočlane blek metal projekte? Drugi album finskog projekta Riivaus zove se Hehkumaton i prvo se primeti koliko je ovo pristojno producirano sa zdravim, zvonkim zvukom gitara, prirodno zvučećim bubnjevima i dinamikom koje nam danas svima nedostaje. No, Advorsvs, autor i izvođač sve ove muzike pritom ume da piše i dobre pesme i ovo je upečatljiv, razobadan blek metal sa dosta melodije, ali i sa surovim, sirovim gitarčinama i potpuno razlemjenim vokalom. Solidno napisane, raznovrsne pesme, jedan ličan, ekspresivan stil, vrlo lep album:

U istom smislu, tu nam je i treći album nemačkog jednočlanog benda Melkor. Patrick Baumann već ima iza sebe dosta kilometraže i njegov blago folki, ali i dalje žestoki, nabadački srednjetempaški blek metal zvuči sazrelo na albumu Brandmale. Ovo je, za moj ukus, za mrvicu previše introspektivno i sa jako duačkim pesmama, ali ja sam star i potrošen čovek i verujem da će boljoj publici Melkor biti taman po meri:

https://thecrawlingchaosrecords.bandcamp.com/album/melkor-brandmale

https://melkor.bandcamp.com/album/brandmale

I još jedan impresivan jednočlani blek metal bend koji ima dobar debi album. Black Locvst je nemački projekat koji na blek metal osnovu stavlja svašta drugo iz raznih drugih podžanrova ekstremnog metala, uključujući death metal i deathcore. Finalni rezultat, album Forest, je dosta srećna mešavina „organskije“ svirke i „mehaničke“ discipline. Ovo je producirano čvrsto, moderno, komprimovano, ali muzika ima dosta atmosfere i dinamike i rekao bih da Black Locvst ima dobitnu formulu za 2021. godinu:

https://blacklocvstofficial.bandcamp.com/album/forest

I, u daljim vestima o jednočlanim bendovima, ako ove nedelje poslušate samo jedan atmosferični blek metal album, sasvim je u redu da to bude Frostwinter, prvenac ruskog projekta Nordgeist. Kako joj  se prethodni snimak, split album sa Vinterkultom zvao Nordwinter, jasno je da enigmatična T voli zimu a što nije ni čudo jer dolazi iz srca Sibira. U tim smislu je i lako pogoditi kako Nordgeist zvuči i bez slušanja te ako volite vrlo atmosferične, monotone ali umirujuće harmonične, jako distorzirane ali miksovane tako da zvuče kao talasi nekog ledenog oceana, ili, pošto je Bratsk iz kog T dolaziu daleko od mora, onda udari ledenog vetra, zvuke, jelte, spakovane u pesme od po petnaest minuta, Frostwinter je vrlo dobra ponuda. Ako ne, smorićete se za sve pare. Ja ne mogu da slušam previše ovakvih ploča, ali Frostwinter je vrlo korektan proof of concept sa svim dobrim i lošim stranama ovog podžanra istaknutim da se lepo vide:

https://nordgeistofficial.bandcamp.com/album/frostwinter

JOŠ jednočlanih projekata? Naravno. Grčki Spectral Lore je i prethodnim izdanjima pokazao da je vredan pažnje (recimo ovde) pa je Aylossov peti album pod ovim imenom, Ετερόφωτος nastavak saradnje sa izdavačem I, Voidhanger, specijalizovanim za avangardne, eksperimentalne i na druge načine „drugačije“ albume blek metal muzike, i, da se razumemo, vrlo zanimljiva ploča. Ovo su sada već jako dugačke kompozicije – album otvara komad od skoro trinaest minuta – čija hermetičnost stoji u zanimljivoj opoziciji sa čistom količinom svirke koja se ovde čuje. Alyssos se izrazito trudi oko aranžmana pružajući nam energične, dinamične desetominutne pozorišne predstave koje imaju i „čist“ blek-metalski šmek sa lepim melodijama i epskom atmosferom a onda i puno eksperimentisanja sa izrazom. Odlična ploča koju samo malo kolje previše muljav zvuk. Ali odlična, zrela, zanimljiva sa mnogo interesantnih ideja i mudro kombinovanih stilksih elemenata.

https://spectrallore.bandcamp.com/album/-

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/–3

Bihargam su blek metal bend iz Kentakija i samo kucanje ove rečenice me podseća u kako neobičnom vremenu živimo. Elem, ova ekipa, tematski upućena na naučnu fantastiku generalno i Metabarone partikularno snimila je živi album (doduše bez publike) i Blood in the Temple ih predstavlja u dosta dobrom svetlu. Ovo je čvrst, disciplinovan black metal zvuk koji ima dosta thrash metal elemenata u svojim rifovima i mošerskom gruvu. Bend je odlično uvežban i materijal je energičan, pa mi prosto žao da je ovo snimano samo kao live stream jer je uz ove pesme lako videti publiku koja se ubija od šutke. Fino a i ovo je prvi ali ne i poslednji omot ove nedelje na kome ćemo videti bradavicu:

https://bihargam.bandcamp.com/album/blood-in-the-temple

Janaza je solo projekat Anahite iz iračkog black metal benda Seeds of Iblis i album, prvi posle jednog demo snimka, Quranic Plague je vrlo sirov, vrlo blasfemičan blek zvuk koji bezbožničkoj estetici dodaje dobrodošle bliskoistočne mirise. Nije ovo neka preterano sazrela muzika, naprotiv, na momente odiše sasvim amaterskim duhom ali ima ovde mnogo srca i vredi da se čuje:

https://seedsofiblis.bandcamp.com/album/quranic-plague

Još jednočlanog blek metala? Nema problema! Dusk In Silence je projekat indonežanskog muzičara po imenu Bangoen, bubnjara death metal sastava Inverted i njegov prvi album pod imenom Dusk In Silence je kolekcija vrlo autoritativnih, vrlo solidno produciranih pesma u atmosferičnom/ post-blek ključu. Beneath the Great Sky of Solitude je, da ne bude zabune i žestoka, glasna ploča sa brzim tempom, energičnim gitarama i pevanjem i samo to što ima slatke shopegaze melodije ne znači da nije u pitanju „pravi“, zakucavački metal. Pa još taj omot koji je vrhunac (dobrog) kiča! Jake preporuke:

https://duskinsilence.bandcamp.com/album/beneath-the-great-sky-of-solitude

Njemački sad već veterani Odal su odlični na svom petom albumu, Welten Mutter. Pored meni sjajnog omota, ovde imamo i odličnu muziku koja se drži melodične, hipnotične blek metal matrice, ali uz maksimum energije, čvrstine i brzine, kombinujući gorkoslatke gitarske teme sa vrlo snažnom svirkom i kvalitetnom produkcijom. Da je ovo masterovano malo dinamičnije bilo bi i bolje, ali Odal prave muziku koja treba da čoveka malo pritisne, pa i opčini stalnim ponavljanjem i sporim uvđenjem varijacija te tu i ovaj jako koprimovani master pomaže. Odlična ploča:

https://odal-horde.bandcamp.com/album/welten-mutter

Čileanski kvartet Llankazo najavljuje album promo demo snimkom od dve pesme. Prtetpostavljam da plaćanje sedam dolara za ovaj materijal kasnije daje i pun album jer bi inače stvari bile malo preskupe. No, te dve pesme su odlične, nudeći razgnevljen ali ličan, emotivan black-death metal kome razgovetnije pevanje daje dimenziju „realističnog“ a sjajni rifovi ispod – epskog.

https://llankazo.bandcamp.com/album/promo-advance

Kada sebe nazovete Goat Kommander a svoj EP Bestial Torment, gradite u slušaocu – konkretno meni – očekivanja koja gotovo da je nemoguće ispuniti. Ipak, brazilski (jednočlani?) projekat pod ovim imenom me je eminentno zadovoljio sa pet pesama divljačkog, primitivnog, ali tehnički više nego kompetentnog blek metala. Ovo je svakako lo-fi ali zvuči pravično i moćno. Stara škola do bola:

https://goatkommander.bandcamp.com/album/bestial-torment

Vrlo dopadljiv black-death metal na trećem albumu poljskih siledžija Occultum. Apokatastasis je pripreman tri godine i ovo je zaista dobra kombinacija blek metalske epike i death metal grubijanstva. Zvuk je nesavršen, sa bubnjevima koji dosta odjekuju i gitarama koje se stapaju jedne sa drugima, pogotovo u bržim delovima ali ovo Occultumu samo daje jednu dodatnu dimenziju šarma, životnosti, „tr00“ šmeka. Dobre pesme, divljačka izvedba, preporuke.

https://oldtemple.bandcamp.com/album/occultum-apokatastasis

Glass Coffin iz Leksingtona (grada u Kentakiju, ne benda iz Srbije) i Oppressive Descent iz Portlanda su dva lo-fi benda sa lepim split albumom od sedam pesama. Glass Coffin je jednočlani „black punk“ sastav i to je sirovo, agresivno, ali sasvim korektno. Oppressive Descent su bliži klasičnom black metal izrazu i imaju duže i hermetičnije pesme ali su u stanju da naprave dobru melodiju i atmosferu. Meni ovo dobro:

https://oppressivedescent.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split

https://glasscoffin.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split

Rumunske komšije Autumn, Leaves, Scars na svom novom albumu, Unter dem Füße der trauerd Winde zvuče vrlo dobro, razvijajući svoj depresivni, malo i „post“ zvuk u dobrom smeru. Ovo su sigurno napisane, razgovetne pesme uglavnom sporijeg tempa (ali sa blastbitovima kad zatreba) koje se ne rasplinjavaju previše u shoegaze maštarijama već uglavnom drže „tvrđu“ liniju te depresivne muzike. Vrlo solidno izdanje za bend koji svira duže od decenije i izgradio je jasan profil i identitet:

https://autumnleavesscars.bandcamp.com/album/unter-dem-f-e-der-trauerd-winde

https://satanath.bandcamp.com/album/sat323-autumn-leaves-scars-unter-dem-f-e-der-trauerd-winde-2021

Death Shroud su iz, čekajte da proverim, Virdžinije, i, da, sviraju vrlo solidan blek metal. Sviđaju mi se ovi bendovi koji ne dolaze iz utemeljenih blek metal „škola“ i imaju svoj zvuk koji nije izgrađen na emuliranju prepoznatljivih uzora. Pritom, kad smo već kod zvuka, Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, drugi album ovog sastava, ima odličan, čist, jasan a energičan saund koji vrlo lepo paše kompleksnijim, epskim a opet, zakucavačkim pesmama. Šlag na torti je da se grad iz koga ova dva momka dolaze zove Blacksburg. Ponekad se stvari savršeno nameste pa veoma preporučujem Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, možda ne kao stil života koji treba usvojiti ali svakako ako album odličnog, moćnog blek metala:

https://deathshroud.bandcamp.com/album/death-slavery-and-the-pursuit-ov-sadness

Švajcarski Cold Cell ne spadaju „zvanično“ u post blek metal iako je tematski bend okrenut modernim temama a i muzički koriste semplere i vrlo savremeno zvučeće atmosferične pasaže. Njihov četvrti album, The Greater Evil je zbilja definisan atmosferom napetosti, pretnje, najavom propasti itd. i bend se dobro snalazi kombinujući moderniji, „post“ zvuk i tehniku sa tradicionalnijim blek metal nabijanjem. Ceo album ima jednu apokaliptični dimenziju a koja zvuči futuristički radije nego „klasično“ i to je fino osveženje:

https://cold-cell.bandcamp.com/album/the-greater-evil

Naravno, kao čovek slab na norvešku školu, zasladio sam se ove nedelje prvim albumom norveškog kvinteta Ulvehyrde a koji se zove Englemakersken. Ulvehyrde su ekipa koja je spinofovana iz Vulture Lord i Beastcraft i fokusirana na tradiciju, kako u tekstovima, tako i u muzici koja je oštra, hladna, svečana i žestoka. Englemakersken je izvrsno producirana, mračna i preteća ploča sa pesmama koje imaju jedan obredni kvalitet iako su, da ne bude zabune, formatirane kao klasični black metal komadi, ali sa zaista vrhunskim osećajem za dramatično. Izvrstan debi:

https://dusktone.bandcamp.com/album/englemakersken-2

Idemo sad na ovonedeljnu ogromnu ponudu stonera, dooma, psihodelije… Brethren Hogg su iz Nju Orleansa i njihov istoimeni album donosi malo daha južnjačke močvare sa svojim teškim rokom. Brethren Hogg su negde između stoner, sludge i doom metala, oslanjajući se na žestoke rifove, težak ritam i karakterne vokale, sa pesmama koje imaju prepoznatljive bluz korene ali i nadgradnju u vidu naglašenije metal elemenata. Sa odličnom produkcijom i dosta svežih ideja, moram da kažem da me je album koji je u prvom momentu zvučao pomalo hermetično, osvojio posle par pesama. Poslušati sa zanimanjem!

https://brethrenhogg.bandcamp.com/album/brethren-hogg

Ruski Dark East Productions je izbacio kompilaciju koja se zove Doom metal Compilation – Volume 1 sa dvadeset bendova koji svi u nekoj dimenziji zaista pripadaju doom metal podžanru. No, ovde zapravo ima jako mnogo raznovrsne muzike – recimo sastav koji album otvara, Tholing the Void je više death metal nego doom, dok su The Agony Column koji iza njih slede toliko raspevani i melanholični kao da dolaze iz sasvim drugog univerzuma. Dakle, imate ovde različite poglede na tempo, zvuk, harmonije itd. mada, pošto su Rusi u pitanju, dobar deo muzike ima tu neku prepoznatljivu emotivnost pa postoji nit koja se provlači od početka do kraja. Kako je ovo samo daunloud izdanje (i plaćate koliko sami želite) nema ograničenja u pogledu trajanja pa neki bendovi imaju pesme i od po dvadeset minuta. Navalite:

https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/doom-metal-compilation-volume-1

Iron Rider su trio iz Bruklina i njihov stoner-doom je simpatičan pa i pomalo hipnotičan na EP-ju One Day Someone’s Gonna Kill You. Sve je to vrlo organski odsvirao i puno dobrih hard-bluzerskih rifova, a mada je produkcija malo muljava, to u jednoj meri doprinosi hermetičnosti atmosfere, pa je u neku ruku i integralni deo zvuka benda. Puno rifčina i sporog zakucavanja:

https://ironrider.bandcamp.com/album/one-day-someones-gonna-kill-you

Australijski The Ugly Kings su krajem 2019. godine snimili svoj nastup u melnburnskom Cherry Bar lokalu, koji samo što se bio ponovo otvorio. Naravno, posle je došla pandemija i sve to pa je ovaj snimak time još vredniji. Elem, Killing Time at Cherry Bar je, dakle, živa, energična kolekcija moćnih, masnih hard rok pesama u kojima nema laži i prevare. The Ugly Kings su dobri u rifovima, ali još bolji u aranžmanima, puštajući prazan prostor da radi koliko i sam zvuk u njihovoj vrlo bluziranoj, ali vrlo heavy muzici. Pritom, pesme su dobrodošlo raznovrsne i sa naglašeno karakternim pevanjem pa je ovo, a pogotovo po ceni koju sami određujete, nezaobilazno i obavezno:

https://theuglykings.bandcamp.com/album/killing-time-at-cherry-bar

Danci Måneskjold na svom albumu (snimljenom najvećim delom odjednom), Sølvhjerneskaller sviraju simapatičan, faziran psihodelični rok koji ima čvrstinu i razgovetnost „normalnijeg“ teškog roka, a što ga može preporućiti i publici koja sa sumnjom gleda na sve te svemirske i psihodelične reference. Ovo je melodično, raspevano i prijatno sa taman toliko koncepta da ne zvuči kao grupica ortaka iz lokalnog bara, a sa opet lepo zaokruženim rok pesmama i ukusno dodatim ukrasnim detaljima. Fino:

https://maneskjold.bandcamp.com/album/s-lvhjerneskaller

Na sasvim drugoj strani su Kanađani Spacebag Poopsock koji za sebe kažu da su „SHITTY AND DERIVATIVE AS HELL STONER METAL, NOT TO BE PLAYED QUIETLY“. I sve pogađaju. Četiri pesme na eponimnom EP-ju zvuče kao da su snimljene u podrumu u devetom satu celodnevne narko-seanse, sa previše faza, dima i halucinacija u malom prostoru. Plus, predugačke su. Ali opet, nekako su neodoljive:

https://spacebagpoopsock.bandcamp.com/album/spacebag-poopsock

No, zato češirski stoneri 1968 zvuče spremni da osvoje svet na svom drugom albumu, Salvation If You Need. Ovo je kolekcija moćnih rokerskih himni utemeljenih u klasičnom heavy blues pristupu, sa puno velikih rifova i melodičnim, ali energičnim pevanjem. Miks je glasan, možda za nijansu siroviji nego što bih voleo, ali ove gitare, ova moć zvuka, to se ipak ne sreće svaki dan. Pesme su ekonomično napisane i pune faziranog etitjuda i 1968 su sa ovim albumom napravili izuzetan, a opet vrlo garažni, omaž klasici:

https://1968band.bandcamp.com/album/salvation-if-you-need

Rimljani Circle of Rhinos su malo suviše „tehnički“ za moj ukus jer je njihov EP, Crossroads Breed neka vrsta progresivnog, instrumentalnog stoner metala u kojoj ima previše svirke a premalo gruva, ali dobro je to producirano, dobro odsvirano i ne mogu da kažem, ima šmeka:

https://circleofrhinos.bandcamp.com/album/crossroads-breed

Green Warlock on Opium Hogs je split singl njujorških Green Hog Band i praških Opium Warlock. Green Hog Band nude jednu sporu, lepljivu stoner-doom pesmu koja je skoro savršena u svom hipnotičkom valjanju skoro pa jednog jedinog rifa i promuklom pevanju sa teškim ruskim naglaskom. Šest i po miuta ovakvog  blagoslova je malo. Opium Warlock su još sporiji, distorziraniji i disonantniji i nude skoro dvanaest minuta vrištećeg psych-dooma sa sve semplovima i psihodeličnim gitarama. Izvrstan singl a koji kupujete po ceni koju sami odredite:

https://opiumwarlock.bandcamp.com/album/green-warlock-on-opium-hogs

A ako vas je prethodno izdanje ostavilo žednim za još supersporog, hermetičnog a zavodljivog dooma, Gravity Kong nam se vraćaju sa EP-jem Disconnect i ovo je osamnaest i po minuta pakleno sporog, teškog ko crna zemlja, jako distorziranog i mučnog doom metala koji svejedno zadržava kompulzivni gruv i inerciju kretanja napred sa mnogo energije. Ovako spora muzika ne bi trebalo da ovako dobro, da prostite, diže, ali – diže. Uprkos vrlo sirovom zvuku. Moćno:

https://gravitykong.bandcamp.com/album/disconnect

Da ostanemo u temi, Kong Lives su velški post-metal/ doom bend i njihov album, Thy Kingdom Kong je, uprkos memetičnom humoru i igrama reči zapravo fina i dovoljno ozbiljna kolekcija sporih, meditativnih, a često glasnih i vrišteći emotivnih pesama koje imaju odlične vokale i još bolje gitare. Abrazivan zvuk, ali vrlo dobre pesme i puno melodije koja samo zvuči još potentnije preko ekstremnih distorzija. I još plaćate koliko hoćete. Pa, izvolite:

https://konglives.bandcamp.com/album/thy-kingdom-kong

Kad smo već kod „post“ zvuka, Kanađanke Big | Brave imaju novi album za Southern Lord, Vital, i ovo je fantastično ubedljiv, veoma teški, mračni a opet melanholični, višeslojni post-metal-doom sa izuzetno lepo snimljenim distorziranim gitarama, izvrsnim vokalom, generalno jako zdravim zvukom. No, muzika je ono što zaista impresionira. Big | Brave su negde između Swans iz devedesetih i Neurosis iz, eh, isto devedesetih, dajući nam spore, teške, ali melodične, ritualne komade od po sedam, osam, devet minuta, sa gitarama koje često samo prave preteću buku a basom i bubnjem koji „zaista“ sviraju. Kada se odozgo obruši Robin Wattie svojim folki, naričućim pevanjem, ovo se stvarno pretvara u ritual. Fantastično.

https://bigbravesl.bandcamp.com/album/vital

Stoner-rok moćnici, Kosmonaut iz Ohaja, naši stari prijatelji, su ga baš drastično usporili za ovogodišnji praznik. Sativa (odnosno  s A t I v A)  je singl sa dve pesme koje su jako teške, ali i zapaljive, sa zaranim melodijama i šmekerstvom koje prozire kroz valove distorzije. „Srećan vam 420“, kažu Kosmonaut „i neka vas sahrane u dimu“. Sami birate cenu:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/s-a-t-i-v-a

I Howling Giant iz Nešvila su nam poznati, a novi EP, Alteration je dopadljiv i, za stoner rok pomalo i nekarakteristično, veseo. Bend svira raspoloženo, sa dosta durskih harmonija i svetlim zvukom, energijom koja ne zvuči rušilački već naprosto – radosno. Nazvati ovaj EP progresivnim zvuči kao preterivanje, ovo je samo četiri komada raspoloženog, instrumentalnog stonera koji se raduje proleću i životu. Dovoljno:

https://howlinggiant.bandcamp.com/album/alteration

Da biste kupili download verziju EP-ja Ruin francuskog sastava Cult of Occult morate da kupite kasetu jer se daunloud ne prodaje odvojeno. No, ovde za šest evra dobijate četrdesetak minuta svirke. Ruin, naslovna pesma, je skoro 22 minuta brutalnog, sporog i hermetičnog sludge doom metala koji zvuči kao samrtni ropac u slow motionu. Sa druge strane je „ambijentalni“ remiks iste pesme, nuiRe, koji je još strašniji. Odlična ponuda:

https://breatheplastic.bandcamp.com/album/ruin

Sličan stil nude naši stari znanci, kalifornijski Body Void. Novi album, Bury Me Beneath This Rotting Earth, ima četiri pesme od kojih ni jedna nije kraća od dvanaest minita niti brža od kornjače kojoj su polomljene bar dve noge. Body Void ipak demonstriraju veoma dobar pristup materijalu, praveći od nečeg što je stalno na granici karikature, napetu i dramatičnu muziku. Ova vrsta sludge-doom metala koju su, hajde da kažem, „promovisali“ Khanate, ume da bude veoma smaračka jer se programski trudi da ne bude, jelte, prijatna, da sve u vezi sa njom bude abrazivno, počev od zvuka punog distorzije, mikrofonije i disonance pa do „tema“ koje su nemelodične, ritma koji skoro da stoji i pevanja koje je vrištanje sve vreme. Ali dobri bendovi u ovom stilu uspevaju da od toga naprave skuplturu koncentrisane ružnoće od koje je na kraju nemoguće odvratiti pogled. Bury Me Beneath This Rotting Earth je jedna takva skulptura:

https://bodyvoid.bandcamp.com/album/bury-me-beneath-this-rotting-earth-3

Naravno, svetski dan duvke je i idealan datum za izlazak novog albuma viskonsinskih Bongzilla. Duhovito nazvan Weedsconsin, ovaj 43-minutni opus donosi sasvim očekivane sludge rifove i doom sporost, promukle, urlajuće vokale i jednu generalnu opijenost kanabisom, uobličenu u muziku koja je i abrazivna ali i topla i prijateljska u isto vreme. Skoro da je neverovatno da do sada niste nikada čuli Bongzillu – pa verovatno i znate da li vam se ovo sviđa ili ne i bez slušanja – ali ako niste, Weedsconsin je perfektan za prvo iskustvo sa ovom ekipom:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/bongzilla-weedsconsin

Isti izdavač, italijanski Heavy Psych Sounds je u istoj nedelji izbacio i novi Doom Sessions, i ovo je split Bongzille i Italijana Tons. DOOM SESSIONS VOL​.​4 – Bongzilla // Tons za razliku od prethodnih splitova u ovom serijalu sadrži isključivo nove pesme i mada verovatno znate Bongzillu, Tons možda do sada niste slušali a oni, kakav preokret, totalno kradu šou na ovom izdanju. Meni se i njihov prošli album za Heavy Psych veoma dopao, pa sam očekivao da ovo bude dobro i – dobro je. Sporo, moćno, teško, hipnotično, i značajno bolje producirano od Bongzille, tako da, navalite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-4-bongzilla-tons

Dragumite iz Indijane na EP-ju Empty Bottles valjaju četiri pesme moćnih rifova i melodičnog pevanja. Ovo je stoner rock/ heavy rock sa malo grunge mirisa (najpre u pevanju koje vuče na Pearl Jam) a koga su meni najbolje prodali dobri rifovi i odličan zvuk. Rokenrol!

https://dragumite.bandcamp.com/album/empty-bottles

Stone Gnome su dva lika iz San Franciska koja se slikaju sa kamenim patuljkom za svoje promo slike, ali i koja sviraju glasan, pristojan sludge/ stoner metal. Album  The Algorhythm, njihov debi, je kombinacija jakih rifova i promuklog a opet melodičnog pevanja, sve kreirano da zvuči atmosferično, ali i sa dosta gitarskog rada i kompleksnih solaža. Da budem iskren, Stone Gnome su i za nijansu prehaotični za moje uši – da ne pominjem jako glasan mastering – ali ima ovde dosta dobrih momenata:

https://stonegnome.bandcamp.com/album/the-algorhythm

Hrad Vallis iz Mineapolisa svoju muziku nazivaju New Wave of Martian Desert Metal, pa je tako i prvi album naslovljen NWOMDM. I to je, dakle, desert rock/ metal sa malo psihodelije, ali i dosta žestine jer koristi energične rifove i militantan ritam, ali ih onda preseca melodičnim pevanjem. Zvuk i aranžmani koje nam Hrad Vallis nude su dosta raznovrsni – na momente možda i prenaglašeno – ali imaju dosta šarma a treba i pozdraviti dosta dinamičan mastering:

https://hradvallis.bandcamp.com/album/nwomdm

Conclave iz Masačusetsa na svom drugom albumu, Dawn of Days sviraju doom/ sludge metal koji nema baš preterano mnogo originalnosti i uglavnom igra na sigurno, ali je uvek tehnički korektan i dobro produciran. Ako volite, teški, glasnu, emotivnu, pomalo i epsku metal muziku, Conclave su vredni da se poslušaju:

https://conclave1.bandcamp.com/album/dawn-of-days

Litvanski Goat Metamorphosis na EP-ju Bonged Out of Existence nudi lo-fi, vrišteći stoner metal koji u potpunosti uspeva da ostvari zacrtani cilj hipnoze i uvlačenja slušaoca u jedno transcendentno iskustvo time što ima tečne, moćne rifove koji prekrivaju sve, kao lava koja ističe iz vulkana. Pet pesama sjajnog gruva, sami birate cenu, prejak rad:

https://goatmetamorphosis.bandcamp.com/album/bonged-out-of-existence

Bruklinski Free Whenever objavio je dvoiposatni snimak svog džema nazvan Jam Junkies – koga nažalost, za sada nema na njihovom Bandcampu. Zašto? Ne znam. Ovo je jako dobar psihodelični/ space rock snimljen veoma kvalitetno i sa velikom sigurnošću u improvizovanju. Džem je podeljen na devet distinktnih delova i bez obzira što sve to jako dugo traje jasno je da su iz jednog još dužeg snimka izvađeni svi najbolji delovi. Moćno, tripozno, jako dobro:

Vermian iz Irske je studijski projekat dva momka koji su sve snimili na, jelte, kućnoj opremi, razmenjujući fajlove preko interneta i dovodeći masu gostiju za potrebe debi albuma, All That Is Holy Must Be Undone. Rezultati su impresivni s obzirom na „kućnu“ prirodu ovog projekta i mada njihov doom metal svakako neće osvojiti oskara za originalnost, on ima dosta šarma i lepih melodija, dobre atmosfere, te prihvatljivo dobru produkciju da vredi da se čuje:

https://vermian.bandcamp.com/album/all-that-is-holy-must-be-undone

Bristolski Thorth na EP-ju The truth that I despise daje solidnu odbranu koncepta doomgaze metala. Dakle, ovo je sporo, dosta heavy ali zatim i veoma nežno, harmonski popično, obdareni sanjivim, melanholičnim vokalima. Kombinacija koja će, siguran sam, pronaći svoju publiku a bend ima sasvim dovoljno štofa da meni bude zanimljiv ovih šest pesama, plus sve nudi za cenu koju sami odredite. Odredite pravično:

https://throth.bandcamp.com/album/the-truth-that-i-despise

Imamo bendove koji u imenu kombinuju reč Wizard sa različitim bojama, pa je sasvim legitimno da smo sada dobili i Red Wizard. Ovaj stoner sastav iz San Dijega se vrlo lepo prikazuje sa singlom Power Slop koji nudi dve masne, psihodelične, maštovite stoner/ doom kompozicije, adekvatnu količinu fuzza, odlično, grubo pevanje, poletne ritmove i solidan zvuk. Sjajno:

https://redwizard.bandcamp.com/album/power-slop

Ripple Music nas je i ove nedelje obradovao odličnim izdanjem. Void Vator iz Los Anđelesa na svom debi albumu, Great Fear Rising sviraju, pa, heavy metal. Ovo je negde između klasičnog metala i malo „stonerskije“ muzike bliže Rippleovom uobičajenom zvuku i to je zdrava kombinacija. Void Vatori imaju dobre rifove, jak gruv, ali i tempo i malo melodije i cheesa koji su bliži klasičnom metalu. Ripple Music bendovi uvek imaju kvalitetnu produkciju pa je i ovde to slučaj, ali bend pored svega ima i vrlo karakteran, prepoznatljiv zvuk koji zaista kupi najbolje od ’80s metala i stonera. Sjajno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/great-fear-rising

Kad nazovete bend Santa Sangre gradite kod slušaoca možda i nerealno visoka očekivanja. Srećom, ovi Meksikanci većinu očekivanja pravdaju svojim prvim demo snimkom. Demo 2021 je trajanja jednog pristojnog albuma od 35 minuta a muzika je sirovi, lo-fi psihodelični stoner-sludge rok, sa hipnotičkim ponavljanjima, neljudskim nivoom distrorzije i sakralnim gruvom. Bend sve svira sa jako dobrim osećajem, dajući hiperdistorziranoj sabatovštini obrednu dimenziju a sve se završava moćnom obradom baš Sabbathove Snowblind. Ne propustiti, ako su vam uši navikle na mrak. A oči na bradavice:

https://santasangre666.bandcamp.com/album/demo-2021

Bečlije Liquid Maze sviraju progresivniji teški rok koji, svakako, voli bluerske harmonije, dobar rif i faziranu gitaru (čuju se tu omaži Hendriksu itd.) ali voli i da ih upetlja u složeniji aranžman. Naravno, ne bih se ni trudio da ih slušam da album Snake Jazz (koji nema baš mnogo džeza, da se razumemo), ipak nije napravljen tako da gruv bude u prvom planu. Ovako kako jeste, pesme jesu kompleksnije ali su radio-friendly i mogu da se puštaju za relaksaciju. Bend svira odlično i kombinovanje orgulja sa jakom gitarom mojim ušima veoma prija:

https://liquidmaze.bandcamp.com/album/snake-jazz

Ruski Lunar Funeral je sjajan na drugom albumu, Road to Siberia koji izlazi tek u Julu ali se već sada može ceo čuti i priorderovati. Ovo je spor, težak doom metal koji uspeva da izbegne najveći deo za doom metal tipičnog programa, zvučeći više kao post-pank ekipa koja je usporila na 16 obrtaja nego kao tipičan naduvani hevi+bluz+gotika sastav. Ovo je hipnotično i zapravo prilično „pop“sa prozračnim, ali teškim zvukom, lepljivim ali nenametljivim rifovima i odličnim osećajem za pravljenje dugačkih aranžmana koji zvuče sasvim organski i prirodno. Kad krenu psihodelične solaže ja se malo bogami i rasplačem od sreće. Odličan program za Helter Skelter Productions i Regain Records:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/road-to-siberia

Izvukosmo se nekako iz najsporijeg dela današnjeg pregleda. Idemo dalje! Prickrott je nizozemski nihilistički, ali dosta zabavni projekat koji spaja grindcore, industrial i black metal u jednu zapravo sirovu smešu koja, ipak, ima potrebnu količinu dobrih rifova i popaljivog gruva. A Journey Into the Depths of Nihilism je njihov split album sa nekim (nečim) po imenu Von Mollestein i njihova strana ima četiri metalizirane i zanimljive pesme dok je druga strana više EBM/ industrial tipa ali sa distorziranim gitarama i urlanjem. Na gomili sve to ima jednu ’90s energiju i sirovost koja mi je simpatična:

https://prickrott.bandcamp.com/album/a-journey-into-the-depths-of-nihilism

Metal Message je nemačka PR agencija koja promoviše metal. Ne zvuči baš seksi ali njihova osma promo-kompilacija, VIII • Immortal Euphoria! je zapravo odlična. Odve imamo petnaest bendova različitih stilskih usmerenja ali uglavnom vrlo dobrog kvaliteta, od, recimo, sirovih a melodičnih spid metalaca Under Siege, preko gotskog duma Cult of Salem, epskih blek metalaca The Fifth Horseman pa do energičnog thrash metala koji isporučuju Taskforce Toxicator. Kako i nagađate, ova se kompilacija nudi za pare koje sami odredite i veoma je vredno čuti je kao skup smernica za dalje istraživanje:

https://metalmessage.bandcamp.com/album/viii-immortal-euphoria

A kad smo već kod kompilacija koje se nude za novac koji sami odedite i sklopljene su s pažnjom i ljubavlju, pa, Global Thrash Attack se vraćaju i donose nam 13 odličnih komada na kolekciji Spanish Thrash Attack. Ko je čitao ova moja pisanija prošle godine pamti da sam dosta hvali prethodne kompilacije ove ruske inicijative jer je prosečni kvalitet materijala na njima neuobičajeno visok a i ovog puta to je slučaj. Ovde nema mnogo poziranja i izmišljanja tople vode i bendovi krljaju napred sa uverenjem i mahom vrlo dobrim zvukom. Thrash til death ili tako nekako:

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/spanish-thrash-attack-compilation

Finski Templar i japanski Barbatos imaju split singl koji trenutno postoji samo u formi JuTjub videa, a vinil izlazi na leto. No, ovo je toliko nabadački, sirovo i moćno da veoma vredi da se sad čuje pa da se zabeleži za kupovinu kad izađe. Barbatos su već poznati na ime svog sirovog thrash-punk-metal jurišanja koje traje već duže od dve decenije, i dve pesme koje nude smo već čuli na albumu Straight Metal War iz 2015. godine. Odlične su, naravno, na svoj pomalo dementni, razulareni način, ali Templar su ovde otkriće nedelje sa svojim sirovim, lo-fi napadom na uši od koga može da se rikne u najpozitivnijem smislu. Ne propustiti:

Indijski multiinstrumentalist Vasu Chandran pod imenom Hell Hordes pravi dopadljiv death-thrash metal. Njegov novi EP, Hell Hordes ima pet pesama koje su pod jasnim uticajem ranog Morbid Angel, a što je sasvim legitimno, te odsvirane kvalitetno i ubedljivo. Ne preterano originalno ali besno, žestoko i puno zlih rifova, rekao bih da Chandran ovde ima sasvim dobitnu formulu:

https://hellhordes.bandcamp.com/album/hell-hordes

Black Light su iz Košica u Slovačkoj i kažu za sebe da sviraju „fresh thrash metal“. E pa lepo! No, Firestealer EP je zapravo sasvim solidan i svež u smislu da je ovo thrash koji je svestan koja je godina, ne imitira bendove osamdesetih i zapravo ima aranžmane bliže death metalu, sa grinderskim ispadima. No, ovo je rifačški veoma ubedljivo, dobro producirano i energično a istovremeno razgovetno i napaljujuće. Lepa ponuda iz bratske Slovačke:

https://blacklightthrash.bandcamp.com/album/firestealer-ep

Lepa brazilsko-kanadska saradnja na split EP-ju bendova Whipstriker i Ice War. Whipstriker na svojoj strani imaju tri pesme epskog thrash metala koji se dosta oslanja na heavy metal ideje i atmosferu, ali zna i da zavari pošteno, posebno na poslednjoj pesmi – Morphine Soldiers. Ice War već znamo (osvježimo sjećanje) i njegov antikapitalistički, pankerski thrash/ heavy metal ovde nije vidno dobio na „profesionalnosti“ ali nije ništa ni izgubio na kvalitetu. Štaviše, svirka je sjajna, sa moćnim, brzim pesmama, melodičnim, napaljujućim rifovima i dobrim solažama i jedini i dalje malo problematični element je Joovo pevanje. Ali, jebiga, ima to šarma:

https://helldprod.bandcamp.com/album/whipstriker-ice-war

Mephobia su iz Beča i sviraju dobar, vrlo kvalitetan i glasan thrash metal sa malo groove metal elemenata koji, za moj groš, ne kvare zabavu. Ima tu i malčice death metal elemenata, kad smo već kod toga, ali u prvom planu je nabadački, besan thrash metal koji malo vuče i na The Haunted u mojoj glavi. Bend je osnovan pre dve godine a tek ove su krenuli da snimaju i Reign of the Degenerates je, ime na stranu, onako dobar debi album kakav samo možete da poželite sebi. Zrelo, besno, kvalitetno, poslušajte:

https://mephobia.bandcamp.com/album/reign-of-the-degenerates

Brimstøne je jednočlani hrišćanski metal projekat iz Sjeverne Karoline i znam kako to izgleda na papiru, ali moram da priznam da me je prijatno iznenadio kvalitetom muzike. Mislim, ovo je sirova, kućna produkcija ali sasvim dobrog kvaliteta a pesme su besne, rifaške kritike crkvene koruptivnosti negde između panka, treš metala i stonera. Mislim, jedna pesma se zove Christofascist, pa kako to ne voleti? Moment of Silence je EP sirove ali autentične energije i vredi da se čuje, a, pošto cenu određujete sami, i da se pazari:

https://brimstonehvnchc.bandcamp.com/album/moment-of-silence

Ne znam da li su Blu Blaz svoje ime bazirali na omiljenoj igračkoj franšizi BlazBlue, ali njihov Demo ’21 je odvaljivački, moćno mošerski metaliziran straight edge hardcore iz Portlanda. Blue Blaz ne samo što imaju opasne rifove, ubistven ritam i razjarene, pravoverno besne vokale, nego su im i tekstovi posvećeni policijskoj represiji, kapitalističkom paklu i proleterskoj Golgoti. Sjajno:

https://blublaz.bandcamp.com/album/demo-21

Recluse iz Luizijane krljaju glasan, energičan, recimo sludgecore na svom EP-ju Long Gone Light. Ovo su četiri pesme moćnih, povremeno i epskih rifova, snažnog vokala, i uglavnom vrlo zakucavačkog srednjetempaškog ritma. Ima tu i bržih momenata ali za mene je glavni element muzike ovog benda zastrašujuće pevanje Ryana Ashmorea koji zvuči kao da mu celo telo izlazi kroz usta kad se dere. Izvrsno!

https://reclusenola.bandcamp.com/album/long-gone-light

Kad smo već kod Luizijane, Capra imaju novi album za Metal Blade i In Transmission je lep paket energičnih rifova, dobrog tempa i razgnevljenih ženskih vokala. Metalizirani hardkor ne mora uvek da bude testoteronsko-mošerskog tipa i Capra pružaju program koji je dovoljno „metalan“ i „profi“ za mejnstrim publiku a da ipak imaju uzvitlan tempo i bes koji su obeležja auteničnosti:

Splatz iz Ilinoisa sviraju, pa, recimo „čist“ hardcore punk koji bi zvučao sasvim prirodno 1986. godine. Dakle, ima ovde metala koji smo čuli kod Attitude Adjustment ili Agnostic Front u ono vreme, a sve je bazirano na tečnim, prostim rifovima, brzom tempu i karakternom pevanju. Meni je ova kolekcija demo snimaka (svega četiri pesme, plaćate koliko hoćete) odlična:

https://splatz.bandcamp.com/album/the-demos

Nema grindcorea dok ga ne zasviraju Južnoamerikanci, jel’ tako? Meconio iz Čilea su ovde da potvrde tu poznatu maksimu i njihov istoimenu debi-album ima šesnaest pesama besnog, socijalno osvešćenog prženja. Samo dve pesme su ovde duže od dva minuta, dok se ostale pakuju u kraće forme i mada se Mecanio ne mogu pohvaliti dobro produciranim materijalom, on je izvođački ubedljiv i sklopljen od agresivnog i poletnog grinda, te besnih socijalnih kritika. Sva ta tuča samo za dolar!

https://meconiogrindcore.bandcamp.com/album/meconio

Čikaški Flash in the Pan stavlja sliku vrlo nezdravog obroka na omot svog EP-ja Gameshow Messiah ali muzički je ovo mišićav deathgrind sa pesmama oko tri minuta i kvalitetnom, energičnom svirkom. Plaćate koliko želite, a i vredi jer je ovo DALEKO iznad ikakvog grindcore proseka na Bandcampu, sa pesmama koje su solidne i dobrim zvukom. Žestina, nabod, produkcija, sve što treba, istina je, hladno (i vetrovito) u Čikagu, ali STANDARD:

https://flashinthepan.bandcamp.com/album/gameshow-messiah

Ako ove nedelje kupite samo jedno grindcore izdanje (mada sam ja kupio tri, greota ne kupiti po ovim cenama) to bi trebalo da bude album Monnier sastava Monnier izašao za pouzdani Horror Pain Gore Death Productions. Sem, naravno, ako već nemate njihova prethodna dva EP-a, nazvana Monnier i EP2, jer je ovaj album zapravo njihovo spajanje u jednu celinu. Ali ako nemate, ALA ĆETE DA SE PROVEDETE. Monnier su duo na transverzali Belgija-Japan, sa Jasperom Swertsom, najpoznatijim po ilustracijama za omote neprebrojnih ekstremnih metal bendova, na gitarama i bubnjevima i sa Sudom Makiko iz tokijskih Flagitious Idiosyncrasy in the Dilapidation na vokalima. Čuj mene „vokalima“, ovo je više direktan prenos nuklearne ekplozije nego pevanje, da se mi razumemo. Monnier su blago metaliziran grindcore sa pesmama koje su tehnički kvalitetne i odsvirane vrhunski i samo u retkim trenucima prebacuju dva minuta, sa ubitačnim tempom, zloslutnim rifovima i apsolutnom zveri iza mikrofona. Makiko je, naravno, inače u svom matičnom bendu jako upečatljiva ali Flagitious Idiosyncrasy In The Dilapidation su za nijansu više deathgrind orijentisani i imaju za mrvicu veći opseg atmosfera pa je i njeno pevanje tamo kombinacija dubokih „pećinskih“ vokala i vrisaka, kako je i red, sa nešto odmerenijim deliverijem. I ovde imamo obe tehnike, ali pesme su kraće i Makiko se mnogo više forsira i, pogotovo na starijem materijalu, ovo je kao nekakav tajfun žileta koji znate da nećete preživeti ali je veličanstveno dok traje. Za ljubitelje Gridlink, Discordance Axis i slično, obavezno slušanje:

https://hpgd.bandcamp.com/album/monnier

Beastial Piglord ima novi EP, nazvan jednostavno Bullshit i ovo je jedna tipično eklektična, malo i haotična ali na kraju dana i dalje lična, ekspresivna smeša lupova, gitara, somnabulnih vokala, raznih efekata i muzike koja gotovo da se može nazvati proizvodom toka svesti. No Beastial Piglord je odavno dokazao da je značajno ispred prosečnog internet-avangardiste, dajući svojoj muzici slobodne ali dovoljno čvrste forme da uvek bude zanimljiva a neretko i nezaobilazna. Bullshit je jedno od fokusiranijih, jačih izdanja koje je ovaj momak iz Sjeverne Karoline izbacio u poslednje vreme, a plaćate koliko sami poželite. Ne propustite da makar poslušate:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/bullshit

Da pređemo na death metal. Zagrepčani Cryopathic Thanatology su šarmantni na prvom EP-ju, Untold Stories of the Morgue, donoseći nam četiri pesme old school death metala koji oni nazivaju „stenching death metal“, kao da reč „stenching“ postoji. Ali ako i ne postoji, Englezi treba da je dodaju u rečnik jer je ovo vrlo solidan materijal sa razigranim gitarama, dobrim rifovima, energičnim ritmom i meni vrlo simpatičnim pevanjem koje me podseća na neprežaljeni kragujevački Mortuary. Dobra svirka, aranžmani koji su kompleksni i „tehnički“ a da ne smaraju nekakvim egzibicijama, pa još i solidan studijski zvuk i cena koju određujete sami, sve u svemu lep paket i dobra ponuda. Poslušajte Cryopathic Thanatology, nećete zažaliti:

https://cryopathicthanatology.bandcamp.com/album/untold-stories-of-the-morgue-ep

Nisam siguran šta Isolated A.D. iz Sjeverne Karoline misle da ovo „A.D.“ u njihovom imenu znači ali dobro, death metal je tu da krši sva pravila. A EP No King to Conquer je simpatičan death metal srednjeg tempa, sa samo malo metaliziranog hardcorea u svojoj srži, što mrvi sve pred sobom teškim rifovima, jakim udarcima bubnja i brutalnim vokalom. Lepo to zvuči, naštimovano toliko nisko da se žice verovatno vuku po patosu, i bend zapravo ima više ideja nego što na prvi pogled izgleda, sa nekim finim aranžmanskim trikovima. Opet, glavna snaga ovog izdanja je gruv kome doprinosi i dobra produkcija. Ja zadovoljan:

https://isolatedad.bandcamp.com/album/no-king-to-conquer

Slovenci Sovrag sviraju simpatičan, malčice old school ali i vrlo minuciozno aranžiran, pa i srazmerno melodičan death metal (sa malčice black ukrasa) na EP-ju Tribute to Death. Moram da priznam, prijaju mi lepo napisane, karakterne pesme koje imaju jednu trešersku, mošersku dimenziju sa zapaljivim rifovima i ritmovima kao stvorenim za proizvodnju šutke na koncertima kad ih jednom ponovo bude. Takođe mi se dopada da Sovrag imaju miks koji je razumno prostoran i detalji sviranja se ne gube u prejakoj kompresiji. Odličan debi za ekipu iz Ljubljane:

https://sovrag.bandcamp.com/album/tribute-to-death

Ne znam gde se momak po imenu Liam D krio do sada, ali dobro je čuti ovako talentovanog muzičara na autorskom materijalu. Njegov solo projekat Mortal Vessels na istoimenom debi-EP-ju prži energičan, snažan death metal sa taman toliko black metal elemenata da muzika ide napred i gazi sve pred sobom bez mnogo vučenja nogu i istraživanja gruva. Nije da ovde nema gruv-elemenata, ali Mortal Vessels uglavnom čuka i zaintersovaniji je za dobre rifove i aranžmane koji grade ozbiljno dramatične narative nego za puki moshing. I odlično to zvuči, sa pesmama koje su brze, energične, ali i nabijene nervoznom energijom, sve to producirano veoma dobro i sa puno simpatičnih malih ideja koje osvežavaju materijal. Vrlo dobar hello world.

https://mortalvessels.bandcamp.com/album/s-t

Obsolete su iz Mineapolisa i njihov debi album, Animate// Isolate prikazuje ih u solidnom svetlu. „Tehnički death thrash“ zvuči kao nepotrebno preterano podžanrovsko kvalifikovanje, ali eto, tako je to u svetu ekstremnog metala. U svakom slučaju, Obsolete sviraju brzo i žestoko, sa „tehničkom“ dimenzijom koja je tu najviše da bi se napravili zanimljiviji, dinamičniji aranžmani, ne da se insistira na virtuoznosti. No, thrash element ovih kompozicija sve drži u dobrodošlo jednostavnoj, fokusiranoj formi pa su Obsolete dobri za mošing i ne smaraju preterano egzibicijama:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/animate-isolate

Malformity iz Atlante na debi albumu Monumental Ruin kanališu svoje uticaje iz domena švedskog death metala i death metala sa Floride u nešto što meni zapravo najviše zvuči kao death metal poreklom iz države Njujork. Dakle, ja ovde najviše čujem Immolation, Baphomet/ Banished i slične bendove. Što je okej, volim ja tu hororičniju, mračniju inačicu pravca. E, sad, Malformity ne preteruju baš sa originalnošću niti sa svežim idejama, ali im je muzika makar pristojno producirana i atmosferična. Može to da se lepo sluša:

https://malformity.bandcamp.com/album/monumental-ruin

Meksičko-španska saradnja bendova Rotting Grave i Leprophiliac dala nam je pristojan EP mračnog old school death metala  Profecias De Condenacion Y Carrona. Ovo je tvrdo, hermetično, ali dobro producirano i treska kako treba, sve kao ispalo iz podsvesti članova Autopsy. Osam dolara je jaka cena za četiri pesme ali dobre su to pesme:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/profecias-de-condenacion-y-carrona

Sjajan death metal od strane, slutim, jednog čoveka na EP-ju Eyes of the Deceiver projekta Kolossai iz Kalgarija. Ovo je, recimo, melodičniji death metal, ali najviše jer voli malo atmosfere i razgovetnosti usred nabadanja tako da ovde nema metalcore preterivanja i Kolossai malo više vuče na black i thrash u svom death metalu. Solidno napisano, solidno producirano, solidno u svakom smislu:

https://kolossai.bandcamp.com/album/eyes-of-the-deceiver

Kanađani Axedra imaju debi album, Mass Deception i ovo je vrlo četvrtast, vrlo predvidiv death metal, ali urađen korektno, sa dobrom produkcijom i uz dovoljno svesti da je potreban pravi omjer razgovetnosti i hermetičnosti da biste imali šansu da vas sluša više od petnaest ljudi na svetu. Osam pesama, dosta žestine, fino:

https://axedra.bandcamp.com/album/mass-deception

Njemački Betrayal su karakterniji i maštovitiji na svom drugom albumu, Disorder Remains, sa čak dvanaest death metal pesama u kojima ima dosta „rada“ tako da se ne svedu samo na ređanje rifova. Ima, dakle, ovde i melodije i atmosfere i jedne epike koja lepo leži Betrayalu i rekao bih da se čuje zašto je album spreman punih pet godina. Dvanaest pesama i pedeset minuta je ipak pogolem paket da se iskonzumira materijal koji ima puno ideja ali ne previše vidnih klimaksa, no, nije to neprijatno za slušanje:

https://betrayal.bandcamp.com/album/disorder-remains

No, litvanski Crypts of Despair na svom drugom albumu, All Light Swallowed, kombinuju brutalni death metal sa zakucavačkim black metal pristupom za produkt koji zvuči divlje, besno i opasno. I prilično neodoljivo. Ovo je bend čije brze pesme (a sve su brze) zvuče tako energično i razbijački da je manje bitno to što su u principu nalik jedna na drugu. Naprosto, Crypts of Despair imaju taj napadački stav, sa jakim rifčinama, pravim odnosom između melodije i disonance, da je sam njihov zvuk veoma zdrav, a povrh toga se primećuje i napor da se pesmama ipak daju distinktni identiteti i karakteri. Fantastična ploča koja se, u daunoud verziji, neobjašnjivo, prodaje za koko date. Ne propustiti:

https://cryptsofdespairdeath.bandcamp.com/album/all-light-swallowed-death-metal

Dobri su i kostarikanski Inhuman na novom EP-ju, Naked. Ovo je „zvanično“ tehnički death metal, ali Inhuman se drže jedne dosta jednostavne forme gde se „tehničnost“ njihove muzike odražava pre svega u ređanju gomile rifova jednog za drugim a ne u nekom preteranom harmonsko-ritmičkom teoretisanju. EP sadrži i nekoliko starih demo/ proba snimaka koji su, pa, hajde, informativni, ali dve propisne studijske pesme, dakle naslovna i druga koja EP zatvara i verzija je jedne već uvršćene u demo inačici – te dve pesme su odlične, nabadačke i vredne slušanja:

https://inhuman1.bandcamp.com/album/naked-ep

Ashen Earth iz San Dijega su progresivni death metal sastav koji kombinuje melodične, epske teme sa znojavom, tvrdom svirkom. Album  Oceans Above je fino odsviran i snimljen i mada ovde ima dosta petljanja – možda i previše za moj ukus – sa puno ponavljanja rifova i tema koje misle da su zanimljivije nego što jesu, nema nikakve sumnje u to da Ashen Earth nastupaju ubedljivo i da imaju pristojan zvuk:

https://ashenearth.bandcamp.com/album/oceans-above

Distant Shapes iz Slovačke su projekat nekih članova Aeon Winds i njihov prvi album, Life Forsaken je zanimljiva, ali jako bučna kombinacija post metala, death metala i doom metala. U praksi, ovo je melodično, emotivno, ali i apokaliptično i mračno, kako i valja da bude i mada mastering ovog albuma aktivno vređa moje uši, Distant Shapes imaju zanimljiv, atmosferični pogled na ekstremnu muziku sa dosta štofa:

https://aeonwinds.bandcamp.com/album/life-forsaken

Paket užasnog, prljavog, podzemnog death metala stiže na split EP-ju Greased Then Released teksaških bendova Kombat i Torture Tomb. Kombat su više lo-fi i njihova svirka se svodi na cunami buke iz koje izleću note i stihovi, dok su Torture Tomb producirani ozbiljnije, sa jako teškim, HM2 zvukom i malo slamming death metal fora. Ništa revolucionarno, ali tr00 i pravo iz podzemlja:

https://kombatdeathmetal.bandcamp.com/album/greased-then-released

https://torturetombtx.bandcamp.com/album/greased-then-released

Bodom After Midnight nisu moja furka (jer… dobro, znate već), kao što nisu bili ni Children of Bodom, ali da ispoštujemo seni pokojnika, tu je vrlo upečatljiv EP Paint The Sky With Blood. Ovo je trebalo da bude početak nove avanture za Alexija Laihoa i kolege, ali smrt je, kako se to obično kaže, bila brža i za uspomenu ostaje kolekcija pesama koje su glasne, energične, melodične i koje bi verovtano zaista bile početak novog fenomena:

https://bodomaftermidnight.bandcamp.com/album/paint-the-sky-with-blood

Iako je Lemmy mrtav, evo, već duže od pola decenije, to ne znači da se dovitljivi izdavači neće snalaziti za nove albume jednog od najvažnijih bendova u istoriji metal i rok muzike. Motorhead su ipak bred za sva vremena. Louder than Noise… Live in Berlin je snimak koncerta iz 2012. godine, dakle iz faze kad je Lemmy već bolovao, ali se još uvek dovoljno dobro držao da zna koja je koja pesma i da muzika ne bude previše usporena. Da budem iskren, jako me je bolelo kada sam slušao posthumno izdati Clean Your Clock iz 2016. godine koji je snimljen svega mesec ili dva pre nego što je Lemmy umro i gde se čulo da se čovek jedva drži na nogama. Opet, ako je iko morao da ode s ovog sveta maltene direktno sa bine, to je svakako bio Lemmy. Enivej, dakle, Louder than Noise… Live in Berlin nije najuzbudljiviji i najbolji Motorheadov živi album i čuje se ovde da je Lemmy malko rovit, najpre u pevanju, ali trojka pruža vrlo pristojan program, sa izborom pesama koji nije „best of“ ali ima sasvim dovoljno sigurnih hitova da se i mi najmatoriji zadovoljimo (Metropolis, Stay Clean, naravno Ace of Spades, Overkill…) a bend svira ubedljivo. Još jednom se, posebno uz vrlo pristojan miks, mora reći da je Phil Campbell imao i zvuk i tehniku da parira neuništivom Kilmisteru a da je Mikkey Dee bio zaista jedan od retkih bubnjara sa dovoljno agresivnosti ali i gruva da drži ovo radno mesto toliko godina. Završnica ovog albuma sa Overkill u kojoj gostuju i Anthrax je lep susret na, jelte, vrhu, kakav možda nismo zaslužili da čujemo u 2021. godini ali kakav nam je apsolutno bio potreban.

Ljubitelji piratskog metala mogu da se provesele uz novi, živi album australijskih Lagerstein. Live in Brisbane ima dobrih dvadeset pesama violina, harmonika, distorziranih gitara i radosnih napeva. Naravno ovakva muzika je samo korak ili dva iznad „memecore“ zajevancija, ali Lagerstein sviraju dobro i, pogotovo u živom kontekstu umeju da naprave dobro raspoloženje:

https://lagersteinau.bandcamp.com/album/live-in-brisbane

Šteta je da čileanski Lunacy nemaju samo malo sigurnije pevanje jer je materijal na debi-albumu Obscure Introspection zanimljiv i prijatan heavy metal sa blagim progresivnim naklonom. Basista Lunatik pogađa note kad peva ali zvuči prilično tanušno i nesigurno a što naravno dosta oduzima na kvalitetu doživljaja. Ako se uspešno apstrahuje pevanje, ostaje muzika puna kul energije i organski napravljenih a opet progresivnih kompozicija sa puno atmosfere i prijatnim, ne preglasnim miksom i masteringom. Vredi poslušati:

https://txhxoxnxrecords.bandcamp.com/album/obscure-introspection

Njemački Alsion sviraju power metal koji je, pa, za moj ukus dosta osrednji. Sve je to vrlo korektno i na mestu ali je problem što u power metalu valja slediti pravilo „go big or go home“. Album The Darkest Hour, četvrti u ovom stoleću za ovu ekipu je meni kao nekakav obećavajući demo benda koji tek ispipava staze u ovom podžanru, pa je sve sastavljeno od urednih rifova, urednih solaža, pristojnog pevanja i čiste produkcije, ali bez malo operetskog ludila, preterivanja i smelijeg cheesa. E, sad, ja svakako nisam prava publika za ovakvu muziku pa naravno da ne treba moju reč uzimati kao gospel i moguće je da se publici kojoj je ovo namenjeno Alsion dopadaju mnogo više nego meni. Poslušajte:

https://alsion.bandcamp.com/album/the-darkest-hour

Švedi Stygian Fair su svakako simpatični na trećem albumu, Equilibrium, nudeći nam svoju epsku heavy metal muziku sa melodičnim elementima dooma i malo Iron Maidena u kombinaciji. Sve je to slatko i simpatično, osim što mi je pevanje nedovoljno „metalsko“ ako tako smem da kažem, sa čistim, prijatnim vokalom koji ipak nema onu energiju i dramu kakvu bih ja priželjkivao od metala. Al opet, šta ja više pa znam, nabio sam skoro pedeset godina u dupe i nije da me treba slušati. Poslušajte Stygian Fair umesto toga:

https://stygianfair.bandcamp.com/album/equilibrium

Generalno ne padam na „shred“ abume, ali španski gitarista Héctor Isunza je isuviše dobar sa svojim triom na albumu Hymns to the Night. Ovo je vrlo robusna, instrumentalna, IZUZETNO odsvirana malmstinovština koju tri Španca KIDAJU sa svim potrebnim neoklasičnim elementima koje možete da zamislite i vrlo pristojnom produkcijom. Ponekad je virtuoznost sama sebi svrha a ponekada je TO upotrebljeno u prave svrhe. Ovaj album je primer:

https://hectorisunza.bandcamp.com/album/hymns-to-the-night

Zadovoljstvo je videti da južnoafrički hevimetalci Deadline imaju novi EP, Abigail’s Crypt. Njihov prošlogodišnji album je nudio vrlo solidan program klasičnog, ’80s cheesa i energije, a ovaj materijal je kombinacija novih pesama, obrada (Rebel Yell od Billyja Idola dobija jako dobar metal tretman, što pesmu čini dvestasedamanest posto boljom od originala a tu je i Diov Holy Diver) i remiksa. Ovo poslednje je posebno zabavno jer hitčina High-Tops & Bullet Belts sa prošlog albuma dobija sladak sintisajzerski remiks koji, što se nekad govorilo, može da pomiri šminkere i metalce. Odlična svirka, produkcija za desetku, i jedan generalno ozbiljan, odgovoran a zabavan pristup heavy metalu. Volim ove ljude, volite ih i vi:

https://deadlinehmc.bandcamp.com/album/abilgails-crypt

Za kraj, faaak, novi Neptunian Maximalism? Aj dont majnd if aj du, što bi rekli u Engleskoj. Belgijanci su nas prošle godine pošteno protresli albumom koji je spojio drone, metal, slobodnu improvizaciju i ritualnost a sada se vraćaju sa albumom Solar Drone Ceremony, koji ih sve pakuje u jednu neprekinutu kompoziciju od 53 minuta odrađenu pred publikom u studiju. „Živa“ dimenzija ove muzike je važna jer je ceremonijalna dimenzija ove muzike važna pa iako je ovakav album,možda, mogao da nastane i kao studijski rad sa nasnimavanjem i lepljenjem, on ne bi zvučao autentično. Solar Drone Ceremony, ako ništa drugo, ZVUČI autentično, sa debelim, gustim slojevima psihodeličnih talasa koji se na slušaoca obrušavaju bez obzira može li on sve to da izdrži ili ne. No, Belgijanci svakako znaju šta rade i ovo je muzika koja, ako joj posvetite pažnju i prihvatite njen prilično beskompromisni intenzitet, nosi u sebi tu hipnotičnu, ritualnu energiju koja će vas uhapsiti i držati mnogo duže od tih skoro sat vremena. Bend, pritom, ovo masteruje sa dosta dinamike i mada još uvek nismo dobili od Neptunian Maximalisma onaj sveti gral koji očekujemo – dakle, da ovo ZVUČI kao Miles Davis iz On the Corner faze ali da koristi metal elemente – Solar Drone Ceremony je veoma dobar pokušaj:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-drone-ceremony

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 17-04-2021

Well, jasno je da je ove nedelje najvažnije izdanje novi album Cheap Trick. Šalim se, novi album Cannibal Corpse, ali da bismo se do njega probili, valja čuti mnogo drugog, iznenađujuće interesantnog metala (i ovde se šalim, pa niste glupi, skrolujte do kraja ako ste nestrpljivi).

Blek metal za početak!!!! Finski Malum (a ne Maloum, zlobnici!!!) su bili vrlo dobri i na prošlom albumu, a novi, pompezno nazvan Devil’s Creation donosi odličan, drusan blek metal koji spaja melodičnost sa sirovošću i žestinom na ugodan način. Podugačke pesme na ovom albumu sve zvuče kao praktično himne i borbeni marševi, upečatljivih, melodičnih tema i demonskog, vrištećeg vokala. Malum zvuče podjednako zlo i zavodljivo i u bržim i u sporijim pesmama i ako Đavo zaista pravi ovako solidnu muziku možda on i nije tako loš ortak:

https://malumfin.bandcamp.com/album/devils-creation

Belgijsko- špansko-nizozemski Saille su mi bili vrlo zabavni na svom petom albumu, V. Ovo je nominalno simfonijski blek metal ali, zapravo, radi se o samo malo kompleksnije napisanom blek metalu koji se ne loži preterano na orkestracije (mada voli klavir i sve te stvari) i ide uglavnom jako brzim tempom. Štaviše, prva asocijacija dok sam ovo slušao mi je bio skandinavski blek metal najbrže provinijencije (tipa Marduk ili Nordjevel) i kombinacija takvog čukanja sa melodičnijium, epskijim zvukom mi je na kraju veoma lepo legla:

https://saille.bandcamp.com/album/v

Argentinci Crow Dominions RAZBIJAJU na prvom albumu, Emerging Holocaust. Ovaj duo je pesme prikupljao i pripremao poslednjih deset godina pa je album em ubedljiv em raznovrstan u onome što nudi, kombinujući brz, agresivan, razbijački blek metal sa epskijim, teatralnijim aranžmanima u kojima ima puno orkestracija i simfonijskih momenata. Produkcija sasvim solidna, vrlo prijatno iznenađenje:

https://crowdominions.bandcamp.com/album/emerging-holocaust

Dopadljiv finski blek metal na albumu Deity Embers pretpostaviću jednočlanog Kirottu. Ovo je vrlo dobro producirano i sa dosta te neke epske atmosfere a da opet zvuči dovoljno svedeno i fokusirano za moj ukus. Kirottu voli dugačke deonice u kojima se tema lagano razvija preko skale, ali se ne gubi u nepotrebnim ukrasima pa muzika zvuči svečano i ozbiljno:

https://kirottu.bandcamp.com/album/deity-embers

Nemam pojma kako se izgovara ime benda Angrrsth, pa ni njihovog debi albuma, Donikąd, ali ovo je još jedan sjajan primer za kvalitet i zdravlje poljske blek metal scene. Kako već od Poljaka i očekujete, ovo je raskošno odsviran, dobro produciran opus, melodične a oštre i žestoke muzike gde su aranžmani prirodno kompleksni i duboki a bend se drži jedne zrele estetike i, ne manje važno, Poljskog jezika u tekstovima. Jako kvalitetno, jako dobro, ne propustiti:

https://angrrsth.bandcamp.com/album/donik-d-full-lenght-album

Ali Poljaci apsolutno haraju, pa tako ove nedelje dobijamo i treći album postave Sznur koji je isto odličan. Dom Człowieka je moderan poljski blek metal, sa dužim, složenijim aranžmanima i jednakim količinama atmosfere i surove, znojave svirke. Naravno, Sznur uz sve imaju i dobar zvuk i profi miks pa je ovo još jedna nezaobilazna ploča iz države koja suvereno vlada blek metalom u Evropi:

https://godzovwarproductions.bandcamp.com/album/dom-cz-owieka

Gate Master i Reign su dva britanska blek metal projekta što su udružila snage za split EP i ovo je iznenađujuće zanimljivo i kvalitetno. Mislim, u suštini oba benda sviraju siroviji blek metal ali sa neočekivano puno nijansi i osećaja za kompozicije i atmosfere. Produkcija takođe vrlo pristojna. Zaveli me bez najave a vi platite koliko poželite:

https://gatemaster.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

https://thetruereign.bandcamp.com/album/gate-master-reign-split

Jermenski Ildaruni započinju svoj debi album, Beyond Unseen Gateways introm koji traje više od tri i po minuta i mada je to u principu neoprostivo, njihov paganski blek metal je u velikoj meri baziran na foklornim motivima pa se ova kompozicija i koristi da to dovede u prvi plan. Dobro. Kad bend zasvira „zaistinski“, to je i dalje melodična, vrlo narodnjačka muzika sa klavijaturama, frulicama i gajdama na strateški odabranim mestima, da sve zazvuči bogatije i zanimljivije. Album je svakako interesantan, sa mnogo cheesy elemenata ali u principu dobrom svirkom i upečatljivim temama. Produkcijski ovo nije rđavo, mada mu, naravno, fali malo dinamike, ali to je valjda normalno u 2021 godini.

https://ildaruniblacklion.bandcamp.com/album/beyond-unseen-gateways

Prošli album Montrealskih Spectral Wound mi je bio okej, pa sam i novi poslušao sa zanimanjem. A Diabolical Thirst je vrlo dobro odsviran, naravno, i ovde se sada čuje i to da bend razmišlja o sekvenciranju ploče, aranžirajući pesme da imaju distinktne identitete i da muzika ima dinamiku i nekakav narativ tokom trajanja albuma. Što je vrlo dobro, s obzirom da sam zvuk dinamiku gotovo nema. Lepe su ovo pesme, sa puno melodičnih tema odrađenih žestoko, pržački, u visokom tempu i meni je teško da povremeno ne opsujem i kažem da momci mnogo dobro sviraju, ali taj zvuk, tako napucan, zaravnjen i betoniran znači i da je meni vrlo teško da odsedim do kraja albuma u jednom cugu. Možda se jednom trend preokrene i svi ovi bendovi krenu da izbacuju full dynamic range remastere svojih ploča, ali do tada, za Spectral Wound vredi uložiti napor. Odlični su:

https://spectralwound.bandcamp.com/album/a-diabolic-thirst

Stoner! A prvi na redu je vrlo talentovani multiinstrumentalista Zac Crye čiji debi album, All the Same vozi u sporijoj traci i donosi pet pesama vrlo prijatnog psihodeličnog heavy blues zvuka. Rye nije jednako idealan na svakom instrumentu – pevanje mu je najslabije – ali je vrlo nadaren za pisanje prirodnih, klasičnih hard rok komada koji su i solidno snimljeni na ovoj ploči. Uostalom, možete slušati ovo ili novu Gretu Van Fleet koja je upravo izašla, a vi vidite šta je časnije. Valjan početak:

https://zaccrye.bandcamp.com/album/all-the-same

Argentinci Sahara sviraju prljav, vrlo garažni ali i vrlo šarmantan psihodelični teži rok. Ovo je muzika koja nastaje u podrumima ali iz njih izlazi kompletno formirana, dakle, i sa zvukom i sa pesmama, temama, tekstovima, melodijama i refrenima, kao jedan lepo zaokružen paket od koga sirovija produkcija ne treba da nas odbije. Kaseta The Curse je snimljena uživo i predstavlja bend u vrlo dobrom svetlu:

https://saharadoom.bandcamp.com/album/the-curse

Os Três Odiados su bukvalno tri lika iz Brazila koja sviraju gruvi instrumentalni psihodelični stoner rok. I mislim, skoro da ništa ne treba dalje ni da se priča. Znamo se. No, čisto u tehničkom smislu, Sobriedade Mórbida je EP sa pet pesama odličnih rifova i meljućeg basa i jedina zamerka ide na (digitalni?) bubanj koji ne zvuči dovoljno „živo“ i dinamično za moj ukus, ali dobro, i ja sam picajzla. Gitare su zato vrlo dobre i Os Três Odiados za samo dva dolara pružaju  puno sreće i hipnoze:

https://os3odiados.bandcamp.com/album/sobriedade-m-rbida-ep

Vrlo mi je prijao EP GLöD istoimenog švedskog benda koji, sa svoje četiri pesme donosi gotovo sve što je čoveku potrebno od teškog psihodeličnog roka. Ovde imate jake rifove, masne, fazirane gitare, jednostavne a efektne solaže, gruv i samo malo metalskog cheesa. Pritom, Šveđani ovo daju za onoliko para koliko sami ponudite (ladno, jebiga, al standard) i GLöD je apsolutno nezaobilazan biser teškog roka za ovu nedelju:

https://glod.bandcamp.com/album/gl-d

Španski Gangrened imaju album mračnog sludge-doom zvuka pod nazivom Deadly Algorithm. Malčice me ovde odbija što sve zvuči kao da je snimljeno u nekakvom metalnom rezervoaru sa mnogo prostora i jeke, ali Gangrened sviraju dobro, čak i malo psihodelično, nudeći dosta materijala za kontemplaciju dok tresete glavom i tapkate nogom. Lepo:

https://odiosonoro.bandcamp.com/album/gangrened-deadly-algorithm

Njemački bendovi Hellamor i Red Stone Chapel imaju odličan split album, Major League Heavy​-​Rock Ovo je zaista heavy rock, sa dosta bluza u svojoj osnovi, ali nije retro, i oba benda su vrlo svesna svega što se u hard roku i metalu dešavalo poslednjih pedeset godina pa njihova muzika ima savremenu oštrinu uz taj klasični, rokerski etitjud. Plus, produkcija je topla, ne prenapucana kako se to često danas čuje i ovo je kolekcija vrlo prijatnih rok pesama za svačije uši:

https://godownrecords.bandcamp.com/album/major-league-heavy-rock

Gora Mama iz Švajcarske sebe nazivaju tribalnim stoner rok bendom i istoimeni EP je sasvim prijatno slušalačko iskustvo iako ja tu ne čujem sad nešto mnogo tribalnog zvuka. No, Gora Mama vole pesme koje drže isti ritam, dinamiku i ponavljaju jednu istu temu mnogo puta pa se da govoriti o izvesnoj ritualnoj dimenziji njihove muzike. Iako je ovo pre svega dobro produciran, zdravo zvučeći teški rok sa ženskim vokalom, gruv koji Gora Mama vrte odlazi i u psihodelične širine pa urgiram da se album čuje jer ovo nije tek još jedan stoner sastav:

https://goramama.bandcamp.com/album/gora-mama

LáGoon su iz Portlenda i, kao i zabrinjavajuća količina bendova iz Portlenda, odlični su i to na neki svoj, osoben način. Album Skullactic Visions nudi teške rifove i opojne stonerske atmosfere, ali uz interesantnu dimenziju noise rock ekscentričnosti preko svega toga. Treba se malčice navići na neobično pevanje preko žestoke stoner svirke, ali generalno bend pruža jak rokerski program, težinu i moć:

https://lagoonpdx.bandcamp.com/album/skullactic-visions

Teksašani White Powder nude vrlo umiljatu kombinaciju psihodeličnog roka (al onako, osunčanog) i post roka na svom prvom albumu, Blue Dream. Ovo je kolekcija instrumentanih, hipnotičkih komada sa lepim raspoloženjem i pozitivnom dispozicijom, kao stvorena za prolećne dane:

https://whitepowder.bandcamp.com/album/blue-dream

Znam da kad se bend zove Krave to deluje kao nekakva šumadijska pank-rok zajevancija, ali treba razmišljati internacionalno i radi se o bendu iz Brizbejna u Australiji, a EP Self Exposure je nekakav moderniji heavy rock/ televizijski metal koji bi zvučao relativno sveže u 2002. godini. E, sad, niti to danas zvuči naročito inovativno niti je to muzika po mom ukusu, ali su Krave tehnički korektni i dobro producirani pa uz kvalitetnu pevačicu zavređuju pažnju ako vam je ovakva muzika u principu zanimljiva:

https://krave1.bandcamp.com/album/self-exposure-ep

Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ima album prelepih prolećnih meditacija na gitari i bendžu nazvan Gardenside Ambient Sessions I i ovo je snimljeno „u bašti“ pa se čuju ptice, živina, čak i jedno kuče (a čuje se i Krisztina iz LFS, koja dodaje klavijature i samo malo glasa). Ambrus je sjajan gitarista i njegovi džemovi su izrazito prijatni za uho i duh i mogu se slušati praktično beskrajno. Kao i kod svih drugih Psychedelic Source Records izdanja, cenu određujete sami, pa odredite pravično:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/gardenside-ambient-sessions-i

Irski Soothsayer su mi se dopali pre par nedelja na živom albumu Live in Malta, a sada imam zadovoljstvo da prijavim da im je i prvi studijski album, Echoes of the Earth, vrlo prijatan za slušanje. Mislim, „prijatan“, ako volite, mučni, napeti sludge-doom zvuk koji, moram da priznam, mene malo asocira čak i na Godflesh i slične bendove sa kraja osamdesetih. Hoću reći, ovaj sludge metal ima u sebi malo postpanka i njegova se melodična emotivnost lepo uklapa sa brutalnim rifovima i veoma teškim zvukom Soothsayera. Dugake pesme, spora, mrveća muzika, ali i solidno dinamičan mastering – Soothsayer imaju prvenac kojim mogu da budu vrlo zadovoljni:

https://soothsayer.bandcamp.com/album/echoes-of-the-earth-atmospheric-doom-sludge-metal

Brazilski power trio The Dharmas nudi dve masne pesme noise rock/ heavy rock kombinacije na EP-ju Epilepsia​/​1000Miles. Epilepsia je kraća pesma, nešto brža i, jelte, „hitoidnija“, dok je 1000Miles više spora stonerska meditacija. Obe su dobre. Sirovo i ljudski.

https://thedharmas.bandcamp.com/album/epilepsia-1000miles

Nažalost, Swamp Records nisu svoju kompilaciju Swamp Sabbath – The Swamp Records Tribute to Black Sabbath okačili na Bandcamp, ali nadajmo se da hoće jer ovo je divna kolekcija pesama koju svira divna kolekcija bendova. Mislim, Froglord koji svira Into the Void? Miruj srce ludo!!!!!! CIA Hippie Mind Control KASAPE Die Young? Zašto da ne! U svakom slučaju, ovde imate neke od najboljih heavy rock i metal pesama odsviranih sa puno srca i duše. Dos Brujos koji Hole in the Sky pretvaraju u Jam in the Sky je, čini mi se dobar sažetak duha ove kompilacije. Poslušati:

Šveđani Left Hand Solution nam donose još svog prijatnog doom rocka na EP-ju Dead of Winter. Ne znam ima li smisla da se ovako naslovljeno izdanje pojavljuje baš u proleće, ali dobro, to su sitne zamerke a muzika je dobra. Left Hand Solution su bliži gotskom doom metalu nego što ja volim, no, kome to ne smeta, ovih šest pesama su lepe, himnične, melodične, sa dosta emocija, ukusno ubačenih folk motiva i dinamičkim rasponom koji je prijatno čuti. Dobra produkcija i uobičajeno prijatno pevanje Mariane Holmberg zaokružuju paket pa ako ste od onih što vole, probajte:

https://lefthandsolution.bandcamp.com/album/dead-of-winter

Sedmi album španjolskih doom-death metalaca Graveyard of Souls nije po mom ukusu ali nije da bi ova melodična, svečana dooim muzika ikada i mogla to da bude. No, bend svakako zna šta voli i to što voli dobro i izvodi pa je Infinity Equal Zero primereno ubedljiva kombinacija raspevanih sintisajzera, odjekujućih gitarskih tema i grubog vokala. Ko voli Paradise Lost ali da je malo sirovije, zna šta treba da radi:

https://graveyardofsouls.bandcamp.com/album/infinity-equal-zero

Al zato je italijanski Shamael ozbiljno spor i težak funeral doom metal samo za najizmučenije među nama. Raffaele Galasso iz Gardenije je na EP-ju Melancholie der Engel (na Bandcamp stranici pogrešno piše „Engels“) odsvirao sve instrumente i napravio u četiri pesme više od četrdeset minuta svečane ali i hermetične muzike koja ne probija neke nove granice u funeral doom žanru ali će verovatno lepo poslužiti da se uz nju drema ljudima koji vole da budu tužni na taj neki dostojanstven ali i cheesy način:

https://shamael1.bandcamp.com/album/melancholie-der-engels

Kanadski Witchrot ima prvi album, Hollow i to je osam pesama teškog, distorziranog psihodeličnog roka kakav može da bude i lekovit ako ste bolesni. Svirka je hipnotička i izaziva halucinacije, sa masivnim rifovima i višeslojnim temama, ali pevanje klavijaturistinje Lee Alyssandre Reto je verovatno najupečatljiviji element jer ova žena ume od gotovo somnabulnog mumlanja da se lansira pravo u orbitu moćnim, autoritativnim vokalom. Apokaliptično!!!!

https://witchrot.bandcamp.com/album/hollow

Odličan stoner-doom stiže nam iz Švajcarske ljubaznošću trija Mystic Sons. Njihov drugi album, Curses And Spells ima sve što jedna ovakva ploča treba da nudi: spor, valjajući tempo, hipnotičke pasaže svirane bez mnogo distorzije i buke, pa onda rifčine ko kuća i krljanje ali i melodično, upečatljivo i karakterno pevanje. Najvažnije od svega, pesme su dobro napisane i ovo nisu samo bluz-džemovi već spontano zvučeće ali promišljeno aranžirane rokenrol himne. Sjajno:

https://mysticsons.bandcamp.com/album/curses-and-spells

Beloruski Trollward je instrumentalni polka-folk-metal bend. Što deluje kao nekakva pošalica, ali su tri pesme na demou Humppa​-​Troll Metal sasvim pristojne uzevši u ibzir da su snimane na, verovatno, kućnoj opremi. Kombinacija brzog tempa, razigrane harmonike i dobrih gitara ovde vrlo lepo leži i ovaj EP je dovoljan da čoveka zainteresuje i ubaci ga u maštarije šta bi bilo da ovaj bend ima samo malo više resursa na raspolaganju:

https://metalgemsrecords.bandcamp.com/album/humppa-troll-metal

Italijanski death’n’roll bend Carcharodon ima novu kolekciju živih snimaka. Late Night Cockfights : Bootlegs and Rarities sastoji se od materijala prikupljenog tokom godina, počev od 2006. i mada Carcharodon nsu meni nešto superomiljeni, ovo je karakterna i šarmantna kompilacija teškog, vozačkog roka koju vredi poslušati:

https://carcharodon.bandcamp.com/album/late-night-cockfights-bootlegs-and-rarities

Brazilci Scumbag imaju šarmantan EP karakternog thrash metala sa dosta pank i heavy metal elemenata. Return Ritual, pt. 1 nije puki sprint kroz neke klasične rifove već kolekcija pesama koje deluju utemeljene u, jelte, ličnim iskustvima i emituju auru autentičnosti. Solidan zvuk i zanimljiva muzika:

https://scumbaghc.bandcamp.com/album/return-ritual-pt-1

Finski duo Bhikshu nije rđav na svom prvom EP-ju  The Fate of Monarchs. Ovo je oštriji, abrazivniji thrash metal sa malo death metal i grindcore začina, ali sa odličnim rifovima, maštovitim aranžiranjem i upečatljivim temama. Produkcija takođe nije rđava i uz ovo se vrlo lepo hedbenguje:

https://bhikshu.bandcamp.com/album/the-fate-of-monarchs

Australijski Decharot je dopadljiv na EP-ju Cannibal Island​/​Blood River, pružajući dve pesme žestokog, šmekerskog thrash metala sa malo pank i malo death metal elemenata. Muzika, je, dakle, disciplinovana i dobro producirana ali je pevanje onako, mangupsko i ovo je lepa, sveža i prijatna kombinacija uz koju se fino trese glavom i uživa.

https://decharot.bandcamp.com/album/cannibal-island-blood-river

Čileanci Sigma (aka Sigmamosh) su izdali živi EP usred pandemije i, pa, Pandémica irrealidad je sirovije snimljena ali vrlo šarmantna ploča klasičnog, old school thrashcore zvuka sa brzim rifovima, moćnim mosh delovima i karakternim pevačem. Ovde nema modernih trešerskih fora i produkcijskih blagodati ali Sigma sviraju izuzetno uverljivo i ovo je pet kratkih, ubitačnih, moćnih komada po ceni koju sami odredite, pa nemojte zaobići njihovu ponudu:

https://sigmamosh.bandcamp.com/album/pand-mica-irrealidad-live-2021

Švedski veganski straight edge hardcore bend Times of Desperation pruža vrlo energičan, dobro produciran program na EP-ju Gaia Bleeds. Ovo je kako ovakva muzika treba da bude (bar po mom ukusu), sa vrlo metaliziranim rif-radom i zvukom ali uz dovoljno kratke i ekonomične pesme da se ne izgubimo u širini ideje. Prijatno:

https://timesofdesperation.bandcamp.com/album/gaia-bleeds

Još veganskog straight edge hardcorea? Nema problema. Rechazar su Čileanci i kaseta im se doslovno zove Vegan Straight Edge. Bend nije naročito originalan ali je kompetentan i kogod voli Earth Crisis i njihove derivate ovde će naći puno izmučenih vokala, srednjetempaškog naboda i solidnih rifova:

https://medusaslair.bandcamp.com/album/mlr001-vegan-straight-edge

Kad već udaramo po panku, vredi čuti i bruklinski Chain Gang Grave čiji je album Cement Mind u podrumu snimljenih pola sata nabadanja, superprejakog faza, haosa, buke i zapaljivih tema. Ovo nije „čist“ pank, u smislu da Chain Gang Grave nećete pomešati sa Ramonesima i u njihovoj muzici ima dovoljno postpank i nojz rok elemenata da budu toliko bliski metalu da se ne osećam glupo što ih ovde uvršćujem. Plus, album je kidanje:

https://chainganggrave.bandcamp.com/album/cement-mind

Kanadski Incision na istoimenom EP-ju nudi besan, energičan metalcore starijeg tipa, sa trešerskim rifovima i srednjetempaškim, mošerskim senzibilitetom. Rifovi su dobri, kao i produkcija i ovde nema modernijih fora sa monotonalnim breakdown pasažima i melodičnim refrenima, pa dobijamo samo propisno old school nabadanje. Odobrava se, naravno:

https://incision604.bandcamp.com/album/incision

Australijski ExtinctExist sviraju vrlo prijatan metalizirani d-beat hardcore na svom prvom albumu, Anthropocene. Ovo je puno finih trešerskih deonica ali i neodoljivo zapaljivog d-beat punka, sa solidnom produkcijom, dobrim, grubim vokalima i generalno visokim nivoom kvaliteta i u pogledu svirke ali i ideja. Odlično:

https://extinctexist.bandcamp.com/album/anthropocene

Još metaliziranog hardkora stiže nam iz Leedsa u formi EP-ja Block Out The Sun grupe Block Out The Sun. Šest pesama odlične svirke i dobre produkcije, a stilski je ovo između onog više „uličnog“ hardcore zvuka i D-beata, nekako kao, recimo, Cro-Mags, pa ko voli, poslužiće se, pogotovo jer cenu određuje sam:

https://blockoutthesun.bandcamp.com/album/block-out-the-sun

Rusi Pervanal sebe opisuju koristeći i ovakve klasifikacije: „progressive nu metal“ i „experimental“ i „grindcore“. Album Зукмфтфд je zaista čudna ali i zabavna smeša grinderskih elemenata, elsktronskog gruva, metal rifova i vrištanja, a producirana iznenađujuće ubedljivo. Nisam siguran kome je tačno namenjen ovakav album, ali em ga plaćate koliko hoćete em ovde ima dobrog, a bizarnog metala.

https://pervanal.bandcamp.com/album/–10

Oklendski Violent Opposition je suluda ali nekako neodoljiva kombinacija grindcorea i Franka Zappe. Autor kaže da su Zappa i grind bili osnovni gradivni elementi, ali su West Coast hardcore i kanadski fastcore takođe uticali na finalnu formu projekta. Kako god bilo, album WorldGrind je iznurujuća ali zabavna kolekcija kompleksnih, ali stalno brzih i energičnih kompozicija koje od grindcorea uzimaju kratka trajanja pesama i blastbitove ali onda od Zappe preuzimaju interesantan harmonski raspon i rokerske orkestracije. Vrlo interesantno i vredno svake pažnje, s obzirom da je ovo kućni projekat koji bi svako od nas mogao da napravi samo da ima talenta:

https://violentopposition.bandcamp.com/album/violent-opposition-worldgrind

Ništa kao malo old school grindcorea da čoveku ulepša dan. Split EP grčkih Corrodent i Brazilskih Kebranti je ulepšavajući agens u ovom slučaju, sa četiri pesme prljavog, starinskog deathgrinda kod Grka i pet pesama za nijansu pankerskijeg ali zapravo produkcijski i svirački još čvršćeg grajnda kod Brazilaca. Sami birate cenu a ovo je jako dobro:

https://corrodent.bandcamp.com/album/split-w-kebranti

https://kebranti.bandcamp.com/album/kebranti-x-corrodent-split

Deprive su bend iz Pekinga ali u kome, ako dobro shvatam ovo što je napisao kineski izdavač Dying Art Productions, sviraju stranci. U svakom slučaju istoimeni album je kolekcija finog hardcore thrasha/ fastcorea kao iz veselih osamdesetih godina. Brzo, sirovo, prijatno i još i vepar-metalac sa Molotovljevim koktelom na omotu. Mislim, ZAŠTO da ne:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/deprive

Bodybox iz Orlanda u Floridi su nekakva kombinacija slamming death metala sa grindcoreom i sve to dopunjavaju obožavanjem kanabisa. EP Through the Bongfire nudi iznenađujuće dobar i zaokružen materijal solidne produkcije i pesama koje imaju lep gruv i žestinu i slutim da dobro prolaze na koncertima ako ih ovaj bend uopšte svira u ovom nesretnom istorijskom trenutku u kome živimo. Sami birate cenu:

https://bodybox.bandcamp.com/album/through-the-bongfire

Merilendski grajnderi Full of Hell su izdali novi živi album, Auditory Trauma: Full of Hell Isolation Sessions i on, naravno, kida. Ne znam koliko je ovo „živo“, u smislu „pred publikom“, verovatno ne, ali bend pruža pravi koncertni set razbijačkih pesama dopunjenih raznim lupovima i harsh noise semplovima koji služe kao tranzicije između kompozicija. Naravno, Full of Hell su veoma dobri u onome što rade pa je Auditory Trauma za fanove obavezna lektira a za publiku koja ih ne poznaje odličan način da se upozna:

https://fullofhell.bandcamp.com/album/auditory-trauma-full-of-hell-isolation-sessions

Hatemonger iz Čikaga na EP-ju The Vile Maxim melju sve ispred sebe izuzetno teškim deathgrindom. Ovo je onaj jako nisko naštimovani, jako komprimovani zvuk kakav je čest kod skandinavskih bendova, ali ga Hatemonger vrlo lepo prilagode svojim dužim, kompleksnijim pesmama koje i dalje čuvaju svu potrebnu agresivnost i brzinu deathgrind stila. Surovo:

https://hatemonger.bandcamp.com/album/the-vile-maxim

Monarch iz Kalifornije sa svojim drugim albumom, Future Shock imaju da ponude interesantnu smešu stilova. U osnovi ovo je sve thrash metal, ali pesma koja album otvara, Blast the Seed je brz, pankerski komad, koga sledi Khaos Warrior sa melodičnim, vrlo cheesy temama koje imaju i samo malo neoklasičarkosg šmeka (gitarista i pevač, Matt Smith ima klasičnu naobrazbu). Solaže su ovde složene i zvuče kao da su ispale sa nekog Judas Priest albuma sa kraja osamdesetih, što je pohvala kakvu retko dajem. Materijal na albumu je vrlo raznovrstan i muzika je generalno veoma prijemčiva, jakog tempa, bez previše gruva (mada ima i toga, taman koliko treba) i Monarchu devojačku sreću u teoriji kvari samo produkcija koja nije idealna za ovakvu muziku, i povremeno preterivanje u gluposti kad su tekstovi u pitanju (Swarm of the Whorenet??? WTF, momci?). No, svakako dajem velike preporuke za album koji se ne stidi da bude apsolutno headbangerski, „glupi“ metal ali i da treš formulu oplemeni gdegod vidi zgodno mesto. Udri:

https://monarchmetal.bandcamp.com/album/future-shock

Za brutalniji thrash izraz moramo u Teksas. Takva su pravila, nisam ih ja izmislio. Aggravator su iz San Antonija i njihova trešagija ima u sebi dosta death elemenata, prvenstveno u rifovima koji povremeno pređu u death metal hermetičnost nalik na, pa, Death, i u vokalu koji je neka mutiranija verzija Kreatorovog Mileta Petrozze. No, žestoka svirka, eksplozivan zvuk i jak stav svakako drže Aggravator čvrsto sa thrash strane te neke zamišljene ograde. EP Unseen Repulsions je veoma dobro produciran i sa svojih šest pesama zvuči kao najbolja ploča iz 1990. godine koju nikada niste čuli, smeštena između Death, Sadus, Bloodcum i Kreator. Izuzetno:

https://aggravator.bandcamp.com/album/unseen-repulsions

Španski Wrathnoise je spojio svoja dva EP-ja na izdanju The Progeny of Nyx, nudeći nam osam pesama čukačkog, brzog ali i melodičnog death-thrash zvuka koji, uprkos samo malčice „digitalnoj“ produkciji meni zvuči prilično šarmantno i zabavno. Kombinacija žestokih thrash rifova, brzog tempa i grubih death vokala ovde uglavnom stalno pali i Wrathnoise pružaju pristojan metalski program po ceni koju sami odredite:

https://wrathnoise.bandcamp.com/album/the-progeny-of-nyx

Ophidian Memory je solo projekat muzičara po imenu Blake Lamoureux, a koji svira u bendu Kobra o kome ništa ne znam, no EP, takođe naslovljen Ophidian Memory, je prilično impresivna ploča melodičnog death metal zvuka koji se ne rasipa preterano u nekakve metalcore strane, već je, onako, intimniji, ličniji i solidno produciran. Pet pesama i jedan instrumentalni interludij, vrlo obećavajući materijal:

https://ophidianmemory.bandcamp.com/album/ophidian-memory

Škoti Satiracy su vrlo solidni na singlu In Cinere koji donosi dve pesme tehničkog, proggy, pa i solidno melodičnog death metala. Ovo je možda i previše melodično za moj ukus, ali Satiracy demonstriraju ne samo visoke tehničke kvalitete već i ozbiljan trud da pesme ipak nekud idu uz sve te komplikovane pasaže, ukrase i ideje. I uspeva im u dobroj meri:

https://satiracyband.bandcamp.com/album/in-cinere

The Dead Cold, internacionalni death metal projekat i jedan od milion projekata švedskog renesansnog death metalca po imenu Rogga Johansson izbacio je prošlog meseca već jedan EP, a sada nam daju još tri pesme na EP-ju The Harsh Reality: B Sides. Ovo su, dakle, pesme sa nekih stariih izdanja koje su bile na ovaj ili ona način skrajnute i kad se preslušaju to su tri solidna deathgrind komada sa napucanom produkcijom i dobrom svirkom. Ništa revolucionarno, ali kvalitet je tu:

https://thedeadcold.bandcamp.com/album/the-harsh-reality-b-sides

Turci Booze Serpent sviraju, o iznenađenja, death metal. Ali dosta karakteran. Album  Slices Of Death ne zvuči kao imitacija drugih, poznatijih bendova već kao jedan pankerski, idiosinkratični žanrovski uradak u kome ima i dobrih rifova i gruva i srčanosti.

https://boozeserpentbchr.bandcamp.com/album/slices-of-death

Čileanci Worship Death sviraju prljav, haotičan death metal stare škole i njihov najnoviji EP, Worship Death mogao je biti snimljen i početkom devedesetih, što se tiče stila i izvedbe. No, sam zvuk je ipak za nijansu moderniji sa brutalno distorziranom bas-gitarom i jednom napucanošću celokupnog mastera koja ipak pokazuje da je ovo svežijeg datuma. Svakako valjane dve pesme plus obrada Autopsy za kraj – nemam nikakvih zamerki:

https://worshipdeathmetal.bandcamp.com/album/live-death

Metal Blade ove nedelje ima, kako smo već najavili, novi Cannibal Corpse – o kome malo niže – ali su izbacili i novi, treći album njemačkih Endseeker i ako slučajno osećate nedostatak klasičnog švedskog death metala u životu, Mount Carcass će zalečiti TU ranu. Endseeker su veoma pažljivo izučili lekcije ostale iza pre svega Dismember – mada se ovde čuju i Entombed, Firespawn, Bloodbath i slična bratija – i ovih devet pesama melju najtežim zamislivim zvukom, ali i kidaju rifčinama, miluju melodijama i reže besnim vokalima. Nije da u Švedskoj danas nema bendova koji ovaj klasični stil sviraju vrhunski – videti pod Lik, recimo – ali zaista je predivno da je taj stil odavno postao globalna stvar i da bendovi poput Endseeker ponosito – i spretno – pronose baklju swedeath slave svuda kuda stupe. Sjajna ploča:

https://endseeker.bandcamp.com/album/mount-carcass

Ako ste ipak sofisticiranija osoba od, recimo, mene, interesantniji će vam biti drugi album kanadskih progresivnih death metalaca Intonate. Ova ekipa radi sve ono što NE rade klasični prog bendovi (videti šta niže piše za Liquid Tension Experiment), pa je njihov album, Severed Within jedna očigledno konceptualna ploča sa filozofskim tekstovima i kompozicijama koje su praktično delovi jedne veće celine u mnogo izraženijem obimu nego kod „normalne“ rokenrol ploče. No, mislim, meni se ovo uglavnom dosta dopada. Intonate umeju da odu i malo u smeru presviravanja – što nije neočekivano za progresivu – i neke pesme bi svakako mogle da budu i kraće, no album je u celini ozbiljna, ambiciozna priča i ovde je tehnički naprednija svirka podređena višoj formi. Respekt:

https://intonate.bandcamp.com/album/severed-within

Njemački Inner Axis već imaju dva albuma a sada smo dobili i singl Midnight Hunter koji njihov melodični, napaljeni heavy metal spaja sa jakim ’80s-’90s šmekom. Mislim, omot je dizajniran kao poster za film, ili, još tačnije, televizijsku seriju iz tog vremena, ali muzika je samo za nijansu savremenija, sa dobrom, modernom produkcijom i bendom koji uspeva da ne zvuči retro a da opet ima sav potreban cheesy šarm klasičnog Top-40 heavy metala. Lepo:

https://fastball-music.bandcamp.com/album/midnight-hunter

Cheap Trick ima novi album. Razmislite malo o tome. Ovaj bend je sedamdesetih godina prošlog veka bio OGROMAN, jedan od najpopularnijih na toj osetljivoj granici između stadionskog roka, radijskog popa i hevi metala širokog zahvata i to da imaju novi album 2021. godine je meni nekako neverovatno. Ali Robin Zander očigledno ne namerava da stane dok ga ne sahrane, pa je  In Another World pred nama i, pa, The Summer Looks Good on You, koju smo kao singl čuli još pre tri godine je fenomenalan otvarač, sa svojim energičnim zvukom, melodičnim pop-refrenom i suludim orkestracijama umesto gitarske solaže. Album ima još bar dve-tri odlične pesme ali, moam da kažem, da materijal u globalu zvuči zdravo i mnogo bolje nego što bih ja očekivao. Cheap Trick na In Another World uspevaju da zvuče neusiljeno optimistički, energično i klasično a bez upadanja u nekakva retro-šmiranja. Video sam prikaze koji su ih kritikovali da ovde nema nikakvih inovacija i da je ovo praktično kao da slušate Cheap Trick sklopljen po formuli, ali, nekako, ovaj bend nikada nije bio nekakav dubok, filozofski projekat pa mi se čini da je paket dobrog raspoloženja koje donose sasvim dovoljan od Zandera i ekipe u 2021. godini.

Fangs Volume 3 je kompilacija južnoafričkih (tj. JAR-ovskih) metal bendova koju je kao i prethodne sastavio Mongrel Records iz Johanesburga i ovo ne samo da je izvrstan bleferski vodič za težu muziku sa najjužnijeg dela kontinenta, nego je i veoma zanimljiva ploča bez ikakvih dodatnih kvalifikacija. Fangs Volume 3 nam daje pesme takvih majstora kao što su ovde već hvaljeni Ruff Majik (vrhunski stoner rock), Acid Magus (takođe), Mythos (brutalni death metal), Amenta (epski doom), Evert Snyman (bučni, metalizirani noise rock) ili Your Cynical Sanity (slamcore), ali i gomila onoga što se meni manje sviđa je zapravo vrlo dobra i samo je pitanje toga da li vam se dopada odabrani stil. Stilska raznovrsnost je istovremeno i najveća „mana“ ali i prednost ovog izdanja pa ga u najmanju ruku poslušajte:

https://mongrelrecords1.bandcamp.com/album/fangs-volume-3

Portlandski Bewitcher nastavljaju tamo gde su stali pre dve godine, samo što sada izdaju za Century Media pa njihov treći album, Cursed Be Thy Kingdom zvuči čistije i uslovno rečeno komercijalnije. No, njihov „heavy metal at the speed of Satan“ je ionako uvek trebalo da bude veseo, hedonistički i prijemčiv pa mu ni ne smeta nešto upeglaniji zvuk. Bewitcher su i dalje energični, rokerski i, uprkos svim „pretećim“ naslovima pesama, tipa Death Returns ili Satanic Magick Attack, jasno je da je ovo muzika za pijane žurke a ne za mračne seanse. Na pola puta od Motorheada do Hellrippera, Bewitcher pružaju kolekciju zabavnih, poletnih metal pesama koje ne smaraju pozerajem i samo rokaju:

Nijemci Helltrail za sebe kažu: „DRUMS, BASS, GUITAR,o.k. another GUITAR and a SHOUTER, what else you need to drive a rockband?“ i to je pošteno, ali oni nisu baš skroz običan rok bend jer njihova muzika smešta se na udobno mesto imzeđu klasičnijeg hard rok i hevi metal zvuka sa jedne i nešto ekstremnijih formi sa druge strane. Recimo, prva pesma na EP-ju Always Shoot Twice je praktično trhash metal. No, ovo je u globalu himničan, energičan teški rok koji je usvojio lekcije ekstremnijih žanrova a onda se vratio korenima i to zvuči prilično dobro – možda bi opuštenija Pantera bila najbolja komparacija, ali svakako ovo poslušajte:

https://helltrail.bandcamp.com/album/always-shoot-twice

Nema power metala dok ga Kinezi ne zasviraju, kaže stara poslovica pa ćete za njenu potvrdu poslušati novi, četvrti album sičuanskih najboljih sinova, Barque Of Dante. Legend of the Great Wall je, o iznenađenja, romansirana, fantazijska priča o velikom kineskom zidu i mada pričamo o power metalu za nijansu previše melodičnom i epskom za moj ukus, jasno je i da sam ja daleko od ciljne grupe. Barque Of Dante znaju šta rade i ovo je puno mini-orkestracija, horova, superepskih refrena od kojih bi Michaelu Kiskeu krenule suze ali i dobrog tempa, koketiranja sa jazz-fusionom i jednog poštenog metal-stava. Jedini problem koji mogu da identifikujem sa ovim albumom je da ima samo pet pesama (koje se dalje ponavljaju kao instrumentali), no ako ga posmatrate kao EP, to i nije STVARNO problem. Vrlo dobro:

https://barqueofdanteofficial.bandcamp.com/album/legend-of-the-great-wall

The Chris Rolling Squad je žestoki rokenrol projekat Chrisa Rollinga koji je, po svemu sudeći Francuz. No, i Francuzi umeju da zaprže svom snagom pa je album Cannonbal Holocaust lep omaž grindhouse estetici ali i glasnom rokenrolu koji se ne zamara teorijom i smešta se na finu zlatnu sredinu između panka i metala. Četrnaest pesama glasnog rokanja, garažne estetike ali i dobre produkcije, lepih melodija i rifova – ovo je speed-blues za sve koji vole Motorhead, Zeke i slične treskajuće bendove:

https://chrisrolling.bandcamp.com/album/cannonball-holocaust

Treći album prog-metal supergrupe Liquid Tension Experiment, nazvan prosto LTE 3 stiže dostojanstvene dvadesetdve godine posle prethodnog i Mike Portnoy se ovde vrlo lepo slaže sa ex-kolegama iz Dream Theater i basistom Tonyjem Levineom koji je svirao svuda gde je trebalo, uključujući King Crimson. Liquid Tension Experiment su za moje uši old school progresiva, sa instrumentalnim kompozicijama koje insistiraju na pojedinačnoj virtuoznosti i dostižu svoj apeks u momentima kada se ukrste virtuoznosti nekoliko članova odjednom. Što je za mene i najdraži prog – ovde ima puno sviračkih bravura, „avangardnih“ aranžmanskih momenata, razigranog džeza (uključujući Geršvinovu Rapsodiju u plavom aranžiranu u više od trinaest minuta furiozne svirke) a nula nekakvih visokih koncepata i pokušaja da se album podredi nekakvom narativu i prikaže kao nešto više od kolekcije pesama u kojima vrhunski muzičari pokazuju kako vole da jedan drugog iznenađuju bravurama. Podugačko i nije za svakoga ali meni prijatno:

Album nedelje je svakako novi, PETNAESTI album death metal veterana Cannibal Corpse. Ono što je pre više od tri decenije delovalo kao omladinski eksces, prolazna provokacija klinaca navučenih na kanabis i VHS horor na kraju je, znamo, transformisano u metal instituciju važnu za istoriju žanra koliko i AC/DC ili, hej, zašto da ne, Motorhead. Naravno, poslednjih godina Kanibali albume snimaju manje-više po formuli i ni sa Violence Unimagined ne treba da očekujete nekakva radikalna skretanja i inovcije, ali ono što je kod ovog benda zgodno je svakako to da je formula DOBRA i čak i kada ekipa snima sasvim generičke albume, oni imaju jednu zdravu srž. Violence Unimagined je i prva ploča snimljena posle odlaska gitariste Pata O’Briena koji je bendu dao dosta godina života, ali je na njegovo mesto uleteo vrlo pedigrirani Erik Rutan i gitarski juriš na ovom albumu je možda najžešći u poslednjih desetak godina, barem što se tiče zvuka i gruva. Generalno, bend zvuči raspoloženo i napaljeno, sa Mazurkiewiczem koji svoje bubnjeve odvaljuje žešće nego ikad, kiteći srazmerno jednostavne aranžmane sa dosta ukrasa i Georgeom Fisherom koji i dalje suvereno drži titulu najharizmatičlnijeg frontmena u death metalu (mislim, pošto Frank „The Tank“ Mullen više nije u biznisu, jelte). Naravno, onda presuda o „dobroti“ albuma počiva na kvalitetu pesama i ovde nismo tako loše prošli. Violence Unimagined kao i većina albuma iz poznije faze benda koristi uobičajene ideje i trikove, i ovde zaista nećemo čuti ništa što bend nije odsvirao već milion puta ali čuje se jedna inspirisana energija u većini onog što bend radi i album generalno zvuči zrelo i kao da ima jasan cilj i svrhu. Glavni problem je verovatno dužina i sa jedanaest pesama Violence Unimagined je možda 25% predugačak i gubi dah pred kraj sa pesmama koje svakako imaju lepe momente ali su te ideje mogle da budu iskorišćene i drugde. No, to je valjda kletva modernog doba u kome se album snimljen posle četiri godine ne bi smatrao „pravim“ da ima samo osam perfektnih komada pa moramo da dobijemo i salatu u vidu nekoliko ne baš filera ali svakako ne esencijalnih pesama. U svakom slučaju, Kanibali u svoju četvrtu deceniju aktivnosti ulaze glasno, raspoloženo i ubedljivo i to je činjenica koja mi izrazito greje srce:

https://cannibalcorpse.bandcamp.com/album/violence-unimagined

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 10-04-2021

Još jedna nedelja, još mnogo dobrog metala. Ne znam kako se svim ovim ljudima isplati da i dalje sviraju u ovakvoj, jelte, klimi, ali hvala im na tome.

Blek metal kao aperitiv! Argentinci Non Aeon su sjajni na svom drugom EP-ju, Incluso el Infierno tiene sus Heroes. Njihov black-death metal je ovde ne samo odlično produciran i odsviran vrhunski nego pričamo i o konstantnom dotoku dobrih, svežih ideja koje ne razblažuju osnovni krljački program. Ovo je, koliko mogu da razumem, studijski projekat pa ova tri mladića koriste sve prednosti ovakve postavke da kreiraju intrigantnu, kompleksnu muziku koja ipak ima sve potrebne mošerske komponente. Vrlo lepo:

https://nonaeon.bandcamp.com/album/incluso-el-infierno-tiene-sus-heroes

Morbid Sphere iz Njujorka imaju dobar zvuk na svom drugom demo snimku i načelno vrlo zdrav balans između blek metala i htonskog death metala. Problem su možda veoma dugačke pesme koje posle određenog vremena u mojoj glavi pređu u čist ambijent, gde ne uspevam da upratim ni priču ni dinamiku. Ali možda sam samo bio ekstra nepažljiv. Ovo svakako vredi čuti jer kad obratim pažnju na detalje, Morbid Sphere uvek zvuče dobro:

https://morbidsphere.bandcamp.com/album/demo-ii

Jednočlani američki blek metal projekat Impious Throne je vrlo agresivan na svom debi albumu, Scourge. Ovo je blek metal vrlo posvećen brzini i energiji, sa, ipak, malo atmosfere i razliitih raspoloženja. No, u centru je svakako nabadačka, brza, zla muzika sa zujećim rifovima i mitraljeskim blastbitovima. Nije što sam ja slab na ovakav pristup, ali Impious Throne pruža odličnu partiju sa solidnom produkcijom i dosta napaljujućih a disonantnih rifova da mi srce bude na mestu:

https://impiousthrone.bandcamp.com/album/scourge

Antrisch su novi projekat nekih članova davno raspadnutih nemačkih viking-metalaca Kromlek i njihov prvi EP, Expedition I: Dissonanzgrat nije baš toliko disonantan koliko naslov sugeriše. Zapravo ovo je prilično simpatičan atmosferični blek metal sa vrlo lepim zvukom i kreiranjem atmosfere kroz interesantne teme i melodije, radije nego samo kroz ređanje šugejzerskih akorda do u nedogled. Antrisch jako dobro sviraju i imaju impresivno raznovrsne kompozicije koje, opet, imaju jedan unificiran identitet i senzibilitet. Vrlo dobro:

Italijani Ad Omega na svom debi albumu, Tenebris Templum kreiraju vrlo teatralan, epski-zvučeći blek metal. No, Ad omega su satanisti i skloni filozofiranju pa je ovo muzika koja manje priziva B-horor trope, a više se upriličava za jedan kontemplativniji pristup slušaoca. Ume to da bude dosta iznurujuće, jer je zvuk agresivan i sa vrlo malo dinamike, ali ima ovde i hipnotičkih dimenzija koje vrede:

https://adomega.bandcamp.com/album/tenebris-templum

Nisam do sada slušao hrvatski jednočlani black metal projekat Petrale, a što i jeste neka moja sramota budući da je momak do sada snimio već pet albuma za malo manje od pola decenije. Najnoviji, Mirabilis Jalapa je kolekcija hermetičnih, zrelih kompozicija koje su odsvirane i producirane vrlo sigurno. Nije ovo muzika za odmor ili hedbeng, disonance i odsustvo jasnih tema obezbeđuju da sve slušate kao jedan avangardan, prilično tuđinski muzički artefakt, ali Petrale je dobar u tome kako i muziku lišenu jasnih „udica“ za slušaoca pakuje u dugačke ali zanimljive kompozicije koje imaju dobru dinamiku i vuku slušaoca za sobom. Pored devet dugačkih autorskih pesama tu je i obrada Smaka (Tegoba) i ovo je interesantan dodatak kolekciji. Petrale pritom sve ovo naplaćuje koliko sami hoćete da date i svakako vredi da se čuje:

https://petrale.bandcamp.com/album/mirabilis-jalapa-2

Bendova koji se zovu Hellfire ima opsceno mnogo, naravno. Danas pričamo o ukrajinskim blek metalcima čiji debi album, Lobotomized by Holy Crucifix već naslovom sugeriše zlo, satanizam, dobru zabavu. I tako i jeste. Ovo je prijatna, dobro producirana ploča zlih rifčina i uniformno žestoke svirke. No, Hellfire nisu jednodimenzionalni i njihovi aranžmani imaju dosta dinamike i raznovrsnosti pa je pravi užitak voziti se od blago death-metalske Total Human Nullification preko Demonic Possesion koja ima malo thrash elemenata sve do Buried In A Cemetery koja izaziva slušaoca da postavi najlogičnije pitanje: a gde biste VI da se sahranite?? Odlična svirka, sa taman toliko avangardnih elemenata da prijatno zamirišu i veoma dobar, izvrstan debi:

https://hellfire-band.bandcamp.com/album/lobotomized-by-holy-crucifix

Finski Essedum nudi vrlo lepu vizit-kartu ljubiteljima black metala svojim prvim EP-jem Tír na nÓg. Ovo je uredan, vrlo pristojan black-death zvuk koji ima i energiju i brzinu ali i mračnu atmosferu, i dobre rifove i upečatljive solaže. Finci su i inače u blek metalu poslednjih godina jedna fontana kvaliteta i raznovrsnosti a Essedum nude najbolje od svetova black i death metala pa vrede da se čuju:

https://essedum.bandcamp.com/album/t-r-na-n-g

Brazilski rodno mešoviti sastav Profane Souls proslavlja četvrt veka postojanja izlaskom prvog albuma. Ovaj bend je poslednji put nešto izdao još 2013. godine i čini mi se da je izbacivanje prve dugosvirajuće ploče fin način da se obeleži jubilej, posebno kad pričamo o bendu čija je muzika vrlo obredna, vrlo zainteresovana za (blasfemične) rituale. Utoliko, Ritual de blasfêmia, kako se ova ploča zove je vrlo teatralan materijal – ne sasvim po mom ukusu, da se razumemo, ali vrlo karakteran i sklon da slušaoca uvuče u svoje dubine postojanim ponavljanjem tih ritualnih tema. Atraktivno, svakako:

https://profanesouls1.bandcamp.com/album/ritual-de-blasf-mia

Ekvadorski Malignvs se sveo na duo za potrebe snimanja drugog albuma, Soul Metamorphosis, ali barem zato imaju mnogo gostiju na snimanju pa se to kompenzuje. I generalno, Soul Metamorphosis je prilično ambiciozna ploča čiji razrađeni aranžmani i raskošne teme treba da u fulu prenesu ezoterična interesovanja članova za klifot i slične teme. Ako kažem da bend ovaj album opisuje rečima „’Soul Metamorphosis’ je transformacija energije bezdana u mračne melodije“ to valjda pomaže da znate da li vam se ovo sluša ili ne. Malignvs nisu nužno baš sve vreme po mom ukusu ali ovaj album je očigledno odrađen iz dubokog ubeđenja i sa mnogo posvećenosti i vredi da se presluša:

https://malignus1.bandcamp.com/album/soul-metamorphosis

Ruski Wintaar se baš drži uralske tematike, prošli album mu se zvao Ice Heart Of The Urals a aktuelni je naslovljen From Darkness Of Ural Forests. Ne mari jer je muzika svakako konzistentna sa ledenom, divljom temom koja se sugeriše naslovima, a i jer je Wintaar postao pravi bend i prilično dobar poslednjih pola godine, sa kvalitetnijim pesmama, sigurnijom atmosferom i boljom muzikom. Zane Young iz Elegiaca i ovde svira bubnjeve i sve zvuči kako treba, old school ali i originalno i emotivno na pravi način:

https://winterblackmetal.bandcamp.com/album/from-darkness-of-ural-forests

Emotivan, melodičan blek metal dobijamo na EP-ju The Chosen One bečkog jednočlanog simfo-blek projekta Ancient Mastery. Nema ovde mnogo simfonijskih aranžmana, da bude jasno, i ovo je prilično sirov i lo-fi snimak u odnosu na ono što čovek očekuje, ali je muzika emotivna i kičasta na prave načine pa sam je sa simpatijama poslušao. Da ima malo više dinamike u masteringu, ovo bi bilo i kudikamo bolje, ali svakako pričamo o lepom izdanju:

https://ancientmastery.bandcamp.com/album/the-chosen-one

Poljaci Mānbryne imaju odličan debi album, Heilsweg: O udręce ciała i tułaczce duszy („o telesnoj patnji i lutanju duše“) i ako vam se baš sluša odlčan, kvalitetan poljski blek metal, imate sreće, pošto je ovo upravo to. Nemam pojma ko su Mānbryne i koliko iskustva imaju u prethodnim bendovima ali ovo je veoma zrela, veoma dobra muzika, napisana sa dušom i izvedena srčano. Pričamo o pet dugačkih pesama, produciranih veoma dobro, sa svim najboljim u modernom blek metalu spojenim na jednom mestu: melodija, atmosfera, ali i žestina, brzina, energija, pa onda i ambiciozni aranžmani. Mānbryne imaju sve i ako ne budu neka vrsta zvezda, makar u ovom našem ograničenom svemiru metala i ekstremnosti, na ovom svetu nema ni malo pravde:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/heilsweg-o-udr-ce-cia-a-i-tu-aczce-duszy

Isti izdavač, norveški Terratur Possessions ima i debi album takođe norveških Syning. Nazvan isto Syning i sa svega tri pesme u nešto jače od pola sata, ovo je jedan prilično fascinantan muzički artefakt, veoma udobno smešten u svoju hermetičnu, nekomunikativnu čauru i zadovoljan da tamo meditira. Syning, dakle, nije ploča za žurke i provode i nisam siguran ni da li ova tri veoma iskusna muzičara (sa CV-jem koji obuhvata Whoredom Rife, Gorgoroth, Manes…) imaju nameru da ovo ikada izvedu na bini, pred publikom, ali za slušanje u jednom posvećenom, ličnom prostoru, Syning je opasna ploča. Poslušajte:

https://terraturpossessions.bandcamp.com/album/syning

Stoner! A prvi na redu su Finci The Moonhaze sa EP-jem  Emotional Emergency koji zapravo meša klasičniji stoner gruv sa malo „pravog“ heavy metal ugođaja. Ništa preterano, ali ovde su gitare svakako kompleksnije i harmoničnije od uobičajenog heavy blues menija koji dobijamo od „normalnog“ stonera. Dodatno, muzika je prilično atmosferična i, uz dosta promena tempa i jake dinamičke razlike, može da se priča o teatralnosti koja prevazilazi granice stonera. Svakako dobra ploča, vredna pažnje:

https://themoonhaze.bandcamp.com/album/emotional-emergency

Uskrs u ljudima inspiriše ono najbolje (i najgore ako gledate sa prave strane) pa su tako Kanađani Satan’s Children izdali album Abstract Expressionism i ovo je, recimo, kombinacija psihodeličnog roka, fuzz rocka, doom metala i stoner roka… Satan’s Children imaju, mora se primetiti, osoben pristup kompozicijama sa primetnim obrednim elementima u muzici a koji se lepo uklapaju u u suštini bluzersku osnovu njihovog zvuka. Ima ovde okultne drame i satanističkog rituala, ali sve je na kraju umotano u prijatan heavy rock omotač da bude prijateljski i poznato. Zanimljiva ploča:

https://satanschildren.bandcamp.com/album/abstract-expressionism-2

Mađari okupljeni oko Psychedelic Source Records su toliko dobri i izdaju toliko mnogo albuma da je sreća da se svi plaćaju onoliko koliko poželite inače bi jedino Jeff Bezos mogao da ima kompletnu kolekciju. Posle prošlonedeljne kompilacije nekoliko bendova iz ovog kolektiva, dobijamo i pojedinačne albume snimljene na ovim sesijama a prvi na redu su fenomenalni Pilot Voyager. Izuzetni Bence Ambrus iz Lemurian Folk Songs ovde svira bas i radi miks, a gitaru, koja je u prvom planu svira EKSTREMNO rasploženi Ákos Karancz. Bud Fascination je kolekcija dugačkih, veoma tripoznih džemova gde Ambrus i bubnjar Márton Kása prave tvrdu, stabilnu podlogu za Ákosovu pirotehniku i ovo je gitara koja od prozračnih atmosfera brzo stiže do urnebesnih erupcija pregrejane lave i nosi slušaoca sve do izmenjenog stanja svesti a onda i dalje u svemir. Sedam džemova, značajno više od sat vremena svirke, odličan zvuk, nipošto ne propustiti ovaj biser spontanog panonskog space rocka:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/bud-fascination

Ponekad vam se samo sluša normalan, običan hard rok. Za takve potrebe, obratićete se čikaškim GhostSigns čiji istoimeni debi album, i pored naslova pesama kao što su Play Your Guitar, Out of Control ili The World’s On Fire nisu TOLIKO staromodni. Recimo da je ovo najviše nalik na ’90s rivajvl hard roka i za moje uši, sasvim prijatan u svom kombinovanju energičnih bluz osnova, poletnog tempa i himničnih refrena. Koliko tu ima supstance? Pa, sad, nisam doktor i ne bih da gledam, meni je već i većina ’90s autputa bila malo predaleko od ’70s predložaka, ali ja sam suviše analna osoba. GhostSigns sviraju prijatnu, kvalitetnu muziku i to je dovoljno:

https://ghostsigns1.bandcamp.com/album/ghostsigns

Za iste potrebe možete poslušati i album Nova Koloso istoimenog dua iz Baltimora, a koji kaže da je album snimljen kod kuće tokom lokdauna. Da prvo izrazim puno divljenja za kvalitet produkcije koja nije samo studijskog kvaliteta već ima i toplinu i dinamičnost koju danas isuviše retko čujemo u bilo kakvoj težoj rok muzici, a onda i da kažem da je ovo autoritativan, proggy materijal koji vuče malo i na klasičan hard rok ali se ne stidi ni ’90s zvuka, negde između noise rocka i hard rocka. Pevač, čak, dosta podseća na Briana Molka iz Placebo, pa je ovo album koji može da pomiri padavičare raznih profila:

https://novakoloso.bandcamp.com/album/nova-koloso

Njemački Wheel, nažalost nije tajni projekat Radomira Mihajlovića-Točka, ali jeste sada već vrlo solidno pedigriran doom metal sastav iz Dortmunda čiji treći album, Preserved in Time donosi vrlo pristojan i umiven doom/ hard rock za ljude koje ne zanima da se muče sa kojekakvim ekstremistima, nego vole lep rif, prijatnu melodiju, dobar zvuk. Sedam pesama na ovom izdanju su spore i dugačke, ali bez pornografskog fokusiranja na ove elemente doom instrumentarija, pa se može govoriti da su prvo nastali rifovi i vokalne melodije a da su tempo i dužina aranžmana prirodno ispredene iz njih. I to je dobar pristp, Wheel imaju upadljivo dobre i pamtljive teme, prijatne harmonije i lep, topao zvuk – sa dosta dinamičnim masteringom!!! – koji im odlično stoji. Užitak:

https://wheeldoom.bandcamp.com/album/preserved-in-time

Vreme je za malo gitarskih pejsaža. Kuan su iz Firence i ova dva mladića imaju singl Koi Pond koji traje puna 22 minuta. Nije baš radio-friendly, da se razumemo, ali ova jedna kompozicija koja se sva sastoji od distorziranih gitarskih tonova i mikrofonije je zapravo veoma prijatna i ubedljiva ekskurzija u soundscape teritoriju, sa taman toliko harmonija i tema da ne bude potpuno amorfna ali i sa preovlađujućim akcentom na samom zvuku i aleatornim svojstvima ovakvog pristupa sviranju. Kao nekakav shoegazerski Sunn0))), pitate sad vi, a ja kažem da to i nije loš opis. Vrlo dobro:

https://kuan.bandcamp.com/album/koi-pond

Ne znam zašto baš Francuska obiluje mekanim instrumentalnim psihodeličnim bendovima koji štancuju albume na svakih par nedelja, ali evo nam novog Octopus Divera. Smoking Souls je opus od osam pesama, uglavnom veoma prijatnih maštarija na vrlo malo distorziranoj električnoj gitari uz jedva naznaku ritma i mada uz ovo svakako nećete praviti pijane žurke i šutirati se, teško da se nećete osećati blaženo dok ga slušate:

https://octopusdiver.bandcamp.com/album/smoking-soul

I, kao u potvrdi ove priče o Francuzima i mekanim, prijatnim, instrumentalnim psihodeličarima sa sumanutim tempom izbacivanja nvoih izdanja, Stone Rebel su izbacili novo. Ovog puta je u pitanju „samo“ EP sa dve pesme ali Timeless Journey traje solidnih petnaest minuta i iako se Stone Rebel ne mrdaju ni milimetar od svoje uobičajene formule nežnog gruva i umiljatih gitarskih eksploracija – to i dalje zvuči sasvim neodoljivo. Platite koliko želite:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/timeless-journey

Grci Hazy Sea su instrumentalni psihodelični stoner bend iz Kavale i, za razliku od gorepomenutih Francuza, njihova muzika podrazumeva i više distorzije i više žestine, ali i forme bliže bluz-predlošcima. Naravno, Grci su u proseku jako, jako dobri u stoner roku pa su i Hazy Sea odlična ponuda na albumu The Journey Collection koji je kako mu i ime kazuje kompilacija sastavljena od pesama sa prethodnih izdanja. Idealno za upoznavanje sa opusom ovog benda, rekao bih jer The Journey Collection u kompaktnoj formi daje gomilu različitih aspekata ovog prolifičnog sastava i slušaoca kvalitetno informiše ima li potrebe da se upušta u dalja istraživanja opusa benda. Što se mene tiče – ima, jer su Hazy Sea vrlo lepo uklopili bluz sa psihodeličnim gruvom, te malo egejskih harmonija i nude prijatan, konstantno zanimljiv program:

https://hazysea.bandcamp.com/album/the-journey-collection

Francuski Wormsand spaja nekakav post-metal i post-rok sa doomom na albumu Shapeless Mass i mada je ovo pomalo zaista kao ta bezoblična masa iz naziva, nije rđavo za slušanje. Osnovni „problem“, ako hoćete ovog albuma je što je sav sastavljen od pesama maltene istog tempa i rifova koji svi nalikuju jedan drugom. No, to je Wormsandov pristup i kroz 47 minuta oni ubacuju i upečatljivije melodije i teme koje razbijaju hipnotičku monotoniju. Da li u dovoljnoj meri da vam ovo bude dobro? Rekao bih da da. Poslušajte:

https://wormsand.bandcamp.com/album/shapeless-mass

Britanski Old Horn Tooth ima EP True Death koji će vas sa pravom smrću upoznati kroz 21 minut sporog, teškog valjanja moćnih, hipnotičkih rifova, a sve u okviru jedne, naslovne pesme. Dobro, ovo je kompozicija koja ima i orguljaški uvod, nije baš SVE u rifovima, ali svakako pričamo o doom metalu baziranom na rifu i ponavljanju. I dobro to ide. Old Horn Tooth kažu da je ovo „mračna predstava usamljenosti, borba sa duševnom teskobom gde je jedini beg ’Prava smrt’. Pesma puna emocija i bola, napisana je kao putovanje prazninom postojanja predodređenog za prerani kraj“ i, mislim, ako vam to zvuči kao dobar utrošak vašeg i njihovog vremena, navalite, nećete se razočarati. Nema pevanja a to celu kompoziciju čini još hipnotičkijom.

https://spectralhoundrecords.bandcamp.com/album/true-death

Lajpciški Kyning zvuče vrlo zdravo na svom debi albumu, Ān. Ovo je mišićav, vrlo heavy stoner rok sa puno dobrih rifova i malo psihodeličnih efekata u pesmama koje su energične i dosta jakog tempa, tako da su dobre za klupski provod i slušanje u društvu. Johannes Vogel, gitarista i pevač ima interesantan, svakako ne savršen glas i pristup pevanju ali ovo u dobroj meri daje Kyningu njegov identitet i odvaja ga od konkurencije. Svakako poslušati:

https://kyning.bandcamp.com/album/n

The Limit su zanimljiva supergrupa vrlo old school muzičara, sa kultnim njujorškim rokerom Sonnyjem Vincentom na gitarama (gledao sam ga negde početkom veka u beogradu i bio je fantastičan), Bobbyjem Lieblingom iz Pentagrama na vokalu i Jimmyjem Reccom iz Stoogesa na bas gitari. Naravno, sa ovakvim pedigreom od prvog albuma The Limit očekujete dosta i Caveman Logic svakako vredi da se čuje. Ovo je rokčina negde na sredi između panka i garaže po kakvima su Vincent i Recca poznati, ali i teškog roka koji je Lieblingova specijalnost. Uz uglavnom kratke i efikasne pesme, dobar zvuk i pregršt šmekerskog etitjuda, moram da priznam da su The Limit apsolutno ispunili očekivanja i pružil još jedan dokaz tezi da bez starca nema udarca.

https://the-limit.bandcamp.com/album/caveman-logic

Desert rockeri će dobiti svoju porciju užitka sa prvim albumom mladog umetnika iz Arizone po imenu Lucust French a koji muziku kreira pod nadimkom Lazer Beam. Lazer Beam je ime i albuma koji je pun faziranih, psihodeličnih rokerskih himni i mada pričamo o muzici koja treba još da sazreva i razvija se, ovih dvanaest komada lepo čoveka pomere iz mesta, privuku mu pažnju i iznenade više nego jednom neočekivanim rešenjima. Opet, nisu sva ta rešenja idealna, i otud i ta priča o sazrevanju itd. ali Lazer Beam pruža izuzetno zdravu osnovu i zaveštanje za buduće radove:

https://lazerbeam.bandcamp.com/album/lazer-beam

Po hiljaditi put ću podsetiti da nisam baš prava ciljna grupa za gotski metal ili rok, ali Norvežani Årabrot deset godina rada proslavljaju albumom Norwegian Gothic i, pa, ovo svakako vredi da se čuje. Ovaj opus od čak šesnaest pesama nudi gomilu odličnog rokenrola koji, svakako ima elemente gotik (pa i industrial) roka iz osamdesetih i devedesetih, jasne uticaje Mikea Pattona, ali i odlične, ODLIČNE pesme, autoritativan performans i prilično zanimljiv zvuk. Ni ja, da mi se sve to nabroji, ne bih nužno skočio da ovo poslušam, ali Årabrot potpuno osvajaju jednom lepom kinematičnošću, pretvarajući svoje pesme u fine gotske pozorišne komade a da se energični rokerski vajb nikada ne izgubi. Preporuka:

https://arabrot.bandcamp.com/album/norwegian-gothic

Lake Drinker je fenomenalno ime za album a Šveđani Horndal na njemu pružaju izvrstan program energičnog, teškog ali ipak slojevitog sludge metala koji ima (well, kakav-takav) osećaj za dinamiku i ne ide iz sve snage sve vreme. Horndalu je ovo drugi album i imaju veoma izgrađen, moćan zvuk ali i veštinu da pesme ne pobegnu od tih osnovnih ćelija kompozicije sadržanih u rifovima i gruvu a da ipak imaju razrađene, inteligentno napisane aranžmane. Jak rad:

https://horndal.bandcamp.com/album/lake-drinker

Ahh, Heavy Feather su bend kao napravljen za mene, spajajući klasični bluzerski AOR zvuk iz sedamdesetih sa teškorokerskim tendencijama koje neguju i dobar rif, ali i lepe harmonije, melodične refrene… Album Mountain of Sugar je pravi spektakl pentatonskih solaža, moćnih bas-linija i bluzerskog pevanja pevačice koja zvuči autentično i moćno. Naravno, ovakav bend danas MORA da dođe iz Skandinavije a ne iz SAD i, tako je, pričamo o švedskoj postavi čiji je drugi album kao da ste u blender ubacili Mountain, Janis Joplin, Ten Years After, malo Hendrixa, sve lepo izmešali i popili na eks. Premoćno:

https://heavyfeatherofficial.bandcamp.com/album/mountain-of-sugar

The Lion’s Daughter iz Sent Luisa u Misuriju na Metal Archivesu opisuju kao „blackened sludge“ ali sasvim je fer reći da novi album, Skin Show, inače njihov peti, prevazilazi granice ova dva žanra, pa i metala generalno, nudeći žestoku rok muziku koja, svakako, čuva i tu svoju ekstremnu oštricu ali se baca u različite strane, dajući nam i psihodelični i praktično proto-industrijski zvuk gde se Black Sabbath, Killing Joke i Venom spajaju u nesvetoj alijansi i nude deset interesantnih pesama:

https://thelionsdaughter.bandcamp.com/album/skin-show

Indonežani Spellforger pružaju dopadljiv, energičan thrash metal na EP-ju Upholders Of Evil. Ovih šest pesama nude solidnu produkciju i dobru svirku, te songrajting koji je utemeljen u starijim thrash/ speed formulama, ali osavremenjen, bez gubljenja eksplozivnosti i oštrine. Besna svirka, zli rifovi, brzina – vrlo prijatno:

https://spellforger.bandcamp.com/album/upholders-of-evil

Rusi Slaughter Charge su snimili živi album u rodnom Petrogradu i Live Action Bootleg ih predstavlja u prijatnom svetlu. Slaughter Charge čukaju solidan thrash metal i uživo su vrlo ubedljivi i mada njihova muzika ne pati od previše originalnosti, treba istaći vrlo dobar kvalitet svirke, ali i kombinaciju rifova i melodičnijih solo-tema koje osvežavaju program. Pevanje je možda najmonotoniji element jednačine ali uživo, u šutki, to i nije neki problem:

https://slaughtercharge.bandcamp.com/album/live-action-bootleg-2

Čileanski Hexen Hammer ima novi EP, Destructo Máxima i njihov blackened thrash metal ovde zvuči zdravo, poletno i zabavno. Pet pesma ovde (od kojih je prva instrumentalni i napaljujući intro) nude zapravo neočekivano dobru produkciju ali i raznovrsnost aranžmana koji imaju prostora za gruv i atmosfere pored klasičnog jurišanja napred (slušajte Trauma). Ukusno, prljavo ali ne glupo, sa masom lepih rifova i srcem na pravom mestu:

https://hexenhammer.bandcamp.com/album/destructo-m-xima

Takođe iz Čilea su Necrobastard, bend koji do sada, tokom nekih četrnaest godina karijere nije uradio ništa jače od kasete. No, Deadly Resurrection je upravo kolekcija njihovih dosadašnjih demo-kaseta i ovo je simpatičan, lo-fi ali kvalitetan lo-fi death-thrash metal sa prostačkom, dispozicijom ali puno srca:

https://diabolicalsummoningrecords.bandcamp.com/album/necrobastard-deadly-resurrection-the-tape-collection

Pit Viper su thrash kvartet iz Njemačke koji je svoje prvo izdanje, da ne kažem demo, nazvao The Virus Tapes. Valjda je to neka aluzija na virus korona? Da sam odmah bio svestan verovatni ne bih ni kliknuo, ali dobro je da jesam jer su Pit Viper šarmantan thrashcore sa distinktnim pozne-osamdesete mirisom. Ovo je onako, za šutke, zezanje, omladinski i energično, a dovoljno kvalitetno da se ne zaboravi lako:

https://pitviperofficial.bandcamp.com/album/the-virus-tapes

Surreality iz Pensilvanije zvuči vrlo old school na svom prvom EP-ju, Artificial Degeneration. Ovo je solo projekat momka po imenu Caleb Warren ali pored novih pesama ima i nove varijante pesama njegovog starog benda, Fatal Agent. Sve to zvuči, zaista, kao da je snimljeno 1987. godine, sa prijatnim lo-fi kvalitetom, ali i solidnim sviračkim skilovima. Warren ima uho za dobar rif i trešerski gruv i meni je ovo izuzetno prijalo:

https://surreality2021.bandcamp.com/album/artificial-degeneration

Danny Trejo -Venice- su sekstet koji je baziran u Veneciji ali uključuje članove iz raznih italijanskih pa i šire evropskih hardcore thrash postava. Dakle, pričamo o supergrupi i, kako se onda i očekuje, i muzika na albumu Distorted Reality je vrlo dobra. Nije ovo „suvi“ thrashcore i različite kompozicije pokrivaju čitav opseg od klasičnog, čukačkog thrasha pa do odličnog, vrlo zapaljivog heavy metala. Osam kratkih pesama, izvrsna svirka i produkcija, puno šutke i moćnih refrena – raj!

https://dannytrejohc.bandcamp.com/album/distorted-reality

Portorikanci Kjaebola skupili su sve svoje snimke iz proteklih pola decenije na kompilaciji Kjaebola i ovo je dobro produciran, gruvi thrashcore koji će bolje leći ljudima koji vole srednji tempo i recitovanje nego meni koji više volim brzinu i dranje, ali sasvim je to korektno. Uz cenu koju sami odredite ovo je vrlo pristojna urbana, ulična muzika za ljude kojima to treba:

https://kjaebola.bandcamp.com/album/kjaebola-2

Damage Done su strejt edž hardkor bend sa Floride a njihova istoimena kaseta nudi deset brzih, eksplozivnih pesama koje nikada ne dosegnu trajanje od dva minuta i pucaju od energije i besa. Vrlo dobra produkcija i atmosfera, vrlo preporučljivo čak i ako volite da tu i tamo popijete:

https://damagedone413.bandcamp.com/album/damage-done

Jerusalimski Karkait su fantastični. EP nazvan Yevul ima četiri pesme disonantnog, nervoznog grindcorea sa mathcore tendencijama, pakujući u kratke komade mnogo energije, mnogo napetosti  ali i mnogo muzike koja je stilski konzistentna ali i dalje raznovrsna. Poslednja pesma, posle prve tri koja ulete, naprave haos i zapale, traje skoro pet minuta i Karkait i ovde savršeno vladaju formom i tenzijom. Obavezno:

https://karkait.bandcamp.com/album/yevul

Yatsu iz Dalasa su odlični na EP-ju The One with the Mosh Riffs – sjajno sviraju, dobro su snimljeni i nude eksplizivan grindcore/ metalizirani powerviolence. Jedina stvar koja nedostaje su vokali. Instrumentalni grind? Šta još neće smisliti? No, iako je fakat da ekstremno pevanje u dobroj meri definiše grindcore i da mi ono nedostaje kod Yatsua, istina je i da je ovo dobra muzika koja pomera čoveka i vredi da se čuje, a po ceni od „daj šta daš“ i da se kupi:

https://yatsu.bandcamp.com/album/the-one-with-the-mosh-riffs

Sa imenom kao što je Defecrator jasno je da od kalifornijskog trija treba očekivati grindcore i gadosti. No, kompilacija Unholy Hymns of Bestial Warfare pokazuje ovu ekipu – sveže raspadnutu posle nekih šest godina rada – kako umešno kombinuje death metal, black metal i grindcore za prijemčivu i agresivnu mešavinu koja samo zvuči primitivno i lo-fi a zapravo se odlikuje dobrim idejama, odličnom svirkom i na kraju krajeva i sasvim solidnim zvukom. Daunloud se prodaje po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo preporučljivo za ljubitelje ekstremnog, a kvalitetnog andergraund zvuka:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/unholy-hymns-of-bestial-warfare

Marak iz Sankt Petersburga su nekakva kombinacija chaotic hardcore, metalcore, sludge itd. podžanrova, ali je kod njih karakteristično, barem sudeći po EP-ju Hit & Love, da vole da pišu dugačke pesme. Naslovna stvar traje skoro šest minuta a druga pesma, Price of Freedom skoro devet, pa se možete istovremeno i diviti Maraku kako pravi ipak smislene aranžmane za dugačke pesme u žanru koji uglavnom forsira ekonomičnost, ali i unapred plašiti napada na uši koji dolazi uz brutalan zvuk i vrištanje. Dosta dobro, reći ću:

https://marakband.bandcamp.com/album/hit-love

Glassblower sa Novog Zelanda na albumu Younger Than Old Money miksuju metalizirani thrashcore i grindcore za energičnu, jako dobro prpduciranu muziku što kroz deset pesama šalje „ljubavno pismo svima koji su se ikad osećali izolovani, objektifikovani, viktimizovani, obezbređeni ili ugroženi“. Niste sami, kažu Glassblower, iza vas je armija. Posle ovakvog uvoda očekivao bih „osećajniju“ muziku sa shoegaze akordima i prozračnijim miksom ali ne, Glassblower biju opak thrashcore sa pesmama koje govore o rezanju buržujskih grkljana i sličnim bogougodnim temama. Besno, kvalitetno, antikapitalistički, sve preporuke:

https://glassblower.bandcamp.com/album/younger-than-old-money

Cryptic Void iz Hjustona posle četiri godine razbijaju diskografsku tišinu opasnim EP-jem, Post-human Godhood. Ovo je grindcore sa jednim teškim, debelim zvukom, na nekoliko koraka od deathgrind i goregrind formula, ali i sa osobenim pristupom atmosferi. Naučnofantastična tematika EP-ja je podcrtana i izborom harmonija i gruv delovima koji se smeštaju između instanci grajnderskog krljanja a uz odličnu produkciju ovo je izdanje koje ne treba preskočiti:

https://crypticvoid.bandcamp.com/album/post-human-godhood-ep

Kalifornijski Human Obliteration su razmetljivo dobri na split albumu sa Vile Species. Njihovih sedam pesama su izvanredno odsvirani, jako dobro napisani grind/ death metal sa gomilom svežih ideja i avangardnih elemenata koji nikako ne stoje na putu ozbiljnom čukanju. Ovo je agresivna, ali zapaljiva muzika, sa pesmama koje nikada ne dosežu dva minuta ali pakuju mnogo raznovrsnog materijala u svoje kompaktne formate. Vile Species nude klasičniji grindcore na svojoj strani  i to je odličan kontrapunkt, sa tim gritty ’90s zvukom i jednostavnošću:

https://humanobliterationgrind.bandcamp.com/album/split-w-vile-species

https://vilespecies.bandcamp.com/album/split-w-human-obliteration

Opasan grindcore dobijamo na split-albumu tri benda Immersed in the worst. Amerikanci Berated je otvaraju sa tri pesme vrlo agresivnog, tehnički kvalitetnog grinda, samo da bi Česi Impulsealer prihvatili štafetu i POKIDALI sa svoje tri pesme. Ovo je grindcore novije škole, dakle, baziran pre svega na čvršćim, tehničkijim matricama koje su normalizovali Skandinavci poput Rotten Sound ili Gadget. Argentinci System Destroyer zatvaraju album sa svoje tri pesme i njihov zvuk je za mrvu siroviji sa klasičnijim vokalima, podsećajući nešto više na predloške devedesetih. Sve u svemu izvrsno i za ljubitelje grindcorea nezaobilazno:

https://berated.bandcamp.com/album/immersed-in-the-worst-3

Portorikanci Radio Muerte su na istoimenom albumu skupili sve svoje dosadašnje demo, EP i singl snimke i ovo je dopadljiva i zapravo fino producirana kolekcija prljavog, jednostavnog ali zaraznog zvuka koji meša grindcore, hardcore, death metal i thrash metal. Radio Muerte su, da bude jasno, bend pre svega gruva i ove pesme nisu ni preterano brze ni preterano agresivne, već iznad svega prijatne za slušanje ako volite distorzije i viku. Sami birate cenu (inače, primetiti da goreopisani Kjaebola, takođe iz Portorika, za svoj album koji je takođe kompilacija prethodnih snimaka, imaju vrlo sličan omot. Portorikanska ZAVERA!!!):

https://radiomuerte1.bandcamp.com/album/radio-muerte

Putrid Evil iz Gdanjska nose baklju tradicije odličnog poljskog grindcorea. Njihov EP Worm Infestation ima sve što želite: dobar, debeo zvuk, odličan gruv, brzu i zaraznu svirku, jedan opšti kvalitet izvedbi. Putrid Evil se ne trude da smisle nešto specijalno novo u deathgrind podžanru ali su vrlo verzirani u pravljenju dobrih, pamtljivih rifova i dvominutnih pesama koje ih lepo koriste. Još i završavaju obradom Repulsion. Carevi:

https://putridevil.bandcamp.com/album/worm-infestation

Kanađani Expunged veoma vole zvuk klasične HM2 pedale pa su distorzije na njihovom split EP-ju sa Immortal Force prepoznatljivo debele i masivne. Same pesme su zapravo možda malo bliže hardkoru/ moškoru nego što bih ja voleo, pogotovo jer Expunged sebe opisuju rečima „sick, rotten, coated in filth death metal surrounded by a sea of darkness“, ali nije ovo neprijatno – death metal koji je spor i gruvi sa dosta prijatnog gitarskog rada svakako nije najgora ponuda koju sam danas čuo. Kanadske kolege Immortal Force su pak sa druge strane bliski hardcore formulama i u svoje tri pesme prže prljav, jednostavan, šarmantan deathgrind koji skoro da je mogao da bude snimljen i 1990. godine. Ništa, dakle, originalno ili novo ali ima ovde puno tog nekog andergraund šarma. A tek taj omot:

https://expunged.bandcamp.com/album/expunged-immortal-force-split

Meksički Omniscience su mi bili simpatični na svom, pretpostaviću prvom EP-ju  Dystopian Discourse a koji je death metal sa dosta melodičnosti i praktično heavy metal elemenata (slušajte Spiral). Ja u principu volim brz i energičan death i Omniscience pružaju i to ali njihova muzika je kompleksnija i ličnija i mada nije sva baš ono što ja želim, zapravo se karakternošću prilićno nameće. Simpatično:

https://omnisciencemetal.bandcamp.com/album/dystopian-discourse

Kad smo već kod latinoameričkog death metala, Peruanci North Profaned su tačno po mom ukusu. Ovo je gadan, grdan death metal starije škole, sa zvukom i kompozicijama koje dosta podsećaju na rane devedesete i EP Vomited and Dead je snimljen odlično sa četiri četvrtaste, mošerske pesme koje razumeju koncept gruva i koncept rokanja i pružaju vrlo prijatan program za svakog ko voli starije i prljavije:

https://jamonrecords.bandcamp.com/album/vomited-and-dead

Kad se zovete Corpse Worship a debi album vam je Horror Chronicles, to je praktično kliše koji jaše kliše, pa su Rusi Corpse Worship, srećom, makar spremni da dobrom svirkom i produkcijom brane svoje pozicije. Ovo je, naravno, death metal, šta bi drugo, negde na razmeđi old school pristupa koji me malo podseća na psihodeličnije momente Immolation, i malo modernijih, melodičnijih tendencija. No, Corpse Worship prevashodno nude naglašen rifaški program, sa harmonskim proširenjima koja se pomaljaju prevashodno u solažama pa je lako opustiti se uz ovaj mošerski, čvrsti death zvuk:

https://corpseworship.bandcamp.com/album/horror-chronicles

Chasmdweller iz Ontarija su prolifičan bend sa dva albuma i nekoliko EP-jeva samo u poslednje dve godine. Novi EP, Fossilized ih prikazuje u dobroj formi sa četiri pesme brutalnog, old school ali gruvi death metala koji na momente ulazi u slamming death metal teritoriju i nudi bolesne, polomljene plesne delove. Lepa andergraund produkcija i robusne sviračke veštine, te naslovi pesama poput Mauled Sadistically ili Liturgy of Raw Flesh. Što se kaže, zapakujte meni pola kile:

https://chasmdweller.bandcamp.com/album/fossilized

Još jedan Beastial Piglord? Pa jel’ taj čovek ikad spava? Songs For Dogs je manje atraktivna ploča od poslednjih nekoliko jer se prevashodno drži nekakvog sporog, psihodeličnog industrijskog zvuka i mada tu svakako ima dosta dobrih momenata, zvučna i dinamička ujednačenost znaju da budu i malo monotone. No, svakako, cenim muziku koja ne želi da hvata pre svega na volumen i Piglordovo eksperimentisanje sa formom ovde dolazi u prvi plan a što je sasvim na mestu:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/songs-for-dogs

Da metal doslovno ne poznaje granice svedoči i to da vikinški metal koji peva o zimi i snjegovima prave, između ostalog, u Španiji. Ulfsark su bend iz Madrida, a njihov EP Winter Tales ima tri pesme cheesy, melodičnog metala sa ugodnim hrapavim vokalima i mnogo klavijatura, te epskim temama koje asociraju na te neke ledene pustoši i heroizam potreban da se pretekne u takvom okruženju. Slatko. Ne po mom ukusu, ali slatko:

https://ulfsark.bandcamp.com/album/winter-tales

Švedski sastav Johan Kihlberg’s Impera uredno štancuje albume od 2012. godine pa je Spirit of Alchemy njihova šesta dugosvirajuća ploča za , evo, manje od deset godina. Dokaz, valjda, da publike za klasičan heavy metal, što bi neki rekli „hair metal“ i dalje ima. Naravno, ne bi bend izgurao ovoliko da ne valja i Spirit of Alchemy je robusna, dobra ploča kvalitetnog middle of the road metala kao iz sredine osamdesetih, sa dovoljnim radijskim potencijalom i pop-oštricom da bude prijemčiv publici šireg spektra. Naravno danas su mejnstrim metal bendovi Slipknot i 3 Inches of Blood tako da Johan Kihlberg i njegov projekat ipak spadaju u nostalgičnu tržišnu nišu ali ako volite stvari koje su radili Def Leppard, Van Halen i slični bendovi u osamdesetima, ovo je za vas:

Ha sličnoj su valnoj dužini i njemački Motorjesus čiji je šesti album, Hellbreaker, proslava „vozačkog“ heavy metala, sa energičnim i vrlo cheesy nastupom, pesmama koje su glasne, bazirane na ubrzanim i „otežalim“ rokerskim rifovima kakve su osamdesetih voleli Scorpionsi i slične pojave, melodičnom ali žestokom pevanju, horskim refrenina…Motorjesus su vrlo dobri u ovome što rade i kod njih cheese nije toliko naglašen da zaguši energičnu rokersku osnovu. Poslušajte:

Estonski Kauan su nominalno post metal, ali ovo je možda i tačnije nazvati „tvrdim shoegazeom“ jer je album Ice Fleet pre svega serija atmosferičnih, emotivnih, nežno kontemplativnih komada koji, istina je, koriste distorzije i hrapave, „lažne glasne žice“ vokale. Ne kažem da to nije jako dobro sklopljeno i ako volite ovakav zvuk, Kauan nude pun program svirke koja je živa i ubedljiva a opet hladna i dovoljno apstraktna. Ne nužno moja šolja mleka od soje ali impresivan album:

https://kauan.bandcamp.com/album/ice-fleet

Za kraj: pitsburški Zao ima novi album i Crimson Corridor je mučna, teška ali fantastična ploča mračnog, zrelog metala koji govori o mentalnim oboljenjima iz perspektive nekoga ko se sa njima legitimno nosi čitavog života (notabilno pevač Dan Weyandt). Ovde, dakle, ne pričamo o klasičnoj metalskoj kolokvijalnoj upotrebi „ludila“ kao šok-elementa u muzici već o odmerenoj i odrasloj eksploraciji koncepta narušenog mentalnog zdravlja kroz pesme koje su najbliže sludge metal i metalcore formulama ali imaju spektar atmosfera i tehnika koje izmiču žanrovskim međama. Ne treba ni da kažem da ovo nije laka ploča, pričamo o sat vremena muzike koja je prijemčiva isto koliko je i hermetična, ali Zao su ovde zaista dobacili do naredne razine u svom muzičkom razvoju nudeći fantastičan materijal, odlične izvedbe i jako dobru produkciju. Ne propustiti:

https://officialzao.bandcamp.com/album/the-crimson-corridor

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 03-04-2021

Juče je bio još jedan Bandcamp Friday i… ove stvari će me oterati na prosjački štap. Kako je to fer da u vreme najveće krize koju svet proživljava u poslednjih sto godina izlazi ovoliko dobre muzike?

Pretpostaviću da je njemački Wiedergänger jednočlan bend ali ako jeste, debi album ovog projekta, Cult Of Extinction prilično odskače od prosečne jednočlane blek metal ponude bilo koje nedelje. Album je preterano pripljeskan u masteringu i zbog toga se teško sluša, ali je muzika zapravo zanimljiva sa atmosferičnim blek metalom koji ima jedan spektar atmosfera, što ide znatno dalje od pukog shoegazea sa blastbitovima. Bend ima i svoj karakter i identitet, a koje u dobroj meri kreira i zanimljiv pristup pevanju i da ovo nije masterovano ovako glasno, slušao bih ga mnogo više. Zaslužuje pažnju:

https://wdrgngr.bandcamp.com/album/cult-of-extinction

Indonežani Choria su otišli još korak ili dva dalje u smeru post-blek metala na novom albumu, A Dismal Repertoire i svakako možemo pričati o sazrevanju u odnosu na njihov prvi album od pre par godina. Kompozicije ovde jesu zrelije, nabijene emotivnom dramom i šugejzerskom atmosferom, ali produkciju nisam siguran da baš volim. Choria su ovde jako komprimovani i mada to muzici daje snagu, odsustvo dinamike meni naprosto isključuje uši posle vrlo kratkog vremena. Ako niste tako nezgodni kao ja, poslušajte, Choria svakako imaju šta da ponude:

https://choria.bandcamp.com/album/a-dismal-repertoire

Češki blek metalci Stíny plamenů su snimili demo sa gomilom starih pesama (dobro, pet starih pesma) i nazvali ga Staré skladby. Bend postoji od kasnih devedesetih i ove pesme svakako imaju taj malo starinski, naiviniji ali simpatičan pristup blek metalu, ali uz sve benefite današnjeg visokog nivoa sviračkih veštona članova i pristojnu produkciju. Bend ovo naziva „eksperimentalnim“ demom, valjda da vidi da li ima interesovanja za ove stare pesme u novom ruhu, pa, evo, budite deo eksperimenta:

https://stinyplamenu.bandcamp.com/album/star-skladby

Rusi Хандра kažu da je za sve nas rezervisano mesto u kazanu, a i album im se zove Место В Котле, pa ne treba previše mašte da se ovo prepozna kao satanistički blackened thrash metal sa malo death metal začina. Хандра se dosta snalaze u ovoj kombinaciji, nudeći muziku sa lepim rifovima i raznovrsnim aranžmanima a to da im u zvuku – pogotovo kod bubnjeva – fali malo življe dinamike nije tako strašno. Meni se ovo veoma dopada sa svojim naglašeno zlim stavom i srazmerno razgovetnim pesmama:

https://handra.bandcamp.com/album/-

Belgijaski Perkolator sviraju „black’n’roll“ a koji se od blackened rock’n’roll zvuka razlikuje time što je više metal, ali i više pank. Zbunjujuće? Možda na papiru ali kad čujete Demo (2021) shvatite odmah da je ovo blek metal koji voli da se zeza i da ide na žurke, gde će da uvaljuje nepristojne ponude i ženskom i muškom, radije nego da kontemplira o samoubistvu. Na tim žurkama se, sudeći po naslovima pesama (Necrowhisky, Burned Exhaust Prick) rade strašne stvari ali ova kombinacija Motorheada, Bathory i skandinavskog hardkora je meni vrlo prijala:

https://thetrueperkolator.bandcamp.com/album/demo-2021

Skoro su četiri godine otkada je švajcarski jednočlani projekat Pure izdao poslednji album, pa na novoj, takoreći povratničkoj ploči, Seeds of Despair treba očekivati osvežen zvuk i novu energiju. I svakako, čuje se da Sergio Da Silva ovde pravi značajan napor da poveže sirovi blek metal sa modernijim, atmosferičnim tendencijama i da pesme imaju svoje identitete i različite pristupe. Respekt, mada je za mene sam zvuk previše bučan da bih ovo mogao da duže slušam, ali neću Pureu zanijekati identitet i energiju:

https://pureblackmetal.bandcamp.com/album/seeds-of-despair

https://satanath.bandcamp.com/album/sat308-pure-seeds-of-despair-2021

Hinterkaifeck su iz Australije i mada nominalno sviraju blek metal, njihova muzika, na prvom albumu Iniquitous Foul, pored divljačkog blek metal prebijanja nudi i dimenziju sludge i hardcore punk senzibiliteta. Moram da priznam da su me osvojili posle svega par minuta jer je Iniquitous Foul, kad uhvati zalet, kao da slušate neki britanski hardcore thrash bend iz osamdesetih (Concrete Sox, Heresy, Electro Hippies…) kako otkriva blek metal i nastavlja da jebe kevu bez stajanja. Odlična atmosfera, prljav ali idealan zvuk, dobri rifovi i pesme, veoma, veoma dobro, a još i sami birate koliko biste da platite. Ko ovo ne kupi stvarno treba da razmisli o svojim životnim prioritetima:

https://hinterkaifeckbm.bandcamp.com/album/iniquitous-foul

Mondocane je švedski blek metal projekat – iako bi se po imenu nagađalo da je italijanski. Muzika je, kako to kod jednočlanih bedova vog tipa ume da bude, jednostavna, ali na prvom EP-ju, takođe nazvanom Mondocane, sasvim pristojna. Autor ovom daje etiketu „mauling black metal“ i zaista se radi o blek metalu koji piči napred i bije. Monotono, ali slušljivo, a treća pesma je i najkompleksnija i najambicioznija:

https://mondocaneofficial.bandcamp.com/album/mondocane

Brazilski antifašistički blek metal projekat Tiffo ima dopadljiv singl sa dve pesme, Mito, você é o próximo​.​.​. S obzirom šta se u Brazilu trenutno događa, čovek ne može da saoseća sa njima, a muzika je ovde dobra, melodična i emotivna, ali žestoka i brza. Sami birate cenu a ovo je vrlo lepo:

https://tiffocrust.bandcamp.com/album/mito-voc-o-pr-ximo

Norveški Nocturnal Breed ima novu kompilaciju, The Whiskey Tapes Poland sa čak 16 pesama (dobro, jedna je intro koji ćete uvek preskakati) prirodnog, neprskanog blackened thrash metala koji obrađuje neke metal klasike. Ovo je razovrstan i dosta zabavan materijal koji se u dobroj meri preklapa sa ranijim Whiskey Tape kompilacijama, ali je uvek lepo čuti kako Nocturnal Breed sviraju metal Church, Nazareth, W.A.S.P. ili Anthrax. Ako do sada niste slušali Nocturnal Breed u trubjut modu, ovo je obavezno:

https://nocturnal-breed.bandcamp.com/album/the-whiskey-tapes-poland

Paezor iz Sjeverne Karoline su na novom EP-ju, Cursed Abominations vrlo solidni. Ovo je sirov, energičan blek metal (na ivici grindcorea, slušajte Bringer of Eternal vengeance and Fire) bez mnogo filozofije, uzimajući skandinavske predloške kao polaznu osnovu a onda sve umotavajući u jednostavne ali ne primitivne aranžmane. Čukački, brzo, žestoko, sirovo, za moj ukus idealno, a pošto su prva i poslednja pesma intro i autro, naplaćivanje svega dva dolara za sve propisne pesme je sasvim kul (edit, u međuvremenu je cena promenjena na „daj šta daš“ a što je još bolje):

https://paezor.bandcamp.com/album/cursed-abominations

Brazilci Amplexus Mortem svoju muziku zovu „Occvlt Extreme Black Metal“ ali nije ovo toliko esktremno i više vuče na tu okultnu stranu. Hoću reći, prvi album benda, posle gomile singlova i EP-jeva u poslednje dve godine, The Eleven Seals of Azerate je kolekcija disciplinovanih i kinematičnih blek metal komada sa tom okultnom dimenzijom i mada to zna da bude i melodičnije nego što ja preferiram, sasvim je korektno:

https://amplexusmortem.bandcamp.com/album/the-eleven-seals-of-azerate

Zato je španski jednočlani bend Gzekhratüs vrlo ambiciozno nastrojen na EP-ju Enter the Morbid Obscurity. Ovo su samo dve pesme, ali enigmatični M. uspeva da se prošeta širokim spektrom blek metal pristupa, od energičnog zakucavanja do emotivne, atmosferične ode samom Luciferu u drugoj pesmi. Sami birate cenu. Fino.

https://triangulumignis.bandcamp.com/album/enter-the-morbid-obscurity

Unmoral su još jedan melodičan a pomalo sirov blek metal duo, ovog puta iz nemačke. EP „I“ kojim započinju svoju diskografsku karijeru nema bogznakako mnogo originalnih elemenata ali nudi taj neki savremeni, emotivni blek metal zvuk bez upadanja u baš totalni shoegaze, sa iznenađujuće prominentnom bas-gitarom u miksu i kvalitetnom svirkom. Ovakvih bendova, istina je, danas ima kud god se čovek okrene ali Unmoral su sasvim solidni:

https://unmoral.bandcamp.com/album/I

First Strikes je kolekcija prva dva EP-ja teksaških blek metalaca Sadistic Force i kako je ovo zapravo dobra i maštovita kombinacija black metala i thrash metala, vrlo je vredno slušanja za svakog ko voli zle, napaljene rifove, ali i nešto atmosferičnije melodije. Sadistic Force su zapravo vrlo prijemčivi i imaju mnogo lepih tema a ovo izdanje sadrži i obrade Judas Priest i Turbonegro, da bude jasno u kom se opsegu kreću interesovanja Teksašana:

https://mercenarypress.bandcamp.com/album/first-strikes

Rusi Mescera su melodičniji i prijatniji u nekom konvencionalnom smislu, a njihov blek metal na EP-ju And Then Disasters Came In The Fog spakovan je u tri dobro napisane, melodične ali energične pesme sa odličnom produkcijom. Veoma primamljivo:

https://mescera.bandcamp.com/album/and-then-disasters-came-in-the-fog

Salcburški Plaguepreacher sebe nazivaju mizantropima, kažu da su bend osnovali da izraze svoje „totalno gađenje nad ljudskom rasom i njenim perverzijama“ ali muzika na EP-ju Terracide je zapravo prijatan, disciplinovan blek metal koji niti preteruje sa ekstremnošću niti je posebno originalan. Ovo je naprosto simpatično, uredno, ne sad nešto izuzetno maštovito ali korektno i lepo producirano:

https://plaguepreacher.bandcamp.com/album/terracide

Rusi Olhava samo štancuju albume. Prošli smo slušali u Novembru, a novi, Frozen Bloom, je upravo izašao i počinje pesmom od dvadeset minuta. Atmosferični post-blek metal je i dalje ime igre i koliko god da je ovo meni preslađeno, moram da ponovo ispoštujem ljude za kvalitet, posvećenost, žanrovsku doslednost. Frozen Bloom je ploča u kojoj je lako izgubiti se, lutati satima među tim ledenim shoegazerskim harmonijama i ništa ne misliti. Lepo, nežno, ali i žestoko:

https://olhava.bandcamp.com/album/frozen-bloom

Phreneticum je projekat iz, kako kaže izdavač, Satanath Records, „najdubljeg dela istoka Nemačke“. Praktično Rusi! Album Der Stille Zerfall kojim nam se bend predstavlja je odličan primer atmosferičnog blek metala koji se ne oslanja sasvim na šugejzerske melanholije i nežne harmonije već ima u sebi i malo zla. Tek toliko da zamiriše, rekao bih, no i to je dovoljno pa je Der Stille Zerfall ploča koja uspeva svoju monotoniju i dinamičku zaravnjenost da stavi u službu muzike što ipak ima nešto više od jedne dimenzije:

https://satanath.bandcamp.com/album/sat310-phreneticum-der-stille-zerfall-2021

Srećom, za mene koji više volim siledžijski nego osećajni blek metal tu je novi Wode. Burn in Many Mirrors je izašao za 20 Buck Spin i to je, po običaju, garancija ne samo kvaliteta već i jednog svežeg, nestandardnog pristupa ekstremnom metalu. Izdavač je par meseci unazad hajpovao ovaj album i ne bez razloga jer su Wode ovde veoma dobri. Ovo je blek metal koga zabole ćuna za žanrovsku lojalnost i njihov blek metal je ovde divljačniji, ali i neposredniji a onda na momente i „heavymetalskiji“ od onog što u proseku nude kolege. Wode se vode idejom da ne treba komplikovati kad je jednostavno zapravo savršeno efektno ali njihove pesme nisu samo ređanje žanrovskih klišea već zvuče kao da izlaze iz podsvesti i svaka će imati po jedno ili dva iznenađenja koje će na prvo slušanje sasvim resetovati sve što ste do tada mislili o albumu. Jako dobro, kako smo i očekivali i podsećanje da 20 Buck Spin drže nestvarno visok nivo kvaliteta.

https://listen.20buckspin.com/album/burn-in-many-mirrors

Hajdemo sada na sporije, teže, psihodeličnije muzičke forme: stoner, doom, heavy psych itd. Abel Blood iz Nju Hempšira na EP-ju Keeping Pace with the Elephants nudi vrlo prijatan lo-fi stoner rok. Ništa ambiciozno ili komplikovano, ovo je kolekcija pet lepih faziranih komada koji ne idu dalje od nekih svojih inicijalnih ideja, ali su dopadljive, simpatično psihodelične i lepo cure. Na omotu su slonovi a trenutno je cena setovana na „koliko date“ pa požurite:

https://abelblood.bandcamp.com/album/keeping-pace-with-the-elephants

A Poljaci  o.d.r.a ga ODRAŠE. EP Duhgör ima samo tri pesme ali ovo su tri odlične pesme teškog doom metala izmešanog sa melodičnijim post-pank zvukom.  o.d.r.a su maštoviti i vrlo lepo kombinuju različite uticaje za zvuk koji je prepoznatljiv, blago i nostalgičan na momente – slušajte drugu pesmu kako je melanholična i jednostavna, a bend se onda vraća preteškom metalu u trećem, epskom komadu dužem od četrnaest minuta. Sve ovo je odlično napisano i prepuno odlične dinamike, tenzija, opuštanja, krešenda… Izvrsno:

https://odra.bandcamp.com/album/duhg-r

Liquid Sound Company je odličan teksaški psihodelični projekat gitariste Solitude Aeturnus, Johna Pereza. Ovaj projekat radi već četvrt veka a Psychoactive Songs For The Psoul je njegov četvrti album i jedna lepa, mekana i prijatna ploča gitara koje pevaju i glasova koji pevuše. Ako slučajno nije bilo jasno iz imena benda, ovo je muzika koja se u velikoj meri oslanja na psihodelična iskustva izazvana, jelte,  „esidom“ i time se uključuje u decenijsku tradiciju koja je porodila neke od najvoljenijih ploča rokenrola. Liquid Sound Company rade sjajan posao i Psychoactive Songs For The Psoul je zrela, vrlo dostojanstvena ploča prelepog gitarskog rada ali i vrlo umešno napisanih rok pesama koje orijentalne motive koriste na najbolji način. Prelepo:

https://liquidsoundcompany.bandcamp.com/album/psychoactive-songs-for-the-psoul

Nemački Servants To The Tide na svom prvom, istoimenom albumu nudi tužan, ali epski doom metal koji, kako i deskripcija na Metal Archives kaže, kontemplira o tmini, očaju, samoći… Sve je to vrlo dramatično i tužno ali na jedan teatralan, pompezan način i ovo je simpatična, vrlo „žanrovska“ ploča za ljubitelje Candlemass ili Atlantean Codex. Ima ovde dosta te nemačke kič-dimenzije koja će nekome biti previše cheesy a nekome zapravo glavni element privlačnosti Servantsa. U svakom slučaju ovo je iskreno i korektno urađeno sa dosta folk detalja koji su simpatični:

https://servantstothetide.bandcamp.com/releases

Švedski sludge-doom nasilnici Iron Pike imaju lep presek svog rada na kompilaciji Hell Will Always Find Its Way Home. Bend ima jako tvrd, za moje uši i pretvrd zvuk sa gitarama koje su iskompresovane u betonske blokove, ali su pesme zapravo vrlo raznovrsne i zanimljive, predstavljajući Iron Pike kao interesantan entitet sa više lica i promišljenim spajanjem melodije i težine. Cena je za sada koliko date:

https://ironpike.bandcamp.com/album/hell-will-always-find-its-way-home

CZARUSn su tri momka iz Arkanzasa koja, uprkos bizarnom imenu za svoj bend, sviraju prilično dobar rokenrol. Whiskey for the Funeral E​.​P. 2021 je dobra demonstracije njihovog kombinovanja stoner roka, psihodelije i panka, pa se ovim materijalom pokriva publika u rasponu od Black Sabbath do Misfits. A to je prelep raspon. CZARUSn ne mogu da se pohvale sad tu nekom skupom produkcijom, ali njihova muzika ima puno karaktera i milina ju je slušati:

https://czarus1.bandcamp.com/album/whiskey-for-the-funeral-e-p-2021

Pravi užitak za moje uši predstavlja eponimni debi norveškog prog-doom benda Draken. Ovi momci zvuče istovremeno prljavo i spontano a da su pesme zapravo suptilno komponovani komadi dobrog rokenrola koji ima i gruv i teme i zanimlive atmosfere, i dobar tempo… Sve! E, sad, što se tiče samog zvuka, Draken nekako uspevaju da budu i glasni i tihi u isto vreme, i to u najgorem smislu, nudeći miks u kome je gitara pretiha ali i master koji nema baš puno dinamike. Da pesme nisu ovako dobre, ne bih se trudio, ali jesu, dođavola, jesu:

https://drakentheband.bandcamp.com/album/draken

GBVRH su rodno izmešana doom ekipa iz Moskve a njihov novi singl, Sacrifice ima dve lepe pesme. Naslovna je autorski komad i nudi malo manje od pet minuta šmekerskog doom metala, dok je sa druge strane odlična obrada Danzigove Am I Demon. Ne znam baš da li bih dao sedam dolara za dve pesme ali lepe su:

https://gbvrh.bandcamp.com/album/sacrifice

Uncle Woe imaju šašavo ime, ali takvi su kanađani, šašavi. Ovo je inače vrlo solidan studijski stoner-doom projekat a što ćete potvrditi slušajući najnoviji EP, Don’t Look Down. Ovo je masivan produkt, sa tri pesme koje u sumi traju oko 25 minuta a od kojih je srednja, instrumentalni, vrlo kinematski interludij, That’s Not the Sun, sama dugačka skoro tri i po minuta. Uncle Woe su bend sa dosta suptilnosti i supstance i nisu samo mašina za rifove, ali se i paze da se ne izgube u širini vizije pa su im pesme, bez obzira na dužinu i slojevitost bazirane pre svega na kompulzivnosti gruva i žalosnoj, ali dostojanstvenoj atmosferi. Lo-fi užitak za koga sami određujete cenu ako se odlučite na kupovinu:

https://unclewoe.bandcamp.com/album/dont-look-down

Iako Rusi Doomswagger imaju „doom“ u imenu, njihov prvi EP, Mental Corrosion je više stoner/ desert rock/ southern groove nego doom. Ne da je to nešto negativno, ovo su četiri poletne, a heavy pesme dobrih rifova i solidnog kvaliteta svirke i produkcije. Doomswagger se ne gađaju nekakvim avangardnim ambicijama već vole da sviraju glasno i energično i to je sasvim korektno:

https://doomswagger.bandcamp.com/album/mental-corrosion

Stone Rebel nam prvi April čestitaju kolekcijom Crystal Collection. Ako do sada niste kupili ni jedan album ovog francuskog psihodeličnog, instrumentalnog projekta, ovo izdanje, a koje se nudi po ceni koju sami odredite, je sasvim idealna polazna tačka. Ljudi ionako izbacuju albume svakog meseca, pa je ovo svakako lep način da poslušate šta se tu dešava i odredite koliko je bitno da pratite njihov rad. Meni Stone Rebel uvek prijaju i ovo je bez sumnje esencijalno slušanje:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/crystal-collection

Ruski КНУТ nema veze sa metalcore bendom Knut iz Švicarske. Ovaj КНУТ je ćiriličan i na svom demu, isto nazvanom КНУТ ima dve pesme glasnog, lepog stoner roka. Ne mnogo komplikovano ali sa dosta dobrih ideja i izvedbom koja je energična i ubedljiva, КНУТ nam se preporučuju po ceni koju sami odredimo i vrede da se zabeleže i za ubuduće:

https://knutstm.bandcamp.com/album/-

Space Huns su, očigledno, Mađari i sviraju poluimprovizovani space-rock. Dakle, psihodelični džemovi kakve smo već navikli da volimo kod Mađara? Apsolutno. Tales of Huns je EP sa tri pesme i dvadesetak minuta solidne instrumentalne muzike koja ima lepu psihodeličnu atmosferu i prijatan, topao zvuk. Sami određujete cenu za ovaj komad rasviranog spejs roka:

https://thespacehuns.bandcamp.com/album/tales-of-huns

Irski atmosferični doom metalci Soothsayer imaju solidan živi album ove nedelje. Live in Malta je snimljen pre dve godine i mada se ne radi o najčistijem živom snimku svih vremena, hipnotički elementi muzike ovog benda su netaknuti i možda čak i pojačani malo mutnijim zvukom. Četiri pesme, mnogo jeke, odlično:

https://cursedmonk.bandcamp.com/album/live-in-malta

Već sam više puta rekao da nisam baš primarana publika za gothic doom, pa Sinamort iz Litvanije nisu svoj prvi album, The Idle Veil namenili meni, ali ako više od mene volite melodične gitarske teme i muškarce koji zvuče kao da plaču dok pevaju, verujem da se na ovom albumu ima šta čuti. Ima ovde i „ekstremnijeg“ zvuka, sa jasnim naklonima death doom smeru i to je meni odmah bliže i prijatnije za slušanje. No, Sinamort svakako imaju ambiciju da se ne zabiju u jedan žanrovski ćošak i njihov album pokriva različlite teritorije i oblasti. Poslušati:

https://sinamort.bandcamp.com/album/the-idle-veil

Još Mađara? Naravno! Psychedelic Source Records i ove nedelje imaju novo izdanje a The Mo’some Sessions je zapravo kompilacija sa različith sešnova koje su radili bendovi povezani sa ovom ekipom. Dakle, ovde dobijamo pet komada psihodeličnog spejs roka i džemovanja od strane grupa kao što su Satorinaut, Lemurian Folk Songs, Pilot Voyager itd. i valjda je već jasno da je ovo esencijalno da se sluša i kupi po ceni koju sami odredite. Psychedelic Source Records konstantno nude odličan materijal po praktično nikakvoj ceni i ispunjavaju mnoge moje potrebe za tripoznom, spontanom muzikom. Srećan sam što postoje:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/the-mosome-sessions

Čileanci Arteaga su bili vrlo dopadljivi i na prethodnim izdanjima (ovde i ovde) pa je i na Season of the Witch Chapter Two njihova kombinacija fuzza, gruva, psihodelije i teškog roka potentna i prijemčiva. Ovo izdanje sada ima šest pesama i traje, bogami, duže od sat vremena. Nije to malo ali Arteaga uglavnom uspevaju da opravdaju poduža trajanja pesama i ponude prijatan, udoban psihodelični stoner program. Gitare su i dalje znatno bolje od pevanja ali to pevanje bendu daje i određeni karakter. Poslednja pesma, Holocausto Cannibal je osam i po minuta prelepe kinematske psihodelije sa sve saksofonom. Fino:

https://arteaga.bandcamp.com/album/season-of-the-witch-chapter-two

Da ostanemo u Južnoj Americi pomoći će nam White Canyon & The 5th Dimension. Ovaj duo iz Brazila na svom novom albumu, Spectral Illusion nudi izuzetnu psihodeliju, spajajući pop senzibilitet sa bučnim, avangardnim dronovima, umešno ubacujući u mešalicu Velvet Underground, Cowboy Junkies, space rock, pa i malo shoegazea, a da se ne zaboravi sasvim na stoner komponentu pomažu pesme poput monumentalne Endless Sea. Da budem iskren, meni je već dovoljno da čujem gitaru Léa Gudana kako se ugiba pod masom efekata koju je na nju stavio i da budem u Nirvani i zaista se čuje da je ovo studijski projekat koji počiva na eksperimentisanju i jednom gotovo ritualnom hvatanju u koštac prevashodno sa zvukom a onda i sa njegovim konstruktima. Prelepo. Obavezno:

https://whitecanyon5thdimension.bandcamp.com/album/spectral-illusion

Rusi Crust sami kažu da ne haju preterano za žanrovske međe pa je njihov novi album, Stoic, što se kaže, posvuda. Ovo je i moćan, težak sludge metal, i melanholičniji ali i dalje težak doom metal, i užurbani blek metal… Ima tu zaista svega ali bend uspeva da album ne zvuči kao nekakva kompilacija, povezujući sve prepoznatljivim karakterom i zvukom. Pritom, iako je u zvuk, u tehničkom smislu, jako nabudžen i glasan, ploča ima slojevitost i dinamiku. Crust su jako, jako dobri na ovoj ploči i zaslužuju mnogo pažnje:

https://crustband.bandcamp.com/album/stoic

A tu su i Francuzi Los Disidentes Del Sucio Motel čiju je kombinaciju stilova unutar neke šire definicije modernog roka teško obuhvatiti jednom rečju ali „progresiva“ mi se čini kao najmanje pogrešna. Novi album, Polaris, je kao da ste uzeli neki teški nafazirani stoner bend, Kyuss ili štogod, pa ga ukrstili sa nekim klasičnim grunge radom iz devedesetih (Pearl Jam, recimo), pa na to nakačili progresivne tendencije jednih Tool, zamešali malo Melvinsa i sve tako. Deluje frankenštajnovski ali Los Disidentes Del Sucio Motel ne zvuče kao da izvode laboratorijski eksperiment i njihova muzika pored sve te progresivne ambicije ima sasvim prirodan, nimalo usiljen senzibilitet. Generalno, ovo je suviše „melodično“ i „grandži“ za moj ukus, ali ima tu mnogo jako zdrave svirke i odlične atmosfere pa podstičem na slušanje:

https://lddsm.bandcamp.com/album/polaris

Za najizdržljivije, tu su Italijani Fuoco Fatuo sa svojim trećim albumom, Obisidian Katabasis. Fuoco Fatuo spajaju najsporiji, najmučniji (funeral) doom metal pristup sa death metal abrazivnošću za death-doom koji je veoma naporan za uho ali, mora se odmah priznati, i izuzetno impresivan. Ovo je muzika napravljena da vas natera na kolena i smrvi vam intelektualne brane jakim nasrtajem na čula kako biste u svoj tmini što je Fuoco Fatuo nude u šest dugačkih pesama na kraju nazreli belo svetlo. Veoma dobro:

https://fuocofatuo.bandcamp.com/album/obsidian-katabasis

Ubrzajmo sad. Dugovečni njemački trešeri Necronomicon – bend je aktivan još od polovine osamdesetih mada je gitarista i pevač Volker „Freddy“ Fredrich ostao jedini iz te postave a ostali muzičari trenutno u bendu su svi upali u poslednjih desetak godina – imaju deseti album, The Final Chapter i ne znam da li dramatični naslov ozvaničava kraj rada benda ili ne, ali ovo je sasvim pristojna ploča. Nema The Final Chapter sad neka velika iznenađenja da ponudi i ovo je uglavnom tehnički korektan, prijatan, pa i melodičan thrash metal sa mentalitetom osamdesetih (u pozitivnom smislu) i tehnologijom dvehiljadedvadesetih (takođe u pozitivnom smislu). Dakle, kvalitetno i dostojanstveno ako već ne naročito inovativno i sveže. Album ima čak dvanaest pesama i ko voli zvuk Necronomicon ima da se nauživa:

Devasted iz Kolumbije na svom drugom albumu, Demencia y Caos imaju ne samo dobar zvuk i napaljenu dispoziciju već i suludo brojnu reprezentaciju gostiju iz mase kolumbijskih metal bendova. To čini Demencia y Caos albumom koji je više od dobre thrash metal ploče jednog benda – ovo je i neka vrsta preseka stanja u kolumbijskom andergraundu u ovom momentu. I stanje je zanimljivo. Devasted imaju osoben zvuk i ne sviraju „thrash iz konzerve“ već muziku sa identitetom i karakterom. Dobra svirka, dobra produkcija, tipično južnoamerička energija, veoma dobro:

https://devastedthrash.bandcamp.com/album/demencia-y-caos

Rvački blackened thrash metal je već, jelte, žanr za sebe. Atomic Drop se za ovu priliku udružio sa Tongan Death Grip koji donosi masu rvačkih semplova i pankerski blek metal. Split album Extinguishing Hot Tags je brza, jeftina i prostačka zabava, kao i samo rvanje i vredi da se posluša:

https://atomicdrop1.bandcamp.com/album/extinguishing-hot-tags

Finski Disembody su mnogo zabavni na svom prvom albumu (posle jednog EP-ja od pre dve godine), Reigniting Hellfire. Ovo je blackened thrash metal sa mnogo teatra i epske drame, slušajte samo prvu pesmu, Out for Blood, i Disembody zvuče veoma autentično sa zapaljivim rifčinama (Black Magic Doom!!!!!) i zvukom koji je, onako, prirodan, bučan, neupeglan i neprskan. Ovo je kao da Slayer u estetskom smislu nikada nisu napravili korak napred od svojih prvih demo snimaka, ali da su postajali sve bolji muzičari i meni je to, razume se, neodoljivo. Pesme su možda duže nego što bi trebalo ali su veoma dobre i ne mogu da se žalim. Ne propustiti:

https://disembodyband.bandcamp.com/album/reigniting-hellfire-2

Teksašani Steel Bearing Hand na svom drugom albumu, Slay in Hell imaju dobar zvuk i dobre rifove, umešno spajajući trešersku (pa i pankersku) komunikativnost sa malo death metal ekstremnosti. No, nakon prve dve pesme koje su baš hitovi, album ima ambiciju da kreira kompleksnije i duže komade i slušalac treba da bude spreman da se prebaci u „kompleksniji“ mod slušanja. Muzika je i dalje vrlo solidna a produkcija dobra samo se treba navići na ideju da nisu sve ostale pesme namenjene pijanoj šutki, pogotovo poslednji komad koji nudi više od 12 minuta doom-death bambusanja. Neujednačena ali interesantna ploča:

https://carbonizedrecords.bandcamp.com/album/slay-in-hell

Hightower iz San Franciska je negde između thrash metala, panka i stoner roka na svom prvom, istoimenom albumu. Ovo je interesantna kombinacija jer bend zvuči vrlo prirodno i ne drži se nekakvog žanrovskog čistunstva. Pesme su karakterne, energične i dobro producirane i bend vredi poslušati:

https://hightower.bandcamp.com/album/hightower-2

Poljaci Gotar su posle deset godina rada izbacili debi album i Cywilizacja śmierci je jedan pristojan, možda za nijansu i prepristojan thrash metal album kvalitetne, disciplinovane svirke i razgovetnog pristupa izvođenju. Kažem da su Gotar možda previše pristojni jer je ovo muzika u kojoj se jako pazi na tempo, na preciznost rifova, na svaki bubnjarski prelaz i ukras – ja to volim malčice brže i luđe ali pričamo o zaista malim nijansama. Gotar rade u sličnom modusu kao Testament (mada nemaju Testamentovu avangardističku glad) i uz vceoma dobru produkciju njihov debi je impresivna ploča:

https://gotar.bandcamp.com/album/cywilizacja-mierci

Kanadski Aphrodite su mi bili simpatični i na prošlom albumu, pa sam tako sa dosta pozitivne anticipacije čekao i na novi, pogotovo jer je naslovljen Orgasmic Glory. Mislim, spid metal PLUS orgazmi? Što bi rekli u onoj reklami – neprocenjivo. Pevačica Tanza Speed i dalje ima jedan karakterističan stil na koji se morate navići jer njen glas zvuči mekano i uvek na ivici falša a što daje svemu jednu pankersku notu. A koja se opet lepo uklapa uz melodične, brze pesme što ih piše Jo Speed. Ovde je svirka još žešća nego na prošloj ploči i mada sam i tada pisao o vokalu i pitao se da li će Tanza da se popravi na idućem ne bi li ga izdigla na nivo klasika, sada znamo da neće ali i da to više nema mnogo veze. Orgazmična slava je takva kakva jeste, nesavršena ali draga:

https://aphroditemetal.bandcamp.com/album/orgasmic-glory

Vrlo solidan D-beat pank sa malo metal preliva stiže nam iz Brajtona sa EP-jem Apoplectic Now sastava Ferox Fucking Ferox. Ovo je vrlo lepo utemeljeno u tradiciji britanskog D-beata sa jasnim dugovima bendovima poput Doom i Hellbastard, zvuči autentično i lepo se potroši. A sami birate cenu:

https://feroxfuckingferox.bandcamp.com/album/apoplectic-now

Kad smo već kod D-beata, vankuverski Konform na albumu (EP-ju?) Konform nude vrlo tipičan D-beat pank, koji zvuči kao da je mogao nastati bilo kada u poslednjih trideset godina. Ali prevashodno kao da se rodio negde devedesetih, između radova Discard i Disfear. A što je sva preporuka koja je potrebna. Kanađani-koji-zvuče-kao-Šveđani su ovaj album snimili još pre pola decenije al tek sad je smiksan i evo ga, za pare koje sami odaberete:

https://konformcrust.bandcamp.com/album/konform-2

Glitter Grave su projekat na kome sarađuju „članovi UK hardcore scene“ a za potrebe sakupljanja para za feminističku organizaciju Sisters Uncut koja se bori protiv seksualnog nasilja i slično. Častan posao, a Glitter Grave na EP-ju We Are The 97% nude besan, razvikan hardcore thrash koji ima energiju ’80s anarhističkog panka ali i savremen zvuk i tehnike. Meni lepo:

https://glittergrave.bandcamp.com/album/we-are-the-97

Kad smo već kod panka, hardkora i d-beata, Brazilci Crush All Tyranny imaju singl sa dve pesme, Amerikkka, i ovo je kao da slušate nešto iz 1986. godine. U najboljem mogućem smislu. Energično, bučno, moćno, razjareno, jednostavno, savršeno. Plaćate koliko poželite:

https://crushalltyranny.bandcamp.com/album/ep-amerikkka

Čim vidite ime Gastric Phantasm znate da je u pitanju goregrind. Ovaj sastav iz Denvera ima svoj prvi demo, takođe nazvan Gastric Phantasm i ovo su solidne četiri pesme mrskog prebijanja i užasnih vokala. No, Gastric Phantasm znaju da sviraju i nešto mutniji zvuk nije prepreka da se ovde ipak čuje da postoje rifovi, distinktne pesme i potencijal. Cenu, za sada birate sami:

https://gastricphantasm.bandcamp.com/album/gastric-phantasm-demo

Odličan grindcore iz Češke stiže na split albumu GRIDE / SKIPLIFE split LP bendova Gride i Skiplife. Gride pamtim još iz devedesetih, čak su se pojavljivali na istim komplacijama kao i mi i još tada su bili odlični, a na ovom albumu zvuče fantastično sa blago progresivnim elementima u svom i inače izuzetno kvalitetnom, tehnički impresivnom grindcoreu. Pesme sve kraće od dva minuta, neke i od minut, i nude dosta raznovrsnosti pored svog tog odvaljivanja koje je glavno na meniju. Slušajte recimo Vymrdanej xicht koja za svega jedanaest sekundi uspe da ispriča autentični muzički narativ. Sjajno. Skiplife prvi put slušam, ali su bogami odlični. Ni jedna njihova pesma nije duža od 51 sekunde na ovom izdanju ali i oni pokazuju ne samo izvrstan tehnički nivo nego i talenat za pisanje kratkih a karakternih pesama. Vrhunski grindcore, ne propustiti:

https://insanesocietyrecords.bandcamp.com/album/gride-skiplife-split-lp

https://gride.bandcamp.com/album/split-12-ep-w-skiplife

https://skiplife.bandcamp.com/album/split-lp-2021

Codex Obscura je toliko dobar projekat da gotovo samostalno legitimizuje te neke moderne podžanrove ekstremnog metala prema kojima gajim zdravorazumsku sumnjičavost. Novi singl, dead weight, je sjajna demonstracija kako možete imati i elemente deathcorea i djenta a da to meni ne smeta jer je pesma sklopljena sjajno, uz izvrsnu atmosferu, moćne rifove, ali i dobar narativ i zapravo odličnu produkciju s obzirom da pričamo o jednočlanom bendu koji radi u orbiti jako iskomprimovanog metala. Plaćate koliko hoćete, dobijate odličnu muziku, učestvujete u životu jedne fine i talentovane osobe – ja stvarno ne znam šta biste još hteli. Pig Destroyer, da kažemo tako, imaju idealnog naslednika:

https://codexobscura.bandcamp.com/track/dead-weight

Trio Aüscülta iz Brazila za sebe kaže da svira death metal i grindcore ali njihov prvi EP je više thrash metal sa elementima death metal i grindcore stilova. Hoću reći, ovo je gruvi i prilično komunikativno, uprkos dubokom vokalu i povremenim blastbitovima. Aüscülta pišu pesme od tri i četiri minuta i naglašavaju dobre rifove i gruv a Descarte Humano je i solidno producirana ploča koju vredi poslušati:

https://ausculta.bandcamp.com/album/descarte-humano

Internal iz Finske je zato na istoimenom albumu sama definicija svedenosti: 24 pesme ovde traju svega desetak minuta, smenjujući spore, mrveće rifove sa eksplozijama blastbitova i vrištanja. Internal su maltene pa stereotipni powerviolence bend čija bi kaseta trebalo da stoji u muzeju da ljudi za par decenija, kad budu želeli da znaju šta je powerviolence, mogu da mu pristupe. Ali Internal su i jako dobri i ovo digitalno izdanje vredi tri Evra koliko se ceni:

Japanci Mortify su prvi album bili nazvali Stench of Swedish Buzzsaw i to je onomad izdao Fucking Kill Records. Mislim, ima li bolje kombinacije? Skoro da ima. Novo izdanje Mortify izbacuje Horror Pain Gore Death Productions i u pitanju je EP pod nenadjebivim nazivom Grotesque Buzzsaw Defilement. Moretify su ovde u odličnoj formi, potvrđujući da se zaista radi o deathgrind supergrupi, nudeći trinaest ubistvenih pesama sa tipično švedskim „cirkular“ zvukom ali i tom grind jednostavnošću koja im lepo pristaje. Jedna od pesama je obrada Agathoclesove pankerice „No!“ i teško je ovde ne biti srećan i zadovoljan. HPGD zna šta radi:

https://hpgd.bandcamp.com/album/grotesque-buzzsaw-defilement

Ne znam ni šta bi Metaphobic značilo, ali ovaj bend iz Atlante, sa članovima Paladin, Malformity i Obsolescence ima odličan prvi demo mračnog, energičnog death metala. Iako je zvuk takav da sve zvuči zlo i htonski, svirka je vrlo dobra, ne preterano „tehnička“ da se izgubi sva duša ali aranžmanski sveža. Metaphobic uzimaju old school death metal kao osnovu pa na njoj grade za sada vrlo smisleno i prijatno. Odličan početak:

https://metaphobic.bandcamp.com/album/demo-2021

Nerlich iz Finske rade još od 2003. godine, ali nisu sem jednog albuma iz 2007. godine snimili mnogo toga sem gomile demo-radova. Prošlo izdanje im je bio EP iz 2008. godine, a upravo su izbacili i novi EP, Eternitys Gate za koji smatraju da je njihov najzreliji materijal do danas. Stilski, ovo je spoj klasičnijeg, starijeg finskog death metala i zvuka bendova sa Floride iz devedesetih godina prošlog veka. Nije to rđavo i Nerlich profitiraju od zanimljivog songrajtinga, živahne produkcije i dobro odrađene obrade starih finskih Cartilage. Nije ovo najuzbudljiviji, najeksplozivniji death metal koji ćete ikad čuti, ali ima karakter i dobro zvuči:

https://nerlich.bandcamp.com/album/eternitys-gate

I čikaški Fleshgrind bacaju se u old school smeru na svojoj kompilaciji Demo Days. Bend ne postoji več deceniju i po, a ovo je kolekcija njihovih demo snimaka iz devedesetih i jedan izuzetno prijatan program za starije slušaoce koji će uživati u jednostavnom i simpatičnom deathgrind programu i jeftinom ali adekvatnom zvuku. Vrlo lepo:

https://burningdogmarecords.bandcamp.com/album/demo-days

Asphyxiate su iskusan indonežanski brutal death metal sastav koji radi još od kraja devedesetih, kada su ga osnovala trojica ortaka iz srednje škole. Sa Altar of Decomposed bend izbacuje svoj četvrti album i ovo je vrlo zrela, vrlo masivna brutal death svirka u maniru koji je bio na svom vrhuncu negde početkom ovog veka. Ako volite non-stop blastbitove, rifove koji su najveći deo vremena krvoločno denflovane hromatske note, bolesne flažolete, brz tempo i muziku koja je podešena da čoveku probije lobanju i zatim stepuje po mozgu, sa samo povremenim spuštanjima u sporiji tempo i mošerski gruv, Asphyxiate nude klasičan i kvalitetan program. Treba, naravno, izdržati deset pesama ovakvog pokolja, ali ko voli, voleće a za sada je ovo još uvek „plati koliko hoćeš“:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/asphyxiate-altar-of-decomposed

Isti izdavač, američki New Standard Elite izdao je i prvi album ruskih Dispersed, nazvan Where Silence Reigns i prodaje ga po ceni koju sami odredite još neko vreme. Ovo je, ponovo, brutal death metal sa fokusom na ružnoći i izopačenosti i samim tim pesme su sklopljene od rešetajućih blastbitova i blesnih srednjetempaškh moš-delova. Ima ovde dobrih rifova ali se neće mnogo toga čuti u ovakvom zvuku. No, Dispersed će prijati onom delu publike koji se pali kad je brutal death metal BAŠ primitivan u estetici a da ipak ima određen nivo tehničkog kvaliteta, i vredi ih čuti:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/dispersed-where-silence-reigns

I opet isti izdavač, po istoj ceni, sa promo singlom za ekvadorski Infectology. 2021 Promo ima dve pesme zakivanja iz sve snage i ovo je dosta zbrljano u miksu sa gitarama koje većinu vremena samo lome i jedva da čujete ijedan distinktan rif. Ali opet, brutal death metal radi posao i kada se malo toga zaista razume:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/infectology-2021-promo

New Standard Elite su ove nedelje izbacili MASU izdanja a ja samo biram bolja među njima. Metharoma je svojevrsna interkontinentalna death metal supergrupa, sa članovima koji sviraju ili su svirali u Defeated Sanity, Sarcophagy, Horrific Demise i još milion nemačkih i američkih bendova. Pipe Dreams (Through the Alley), prvi album ovog sastava je, očekivano, kolekcija modernih brutal death metal pesama koje urnišu uši i mozak, ali koje imaju i dosta elegancije na nivou komponovanja i aranžiranja. Metharoma znaju da variraju i rifove i tempo tako da njihov juriš od dvanaest neumoljivih pesama ipak ima određene varijacije što slušaoca drže investiranog i ovo je vrlo solidan album, dobrog zvuka i miksa (naravno i vrlo glasnog masteringa ali to svakako ide uz ovu teritoriju). Za sada sami birate cenu:

https://newstandardelite.bandcamp.com/album/metharoma-pipe-dreams-through-the-alley

Da se malo predahne od sve te brutal death metal masaže, evo nama prvog EP-ja mađarskih Spreading. Ovaj bend na EP-ju Saints and Wild Angels svira dopadljiv death metal smeštajući se udobno između old school death metal, melodic death metal i deaththrash formula. Bude to zanimljivo i mada mi se ne sviđaju sve ideje koje Spreading imaju, veoma cenim njihov napor da uvedu inovacije u klasični death metal zvuk. Plaćate koliko želite a ovo je vrlo solidno:

https://spreading.bandcamp.com/album/saints-and-wild-angels

Čileanci Phantasmagore na svojoj bandcamp stranici uslužno kažu „EXPECT ONLY SICK DEATH METAL!!“ i baš to i dobijamo na njihovom EP-ju Insurrection or Submission. Funkcionalni dve godine unazad, ova dva momka vole lavkraftovsku atmosferu i sirovu svirku pa su im pesme pune velikih rifova i mrvećeg ritma. Sve je kako treba, neprskano i organski i mada se ne radi o nekom skupo produciranom materijalu, Insurrection or Submission zvuči veoma zdravo i zabavno. Velika preporuka:

https://phantasmagore.bandcamp.com/album/insurrection-or-submission

Unflesh uz Nju Hempšira su sasvim na drugoj strani death metal spektra. Njihov drugi album, Inhumation je visokotehnička demonstracija kako death metal može da bude žestok, napucan, ali melodičan. Ovo je nominalno tech death, ali Unflesh zaista vole i da povremeno kreiraju melodeath pasaže koji ne bi bili strani savremenoj metalcore publici. Utoliko, ja nisam najsrećniji spram ove ploče jer imam utisak da dosta vremena troši na momente koji meni nisu preterano zanimljivi ali se Unfleshu sa strane tehničkih kapaciteta nema šta zameriti, veoma dobro sviraju i imaju vrlo solidnu produkciju:

https://unflesh.bandcamp.com/album/inhumation

Astral Chaos iz Feniksa svoj melodični death metal zapravo pakuju u meni sasvim primamljivu formu. Njihov debi album (posle nekoliko kraćih izdanja prošle godine), Infectious Shrines je negde između hardkora i death metala, sa dosta dobrog rif-rada i bez preteranog preterivanja u melodičnosti. Ova muzika je dosta „plesna“, kao stvorena za festivalske, bezbedne mošpitove, sa svojim srednjim tempom i naglašenim gruvom ali rifovi su zaista dosta dobri i bend zvuči zdravo:

https://astralchaos.bandcamp.com/album/infectious-shrines

Onda imamo i bostonski melodični, progresivni tech death sastav/ multimedijalni projekat The Beast of Nod sa novim albumom – Multiversal. Ovo je vrlo ambiciozno sa naučnofantastičnim konceptualnim narativom i kompozicijama koje su pune orkestracija i horova i mada se meni ne dopada, vredi da se čuje kao tehničko dostignuće. Zašto mi se ne dopada? Pa, uglavnom jer su mi kompozicije nabacane i bez previše reda u tome kako smenjuju svoje raznovrsne elemente, ali ja sam čovek koga je jako teško zadovoljiti. Ako niste kao ja, a bolje bi bilo da niste, plus želite da čujete gostovanja mase pedigriranih likova kao što su Sanjay Kumar pa i svetac zaštitnik shreda lično, Joe Satriani, svakako poslušajte:

https://thebeastofnod.bandcamp.com/album/multiversal

Jednočlani Islandski Hush kreira vrlo bučan, glasan death metal a novi album, Body, se bavi pitanjima i problemima transrodnih osoba. Autorka, Elía Karma Daníels je, sasvim očigledno vrlo strastveno vezana za danas popularna pitanja socijalne pravde, sa pesmama poput Visible Existence ili TERF Obliteration, ali nezavisno kako gledate na tematsku orijentaciju ovog albuma – hrabar potez za pomalo konzervativni death metal žanr ili samo kačenje na najnovije tviter-trendove – muzika je prilično jebokevna. Ne i nešto superoriginalna ili preabiciozno napravljena, ali ovo je bučan, besan death metal sa etiutjudom blek metala i fokusom na razvaljivanju i kidanju radije nego na nekakvim meditacijama. A ja sam čovek koji je na takve stvari ekstremno slab, pa mi se ovo dopada. Dakle, ko vodi evidenciju, ovo je ove nedelje već drugo izdanje transrodne osobe koje oduvava gotovo sve drugo u ekstremnom metalu:

https://hushband.bandcamp.com/album/body

Britanski Seven Doors je jednočlani death metal projekat koji se dosta loži na ’90s zvuk (navode se Gorguts i Asphyx, Skeletal Remans i Death) ali i na horor filmove sedamdesetih i osamdesetih, no, iznenadilo me je koliko autor, Ryan Wills zapravo ima kvalitetne pesme, sa dobrim rifovima, vrlo profi aranžmanima i odličnim zvukom. Ovo definitivno nije lo-fi death metal iako je „primitivna“ estetika svakako u prvom planu, ali odrađena tehnički impresivno i kvalitetno. Kasetu plaćate više od sedam funti, ali se daunloud može uzeti za koliko date:

https://sevendoors-uk.bandcamp.com/album/the-gates-of-hell

Connected je ime što ne zvuči mnogo death metalski ali ovaj finski sastav kaže da „donosi energiju death metala stare škole novoj generaciji“. Na prvom albumu Connected zapravo uopšte ne zvuče toliko old school i ako ste očekivali osam pesama koje obožavaju Grave, ovo nije to. The Degeneration je melodičnija i raznovrsnija ploča i mada ovo ne bih nikako nazvao melodeath muzikom, fakat je da mladi Finci vole melodiju isto koliko i old school rifove. To bude na kraju sasvim lep program mošerskog a opet komunikativnog death metala koji je produciran lepo i razgovetno.

https://connected1.bandcamp.com/album/the-degeneration

Infinite Impermanence iz Mičigena su dva momka u majicama sa nerazaznatljivim logotipovima pa je i njihov death metal na EP-ju Never Ending Cycle Of Death dosta neproziran i hermetičan. Ovo nije toliko zbog same muzike koja zapravo ima svu silu melodičnih rifova i bogat harmonski program sa puno toga što ne bi zvučalo strano bendovima koji sebe stavljaju u melodeath podžanr, već zbog zuka koji je podrumski, mutan, distorziran i pogotovo su bubnjevi (snimani u Brazilu) bučni i klipuju. No, muzika je dobra a bend ovo nudi po ceni koju sami odredite i svakako vredi odvojiti uho:

https://infiniteimpermanence.bandcamp.com/album/never-ending-cycle-of-death-2

Finci Baron su jako mračni na demo snimku Hellspawn. Ovo su tri dugačke, teške pesme tipično skandinavskog, zapravo najviše švedskog zvuka sa predrkanim HM2 distorzijama i rušećim bubnjevima. Za demo ovo ima vrlo solidan zvuk i pesme su dobre, karakterne, a opet žanrovski verne. Fino:

https://baronhki.bandcamp.com/album/hellspawn

Ischemic iz Toronta su zanimljivi ne samo zato što su drugi album nazvali isto kao bend (što je relativno retka praksa) već i zato što je njihova muzika dosta ambiciozna mešavina death metala stare škole, sirovog blek metala i doom metala. Rekao bih da je ovo zvuk nalik onome što smo navikli da očekujemo od bendova koji, recimo, snimaju za 20 Buck Spin a pošto ja takav zvuk zaista volim, Ischemic su mi prijali. Ono što ovaj bend svakako malčice obeležava je ambicija da se pišu jako dugačke pesme – poslednja je duža od 22 minuta – a da za to ipak treba imati materijala. Ischemic nemaju konzistentno dobar materijal pa su svakako neke pesme mogle da budu i kraće i efikasnije, ali dobro, cenim ovu vrstu truda i pogotovo cenim prijatno dinamičan master koji znači da se ovo može odvrnuti veoma glasno i uživati. Nesavršeno, ali pozitivan utisak:

https://ischemic.bandcamp.com/album/ischemic

Fucking Kill records nastavlja sa izvlačenjem bisera iz mulja pa je novi split album na ovoj etiketi jedan lekoviti cunami ružnog, prljavog, zlog a neodoljivog black death zvuka. Prehistoric War Cult i θoʊθ su dva nemačka, relativno mlada benda a njihov split je užasno muljav, mrtvački crn i, ako ste dobro raspoloženi, baš ono što vam treba da se osetite kao da gledate u ambis i da je jedino što tamo tražite njegov uzvratni pogled. PWC su više black death, θoʊθ su više kavernozni blackened death noise, pa izvolite:

https://fuckingkillrecords.bandcamp.com/album/prehistoric-war-cult-o-split

https://ruinsofgubla.bandcamp.com/album/split-w-prehistoric-war-cult

https://prehistoricwarcult.bandcamp.com/releases

Naw iz Atlante sviraju metaliziranu, recimo, verziju nekakvog noise rocka i mada to kao koncept može da bude i grozno, zapravo nije, dobro je. Head Pain je album koji zvuči sirovo, energično i spontano, kao da je snimljen nekih lepih kasnih devedesetih, sa distinktnim pesmama i puno mladalačke energije koja, pritom, nije ubačena u sasvim klišeizirane i već odsvirane forme. Head Pain je jedan od onih debi albuma koji zvuče kao da su članovi ceo svoj život do te tačke ulili u muziku i osvaja tim karakterom i autentičnošću.

https://nawatlanta.bandcamp.com/album/head-pain

Rap metal ima prilično zasluženo lošu reputaciju, ali to ne znači da ozbiljni muzičari ne mogu da naprave ozbiljno dobru muziku u ovom prilično neshvaćenom žanru. Argentinca po imenu Lio Mori smo onomad prilično pohvalili za dobro kombinovanje regea i metala a novi EP, Keyz Empire Reimagined radi vrlo solidnu fuziju metala i repovanja. Uspešnost ovog projekta je u tome da je autor razumeo šta su važni elementi hip-hopa i metala i kreirao format u kome se oni skladno dopunjuju, uzimanjem vokalnih delova britanske repreke Keyz Empire i kreiranjem novih matrica. Otud metal kreira snažne, enegične ali disciplinovane i dovoljno svedene matrice ritma, gde je gitara pre svega tekstura i proizvođač jednostavnih tema koje se hipnotički vrte u krug, a preko svega toga ide odlična reperka koja nudi ubedljiv program rima i sigurnog deliverija. Veoma dobro:

https://liomori.bandcamp.com/album/keyz-empire-reimagined

Berkširski Primitai imaju šesti album, Violence of the Skies sa čak dvanaest pesama (od kojih se poslednje dve računaju u bonus), i preko pedeset minuta svirke. Nije kvantitet garancija kvaliteta i ovaj album je mogao da bude kraći i efektniji, ali Primitai nisu loši sa svojim energičnim heavy metalom koji zatim ima vrlo „komercijalne“, pop refrene. Ovo je bila solidno dobitna kombinacija u jednom momentu osamdesetih godina i Primitati se trude da uhvate isti senzibilitet, kvalitetnom svirkom i gomilom pedigriranih gostiju od kojih neki sviraju u Saxon, neki u Carcass, a neki su, bogami i naši ljudi (konkretno Mladen Pecović i Vladimir Đedović). Pa poslušajte:

https://rockworld24.bandcamp.com/album/violence-of-the-skies

Moskovljani Age of Rage su isuviše kičasti čak i za moj ukus, ali njihov novi album, Wind Of The Wasteland Part I će se sigurno dopasti ljudima sa jačom tolerancijom na kombinaciju melodičnog power metala i nekakvog, recimo, metalcorea. Meni je sve ovo jako nabacano, plus produkcija mi je mrtvačka i neprirodna, ali s druge strane, bend ima jednu baroknu kompleksnost i nepatvorenu epiku u kompozicijama, gde meša metalcore, neoklasiku, ruske narodnjake, svašta nešto… pa eto, probajte:

https://ageofrage.bandcamp.com/album/wind-of-the-wasteland-part-i

The Watcher iz Bostona su nominalno doom metal bend ali EP Your Turn to Die je mnogo više propisan heavy metal nego doom. Ove tri pesme su brze, energične, melodične i sa doomom ih povezuje taj blago melanholični prizvuk, pogotovo u pevanju, ali je opšti utisak ipak ofarban tom dinamičnom, energičnom svirkom. Vrlo dobar materijal i mada je bend očigledno poluamaterski studijski projekat kome je trebalo više od tri godine da snimi tri pesme, sam kvalitet muzike je izvrstan:

https://thewatcherheavymetal.bandcamp.com/album/your-turn-to-die

Sa druge strane nam stižu October iz Sjeverne Karoline – zanimljiva kombinacija sludge metala i hardkor panka. Revolution be Damned je materijal snimljen (skoro pa) uživo na radiju pre par godina i ovde ima jako teških, faziranih rifova i lošeg raspoloženja za izvoz, a muzika ima energičan tempo panka zajedno sa mučnim, a zaraznim sludge rifovima. Vredi čuti:

https://octobernc.bandcamp.com/album/revolution-be-damned

No One Spoke su zanimljiv brazilski simfonijski metal bend. Nije da je to inače žanr koji ja nešto mnogo slušam, ali debi album ove ekipe, Nine Mirrors, pun je interesantnih aranžmana koji izlaze daleko izvan granica uobičajenih metalskih interpretacija klasičarskih predložaka. Naravno, ovde dobijamo sopran-vokale Carle Domingues, te dosta klavirskih tema, ali je muzika i eklektičnija i zanimljivija od onog što sam očekivao. Kad bend uđe u propisan metal komad (npr. Fear of Regret), to je sasvim pristojno ali mi se zaista više dopada thinking-out-of-the box porcija ovog albuma. A koji se završava obradom Dia gde svira i legendarni Rudy Sarzo. Vrlo lepo:

https://noonespoke.bandcamp.com/album/nine-mirrors

I Saw The World Burn iz Stouk on Trenta u engleskoj sam poslušao samo zato što su iz istog mesta potekli i Discharge. Naravno, I Saw The World Burn sviraju groove metal, ni nalik izumiteljima D-Beat panka, ali, preokret, EP Sentience: Part One mi nije uopšte bio rđav za slušanje. Žestoko, glasno, vrištavo, kvalitetno. Ne mnogo pametno, ali ni ne treba, gruv je da se pleše ne da se pišu disertacije. Poslušaću i Part Two kad bude:

https://isawtheworldburn.bandcamp.com/album/sentience-part-one

Crowhurst je počeo kao solo projekat Jayja Gambita, prevashodno okrenut elektronskoj buci ali je tokom deset godina postao i pravi bend, ali i čvorište eksperimentalnih kolaboracija. Novi album, Harsh Metal je kombinacija death metala, grindcorea i black metala sa tim eksperimentalnim elementom netaknutim, ali spakovanim u uglavnom lepe pesme. Iznenađujuće disciplinovano a sa mnogo maštovitosti, ovo izdanje košta samo dolar i veoma vredi da se čuje:

https://crowhurst.bandcamp.com/album/harsh-metal

Klexos iz Kentakija se na Metal Archivesu vode kao progresivni death metal bend ali iskreno, njihov debi album, Apocryphal Parabolam, izašao za Sludgelord, ima u sebi barem isto toliko sludge metala i black metala koliko i progresivnog death metala. Ume to da bude i malo kočoperno prekomplikovano sa aranžmanima koji su „namerno“ usložnjeni ali album je svakako vredan pažnje na ime intrigantnih ideja i originalnog songrajtinga. Plus zvuči ZLO. Meni je ovo prijalo i smatram ga za vrlo obećavajući debi:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/apocryphal-parabolam

Isti izdavač nudi i treći album novozelandskih Blindfolded and Led to the Woods i mada Nightmare Withdrawals zadržava elemente deathcore stila sa kojim je ovaj bend iz Krajstčrča krenuo, ovo je sada jedna znatno ambicioznija, pa i avangardna legura death metala, deathcorea i malčice sludgea. Spakovana u tehnički impresivno urađene a opet maštovito napisane pesme, ova muzika uspeva da umakne čak i činjenici da je zvuk, uobičajeno za moderna izdanja, dosta jako komprimovan i ova me je ploča iznenadila a onda i jako impresionirala:

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/nightmare-withdrawals

Tu nam je i novi Haunt, nazvan Beautiful Distraction i mada ja nisam sasvim zaljubljen u ono što radi Trevor William Church, prošli album na kome je sve radio sam mi je bio sasvim pristojan. I na ovom albumu je Church uradio skoro sve, osim što ima još jednog kolegu da svira gitarske solaže i opet, svaka čast, ovo je melodičan, energičan heavy metal koji ima dosta te „glam“ komponente a da se autor opet ne da optužiti za imitiranje sweet metal vedeta iz osamdesetih. Ovo je peti album Haunt za svega tri godine i ne da ne može da se govori o zasićenju, naprotiv, rekao bih da Church dostiže novu zrelost sa ovom pločom koja je emotivno višeslojnija. Respekt:

https://hauntthenation.bandcamp.com/album/beautiful-distraction

Nemam običaj da ovde pominjem albume koje čitalac neće odmah biti u mogućnosti da čuje cele ali Danski Mythic Sunship su toliko dobri na novoj ploči, Wildfire, da urgiram da se makar posluša ovo što ima – dve pesme se dadu čuti na Bandcampu u ovom momentu a još jedna na Jutjubu i ovo bi trebalo da je dovoljno da se čovek odluči da li bi se zatrčao u smeru kupovine. A treba, jer je Wildfire fantastičan album. Ime benda je referenca na Sun Ra i Johna Coltranea, dakle na dva među najvažnijim free jazz stvaraocima svih vremena pa je tako i muzika kombinacija free jazz freakout ekspresivnosti i teškog psihodeličnog roka. Otkada su u Soko Štarku izmislili Čoko Smoki nije bilo boljeg spoja nego što su razulareni saksofoni i nemilosrdne gitare, a Wildfire je fantastična ploča za svakog ko ima makar malo ukusa:

https://mythicsunship.bandcamp.com/album/wildfire

Teksašani Helstar u svojoj sada već četvrt veka dugačkoj karijeri izgradili su za sebe solidnu reputaciju nastavljača onog što su započeli originatori heavy metala, od Black Sabbath i Judas Priest pa do nešto „modernijih“ bendova tipa Agent Steel ili Metal Church. Clad in Black je novi album benda posle pola decenije pauze i ovo je zanimljiv program koji kombinuje nove, odlične pesme i neke vrlo znakovite obrade. Helstar ovde generalno zvuče sigurno i usvirano kombinujući upicanjenu (za moje uvo za mrvu isuviše) thrash metal produkciju i kvalitetnu svirku sa dobrim songrajtingom koji ima puno atmosfere, epskog šmeka, odličnih rifova. Naravno, ima i dosta cheesa, već druga pesma, Black Wings of Solitude je praktično sedmominutna heavy metal balada ali urađena very much kako treba, sa epikom, cheesom i energijom potrebnim da sve to radi. Bend obrađuje Black Sabbath, Accept i Judas Priest kako bi odao poštu veteranima i ovo je ploča koja sa svojih sedamnaest pesama traje praktično beskonačno ali nudi vrlo dobar program „pravog“ heavy metala. Ko je metalac i metalskog roda, ne sme ovo da ne posluša:

Što se albuma nedelje tiče… Isuviše retko ovde predstavljam albume nastale u Indiji, pogotovo s obzirom da pričamo o državi od milijardu ljudi i ko zna koliko miliona metalaca, ali evo, ove nedelje mi je veliko zadovoljstvo da ukažem na ploču izuzetno zanimljivog death metala. Moral Collapse je ime i albuma, ali i trija koji ga je napisao i izveo, a koji za sebe – dosta prevarno – kaže da je u pitanju „old school death metal“ projekat. Mislim, kakav crni old school, ovo je vrlo napredan, praktično tehnički death metal, a svakako je mnogo bliži brutal death nego old school zvuku, sa vratolomnom svirkom, forsiranjem ludačkih blastbitova i komplikovanim a zabavnim i dinamičnim temama i idejama. Opet, shvatam i šta hoće da kažu sa tim pozivanjem na staru školu – Moral Collapse definitivno nema taj „moderni“ zvuk bez obzira na sve komplikovane rifove koje pišu i taj odzvanjajući bas i u korenu njihove muzike je mračni, htonski death metal. Bend nije „sasvim“ indijski jer je bubnjeve ovde odsvirao fantastični Hannes Grossmann iz Obscure i Necrophagist, ali dvojica Indusa na gitarama ODVALJUJU a masa gostiju koju imaju (uključujući na semplovima, violini i saksofonu) još dodatno proširuje zvučnu i idejnu matricu benda. Mia Zabelka koja ovde dodaje violinske linije je naša stara poznanica (evo gde smo je gledali na Ring Ringu pre jedne decenije) a uz nju je tu i saksofonista Julius Gabriel i ovo dvoje prekaljenih free improv muzičara ne samo da se PERFEKTNO uklapaju u brutal death pokolj koji je ovde u ponudi nego i potvrđuju prirodne veze između avangarde i ekstremnog metala. Moral Collapse su IZUZETNI i ovo je album koji brutal/ tech death metalu daje tačno onakav šut u dupe kakav mu je bio potreban. Evo, suze su mi u očima dok ovo kucam. Album nedelje? Sestre i braćo, možda album GODINE:

https://moralcollapse.bandcamp.com/album/moral-collapse

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-03-2021

Prošle nedelje sam se kao malo vajkao da nema mnogo dobrog metala a ove nedelje sam jedva postigao. Živimo istovremeno i u najboljem i najgorem periodu za sve.

Blek metal! Skoro da mi je žao da napišem koliko prvi album austrijskih Aussichtslos ima dobar omot jer se plašim da to ne odvrati pažnju sa činjenice da je ovde i muzika vrlo dobra. Völlig aussichtslos je ploča oštrog blek metala koji se vozi u onoj modernoj, atmosferičnijoj traci, gde su harmonije važnije od rifčina, ali ovih šest pesama su odlično napisane, sa lepim temama, neumoljivom svirkom i pevačem koji je verovatno dve nedelje posle snimanja morao da nosi obloge na vratu. Siroviji zvuk zapravo fino dopunjava ovu muziku koja je melodična ali ne i vesela, dajući svemu malo patine i uokvirujući prvenac Aussichtslos kao ozbiljnu, tr00 ploču. Odlično:

https://aussichtslos.bandcamp.com/album/v-llig-aussichtslos

Sirovinčina u formi prvog dema nemačkih Misotheismus prijaće svakome ko ne voli upeglan i „produciran“ blek metal. Ove četiri pesme zvuče grubo, sirovo i beskompromisno, ali nisu bazirane na neznanju i naivnosti, pa nije ni čudo da je iza ovog stao Iron Bonehead Productions:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/misotheismus-demo-1

Još sirovine, ovog puta iz Lidsa u Zapadnom Jorkširu a odakle dolazi Vomitorium. Britanski, pogotovo engleski blek metal i ja nemamo neki sjajan odnos, ali Vomitorium zvuče kao pankeri koji su čuli blek metal na radiju i opako se primili, popili šesnes piva i uleteli u garažu da snime EP. K​.​O​.​T​.​M​.​S. je otud prelepo agresivna, sirova, ali spontana i zabavna komadina buke i energije koju je ne moguće ne voleti uprkos svoj njenoj ružnoći. Divno a i sami birate cenu:

https://chamberofemesis.bandcamp.com/album/vom001-k-o-t-m-s

Za JOŠ sirovine, idemo u Kolorado. Separatum je, pretpostavljam jednočlani, ali ko će ga znati, svakako lo-fi sastav čiji prvi album, The Fumigations of Manna u punoj meri komunicira kredo sastava: „No higher thought. No blessed word. Only Death.“ Ovo je, iako dosta sirovo, zapravo vrlo solidno i napisano i odsvirano sa dosta atmosfere koja se fino uklapa sa agresivnom svirkom i tom nihilističkom dispozicijom. Mračno i brutalno, baš kako volimo:

https://separatum.bandcamp.com/album/the-fumigations-of-manna

Defod dolaze iz Velsa i na prvom EP-ju, Cerrig Hynafol čine dosta da opravdaju svoj teglajn „Ritualistic sounds from North Wales, inspired by the landscape and the ancient monuments.“ Ovo je, dakle, prilično atmosferična muzika i mada meni nije na umu prvo atmospheric black metal podžanr kada slušam Defod, veujem da se može reći kako bend spada u tu fiokicu, uz napomenu da je njihova muzika mračnija i zaista malo ritualnija od prosečnog atmoblek albuma. Ovo je manje inspirisano post-rock i shoegaze strategijama i bliže „čistijem“ metalu, uz dosta zanimljivih ideja i kombinacija. Vredi da se čuje a pošto cenu sami određujete, onda i da se pazari ako vam se svidi:

https://defod.bandcamp.com/album/cerrig-hynafol

Da li je ruski jednočlani projekat Sons Of Northern Mist više blek metal ili death metal? Tko zna? Ovo je melodični black-death i veće pitanje kako je moguće da je Роман Егоров mogao da misli da je ONAKAV omot adekvatan za predstavljanje njegovog trećeg albuma, Obscure Divine Abstraction publici. Unatoč omotu, Obscure Divine Abstraction je ploča kvalitetnog zvuka i odličnog instrumentarija. Егоров je, slutim, klasično obrazovan i ima uho za harmoniju i upečatljivu melodiju a  opet je i propisno „metalan“, ne dopuštajući muzičkoj teoriji da kidnapuje album i oslabi njegov moš-faktor. Mnogo melodičnih, folki pasaža i solaža na klavijaturama znače da ovo nije BAŠ moj džem, ali dobro je:

https://sonsofnorthernmist.bandcamp.com/album/obscure-divine-abstraction

Po sličnom ključu, ni drugi album ruskih Skylord nije sniman baš za mene, ali nešto sam dobro raspoložen pa mi je prijala ova melodična, folki blek metal ekstravaganca. Сказы Земли je dobro producirana i lepo odsvirana kolekcija slovenskih komada koji umeju da dobro zaprže ali su sve vreme umotani u sintisajzere i orkestracije pa ako žudite za zvukom stepa, šuma i jezera a volite propisno metaliziranu obradu istog, navalite:

https://skylordmetal.bandcamp.com/album/earthtales

Slovaci Krajiny Hmly na svom drugom albumu, Poza ćierne hory nude vrlo razigran, melodičan ali sirov, folkom inspirisani blek metal. Ovo je lep spoj tvrde, žestoke svirke i melodičnih narodnjačkih tema, sa kvalitetom svirke i produkcije koji su potrebni da to zazvuči autentično i moćno. Lepo:

Njemački duo Sarkrista na svom trećem albumu zaklinje se na ne običnu nego DUBOKU jeres. Sworn to Profound Heresy je, rekao bih, tipično nemački blek metal produkt, mada naravno samo ako nemački blek metal gledate kroz jedno suženo okno, kao ja. U svakom slučaju, ovo  je spoj melodičnosti i jedne sirove, skoro primitivne energije koji se meni dopada. Jeste blago kičasto, ali nije preproducirano i sve zvuči kao da su ga pravili stvarni muzičari a ne mašine. Simpatično:

https://sarkrista.bandcamp.com/album/sworn-to-profound-heresy

Solunci Asakta su emotivni, glasni i prijatni na EP-ju Cold Winter Rain. Ovo je moderan blek metal, sa mnogo melodičnosti i akorda koji nisu uobičajeni metalski „tvrdi“ program, ali Asakta strastvenošću izvedbe prave od ovog materijala izuzetno ubedljivu, prijemčivu muziku. Odlično:

https://asakta.bandcamp.com/album/Cold-Winter-Rain

Australijski blek-metal veterani Nazxul su se pojavili i ove godine sa novim EP-jem, Irkalla i ma koliko ja inače kmečao protiv brickwallovanog masteringa, činjenica da je njihova muzika ovde spljeskana u crticu i da nema skoro nikakve dinamike je očigledno deo plana i koncepta. Irkalla je nezaustavljiv cunami buke, u kojoj ipak ima mesta i za emocije i atmosfere, a Nazxul sa četiri pesme u preko pola sata ubijanja pokazuju zašto su legende:

https://seancerecords.bandcamp.com/album/irkalla

Švicarski Beansidhe su dobri i raspoloženi na svom drugom albumu, Processionaria. Ovo je atmosferični blek metal sa dosta melanholične atmosfere ali i sa svirkom koja je energična i čvrsta, te zvukom koji je zanimljiv, nudeći dobar spoj prozračnosti i žestine. Prijatno:

https://beansidhe.bandcamp.com/album/processionaria

https://vianocturna.bandcamp.com/album/processionaria

Kanađani Oriflamme možda imaju ime koje vas asocira na kozmetiku, ali njihov prvenac, L’Égide Ardente je poštena, žestoka ploča melodičnog ali neukrotivog blek metala. Ima ovde i emocija i melanholije i bend koristi vokal koji nije „normalan“ blekmetalski vrisak, već više nekakav očajnički povik, ali ploča je napravljena u visokoj brzini pesme su dugačke i opojne. Odličan debi:

https://oriflammeqc.bandcamp.com/album/l-gide-ardente-2

Idemo na stoner i doom i odmah na početku direktno u menzu: Clouds Taste Satanic imaju novi album i mada ovde pesme imaju nešto razumnija trajanja (prošli put kada smo pričali o ovim Njujorčanima, bilo je to povodom albuma gde su pesme trajale po dvadeset minuta) i dalje je u pitanju kreativan, maštovit i vrlo prijatan doom-rock i metal. Cloud Covered je kolekcija obrada koje pokrivaju široku teritoriju pristupa doomu i teškom rocku, sa puno sabatovskog u svom DNK (druga pesma na albumu je obrada Behind the Wall of Sleep sa prvog albuma Black Sabbath) ali sa osobenim interpretacijama tih klasičnih osnova. Clouds Taste Satanic se drže svog instrumentalnog pristupa a pesmama ovo daje posebna tumačenja i čitanja, uključujući doom verziju Also Sprach Zarathustra Richarda Straussa, psihodelisane i vrlo otežale Pixies, pa i usporene i omasovljene Bachman-Turner Overdrive. Pri kraju albuma stižu na red i Pink Floyd sa dve pesme koje su prosto molile da dobiju metal obrade i Clouds Taste Satanic ovde ni malo ne razočaravaju. Lepa produkcija, ležerna svirka, fantastičan album. A samo pet dolara:

https://cloudstastesatanic.bandcamp.com/album/cloud-covered-2

Ultramafic iz Kalifornije su trio koji svira instrumentalni psihodelični rok negde između težeg stonera i prozračnijeg post-zvuka. Što uopšte nije loše mesto da se na njemu stvara. Album Caldera je kolekcija jako dugačkih spejs-džemova kojima siroviji zvuk zapravo ne smeta a spontanost u svirci i jedan izraženi „živi“ senzibilitet su jaki plusevi. Ima ovde jako moćnih psihodeličnih pasaža i Ultramafic vrede da se preslušaju:

https://ultramafic.bandcamp.com/album/caldera

Viskonsinski sludge drogeraši Bongzilla ove godine već imaju jedan album, a sada su izbacili i novi singl, Nectar Collector. Daleko je ovo od esencijalnog, ali dve pesme koje se ovde čuju nude lo-fi zvuk i klasične sludge-stoner rifove pa ako volite, klikćite:

https://gungeonrecords.bandcamp.com/album/nectar-collector

King Gizzard & The Lizard Wizard su nam potkraj prošle nedelje doneli i novi živi album, Live In Melbourne ’21. Ako ste slušali skorašnje žive snimke benda, znate da su u opakoj formi pa je i ova ploča izuzetno preporučljiva za sve ljubitelje čudnijeg rokenrola. Izbor pesama je drugačiji nego na recentnom Live in london ’19 a bend ima veoma naglašenu psihodelično-ritualnu dimenziju ovom prilikom. Povrh svega, ovo plaćate koliko sami hoćete, a Gizzardi nude i link da album skinete besplatno ako ste baš sirotilja. Teško da može da bude bolja ponuda:

https://softgrit.bandcamp.com/album/live-in-melbourne-21

The Black Heart Death Cult svoj drugi album, Sonic Mantras stavljaju negde na sredinu između faziranog stoner metala i psihodeličnog rokenrola inspirisanog, između ostalog, i indijskim instrumentarijem. Sitar i generalno indijska muzika su bili dosta prominentni u psihodeliji šezdesetih godina i ovo je dobrodošla rezurekcija takvog zvuka. Sonic Mantras ne deluje na prvi pogled kao izrazito metal ploča sa svojim nežnim vokalima i hipnotičkim prioritetima, ali ima ovde dosta teških gitara i faza za sve ukuse:

https://theblackheartdeathcult.bandcamp.com/album/sonic-mantras

Kanađani Lavagoat nude dve odlične sludge/ stoner pesme na singlu 2 Tales of Terror, krljajući žestoko, obarajući na pod težinom zvuka, urlajući pretećim, promuklim glasom, ali pazeći da se rifovi, gruv i gitarske nojz-egzibicije  uklope na najlepše načine. Veoma dobro:

https://lavagoat.bandcamp.com/album/2-tales-of-terror

Lowtone iz Strazbura su mi bili dobri i na svom prvom singlu, a sada kad su izbacili EP sa četiri pesme, Session Nocturne, dopadaju mi se još više. Nema tu vidnijih odstupanja od pobedničke formule teškog, PRETEŠKOG zvuka, jakog faza i rifova koji su bazirani na bluzu ali otežani i pojednostavljeni da ostane samo srž. Ova sesija snimljena je uživo pa nosi sa sobom i spontanost i nesavršenosti koje idu uz ovakav kontekst i time je još lepša:

https://lowtone420.bandcamp.com/album/session-nocturne

Brutalno mračna, mučna ali neodoljiva muzika stiže na split albumu bendova Frogskin i Taser, nazvanom Settling for Leftovers. Ovi prvi ga otvaraju sa jednom neprekinutom pesmom najcrnjeg sludge-doom zvuka od 14 minuta, masirajući vam lobanju dok ne počnete svet da gledate u slow motionu. Fantastično. Ovi drugi imaju dve pesme, dakle, upola su kraći ali ne i duplo brži. Taser su JOŠ distorziraniji i pakleniji od Frogskin i mada je ovo ploča samo za jake, oni će UŽIVATI:

https://ironcorpse.bandcamp.com/album/split-lp

Ostali mogu da uživaju u novoj Doomed & Stoned kompilaciji. Vredni ljudi iz ove inicijative su se ovog puta uputili u Škotsku pa je Doomed & Stoned in Scotland presek ondašnje scene sa 39 bendova koji, u proseku, zvuče melanholičnije i meditativnije nego što biste očekivali. Škoti su brđani ali i brđani znaju za tugu! Ali tuga na stranu, i ova kompilacija profitira na raznolikosti materijala i još jednom podseća koliko različitih pristupa zna da bude u ovakvoj muzici, ali i služi kao izuzetan materijal za dalja istraživanja. A daje se za cenu koju sami poželite. Esencijalno:

https://doomedandstoned.bandcamp.com/album/doomed-stoned-in-scotland

Moskovljani Black Aspirin (znam, zbunjujuće je što postoji i bend iz Praga sa istim imenom… ko zna šta se događalo u istočnom bloku dok mi nismo gledali…) su izvrsni na debi albumu Awakening. Ovo je žestok, energičan, pa i dosta brz stoner rok koji ima onaj kvalitetni spoj nadrkanog stava i dobrih rifova. Black Aspirin, hoću reći, ovo sviraju kao da je pankčina, ali imaju težinu i moć propisnog metala i biće privlačni širokom spektru slušalaca koji sebe smatraju rokerima. Veoma dobro a plaćate koliko želite:

https://blackaspirin.bandcamp.com/album/awakening

Poljaci Mound su vrlo heavy na svom debi albumu Pharisaism, ali ovo nije „čist“ doom metal već kombinacija doom, sludge i post metal pristupa sa samo malo blek metal elemenata (prevashodno pevanje). Dobro je to iskombinovano i ovo je teška i bučna muzika koja ima prostora i za mirnije, atmosferičnije pasaže a koji opet nisu tek shoegaze pop citati već dobro osmišljene i uklopljene meditativnije porcije muzike. Teško, dugačko, surovo:

https://mound1.bandcamp.com/album/pharisaism

Kijevski Shiva the Destructor na albumu Find the Others imaju nekoliko podugačkih psihodeličnih džemova, snimljenih odlično i sa puno kvalitetnih ideja. Ova muzika nije napravljena na licu mesta, ali je nesumnjivo da je svaka od ovih pesama (koje traju po devet i kusur minuta) nastajala kroz džemovanje i spontanu razmenu ideja, radije nego da se ovaplotila prvo na papiru. Taj prijatan, prirodni zvuk pesama se divno dopunjava odličnim studijskim zvukom i prosto mi je žao da ovog nema na Bandcampu jer je slušanje preko Jutjuba muka (Edit: stigli momci i na Bandcamp u međuvremenu!!!!):

https://robustfellow.bandcamp.com/album/find-the-others

Seven Serpents sa Floride ODVALJUJU na svom prvom albumu, Damned to Existence. Iz naslova se već naslućuje da ovo nije muzika dobrog raspoloženja, ali se treba pripremiti na to koliko je sludge metal ovih momaka bučan i besan. Pritom, s obzirom da je naslov prve pesme očigledna aluzija na igrački serijal Metal Gear Solid, potvrđuje se da nema većeg besa nego kad gikovi besne. Elem, ovo je energičan i na momente disonantan sludge metal koji, srećom, čuva gruv i melodiju tako da iako ne zvuči „komercijalno“, ima dovoljno prijemčivosti da vas uz sebe zadrži i pored veoma naglašene agresivnosti. Vrlo dobro:

https://sevenserpents.bandcamp.com/album/damned-to-existence

Potion su trio iz Sidneja i njihov EP Oath to Flame donosi dve moćne, teške i dramatične doom-sludge pesme. Obe traju skoro po osam minuta i donose spor, mrveći tempo, mikrofoniju, distorziranu basčinu, mučne vokale, ali, a to je i najvažnije, i gruv koji ne narušava mračnu, tužnu atmosferu ali slušaoca nosi napred kao nekakav dobroćudni vihor. Izuzetno:

https://potionband.bandcamp.com/album/oath-to-flame

Francuzi  Salace nisu toliko agresivni ali njihov doom-sludge je svakako mračan i primamljiv. Down Below je ploča tamne atmosfere i agresivnog gruva, prenabudžena u masteringu tako da uši otpadaju, ali dobro napisana i ako ste mladi i snažni, takva da se vrti dosta puta na ripit:

https://salace.bandcamp.com/album/down-below

Ljubitelji grandžerski intoniranog stoner roka mogu da se poraduju albumu Black Dog portugalskih Three of Me. Za moj ukus je ovo svakako suviše „mejnstrim“ ali Three of Me odlično sviraju, imaju dobar zvuk i energiju i ovo je ploča koja bez napora vozi napred svojih ekonomičnih 36 minuta.

https://threeofmeband.bandcamp.com/album/black-dog

Kad smo već tu, Teksašanin Jeff Michaels svira heavy blues rock na svom albumu Tempt The Angels i mada ovo ima samo malo onih uobičajenih idiosinkrazija kakve očekujemo od ploča koje kompletno napišu i izvedu solo-umetnici, radi se o časnom naporu koji je posebno dobar u domenu gitarskog programa. Volite Hendriksa i SRV-a? A ko ih ne voli? Poslušajte:

https://jmichaels.bandcamp.com/album/tempt-the-angels

Finci Planeetta 9 pevaju na Finskom na svom EP-ju Pirun piiska a koji je kolekcija snažnih ali melodičnih i osećajnih doom kompozicija. Planeetta 9 mešaju klasičniji doom, baziran na bluzerskim formama, sa samo malo finskog folklora, na sve dodaju lepu količinu psihodeličnih elemenata kao što su udaraljke i sintisajzeri i gudači i sve to sviraju odmereno za prijatan ugođaj. Lepo:

https://planeetta9.bandcamp.com/album/pirun-piiska

Francuski trio Vinjo je prihvatljiv na svom prvom EP-ju Ninja in the Sky. Moram da priznam da su koncept nindža-stoner-roka i sladak crtež na omotu zapravo uzbudljiviji od muzike koja je, pa, običan stoner rok sa sasvim pristojnim shvatanjem žanra ali bez sad nekih superuzbudljivih pesama. No, prijatno je, tehnički korektno i sami birate cenu ako biste kupovali, pa poslušajte:

https://vinjo.bandcamp.com/releases

Bend se zove Our Earth is a Tomb i zvuči TAČNO onako kako zamišljate. EP Absentia ima tri pesme od kojih je srednja jedan eterični instrumentalni interludij, a druge dve su dugačke, teške, tužne kombinacije doom metala i post metala za taj perfektni koktel pretnje i melanholije koji ponekad tražite od života. Platite koliko želite, uživajte ako vam se sviđa da vam ne bude prijatno:

https://ourearthisatomb.bandcamp.com/album/absentia-ep

Sardinijski Electric Valley Records ima još jedno odlično izdanje sirove stoner psihodelije. Stonus su iz Londona , ali zapravo originalno sa Kipra, pa i njihov EP Séance nosi uobičajene elemente grčkog stoner zvuka koje smo naučili da volimo i slavimo. Ovo je žestoko, tvrdo ali prijemčivo i „rokerski“ u meri koja znači da ga možete puštati i normalnim ljudima a da vas ne gledaju popreko. Nezanemarljiva zamerka odnosi se na daleko preglasan mastering koji malčice kvari užitak ali Stonus su, sa muzičke strane veoma dobri:

https://stonusofficial.bandcamp.com/album/s-ance

https://evrecords.bandcamp.com/album/stonus-s-ance

The Marigold su jedan od pet miliona bendova nazvanih po, jelte, kadifi, ima čak i beogradski eterični pop bend koji se zove Marigold (svojevremeno su me zvali da probamo da se ubace i bubnjevi u njihovu muziku ali kad su čuli moju „kompetentnost“ odustali su pa i dalje rade bez bubnjeva), ali ovi momci su iz Italije, postoje još od prošlog veka i album, Apostate, je kolekcija mračnih, iznurujućih pesama negde na razmeđi stoner rocka i noise rocka u AmRep stilu. Što je fina kombinacija. Apostate je kvalitetan, energičan i atmosferičan album a to da Forbidden Place records i dalje svoja digitalna izdanja daju po ceni koju sami želite je, naravno, trešnja na vrhu tortice:

https://forbiddenplacerecords.bandcamp.com/album/the-marigold-apostate

Italijanski Heavy Psych Sounds Records je, što bi rekli na engleskom, u plamenu. Izbacuju odlična izdanja jedno za drugim pa tako ove nedelje dobijamo drugi album sardinijskih 1782. S obzirom da je ovo trio sa ostrva čuvenog po vokalnim bendovima, čovek bi očekivao bolje pevanje na From the Graveyard. A to je svakako najslabiji element muzike. Enivej, možda je ovde pala malecna protekcija jer su ipak u pitanju zemljaci, ili je naprosto sasvim okej da imamo ovako kilav i falširajući vokal kad je muzika ovako teška i mučna. 1782 nastupaju u tradiciji okultnog doom metala i njihov album je primereno mračan ali seksi, pa kome ne smeta taj, eh, karakteristični vokal, uživaće:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/1782-from-the-graveyard

Da nam ni fantastični Ripple Music ne ostane dužan, ove nedelje su iznacili drugi album projekta Yawning Sons a koji je kolaboracija između Garyja Arcea (Yawning Man) i britanskih psihodeličara Sons of Alpha Centauri. Prvi album ove transatlantske saradnje je izašao još 2009. godine a Sky Island je upravo izleteo i, kao i praktično sve što Ripple Music rade, pričamo o obaveznoj lektiri. Ovo je dubok, hipnotičan psihodelični rok, ali sa izraženim fokusom na pesme, gde Arce peva i uokviruje fantastičnu svirku da ne odleti  svemir. Uz gostovanja nekih jakih imena iz Kyuss, Obsessed, QOTSA itd. ovo je ploča koju morate čuti:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/sky-island

Concrete Ships su, pak, iz Ujedinjenog kraljevstva i njihov „post-psychedelic noise rock composite“ zvuči vrlo lepo na albumu In Observance. Ovde se elegantno spajaju buka, mikrofonija i sirovost noise rocka sa sporijim, težim elementima sludge metala, sve sa ne previše ali vrlo lepe psihodelije koja pesmama dodaje malo prostora i vremena i dinamike. Jako glasan album, ali odlične pesme i bend koji treba upamtiti:

https://concreteships.bandcamp.com/album/in-observance

Apsolutno sjajni su Italijani La Morte Viene Dallo Spazio čiji psihodelični, ali i ritualni spejs-rok dobija odlično ovaploćenje na albumu Trivial Visions. Ovo nije „običan“ space rock kakav rutinski slušamo kod Amerikanaca i Skandinavaca, recimo, već muzika koja klasičnoj formuli  psihodeličnih frikauta, gitarskih efekata, sintisajzera i jeke dodaje i elemente okultnog, ali i ideje utemljene u giallo horror saundtracima. Pevačica (i tereminašica, orguljašica i sintisajzerašica) Melissa Crema je pritom apsolutni pinap pa bend ima i dobrodošlo teatarsku dimenziju (a pored nje je u bendu i još jedna žena, basistkinja Camilla Chessa, čija je svirka apsolutna kičma ove muzike) ali čak i da nemate pojma kako ovi ljudi izgledaju i kakve spotove snimaju. Trivial Visions je sve samo ne trivijalan i jedna od najboljih psihodeličnih ploča koje sam čuo ove godine. Italijani znaju:

https://lamortevienedallospazio.bandcamp.com/album/trivial-visions

Idemo na nešto brže. Njemački thrasheri Dawn Ahead su posle dva EP-ja snimili prvi album, Fallen Anthems i meni se ovo dopada jer, jebiga, volim, brzu muziku. Dawn Ahead su brzi, ali ovo im nikako nije jedini kvalitet i album, pored solidne produkcije, ima da se pohvali i vrlo upečatljivim temama, melodičnim, a tvrdim pevanjem i pre svega songrajtingom koji je originalan i kombinuje klasičan trešerski pristup sa melodičnijim više „heavy metal“ temama. Ovo je fina kombinacija za moje uho, sa pesmama koje imaju više melodije nego prosečan thrash komad ali ne na račun energije i brzine. Dawn Ahead podsećaju da je u thrashu nekada bilo i sasvim prihvatljivo da pevač razume koncept harmonije i da to nije nužno značilo da bend nije tr00 ili da svira power metal. Fin debi (koji je u međuvremenu nestao sa Bandcampa, pa evo onda JuTjub zamene):

Italijani DolomHate očigledno veoma vole Metallicu jer se na njihovom novom albumu, Happy Ending Suicide čuje dosta trikova i karakterističnih fora koje Metallica voli, pogotovo u pevanju Giovannija Svalutoa. Ne da je to greh, naprotiv, Alah zna da nam „stare“ Metalike nikad dosta. No, DolomHate nisu klon niti tribjut bend i njihova muzika, mada ima i tu thrash komponentu, takođe i naginje unazad, ka „normalnijem“ heavy metal zvuku pa je Happy Ending Suicide vrlo prijatna ploča mošerskog krljanja, ali i srazmerno melodičnije a ipak žestoke, sirove muzike. Mid-tempo thrash nije generalno ono kako ja volim da mi posluže thrash ali DolomHate su sjajni:

https://dolomhate.bandcamp.com/album/happy-ending-suicide-3

Španski Corägre je, koliko mogu da kažem, solo projekat izvesnog Tonija Presseguera, sa nešto gostujućih muzičara i mada je album El Serrat De Les Creus, eksplicitno se kaže, snimljen kod kuće, ovo je jedna od najboljih ploča tog nekog, recimo, progresivnog thrash metala koje sam čuo u poslednje vreme. Presseguer ne samo da je mag za miks-pultom (to jest za račuanrom), pa ovo zvuči kao daleko „skuplja“ ploča, rađena od strane „pravog“ benda, nego i piše izvrsne pesme. U njegovom slučaju, to da je on autor, izvođač i vrhovni bog svega na ovom albumu znači da pesme mogu da idu kuda hoće, kada hoće, a njegova izvrsna intuicija znači da materijal zvuči sveže i kreativno, radije nego neusmereno i svaštarski. Nije da na albmu nema pogrešnih koraka, ali kada je dobar, on je ODLIČAN. Ovog čoveka treba da ukrade neki jači izdavač:

https://coragre.bandcamp.com/album/el-serrat-de-les-creus

Južnoameričkog crossovera nikad dosta. Rolamento Atômico dolaze iz Brazila i njihov drugi EP, So Fast, So Good, So Gralha je vrlo tipično formatiran da se dopadne svima koji su se kasnih osamdesetih i ranih devedesetih lomatali na skejtbordima, mlatili glavom i dizali rogove uz žestoke rifove. Nije ovo najoriginalnija niti čak najmaštovitija thrashcore ploča u ovom veku, ali Rolamento Atômico imaju solidnu produkciju i sviraju energično. Manje su ubedljivi kada eksperimentišu, ali kada se ubace u stoprocentni ’80s mod, onda razbijaju. Sami birate cenu.

https://rolamentoatomico.bandcamp.com/album/so-fast-so-good-so-gralha

Ali i kineski thrashcore je ovde dobrodošao. Dying Art Productions iz Pekinga niže imaju još jedno dobro izdanje koje sam preslušao prošle nedelje, a hongkonški 惨惨猪|CHARMCHARMCHU na svom drugom albumu, Last Breath nude vrlo oštar, tehnički impresivan i ubedljiv trešeraj. 惨惨猪|CHARMCHARMCHU se trude da kreiraju vrlo napetu muziku, punu tenzije i tjeskobe, a da sve to ide velikom brzinom i da bude žestoko, i moram da priznam da im polazi za rukom. Last Breath je odlično napisan i odsviran material i mada s obzirom na količinu pesama nisam siguran da li mogu da ga računam u albume, ovo je sigurno EP koji zavređuje vašu punu pažnju:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/last-breath

Novi Gaslarm? Koji bre po redu? (Šalim se, piše da je osamnaesti na samoj Bandcamp stranici.) Andersu Lindbergu je ovo drugi album samo u ovoj godini (i to nakon što je objavio raspad benda pre izesvnog vremena) i ako očekujete nekakva iznenađenja i odstupanja od standardne formule, pa, nema ih. Ovo je i dalje kompetentan one-man-blackened-thrash metal, snimljen u kućnim uslovima i za par kopalja ispred velike većine kućne produkcije. Deset sprinterskih pesama, dosta lepih rifova, ko voli, voleće:

https://gaslarm.bandcamp.com/album/bringer-of-sorrow

Century Media ove nedelje ima dva notabilna izdanja a jedno od njih je prvenac nizozemskih prog-trešera Cryptosis. Bionic Swarm zvuči primereno cheesy-naučnofantastično kao naziv albuma, a i muzika je odličan, kompleksan i raznovrstan a ipak vrlo keči thrash metal. Cryptosis ovde imaju i jare i pare, profitirajući od razgovetnosti i komunikativnosti svoje muzike, koja lako ugrađuje razne progresivne elemente u pesme, a ipak ne bežeći pred žestinom i energijom. Da oće sav moderni trhash metal da bude ovako zanimljiv i ambiciozan, pa Nizozemskoj bi cvetalo:

Izuzetan deaththrash (pa i čist death metal) pružaju Grci Rapture na svom trećem albumu Malevolent Demise Incarnation. Ovo je odlično produciran, žestok, nabadajući zvuk u maniru Sadus, Demolition Hammer, Coroner, pa i starije Sepulture, ali brže, žešće, jače, moćnije. Malevolent Demise Incarnation natrpan je ubitačnim rifčinama i svirkom koja je divljačka, stalno napeta i tehnički impresivna a da se ne gubi u prekomplikovanim aranžmanima i egzibicijama. Prejako:

https://rapturegreece.bandcamp.com/album/malevolent-demise-incarnation

Za ovonedeljnu porciju hardkor panka koji se uklapa u moje definicije metala, okrenimo se split albumu bendova The Voice of God i Nervous Aggression, oba iz Ohaja. The Voice of God su brzi, energični hardkor po uzoru na, recimo, Heresy ili Concrete Sox i njihove četiri pesme su kratke, uglavnom ekonomične i bez mnogo filozofije. Prljavo, brzo, zadovoljavajuće. Nervous Aggression su nešto bliži japanskim formulama fastcore/ grindcore svirke pa je njihovih pet pesama za nijansu melodičnije ali i sa nešto većim rasponom atmosfera, ali bez gubljenja eksplozivnosti. Prijatno:

https://godverment.bandcamp.com/album/split-with-nervous-aggression

https://nervousaggression.bandcamp.com/album/2021-split-2

I Dropping Bombs iz Mičigena su hardkor pank bend sa izrazito metal energijom. Ovo je, recimo, screamo bend sa pevačicom koja ume da peva i melodično i prijatno – pa to na trenutke i čini – ali kad vrišti, pa to je jebanje keve. Muzika je, naravno, energičnog srednjeg tempa sa mnogo besnih gitara i nabadačkog ritma, ali za moj groš, na EP-ju Forever Lasts Another Year pevanje je nesumnjivo glavno jelo:

https://droppingbombshc.bandcamp.com/album/forever-lasts-another-year

Remains of Rage je hardcore bend iz Troja u državi Njujork i njihov album, takođe nazvan Remains of Rage (bend je nastao od prethodne grupe, Driven by Rage), je kolekcija moshcore pesama odsviranih sa dosta srca i umešnosti. Ne volim naročito ovj stil muzike, ali Remains of Rage su mi ove nedelje nešto simpatično legli sa svojim plesnim gruvom, horskim izvikivanjem stihova i metaliziranim rifovima. Sami birate cenu. Kul.

https://remainsofrage.bandcamp.com/album/remains-of-rage

Ako već moram da slušam metalcore – a ne moram, ali eto, kad je čovek zaludan, svašta se desi –  Juliet Ruin su bend koji može da prođe. Novi EP, Dark Water je nešto zbog čega bih u normalnim uslovima promenio kanal, ali zapravo mi je nekako lepo legao ovde, sa odličnim ženskim vokalom na vrh „komercijalne“ ali dobre nu-metalizirane metalcore svirke. Bend se ovim izdanjem vraća svojim „mračnijim“ korenima i ja to ne mogu da ne pozdravim:

https://julietruin.bandcamp.com/album/dark-water-ep

Hajde, brzo, dok sam još raspoložen da pomenem i album londonskih Red Method. For the Sick je metalcore napravljen na temeljima onog što su ljudskoj kulturi u amanet ostavili Slipknot i mada ovi Britanci mestimično pređu u bukvalno imitiranje, verujem da publici koja je žedna „starog“ Slipknot zvuka ovo neće smetati. Bend je kvalitetan, sa dosta znojave svirke (i blastbitova!) i mada sam ja prestar čovek da bih ovo ozbiljno razmatrao, verujem da je povremeno izlaganje muzici ovog tipa lekovito:

https://redmethodofficial.bandcamp.com/album/for-the-sick

Da malo plaknemo uši dobro će nam doći ruski Tarpan čiji blackened death metal hardcore odlično zvuči na živom EP-ju Live in Rostov. Ovo su tri pesme sirove estetike, ali kvalitetne svirke, odrađene pošteno, radnički i sa zapravo solidnim zvukom. Kad vidite sliku ovih mladića poželite da imate ćerku kako biste joj zabranili da ide na njihove koncerte a to mislim u najboljem mogućem smislu:

https://tarpancrust.bandcamp.com/album/live-in-rostov

S.T.F.A.H. je skraćenica od Stay the Fuck At Home i mada je jasno na šta se to odnosi, album Man Was Not Meant To Survive! nije COVID-19-orijentisan projekat. Ovo je hardcore/ thrash/ powerviolence ploča sa sjajnim grindhouse omotom, tematikom progresivne politike širokog spektra, ali i solidnim pesmama koje su uglavnom kraće od minut. Autor, inače iz Nju Orleansa, štaviše kaže da većina striming servisa nije htela da mu hostuje materijal jer su pesme kraće od 30 sekundi. Govna! Sve u svemu, solidno:

https://staythefuckathome.bandcamp.com/album/man-was-not-meant-to-survive

II.Rákóczi Ferenc Zenei Termelőszövetkezet je ime koje ni ne znate kako da izgovorite a demo koji je ovaj sobni/ onlajn projekat snimio zove se još strašnije: Pillanatnyilag jó ötletnek tűnt. U pitanju je epidemijski/ lokdaun projekat članova više mađarskih grindcore bendova i, er, Fejsbuk grupa, koji nominalno spada u cybergrind, dakle, uz programirane bubnjeve i dosta semplova i sintisajzera, ali je zapravo značajno promišljeniji i interesantniji od 99,99 procenata muzike koja se ovako zove i mada se, korektno, prodaje za cenu koju sami smislite jer je divlje eksperimentalan i ne zna tačno kuda je krenuo, nudi dosta zanimljivih momenata. Ako ste ikada voleli Naked City u njihovoj jazz-thrash fazi, proverite kako će vam se ovo dopasti:

https://iirfztsz.bandcamp.com/album/pillanatnyilag-j-tletnek-t-nt-demo

Španski Serrucho su donekle sličan projekat sa čak sedam članova u sržnom bendu ali onda i brdom gostiju na svom već osmom albumu sedamnaest godina, 20 Zetas. Grindcore koji Serrucho sviraju je tehnički napredan, sa pesmama preko dva, tri pa i četiri minuta, ali i sa puno energije i kvalitetne svirke a ovaj album je kompilacija kojom se obeležava davdeset godina postojanja ekipe i sa dvadeset pesama (adekvatno) donosi izuzetan presek odlične karijere. Ne propustiti:

https://serrucho.bandcamp.com/album/serrucho-20-zetas-2021

Poljaci Blast Rites na svom prvom albumu, Beating the Count sviraju vrlo tvrd, metaliziran grindcore koji me podseća na recimo Rotten Sound, ali kada bi ovaj bend imao još više death metal elemenata. Dakle, ovde us pesme nešto duže, aranžmani nešto kompleksniji, ali je muzika i dalje vrlo in your face, vrlo napucan grindcore/ deathgrind dobrih rifova i odličnog stava. Eksplozivno i masivno, meni je ovo i odlično, sa sve Rokijem Marćanom na omotu:

https://blastrites.bandcamp.com/album/beating-the-count

Čuli ste za grindgaze? Ni ja, ali kad malo razmislimo, bilo je samo pitanje trenutka. Projekat Sugar Wounds na albumu Calico Dreams (i, da, i bend i album emaniraju zdravu ljubav prema mačkama, a ako malo zažmirite videćete najmanje jednu i na omotu) pokazuje kako izgleda kada se spoji zaslađeni, sanjivi shoegaze pop sa grindcoreom i, pa, ne znam koliko će se ovo kome dopasti, ali kao „proof of concept“, ovaj album je vrlo solidan. Pesme su podugačke (za grindcore) i imaju tačno pogođen odnos atmosfera i tehnika koje su potrebne da ova mešavina proradi. Treba i reći da ovo nije potpuno samonikla ideja već u dobroj meri produžetak onoga što je na primer Jon Chang radio sa svojim različitim bendovima, te da je sasvim zamislivo da Sugar Wounds sada pokrene lavinu koja izrodi čitav podžanr. Jer, da se razumemo, ovo je vrlo dobro. Apsolutno treba poslušati a ko hoće i da kupi, plaća koliko poželi:

https://sugarwounds.bandcamp.com/album/calico-dreams

Da ostanemo u mačijoj materiji: grindcore sa dalekog istoka je uvek bio dobrodošao u našim krajevima pa bih tako vašoj cenjenoj pažnji preporučio album Evil Cat Bastard sastava ZANKÖU iz Pekinga. Ovo je sjajna kombinacija d-beat panka i blastbitova, odsvirana moćno te producirana odlično a ako vam sve zazvuči malo japanski, primetićete da čak i izdavač kaže da je ovo mešavina japanskog i kineksog hardkora. I, mislim, bez obzira na geografsko, jelte, poreklo, ovo je odlično:

https://dyingartproductionscn.bandcamp.com/album/evil-cat-bastard

Uvek je zadovoljstvo čuti death metal pravljen u nemačkom mestu koje se zove Münster. Ove nedelje pravi ga bend pod imenom Crypts, a njihov debi album, Coven Of The Dead zvuči baš kako očekujete. Ovo je atmosferična ploča oslonjena na old school horor sa grobljima, vostalim leševima, vešticama, pa i sa nuklearnim, jelte, osvetama. Crypts prže vrlo korektno, pružajući muziku bogatu rifovima i energičnom, lepom svirkom, sa sve zvukom koji nije sad nešto skup ali ne odaje utisak veštačke, kompjuterski pravljene muzike. Crypts, naprosto MIRIŠU i to na groblje, mahovinu i trulež, a njihova energija i posvećenost su neupitni. Odličan debi:

https://cryptsdeath.bandcamp.com/album/coven-of-the-dead

Writhing Shadows iz Alabame su svoj prvi demo i prvi EP sakupili na kompilaciji Intestinal Enshrinement i ovo je  dopadljiv death metal koji od primitivnosti pravi vrlinu i fokusira se na teške, valjajuće rifove, gruv i energiju. Ovo se još ne može kupiti ali se može čuti, pa svakako poslušajte i donesite sve korektne odluke:

https://writhingshadows.bandcamp.com/album/intestinal-enshrinement

Grave Lilies iz Kentakija su takođe prljavi (i verovatno i ružni i zli) na EP-ju Death Obsessed ali takav je to death metal: gadan, agresivan, pun bolesnih, izlomljenih rifova i neumoljivog ritma. Dopadljivo, a dostupno po ceni koju sami odredite, vredi da se čuje:

https://gravelilies.bandcamp.com/album/death-obsessed

Split EP kanadskih bendova Ruinous Power​ i ​Iogsothep donosi tri pesme mutnog, prljavog death metala koji je kavernozan, mračan i na granici da izgubi kontrolu. Posebno su Iogosthep besni, ali ni sa Ruinous Power se nije šaliti. Samo za posvećene:

https://covenantrecords.bandcamp.com/album/ruinous-power-iogsothep

Njujorčani Abyzouth solidno krljaju na svom prvom EP-ju, Wrathbringer. Ovo je žestok, brz death metal koji ne žrtvuje toj žestini i brzini detaljnost kompozicija, ali se ni ne gubi u nekakvom prog/ tech preterivanju pa Wrathbringer ide idealnom srednjom linijom stalnog galopa ali i raznovrsnih, kompleksnih aranžmana koji zvuče prirodno logično uz sve svoje zanimljive ideje. Tri pesme i dva lepa intra, solidna produkcija, veoma dobar materijal:

https://abyzouth.bandcamp.com/album/wrathbringer

Omnipotence iz Alberte u Kanadi su bend čija kompilacija The Powers of Suggestion Compilation donosi neki od najboljeg death metala/ deathgrinda ove nedelje. Bend je ekstremno posvećen muzici koja ima vrlo malo sala i ovaploćuje se u ekonomičnim, brzim, žestokim pesmama što nude grindersku eksplozivnost i metalsku disciplinu u tačno potrebnoj meri. Sve je to užasno heavy i uglavnom odlično producirano pa je na slušaocu samo da podmaže vrat i baci se glavačke u šutku. 14 dolara je jaka cena ali ovo je i jako izdanje:

https://omnipotencegrind.bandcamp.com/album/the-powers-of-suggestion-compilation

Ysilik su iz Mineapolisa, prestonice američkog anarhopanka, ali sviraju kombinaciju progresivnijeg death metala i malo nekakvog groove metala. Nije nužno to sve po mom ukusu ali album Eunoia ima dosta dobrih momenata a bez sumnje je kvalitetan u pogledu svirke produkcije, i nakrcan zanimljivim idejama. Poslušajte:

https://ysilik.bandcamp.com/album/eunoia

Meksikanci Reborn počinju svoj prvi album, The Non​-​existent Path instrumentalnim, halucinantnim introm od skoro dva i po minuta, a koji se, prevarno, zove Lullaby. Mislim, ko uz ovo zaspi, najebo je! Jer, kad Reborn krenu da tresu, košmari su zagarantovani. Njihova muzika je divljački, i glasan deaththrash sa mnogo dobrih rifova i jednim onako drusnim, otresitim stavom. Problem koji Reborn eventualno imaju je prevashodno u pomanjkanju kontrole pa im pesme traju duplo duže nego što bi trebalo. Ali nisu rđave. Bend obećava!

https://rebornmx.bandcamp.com/album/the-non-existent-path

Putrescine iz San Dijega za sebe kažu da su antifašisti na svom Bandcampu što je uvek lepo čuti. Takođe kažu da je njihov death metal inspirisan nekim velikanima poput Carcass i Morbid Angel, ali treba reći i da im se prvi EP zvao The One Reborn – očigledna referenca na igru Bloodborne – pa i debi album, The Fading Flame, sasvim jasno ima mnogo referenci na serijal Dark Souls. Ništa neobično, Putrescine nisu ni prvi ni poslednji bend inspirisan Miyazakijevim veličanstvenim igrama, ali ovaj album je jedan od najboljih primera „Dark Souls metala“ koje ćete čuti ove godine. Ili bilo koje. Putrescine su naprosto kvalitetni u tome kako spajaju old school death metal osnovu i jednu progresivniju dimenziju istraživanja atmosfera i harmonija kroz nadahnut gitarski rad. Odlična svirka, puno žestine ali i odmerenosti te omot koji ukusno ali bez rizika da se uleti u kršenje autorskih prava omažira neke drage likove, sve u svemu jako dobar album:

https://reek-of-putrescine.bandcamp.com/album/the-fading-flame

Britanski Celestial Sanctuary uspešno brani boje domovine debi albumom Soul Diminished. Ovo je old school death metal nešto šireg zahvata pa mada se ovde mnogo toga vrti oko velikih, evokativnih rifova i atmosfera, Celestial Sanctuary vole da ubace i druge tehnike i pristupe. No, moram da priznam da mi najviše prijaju kada se bave tim praktično lavkraftovskim  zvukom (kao što je naslovna pesma, recimo) gde tačno pred očima vidite kako nešto pogrešno i ne od ovog svijeta puzi kroz blato. No, Celestial Sanctuary se izrazito trude da ne budu jednotrični poni pa album ima dosta aranžmanskih ideja i ubacivanja tehnika koje strogo uzev ne bi pasovale u OSDM šasiju. Ali to i pomaže da se bend odlepi od čopora i opravda svoj New Wave of British Death Metal barjak. Fino:

https://celestialsanctuary.bandcamp.com/album/soul-diminished

Kad smo već na ostrvu, evo nam i četvrtog albuma Memoriam. To the End je uredno izašao nepune dve godine nakon prethodne ploče koja nam se dosta dopala i ne donosi ništa novo, naravno, ali i ne mora. Ovo je počasni krug za veterane britanskog death metala i kombinacija Benediction/ Bolt Thrower zvuka sa samo malo melodičnijim temama i čistijom produkcijom je sasvim dovoljna da Memoriam bude prijatno, udobno slušalačko iskustvo. Svakako poslušati:

Sanguisugabogg je, složićemo se, idealno ime za death metal bend a ovaj bend dolazi iz Ohaja i ima prvi album koji je izašao za giganta Century Media. Iako to sugeriše nešto „komercijalniji“ pristup metalu, Sanguisugabogg su „komercijalni“ ili „prijemčivi“ samo utoliko što je album Tortured Whole odsviran kompetentno i ima adekvatnu produkciju. Naravno, postoji sasvim legitimna teza da je slamming death metal već sam po sebi prijemčiviji od „normalnog“ death metala na ime svojh zaraznih plesnih momenata i mada Sanguisugabogg nisu čist slem bend, nemoguće je pesme poput Dragged by a Truck izbaciti iz glave kad ih jednom čujete. Inače, lirička tematika je sva takva: Dragged by a Truck, Gored in the Chest, Dick Filet, Urinary Ichor itd. itd. itd.  Sanguisugabogg se drže prljavštine i dna iako im je muzika svakako kompleksnija i tematski šira od proseka, jer je to tr00. Ovde svakako ima odličnih momenata i pesama i mada Sanguisugabogg ne proširuju format ni old school ni slamming death metala na ikakve značajne načine, ovo je sasvim pristojan ako već ne inovativan album:

Bend nazvan po neurološkom oboljenju? Naziv EP-ja koji pominje urinarni trakt? Mora da se radi o slamming death metalu! Elementary, my dear Watson. Dyskinesia iz Ohaja, srećom, nisu sobni projekat mada su za sada, u okvrima prvog EP-ja, Micturating Deposits of Grit Through the Urinary Tract samo studijski, maltene demo projekat. Konsekventno, nije ovo mnogo sazrela i pametna slem muzika, ali sa druge strane, ovaj EP nosi puno one adolescentske slem prljavštine koju neki ljudi mnogo vole u ovom žanru, a da opet nije amaterski, neslušljiv produkt. Pa još šaljivi semplovi Metalike! Tako da, ako se pronalazite, poslušajte:

https://dyskinesiadeathmetal.bandcamp.com/album/micturating-deposits-of-grit-through-the-urinary-tract

Naravno, i bend koji se zove Mutilated Genericity mora biti slem postava, pa makar bio iz Kvebeka. No, bez obzira što i jesu iz Kvebeka, Mutilated Genericity na svojoj strani split EP-ja sa Tout Beurré nude vrlo solidan slem, dobro produciran i prilično zreo, sa više no jednim signalom da su im Devourment uzor na koji se ugledaju. Njihova muzika, naravno, nije lepa, kao što nisu ni teme kojima se pesme bave, ali, za razliku od većine slem bendova, ovo su tekstovi koji se bave „klasičnijim“ horor imaginarijumom ali i sociopolitičkim opservacijama. Vrlo lepo. Kakva je strana Tout Beurré? Meni se ne dopada. Ali ova strana je odlična i nudi se za koliko date:

https://mutilatedgenericity.bandcamp.com/album/split-mutilated-genercity-tout-beurr

https://toutbeurre.bandcamp.com/album/split-with-mutilated-genericity

Nikad se nisam specijalno ložio na Tomahawk, a što i jeste malo off brand s obzirom da dosta volim i Mr. Bungle i Jesus Lizard, no dobro, ne može sve da bude idealno u našim životima. Novi album stiže u već dosta plodnoj sezoni za Mikea Pattona i, ako volite jedan sada već pomalo retro zvuk koji ovaj bend verno oživljava, sa karakterističnom atmosferom, jakim dinamičkim razlikama i uobičajeno raznovrsnim pevanjem, Tonic Immobility je dovoljno dobar da se presluša. Ali ne bih rekao da je mnogo više od toga i ovde imamo jak primer toga da je bend praktično podređen Pattonu i njegovoj glumi i da, na kraju dana, zavisi od nje. A to nije idealno:

https://tomahawkofficial.bandcamp.com/album/tonic-immobility

Adrian Smith (iz, jelte, Iron Maiden) i Ritchie Kotzen (Poison, Mr. Big) snimili su zajednički album. Smith/Kotzen nije esencijalna ploča, ali jeste prijatan „komercijalniji“ metal u kome ima dosta dobrog materijala, pogotovo Smithovih klasičnih solaža. Smith je vazda voleo da se odmakne od Mejdnovog heavy prog zvuka i otisne u „komercijalnije“ ili nešto popičnije vode i u Kotzenu je našao idealnog saradnika da se spoje pamtljivi, pop refreni, solidna bluz osnova i taj progresivniji gitarski rad. Kul:

Finski Byron nastao je pre par godina kao studijski, jednočlani projekat ali je sada dobacio do prvog albuma, The Omega Evangelion, i tu već ima nekoliko muzičara, uključujući pevačicu Johannu Eteläkari, pa je ovo lep, punokrvan rok-sastav. Byron sebe naziva „lavkraftovskim“ bendom i mada su tematski okrenuti mračnijem delu, jelte, imaginacije, muzički, ovo je vrlo melodična, vrlo prijatna muzika koja izbegava da kopira heavy metal stereotipe iz osamdesetih ali i iz sedamdesetih prema kojima se najviše naginje. Nije ovo sasvim sazrela muzika, pevanje Christoffera Frylmarka – blekmetalski, promukli urlik – mi se ne uklapa uz ostatak muzike, ali Byron ima dosta pozitivnih strana i obećava zanimljive stvari:

Sanktpeterburški Electric Crown sviraju mid-tempo heavy metal sa savremenom produkcijom i to za moje uši nije idealna kombinacija. S druge strane, na debi albumu ove mlade ekipe iz nekadašnje ruske prestonice, Prophecy of Doom, ima mnogo elemenata koji su sjajni i čuje se da su ovi klinci odrasli na klasičnim heavy formatima, pa mi slušanje albuma nije bilo neprijatno. Posebno bih pohvalio gitare koje u dobroj meri pokazuju kakve se sve lekcije daju naučiti od Iron Maiden, ali Electric Crown su generalno dobri i zaokruženi kao izvođači. Ono gde su mi malo još nedorađeni su same pesme koje umeju da deluju predugačko, sa produkcijom koja, iako kvalitetna, na kraju ne daje dovoljno energije svirci benda. Naprosto ovde fali možda 10% tog nekog cheesa i ludila koji bi muzici dali završni glanc. Ali je sasvim solidno i vredi čuti:

https://electriccrown.bandcamp.com/album/prophecy-of-doom

Sa dosta pozitivne anticipacije i hajpa očekivani drugi album singapurskih hevi metalaca Witchseeker je upravo stigao i Scene of the Wild je uzbudljiva, energična ploča modernog zvuka ali sa veoma klasičnim pristupom rifovima, temama i harmonijama. Witchseeker nisu rivajvalistički bend, ali njihov pristup heavy metalu je definitivno utemeljen u njegovim prljavim glam i NWOBHM vrhuncima osamdesetih, i dok ovo slušam vidim pred očima neonska svetla, muškarce sa natapiranim frizurama, PVC i ajlajner. Što je fer pošto Witchseeker, sem natapiranih frizura imaju sve drugo nabrojano. Scene of the Wild je kao da ste uzeli Motley Crue, W.A.S.P. i Riot iz njihovih najboljih faza u osamdesetim godinama, slepili ih zajedno i ugurali u savremen studio za snimanje. Albumu donekle mogu da zamerim produkciju koja je dobra ali malčice prezatamnjena, no kvalitet muzike i strast koja ispada iz svake pesme u velikoj meri kompenzuju ovaj „problem. Sheikh Spitfire je pre skoro decenije započeo ovaj bend kao solo-projekat ali sada možemo da pričamo o još jednom behemotu savremene heavy metal scene. Lepo! A izdavač, Dying Victims sada može da kaže da pored Significant Point ima u svom katalogu još jedan apsolutni biser modrnog metala sa dalekog istoka:

https://witchseeker.bandcamp.com/album/scene-of-the-wild

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/witchseeker-scene-of-the-wild

Volite li melodični power metal? A Dragonlance univerzum? Ako je odgovor na oba pitanja „da“, Grci Paladine su bend za vas. Drugi album ove ekipe, Entering the Abyss je koncept-album u svetu Dragonlance fikcije i mada se meni ovo uglavnom ne dopada, ima svu epiku i cheese koji možete da poželite od ovakve kombinacije:

https://paladine.bandcamp.com/album/entering-the-abyss

Više po mom ukusu su Šveđani Grande Royale čiji treći album, Carry On, nosi jedanaest pesama poletnog, raspoloženog rokenrola. Ovo je muzika veoma utemeljena u ’70s predlošcima, najpre na onom prelasku između klasičnijeg bluz-roka u glam rok i pank-rok, ali Grande Royale nemaju partikularni bend koji imitiraju i naprosto sviraju muziku koja im lepo odgovara. Ovo je praktično hit za hitom, album prepun pamtljivih refrena i tema uz koje telo samo kreće da reaguje, sve snimljeno vrlo prijatno i odsvirano u highway rock and roll brzini. Biser!

https://granderoyaleoff.bandcamp.com/album/carry-on

Isto važi i za Amerikance Hound čiji drugi album, I Know My Enemies razbija. Ovo je ’70s hard rok odsviran bez ikakve retro nostalgije, nego kako treba, živo, glasno, autentično, moćno. Hound su još jedan od onih bendova koji uspevaju da ne zvuče ni kao jedan bend iz perioda što ga očigledno uzimaju kao inspiraciju, ali ni da budu puki pačvork tuđih ideja i njihov album je kolekcija žestokih, emotivnih a jednostavnih pesama uz koje se lako maše kosom (ako je imate) i tapka nogom (… ako je imate…), uz gomilu dobrih rifova, karakterno pevanje i energiju kojoj nije potreban moderan arsenal tehnika da bi zvučala savremeno i ispravno. Fantastičan album:

No, da ne bude da nema power metala koji jeste po mom ukusu ove nedelje, dobili smo drugi album njujorškog multiinstrumentaliste po imenu George Tsalikis. Ovaj talentovani Grk je nekada svirao u Gothic Knights a sada ima masu projekata (uključujući dugovečni Zandelle). No, pod svojim imenom je do sada snimio jedan album, The Sacrifice, a sada, pola decenije kasnije stiže sa ekskluzivnim ugovorom za Pure Steel i odličnim albumom Return to Power. Od zmaja na omotu, preko Tsalikisovih multitrekovanih vokala, pa do kompleksnih aranžaman koji ne zaklanjaju pop-diimenziju ove muzike, Return to Power je ploča pravovernog cheesa i proslave epskog hevi metala. Volite Helloween ili Gamma Ray? Pa, ovo ne smete propustiti:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/return-to-power

Isti izdavač ima ove nedelje i debi album švedskih Ironbourne i istoimena ploča se bazira na klasičnim heavy formulama osamdesetih pa i sedamdesetih. Hoću reći, čuje se ovde dosta Dio zvuka, ali i starije škole – izdavač pominje Saxon i Praying Mantis – sa jakim, četvrtastim rifovima kakve smo voleli na radiju na prelazu sedamdesetih u osamdesete i čvrstom ritam sekcijom, a preko čega ide moćan vokal. Stara škola ne promašuje:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/ironbourne

Apsolutni death metal pokolj i album nedelje dobijamo na debi albumu internacionalne postave Cambion, a koji je nazvan Conflagrate the Celestial Refugium. Najjače ime u ovoj postavi je Chason Westmoreland, izuzetni bubnjar koji je svirao u masi bendova, između ostalog u Hate Eternal, pa je i ovo što Cambion rade u skladu sa njegovim kapacitetima, veoma brz, eksplozivan brutal death zvuk sa naglaskom na energiji, visokom tempu i non-stop presingu po celom terenu. Naravno, muzika koja svira iz sve snage sve vreme ume da bude dosadna i monotona i svenižnji zna da su meni i ploče Hate Eternal umele da budu pomalo naporne posle izvesnog vremena, ali srećom Cambion ne da grizu nego ujedaju ovde, sa lepom injekcijom zlog blek metal zvuka u brutal death srž, te dobro napisanim, agresivnim pesmama koje nemaju vremena za samranje jer se sve vreme super zabavljaju. Fenomenalno:

https://lavadome.bandcamp.com/album/conflagrate-the-celestial-refugium

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 20-03-2021

Ova nedelja kao da je bila malo mirnija po pitanju novih izdanja mada sam i tako identifikovao barem 3-4 ploče koje su apsolutna lektira. Metal se ne da čak i kad se svi ostali predaju.

Black Grail iz Santjaga su interesantan blek metal projekat čiji novi album, Dinámicas Espirituales ima pet kompozicija koje su meditativne, pažljivo aranžirane i pune atmosfere. A opet ovo ne spada ni u atmosferični blek metal niti u ijednu već pripremljenu blek-metal fioku. Black Grail ne sviraju ni jedan distinktan podžanr, već je njihova muzika, čini se, pokretana impulsima iznutra koji dozvoljavaju slobodno kombinovanje motiva i uticaja, pa je ovo isto onoliko progresivni rok koliko i blek metal. Zanimljiv zvuk i produkcija, veoma intrigantan album:

https://grialnegro.bandcamp.com/album/din-micas-espirituales

Exorcism Wounds je jednočlani projekat sa Floride koji već par sezona izbacuje EP-jeve, a snimio je i dva albuma. Najnoviji EP, Morbid Sacrament je vrlo kvalitetan i ima dve odlične, brze, vrlo lepo snimljene, energične pesme koje spajaju old school cepačinu – u, čak, blackened thrash stilu – sa malo te novodobne melanholije. Što kažu, kad je metal nek je blek. Plaćate koliko sami odredite a ovo je vrlo dobro:

https://gnosisofthevoid.bandcamp.com/album/morbid-sacrament

Black-death metal koji sviraju portugalski Vøidwomb mi je mnogo prijao ove nedelje. Prvi EP ove ekipe, posle singla izašlog nešto ranije ove godine, zove se Altars of Cosmic Devotion i ove četiri pesme plus intro imaju fantastičnu vučnu silu, prljavštinu i teške rifove old school death metala, sa sve tamnim, hrskavim vokalima, a onda na njih ide samo malo blek metal inventivnosti u harmonijama, da to lepo zamiriše. Rezultati su izvrsni, sa stamenim, mošerskim pesmama koje grade fantastičnu tenziju a onda je oslobađaju kroz dobro tempirana krešenda. Sjajno:

https://gruesomerecords.bandcamp.com/album/altars-of-cosmic-devotion-2021

Australijski Trenches su me prijatno iznenadili svojim drugim albumom, Trenches II. Ovo je nominalno black metal ploča, ali ova ekipa ima jednu sasvim neočekivanu širinu vizije, savršeno šetajući muziku između tradicionalnijeg metal izraza, blackened rock’n’roll zvuka i „pravog“ blek metala. Pritom, ja zapravo i nisam pobornik eklekticizma kada stvari zvuče nabacano i kao same sebi svrha, ali Trenches imaju vrlo dobar osećaj za pisanje pesama i prelazi između žanrova ovde nisu ni neprirodni ni nelogični. Odlične pesme, sjajna svirka, veoma dobar zvuk, ova ploča je pravi biser:

https://trenchez.bandcamp.com/album/trenches-ii

Švajcarski atmoblek projekat Aara ima i treći album (doduše izlazi tek naredne nedelje ali se već sada može slušati), Triade I: Eos i, ako su vam se dopadala njihova prethodna izdanja (meni su bila simpatična), ovo svakako treba da se čuje. Aara zadržava tu kombinaciju nežne emotivnosti i konforntativne hermetičnosti sa kojom nam se originalno preporučio, a ovaj album je još za nijansu više „žanrovski“ sa vrlo naglašenom kinematičnošću i napucanom produkcijom. Fino:

https://aara.bandcamp.com/album/triade-i-eos

Još atmosferičnog blek metala donosi američki jednočlani projekat Mare Cognitum. Peti album za deset godina, Solar Paroxysm, je, očekivano vrlo kvalitetno urađen i izuzetno zaokružene estetike i forme. Jacob Buczarski ume da spoji tvrd, jak zvuk sa melanholičnim shoegaze prelivima pa iako to sve nije muzika baš za mene, ne mogu da ignorišem kvalitet:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-paroxysm

https://marecognitum.bandcamp.com/album/solar-paroxysm

Seraph In Travail iz Filadelfije ni sami nisu baš bend po mom žanrovskom ukusu ali u njihov treći album, A Black Death Incense je očigledno uloženo toliko truda i bend ovaj komplikovani materijal izvodi sa toliko strasti da je nemoguće ostati ravnodušan. Seraph In Travail ovde autoritativno mešaju black i death metal, simfonijske aranžmane i nešto gotike, za teatralnu, izuzetno gizdavu muziku, ali muziku koja impresionira time kako u svojoj složenosti postiže jednu naglašenu „pop“ neposrednost. Seraphi imaju i jare i pare sa ovim albumom i moram da ga preporučim iz sve snage:

https://seraphintravail.bandcamp.com/album/a-black-death-incense

Kankar iz Turingije u Nemačkoj su duo čiji debi album, Dunkle Millennia prilično ubedljivo pruža argumentaciju da atmosferični blek metal ne mora da zvuči rasplinuto i, er, naglašeno atmsoferično. Njihova muzika je žestoka i oštra, sa dosta melodije ali bez zapravo vidnijih veza sa shoegaze popom, pa čak i kada Kankar idu u klin pevanje i jednu skoro gotsku estetiku (na primer Festmahl für die Krähen), to i dalje zvuči prilično zlo i agresivno. Dopadljivo!

https://kankarofficial.com/album/dunkle-millennia

Jednočlani projekat Widergang iz Beča na svom drugom EP-ju, Paranoia donosi uistinu „bolesnu“ atmosferu. Disonantne gitare, mutan zvuk, ali dobro i pažljivo napisane pesme su kombinacija koja ovoj muzici daje posebnost da se izdvoji od proseka raw black metal scene naših dana. Tri pesme i dosta maštovitosti:

https://widergang.bandcamp.com/album/paranoia

Škotlanđanin Andy Marshall koga volimo na ime njegovog jednočlanog folk-blek-metal projekta Saor ove nas je nedelje poradovao novim albumom svog drugog jednočlanog prpjekta, Fuah. Kako Fuah na gelskom znači „mržnja“ onda i na albumu „II“ atmosfera manje naginje setnim keltskim narodnim sanjarijama a nešto više blek metalu ranih devedesetih i njegovoj negativnosti. No, Marshall svakako i ovde zvuči kao Marshall, pazeći na atmosferu i melodičnost, i mada je Fuah poseban entitet, blisko je pameti da će se dopasti publici Soar. Preglasno miksovani bubnjevi ne kvare previše prijemčivost ove ploče:

https://fuath.bandcamp.com/album/ii-2

Estonci Kõdu ove nedelje donose jedan od najzanimljivijih albuma, nudeći sirov, skoro pa lo-fi zvuk, ali odlično napisane pesme i jedan opipljiv gnev. Gitarista u ovom bendu, slutim, voli i mnoge druge žanrove osim metala jer je gitara ovde mnogo više od proste mašine za rifove, a bubnjar, koji i peva, je odličan u obe uloge. Unusta Kõik je prvi album ovog sastava, i puca od ideja i stava. Veoma, veoma dobro i velika šteta što ga nema na Bandcampu:

Doom i stoner! Ne znam otkud mu toliko energije, ali Čileanac Sergio Gonzalez Catalan sa svojim projektom Rise to the Sky štancuje ploče neviđenom brzinom. I neka. Let Me Drown with You je novi dugosvirajući album, organizovan u dva dela, sa uobičajenim sadržajem plemenito patetičnog doom metala koji Catalan tako dobro radi. Ovo je sada i vrlo lepo producirano (mada katastrofalno glasno izmasterovano), i  mada se može reći da je Catalan našao pobedničku formulu koju sada eksploatiše, mislim da je ona i dalje sveža i da još ne možemo da pričamo o manirizmima i efektu umanjenih prinosa. Kogod voli tužan, atmosferičan a opet ekstreman doom metal, ovo ne sme da propusti:

https://risetothesky.bandcamp.com/album/let-me-drown-with-you

Bugarske komšije The Flying Detachment sa svojim EP-jem The Fractal kandiduju se za omiljeni bend svih onih koji vole kada je njihov stoner rok oplemenjen grandži meldoijama i temama a da je njihov grandž mastan i pomalo psihodeličan. Ove tri pesme, odlično odsvirane i producirane, su baš na idealnoj sredini negde između „komercijalnijeg“ grandž zvuka koji se oslanja na heroje devedesetih i desert rock estetike oblikovane takođe negde u toj eposi. Ko god da je ovo pevao, odličan je u tome što radi a pesme imaju finu dinamiku i da produkcija nije ovoliko bučna bilo bi mi sve još više potaman. No, i ovako The Flying Detachment demonstriraju veisoki profesionalozam i kvalitet:

https://theflyingdetachment.bandcamp.com/album/the-fractal-ep

Memory Driven iz Oklahome su već imali normalan album u Februaru ali su sada izdali kolekciju obrada, On the Shoulders of Giants i to je, pa, vrlo prijatno. Naravno, uglavnom zato što je izbor pesama izvrstan, sa kaverima Pink Floyd, Saint Vitus, Pentagram, Candlemass i Soundgarden, što ovaj doom bend sve izvodi veoma dobro. Tu su i kaveri Smashing Pumpkins pa i Eurythmics i bend svemu daje jedan pompezan, doomy preliv koji je makar interesantan. Poslušati:

https://memorydrivenofficial.bandcamp.com/album/on-the-shoulders-of-giants

Mantis Caravan iz Ajdahoa su fenomenalni na EP-ju We, the Undead koji ima četiri dugačke pesme masnog, faziranog, wah-wahom posoljenog stoner doom metala za sve generacije. Ovo je instrumentalno i ekstremno gruvi, dopunjeno satanističkim semplovima i atmosferom B-horora, snimljeno vrlo korektno ako već ne skupo i može se slušati ceo dan u krug. Izvanredno:

https://mantiscaravan.bandcamp.com/album/we-the-undead

Prijalo mi je i novo izdanje vrednih Mađara iza Psychedelic Source Records. Ovog puta se ekipa koja je džemovala potpisala kao Psychedelic Force, a snimak najnovijeg džema je naslovljen Hell’s Transparent. Ako ste do sada slušali išta od Psychedelic Source Records, tačno znate šta da očekujete: dugačke, instrumentalne, lo-fi džem-sešn snimke koji uspevaju da osvoje pažnju i naklonost uglavnom dobrim kvalitetom onog što muzičari rade. Ovi ljudi razumeju psihodelični rok i vrlo su skloni istraživanjima njegovih zaumnih, improvizovanih podsvesti. Kao i sva njihova izdanja i Hell’s Transparent se daje za onoliko para koliko biste sami da izdvojite a zauzvrat nudi osam jako dugačkih improvizacija (najkraća je duža od devet minuta) trojice veoma dobrih muzičara. Za celonoćne sesije:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/hells-transparent

Sjajni italijanski Electric Valley Records ove nedelje ima odličan album australijskih Amammoth. The Fire Above je prvi album benda koji već nekih pet godina teše svoj psihodelični doom zvuk i ovo je, u skladu sa dosadašnjom reputacijom Electric Valley, dopadljivo razbarušena ploča koja spaja klasični doom senzibilitet sa malo razjarenog sludge zvuka za raskošno raznovrsnu a opet stilski zaokruženu ploču. U prvom redu, ovde je zvuk prijatan, sa doduše prekomprimovanim masterom ali i sa lepim faz efektima na gitarama (uključujući bas). Amammoth su, zatim, bend čije su kompozicije pre svega zasnovane na gruvu i svirka je vrlo prirodna, spontana, sa dobrim idejama koje se okreću dok iz njih ne izađu čitave pesme u svojoj psihodeličnoj, hipnotičnoj veličanstvenosti. Odličan debi:

https://evrecords.bandcamp.com/album/amammoth-the-fire-above

Za teški, masivni sludge-doom zvuk, tu su nam ove nedelje Kanađani Olde. Njihov drugi album, Pilgrimage ima uistinu pretežak, moćan zvuk od koga i uši znaju da zabole, ali ovo je i ploča dobro napisanih, suptilnih pesama. Naravno, sve su bazirane na agresivnim gitarama i opresivnim temama, paklenom bubnjarskom udaranju i mnogo urlanja, ali Olde imaju sjajan gruv i uz svu svoju sludge agresivnost zapravo prave pesme koje su atmosferične i pametne. Daunloud se nudi po ceni koju sami odredite i ovo je vrlo lep dil, jer pričamo o sjajnom albumu:

https://olde-ca.bandcamp.com/

https://oldedoom.bandcamp.com/album/pilgrimage-see-ordering-info-below

https://sludgelordrecords.bandcamp.com/album/pilgrimage

King Weed imaju novu kolekciju i Conquerors Of The Light “Collection Part IV“ je još jedan sjajan način da se upoznate sa radom ovog vrednog francuskog stoner benda. Kao i prethodne, i ova se kompilacija nudi po ceni koju sami odredite a njenih devet pesama idu celim putem od žešćeg metaliziranog bluza do nežnije, umiljatije psihodelije. Svakako:

https://kingweed.bandcamp.com/album/conquerors-of-the-light-collection-part-iv

Cosmic Reaper iz Sjeverne Karoline na naslovnu stranu svog istoimenog albuma stavljaju i krstove i siluetu smrti koja nosi kosu, ali i motocikl. Valjda da bude odmah jasno između kojih će se koordinata kretati muzika. Ovo je izdao Heavy Psych Sounds i skoro da ne moram dalje ni da pričam: Cosmic Reaper nude jedan od najboljih stoner-doom albuma koje sam čuo ne samo ove nedelje nego i ove godine, sa prelepim gitarskim radom koji je maštovitiji i višeslojniji od prostog ređanja bluz rifova, odličnim pevanjem ali prevashodno vrhunskim, teškim gruvom. Sedam pesama, puno izvrsne muzike, pa nekoliko i jakih, bluzerskih solaža. Fantastično:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/cosmic-reaper-cosmic-reaper

A onda smo dobili i novi Las Historias! Prošlogodišnji album ovog argentinskog heavy psych benda mi je bio jedna od najboljih ploča koje sam čuo cele godine, a Luto Sessions je manje novi studijski album, više zapis sa nekoliko sešnova iz prošle i ove godine rađenih u studiju Luto Records, ali Las Historias ni malo ne razočaravaju. Doduše, zvuk je ovde vrlo sirov, ali nije da je bio nešto upicanjen ni prošle godine, tako da malo vremena prođe dok se uho ne navikne i počnete da lebdite vođeni razigranom ritam sekcijom i fantastičnom gitarom Tomasa Iramaina. Na nekim pesmama čuju se i sintisajzeri, a Iramain ovde ume i da zapeva, ali Las Historias ostaje pre svega bend koga vodi gitara i kuda sve to zna da odvede treba čuti. Obavezno:

https://lashistorias.bandcamp.com/album/las-historias-luto-sessions

Australijski Terrorential na svom prvom albumu, Visions, imaju vrlo interesantan zvuk i koncept. Vidi se da je ovo bend pripremao dosta vremena pa je krajnji rezultat dosta sveža i inspirisana mešavina klasičnog thrash metala (koji me podseća na Kreator, ne najmanje zbog načina na koji gitarista Larry Papura peva), sa melodičnijim heavy metal momentima, ali onda i sa elementima melodičnog death metala. Terrorential ovo sasvim dobro rade, i ovde ima gomila trenutaka koji mi privuku pažnju dok slušam a ruka sama poleti u zrak i napravi znak rogova. Jedanaest pesama i dosta dugačak album, ali vrlo dobra produkcija i bend koji zbilja zvuči različito od većine onog što se dalo čuti ove nedelje:

https://terrorential.bandcamp.com/album/visions

Spit Bile je tako dobro ime za thrash metal bend a ni bend koji se iza njega pomalja nije nimalo rđav. Spit Bile su Ukrajinci i njihov debi album, Age of Harsh Realities je odlična, old school ploča pržećeg thrasha na kojoj bend em svira brzo i napaljeno, em uspeva da sasvim izbegne imitiranje nekih očiglednih uzora i preteča. Drugim rečima, bend zvuči familijarno ali ne naglašeno stereotipno i ovih osam pesama su vrlo ozbiljni kandidati za grdne šutke jednom kad ponovo bude moglo da se svira uživo. Spit Bile sviraju vrlo dobro i imaju lep zvuk a gitarista Andrey Khomenko je zver na mikrofonu:

https://spitbile.bandcamp.com/album/age-of-harsh-realities

Vrhunski thrash metal i thrashcore nam ove nedelje dolazi iz – odakle nego Južne Amerike. Kompilacija  Sudamerica Maldita Compilacion Thrash Metal je prosto drsko izvrsna sa 26 pesama od isto toliko bendova koji su praktično svi jako dobri, sa jednim neposrednim, prirodnim pristupom thrashu koji gađa direktno u unutrašnje organe i ne bavi se nikakvim filozofiranjima i žanrovskim postmoderiranjem. Za svega jedan dolar dobiti ovakvo blago deluje kao čista pljačka pa sugerišem da ovu kompilaciju razuzdano poklanjate i sebi bliskim osobama koje će umeti da je cene:

https://sudamericamaldita.bandcamp.com/album/sudamerica-maldita-compilacion-thrash-metal

Portugalci All Against malčice sebe precenjuju kada singl I Am Alive žele da naplate sedam evra. Mislim, odlično je ovo, ali samo dve pesme – mnogo je kume, read the room. Ali to na stranu, All Against prže solidan thrash metal, onako, prljav, nevaljao, sa lepim rifovima, dobrim tempom i kvalitetnim korišćenjem proverenih, starih fora. Idealno za šutku i energične momente u teretani*:

* Pretpostavljam. Ipak sam ja poslednji put ušao u teretanu još osamdesetih godina prošlog stoleća.

https://allagainst.bandcamp.com/album/i-am-alive

Sleepless iz Oregona je novi projekat članova ’80s death metal benda Dead Conspiracy i ovo je zapravo interesantna smeša tehničkog thrash metala i nekakvog eksperimentalnijeg heavy metal zvuka. Nisam siguran da se svi elementi ovde idealno uklapaju jedni s drugima, ali EP Blood Libel je pun jake svirke, energičnih pesama i miksa koji je zanimljiv (osim što je i ovde finalni master preglasan). Vredi više slušanja:

https://sleeplessmetal.bandcamp.com/album/sleepless-blood-libel-ep

Blackened thrash stare škole i sirovog zvuka donose nam Šveđani Reaper. The Atolanity of Flesh je njihov drugi album i ploča sa čak trinaest testerišućih, primamljivih komada, snimljenih u studiju, da se ne kaže da je ovo garažni bend, mada je čitav zvuk i svetonazor apsolutno garažni. Reaper pišu zabavne pesme i sirovost zvuka ovo ne uspeva da prikrije, pa vredi slušati, makar i na komad:

https://ironboneheadproductions.bandcamp.com/album/reaper-the-atonality-of-flesh

Kad smo već kod blackened thrasha, prethodna izdanja brazilskog jednočlanog projekta Hell Poison me nešto nisu oduševljavla, ali novi, drugi album, Breathing for the Filth, kog je Ramon Miranda izbacio ove nedelje, je zapravo vrlo dopadljiv. Miranda je veoma prolifičan autor, sa gomilom jednočlanih projekata, ali Hell Poison se sa ovim albumom izdvaja solidnim zvukom i jednom sigurnošću u formi i izvedbi koja prija ušima. Ako volite stari heavy metal i hard rok, ali vam je idealno kad se izmešaju sa pankom i sviraju brzo i žestoko, uživaćete:

https://hellpoison.bandcamp.com/album/breathing-for-the-filth

Agent Steel imaju novi album i, za bend koji svira duše od tri i po decenije i smatra se ekstremno bitnim za utemeljenje ekstremnog metala, pomalo je i otrežnjujuće setiti se da je No Other Godz Before Me tek šesti studijski album ove postave. Agent Steel su odavno, naravno, prestali da budu speed metal pioniri i postali neobičan spoj konspiratologije i tehničkije thrash/ speed svirke, a komplikacije oko toga ko ima pravo na ime benda nastavljaju se do danas. Hoću da kažem, No Other Godz Before Me je snimila postava koja doslovno nema nikakve veze sa onom koja je snimila prethodni album, Aenigma, iz 2007. godine i današnji Agent Steel je zapravo novi bend Johna Cyriisa, originalnog pevača koji se decenijama rve sa svojim nekadašnjim kolegama oko toga ko se kako zove. Dakle, ovde nema Juana Garcije, nema Karlosa Medine itd. ali makar mi je zadovoljstvo da kažem da No Other Godz Before Me zvuči korektno. Cyriis je na recentnim živim snimcima bio donekle sumnjivog kvaliteta ali ovde dobijamo klasično prženje u visokim registrima, a prateći bend je kvalitetan i pruža thrash metal starološkolskog duha ali modernog kvaliteta. Loša priča generalno, ali sjajno za slušanje:

https://agentsteelofficial.bandcamp.com/album/no-other-godz-before-me-explicit

Disasphyxiate već imenom aludiraju da će ovo biti „dis“ bend i, svakako, Disasphyxiate Promo​/​Demo je solidan i debeo komad D-beat hardcorea. Četiri pesme, brutalan i težak zvuk, promukao, užasan vokal, jednostavni a efektni rifovi – Disasphyxiate su Australijanci ali 100% zvuče kao da su iz Švedske i to je ovde vrlo jak kompliment. Još ovo plaćate onoliko koliko hoćete. Sjajno:

https://disasphyxiate.bandcamp.com/album/disasphyxiate-promo-demo

Poljaci Zadra sviraju hardkor pank s malo screamo/ posthardcore mirisa i to dosta dobro zvuči na EP-ju Zadra. Bend dobro treska i ima pržeći, hrskav zvuk a vokali su jedno od njegovih najjačih oružja, pa je i pevanje na Poljskom taman kako treba. Platite koliko želite:

https://zadrahc.bandcamp.com/album/zadra

Francuzi Tromblon imaju najjači opis za svoju muziku: „French guys doing sad things.“ I mada je ovo, onako, duhovito i samoironično, ne treba da odvuče pažnju od činjenice da je njihov post-hardcore-screamo-metal zapravo vrlo dobar u toj svojoj tužnoći i emociji. Je me fiche d’être Français je album pun engerije, jakih rifova i vrištavog pevanja, sve to sastavljeno na najbolji moguć način da se očaj i gnev međusobno hrane i porode žestoku, glasnu muziku koja ne smara veštačkim „atmosferama“ nego bije svom snagom. Vrlo lepo a sami birate cenu:

https://tromblon.bandcamp.com/album/je-me-fiche-d-tre-fran-ais

Dortmundski Liver Failure daju sam destilat grindcorea na kaseti S​/​T II gde ni jedna pesma nije duža od 36 sekundi. No, trik je svakako u tome da Liver Failure nisu samo sobni proizvođači buke i da svaki od njihovih 13 lakih i kratkih komada ima strukturu pesme i kvalitetnu svirku. Pravi grindcore, pa još ovako dobar a plaćate koliko želite, ne časite ni časa, ovo je suha krtina:

https://liverfailure.bandcamp.com/album/s-t-ii

Losanđeleski Kill the Con Man mešaju grindcore sa samo malo melodeath strategija i ovo je neobičan ali dobar spoj. Njihov drugi album, Operation Just Cause, vrlo naglašeno nije „melodičan“ ali ipak izlazi iz one najsvedenije grindcore palete što se tiče harmonija. No, muzika je i dalje bazirana na veoma brzim, kratkim pesamama, prepunim blastbitova i urlanja, a Kill the Con Man pokazuju solidno umeće u komponovanju tako da pesme uprkos ujednačenom zvuku imaju svoje sopstvene identitete i karaktere. Produkcijski, bubanj je suviše nedinamičan za moj ukus, ali generalno je ovo odlična ploča a koja se još prodaje za koliko sami date:

https://killtheconman.bandcamp.com/album/operation-just-cause

Estuarine iz Tampe nisu klasičan grindcore bend, ali pošto na EP-ju Nyarlathotep samo dve pesme traju duže od minut, legitimno je reći da će za njih najviše biti zainteresovana baš ta publika. Estuarine kombinuju tehničku nabrušenost death metala, grindcore eksplozivnost, sa blek metal ekspresivnošću i MNOGO avangardnog stava, za nešto što je na kraju zanimljivo eksperimentalno i pomalo i psihodelično sa svojim neobičnim miksom. Lepo je i da se album nudi (u formi daunlouda) za onoliko koliko želite da platite, jer je ovo isuviše neobičan materijal  da bi ljudi rizikovali po nekoj visokoj ceni, ali vredi više slušanja:

https://estuarinemetal.bandcamp.com/album/nyarlathotep

Infective Decay su dva Nemca koja na demo snimku Infernal Forever donose dve odlične death metal pesme napravljene tako da imaju epiku i težinu koju ja inače intuitivno vezujem za Skandinavce, a da opet ne može da se priča o pukoj imitaciji nekog konkretnog švedskog benda. Ovo je odlično napisano, sa epskim, zapaljivim temama i izvedbom, a  bend ima i vrlo solidnu produkciju. Sjajan prvi snimak i zaveštanje za budućnost:

https://infectivedecay.bandcamp.com/album/infernal-forever-demo

Meksikanci Umenneske ne filozofiraju mnogo na EP-ju Pile of Bodies. Ovo je vrlo klasičan, vrlo predvidiv ali udoban death metal koji se najviše fokusira na lepe rifove i energičnu svirku. Umenneske me malo podsećaju na Severe Torture u svom sasvim pravolinijskom ali prijatnom aranžiranju i uhu za lepe, upečatljive rifove. Prijatno, zaista:

https://umenneske.bandcamp.com/album/pile-of-bodies

Stalno ponavljam da ne volim naročito melodični death metal ali ako igde on može da se pravi na najprirodniji, takoreći organski način, onda je to Rusija. Moskovljani Gravior su sjajna potvrda ove hipoteze sa svojim debi EP-jem Remedy koji je blago „blackened“ ploča zarazno melodičnog und gruvi death metala. Bend ima solidan zvuk, mada ne toliko blizak mojim ušima (glasan mastering, svetle gitare, pljeskavi bubnjevi), ali kako su pesme pune himničnih rifova i mahom svirane u srednjem tempu, ovo se zapravo dobro uklapa i Gravior, naročito kada pevaju na Ruskom zvuče kao da je ovaj tip muzike izmišljen za njih. Lepo:

https://gravior.bandcamp.com/album/remedy

Svidela mi se prošla kaseta benda iz Ohaja Invultation ali sam ipak promašio da im (mu) je izašao album pre par nedelja. Srećom, objavljivanje kasete za Frozen Screams je prilika da poslušamo i digitalnu verziju albuma i, pa, Unconquerable Death donosi sve što očekujem od ovog projekta: muljav zvuk, divljački, jednostavan ali neodoljiv blackened death metal u maniru starih majstora (recimo Blasphemy), loše raspoloženje koje se transformiše u dobro raspoloženje. Jednostavno je, prostački je, ali je i savršeno u svemu tome:

https://invultation.bandcamp.com/album/unconquerable-death

https://frozenscreamsimprint.com/album/unconquerable-death-wolfstrap-comp

Gravestalker je jednolčani death metal projekat iz Teksasa, ali EP In Plastic We Swarm je zaista dosta drugačiji od drugih projekata koji bi se dali opisati istim rečima. Ovo je oštra i sirova muzika ali sa izraženom ličnom crtom, uzimajući uobčajene death metal forme, ukrštajući ih sa malo doom elemenata, sve ukrašavajući sa samo malo „digitalnog“ zvuka, i proizvodeći energičnu, moćnu celinu. Da svi ti sobni tugovatelji znaju da naprave ovako dobru muziku, živeli bismo u zlatnom muzičkom dobu.

https://gravestalker.bandcamp.com/album/in-plastic-we-swarm

Bodysnatch je, kako i ime sugeriše, slamming death metal projekat ruskih i švajcarskih muzičara i album Instigate The Lunatics je vrlo by the book slemčina, bez neke velike invencije, ali tehnički vrlo kvalitetna, pa i dopadljiva. Bodysnatch daleko od toga da išta inoviraju ili izmišljaju u svom podžanru, no, imaju dobru produkciju i solidno napisane rifove. Ako vam je ovo prvi slem album koji čujete u životu, može da se desi da budete vrlo prijatno iznenađeni jer se Bodysnatch masivno razlikuju od gomila sobnih naplavina koje često čujemo, a ako vam je stoti, neće vam promeniti svet ali može da ulepša dan.

https://bodysnatch.bandcamp.com/album/instigate-the-lunatics

Grci Social Scream su simpatični na svom već četvrtom albumu za sedam godina, From Ashes to Hope. Ovo je moderan heavy metal, dakle, ne ekstremni metal, ali ne ni klasični heavy zvuk, već nešto između, sa savremenijim zvukom i tehnikama sviranja koje biste čuli i u thrash ili groove podžanrovima, ali sa kompozicijama koje su bliže nekakvom „mejnstrim“ zvuku. No, Social Scream pritom imaju čitavu tematiku socijalne kritike i ovo je stoga prilično dopadljivo:

https://social-scream.bandcamp.com/album/from-ashes-to-hope

Steel Nation iz Pensilvanije na albumu  The Big Sleep iznenađujuće uspešno spajaju prljav heavy metal sa navijačkim hardcore punkom. Ovo je muzika jedne uličarske estetike, sa mnogo urlanja i izvikivanja parola, ali je i oplemenjena dobrim rifovima i ima prepoznatljivu energiju koja iako možda nije baš „moja“ po prirodi, svakako zavređuje pažnju:

https://steelnation.bandcamp.com/album/the-big-sleep

Nijemci Lunar Shadow na svom trećem albumu, Wish to Leave daju neku vrstu svog definitivnog iskaza, odlučni da ovo za njih treba da bude album sa kojim će ili preći u višu ligu, ili bataliti priču. Nisam siguran kako će se stvari odigrati na kraju jer je ovo zanimljiva ploča ali i ploča koja nema sasvim zaokružen identitet i estetiku. Lunar Shadow sa jedne strane zvuče kao „radijski“ heavy metal iz kasnih osamdesetih, sav u melodičnim temama i himničnim refrenima, ali je zvuk koji imaju ovde neobično lo fi. Cenim da je bend masterovao materijal tako da mu ostavi puno dinamike, ali zvuk bubnja je naprosto preružan za ovo što pokušavaju a ni inače razuzdane gitare nemaju baš neko bogatstvo i raspon u svojim frekvencijama. No, važnije od toga, pesme su natrpane idejama ali ponekada i na svoju štetu, praveći od ovog albuma više kolekciju sjajnih skica nego ploču sa pregršti dobrih pesama. No, zanimljivo je i vredi čuti:

https://lunarshadow.bandcamp.com/album/wish-to-leave

Nisam preveliki fan edinburških Dvne, ali drugi album, Etemen Ænka vredi da se čuje. Ovde je škotski kvintet u odličnoj formi, radeći svoj progresivni sludge metal sa puno svesti o tome kako žele da sve to zvuči i šta treba akcentovati. Rezultat je da mi je ovo, recimo, zanimljivije za slušanje nego poslednjih nekoliko izdanja Mastodon, na primer, i mada nisam previše zaljubljen u postrokerske harmonije koje bend baštini, verujem da će se nekom manje namrgođenom od mene ovo jako dopasti:

https://songs-of-arrakis.bandcamp.com/album/etemen-nka

Šveđani Enforcer su epohu u kojoj praktično nema živih nastupa obeležili izbacujući živi album, Live by Fire II, praktično nastavak prethodnog živog albuma iz 2015. godine. Materijal je iz 2019. godine, snimljen u Meksiko sitiju, a Enforcer su u bezobrazno dobroj formi, pružajući vrlo autentičan heavy metal/ NWOBHM koji kao da je stigao iz osamdesetih noseći i uličnu prljavštinu i bezobrazluk ali i radio-friendly refrene. Sedamnaest pesama, moćna svirka, odlična atmosfera, čist heavy metal. Da su Enforcer postojali osamdesetih, danas bi bili pominjani u istom dahu sa Motley Crue ili W.A.S.P. Ne propustiti:

https://enforcer.bandcamp.com/album/live-by-fire-ii

Za kraj: dirnuo me je novi album starih heroja NWOBHM zvuka, Saxon a koji već i imenom, Inspirations, ukazuje da se radi o kolekciji obrada. I to kakvih. Album počinje sa Paint it Black, nastavlja se sa Immigrant Song, tu su i Beatlesi sa Paperback Writer, pa Hendrix, Sabati, Motorhead i Deep Purple. Teško da se može naći ikakva zamerka na izbor pesama jer pričamo o nekim od najboljih rok i hard rok komada ikada napisanih, ali valja i reći da Biff, Nigel i ekipa ovo izvode elegantno, udobno i daju svemu sasvim dovoljno svog pečata da petstota obrada Paint it Black ne deluje kao redundantna, da njihova verzija Motorheadove Bomber bude praktično „prirodan“ komad za Saxon, da AC/DC himničnost bude potpuno očuvana (Problem Child), a da čak i Purpleov Speed King u vitkoj troipominutnoj verziji sačuva uzbudljivost orignala a dobije propisnu Saxon obradu. Sjajno:

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 13-03-2021

Ove nedelje sam sve sebi govorio kako i nema mnogo dobrog metala u ponudi, samo da bi se na kraju nakupilo ohoho sjajnih izdanja. Nažalost, nedelju je pre svega obeležila smrt jednog od najvoljenijih likova na metal sceni Švedske, Evrope, pa i sveta. Lars Goran petrov, pevač Entobmed i još mase odličnih death metal bendova koje sam uniformno hvalio u ovim pregledima, još je prošle godine imao dijagnozu teškog kancera žučnog kanala i na kraju je bolesti podlegao. Ovo me je baš pogodilo ne samo zato što sam Petrovljev rad pratio sa zadovoljstvim poslednjih trideset godina nego i jer je čovek moje godište i u mojoj glavi umro je, znate već, daleko premlad. Ispratimo ga uz poznati refren: Dead, deceased but life goes on, I will be the one who won.

Započnimo onda blek metalom kako je i red, a i iz Poljske, jer je i to red. Varmia su bend sa evo već trećim albumom u četiri godine, a na ploči Bal Lada dobijamo njihov osobeni koktel modernog blek metala i folklornih motiva. Kod Varmie se, srećom, ta mešavina folka i metala dešava na jedan zaista originalniji način, sa monumentalnim, teatralno izvedenim pesmama propisnog metala kojima etnički instrumenti samo dodaju na snazi i ubedljivosti. Bal Lada je ploča, dakle, velikog zvuka, uglavnom srednjeg i sporijeg tempa kome narodnjački instrumentarij daje lepu širinu i dubinu. Vrlo simpatično:

https://varmiaband.bandcamp.com/album/bal-lada

Ruski melodični, osećajni blek metal projekat čoveka po imenu Ovfrost, a bend se zove Malist, kompletira svoju trilogiju o „kraškom carstvu“ albumom Karst Relict. Meni se Malist dopao tamo pre dve godine sa svojim debi albumom, a na Karst Relict je stil vrlo konzistentan a produkcija samo još bolja. Ovo je i dalje izrazito „slovenski“ blek metal, dakle, sa dosta narodnjačkih harmonija i melodičnog programa, ali Ovfrost se izdvaja od ostatka čopora vrlo kvalitetnom produkcijom i ubedljivim, energičnim izvođenjem kompozicija. Karst Relict time dostiže fini balans između živosti, energije, ali i melanholije i kontemplacije pa ga preporučujem za više slušanja:

https://malist-northernsilence.bandcamp.com/album/karst-relict

Za još dopadljive ruske blek metalčine, okrećemo se anarhističkom sastavu Безбожник čiji je četvrti album, Радикализация zapravo isto onoliko pank koliko i metal. Ali kako su sirovi blek metal i pank takoreći prirodni saveznici tako je i Радикализация album za mlade, napaljene hardkoraše sa obe strane te fiktivne ograde. Šesnaest pesama (uključujući praktično obaveznu obradu kultnog sastava Гражданская оборона), mnogo jednostavnosti, neposrednosti, iskrenosti i revolucionarnog sentimenta. Teško je ne voleti ih:

https://bezbozhnik.bandcamp.com/album/–5

„The world… must be destroyed“ su prve reči koje začujete na šestom albumu australijskog jednočlanog projekta The Furor. Louis Rando aka Dizazter ovu muziku gura još od početka veka i u pitanju je kvalitetan, tehnički vrlo impresivan, ali i vrlo agresivan blek metal koji podseća na najžešće švedske bendove, ali ima i nezanemarljivu thrash/ death komponentu u tome kako tretira rifove i gitarske teme. Obliteration Matrix je ploča odličnih pesama, visokog tempa, jedne destruktivne ali vrlo disciplinovane energije i dolazi uz moje tople preporuke:

https://thefuror.bandcamp.com/album/obliteration-matrix

Avertia su zanimljiv i pomalo neobičan norveški blek metal bend osnovan 2006. godine ali sa zvukom koji jako mnogo duguje blek metalu ranih devedesetih, pa onda izmešanim sa malo folka, malo Iron Maiden… Treći album, Når Nordavinden Kaster Kniver je izašao pre neki dan i ovo je interesantan koktel propisnog metala i vrlo sigurnih folk-motiva koji su opet odsvirani tim mejdnovskim stilom. Bend ima lep miks ali su u masteringu, očekivano, pobili svu dinamiku, no ovo je raspoložena, vrlo melodična a oštra ploča koju vredi čuti:

https://avertia.bandcamp.com/album/n-r-nordavinden-kaster-kniver

Američki blek metalci Magazu su prošle godine debitovali sa dva EP-ja a treći, pre neki dan izašli, Moons of Old ih prikazuje u odličnoj formi. Ovo je sirov, ali melodičan blek metal koji ima jedan autentični (pomalo „demo“, ali u najboljem smislu) saund i pamtljive teme. Slušajte recimo  And The Victor Shall Hollow His Veins koja je nestašna, vesela a opet preteća i mračna koliko treba. Prijatna, obećavajuća mala ploča:

https://magazu.bandcamp.com/album/moons-of-old

Njujorčani Krallice imaju novi album, Demonic Wealth i ekipa Micka Barra je vrlo raspoložena na ovoj ploči sa tipično avangardnim tumačenjem klasičnih blek metal formula koje ovde dobijaju i dobrodošlu injekciju novih ideja. Već prva pesma ima zavijajuće, vrlo „metalske“ solaže kakve normalno nisu tipične za ovaj bend, a druga je neobičan ambijentalni komad koji ima i ritam i ekstremno pevanje. Krallice vrlo agresivno proširuju svoju zvučnu paletu na ovom albumu i veliki upliv sintisajzera na Demonic Wealth je interesantno novo usmerenje. Poslušajte:

https://krallice.bandcamp.com/album/demonic-wealth

Grishka je tako simpatično ime za blek metal bend. Ova ekipa iz DC-ja, doduše, ne svira „čist“ blek metal, kombinujući black osnovu sa dosta thrash metal elemenata, za pesme koje su dosta slojevite i kompleksne. Bend za sebe kaže da je nastao tokom pandemije, kao proizvod nezaposlenosti i besa. Pošteno i čak malo osvežavajuće. Debi album se zove „I“ i ovo je svakako šarmantna ponuda:

https://grishka.bandcamp.com/album/i

Kao što se zna, u ovim pregledima uglavnom ne predstavljam reizdanja jer nije da nemamo već dovoljno nove muzike da se u njoj utopimo. No, kad je u pitanju posebna prilika, kao što je desetogodišnjica izlaska debi albuma beogradskog blek metal benda Kolac, onda ipak vredi odvojiti uvo za nešto staro. Bastard Son is Dead u ovoj novoj verziji izlazi za japanski Hidden Marly Production i donosi originalnih devet pesama urnebesnog, agresivnog blek metala inspirisanog švedskim uzorima i blasfemičnog u odgovarajućoj meri. Kolac su bili jako dobri na ovom izdanju i to da za ovu verziju gubimo obradu Marduka nije neka tragedija jer je u pitanju jaka, energična, zabavna ploča koja je sasvim izdržala test vremena:

https://hiddenmarlyproduction.bandcamp.com/album/bastard-son-is-dead

Francuski projekat Thagirion je vrlo uverljiv, ma šta uverljiv, UBITAČAN na svom debi albumu, On The Path Of Shattered Bells. U ovih sedam pesama (od kojih je jedna samo intro), Vagus Nox koji je sve ovo napisao demonstrira odlično poznavanje black i death metal formi, pa su rezultujuće kompozicije uzbudljive, energične, moćne. Naravno, njegovi saradnici, jedan na vokalima a jedan na bubnjevima vidno doprinose kvalitetu albuma svojim uverljivim izvedbama pa pričamo o prvom albumu kakav bendovi sebi samo mogu da požele. Produkcijski je ovo, takođe dosta impresivno mada bih voleo dinamičniji mastering, ali u globalu Thagirion su održali lekciju kolegama i podsetili na kvalitet francuske scene. Naprosto ne mogu da odolim muzici koja spaja orkansu energiju i kvalitetan sonbgrajting na načon kako to ovi ljudi rade:

https://thagirionpath.bandcamp.com/releases

Pređimo na stoner i njemu srodne žanrove. Irski Minor Inconvenience su na omot albuma Hubris stavili Ikara koji pada na zemlju jer mu je Sunce, znate već, i to je lepa slika. Mislim, estetski lepo urađena, ne lepa po sadržaju. Takva je, hoću da kažem i muzika, jer je ovo težak, glasan stoner/ hard rok sa tim nekim „alternativnim“ prelivom. Nisu Minor Iconvenience idealni, pevanje je malo previše uzdržano za moj ukus, ali pesme nisu loše napisane, dinamične su i muzika fino kombinuje zarazan gruv i pamtljive teme. Solidna, mada glasna produkcija, sasvim dovoljno za sreću:

https://minorinconvenienceni.bandcamp.com/album/hubris

Death Pesos su bostonski power trio (kako sami sebe opisuju) a koji, sudeći po albumu Live on Pipeline, snimljenom uživo na radiju, tresu vrlo solidan fuzz-rock. Spona sa metalom nije samo u raskošnim količinama distorzije nego i u dobrim, teškim rifčinama a kako bend ima jednako prirodnu sponu sa pankerskom spontanošću, ovo je vrlo zarazan, zabavan rok album:

https://deathpesos.bandcamp.com/album/live-on-pipeline

Ja ne znam šta Bloodshot Buffalo iz Santa Roze u Kaliforniji puše, ali morali bi da razmisle malo o promeni režima. Prvi album mi se veoma dopao pre malo manje od godinu dana kada je izašao, nudeći izdrogiran, psihodeličan stoner rok odličnih rifova i spontane izvedbe ali je zvučao kao da je snimljen negde pod morem. Slično, maltene isto, je i sa novim albumom. Becoming Absence je sjajno odsvirana ploča, spontano i prirodno psihodeličnog teškog roka, sa pametno iskorišćenim efektima i promišljenim pesmama, ali ovo kao da je snimano u garaži, na vokmenu. Skupite pare za taj studio, ljudi, ako boga znate, greota je:

https://bloodshotbuffalo707.bandcamp.com/album/becoming-absence

Rusi Inhale, iz Tomska su vrlo lepljivi, zarazni, moćnim gruvom obdareni na EP-ju Inhale kojim, pretpostavljam započinju svoju diskografsku karijeru. Ovo su četiri pesme psihodeličnog stoner-doom metala, sa puno distorzije, lepim, bluzerskim rifovima i nestašnim solo gitarama koje se ne bacaju previše u maštovitost nego samo podebljavaju osnovne teme i to ovde prilično dobro funkcioniše. Inhale pišu dobre, rekli smo već, zarazne rifove, i imaju glasan, agresivan zvuk ali prilično pametno spakovan u prozračan miks, plus imaju golu ženu sa kozjom maskom na omotu. ŠTA JOŠ UOPŠTE HOĆETE? Da bude besplatno? Pa besplatno je, sami birate cenu:

https://inhaledoom.bandcamp.com/album/inhale

Isto iz Rusije ali iz mesta Murom dolaze Swamplord, čiji drugi album isto donosi lepljiv i zarazan stoner metal, sa nešto manje razuzdanim miksom, zbog čega odmah zvuči disciplinovanije. Swamplord su rifaški bend, pa je onda odlično što pišu vrlo dobre rifove, koji nose pesme bez stajanja i kreiraju prijatan, topao gruv. Da se razumemo, Swamplord na svojoj strani imaju i solidnu ritam-sekciju i odlično pevanje, a umeju i da sviraju tiše, pa je Tombstone vrlo prijatan album:

https://swamplordstoner.bandcamp.com/album/tombstone

Parižani Fatima imaju novi split singl sa bendom Seum i dok su Seum vrlo prljav, ali zarazan sludge-stoner bend sa meljućim bas-gitarama, dobrim gruvom i vrištećim vokalom, Fatima i dalje rade svoj stoner zvuk koji kombinuje ranu Nirvanu sa orijentalnim melodijama. Odlična pesma, ali krš zvuk, tako da sve zvuči tr00 za Fatiminu reputaciju:

https://fatima-doom.bandcamp.com/album/seum-f-tima-split-7

Geremiah su zanimljiv duo iz Portlanda čiji je post-metal na albumu No Pattern Is Real prijatno težak i spor, sa lepim gruvom ali i propisnom melanholičnom atmosferom. Ta kombinacija teških rifova i melodičnih pevanja, sporog ritma koji onda još više uspori, podsećajući na Godflesh iz ranih devedesetih, a meni sve to veoma prija i moram da priznam da me je ovaj bend, koji kao jedan od instrumenata koristi violinčelo, iznenadio inventivnošću i odbijanjem da prosto svira uobičajene post-metal/ post-rock gestove:

https://geremiah.bandcamp.com/album/no-pattern-is-real

Parižani Cerbère opako krljaju na istoimenom debi EP-ju. Njihov odabrani stil je nekakav anarhičniji, psihodeličniji sludge-doom metal sa jakim, distorziranim gitarama, uključujući monstruozan bas, vrištanjem, ali i jednim kompulzivnim ponavljanjem jednostavnih fraza koje agresivnoj muzici daju hipnotički kvalitet. Proleti tu i neki klasičan doom rif, pa i mastan solo, i ovo je veoma solidan prvi rad za trio Cerbère. Da se daje po ceni koju slušalac sam odredi je neoekivani bonus. Poslušajte:

https://cerbere666.bandcamp.com/album/cerb-re

Za ovu nedelju imamo i jedan veoma solidan funeral doom metal album. Radi se o bendu Sepulcros iz Portugalije i njihovom, pretpostaviću prvom albumu Vazio. Funeral doom je, naravno, vrlo kodifikovana muzika, znate da mora da bude spor, žalostan i mračan pa je naizgled teško u ovom žanru napraviti nešto osobeno ili ikako originalno, no Vazio je album koji ove izazove sa radošću prihvata i nudi autentičnu, dobru muziku. Ovo je svakako „mračnija“ verzija funeral doom formule, sa, naravno dosta melanholičnih momenata, ali sa jednim vrlo sirovim, živim zvukom pa i povremenim ispadima brze, energične svirke. Sepulcros pre svega imaju intuiciju kako da napišu pesme koje su ekstremno dramatične a da ne zvuče namešteno teatralno ili odglumljeno. Veoma, veoma dobro:

https://sepulcrosdoom.bandcamp.com/album/vazio-atmospheric-death-doom-metal

Ponavljam za publiku sa jeftinijim kartama: ne volim gothic metal. Ali nisam monstrum, preporučiću dobar gotik album kad na njega naletim. Francuzi Silt, na svom istoimenom EP-ju nisu baš promenili svet i prevrnuli nebo i zemlju ali ovo je ploča simpatičnih tema, poletnih a tužnih pesama i sirovijeg ali prijemčivog zvuka. Ne bih ja ovo sad slušao svakodnevno, ali nije me iritiralo, čak mi je bilo simpatično sa tim svojim iskrenim utapanjem u stripovskoj drami:

https://silt1.bandcamp.com/album/silt

Prošle nedelje sam zaboravio da dokačim novo izdanje izvrsnih londonskih psihodeličara Psychic Lemon, pa evo, ispravljam tu grešku. Studio Jams Volume 3 je, kako mu i ime kaže, kolekcija džemova koje Limuni rade dosta redovno poslednjih godinu dana otkad ne mogu da drže koncerte i njihov tipični, glasni ali prozračni zvuk ovde je odmah prepoznatljiv. Psychic Lemon umeju da sviraju najbolji space rock kada se potrude i mada Studio Jams Volume 3 definitivno više ostavlja utisak džema a ne neke zaokružene, finalizovane celine, on nudi sasvim dovoljno upakovane nirvane za moje potrebe a i plaćate koliko hoćete, pa je sve fer i potpuno adekvatno. Obavezno:

https://psychiclemon.bandcamp.com/album/studio-jams-volume-3

Hrišćanski rok previše retko dobije malo pažnje i ljubavi u ovim pregledima pa evo sada EP-ja On the way to the promise land, prvenca trija iz Las Vegasa, The Word66. Ovo je hard rok/ heavy metal sa dosta starinskih, patiniranih ideja ali sa modernim zvukom, naravno, posvećen Hristu i njegovoj ljubavi i iako ne mogu da kažem da me je nešto oborio s nogu, The Word66 sviraju sasvim korektno i imaju određenog gruva i šmeka. Ne kapiram baš zašto u naslovu pesme i EP-ja nije „promised“ umesto promise, ali Hrist nije bio preterano pedantan i nije zahtevao da znate gramatiku da biste bili spaseni pa nećemo ni mi biti sad tu nešto kao zajedljivi. Ja sam uz ovakvu muziku u principu odrastao pa su mi The Word66 nezaustavljivo simpatični a ako ste voleli ZZ Top, Grand Funk Railroad ili Sweet i slične bendove kad ste bili mali, biće ovo okej i vama. Možda vas ponese i poruka o ljubavi i spasenju, ali čak i bez toga ima ovde šarma:

https://theword66.bandcamp.com/album/on-the-way-to-the-promise-land

Apsolutno najteži doom ove nedelje čućete od teksaških Withered Witch. Njihov EP, Infinite Void ima četiri pesme koje mrve brutalnim ritmom, surovo distorziranom bas-gitarom, moćnim rifovima, mikrofonijom i vrištećim vokalima. Ovo jeste sludge-doom, pogotovo produkcijski, ali Withered Witch uspevaju da između razvaljujućih, abrazivnih elemenata udenu i samo malo tuge i melanholije koje su potrebne da se ovakav pokolj oplemeni. Samo za posvećene:

https://witheredwitch.bandcamp.com/album/infinite-void

Sludge metal majstori Eyehategod su sa A History of Nomadic Behavior objavili tek drugi album u ovom veku. Srećom, dobar je. Aktuelni EHG nije, naravno, onako mučan i neprijateljski nastrojen kako je sve to zvučalo nekad, ali samo zato što ova postava naprosto ne pokušava da imitira stare albume, pa je A History of Nomadic Behavior kolekcija i dalje agresivnih, distorziranih pesma sa bluz-senzibilitetom zakopanim duboko ispod abrazivnih gitara i besnog vokala, ali sve, ipak, zvuči nešto komunikativnije i, uprkos ujednačeno energičnoj svirci, kao da ostavlja malo prostora za disanje i refleksiju. Rezultat je dinamična ploča koja ipak ne luta i tačno zna šta je „pravi“ EHG zvuk pa nas izlaže nelagodi umotanoj u prijateljskiju produkciju i priijemčiviji zvuk, ali nimalo ublaženoj.

Space Smoke su brazilski bend koji, nećete se iznenaditi, svira psihodelični space rock. EP Aurora Dourada je prepun lepog fuzza, razigranog soliranja, spore, teške, hipnotičke muzike koja u čoveku izaziva toplinu i milinu. Šteta da je ovo samo 13 i po minuta, a još veća šteta da izdavač, Fuzzrious, ovo još nije stavio na svoj Bandcamp pa moramo da se smaramo sa Jutjubovim reklamama, ali Space Smoke su vredni svake žrtve. Ako ništa drugo, JuTjub verzija EP-ja ima čitav psihodelični animirani film koji ide uz muziku. Sjajno:

Cactus Flowers je idealno ime za stoner/ desert rock bend a ovaj trio iz Teksasa ima sa čim i da izađe pred narod privučen tim imenom. Najgora stvar koju ću reći za njihov novi EP, Solace, je da gitaristkinja Jessica nije idealno miksovana kad peva (a peva samo ona) te da miks njene vokale čini glasnijim i prominentnijim nego što treba. A što nije neka velika zamerka. Mislim, Solace generalno nije savršeno miksovan ali ovo je odlična muzika, psihodelični, na bluzu bazirani teški rok sa puno gruva i veoma raspoloženim ansamblom koji svemu daje sasvim „živ“ senzibilitet. Proverite Cactus Flowers, vrlo su dobri:

https://cactusflowers.bandcamp.com/album/solace-ep

Ripple Music nas ponovo pogađa direktno u srce još jednim skoro neizdrživo dobrim stoner rok izdanjem. Thunder Horse na albumu Chosen One donose teški rok koji plaća očigledne dugove psihodeličnom hard roku sedamdesetih, ali kako je u pitanju jedna južnjačka postava, tako njihove pesme imaju i malo southern groove elemenata. Sve se to vrlo lepo uklapa, pa su Thunder Horse odličan spoj modernog i klasičnog, provlačeći liniju od sedamdesetih, kroz grunge reviziju devedesetih pa do danas, nudeći hard rok za sve generacije. Album ima i dobar zvuk (sem, pogađate, masteringa) sa moćnim gitarama i odličnim vokalima, rušećim bubnjevima i dobrom separacijom instrumenata u miksu, a što još više podvlači nadahnute, odlično napisane pesme. Sjajno. Ripple Music su mi odavno najbolja etiketa što se tiče ovakve muzike a Todd obećava još jakih izdanja ove godine:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/chosen-one

Apsolutno doom metal slavlje stiže nam na ime novog albuma veličanstvenih Conan. Live at Freak Valley Festival je baš onakav živi album kakav sam priželjkivao, dajući nam Conana u jednom produkcijski neočekivano čistom izdanju, sa teškim ali razgovetnim zvukom, ali i u energičnoj, moćnoj izvedbi materijala. Devet pesama, mrvećeg, moćnog zvuka i predrkane svirke. What’s not to like? Obavezno:

https://conan-conan.bandcamp.com/album/live-at-freak-valley

Jeste li za trešinu? Tóxico su trio mladića iz Ekvadora a koji izgledaju kao da su vremeplovom dopremljeni iz 1983. godine, sa sve teksas-prslucima, redenicima i prišivačima. Njihov prvi EP, Metal tóxico je dopadljiv meni old school thrash metal pesama sa, priznaću, previše čistim zvukom za ovaj stil, ali bend ovo svira pošteno, sa ljubavlju. Nije prvorazredno, pesme deluju dugačko iako je samo jedna duža od četiri minuta, a to je sve zbog pomalo nedinamičnog zvuka svih instrumenata, ali ima štofa:

https://txico.bandcamp.com/album/metal-toxico

Volrahven iz Sakramenta su tri omladinca sa vrlo pristojnim prvim EP-jem energičnog, ali i gruvi thrash/ death metala sa malčice groove elemenata, nazvanim Descent of the Feathered Serpent. Bend svakako još traži definitivni zvuk ali ovde je u ponudi dobra svirka i jedan, ipak, izražen karakter:

https://volrahven.bandcamp.com/album/descent-of-the-feathered-serpent

Volite li Exodus? Trik pitanje, pa ne biste vi ovo čitali da ih bar malo ne volite! U svakom slučaju, Sicilijanci Irate će vam ove nedelje obezbediti fiks staroškolskog Exodusa svojim EP-jem The Walls of Madness. Ovo je zaista tipičan ’80s thrash metal, sa dosta znojave svirke, promena ritma i truda oko aranžmana, kvalitetnim solažama i mnogo mračnih tema. Irate su zapravo veoma dobri i kreiraju taj zarazni a opet opresivni šmek koji ja povezujem sa starim Exodusom, pa ih apsolutno vredi overiti:

https://defenserecords.bandcamp.com/album/the-walls-of-madness

Česi Refore su vrlo dobri na debi albumu Built to Nothing koji je profi odsvirana i producirana kolekcija klasičnih thrashcore pesama kao ispalih negde iz druge polovine osamdesetih. Vidi se da je bend želeo da pokaže šta sve ume jer album ima jedanaest pesama i to sve dosta traje, ali Refore svakako imaju štofa i preporučuju se vrlo dobro svirkom:

https://refore.bandcamp.com/album/built-to-nothing

Ričmondski Enforced su sa drugim albumom, Kill Grid ove nedelje poradovali svakog ljibitelja thrash metala. Ovo je ozbiljna produkcija – izdavač je Century Media, na kraju krajeva – ali album ne zvuči preupeglano i to je odlična vest. Enforced ovde uspevaju da spoje jednostavnost, jednu „uličnu“ komunikativnost thrash metala, i talenat za pisanje dužih kompozicija koje imaju „priču“ i dinamičke oscilacije a da sve to zvuči prirodno i spontano. Odličan zvuk, pravoverno krljački rifovi, izvrstan album:

Tu su i Šveđani The Crown sa novim albumom. Royal Destroyer je, moram priznati, malo „komercijalniji“ i manje prijemčiv za moje uši od prethodnog albuma, Cobra Speed Venom. No, kad je dobar, Royal Destroyer je vrlo dobar i komadi poput Scandinavian Satan i Motordeath su puni dobrog raspoloženja i raspusne zabave. The Crown sviraju već tri decenije i poslednjih godina su očigledno namerni da naplate svu svoju reputaciju, a što je i razumljivo. Royal Destroyer otud donosi za svakog ponešto, pa i za mene, i ako i nije ceo na onom nivou koji bih ja želeo, ovde sam nesumnjivo našao nekoliko lepih momenata:

Nešto više pogođen sam se našao prvim albumom sastava Demiser iz Južne Karoline. Through the Gate Eternal je dopadljiva, energična ploča blackened thrash metala koja ne izmišlja nikakve nove filozofske koncepte nego samo korektno i konkretno krlja napred. Demiser vrlo dobro spajaju Motorhead, Venom, pa i ranu Metallicu u svom zvuku, modernizujući taj spoj onoliko koliko je potrebno – najviše na nivou produkcije – i pružajući izvrstan program tvrde svirke i ubedljivog stava. Album je pritom raznovrstan i pesme imaju identitete, različit ritam, tempo i pristup žanru. Vrlo solidno a i omot je da ga čovek poljubi s jezikom:

https://borisrecords.bandcamp.com/album/through-the-gate-eternal

Naši stari favoriti iz Kolorada, Necropanther su izbacili dosta dugo očekivani EP, In Depths We Sleep i mora se priznati da je njihova muzika vrlo lepo evoluirala, dolazeći iz pozicije žestokog blackened thrasha u kinematičniju, pa i progresivniju formu. Kao i prethodno izdanje, i ovaj EP je konceptualnog tipa sa pričom smeštenom u polovinu devetnaestog stoleća i na morsku pučinu, a zatim, jelte, i pod morem, dok i same kompozicije prate dinamiku pripovedanja, tvoreći jedan muzički iskaz u, recimo, četiri stava. To vrlo lepo funkcioniše posebno sa sazrelim kompozicijskim senzibilitetom i ovaj EP ima dobru energetsku ali i harmonsku krivulju. Poseban je kuriozitet da zbog pandemije članovi Necropanther nisu ni u jednom trenutku snimanja bili u istoj prostoriji, a svakako su gladni da ovaj lepi materijal prosviraju i uživo jednom kad sve ovo kolko-tolko prođe. Obavezno poslušajte:

https://necropanther.bandcamp.com/album/in-depths-we-sleep

„Haotični hardkor“ kao odrednica mora da zvuči nejasno ljudima kojima je svaki hardkor ionako haotičan, ali dobro, lepo je da postoji jer uspešno opisuje bendove poput melnburnskih Vipers. Na istoimenom EP-ju, ova petorka promeni MILION ritmova, skala i harmonija, idući celim putem od rafalne, rastrzane paljbe pa do bolesno sporog sludge gruva. A to samo pričam o prvoj pesmi. Druge dve su malo kraće i jedva da prebacuju 90 sekundi ali i u njima ima dosta jednako ubedljive svirke i dobrih ideja. Odlična je i produkcija pa je ovo, po ceni od „kolko date“, izuzetno lako preporučiti:

https://vipersmelb.bandcamp.com/album/vipers

Kad smo već kod hardkora, Arm’s Reach iz Finiksa u Arizoni su lepa protivteža svim onim „positive hardcore“ bendovima iz osamdesetih. Arm’s Reach svoju muziku opisuju kao ARIZONA NEGATIVE HARDCORE (sve tako velikim slovima, da nam nešto ne promakne) a i album se zove Fuel to My Hate. I super je. Ovo je energičan, ali karakteran hardcore thrash koji mene podseća na, recimo, Cro-Mags i Agnostic Front sa polovine osamdesetih, dakle iz perioda kada su se zaletali ka metalu ali još čuvali pankerske forme i ovo je super odsvirano, sjajno producirano i sa odličnim pevanjem. Ako kažem da ima i malo Poison Idea šmeka, znam da će sve delovati još neodoljivije. Poslušajte:

https://armsreachhc.bandcamp.com/album/fuel-to-my-hate

Enslave su ruski metalcore/ straight edge bend koji na EP-ju Stare into the Abyss trese vrlo pristojno, nudeći za moje uho daleko zreliji, gruverskiji  zvuk od onog što inače pomislim kad neko priča o metalkoru. Ovo svakako ima malo tih „djent“ elemenata, ali ima i lepo napisane glavne gitarske teme i odlično pevanje pa sam sve poslušao sa uživanjem. Sami plaćate koliko želite:

https://wretchedrecordsuk.bandcamp.com/album/wr061-enslave-stare-into-the-abyss

Damages svoju muziku nazivaju Death Punk, što je fer jer njihov EP, No Longer With Us jeste ukorenjen u panku ali ima i elemente ekstremnog metala, prevashodno sa vokalom koji je sirov i ne bi delovao neadekvatno u nekom death metal bendu starije škole. Šest pesama na ovoj ploči su zanimljivo napisane sa dosta ideja koje naprosto ne očekujete da slede jedna iza druge i mada produkcija nije savršena, ima ovo dosta energije i dobrog (lošeg) raspoloženja. Poslednja pesma je obrada Foo Fighters…

https://damagesmd.bandcamp.com/album/no-longer-with-us

Soul Blast iz Katovica sviraju ono što bi se zvalo „mallcore“ muzikom u nekom ciničnijem vremenu, sa malo nu metala, malo hardkora i dosta gruva. Nije to užno moja muzika ali EP Are you fake enough? Poljake predstavlja u prilično dobrom svetlu, sa energijom, svirkom i produkcijom koji jedno drugo podupiru i pružaju ubedljiv muzički program pun gruva i negativne emocije:

https://soulblast.bandcamp.com/album/are-you-fake-enough

Where Waves Rest su brlo bučan i tehnički impresivan metalcore bend iz Bolonje. Ovo je „metalcore“ po starijoj nomenklaturi (ne i najstarijoj, onoj iz osamdesetih, gde je to bio samo drugi izraz za crossover) pa pričamo o ekstremno grčevitoj, žestokoj, brzoj, nervoznoj i vrištavoj muzici na albumu Monuments, Epilogues and Isles. Pretpostavljam da ove ima i „screamo“ elemenata s obzirom na to koliko se pevač kida a bend ume da uvali i poneki melanholički akord u masakr, ali generalno, ovo je vrlo žestoka muzika, producirana preglasno, ali odlična. Pošto ne znam ništa o bendu ne znam ni da li je ovo kompilacija EP-jeva ili pravi album, ali da je dobro, odlično je, a pogotovo jer plaćate koliko sami odredite:

https://wherewavesrest.bandcamp.com/album/monuments-epilogues-and-isles

Brazilski grindcore trio Guro mi je ulepšao dan svojim debi albumom, Anticristo. Guro guraju već nekih sedam godina, sa pregršti demo snimaka i splitova u svom CV-ju, pa je Anticristo sigurna u sebe, stilski zaokružena kolekcija kratkih, superbrzih pesama koje se od grindcore proseka izdvajaju promišljenim aranžiranjem a koje je opet bazirano na inventivnim gitarskim rifovima. Bubanj je brz, rešetajući, pevanje je satansko, ali gitara Gurou daje osoben karakter. Vrlo lepo a košta SAMO JEDAN DOLAR.

https://eronnimousrecords.bandcamp.com/album/anticristo

Active Shooter je nezgodno ime za bend, što se kaže, trigeruje u ljudima reakcije, ali valjda bend to i hoće. U Svakom slučaju grindcore skupina pod ovim imenom je iz Teksasa, gde ionako svi nose oružje a njezin EP Life Stands Still je jako dobar. Ovo je vrlo disciplinovan, kvalitetan američki grindcore/ powerviolence materijal kog izvode ljudi što kapiraju ne samo kako se pišu eksplozivne pesme koje dele isti stilski prostor ali nisu sve iste, koje imaju moćan, težak zvuk i nervozne, polomljene harmonije, nego koji to umeju i da izmiksuju da zvuči zaista kao da ste upali u mešalicu za beton. Deset pesama u oko deset minuta, zaključno sa odličnom obradom Cryptic Slaughter na kraju. Plus sve plaćate koliko poželite. Nema greške:

https://activeshootertx.bandcamp.com/album/life-stands-still

I Indisgust su iz Teksasa a njihov grindcore je malo kompleksniji, sa više harmonskih eksperimenata i ritmičkih diverzija, te nešto dužim pesmama. EP Construction of Indoctrination ima tri kompozicije i vrlo je to solidno spravljeno, sa odličnom produkcijom i tim matematičarskim prristupom muzici koji joj svejedno ne oduzima na eksplozivnosti i energiji, čak i kad bend u trećoj pesmi krene u atmosfere i udari po sintisajzerima. Nešto nas hoće Teksašani ove nedelje…

https://indisgust.bandcamp.com/album/construction-of-indoctrination

Ruski Блёв mi je bio fenomenalan na svom albumu Земля jesenas, pa sam sa mnogo interesovanja kliknuo i na novi singl, Опарыш. I nisam se razočarao. Ovo su još dve robusne pesme blackened grindcorea od kojih je druga obrada (i vrlo je pankerska) a prva je original, instrumental, i traje skoro sedam minuta i ima tu osobenu kombinaciju melanholične emocije i ubistvene žestine. Problem sa ovim izdanjem je što je šest dolara i šezdesetšest centi ipak skupo za dve pesme, ali Блёв ima žešće dobar materijal i jedva čekam naredni album:

https://blackenedvomiting.bandcamp.com/album/–2

Embalming Theatre su švajcarski grindcore bend sa dvadesetak godina rada iza sebe pa je ovogodišnja kompilacija Jane Saw Me 2: Planet Error idealan način da se upoznate sa njihovim opusom ako nikada za njih niste čuli. Embalming Theatre su nominalno goregrind bend, ali tvrde da su im tekstovi pesama uglavnom inspirisani istinitim događajima tako da ovde ima dosta pankerske estetike a manje one kliničke (nisam napisao „klinačke“… a mogao sam) fascinacije gadošću. 45 pesama, uglavnom prijatnih, odlična svirka i solidna produkcija, sve to za razumnih sedam švajcarskih franaka – ko voli ovakvu muziku, neće pogrešiti:

https://embalmingtheatre.bandcamp.com/album/jane-saw-me-2-planet-error

Bugarske komšije Warscum imaju vrlo tvrd, težak, praktično skandinavski zvuk na EP-ju Had Enough? Ovo je, dakle, malo metalizirani a malo, er, D-beatizirani grindcore sa odličnim kvalitetom svirke, dobrim zvukom (mada morate voleti niske DRC vrednosti, naravno jer je master apsurdno jako komprimovan) i energijom koja podiže iz mrtvih. Kad Warscum sviraju blastbitove to zvuči kao stvarno teški mitraljez koji poliva iz sve snage:

https://warscum.bandcamp.com/album/had-enough

Regional Justice Center iz Sijetla je fastcore/ grindcore/ powerviolence kombo sa jakim sociopolitičkim stavom, pa je tako i Crime & Punishment album sa deset pesama zakivačke muzike koja ume da bude i spora i mučna, a onda da bude i najbrža i najbješnja na svetu. U mojim očima, ovakva muzika je uvek i trebalo da bude forma kojom se vrišti na nepravdu i poziva narod na buđenje, pa je njena ekstremna ekspresivnost ali i – za većinu – agresivna nekomunikativnost uvek kreirala divan paradoks. Odlična ploča:

https://regionaljusticecenter.bandcamp.com/album/crime-and-punishment

Pupil Slicer iz Londona su ODVALILI ove nedelje svojim albumom Mirrors. Ovo je možda i matematički napravljeno da bude muzika koja će mojem uhu zazvučati savršeno (minus BRUTALNO prekomprimovan master) sa svojom nadahnutom, možda i pretencioznom ali bend ima i ideje i veštine da pretencioznost preokrene u podvižničku svirku, kombinacijom mathcorea i grindcorea. Hoću reći, ova ekipa KIDA, uspevajući da pesme sklopljene iz desetina elemenata koji nemaju nikakve veze jedni sa drugima, pretvori u nekako ipak logične, slušljive narative. A koji su pritom, naravno, nešto najžešće, najagresivnije što ćete čuti ove nedelje. Pupil Slicer koriste standardni asortiman ideja i trikova, sa disonantnim gitarama i zvukom „pokvarenim“ digitalnim pečevima, ali ovo je odlično podsećanje na to kako to što znate jezik nije dovoljno da postanete i veliki govornik. Naime, Pupil Slicer imaju i dar za komponovanje koji daleko nadilazi mathcore prosek i kada bi Dilinger Escape Plan, Today is the Day i Pig Destroyer imali ćerku, ona bi zvučala ovako. Ne propustiti:

https://pupilslicer.bandcamp.com/album/mirrors

Za donekle sličan ugođaj poslužiće debi album nizozemskih Autarkh. Nastali od avangardnog blek metal benda Dodecahedron, Autarkh su ozbiljna avangarda a to znate već po tome da parafraziraju Allena Ginsburga u prvoj rečenici kojom najavljuju svoj prvi album, Form in Motion. Ovo je zaista agresivno avangardna muzika koja spaja mnogo programiranih matrica (ne samo udaraljki, ali, da, i raznih udaraljki) sa disonantnim gitarama i vrištanjem za jedan opresivan ali opet prilično himničan muzički uzgođaj. Autarkh imaju da prevladaju dosta prepreka do moje ljubavi, prevashodno taj prekomprimovan master koji njihovoj inače višeslojnoj muzici daje premalo prostora da se raširi, ali ovo je generalno ambiciozno napisan album koji vredi preslušati ako vam je „klasičan“ industrial metal suviše predvidiv:

https://autarkh.bandcamp.com/album/form-in-motion

Za old school death metal ćete se ove nedelje javiti u Masačusests čiji najbolji sinovi, i to samo dvojica, Anthropophagous imaju debi album, Death Fugue. Ovo je izvrsno, sa dobrim, jasnim a opet sirovim, energičnim zvukom i pesmama prepunim moćnih rifova. Najbolje od svega je koliko čitav album zvuči organski, sa lepim, tečnim aranžmanima ali i jednim prirodnim kvalitetom u izvedbi gde se čuje da muzičari ovo zaista sviraju i da nije u pitanju mrtvački popeglan „studijski“ rad, bez obzira na to koliko Anthropophagous sve to profi zakucavaju. Kupite, podržite, sjajno je:

https://anthropophagous.bandcamp.com/album/death-fugue

Voljeni portlandski old school deathmetalci Coffin Rot imaju novi singl. Reduced to Visceral Sludge je tipično mračna, ali zapaljiva pesma koja uspeva da spoji sve ono što smo voleli na debi albumu ove skupine pretprošle godine, menjajući tempo bez problema i nudeći čak i simpatične metalske solaže. Na drugoj strani je stari Sepulturin hit, Troops of Doom i mada je pet dolara malo jaka cena za daunloud dve pesme, Coffin Rot me pozitivno rajcaju i jedva čekam sledeći album:

https://coffinrot-maggotstomp.bandcamp.com/album/reduced-to-visceral-sludge

Ni Dowrr iz Los Anđelsa nisu za bacanje mada je njihov prvi EP, Into Decrepitude vrlo mračan i neproziran, no valjda old school death metal treba da ima i tu dimenziju. Četiri pesme, teški rifovi, odjekujuć miks, mrak, ludilo, lavkraftijana, ali odlične pesme:

https://dowrrdeath.bandcamp.com/album/into-decrepitude

Nijemci Dysmorphobic na prvencu World Lockdown sviraju jedan by-numbers death metal/ deathgrind koji neće osvojiti mnogo nagrada za originalnost, ali, a to je uvek važnije, koji je kvalitetno odsviran, sa svim tim opštim mestima žanra koja su odrađena autoritativno i snažno. Ne zaboravimo da je svaki album u nekom žanru nekome PRVI album u tom žanru koji čuje i Dysmorphobic pružaju sasvim ubedljivu partiju sa mnogo hromatskih rifova, blastbitova, gruva i užasnih vokala. Plus, solidan miks.

https://dysmorphobic.bandcamp.com/album/world-lockdown

Horror Pain Gore Death Productions ove nedelje donose jedan split album kao izašao sa bar dvesta metara ispod zemlje. Mausoleum i Anatomia mešaju death metal stare škole i malo dooma za jednu htonsku leguru paklenih rifova, odjekujućeg, nabasovanog, kavernoznog zvuka i demonskih vokala, kreirajući hipnotičku horor-atmosferu kojoj nećete umeti da kažete „ne“. Sjajno:

https://hpgd.bandcamp.com/album/split-album-2

Pravo slavlje old school death metal zvuka stiže nam iz Berlina. Omiljeni death metalci Carnal Tomb svoj EP Festering Presence izdaju zvanično tek 26. Marta ali ovo se već sad može čuti, kupiti pa i daunloudovati na Bandcampu a što vas podstičem da uradite ako volite ovakav zvuk. Carnal Tomb su jako dobri poslednjih nekoliko godina, zvučno prateći trend u tom novom OSDM talasu, ali pišući odlične, nadahnute kompozicije. Festering Presence ima jednu staru pesmu, ponovo snimljenu, ali i jednu sasvim novu – koja ga i otvara – i koja je fenomenalna. Miks je izvrstan i Carnal Tomb ovde generalno zvuče kao da su u životnoj formi. Ovo ljudi od ukusa ne propuštaju:

https://carnaltomb.bandcamp.com/album/festering-presence

Verovatno najbolji label sampler koji sam čuo ove godine dolazi od njemačkog izdavača Kernkraftritter Records. Das Schwein muss Sterben ima dvadeset pesama death metala, thrash metala i raznih mutantskijeh varijanti metala koje se nalaze negde između ove dve, ali bendovi su mahom izvrsni, sa odličnom produkcijom i vrlo profi svirkom. Malo me je i blam da ni za jedan od dvadeset nisam čuo, ali to samo podseća koliko je velika metal scena i kakva se sve tu čudesa mogu naći. Vrlo dobro plus omot blizak mom senzibilitetu:

https://kernkraftritter.bandcamp.com/album/das-schwein-muss-sterben

Forgotten Scream svakako nisu bend baš po mom ukusu sa svojom kombinacijom melodičnog death metala i metalcorea koji ume da zavrne i na nu metal stranu, ali em su ljudi sasvim solidni u ovome što rade em su naši. Hourglass je drugi album zrenjaninske ekipe, četiri godine posle prvenca, i čuje se tu i solidno sazrevanje. Neću da kažem da Changes nije imao već zaokružen zvuk, ali sa Hourglass Forgotten Scream svakako prikazuju napredak i u aranžiranju i u produkciji. Ovo je, u nedostatku boljeg izraza, prijemčivije, možda i malo „komercijalnije“ i svakako treba da ga čujete ako volite Killswitch Engage i  slične bendove. Dakle, nikako po mom ukusu ali masivan respekt za vrlo solidan kvalitet:

https://forgottenscream.bandcamp.com/album/hourglass

I još malo melodičnog death metala, jer što da ne! Stortregn su Švajcarci i njihova muzika na već petom albumu, Impermanence zapravo umešno i prilično nadahnuto spaja melodični death metal sa blek metalom, ali i nekakvim progresivnijim, ili pre „tech“ tendencijama. Dakle, ovo je melodično, ali žestoko, epski ali uz dosta aranžmanskih petljavina i iako je to koktel koji meni sasvim lako može da bude i odbojan, Stortregn uspevaju da to na ovoj ploči uglavnom funkcioniše. I više nego funkcioniše. Na prvo slušanje ovde ima masa sjajnih momenata. Ne znam koliko bih izdržao deset ili više slušanja jer je ovo ipak pretrpano ukrasima i egzibicijama, ali ja sam takav, ogorčen i star čovek, a ovo svakako vredi da se posluša:

https://stortregn.bandcamp.com/album/impermanence

Portugalski King Baal mi se zapravo ne dopadaju preterano, ali moram da ukažem na njihov debi album, Conjurements jer je za mene ovo fascinantna smeša doom metala, simfonijskih i operskih aranžmana i klasičnijeg heavy zvuka u kojoj praktično ništa ne funkcioniše za moje uho: miks je jako klaustrofobičan, bend kombinuje operske vokale i death vokale i sve zvuči nekako čudno disonantno, rifova ima koliko hoćete ali su poubacivani u pesme skoro arbitrarnim rasporedom, aranžmani su natrpani gomilama delova koji nemaju veze jedni sa drugima… Ali da je bend čitav album snimio ovako i da su ovo sasvim očigledno kvalitetni, vešti muzičari na delu, svedoči o tome da samo možda moje uho treba naštimovati da bolje čuje. Poslušajte sami.

https://kingbaal.bandcamp.com/album/conjurements

Long Island Heavy Metal History je projekat kojim se, jelte, pokušava očuvati istorija hevi metala end hardkora na Long ajlendu u Njujorku, pa je LIHMH – Compilation Vol I kompilacija sa dvadeset bendova i vremenskim rasponom od 1988. godine pa sve do 2020. Siguran sam da je na Long ajlendu bilo struje i ljudi i pre 1988. godine, ali dobro, ovo je tek prva u nizu planiranih kompilacija i, pa, odlična je, sa gomilom malo poznatih a neretko pošteno razarajućih bendova koje vredi čuti. Plaćate koliko hoćete i svakako ovom projektu dajte malo pažnje:

https://li-heavymetalhistory.bandcamp.com/album/lihmh-compilation-vol-i

Još jedna kompilacija, ali ovog puta iz Španjolske predstavlja nam scenu na Majorci. Attack Metal Mallorca Compilation je izdanje izdavača Metalway Records i ima 34 benda za koje uglavnom niste čuli ali vredi da poslušate. Stilski je ovo vrlo šareno, od melodičnih power metal grupa pa do brutalnih deathgrindera, ali prosto je nezamislivo da ovde nećete naći nešto po svom ukusu:

https://metalwayrecords.bandcamp.com/album/attack-metal-mallorca-compilation

Grci Warrior Path nisu po mom ukusu. Njihov epski heavy metal/ power metal mi je previše melodičan, previše nakinđuren i teatralan, a bez dovoljno energije da ja to preživim, no ako ste malčice drugačije naštelovani, verujem da The Mad King, drugi album ove ekipe, može da vam donese dosta lepih trenutaka. Bend svira dobro i ima zaokružen, jasan stil a novi pevač, Šveđanin Daniel Heiman svemu daje jednu dodatnu teatralnu notu koja će nekome biti previše nalik na njegov stari bend, Lost Horizon a nekome će, siguran sam, leći. Poslušajte:

https://warriorpath.bandcamp.com/album/the-mad-king

https://stormspell.bandcamp.com/album/the-mad-king

Aaron Spectre već duže od deset godina vrti svoj metalizirani breakcore u projektu drumcorps. Novi EP, Better Days je tipično nervozan i rastrzan, ritmički shizofren i gitarski granitno tvrd ali ma koliko ovo bila muzika koja deluje kao da pati od mentalnih problema, fakat je i da Spectre jako nastoji da sve na kraju ima formu pesme pa dobijamo jedan metalizirani hardcore punk sa „digitalnim“ ekscentričnostima. Voleo sam Aarona dugi niz godina i drago mi je da čovek ne odustaje i radi dobru muziku i danas.

https://drumcorps.bandcamp.com/album/better-days

Beastial Piglord nastavlja sa visokom frekvencijom objavljivanja svojih albuma, pa smo tako ove nedelje dobili Huff. Ovo je još jedna kombinacija industriala, psihodelije, sludge metala itd., ali ovog puta spakovana u nešto kraće pesme. Zvučaće jeftino ako kažem da je ovo „pankerski“ album, ali Piglord svakako u poslednje vreme sofisticira svoj pristup pa je Huff zaista jednostavnija i u neku ruku i prijemčivija ploča. Vredi čuti:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/huff

Acrylazea iz Ročestera su zanimljiv „avangardni“ metal bend koji spaja različite žanrove i kreira kompleksne, interesantne pesme što sa lakoćom šetaju između blek metala, melodičnog, skoro pop zvuka, operetskih vinjeta… Nisam siguran koliko je ovo zaista „avangardno“ ili je možda više „progresivno“, ali Acrylazea uspevaju da budu zabavni i tehnički impresivni u isto vreme što je na mojoj skali uspešnosti – prilično uspešno. Na albumu A Cavalcade of Cosmic Calamity ima dosta gostiju (uključujući Tima Owensa, koji izgleda ne gostuje samo bendovima koji ga nisu pitali) i ovo je vrlo dobar prvenac benda koji se izrazito trudi:

https://acrylazea.bandcamp.com/album/a-cavalcade-of-cosmic-calamity

Jedan od najboljih albuma ove nedelje je kompilacija EP-jeva nazvana EP01 njujorških Human Impact. Bend je prošle godine izbacio prvi album za Ipecac, pouzdanu izdavačku kuću Mikea Pattona a EP01 mu predstavlja perfketnog parnjaka svojim dobro profilisanim a opet i dosta slobodnim noise-rock/ industrial pristupom. Naravno, ovo je svojevrsna supergrupa koju predvodi Chris Spencer iz Unsane a ostali članovi su iz Cop Shoot Cop, Swans i Xiu Xiu pa se kvalitet ne dovodi u pitanje, no, same pesme su zaista kao da ste mene pitali kako da ih napravite, sa kompulzivnim, industrijskim mlevenjem ritam sekcije, disonantnih gitarama i hipnotičkim vokalima. Nije *striktno* metal ali ne znam ni jednog jedinog metalca od reputacije koji ne bi na ovo odlepio:

https://humanimpact.bandcamp.com/album/ep01

Poljaci Aleph (ima tu i sam znak Alefa posle ove reči ali mi karabasi formatiranje pa sam ga izbacio) su iz Sopota (poljskog, ne našeg) i sviraju, pa, nekakav progresivni rok. Nije ovo BAŠ metal, ali album Kairos ima dovoljno energije, ali i psihodelične ambicije da meni bude zanimljiv i da se pomene u ovonedeljnom pregledu. Aleph pišu interesantne pesme i vuku na Tool i takote bendove što ih volite, pa proverite i ovo:

https://alephtheband.bandcamp.com/album/kairos

Kakvog sam se smeća naslušao prošle nedelje, braćo i sestre, da kad naiđe jedan skroman ali kompetentan singl kao što je prvo izdanje španjolskih Savaged, ja se odmah preporodim. Knights of Metal je ploča sa dve pesme heavy/ speed metal zvuka koji je melodičan, teatralan, brz i prilično derivativan. U naslovnoj pesmi je jedan od glavnih rifova pozajmljen od Metalike i sve to, ali opet, Savaged imaju lep zvuk (mada ne i sjajnu produkciju) i jedan himnični kvalitet koji mnogo toga može da izgura:

https://savaged.bandcamp.com/album/knights-of-metal

Francuzi Electric Shock sviraju vrlo klasičan heavy metal sa početka osamdesetih na svom singlu Night Rider. Ovo je odlično snimljeno – čak i ovde mastering može da bude dinamičniji, ali bend ima lep, prilično zdrav zvuk – a muzika je, onako, radio friendly metal, srednjeg ali pobedničkog tempa, proverenih fora, mačo-ljubavnih tekstova. Ne znam koliko nekom znatno mlađem od mene ovo može da bude po volji, ali meni dođe kao korektno podsećanje na detinjstvo i mladost pa mi prija čak i ako ne izgubim glavu za njim:

Nakon neočekivanog EP-ja koji smo dobili zimus, Cameron Argon nam je doneo i novi album Disfiguring the Goddess a koji nastavlja u vrlo sličnom stilu, mešajući ekstremni, slemerski death metal i muziku jasnije profilisanu kao „programiranu“ i orijentisanu ka gruvu. Ovo nije neprirodna kombinacija, ali Argon je uvek nastojao da njegovi DTG albumi imaju određeni odmak od žanra u kome su nastajali pa je tako i sa Blood Animal. Ovo je naglašeno eksperimentalan pristup ekstremnom metalu i mada ni ovde kao ni na prethodnom EP-ju neće sve delovati kao da baš ide jedno uz drugo na prvo slušanje, na naredna će svi ti lupovi izmešani sa slemovima lepo leći i čudićete se dok uživate kako je Cameron ovako inventivan mladić:

https://disfiguringthegoddess.bandcamp.com/album/blood-animal

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 6-03-2021

Ove nedelje je izašlo naprosto opsceno mnogo dobrog metala a još je bio i Bandcamp Friday pa je fer reći da sam se pošteno oštetio. Ali kako i poslovica kaže: čovek ponekad mora da se ošteti da bi se opravio. Da vidimo šta smo imali, dakle:

Otvorimo blek metal sekciju današnjeg pregleda prvencem ruskog benda Koldovstvo (a što znači „veštičarenje“, molimlepo) koji se vrlo jasno zove Ни царя, ни бога. Lako nam je da se nađemo u tom sentimentu, a muzika ovde je atmosferični blek metal koji je toliko hermetičan da sam zapanjen smelošću benda. Ovo je producirano veoma mutno, sa očigledno namernim prekrivanjem svega da se čuju maltene samo odjeci – ritam više osećate nego što čujete, vokal deluje kao da neko vrišti tri kuće dalje od vas – ali mada generalno nemam previše simpatija za atmoblek albume koji idu toliko u opskurnost, Koldovstvo uspevaju da me drže zaintrigiranim dobrim temama i obiljem ideja. Nije da ću ovo slušati svaki dan, ali vredi da se posluša:

https://koldovstvo.bandcamp.com/releases

Rumunski Grohot mi je bio nešto simpatičan na svom prvom EP-ju, Creatio ex Nihilo. Ovo je relativno niskobudžetna operacija, ali nije jednočlani bend koji se snima u garaži, već trio sa dosta dobrim pesmama i jednim proživljenim blek metal, jelte, stavom. Pet pesama se ovde kreću između različitih formi blek metala, dajući i različite atmosfere i pristupe materijalu pa je u pitanju jedan sasvim impresivan prvi napor:

https://grohot.bandcamp.com/album/creatio-ex-nihilo

Black Clothes je jednočlani post-blek metal projekat iz Vankuvera koji snime već više od pola decenije i iza sebe ima već tri albuma. Ovogodišnje (prvo?) izdanje je EP Kingdom ov Void (iako na omotu piše, jelte, Kingdom of Void, možda su u štampariji mislili da je napravljena greška?) koji sa svojih šest energičnih, kratkih ali sasvim sadržajnih pesama ostavlja odličan utisak. Ovo jeste svakako producirano onako kako ja ne volim sa vrlo zaravnjenim masteringom, ali je muzički odlično, spajajući emotivni post-blek izraz sa brzom, energičnom metal svirkom. Black Clothes sada zvuči vrlo sazrelo i profi, kombinujući ekstremnu izražajnost jednih, recimo, Anaal Nathrakh sa post-blek strategijama na odličan način,  te se nadam i nekom novom albumu:

https://blackclothes.bandcamp.com/album/kingdom-ov-void

Rusi SPAS-12 sviraju odličan blackened hradcore na svom EP-ju Негатив. Četiri su to pesme dobre atmosfere, dobrih rifova, agresivnih, sirovih vokala i lepih smena tempa – od sporog, mučnog, pa do brzog, rafalnog. Bend svira odlično, odlično je snimljen i uspeva da u sve unese jako mnogo energije a da ipak ne napusti tu blekersku uzdržanost i hladnoću. Sjajno:

https://spas12hardcore.bandcamp.com/album/negative

Norveški SvartSol posle četiri singla izdaje prvi EP (a koji je, nagađate, samo kolekcija tih singlova) i Dyrisk Vrede je meni simpatičan sirov, pankerski, ali vrlo autentičan norveški blek metal. Koga, istina je, ništa ne preporučuje kao nekakvu novu, svežu stvar za 2021. godinu i zvučao bi sasvim kod kuće i u 1991. godini, ali opet, jednostavno je i iz srca:

https://svartsol.bandcamp.com/album/dyrisk-vrede

Norveški jednočlani projekat Mork ima već peti album, a kako ga već izvesno vreme izdaje britanski Peaceville, možete biti sigurni da ovde ima štofa. I Ima. Katedralen je prilično energična, živa ploča koja zvuči kao da ju je pravio „pravi“ bend sa norveškim himničnim pristupom i jednom zlom, old school komponentom u rifovima i temama. Ovde gostuju i članovi Skepticism, Kampfar i Dakthrone pa se može govoriti o pravom blek metal slavlju:

https://peaceville.bandcamp.com/album/katedralen

Mađari Hænesy i sami za sebe kažu da im je zvuk postao još eteričniji za novi album, Garabontzia pa se ciljna grupa može obradovati kontemplativnom post-roku sa blastbitovima. Naravno, Hænesy spadaju u post-blek metal podžanr ali sa ovim albumom se čini da je uspešno napravljen još korak ili dva u odmaku od tipične „blek“ formule a da se ipak zadrže neke značajne komponente. Nije za svakog ali je prilično dobro napravljeno i lepo producirano:

https://haenesy.bandcamp.com/album/garabontzia

O oklendskoj firmi Transylvanian tapes ćemo imati više pisanja nešto niže kad pređemo na death metal ali oni su ove nedelje izbacili i kasetu amerčkog blek metal bend Rotten Funeral koji, iako postoji već dve decenije, još nije snimio (ne)kršten album. No, EP Rotten Funeral je sasvim solidan sa skoro pola sata muzike i solidno napisanim pesmama. Nisam ljubitelj toga kako su ovde bubnjevi miksovani – nema dinamike itd. – ali Rotten Funeral se predstavljaju u vrlo pristojnom svetlu, a daunloud plaćate koliko hoćete:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/rotten-funeral

Švicarski Goifer zvulči vrlo apokaliptično na demo snimku Grabschlöfer. Ovo je sve pravio jedan čovek ali demo ostavla utisak zrelosti i zaokruženosti vizije. I zvuka, koji je sirov, abrazivan ali prijatan za uho. Odličan početak za ovaj projekat:

https://goifer.bandcamp.com/album/grabschl-fer-demo-2

Već se zna da nisam neki preteran ljubitelj pompeznog zvuka nalik na Dimmu Borgir ali mislim da italijanski Demonia Mundi zaslužuje preporuku za sovj prvi album, In grembo mater… Bend postoji već skoro četvrt veka i ovoliko čekanje na prvenac znači i da je mnogo materijala u međuvremenu urađeno, odbačeno, sazrevalo. To se definitivno čuje, sa pesmama koje su distinktne i pune raznih aranžmanskih ideja. Bend svira sjajno ali je sam Daemonia, pevač, svakako najupečatljiviji sa raskošnim aranžmanima i velikim ekspresivnim opsegom. Lep album:

https://cultofparthenope.bandcamp.com/album/in-grembo-mater

Šveđani Scitalis na prvom EP-ju, sugestivno nazvanom Awakening imaju po malo od svega. Ili bar od atmosfere, agresije, narodnjaštva… Ovo je stamen, solidan švedski blek metal sa očekivanim nivoima energičnosti, ali i dosta uzdržanim, atmosferičnim pesamama. Solidno, zaista, i dobar „hello world“ momenat:

https://vendetta-records.bandcamp.com/album/awakening

https://scitalis.bandcamp.com/album/awakening

Američki jednočlani Yith na svom trećem albumu, Passage, vrlo uspelo spaja tu hermetičnu, ličnu dimenziju depresivnog blek emtala i energičnu, živu izvedbu. Ovo nije „zvanično“ DSBM i Yith zapravo kombinuje blek metal i doom metal da bi postigao sebi svojstveni koktel emocija i energije a sve to vrlo dobro dolazi do izražaja na ovoj ploči:

https://yithmetal.bandcamp.com/album/passage

Nizozemski Kjeld na svom drugom albumu, Ôfstân zakivaju ko pneumatskim čekićem, pružajući agresivan, energičan blek metal koji zvuči kao da je ispao iz Švedske, sa početka ovog stoleća. Nije ovo samo brzo i žestoko, nego i odlično napisano, sa pesmama koje umiču klopci „sve vreme svom snagom“ pristupa i uspevaju i u muzici koja je ovako agresivna da imaju fine dinamičke varijacije. Bubnjar je posebno atraktivan u tome šta mu sve pada na pamet i kako dobro to realizuje, ali su i gitare vrhunski osmišljene, a bogami i zvuk im je lep i bogat. Izvrstan album:

https://heidenshart.bandcamp.com/album/fst-n

Stoner, doom i ostala sporina! Grčki Ember Sun na albumu On Earth And Heaven svira vrlo stereotipan „žalobnički“ funeral doom metal, sa veoma sporim tempom, nežnim, tužnim harmonijama i jakim gotskim prelivima. Kažem „stereotipan“ ali kapiram da će se ciljnoj grupi jako dopasti. Ember Sun kažu da ovaj album posvećuju samoći i tugi i muzika – kroz šest podužih pesama – svakako podržava ovaj sentiment, idući polako, kreirajući hipnotičko okruženje u kome svi koji su usamljeni mogu da nastave da budu usamljeni ali u posrednoj interakciji sa drugim usamljenim osobama.  Ember Sun nisu inovatori, naprotiv, ovde se čuje dosta, recimo Type O Negative uticaja, između „klasičnije“ funeral doom priče, ali svakako znaju tačno šta žele i to što žele umeju da naprave. Prijatno:

https://embersun.bandcamp.com/album/on-earth-and-heaven

Holy Death su iz Los Anđelesa i, kako ja to obično kažem, čovek bi pomislio da neko ko živi u suncem okupanoj Kaliforniji neće svirati ovako mračnu muziku. Ali, eto: Sacred Blessings je kompilacija do sada izašlih EP-jeva ovog sastava i na njoj je 14 pesama bolnog, sporog, abrazivnog sludge-doom metala, od kojih jedna traje punih dvadeset minuta. Holy Death su vrlo dosledni svojoj viziji pa velikih varijacija u zvuku i formi pesama nema i ako vam se dopadne jedna sva je prilika da će vam se sve ostalo dopasti, uz dobru produkciju i hipnotički gruv koji bend servira. Daunlud se prodaje za onoliko para koliko sami ponudite što je uvek vrlo fer:

https://holydeathdoom.bandcamp.com/album/sacred-blessings

Golgotha iz Španije je premelodična i preteatralna  za moj ukus, sa puno nežnih, nedistorziranih momenata i klin vokala, ali to što sam ja ograničenog ukusa ne znači da oni loše sviraju. Novi EP, Remembering the Past – Writing the Future nudi pest pesama kitnjastog doom zvuka sa gotskim elementima i malčice death elemenata, grandiozno melodičnog i produciranog veoma glasno. Ja na ovo ne mogu, ali vi možda možete:

https://golgotha.bandcamp.com/album/remembering-the-past-writing-the-future

Al zato… Šveđani Kråkslott su fenomenalni na EP-ju The Witchhammer koji, iako ima svega dve pesme, traje domaćinskih devetnaest minuta. Ovo je, nagađate, teški, masni, jebački fazirani stoner-doom metal sa okultnim temama i hipnotičkim rifovima, sav u umiljatom gruvu i jednoj gruboj, sirovoj ali veoma dobro odmerenoj zvučnoj alhemiji gde se gitara i bas-gitara natječu u tome ko će više da se distorzira a vokali su veštičiji i demonski. No, ovo ostavlja samo utisak pravovernosti namere, nikada karikature ili prostog sviranja žanrovskih tropa, Kråkslott zaista zvuče autentično, kao da su sa prvim taktovima Black Sabbath koje su čuli u životu posisali i svu naklonjenost tmini koja ovde izlazi prirodno i manifestuje se u najboljem doomu koji ćete čuti prve nedelje Marta a da čak možete i da je platite apsolutno koliko sami poželite. Ne propustite:

https://krakslott.bandcamp.com/album/the-witchhammer

Apsolutni grčki biser su nam doneli 2 Headed Dogs iz Atine čiji je album The Engine Is On pravo savršenstvo vozačkog, teškog roka. Ovo nije ni sasvim stoner ni sasvim desert rock, ali je svakako njihov najbolji drug, muzika napravljena sa jednakim udelima panka, garaže i metala u svom sastavu, bezobrazna, energična, masna, napravljena da se uz nju pije i pijano dere, bluzirana ali bučna kao sam đavo. Ovo je uobičajeno grčki ulickana produkcija (mada, srećom ne i master koji sasvim ubija dinamiku) i teško da se može pogrešiti sa 2 Headed Dogs:

https://twoheadeddogs1.bandcamp.com/album/the-engine-is-on

Stone Age Mammoth su takođe Grci i njihov novi album, Desert Rider je, kao i prethodni, kolekcija lepih stonerskih instrumentala, baziranih pre svega na fino izbluziranim rifovima, a onda sa dovoljno soliranja da nam pruže sreću i kad nas vrat zaboli od klimanja glavom. Sve je to malčice prljavo i mutno, baš kako treba i nudi stoner-metal ugođaj koji je jeftin i neodoljiv:

https://stoneagemammoth.bandcamp.com/album/desert-rider

Messiahvore su svoj prvi i istoimeni album snimili praktično uživo u studiju, svirajući sve odjednom, samo uz nasnimavanje vokala. To je dalo dosta dobre rezultate, pa njihov energični, teški stoner rok ovde deluje živo i spontano. Bend ima tvrd, masivan zvuk, a svirka se lepo kreće između sporijih, atmosferičnih momenata i ozbiljnijeg čukanja, sa povremeno umešnim podsećanjima na bluz osnove. Dobro snimljeno, dobro odrađeno, i mnogo MNOGO tetovaža na dvoje članova benda koje ih imaju. Preporuke!

https://messiahvore.bandcamp.com/album/messiahvore

Teksašanin Jeff Michaels, čuje se to, veoma voli Hendriksa i Stivija Rej Vona, pa je njegova muzika taj neki veoma heavy, psihodeličan, mastan bluz-rok, sa gitarama koje jecaju, plaču i proizvode razne efekte. Album Not Of This Earth je konceptualna ploča naučnofantastične tematike (autor kaže da mu je trebalo malo eskapizma) i veoma naglašeno stereo-miksovana, sa gomilama ukrasa i efekata koji se dešavaju na vrlo širokom stereo platnu. Michaels ima potrebne veštine da pravi dobar, „KaeSTeovski“ heavy blues a ambicija da sve to izdigne na nešto viši nivo i doda mu psihodeličnu, svemirsku komponentu je, što se mene tiče, sjajna:

https://jmichaels.bandcamp.com/album/not-of-this-earth

Iako ja stalno skičim da ne volim gotski doom metal, valja reći i da, kada bi on sav bio tako dobar kao što su dobri Italijani Abyssian, ja bih ga mnogo više slušao. Drugi album ove ekipe iz Milana je nazvan Godly i odličan je, sa vrlo solidnom količinom „prave“ gotike i post-panka u svom inače vrlo zadovoljavajuće heavy konceptu. Abyssian znaju da naprave pesmu koja je sva u rifčinama i cepačini, ali znaju i da se zagledaju kroz prozor, meditiraju, lako pevuše dubokim glasom i da sve to jedno uz drugo zvuči ne samo korektno već i esencijalno. Predivna ploča:

https://abyssian1.bandcamp.com/album/godly

Nova Stoned Karma je još jedna kolekcija i zove se  Colours Of Karma Collection II, sa deset odličnih psihodeličnih instrumentala za onoliko para koliko biste da date od srca. I dajte, ako već nemate prethodna izdanja ovog benda jer je u pitanju uvek vrlo korektan, jeftino produciran a duševan materijal koji može da se sluša satima bez prestanka:

https://stonedkarma.bandcamp.com/album/colours-of-karma-collection

Gde je Stoned karma, tu su i Stone Rebel. Ova dva francuska instrumentalna psihodelična benda idu ruku pod ruku pa je Stone Rebel sada izbacio novi album, nazvan Space Indigo i ovo je još jedna procesija tihih, prijatnih meditacija na nedistorziranim, mekanim gitarskim žicama, uz nenametljivu ali gruvi pratnju precizne ritam-sekcije. Stone Rebel ne menjaju značajno zvuk od albuma do albuma ali se ovaj makar izdvaja nekim od najdužih pesama koje je bend do sada snimio. Bridge To The Future traje duže od deset minuta a Colorful Aura duže od pola sata. No, sve je to jako prijatno, po običaju negde između  meke uspavanke i prijateljske hipnoze:

https://stonerebel1.bandcamp.com/album/space-indigo

Mađari okupljeni oko Psychedelic Source Records kolektiva su se skupili i džemovali cele noći a rezultati – ili barem njihov najbolji deo – predstavljeni su na albumu Parts of Another All Night Long Session. Ova ekipa, koju ja veoma volim i redovno ovde hvalim, da podsetimo, svira neobavezne ali uglavnom vrlo dobre insturmentalne, psihodelične džemove, ili u vrtu ili na vikendici, ali ne radi se samo o grupi ortaka koja se zarakija, zaroštilja, pa malo i smota, nego o ipak izvanrednim muzičarima koji jako dobro razumeju i, rekao bih, žive, taj psihodelični space rock. Parts of Another All Night Long Session zato donosi masu istovremeno umirujućih i uzbudljivih muzičkih avantura, od kojih neke traju i skoro pola sata. Mnogo muzike, mnogo tripova. Obavezno:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/parts-of-another-all-night-long-session

Isti izdavač, slična ekipa, isto date koliko para hoćete: Slight Layers Meet the Red Gem je još jedna kolekcija džemova a koji su za ovu priliku malo i „prošireni“ u smislu da se ovde psihodelični rok susreće i sa fankom i sa dabom. Ne da je sve ovde savršeno pogođeno, naravno, ali osvežava taj odlazak u različite eksperimente pa i ovo svakako preporučujem:

https://psychedelicsourcerecords.bandcamp.com/album/slight-layers-meet-the-red-gem

Torvus iz Merilenda su sjajni na albumu The Innate Disease, valjajući blackened doom koji profitira od svoje jeftine produkcije i sirovog zvuka. Ovo je muzika koja uprkos svim teatralnim asocijacijama koje imam u glavi kad pomislim bilo na black bilo na doom metal, zapravo prijatno iznenađuje jednom neposrednošću, odlučujući se najpre za „radnički“ pristup pesmama, uz puno rifova i žive, znojave svirke. Odličan materijal i srčana izvedba, Torvus su bend koji zvuči stvarnije i ubedljivije nego 90% kolega:

https://torvus.bandcamp.com/album/the-innate-disease

Još jedan grčki biser dobijamo sa novim albumom atinskih Holy Monitor. I prošli album ove ekipe je bio izvrstan, ali sa  Southern Lights je muzika sazrela još nekih 25% i kreće se ležernim korakom opuštene, u sebe sigurne psihodelije koja se oslanja na gruv, melodiju, teksturu i temu u jednakoj meri. Kod Holy Monitor je sjajno koliko njihova muzika ima prostora za sve te svoj elemente, i gitare i orgulje, i ritam sekciju koja zvuči kao da ima i nasmimljen sloj posebnih udaraljki, i hipi-refrene. I ovaj album uspeva da besprekorno spoji tu naivnu „pop“ notu što je bend tegli iz nasleđa psihodelije šezdesetih i sedamdesetih sa savremenijim „težim“ zvukom, dajući nam blagoslov na vinilu koji se može slušati bez prestanka satima:

https://holymonitor.bandcamp.com/album/southern-lights

Francuzi Stoned Therapists zapravo na EP-ju Argonaut zvuče manje „stoned“ nego što sam očekivao. Njihova muzika svakako ima stoner komponentu ali ima i jednu veseliju, poletnu dimenziju art rocka kojim sebe bend taguje na Bandcampu i to pesmama daje lepe individualne identitete, prijatne melodije, jednu prijemčivost i razgovetnost koja mi je osvežila dan. Plus taj gotivni francuski naglasak. Poslušajte:

https://stonedtherapists.bandcamp.com/album/argonaut

Goat Shaman su iz Australije i njihov prvi EP, isto nazvan Goat Shaman – dobro ime para vredi – ima četiri pesme brutalnog, abrazivnog sludge-doom zvuka. Znate već kako to ide, teška spora, a agresivna svirka, vrišteći vokali, nisko naštimovane, snažne gitare, mišićavi rifovi. Sve to spakovano u tvrdu, napucanu produkciju. Nije dakle nepredvidivo, ali Goat Shaman sviraju svoj odabrani stil veoma dobro i ubedljivo:

https://goatshaman.bandcamp.com/album/goat-shaman-ep

Thronehammer su nemačko-britanski doom bend koji je pre dve godine izbacio cenjen debi album pa su ga sada ispratili vrlo ambicioznim Incantation Rites. Da odmah bude jasno da nema kompromisa, prva pesma je duža od 14 minuta a album se završava i komadom dužim od petnaest. Thronehammer su negde između „klasičnog“ dooma i heavy metala jer imaju teške, spore i dugačke pesme ali onda imaju i naglašeno komunikativan, donekle epski nastup u svojim pesmama, uz dosta ljubavi ka melodiji i napevima koji, pošto se ponavljaju jako mnogo puta, dobiju ritualnu dimenziju. Najgora stvar u vezi sa ovim albumom je jako iskomprimovan master, ali ostalo je prilično dobro:

https://thronehammer.bandcamp.com/album/incantation-rites

Transylvania Stud je užasno ime za bend, ali muzika na EP-ju Bad Seed je prilično kul. Još više kad shvatite da su u pitanju obrade Metalike iz njene ne baš najbolje faze (2×4, Bad seed i Ain’t my bitch), ali pretvorene u 100% stoner-desert rock. Kad ih čujemo u ovim verzijama pomislimo da je Metallica zapravo bila na tragu nečeg dobrog ali nikada nije otišle do kraja. Vredi čuti:

https://tstudmusic.bandcamp.com/album/bad-seed

Pestkontroll su iz Štokholma i njihov eponimni album je fina kombinacija pank-roka i metala, sa pesmama koje su šmekerske, pune motorhedovskih rifova i energične svirke, ali i malo melodičnih gitarskih tema, glam rok harmonija, te urlajućeg pevanja. Lepa kombinacija i album kao stvoren za žurke:

https://pestkontroll.bandcamp.com/album/s-t

Britanci Grave Majesty nemaju skupu produkciju na EP-ju Sink Your Teeth In, ali makar mastering nije preglasan i ovo su četiri pesme okultnog hard roka stare škole koji bi profitirao od malo energičnijeg snimka, ali mu je teško naći zamerku u pogledu pesama:

https://gravemajesty.bandcamp.com/album/sink-your-teeth-in

Barbason (barbin sin?) su iz Hojlandrije i njihov demo sa dve pesme nudi dva odlična stoner rok komada sa jakim, polivajućim gitarama i robusnom ritam-sekcijom ali i sa osećajem za melodiju pored gruva. Bend ovo nudi po ceni koju sami lupite i najavljuje skori album a rekao bih da je u pitanju veoma dobra reklama. Poslušajte:

https://barbason.bandcamp.com/releases

Stoner-album koji se očekivao sa posebnom anticipacijom ove nedelje je svakako treća ploča grčkih Acid Mammoth. Caravan je, zadovoljstvo mi je da kažem, najzreliji produkt ove ekipe do sada, pa to što sam za drugi album pričao da je dobar ali suviše naklonjen omažiranju sedamdesetih, ovde više nije toliko u prvom planu. Acid Mammoth, da bude jasno, svakako i dalje stoje čvrsto ušančeni u ’70s zvuku, ali pesme su sada napisane sa jednim autohtonim duhom i imaju svoje, jelte, ja. Pet pesama, ali podugačkih, dosta prirodno odrađene psihodelije između svih tih teških rifova, voleo bih da je zvuk malo dinamičnije masterovan jer je ovo dosta spljeskano, ali opet, Acid Mammoth ovde daju zdrav, zabavan album, a Heavy Psych Sounds mogu da se zadovoljno smeše što su izbacili još jedan moderni stonerski klasik:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/acid-mammoth-caravan

Prašnjav i blatnjav, takav je split EP bendova Bog Wizard i Dust Lord nazvan Four Tales of the Strange. Dust Lord su mračniji i hermetičniji sa zvukom koji je baziran na masivnim rifovima, sporim ritmovima, stonerskoj energiji komprimovanoj do granice samozapaljenja. Vrlo fino, naravno. Bog Wizard su, moguće, još bolji jer su im pesme gruverskije sa nešto više dinamike i dobrim pevanjem. Lepa stonerska proslava za samo četiri dolara:

https://bogwizard.bandcamp.com/album/four-tales-of-the-strange

https://dustlordpartydoom.bandcamp.com/album/four-tales-of-the-strange

Kad se bend zove Cthulhu, prirodno je očekivati black metal, death metal ili barem nekakav death doom, međutim nizozemski kvartet pod ovim imenom svira srednjeprugaški thrash metal. I to, sudeći po debi albumu, Cremator of the Sky, vrlo kvalitetan. Ovo je, naravno, izrazito rifaški album, sa dobrom produkcijom i solidnim ali ne prebrzim tempom, tako da bend uglavnom čuka dinamično i žestoko, ali uz dosta prostora da se kreiraju zanimljive gitarske teme. Gitarista je, čuje se, veoma raspoložen da pokaže kako mu arpeđa prirodno izlaze iz prsitju. Pevač peva visokim tonom, a onda povremeno padne u death registre i sve je to vrlo zabavno i odlično za slušanje. Masivne čestitke za odličan debi:

https://cthulhuthrash.com/album/cremator-of-the-sky

Sjajan thrashcore stiže nam iz nansija u Francuskoj a posredstvom sastava Illegal Corpse čiji singl Toxic Wave ima dve kratke, brze, energične pesme kao ispale iz neke idealne verzije 1989. godine sa trešerskim rifovima, mošerskim srednjim delovima, napaljenim pevačem i odličnom produkcijom. Sve to a sami birate koliko da platite! Thrash nikada neće umreti dok je ovakvih junačina:

https://illegalcorpse.bandcamp.com/album/riding-another-toxic-wave

Detonator iz Sijetla su svoj album Sons of Darkness snimili još 2005. godine, pregovarali da se to izda na vinilu a na kraju se ništa nije desilo pa se sada, više od deceniju i po kasnije, materijal pojavljuje na Bandcampu. I dobro je da se pojavio jer je ovo odlična muzika. Detonator za sebe kažu da su u pitanju četiri klinca-hardkorovca koje su inspirisali Bathory, rani Slayer (uvod No Sabbath in Hell je bestidna krađa iz Black Magic), Sodom, Destruction i Venom da snime metal-album, i ovo je baš ta divljačka, sirova kombinacija metala i panka kakvoj niko ne može da odoli. Termin blackened thrash je danas uobičajen, ali pre 16 godina je ovo naprosto bila muzika iz srca i ona i danas zvuči autentično, moćno, poletno, neodoljivo, sa jakim rifčinama, himničnim vrištanjem i mnogo energije. Sjajno:

https://detonatordarkrock.bandcamp.com/album/sons-of-darkness

Sanktpeterburški Combat Shock su na kaseti Grave Tapes skupili sve svoje dosadašnje demo-snimke i ovo je 14 pesama hardcore thrash čukanja sa jednim autentičnim zvukom i senzibilitetom. Combat Shock su na taman dovoljnom tehničkom nivou da ovo zvuči profi i kvalitetno, a da ima tu spontanu, haotičnu energiju dobrog crossovera, a snimci su producirani veoma dobro i ovo je pravi praznik za moje uši:

https://coldswordproductions.bandcamp.com/album/grave-tapes

Infected Religion je jednočlani projekat iz Indijane i Lucas Korte svoju muziku nazvia nuclear speed-core. A ona tako i zvuči. EP Screaming Into The Void ima šest superbrzih, trešerskih pesama koje su negde na tragu onog što su polovinom osamdesetih radili Nuclear Assault, samo sirovije, blekerskije, i brže. Pesme su uglavnom kratke, ali sadržajne i ovo je najboljih dva dolara koje ćete potrošiti ove nedelje:

https://infectedreligion.bandcamp.com/album/screaming-into-the-void

Kanađani Grotesque Mass imaju odličan EP pod nazivom Ruinous Gallows. Ova ekipa, iako njoš nije izdala album, tokom poslednje godine je napravila dosta snimaka i Ruinous Gallows je svakako demonstracija njihovog kvaliteta. Ovo je grindcore izmešan sa malo death metala za pesme koje su čvrste i nešto duže (do minut i po), sa dovoljno prostora da se malko udahne vazduh i napravi razlika između sporih, mrvećih pasaža i za grindcore uobičajenog rešetanja. Grotesque Mass imaju sazreo, kvalitetan zvuk i sviraju odlično, a tek što je ovo dobro producirano! Bas-gitara je takva da bih je oženio samo da nisam već uhapšen. Vrlo lepo a samo dolar i to kanadski. Maltene oni VAMA plaćaju:

https://grotesquemass.bandcamp.com/album/ruinous-gallows

Voleo sam prethodni EP losanđeleskih Pain Ritual, pa sam i novih šest pesama na EP-ju Unhoused & Unloved preslušao s guštom. Ovo je i dalje eksplozivna grind/ powerviolence kombinacija koja u sebi ima taman toliko metalcore i nu-metal elemenata da zazvuči originalno ali da mi ne ode predaleko od sfere interesovanja. Producirano odlično, odsvirano sjajno, sve to zvuči moćno, moderno i nimalo „komercijalno“ već baš kako treba, opasno i na ivici raspada:

https://painritual13.bandcamp.com/album/unhoused-unloved

Finski sastav Bloated trpa vrlo skandinavski grindcore/ powerviolence na svom prvom EP-ju, „I“. Znate već kako to ide: ekstremno komprimovan i glasan zvuk, moćne gitare, vrištanje, superbrz tempo, zakucavački bubanj, D-beat rifovi i jedna generalna disciplina, sve spakovano u pesme od kojih ni jedna nije duža od 59 sekundi. Ne treba ni reći da sam ja u raju dok ovo slušam. Za sve ljubitelje Nasum, Gadget ili Rotten Sound, ovo je savršenstvo:

https://bloatedgrind.bandcamp.com/album/i

Cammo Shorts su duo iz Virdžinije i već ime im sugeriše da sviraju grindcore. Tako i jeste i Proceed With Extreme Contempt je album vrlo dobro urađenog, prilično kvalitetno produciranog deathgrind zvuka sa pesmama koje dobacuju i do dva i po minuta, ali su uvek brze, nervozne, nabijene negativnom energijom (well, osim kad su spore, nervozne, nabijene negativnom energijom, kao u slučaju Throat Fucked). Energično, gruvi, prijatno:

https://cammoshorts.bandcamp.com/album/proceed-with-extreme-contempt

Gulch su iz Santa Kruza u kaliforniji i njihova strana split EP-ja sa Sunami demonstrira njihov tvrdi, vrišteći metalizirani hardcore koji je meni, bar u ove dve pesme bio sasvim na mestu. Možda ne bih lako izgurao ceo album, ali Gulch su ovde dovoljno raznovrsni i kvalitetni da mi ekstremno glasan zvuk ne smeta:

https://gulch.bandcamp.com/album/gulch-sunami-split

Izraelski Those Who Oppose na svom istoimenom debi albumu svira jako simpatičan thrashcore koji zvuči baš kao da je trenutno kraj osamdesetih godina prošlog veka a ljudi koji ga prave su svu svoju ljubav prema DRI, Suicidal Tendencies, Attitude Adjustment itd. ulili u jedan album pun iskrene emocije i energične svirke. Strogo gledano, naravno da se ovde može naći dosta zamerki (naglasak kojim gitarista Ofir peva na engleskom, nedinamičan zvuk gitare itd.), ali je album neposredan, proživljen i beskrajno šarmantan:

https://thosewhooppose.bandcamp.com/album/those-who-oppose

Kad smo već kod thrashcorea, i Španci Stigma (a koji nisu heavy metal bend iz Madrida istog imena) na svom prvom EP-ju, Muerte Segura sviraju isto to, sa pet pesama, solidno produciranih i napunjenih finim rifovima. Stigma su onaj klasičan gruverski thrashcore koji voli da jedan isti rif provoza kroz nekoliko smena ritma i tempa i sve je to veoma dopadljivo. Ako već ne naročito originalno. Probajte:

https://stigma3.bandcamp.com/album/muerte-segura

Glazgovski Coffin Mulch očigledno veoma vole švedski death metal jer su taj zvuk potpuno skinuli na svom debi EP-ju Septic Funeral. Znate već, užasno teške „cirkular“ gitare, ogroman bas, jaka kompresija, pevanje ko iz groba… I svirka je sasvim u stilu Entombed-Dismember-Grave-Unleashed, pa je ovo ploča koju svakako treba da čujete. Coffin Mulch donose vrlo malo novog swedeath formuli ali su više nego korektni njeni interpretatori, a ponekad je to SASVIM dovoljno:

https://coffinmulch.bandcamp.com/album/septic-funeral

Debi EP ruskog death metal sastava Bitter Loss nazvan je Oblivion in Ceremonial Void i nudi vrlo ubedljiv death metal stare škole i mračne atmosfere. Ovo je odlično produciran, veoma dobro odsviran material sav u disonantnim rifovima, mrvećem zvuku bas-gitare i bubnjeva, sa sugestijom da sve što čujemo dolazi iz nekih najcrnjih htonskih dubina. Ljubitelji Immolation, Incantation i sličnih bendova će ovo bez sumnje obožavati a pošto, pored introa i autroa, ovaj EP ima samo tri pesme, na mestu je reći da je meni Oblivion in Ceremonial Void samo razgoreo glad da čujem još muzike ovog benda. Navalite:

https://bitterloss.bandcamp.com/album/oblivion-in-ceremonial-void

Indonežanski izdavač Maximamusicpro nam je doneo debi album takođe indonežanskih Twin Force Kill, nazvan, er, Cryteria Human Killer i ovo je potpuno klasičan indonežanski brutal death metal, sa karakterističnim zvukom (pogotovo bubnja), jakim oslanjanjem na hromatske, denflovane rifove koji kreiraju gruv (povremeno i slemove), i dubokim, tupim vokalima. Twin Force Kill nisu mnogo napredni u sviranju žanra ali njihov brutalni death metal je svakako pitak, sa pesmama koje imaju pamtljive rifove i pažnjom da se ponudi i mošerski gruv i brzina, i energija a da se ne smara nekakvim poziranjima. Neinovativno, neoriginalno, ali meni simpatično:

https://maximamusicpro.bandcamp.com/album/twin-force-kill-cryteria-human-killer

Od istog izdavača stiže i EP My Bestial Slaughter benda Khudeta koji je takođe iz Indonezije, takođe trese u tipičnom indonežanskom brutal death metal stilu i takođe je jako prijatan, pitak i ugodan za slušanje. Naravno, omot je sačuvajbože i treba da volite ovakvu muziku generalno, ali Khudeta su bend koji postoji duže od dve decenije i bez obzira što do prošle nisu ništa izdali, ovo je veoma dobro:

https://maximamusicpro.bandcamp.com/album/my-bestial-slaughter

Frankfurtski trio Magefa svira dopadljiv death metal na svom drugom EP-ju Exenteration. Kako je sastav ime uzeo iz Hebrejskog jezika gde ova reč označava kugu, ljudski je očekivati ovde malčice cerebralniji program i bend ne razočarava, pružajući odlično napisane pesme koje su nedvosmisleno utemeljene u starijim formulama (recimo, Cannibal Corpse) ali imaju promišljene, složenije aranžmane. Ovo je svakako u neku ruku death metal za intelektualce ali nije „progresivan“ i ovde nema napora da se pobegne od klasičnog menija rifova, ritmova i harmonija, pa je, uz dobru produkciju Exenteration ploča (a koja traje maltene kao normalan album) „pametnog“ brutal death metala koji možete slušati u svakoj prilici:

https://magefa.bandcamp.com/album/exenteration

Kalifornijski Cicada Swarm ima interesantan mišmeš mathcorea, death metala, grindcorea, screamoa i još koječega na EP-ju The Dissection. Ovo je istovremeno i agresivna, i tehnički superiorna muzika, ali i atmosferična ploča koja nema problem da skrene malo i u postrokerske vode između blastbitova i vrištanja. Hermetično ali uzbudljivo, odlično odsvirano i dobro snimljeno, ovo je pravi primer kako se mogu imati i jare i pare:

https://cicadaswarm.bandcamp.com/album/the-dissection

Australijski duo PlagueLord kreira solidan, old school death metal na svom drugom EP-ju The Silent King. Ovo ne imitira niti jedan konkretan bend, ali ima taj neki senzibilitet devedesetih godina sa teškim, mračnim rifovima i aranžmanima koji su jednako posvećeni atmosferi koliko i krljanju. Vrlo pristojna produkcija i bend koji dosta obećava, pogotovo ako volite Bolt Thrower i slične masivne a ne prebrze death metal junake, plus ovo plaćate koliko želite:

https://plaguelord.bandcamp.com/album/the-silent-king

Brazilski Açoite na svom drugom EP-ju, Necro País sviraju pankerski death metal koji ima sve potrebne tehničke i tehnološke kvalitete da  zvuči dovoljno „profi“, ali je pun ideja koje nisu standardne za ovaj žanr. O Diabo Veste Terno je, recimo, vrlo vesela, melodična pesma. Ostalo je energično, snažno i simpatično, mada zvuči kao da se bend ipak i dalje traži, ali svakako se zabavljaju dok to rade:

https://acoite.bandcamp.com/album/necro-pa-s

Da ostanemo na istom kontinentu poslužiće nam ekvadorski brutal death metal heroji Deseret čiji ovogodišnji EP, Efigie, opako krlja. Ovo su dve pesme (plus intro) ubedljivog, autoritativnog brutal death zakucavanja koje nije samo demonstracija dobre tehnike i produkcije (mada ima i jedno i drugo) već muzika napisana s dušom, puna gruva i autentične energije. Moćno:

https://deseret.bandcamp.com/album/efigie

Iz nekog razloga mesto Valpovo kod Slavonske Požege poslednjih meseci izbacuje masu izuzetnog ekstremnog metala. Najnoviji projekat iz ove kuhinje je Exer, još jedan studijski projekat u kome učestvuju ljudi okupljeno oko projekta Ninhursag, s tim što je ovo zapravo više death metal, sa malo black metal elemenata. EP Sadistic Torture potvrđuje da Mario Marković koji sve ovo miksuje i masteruje ima ozbiljno dobro razumevanje kako se ovakva muzika snima da bude opaka, opasna, oštra, a pesme su veoma dobro napisane, sa sjajnom izvedbama i jako moćnim vokalom. Stvarno ne znam zašto ova ekipa nije šire poznatija ali ovo je veoma blisko samom vrhu ekstremnog metala koji se pravi u našem regionu.

https://exerband.bandcamp.com/album/sadistic-torture

Treći album danskih Best se zove Necro Sapiens što je simpatično a ovo je i simpatičan death metal skandinavskog tipa. Nije nešto maštovit i priznajem da zvuči kao da Baest ovde samo sviraju hajlajte žanra umesto da traže neki svoj izraz, ali dobro, možda sam samo ja ustao na levu nogu. Ovo je pristojno producirano i može svakako da posluži kao uvod u death metal za nekog ko nikada nije slušao skandinavsku inačicu istog:

Da bude sasvim jasno, edmontonski Silent Line su meni neslušljivi ali pošto sam dobar čovek bla bla bla… Elem, ovaj bend je izbacio četvrti album za nekih jedanaest godina postojanja i Death and Perspective je sjajan primer njihovog ultra-melodičnog, blago simfonijski naklonjenog death metala. Ovo je svakako dobro odsvirano, sa produkcijom koja je preglasno masterovana za moj ukus, ali sama muzika je previše melodična i teatralna za moj želudac. Naravno, ne tvrdim da je samim tim i loša, samo da ja ne volim ovako prearanžirane melodične teme koje umiru u gomilama ukrasa i jednoj prenaglašenoj epici, no nisam ja sigurno baš jedina osoba na ovom svetu za koju se metal pravi pa… evo, poslušajte:

https://silentlinemetal.bandcamp.com/album/death-and-perspective

I Nijemci Scythe Beast spadaju nominalno u melodični death metal, ali njihov drugi album, Indicted for Misconception uzima malo klasičnih melodeath elemenata, ubacuje u sve malo thrash metala, onda zaziva švedski death zvuk iz poznijih devedesetih i ranih godina ovog stoleća, sa melodičnim momentima koji bi se mogli trasirati unazad do Dark Tranquility i At the Gates i sve to na kraju ispadne jedna vrlo probavljiva mešavina. Scythe Beast ne preteruju sa aranžiranjem, produkcija im je lepo spakovana, zvuk čist i ne preglasan i pesme su lepe, dobro napisane. Meni se ovo izrazito dopada:

https://scythebeast.bandcamp.com/album/indicted-for-misconception

Tri melodeath albuma za redom? Šta se ovo dešava??? Elem, Mind Assault su iz Južnoafričke Republike i njihov drugi album, čak trinaest godina posle debija, zove se The Cult of Conflict i mada je produkcijski i on sav spljeskan i nedinamičan, bend makar svira dobro. Materijal je svakako premelodičan za moj ukus, ali Mind Assault dovoljno često dostižu MOJ ideal melodičnog death metala (a to je „Iron Maiden sa blastbitovima“) da ne budem negativan prema ovoj ploči. Poslušati bez predrasude:

https://mindassault.bandcamp.com/album/the-cult-of-conflict

Neyquam su bend iz Arizone, sa prvom kasetm po imenu Morbid Devourment za kalifornijski Transylvanian tapes i ovo je „čist“ old school death metal kao iz nekog ’90s kataloga, sav u mračnim tonovima, jednostavnim, zaraznim rifovima, dubokim, neljudskim vokalima i lepim smenama na nivou ritma i tempa. Pet pesama, vrlo solidna produkcija, jaka preporuka, pogotovo jer daunloud plaćate koliko poželite:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/neyquam-morbid-devourment

https://neyquam.bandcamp.com/album/morbid-devourment

Isti izdavač nudi EP (album?) brazilskog kavernoznog death metal projekta Fossilization koji zaista zvuči kao da dolazi iz nekih praistorijskih vremena kada su dinosaurusi vladali planetom a bare sa katranom bile češće nego one sa vodom. He Whose Name Was Long Forgotten sadrži pet supermračnih, superteških blur-core pesama koje ne hvataju na „pametne“ fore i česte promene ritma, već na atmosferu apsolutne propasti. No, Fossilization veoma dobro sviraju i imaju sluha za komponovanje pa je ovo odlično napisano, a mračan, odjekujući zvuk je idealan za ovu vrstu svirke. Ako volite australijske bendove ovog tipa (Impetuous Ritual, Grave Upheaval..), Brazilici im stoje rame uz rame:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/fossilization-he-whose-name-was-long-forgotten

I još jedna kaseta istog izdavača u istoj turi, ovog puta živi snimak losanđeleskog Civerous sa nekih pola sata svirke i mnogo mračnog, agresivnog death metala. Live Promo MMXXI je za nijansu bliže „običnom“ death metalu, sa povremenim tremolo rifovima na gitari ali i Civerous forsiraju mračan, kavernozni zvuk i atmosferu pa se vrlo dobro uklapaju uz prethodna dva izdanja. Uz opasku da su Civerous bez sumnje sazreli za snimanje debi-albuma, ponoviću i da su u slučaju svih izdanja Transylvanian Tapes daunloud verzije dostupne po ceni koju sami odredite i da je to ekstremno ljudski:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/civerous-live-promo-mmxxi

Isto važi i za JOŠ JEDNO izdanje iste etikete, a u pitanju je kasetni EP Anthropomancy koji spaja kavernozni death metal zvuk sa malo black metala i grindcorea. Bolesna kombinacija i mnogo ultra-mračne i teške muzike u ovoj kolekciji koja ponavlja neke pesme sa ranijih izdanja ovog kanadskog sastava ali sada sa boljom, značajno adekvatnijom produkcijom. Dajte koliko imate, ovo je ODLIČNO:

https://transylvaniantapes.bandcamp.com/album/graveolence-anthropomancy

Malefic su iz Olbenija u Njujorku i njihov, pretpostavljam prvi album, Altar of Locusts ima omot od koga se čoveku malo smuči, ali i dobru muziku. Bend ovo naziva blackened death metalom ali je u pitanju značano više death nego black format, sa klasičnim rifaškim programom, puno blastbitova i srednjetempaškog mrvljenja duplim bas-bubnjevima, te ponekim slemom. Užasni (čitaj „odični“) vokali, dobra produkcija, vrlo solidan debi:

https://malefic518.bandcamp.com/album/altar-of-locusts

No Beast That Cannot Be Slain je split album dva slična, hermetična projekta. Normakk je jednočlani industrial rad čoveka po imenu Cameron Daniel i ovo je sasvim na tragu mračnijeg industrial metala iz devedesetih, onog boljeg, od Godflesh i Pitchshifter preko Treponem Pal pa do Soulstorm. Mračno, teško, mašinski ledeno. Naaro, takođe jednočkani projekat Aarona Roarka, je sličan ali sa malo izraženije organskom svirkom, pa se ovo pre može nazvati sludge metalom, sa vokalima koji kao da dolaze od ispod zemlje i bez gitare, samo sa užasno distorziranim basom. Nije za svaki dan ali valjano je:

https://sonictransmitterrecords.bandcamp.com/album/no-beast-that-cannot-be-slain

Indonežani Lord Symphony svoj simfonijski power metal kombinuju sa dosta lokalnog folk nasleđa pa je ovogodišnji EP, Bima Suci, pogotovo naslovna pesma, jedna užurbana, malo i natrpana kolekcija epskog, teatralnog metala i tema koje se ne uklapaju tako prirodno sa klasičnim zapadnjačkim idejama o lestvicama i harmoniji. Ostale tri pesme su klasičniji power metal ali su i slabije producirane. No, bend svira veoma dobro i svakako ima šta da se čuje na ovoj ploči.

https://lordsymphony.bandcamp.com/album/bima-suci

A sada: spektakl. Rekao bih da Beograđani Númenor sa četvrtim albumom, Draconian Age mogu da se zavale u fotelju, zapale cigaru (ako puše) i kažu da su napravili svetsku ploču. Njihov tolkinovski blackened power metal je ovde lepo sazreo i ima vrlo jasnu formu, sa raskošno komponovanim i aranžiranim pesmama koje i pored svih ukrasa kojima su nakićene (i produkcijski i svirački) ne gube korak i uvek imaju jasan identitet i centralnu temu. Mene je, naravno, njihova verzija Griegove teme za „Hol planinskog kralja“ odmah dotakla u srce, ali i originalne kompozicije su odlične, sa vrlo solidnom produkcijom i omotom koji je nacrtaš Bob Živković još pre tri i po decenije za tadašnje izdanje Gospodara prstenova. Veoma dobro:

https://numenor-kingdom.bandcamp.com/album/draconian-age

Beloruski Sandglass su možda za nijansu preblizu „groove metal“ tropa da bi bili sasvim po mom ukusu, ali EP No one is untouchable je zapravo prilično zabavan, sa raznolikim pesmama i dosta svežih ideja (na primer gajde kojima počinje The Reckoning). Dobra produkcija, jak zvuk, solidno:

https://sandglassband.bandcamp.com/album/no-one-is-untouchable

Kad ljudi koriste termin „epski hevi metal“, misle na nešto poput ovog što sviraju Atinjani Achelous. Ova ekipa, aktivna već deceniju i sa jednim albumom iza sebe, na novom EP-ju, Northern Winds ima dve nove pesme koje zvuče kao Manowar ukršten sa Saxon i narodnjački nastrojenim Iron Maiden. Jaka su to imena, ali odmah da kažem da su meni Achelous više simpatični nego što su mi sad nešto sjajni. Produkcija im je malčice mrtva, a pesme više forsiraju detalje nego, jelte, „veliku sliku“. No, dobro, to samo ja valjda tražim u svemu neke probleme… EP ima i tri stare, a uživo snimljene pesme i ovde Achelous zvuče ubedljivo i zakucavački, pa svakako isprobajte:

https://achelous.bandcamp.com/album/northern-winds

Za ljubitelje latinoameričkog heavy metala, kompilacija Sed Peligrosa napravljena u Argentini donosi 35 bendova među kojima svakako ima i slabije produciranih, ali nema loših. Ovo je u proseku vrlo kvalitetan materijal, najvećim delom u domenu „pravog“ heavy zvuka sa NWOBHM i power metal naklonima, srčano odsviran, žestok, uglavnom sa pevanjem na španskom i još se prodaje za onoliko para koliko ste spremni da izdvojite. Treba biti lud pa ovo propustiti:

https://sedpeligrosa.bandcamp.com/album/sed-peligrosa

Još lepog latinoameričkog hevi metala dobijamo na četvrtom albumu argentinskih Disidente Inmortal. Ploča se zove Estandarte Metálico i puna je propisnim metal-himni. Mislim, već treća pesma se zove prosto Heavy Metal. To je znak pravovernosti. Bendu mogu da zamerim pomalo neupečatljiv vokal, ali ovo se kompenzuje simpatičnim pevanjem na Španskom, dok je muzika vrlo solidna, sa lepim pesmama i pristojnom produkcijom. Disidente Inmortal vole hevi metal i sviraju ga srčano a to meni uvek donese osmijeh na lice:

https://disidenteinmortal.bandcamp.com/album/estandarte-met-lico-2021

Konačno, tu su i kolumbijski Sörceress čiji drugi album, The Four Centaurs nudi deset pesama urednog, melodičnog heavy metala sa korenima u NWOBHM zvuku. Ovo je producirano jako čisto i album je prijatan, sa svim očekivanim forama i formama koje idu uz takvu muziku (visoko pevanje, karakteristične harmonije i ritmovi) i naprosto – slavi metal sa puno radosti:

https://srceress.bandcamp.com/album/the-four-centaurs-album-2021

https://blacklegionrecs.bandcamp.com/album/the-four-centaurs

Za kraj, slemčina. Prošle nedelje smo imali novi Korpse, a ove novi Abominable Putridity. Može se reći da je ovo proleće odlično za evropski slem. Abominable Putridity su, naravno, ruske legende slamming detah metala, a čije se drugi album, iz 2012. godine, The Anomalies of Artificial Origin naširoko smatra klasikom. No, bend je u međuvremenu prolazio kroz razna iskušenja i snimao samo sporadične pesme, da bi 2020. godine bilo objavljeno da je Alexander Kubiashvili praktično pretvorio bend u svoj solo-projekat, razišavši se sa svim ostalim članovima i snimajući ovaj album sam, samo uz vokale koje je dodao Ángel Ochoa iz Cephalotripsy. To je, naravno, praktično susret na vrhu jer su i Cephalotripsy legende slama, sa albumom Uterovaginal Insertion of Extirpated Anomalies iz 2007. godine koji se smatra jednom od ključnih ploča modernog slema. Svakako, Abominable Putridity ni ranije nisu imali sasvim stabilnu postavu, sa internacionalnim članovima iz poznatih bendova kao što su Katalepsy, Disfiguring the Goddess ili Disgorge koji su prošli kroz bend… Dakle, treći album, Parasitic Metamorphosis Manifestation izlazi za pouzdanog ruskog izdavča Inherited Suffering Records i predstavlja možda najčistiju emanaciju Kubiashvilijevog pogleda na death metal. Je li dobar? Pa, jeste, naravno, ako volite ovakav brend slema. Ovo je, s jedne strane vrlo konzervativno, u smislu da koncepcijski ostaje na istim pozicijama na kojima su Abominable Putridity bili na prošlom albumu, a sa druge vrlo ambiciozno ispisano i izvedeno da se pokaže koliko se u okviru tog koncepta može ići napred. Dakle, ovo je brutalna, izuzetno tehnički nabrušena ploča, sa mnogo brzog tempa, disonantnih rifova, prelazaka u teške slemove, zaokreta pod ručnom, sve sa jakom atmosferom jedne preteće naučne fantastike – uostalom, pogledajte omot. Ono gde se Kubiashvili vidno trudi je da ostavi lični pečat je u tome kako ovo nije samo plesna, prijatna slam ploča, već rad sa dosta izazova i iznenađenja, gde će „prirodne“ strukture često biti minirane namernim skretanjima u stranu. Rezultat je svakako jedna „mehanička“, otuđujuća dimenzija koju ovaj album ima, dajući na momente sugestiju gruva ali ga onda brzo minirajući, šetajući se između ekstremno različitih segmenata velikom brzinom. Nekome će to biti demonstracija autorskog pečata, nekog će nervirati jer album nikako da se zadrži u jednom toku, ali moraćete sami da preslušate da biste znali u koju grupu spadate. Ovo je svakako izuzetno producirano i odsvirano iz sve snage, pa, dobrodošli:

https://inheritedsufferingrecords.bandcamp.com/album/abominable-putridity-parasitic-metamorphosis-manifestation

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 27-02-2021

Ova nedelja završila se… Pa, završila se. To je valjda najbolje što se za nju može kazati. Dok čekamo da vidimo koga će još da uhapse da bismo mi poverovali da se zaista dešava obračun sa kriminalom a ne osvežavanje krvi, poslušajmo šta je dobro od metala u njoj bilo:

U blek metalu su nas ove nedelje poradovali stari znanci, beloruski Downcross, koji uredno rade i snimaju, pa je To the Last Sunset at the Gates of Collapse njihov treći album za poslednje dve godine. Nema ovde, srećom, problema sa razvodnjavanjem supstance, Downcross se čvrsto drže linije melodičnog, energičnog blek metala koji svoju slovensku dušu ne krije ali se ne rastače u njenim tlapnjama. Stoga je ovo album epske, dostojanstvene muzike koja ide napred jasnom putanjom, noseći sve pred sobom energijom i emotivnošću, sa vrlo solidnom produkcijom i sigurnošću u pisanju pesama koje garantuju jak užitak. Poslušajte i prethodna izdanja koja smo pominjali ovde i ovde.

https://downcross.bandcamp.com/album/to-the-last-sunset-at-the-gates-of-collapse

Argentinski Marbas Valfoerd je zanimljiv blek metal projekat koji uspeva da spoji dosta različite aspekte ovog podžanra u jedan relativno konzistentan muzički identitet. Album Primus Omen op​.​1 je pun iznenađenja, šetajući se od maltene blackened doom početka, preko nabadačkog, vrlo nordijskog nastavka u Vices Per Noctem, pa do operskog pevanja u In Hominum Cordibus Vestri. Bend je vrlo posvećen svakom od ovih pristupa, trudeći se da pronađe nove izražajne načine, ali neizbežno ostavljajući sopstveni pečat na svakom od njih. Veoma interesantno:

https://marbasvalfoerd.bandcamp.com/album/primus-omen-op-1

Black Scythe je norveški blek metal projekat koga radi samo jedan čovek i na trećem demo snimku, Through Human Faith, može se čuti dosta obećavajuće muzike. Mislim, samo tri pesme, ali ovo je pristojan, razumno profi urađen blek metal modernijeg tipa, sa dosta tipično norveške atmosfere i hladnoće. Meni to vrlo lepo pasuje, pa poslušajte:

https://blackscythe.bandcamp.com/album/through-human-faith

Belgijanci Catharsis Fatalis imaju svežu varijaciju na post-blek metal, praveći na svom drugom EP-ju Disappointment & Disgust kombinacije između klasičnije blek i post-blek svirke sa melodičnim temama i vrištanjem, ali i više death metalu okrenutih hromatskih rifova. To ispadne zanimljivo i mada bi ove četiri pesme mnogo bolje zvučale sa lepšim miksom, bend ima jako mnogo štofa i dosta obećava:

https://catharsisfatalis.bandcamp.com/album/disappointment-disgust

Ne znam gde su Moskovljani Лорд Скорбь bili celog mog života (u Moskvi, pretpostavljam), ali njihov EP, Русская петля бесконечности je prosto fabulozan, nudeći četiri pesme ekstremno sirovog, brzog, agresivnog blek metala koji opet ne zvuči bezdušno i mehanički spravljen već, naprotiv, ima pun program jedne ljudske, moćne energije koja može da dođe samo iz srca. Vrlo testerišuće, vrlo žestoko a opet duševno. Prelepa ploča:

https://lordsorrow.bandcamp.com/album/–2

Kad smo već u Rusiji, evo i drugog albuma pravoslavnog projekta Gospod, Semitskiye bojestva, a koji stiže mesec dana nakon izlaska prvog i vrti se najviše oko Starog zaveta. Ova ekipa (ili čovek?) shvata da se gvožđe kuje dok je vruće i da je pitanje koliko će pomama za hrišćanskim/ pravoslavnim blek metalom još moći da se ekploatiše, ali svakako ovaj album pruža i sasvim kvalitetnu muziku, dobre produkcije i atmosferičnih, meditativnih kompozicija sa puno sakralnog pojanja. Slatko:

https://gospod.bandcamp.com/album/semitskiye-bojestva

Kanonenfieber – jednočlani projekat iz Njemačke – svira dopadljiv black-death metal na svom prvencu Menschenmühle. Ovo je album lirički usmeren na priču o Prvom svestskom ratu i svim njegovim užasima a što nije specijalno neuobičajeno za blek metal, no Kanonenfieber je manje naklonjen standardnom senzibilitetu fascinacije ovim ratom a nešto više osudi i lamentu. Tako da je ovo modernija, povremeno melanholična muzika koja se vojnom od pre sto godina bavi na jedan za nijansu introspektivniji način nego što smo navikli. Dobra produkcija, generalno solidan kvalitet i za svakog ko voli savremeniji, melodični, atmosferični blek metal blago izmešan sa death strategijama, ovo je dobrodošlo osveženje:

https://noisebringer-records.bandcamp.com/album/menschenm-hle

Finci Folkrim sa svojim prvim albumom, Tales of Tumult nude čak trinaest pesama folk-metala koje se sasvim uklapa u alkohol/ žurke/ foklor formulu žovijalne, zabavne metal muzike za ljude koji vole metal i kad nije sav grim-and-frostbitten ali i za malo fleksibilnije civile. Da pevanje nije mahom u registu blek-metalskog laveža ovaj bi album imao i jači potencijal za krosover u mejnstrim. Nije ovo sad nešto vrhunski producirano, čuje se da je u pitanju relativno skroman projekat, ali pesme su solidne i lepo cure:

https://folkrim.bandcamp.com/album/tales-of-tumult

Čileanci Tyrans na svom prvom albumu, Senda Maldita vrlo autoritativno spajaju black metal sa malo death metal šmeka za jednu energičnu, mračnu, ekspresivnu mešavinu. Iako je ovo tehnički vrlo kvalitetno, kod Tyrans cenim što bend zvuči spontano, napaljeno, vrlo živo dok svira, a pesme su odlične, pune dobrih, mračnih rifova, trešerskih pasaža, ali i odlično ubačenih blek metal tema. Sedam pesama, sedam hitova, ne naročito skupa produkcija ali fin, prostran miks, pravo uživanje:

https://tyrans.bandcamp.com/album/senda-maldita

Norveški Einherjer nisu zaista blek metal ali vikinški metal je dovoljno blizu da ne moramo da ih odvajamo. Veterani su snimili svoj osmi album, North Star i ovo je kolekcija energičnih, a melodičnih, rokerskih pesama sa vokalom koji je neviđeno mučan, ali to tako i treba u ovoj muzici. Moja generalna predispozicija ka ovakvoj muzici nije naročito pozitivna, ne volim naročito srednjetempaški, rokerski ekstremni metal, ali Einherjer nisu nesimpatični na ovoj ploči:

https://einherjer.bandcamp.com/album/north-star

Norveški Black/Cell prilično visoko podiže letvicu kvaliteta u pogledu jednočlanih blek metal projekata. Njegov drugi album, Fear the Destroyer je veoma dobro produciran, i autoritativno odsviran, nudeći moderan blek metal, sa puno promena ritma i kompleksnim aranžiranjem, ali koji je harmonski i dalje prevashodno oslonjen na rifove i ne polaže previše na tu neku savremeniju melodičnost. Meni vrlo po ukusu a iako je ovo bend u kome Tom Hagen radi „sve“, album ima gomilu gostiju na gitarama i vokalima pa zvuči bogato i raznovrsno. Vrlo dobro:

https://blackcell3.bandcamp.com/album/fear-the-destroyer

Kirgistanski Icewind su za nijansu manje po mom ukusu ali svakako dobro rade to što su odabrali. Njihov debi album, Midnight Bloody Dances, kako i sami kažu, nastajao je pod uticajem melodičnijih struja iz devedesetih pa ovde ima dosta atmosfere i dinamčkih ekstrema iako ne bih smeo da kažem da Icewind ikoga direktno imitiraju. U svakom slučaju, Midnight Bloody Dances je maštovita, atmosferična ploča koja, jelte, priča priče i vodi vas na magična mesta, producirana solidno i vredi da se posluša:

https://icewindmetal.bandcamp.com/album/midnight-bloody-dances

Ni njemačko-finski Era Ov Dolor nisu baš moj stil, ali vidim da se narodu dopada to melodično, epsko obožavanje Dimmu Borgir pa računam da ima i među našim čitaoicma ljudi kojima će se dopasti debi EP nazvan From the Land of Sorrow. Era ov Dolor svakako znaju tačno šta žele i prilično su kvalitetni kao muzičari:

Valdaudr su svakako više po mom ukusu, nudeći tipično norveški, hladni blek metal na svom debi albumu, Drapsdalen. No, iako je ovo prvi album pod ovim imenom, ovaj je projekat aktivan od početka veka, sa već dva albuma pod imenom Cobolt 60. Gitarista Død iz Blood Red Throne i ranije iz Satyricon i još mase bendova je ovde spravo vrlo klasičan norveški recept sa puno atmosfere, ali bez gubljenja u njoj, puštajući da avetinjske gitarske teme rade svoj posao i ne prepuštaući se shoegaze strategijama. Ovo muziku Valdaudr čini primereno hermetinčnom, pa je sa druge strane balans pružen kroz neke vrlo prijemčive trešerske rifove (recimo Den Evige Ild). Prilično srećan spoj i odlično pevanje Valda koji je takođe sarađivao sa Blood Red Throne:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/drapsdalen

Isti izdavač ima i izvrstan četrvrti album italijanskih majstora Xeper. Ad Numen Satanae je jako dobar primer njihovog „antikosmičkog satanizma“, sa muzikom koja ima avangardne obrise u svojim inventivnim harmonskim rešenjima i iznenađujućim aranžmanima, ali koja se vrlo čvrsto drži forme blek metala, ne stideći je se niti bežeći od nje. Xeper su svakako hardcore u onome to rade a ovo je, i pored sve hermetičnosti i (NOMINALNE) nekomunikativnosti zapravo vrlo prijemčiva, interesantna ploča koju je zadovoljstvo poslušati više puta:

https://soulsellerrecords.bandcamp.com/album/ad-numen-satanae

Pređimo na stoner, doom, psihodeliju… Neptune is Dead su iz Soluna i njihov debi album, Chronos je, tipično za Grke, jedan robustan, glasan komad teškog roka, prijatnog gruva, atraktivnih rifova, pevljivih refrena… Kao i mnogo drugih grčkih bendova koji operišu na tom stoner-desert-hard rock terenu, i Neptune is Dead su za nijansu previše „komercijalni“ za moj ukus, ali to je stvarno nijansa i ovo je vrlo prijatan, rokerski album za svakog ko se vajka da se „pravi rokenrol“ više ne pravi. Pravi se itekako, a Grci su jedni od najistaknutijih u ovom svetom poslu:

https://neptuneisdead.bandcamp.com/album/chronos

Nijemci Amorf sviraju zabavan heavy rock sa malo psihodeličnih i stoner preliva na svom albumu  Sirens of Salvation. Ovo je raspevano i mišićavo odsvirano sa povremeno zanimljivim rešenjima u okviru harmonskog programa i tema, pa ne spada u onaj knjiški psihodelični stoner iako sasvim ume da ponudi težak rif i brutalan vokal. Poslušati:

https://amorf1.bandcamp.com/album/sirens-of-salvation

Australijanci Powder for Pigeons su predobri na EP-ju  Crackin Shells sa četiri pesme drusnog, otresitog fuzz-rocka koji se ne zamara time da bude metal ili pank nego samo krlja u dobrom tempu, rabeći svoju bluz osnovu kroz sumanuto distorzirane gitare i moćne vokale. Tako jednostavno a tako nedostižno za 99,9% rok muzičara na planeti.

https://powderforpigeons.bandcamp.com/album/crackin-shells

I Poljaci Wnyki su vrlo dosledni na EP-ju Wnyki a što je kolaboracija pevača Fiaska i muzičara iz Leash Eye. Ovo je tvrd, glasan stoner rok sa jakim gitarama i svirkom koja je disciplinovana ali ne po cenu spontanosti. Četiri pesme, jak, glasan zvuk, dobar gruv, agresivnost, sve to veoma prija, pogotovo uz pevanje na Poljskom:

https://wnyki.bandcamp.com/album/wnyki

Pale Keeper je ruski doom metal trio u kome se čak dva člana zovu Denis!!! Pored ovog kurioziteta, Pale Keeper imaju i istoimeni debi-ep sa pet pesama velikih rifova, sporog tempa i sabatovskog pojanja (mada su dve od tih pesama nežni interludiji, ali i one su lepe). Vrlo pristojno i prilično psihodelično (slušajte Getting High…) i mladi bend ovim izdanjem sebe sigurno upisuje na mapu ruskog i svetskog doom metala.

https://palekeeper.bandcamp.com/album/pale-keeper

Simpatični su Mičigenci Bubak koji na EP-ju Vol. 3 sviraju četiri energične, snažne i dinamične sludge-stoner pesme. Ono što Bubak izdvaja od kolega je da nemaju gitaru u postavi i da ova dva čoveka sav zvuk prave uz pomoć bubnja i opsceno distrozirane bas-gitare (i, dobro, glasa). Nije to TOLIKA retkost u ekstremnoj muzici ali Bubak imaju zaista dobar zvuk i odlično sviraju pa preporučujem upoznavanje:

https://bubak.bandcamp.com/album/vol-3

Londonski Five the Hierophant su ove nedelje izdali drugi album, rekao bih i dugoočekivani jer je od debija prošlo četiri godine, i nekako su iskakali iz svakog ćoška u koji sam pogledao na internetu. Što je simpatično jer se svakako radi o bendu velike ambicije da načelno metalske osnove obogati eksperimentalnim pristupom a koji je sa debi albumom privukao dosta pažnje. No, priznajem da bi bilo bolje da je Through Aureate Void bolja ili makar impresivnija ploča. Ne da je ovo sad nešto preterano loše ali Five the Hierophant ovde eksperimentišu u klasičnom značenju te reči, isprobavajući, reklo bi se, sve što im padne na pamet pa odmah to meću na vinil. A što je smelo, ali ne garantuje zanimljivu muziku sve vreme. Ako se Through Aureate Void sluša kao kolekcija ideja i mogućih kreativnih smernica za neka buduća istraživanja, svakako, ovaj album ispunjava svrhu, ali kao nekakav zaokruženi rad, mislim da nema dovoljno supstance. No, poslušati, svakako:

https://five-the-hierophant.bandcamp.com/album/through-aureate-void

Stigao je, srećom, i Doom Sessions Vol. 3 prestižnog italijanskog izdavača Heavy Psych Sounds Records, a ovaj serijal, podsetimo, uzima neke od bendova koji za njih snimaju i stavlja ih na split izdanja što ih predstavljaju u najboljem svetlu. Ovom prilikom je možda naziv trebalo promeniti u Sludge Sessions, s obzirom na izbor bendova, jelte. 16 su losanđeleski pioniri sludge metala i za ovih trideset godina su izdali samo osam albuma, ali i mnogo kraćih izdanja, pa se ovde sa tri energične, teške, ali melodične pesme snalaze kao ribe u vodi. Čuje se da je ovo muzika sa pedigreom i 16 nisu bez razloga ovako dugovečni i cenjeni. Grime su Italijani i ni oni, neiznenađujuće, ne sviraju doom metal već sludge, a što ima smisla ako ćete da ih uparujete sa 16. Grime nude dve užasno teške pesme, pune grozno distorziranih gitara, demonskih vokala i represivne, očajne atmosfere. Izvrsno:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-3-16-grime

Pošto sam dobar čovek, ukazaću i da je izašao novi album Moonspell, nazvan, elegantno, hermitage. Kažem da sam dobar čovek (a lagim malo) jer ja zapravo ne volim Moonspell i za mene je prilična agonija kad moram da ih slušam. No, znam da ovaj bend ima mnogo verne publike i da njihov gotski doom metal pogađa u tanku žicu i staro i mlado, tako da… Izašao je Hermitage i njihov izdavač sam za njega kaže da je revolucionaran, pa ako verujete da postoji bend koji će posle skoro 30 godina rada i 12 studijskih albuma izvesti revoluciju sa svojim trinaestim, samo navalite. Ovde nema orkestara, najdalje što se ide u „simfonijskom“ smeru je obilno korišćenje klavijatura, a gotske drame ima za izvoz:

https://moonspell.bandcamp.com/album/hermitage

Izašao je i novi Melvins, bend koga vole svi metalci iako nikada nije zaista svirao metal. Album Working With God je neka vrsta povratka korenima jer na njemu svira postava benda iz 1983. godine (Buzz Osborne, Dale Crover, Mike Dillard), a muzički, pa, ovde imate utisak da su pesme pisane bacanjem kockica, jer bend šara kroz razne stilove i pristupe, počinjući obradom velikog hita Beach Boys (preimenovanom, jasno, u I Fuck Around), nastavljajući sa proto sludge krljanjem u Negative No No, tresući psihodelični Pere-Ubu-like post pank u Bouncing Rick, drndajući ’90s televizijski metal u Boy Mike itd. itd. Ovo je svakako neobavezan pristup muzici ali Melvinsi su, jasno, jako dobri u svemu čega se dotaknu pa, svakako, poslušajte:

https://melvinsofficial.bandcamp.com/album/working-with-god

Za porciju „pravog“ doom metala obratićemo se na adresu štokholmskih Spelljammer a čiji drugi album, Abyssal Trip zapravo kombinuje stoner i doom pristupe sa malo psihodelije, ali je uvek veoma težak, lepog zvuka (gitare su hrskave, tople, bas gitara prominentna i dodaje finu treću dimenziju muzici) i sa dosta psihodeličnih efekata. Ovaj space-doom zvuk je meni uvek simpatičan, i da se bend samo češće odlepljuje od rifova, bio bi idealan ali i ovako je veoma dobar za slušanje. Šest podugačkih pesama i puno distorzije:

https://spelljammer.bandcamp.com/album/abyssal-trip

Finci Black Totem zapravo krljaju glasan, abrazivan death rock, spajajući malo Danzigovog uticaja sa ljubavlju ka garažnom bluzerskom zvuku. Njihov drugi album, II: Shapeshifting je dosta haotičan, povremeno iznenađujuće disonantan kao da bend ne razume do kraja te bluz skale kojima operiše pa se tu ubaci po koja nota što joj nije mesto nigde u blizini, i mada mi se nisu do kraja prodali ovo je svakako zanimljivo da se posluša:

https://blacktotem.bandcamp.com/album/ii-shapeshifting

Culted su Šveđani koji za sebe kažu da uprkos tome što postoje već osam godina, nikada nisu sva četvorica bili u istoj prostoriji. Čudesa moderne tehnologije!!!! Novi album, Nous, je kombinacija industrial metala i kojekakvih sludge i doom strategija, sa vrlo jasnim dugovima predlošcima iz osamdesetih i devedesetih. Bend navodi Godflesh, Skinny Puppy i Neurosis kao uzore što je svakako plemenito, ali ne zvuči konkretno zaista kao ijedan od ovih bendova, odlučujući se pre svega za nekakav amalgam njihovih pristupa i stilova. Nabode to dosta dobrih ideja, ali Cultedu fali i malo svesti kako sve to da se sklopi u pesmu koja će biti pamtljiva i upečatljiva. No, nije me uvredilo:

https://culted.bandcamp.com/album/nous

Argentinci Mephistofeles su zato izvrsni na novom EP-ju, A Path of Black, spajajući i dalje besprekorno garažni fuzz rock i stoner muziku. Ove tri pesme imaju sve što treba: satanske količine fuzza, satanske količine wah wah solaža, drogerašku dispoziciju, ubedljivu ritam-sekciju, dobre rifove i satanske količine satanizma. Ne propustiti:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/a-path-of-black

Italijanski Electric Valley Records su prošle godine izdali jedan od najboljih heavy psych albuma koje sam ja u njoj čuo (izvrsni Las Historias, naravno) a ove godine najavljuju prilično obećavajući lajnap izdanja. Prvi na redu su tajanstveni Cancervo za koje ne znam ni odakle su – ali slutim isto iz Italije – i njihov debi album, „I“ a koji nudi šest pesama instrumentalnog, psihodeličnog, lo fi roka. Veoma mi to prija, da bude jasno, jer bend ima „starinski“ pristup zvuku, sa praktično garažnim saundom i estetikom ali i spontani, organski stil izvođenja, tako da ove kompozicije zvuče kao trenutak uhvaćen na traci a ne kao rezultat vežbanja i dogovaranja. Pri čemu ne sugerišem da su ovo improvizacije, nisu, ali jesu pesme nastale iz džemovanja i pretvorene u rituale. Very nice:

https://cancervo.bandcamp.com/album/i

https://evrecords.bandcamp.com/album/cancervo-1

Apsolutno thrash metal slavlje ove nedelje sa trostrukim split albumom tri meksička benda od kojih se ne zna koji je bolji. Dobro, Profanator su verovatno najiskusniji i tehnički najjači jer sviraju već dve decenije i imaju četiri albuma pa oni i otvaraju izdanje, sa ubitačne tri pesme koje uzimaju za osnovu standardni slayerovski nastup a onda ga još zaoštravaju. Fantastično. Raped God 666 sviraju praktično isto koliko i Profanator i njihov satanistički thrash je takođe VEOMA inspirisan Slayerom i zvuči jednako moćno i zrelo. Envenomed su nešto mlađi, sa aktivnim radom nešto dužim od decenije i dva albuma iza sebe a njihova muzika je za nijansu bliža hardcore-thrash/ crossover formulama sa zanimljivim rešenjima na gitarama i dosta jeftinom produkcijom koja svemu daje finu andergraund patinu. Izvrsna ploča, pravo iz srca thrash pakla, apsolutna lektira:

https://matrecords.bandcamp.com/album/profanator-raped-god-666-envenomed

Kanadski trešeri Bastardator su se raspali pre više od jedne decenije ali smo sada dobili kompilaciju Bastardator Discography sa 19 pesama iz njihove kratke ali ubitačne karijere. A koje i čine praktično tu celu karijeru i ovo je fenomenalno. Bastardator su robustan, moćan blackened thrash sa pravilnim omjerom tehničkih kvaliteta i old school prljavštine u zvuku i kako se ovaj album nudi za koliko date, apelujem da se presluša pa i kupi, jer se radi o suvoj krtini:

https://bastardator.bandcamp.com/album/bastardator-discography

Odličan thrash i iz Rusije, iz mesta Belogorod, a odakle bend Гробовая Доска šalje novi singl, Человек не предназначен для войны. Ovo je iskusna ekipa sa već dva albuma iza sebe pa otud i izuzetno zrela, tvrda muzika koja srećno spaja kvalitetan trešerski program sa samo malo ruske duševnosti. Pevanje na ruskom, energija i melodičan, pomalo pankerski senzibilitet b-strane u pesmi К чёрту в гости su sve jaki aduti ovog izdanja:

https://grobodos.bandcamp.com/album/–2

Progresivni trešeri Paranorm iz Švedske su možda i previše progresivni za moj ukus na svom debi albumu Empyrean koji su uradili posle više od decenije priprema. Kažem „previše“ progresivno zato što se dobrano oslanja na melodična protrčavanja kroz skale i stalne arpeđo ukrase, ali to je zaista samo stvar ukusa i Paranorm će, siguran sam, biti po volji svakome ko nije ovako terminalno zlovoljan kao što sam ja. Mislim, album je, sad vidim, dobio 4,5 na Angry Metal  Guy a to se ne dešava baš svakog dana… Osam pesama, dobra produkcija, puno svirke:

https://paranorm.bandcamp.com/album/empyrean

Australijanci Hidden Intent nude sasvim slušljiv, raspojasan thrash metal sa groove elementima na svom trećem albumu, Dead End Destiny. Generalno nisam neki groove metal čovek, ali Hidden Intent zapravo album pune odličnim rifovima i gruv ovde prirodno izlazi iz znojave thrash svirke. Energično, keči, poletno, jednom rečju, idealan materijal za vikend-provod. U kući, naravno, poštujte epidemiološke mere!

https://hiddenintent.bandcamp.com/album/dead-end-destiny

Česi Performed na svom debi albumu pokazuju koliko vole staru Metaliku ali i druge bendove iz klasične thrash metal ere osamdesetih godina prošlog veka. U tome nema ničeg lošeg i mada album, Moronia, nije baš neka fontana svežih ideja, a bend svakako treba još malo da razmisli o tome kakav zvuk im je potreban (ovo ovde je sve jako komprimovano a pevanje nekako neugodno štrči), na prvencu svakako dobijamo propisnu kolekciju tvrdih, hromatskih rifova i sigurne izvedbe. Valja:

https://performed-sma.bandcamp.com/

Parade of Suffering su skrnav ali šarmantan grindcore projekat koji sa trećim EP-jem, Another Bag Of Ashes dolazi do kraja svog puta. Ovo ima šest kratkih ali supstancijalnih pesma, autentičnu emociju i žestinu i meni se sasvim dopada:

https://paradeofsuffering.bandcamp.com/album/another-bag-of-ashes

U normalnim uslovima teško da bi mi se dopalo nešto na čemu se prva pesma zove Force Fed Fecal Remains a pretposlednja Self Inflicted Circumcision no američki jednočlani deathgrind projekat OrphanWar je nekako uspeo da unatoč kućnoj produkciji i fokusiranju na te, eh, infantilne teme, pruži prilično dobar program na EP-ju Leech Eater. Naravno, neko će reći da su mi standardi jako niski, ali ovakva muzika zaista treba da pruži gruv koji će čoveku prijati i Kane Sweeney aka Bishop LaVey to eminentno uspeva, mešajući jednostavni ali kompetentni, gruverski death metal sa malo goregrinda i slamming death metala za kombinaciju koja je šarmantna i prijatna za uho, pogotovo uz simpatičnu rokersku završnicu. Lepo:

https://orphanwar.bandcamp.com/album/leech-eater

Samo što sam pohvalio čileanski Phosgene za odličan prošlonedeljni EP Mundo en llamas, a vredni momci su izbacili i živi album, Live Sick Dog Fest. Ovo je veoma dobar „showcase“ za brutalni death metal koji čileanska postava svira, sa sedam pesama, vrlo solidnim kvalitetom produkcije i sviračkim žarom koji je inspirativan, a da istovremeno nema padova u disciplini i izvođačkoj korektnosti. Veoma dobro:

https://phosgene1.bandcamp.com/album/live-sick-dog-fest-january-2021

Finski Cauldron of Hate sviraju vrlo „klasičan“ brutalni death metal koji, iako im je prvi album snimljen 2018. godine a ovaj novi, drugi, Scourge, sada, zvuči kao da dolazi iz druge polovine devedesetih. Niti tu ima nečeg lošeg niti je ovo loša muzika. Ne previšpe originalna, ali Cauldron of Hate znaju da mešaju brutalna blastbit prebijanja na trasnverzali Cannibal Corpse-Broken Hope, sa simpatičnim mošerskim i srednjetempaškim momentima, za prijatnu, prijemčivu smešu tradicionalnog death metal sadržaja. Ima ovde dosta dobre svirke i lepih ideja a Cauldron of Hate se pritom ne zatvaraju u zid od cigala što se tiče zvuka i masteringa pa je ovo sasvim prijatno za slušanje:

https://cauldronofhate.bandcamp.com/album/scourge-2

(Moša! Finci su album uklonili i ostavili samo jednu pesmu, pomerivši izlazak za mesec dana. Nek stoji ovde pa kad jednom u budućnosti budete ovo čitali, da se prijatno iznenadite)

Indonežani Vox Mortis zadovoljavaju moju ovonedeljnu glad za brutal death/ slamming death metal sadržajem. Istina je da delovi njihove muzike podsećaju na omaže Cannibal Corpse, Suffocation ili Organectomy, ali nije da je metal ikada bio muzika u kojoj je imitacija shvatana kao išta drugo do najviši oblik laskanja. Album Avignam Jagat Samagram je energična, dobro odsviran, veoma dobro produciran i Vox Mortis imaju ambiciju da isprobaju razne kombinacije brutal death/ slam muzike, uključujući (kvazi) simfonijske aranžmane. Najvažnije dve stvari su da je ovo vrlo ubedljiv „thinking man’s slam“ i da bend ima pesmu Forever no to Dog meat. Kako ih NE podržati? Kliknite:

https://necropsyrecords.bandcamp.com/album/avignam-jagat-samagram

Danski Iotunn nisu baš po mom ukusu ali ima kome će ovo biti otkrovenje. Ja generalno ne volim te kombinacije melodičnije, progresivnije muzike i death metala jer mi se na kraju čini da ne dobijemo pozitivnu sinergiju nego ekstremniji elementi „smiruju“ porgresivnu ambiciju, držeći je u svedenijim harmonskim, stilskim itd. dimenzijama, a progresiva ekstremnoj muzici oduzima, pa, ekstremnost. Tako nekako meni zvuči debi album ove ekipe, Access All Worlds, ali ovo je svakako dobro odsvirano i treba da ga isprobate ako niste ovako narogušen čovek poput mene:

https://iotunn.bandcamp.com/album/access-all-worlds

Sanfranciskanci Ominous Ruin na debi albumu, Amidst Voices that Echo in Stone sviraju stereotipan, skoro do parodije zaoštren tehnički brutalni death metal. Tačno možete da čujete ovo u svojoj glavi čak i da niste pustili ni jednu pesmu: gravity blast bubnjevi, „rifovi“ koji traju po pola minuta i prođe se kroz nekoliko skala, stalne promene ritma, bas koji čupa, arpeđa, solaže koje zvuče kao da ste ubrzali traku, vrlo „plastična“, neprirodna produkcija… I mada sve to načelno ne zvuči kao da mi se ovaj album dopao, istina je i da su „Zlokobna ruševina“ mene uspeli da pridobiju zaista vrhunskim kvalitetom svirtke i tome što su im pesme, i pored tolikih ukrasa i tangenti, ipak donekle usmerene na prenošenje jedne zaokružene ideje:

https://ominousruin.bandcamp.com/album/amidst-voices-that-echo-in-stone

Donekle slično (mada muzički nemaju baš mnogo preklapanja), Summoning the Lich iz Sent Luisa na svom debi albumu sviraju praktično melodični death metal izmešan sa deathcoreom a što nije baš po mom ukusu, no, United in Chaos me u određenim dimenzijama podseća na bolje momente The Black Dahlia Murder pa mi je to bila lozinka da protrčim kroz album i zaključim da je, čak i po mojim ekstremno predrasudnim kriterijumima, sliušljiv. Bend, naravno, svira veoma dobro a ovo je i pristojno producirano mada, jasno, sasvim bez dinamike:

https://summoningthelich.bandcamp.com/album/united-in-chaos

Nest of Scum je jedan čovek iz Sautporta u Ujedinjenom kraljevstvu koji pravi sobni deathgrind visokog kvaliteta. Produkcija je veoma dobra, a Graham Matthias svakako razume od čega se ova muzika sastoji pa je II Return Of The Revenge jedna kolekcija deathgrind tropa, sa sve povremenim slemerskim momentima. Ništa od ovoga nije posebno inspirisano ili originalno, ali Matthias ima zanatski kvalitet i ovo vredi poslušati, a prodaje se za koliko date:

https://nestofscum.bandcamp.com/album/ii-return-of-the-revenge

Porcupine iz Čikaga sviraju „chaotic hardcore“ i tačno to dobijate na EP-ju The Sybil: vrištanje, blastbitove, spore, mučne delove sa puno mikrofonije, disharmoniju, tjeskobu. Deluje kao da kritikujem Porcupine za generički pristup ali ovo je zapravo vrlo dobar EP sa dovoljno varijacije tokom svojih šest pesama, vrlo sigurnom svirkom, dobrom produkcijom i ličnim pristupom koji bude i malo zapanjujuće iskren. Odlično a samo dolar za daunloud:

https://porcupinehardcore.bandcamp.com/album/the-sibyl

Black Sheep Wall i nisu sasvim po mom ukusu, veoma su savremeni sa svojim kombinovanjem sludge metala, post metala, posthardcorea, screamoa itd., ali novi album, Songs for the Enamel Queen svakako ima dovoljnu količinu (negativne) emocije da to meni bude okej za slušanje. Bend uspeva da mnogo toga što ne volim kod metalcorea i sličnih pravaca upregne u službu pesama koje imaju više supstance, smelije, su, traju, uostalom duže, a da onda to spakuje u pakleno snažan a opet trodimenzionalan zvuk. Počeo sam ovo da slušam sa dosta sumnjičavosti, ali Black Sheep Wall su pošteno odradili posao i mada je ovo jako dugačka i teška ploča, vredi se potruditi:

https://silentpendulumrecords.bandcamp.com/album/songs-for-the-enamel-queen

Alice Cooper ima novi album i, pa, detroitski veteran je nekako skoro pa bolji nego ikad. Naravno, ovo što sada radi nema tu neku inovativnu dimenziju kao ono što je pravio pre pola veka, ali Detroit Stories donosi kvalitetan rokenrol, neopterećen produkcijom i visokim konceptom, već samo veseo i živ, kako i treba da bude. Vincent nikada nije bio sjajan pevač ali jeste bio harizmatičan frontmen i njegovo predvođenje velikog orkestra koji ovo izvodi – sa sve duvačima i ženskim bek vokalima – je simpatično, autoritativno i vrlo prirodno. Valjda zato što sam i ja star, ali uvek me obraduje kad vidim da su ovako matori muzičari i dalje puni ljubavi za muziku i prave je puni inspiracije i duše:

Attika sa Floride nisu toliko star bend ali njihov poslednji album izašao je pre trideset godina. Bend se ponovo okupio pre nekoliko godina i počeo sa svirkom pa je 2018. godine radio i evropsku turneju a sada je došlo vreme i za treći album, Metal Lands je bučna, energična heavy metal ploča na kojoj Attika zaista zvuče kao da nije bilo pauze od tri decenije. Što je i dobro i loše jer mada bi Metal Lands zvučao inovativno u 1993. godini, danas svakako deluje kao kolekcija ideja koje su tokom poslednjih trideset godina već mnogi drugi imali. No Attika ima svoj zvuk i osoben pristup komponovanju, pa iako mi Metal Lands nije legao stoprocentno, ovo je ploča koja nudi mnogo interesantnih dimenzija i uglova a pesme su raznolike i ne uklapaju se u jedan šablon. Rispekt:

https://puresteelrecords.bandcamp.com/album/metal-lands

Dying Victims Productions imaju dva izdanja vredna pažnje ove nedelje. Prvo je novi EP kanadskih Sandstorm koji su prošle godine debitovali na istoj ovoj etiketi svojim mini-albumom. Desert Warrior je EP sa četiri pesme i ovo je onako, melodično, vrlo old school, za ljubitelje ’70s heavy metala koji je voleo epsku atmosferu ali i folklorne korene. Sandstorm su svakako iskreni u ovome što rade i mada ne smem da tvrdim da zvuče originalno (čuju se ovde i Rainbow i rani Maiden itd.), verujem da će prjijati ciljnoj grupi:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/sandstorm-desert-warrior

No, drugo izdanje Dying Victms je ono što treba slušati pod obavezno: sa imenom kao što je Significant Point, ovaj bend ljubitelja old school metala može da bude samo iz, pogađate – Japana. Osnovani pre deset godina Significant Point iza sebe već imaju živi album snimljen u Tokiju, ali Into the Storm je njihovo prvo propisno studijsko dugosvriajuće izdanje i onakav debi-album kakav se samo poželeti može. Attacker! koja album otvara znamo još sa demo snimka iz 2014. godine i ovo je sjajan prvi iskaz da se pokažu granice  između kojih će se Significant Point kretati: brz tempo, jaki rifovi, raspusne solaže, melodično, strastveno pevanje Georgea Itoha (koji zapravo nije član i ovde samo gostuje), jednom rečju metal! I to ne samo kao iz kuhinje vaše bake nego kao da je vaša baka bila dvorska kuvarica kod nekog kralja koji je BAŠ voleo da dobro pojede. Hoću reći, Significant Point veoma dobro hvataju taj momenat prelaza „normalnog“ ali herojskog heavy metala u ekstremnije forme (NWOBHM, speed i power metal), pa je i njihov album kao da slušate neke od majstora z sedamdesetih (Judas Priest i UFO, na primer) kako evoluiraju u smeru još brže, energičnije svirke, ali bez gubljenja osećaja za melodiju. Into the Storm tako praktično spaja pankersku oštrinu koja je stigla sa NWOBHM i speed metal formulama, sa ljubavlju ka baroknim melodijama, duplim gitarskim linijama, intervalima, i harmoničnosti koja na momente ima sasvim „pop“ dimenziju. Deset pesama, snimljenih pristojno i ako imam išta da zamerim to je da je master mogao da bude dinamičniji jer je ovo muzika koja tako nešto dopušta. Praktično traži! No, ako to stavimo na stranu, Significant Point isporučuju pregršt najboljeg metala koji ćete čuti ove godine. Dying Victims Productions su ovo dosta dugo najavljivali i, mora se priznati, hajp je bio na mestu i pričamo o odličnom albumu:

https://dyingvictimsproductions.bandcamp.com/album/significant-point-into-the-storm

No, za kraj ipak idemo sa najboljim slamming death metal albumom koji je do sada izašao u 2021. godini. Unique Leader sa trećim albumom nizozemskog Korpse podsećaju da u svom katalogu imaju neke od najboljih slem bendova na planeti, a sa svoje strane sami Korpse pokazuju šta znači na pravi način iskoristiti poludecenijsku pauzu između dve ploče. Hoću reći, Insufferable Violence je bez ikakve sumnje najbolji album Korpse do sada, sazrela, zaoštrena verzija i inače solidnog benda koji je tvrdi, disciplinovani slamming death metal umeo da spoji sa određenim sociopolitičkim meditacijama još i na prva dva albuma. No, za ovih pet godina su članovi, pogotovo Floor van Kuijk i Marten van Kruijssen radili razne projekte sa strane, tesali se, isprobavali različite pristupe i rezultat je da je treći album laserski usredsređen, urnebesan i ubitačan album brutalnog death metala koji svoje poente zakucava kao pneumatskim čekićem a svoje slemove servira sitno seckano, neodoljivo i keči. Naravno, ovo je ekstremno nedinamično masterovan album, ali tako nešto svakako očekujemo i od benda i od izdavača i od samog žanra. Nije da mi to smeta, zaista takav master ide uz ovako brutalnu svirku. Korpse su potpuno opravdali nade koje sam imao za njihov povratak a Unique Leader su zaboli još jedno remek-delo slema. Obavezno.

https://uniqueleaderrecords.bandcamp.com/album/insufferable-violence