Strip: Lepe table: The Marvel Art of Savage Sword of Conan

Omiljeni kadrovi/table Nedelja jutro je pravi momenat za divljenje nekim klasičnim tablama i pinapovima iz bogate istorije stripova o Konanu. Mislim, šta, kao, pametnije imamo da radimo?

Marvel naredne nedelje u prodaju stavlja knjigu The Marvel Art of Savage Sword of Conan a neki među, jelte, nama su već imali priliku da kroz nju prođu zahvaljujući pirateriji. U pitanju je svakako obavezno štivo za svakog ljubitelja klasičnog ’70s Konana onako kako ga je Marvel preuzeo od Howarda i njegovih naslednika i izgradio mu novi život i popularnost u novom medijumu, utirući put za eksploataciju IP-a koja traje do danas i prilično značajno prevazilazi današnju popularnost Konanovih palp vršnjaka iz tridesetih godina prošlog veka.

Marvel je Konana prvo  publikovao u magazinu Conan the Barbarian koji je počeo 1970. godine ali je postao toliko popularan da je onda 1974. Marvel pokrenuo i drugi magazin, Savage Sword of Conan. Ovo drugo je bilo posebno izdanje: strip nije pratio Konanov život hronološki, magazin je bio većeg formata, sa više stranica i u crno beloj-štampi, sa objavljivanjem priča koje nisu uvek imale Konana kao glavnog junaka. Notabilno, pošto je u pitanju formalno bio „magazin“ a ne standardna strip-edicija, Marvel (odnosno njihov imprint Curtis koji je ovo inicijalno publikovao) nije morao da se drži Comics Code Authority smernica u pogledu prikazivanja nasilja, golotinje itd. pa je Svage Sword of Conan bio za nijansu „odraslija“ edicija. U praksi, naravno, ovo znači da smo imali više prikaza amputacija, vodoskoka krvi i sisatih, skromno obučenih žena koje od proždiranja sa strane neljudskih monstruma ili impliciranog seksualnog napada sa strane ljudskih monstruma (ili već nekakve kombinacije ta dva) štiti samo planina mišića odevena u kožnu pregaču, nego što je prikazivao matični magazin. Ali, to je i dodatno značilo da su za ove stripove radili neki od najboljih Marvelovih crtača onog vremena jer su osećali da imaju više slobode da se kreativno izraze. Savage Sword of Conan je i bio odličan medijum da se predstavi filipinska armija crtača i tušera koja je za popularnost Konana (pa i drugih Marvelovih/ američkih uopšte stripova sedamdesetih godina) učinila jako mnogo, kreirajući neumorno i kvalitetno pamtljive i evokativne prizore koji su ostali urezani u sećanje svakom ljubitelju Konana tokom narednih decenija. Ja sam, naravno, ovo gutao kao mlad momak, čitajući delove SSOC u raznim publikacijama koje su ovde izbacivane (mali Marvel, veliki Marvel, Stripoteka itd.) i nije neko čudo da sam zadojen ovakvom estetikom do koske. Conan generalno a Savage Sword of Conan partikularno su bili stripovi velike imaginacije zasnovane na Howardovoj kreativnosti a zatim majstorski proširene u zamamne slike i prizore ispunjene avanturom, stravom, akcijom i erotikom – jednom rečju svim što očekujete od palpa. I to i danas rezonira sa mojim, eh, duhom.

The Marvel Art of Savage Sword of Conan možete nabaviti za pedesetak evra na papiru ili desetak u digitalnoj verziji kod svih uobičajenih distributera, a da mi malo pogledamo neke slike iz ove knjige:

Donji crtež je iz šestog broja SSOC, epizode o „Spavaču ispod peska“ koju je kod nas preneo mali Marvel i, da se ne lažemo, stripovi maltene da nikada nisu postali bolji od ovoga. Ova količina, jelte, pustolovine, strave, akcije i erotike na samo jednoj tabli je dovoljna da prebriše decenije mog intelektualnog sazrevanja i resetuje me na (pred)pubertetske setinge. Takođe, odabrao sam je kao prvu ilustraciju jer ilustruje (!!!) tu moju drugu poentu o Filipincima kao stubu Konanovog identiteta iz njegove najvažnije faze. Konkretno, ovo je crtao i tuširao pokojni Sonny Trinidad, poznati i uspešni autor koji je i u filipinskom i u američkom stripu ostavio velikog traga:

Drugi na redu je – ponovo jedan Filipinac. Alex Niño je radio za Marvel, DC, Warrenove publikacije, pa i za Heavy Metal a ovaj njegov rad iz takođe šestog broja prikazuje ga kao opsesivno posvećenog umetnika sa okom za detalj ali i pažnjom poklonjenom kompoziciji i opštoj „čitljivosti“ slike, nečemu što mnogim danas popularnim „karakternim“ crtačima ume da zafali:


Svakako je jedna od ključnih vizuelnih referenci vezanih za Konana sedamdesetih godina to kakve je naslovne strane crtao Peruanac Boris Vallejo. Ovaj je ilustrator, sa još par kolega tog vremena (Frazetta, pre svih, naravno) praktično kreirao estetiku te decenije, prevashodno u domenu oslikanih naslovnica za palp i horor magazine koji su se „zrelošću“ izdvajali od pukih strip-publikacija. Dole je skica za ono što će kasnije prestavljati naslovnu stranu jedanaestog broja SSOC i jedna vrlo ikonična vallejovska scena:

Da ne zaboravimo našeg čoveka u Marvelu, donji pin-ap poster u broju petnaest uradio je Mike Zeck. Naslovnica tog broja je Vallejova i ima sve klasične elemente, monstruma, lepu ženu i zaštitnički nastrojenog varvarina sa mačem, ali Zeckov pin-ap je klasičniji i vidno duguje radovima Harolda Fostera na Princu Valijantu. Prelepo:


I Richard Corben je tu i tamo uskakao za povremeni gig, ovo dole je njegov pin-ap u šesnaestom broju sa tipično korbenovskim insistiranjem na deformisanim anatomijama, neobičnim perspektivama i bezobličnim masama u ulozi pretnje. Pointilistilčki efekti urađeni tušem su vrhunski na ovoj slici:


Nije neka tajna da je za mene John Buscema onaj THE crtač Konana, prevashodno jer sam prvo čitao epizode koje je on crtao. Onako kako je Konan izgledao u Busceminom crtežu, tako ja Konana vidim u mislima kada mast… htedoh reći kada promišljam njegovu estetiku i njen uticaj na savremenu percepciju maskuliniteta i njen odnos ka socijalnom. No, ova knjiga me je podsetila da nije to tek bilo koji Buscema, nego Buscema koga je tuširao Tony DeZuniga. Samo jedan od Filipinaca koji su radili tuš preko Busceminih olovaka, ali, rekao bih, glavni, pokojni DeZuniga će u američkom stripu ostati upamćen i kao jedan od kreatora DC-jevog vestern-antiheroja Jonaha Hexa, no u mom srcu će uvek njegova simbioza sa Buscemom biti njegov najveći doprinos umetnosti (ili makar pop-umetnosti) dvadesetog veka. Mislim, ova scena kojom se otvara priča u broju 27 je prosto ikonička, sa sve tipično Busceminom kompozicijom (pominjao sam već da kod njega u ovakvim scenama skoro obavezno imamo neprijatelja koji stoji blizu „kamere“ i okrenut je ka čitaocu) i DeZuniginim perfektnim, oštrim, ekonomičnim tušem. Savršenstvo.


Franka Brunnera sam već pominjao pišući o nekim Marvelovim naslovnim stranicama iz sedamdesetih a ovaj crtač i ilustrator je notabilno sarađivao sa Michaelom Moorcockom na adaptacijama priča o Elriku za Heavy Metal, no za ovu priliku, pominjemo njegovu adaptaciju (sa Royem Thomasom koji je radio većinu scenarija za Konana u sedamdesetima) Howardove priče o Konanu, „Skerletna citadela“. Ovo je slika kojom se strip otvara u tridesetom broju SSOC a  ako me sećanje ne vara mi smo je čitali u Stripoteci i to je meni bio jedan od prvih susreta sa „zrelijim“ Konanom koji je već postao kralj a što je, klincu naviknutom na superheroje koji nikada ne stare i stalno žive u istom status kvou, bilo šokantno. A crtež, oh, pa pogledajte:


Za još malo Buscema/ DeZuniga magije zamoliću vas da pogledate ovu tablu iz broja 38. DeZuniga drži lekciju iz ekonomičnosti ovde, sa Buscemom koji prikazuje tri načina da se scena kadrira tako da ne mora da se crta „realistična“ pozadina, na prvoj ne dajući nikakvu pozadinu jer je akcija ionako prejaka, na drugoj crtajući samo konturu jer se oko fokusira na akciju a na trećoj puštajući tušera da uradi raster. Fantastično:


Da DeZuniga nije bio „samo“ kvalitetan tušer pokazuje i ovaj pin-ap poster iz broja 38 koji je Filipinac uradio sam. Mislim, preslatko:


Pa onda tuča iz broja 45, ponovo DeZuniga i Buscema, perfektno pripovedanje na tabli i neprevaziđena eksplozivnost akcije. Danas crtači još više dekompresuju ovakve stvari kako bi ostavili jači „filmski“ utisak, ali ovo zaista nije nadmašeno u novijoj istoriji:


Drugi notbilni Filipinci ubrajaju, naravno, Ernieja Chana, kultnog tušera i crtača koji je radio za Marvel i DC. Chan je bio deo DeZuniginog „plemena“ koje je ovaj dovukao da radi za Marvel i brzo postao favorit čitalaca koji su voleli masivnost i voluimen što su ih Chanovi tuševi dodavali Busceminim olovkama. Dole je pin-ap iz broja 52, samo jedan od nekoliko urađenih u tom broju na radovanje čitalaca:


Donji pin-ap iz broja 55 napravio je Rudy Nebres, tako je, još jedan Filipinac. Nebresova ljubav ka „preosvetljenim“ crtežima, sa manje senčenja i blještavim belim površinama izdvajala ga je od radova Chana, DeZunige i drugih kolega. Da budem skroz iskren, nije to skroz po mom ukusu, ali kvalitet je nesporan:


Nemam ovde dovoljno mesta da prikažem i radove koje su napravili drugi notabilni crtači i tušeri – Gil Kane, Jim Starlin, Pablo Marcos, Sal Buscema, Gene Colan, Claus Janson – ali ne bi bio red da se ipak ne pomene i još jedan legendarni filipinski Buscemin tušer – Alfredo Alcala. Njegovi su radovi, možda slično Chanu, bili „teži“, i ja ih nisam mnogo voleo, Buscemin crtež je pod ovim tušem bio manje elegantan, Konanovi izrazi lica primitivniji, imam utisak da je Alcala previđao da Buscema namerno neke stvari ne crta jer su višak i popunjavao tušem namerne praznine u crtežu. No, ova scena iz kultne Slonove kule, iz broja 24 mi ipak uvek razgali srce.



Za kraj, evo još jednog DeZunige, na pin-ap posteru iz broja 56, slika koja i pored sve svoje mračne ikonografije deluje optimistično i ohrabrujuće. A to nam je danas i najpotrebnije:

Bek ap ili bekap?

Oživljavanje bloga posle sedam godina neaktivnosti bi bio bizaran koncept čak i da je ovo inicijalno bio nekakav ozbiljan ili makar popularan blog. Ali nije, a i zabeleženo je već da ja blogove smatram u ovom trenutku prevaziđenim medijumom, ne zato što se pojavilo nešto bolje od njih već uglavnom zato što je generalno interesovanje populacije otišlo u neku drugu stranu. Fer.

 

Tako da ovo nije oživljavanje odavno mrtvog bloga koji niko ne čita već samo pospremanje kuće (u kojoj niko ne živi?). Naime, kako su moja pisanja poslednjih sedam godina uglavnom završavala na forumu Znaka Sagite, uz još par drugih mesta na kojima su se više slučajno nego namerno pojavljivala, i kako se ispostavlja da je internet mnogo prolazniji i propadljiviji medijum nego što se u početku mislilo, tako ću i ja sad iskoristiti dokolicu da tekstove objavljene drugde iskopiram i postavim ovde, najviše da ja imam neku svoju arhivu i hronologiju sramoćenja u javnosti. Ne treba očekivati nekakvu tematsku renesansu u vremenu koje je prolazilo, pa će ovo biti prevashodno pregled stripova, filmova, igara i (metal) muzike koje sam trošio u datom periodu. Kako aktuelni dizajn wordpressovog CMS-a omogućava da se igramo Boga u smislu potpune i opojne kontrole nad vremenom tako ću i tekstove objavljivati sa datumima na koje su originalno i izlazili, ne bih li stvorio kod neupućenih i sasvim slučajnih prolaznika, utisak da je ovaj blog bio srazmerno aktivna i vitalna, živa platforma tokom perioda u kome je u stvarnosti bio samo mrtva ljuštura, kalcifikovani ostatak negdašnjeg pregalaštva. U prevodu to znači i da će se, ako sve bude u redu, tekstovi pojavljivati uglavnom ispod ovog posta koji sada čitate (to se ja sebi obraćam u drugom licu plus dodajem plural respekta jer su me godine malko naučile i manirima) a još ću razmisliti da li da ovaj post uvek održavam na vrhu kao neki spomenik uzaludnosti – čak i kada ovde budem kačio stvari hronološki nastale posle njegovog stvarnog objavljivanja. Kažem „razmisliti“ iako je skoro neizbežno da će ova pomisao iščileti iz mog intelekta koliko dok udarim u drugi enter i pređem na naredni pasus, ali ako nikada ništa ne obećamo nikada nećemo delovati kao darežljiva osoba a ko TO želi?

 

Lakoće navigacije radi, potrudiću se da stvari budu jasno tagovane, kao i da imaju samorazumljive naslove tipa „Prikaz igre: Ta i ta“ itd. ali opet, ne treba od mene očekivati ni disciplinu ni doslednost. Takoreći, ne treba očekivati ništa jer kako bi i Buda rekao da je sada među nama (a nije jer smo ga, sledeći baš njegove lične instrukcije, ubili kad smo ga jednom sreli na drumu): očekivanje je siguran put u razočaranje.

 

Takođe, ovo je prilika i da neke stvari doteram u postprodukciji. Naravno, skoro je nezamislivo da ću se cimati oko toga da slike koje su nestale sa umiranjem Tinypica ponovo pravim i aploudujem koristeći Imgur ili već nešto drugo, ali ono što mogu je da, kad slučajno naletim na njih, popravim neke greške u kucanju, ili, čak da *gulp* dopunim neke od napisa sa informacijama o novim stvarima koje su se u međuvremenu desile. Na pamet mi najpre pada dugački temat o Metal Slugu gde se nabavljivost dobrog broja ovih igara u međuvremenu dramatično promenila ali opet, ne treba očekivati da ću u sve ovo, uključujući uklanjanje referenci na Znak Sagite ili članove foruma, ulagati previše napora. Hoću reći, kada se sve sabere i oduzme, ne treba očekivati da ću  u ovo uložiti ni malo napora – ako se stvari ne budu dešavale praktično same od sebe, ja se oko njih neću cimati, pa ćemo da vidimo ko je tvrdoglaviji.

Šta sam slušao ovih dana: 30. jul 2013.

Pa, evo šta sam slušao. Svašta.

Sightings: Terribly Well (Dais Records)

Koliki su moj optimizam, moja naivnost i moj naivni optimizam pokazuje i to što sam posle preslušavanja novog, sedmog po redu albuma njujorškog trija Sightings entuzijastično pomislio kako, morabiti, i debitantski album benda Chelsea Light Moving, projekta koga je Thurston Moore osnovao posle razlaza Sonic Youth zvuči nekako baš ovako: sa korenima u rok i pop muzici ali sa toliko razgranatom krošnjom avangarde i eksperimenta da se korena jedva prisećamo, zapahnuti vetrovima promene, inovacije, inspiracije.

Naravno da ništa ne bi moglo biti dalje od istine, Chelsea Light Moving zvuči kao, eh, Sonic Youth, ali ništa zato: Terribly Well je zato veoma dobra ploča.

Sightings guraju svoj, eh, noise rock još od kraja devedesetih godina ali su sa poslednjih nekoliko izdanja zaista sazreli i Terribly Well je ploča moćne, nervozne energije u kojoj se rok osnove zbilja daju videti tek u tragovima. Kao i svakom starom čoveku odraslom na mačoidnoj gitarskoj muzici, i meni je koncepcija power-trio benda hipotetički neodoljiva sa brojnim divnim uspomenama što ih imam na komboe u rasponu od Jimi Hendrix Experience ili Cream, preko Blue Cheer ili Massacre pa do Primus ili, šta ja znam, Sweet Tooth, Zeni Geva i Altered States. Raspored energije, komunikacija u ovako uskom krugu, osećaj grčevitog kolektivnog napora koji skoro da kolege iz benda transformiše u ratne drugove čine power-trio jednom od savršenih kombinacija u rok muzici. Sightings na novom albumu ovu svetu formulu izvanredno apdejtuju za drugu deceniju trećeg milenijuma i pružaju nam abrazivni, amorfni zvuk ritmova koji zvuče gotovo mašinski i prkosno odbijaju da se priklone ikakvoj „organskoj“ metrici, preko kojih se sipaju proključale gitare i razne usijane distorzije. U neku ruku, Sightings se ovde gotovo spuštaju u mehanički pakao američkog noisea mada se njihov album ipak razlikuje od proizvoda bendova kao što su Hair Police ili Wolf Eyes (ili, dakako, Borbetomagus) utoliko što i pored sve te pomenute abrazivnosti i naglašeno „neprirodnih“ ritmičkih matrica ipak ne gubi nekakav gruv koji ga tera napred. Opšti utisak je većinu vremena kao da ste zarobljeni u utrobi velike mašine što mrvi ogromne količine materijala, ali nema ovde nihilistične konfrontacije koja karakteriše „pravi“ noise. Muzika je zainteresovanija za teksturu i boju nego za volumen i kažnjavanje slušaoca pa su utoliko i sve te distorzije i fidbek veoma prijatne za slušanje čak i ako niste zapaljeni za noise. Dodatak sintisajzera koje svira Pat Murano na nekim pesmama podvlači ovu ambiciju za istraživanje zvuka i dodaje celoj slici jednu toplu notu koja uspeva da izbalansira granularnu abrazivnost i ovo je u svakom smislu, za mene, prijatna ploča.

Jedna spona koja ovde još postoji sa rok muzikom je pevanje Marca Morgana, mada je ono mač sa dve oštrice: Morgan naravno niti ume niti želi da nam servira išta više od razdraženog laveža koje dopunjava preteće sivilo celokupne zvučne ponude, ali taj lavež na momente isuviše skreće pažnju na sebe umesto da dopusti izvrsnim međuigrama instrumenata da zablistaju (kao recimo u fantastičnoj Yellow koja je lišena pevanja). No, možda je to i stvar ukusa. Kako god bilo, Terribly Well je zanimljivo balansiranje na ivici između buke i svedenog gruva, slobodno ali kontrolisano, tako da se dobije najbolje od svetova nojza i roka i mene to jako dobro radi većinu vremena.

JuTjub

Mainliner: Revelation Space (Riot Season)

No, kad pričamo o vrhunskim power-trio momentima koje u današnje vreme možete imati, Mainliner su sigurno bend koji se mora naći pri vrhu svake liste. U srcu ovog doživljaja nalazi se, naravno, gitarista Makoto Kawabata, japanski bog psihodelije, u narodu najpoznatiji kao osnivač i lider monumentalnih Acid Mothers Temple, benda koji je psihodelični rok podigao na nivo zastrašujuće masivnog religioznog rituala pokretanog pre svega nepodnošljivo distorziranom gitarom. Kawabata je svojevremeno u intervjuu za britanski The Wire objašnjavao svoju filozofiju u vezi muzike – kako je on niti stvara niti se kroz nju izražava već jednostavno iz sveprisutne kosmičke muzike bira delove koje će da odsvira – i uzgred pomenuo kako mu je cilj u životu da presluša svaku ploču koja je ikada izašla. Čovek bi pomislio da će pored takve ambicije i benda koji je cenjen i kod kuće i u prekomorskim zemljama njegovo vreme biti uglavnom ispunjeno, međutim Kawabata je osoba nemirna duha pa je pored matičnog sastava vazda imao i druge projekte, sve manje ili više vezane za psihodelični rok. Mainliner su bili možda i najbučniji od svih a, iako se povratnički album, Revelation Space u poređenju sa starim izdanjima možda može opisati kao „mekši“, budite uvereni da je ovo skoro sigurno najglasnija, najteža ploča koju ćete čuti ove godine.

Mainliner su bili na pauzi punih dvanaest godina i mada je novi album snimljen bez originalnog basiste, Asahita Nanja (High Rise, Musica Transonic), umesto koga je uleteo Kawabe Taigen (Bo Ningen), čistota njihove vizije nije ničim okaljana. Štaviše, snimljen u Kawabatinom planinskom studiju/ domu (koji se, dakako zove Acid Mothers Temple), Revelation Space veoma jasno komunicira svoju mističku želju da slušaoca spoji sa beskonačnošću, a kvalitet produkcije je takav da će čak i najneduhovniji među nama završiti slušanje albuma sa osmehom.

Poređenje naravno nije umesno – a dolazi najviše zato što sam nove albume Sightings i Mainliner slušao jedan za drugim – ali u poređenju sa razularenom primitivnom magijom Mainlinera, Sightings zvuče kao namrgođeni američki intelektualci koji svoje teorijski izvedene algoritme po prvi put isprobavaju u terenskim uslovima. Revelation Space je naprosto bujica zvuka, erupcija distorzije, sviranje fidbeka koji je toliko snažan, toliko intenzivan da prevazilazi ideje o konfrontiranju ili kažnjavanju slušaoca i već na prvi kontakt sugeriše jedno mističko stanje, bestelesno iskustvo prostranstva, bezvremenosti, jedinstva sa mnoštvom i svega onoga što inače vezujemo za istočnjačke (religiozne) filozofije.

No, naravno, mnogo je to uzbudljivije od ikakve njuejdž matrice koja bi nam mogla pasti na pamet kada god pomislimo o spoju istočnjačke filozofije i muzike, Revelation Space je posle svega ipak rok ploča, sa moćnom ritam sekcijom koja se junački bori da se čuje ispod monstruoznih talasa Kawabatine distorzije i mikrofonije i liderovim glasom koji sve vreme zvuči kao da peva kakve naivne anđeoske himne u pozadini, i za razliku od mehanički disciplinovanih Sightings, ovde je preovlađujući utisak slobode. Ali slobode kanalisane odgovornošću, naravno, muzika je usmerena u jasnu stranu, gruv je slobodan ali kontrolisan a bubnjevi i gitara nikako nisu samo puki ukrasi na telu ogromne gitare što kuca u srcu ove ploče. Povrh svega, kompozicije su dugačke (sem D.D.D. koja sa britka dva minuta kao da odaje poštu Kawabeovom matičnom acid punk bendu), sa finalnom New Sun koja traje i svih dvadeset minuta moćnog psihodeličnog blagoslove preteških bubnjeva i basa i gitare koja sve vreme raspliće i zapliće prostorvreme pred našim očima. Naravno da ne morate ni malo verovati u Kawabatine mističke tendencije niti uopšte ikako vezivati religiozna iskustva za rok muziku, ali Revelation Space definitivno donosi otkrovenja, podsećajući da ni volumen, ni težina ni distorziranost ni trajanje sami za sebe ne čine muziku značajnom ili dobrom, ali da u rukama pravih ljudi sve ove alatke bez greške vode u nirvanu.

Jutjub Jutjub 2

A$AP Rocky: Long.Live.A$AP (ASAP Worldwide, Polo Grounds, RCA)

Ovaj album je izašao još u Januaru a činjenica da je meni trebalo nekoliko meseci da se uopšte nakanim da ga preslušam je indikativna sama za sebe. A$AP Rocky, mladi njujorški reper je pre dve godine na sebe skrenuo pažnju uspešnim mixtapeom koji ga je izbacio ispred A$AP Mob kolektiva kome i dalje pripada i odmah mu isposlovao ugovore sa velikim izdavačima. Izlazak prvog pravog debi albuma se otegao, kažu pre svega zbog potrebe da se dobiju odobrenja za korišćenje semplova i kada je Long. Live. A$AP i izašao prošle zime, skočio je na same vrhove top lista i pobrao prilično dobre kritike. Nije rđavo za momka od svega 24 godine koji se do pre nekoliko meseci izdržavao valjajući deci narkotike.

No, koliko god da sam, kao i svaki isfrustrirani belac, sklon da se oduševim stvarnim pričama sa tvrdog asfalta što sam ga samo na televiziji gledao, A$APov debi me naprosto nije oborio s nogu i čitajući oduševljene kritike ljudi od kojih očekujem da ipak znaju bolje više sam nego jednom pomislio: „To je to, kad počneš da se pitaš šta svi ti ljudi vide u toj savremenoj muzici, znači da si nepovratno omatorio“.

I, dobro, sigurno jesam, pa moja frizerka više ne propušta ni jednu priliku da primeti koliko sad još više sedih vlasi imam na glavi, ali čak i kad uradim tu neku korekciju za moj poodmakli životni vek, Long.Live.A$AP mi zvuči kao ploča razapeta između želje da se stvara himnični, da ne kažem stadionski hip-hop koji će opravdati tromilijunski avans što ga je autor dobio od RCA i želje da se opravda i taj neki ulični kredibilitet koji  autora prati. A za taj kredibilitet naravno da nije dovoljan istorijat prodaje narkotika. Rakim Mayers je, uostalom, svoje ime dobio po Rakimu Allahu, jednom od najcenjenijih repera u istoriji muzike i potreba da se pokaže vrednim svog superherojskog statusa iako iza sebe ima veoma kratku underground karijeru je opipljiva na ovoj ploči, samo nisam siguran da je dala najbolje rezultate.

Mayers ovde uz sebe ima armiju producenata i bitmejkera koja mu obezbeđuje udobnu ekstrapolaciju zvuka što ga je učinio poznatim na  mixtapeu Live.Love.A$AP, pa je tako ova ploča smeša njujorške psihodelične škole koju možemo vezati za Wu Tang nasleđe, ali i južnjačkih uticaja koje je Njujork kad-tad morao da prihvati i usvoji ne bi li izbegao da sa tržišta samog sebe istisne arhaičnošću. I u tom smislu, ovo je interesantan spoj svedenosti i glamura, prostih sintetičkih ritmova i digitalnih bas linija uvijenih u oblake i izmaglice marihuane i dečačkih snova sada odjednom sasvim dostupnih. Naravno, velika količina ljudi koji su radili muziku garantuje određenu stilistički shizofreniju, ali se album uglavnom drži na okupu zahvaljujući Mayersovoj viziji pa su i superstarovi u liku Danger Mousea ili Skrillexa uspešno uključeni u generalno sanjivu i svedenu atmosferu ploče.

Sa druge strane, sanjiva svedenost ne funkcioniše u svakoj prilici i album pati od neujednačenosti supstance koju stilska ujednačenost ne uspeva da izleči, pa tako impresivno otvaranje sa Long.Live. A$AP, Goldie i PMW u kome se koktel mladalačkog nihilizma i (takođe mladalačkog) bravada lepo balansira sa uzdržanom muzikom, ne uspeva da sasvim izbalansira seriju prilično šematski i očigledno sa zadnjim namerama pravljenih pesama koje nastoje da se noktima održe na vrhovima lista. Ovde svakako mislim na Skrillexovu Wild for the Night koja zvuči kao da ju je napravio kompjuter koga je programirao neki RCA egzekjutiv, ili na Fashion Killa, za sada poslednji singl, koji pokazuje kako nije baš idealno kada klincu iz kraja sručite u krilo tri milijuna dolara i kažete mu da vam donese gotov album.

Donekle odmaže i to što sam Mayers nije neki vrhunski reper, pa je njegova A$AP Rocky persona više održavana u životu dobrim tekstovima i mračnim, pesimističnim stavom koji tako dobro funckioniše u PMW ili Goldie, ili Danger Mouseovoj dostojanstvenoj (i maltene bez bitova) Phoenix. Kada, avaj, tekstovi padnu ispod određene razine kvaliteta a Mayers pokuša da nam se proda kao swagalicious baja sa harlemskog pločnika, stvari naprosto zvuče neuverljivo. Ono što bi nam Raekwon ili J-Treads prodali sa smešom tehnike i drskosti koja bi nas naterala da slušamo i tektove sasvim lišene smisla, kod Mayersa zvuči plitko i neubedljivo.

A opet, kada hoće, on može i ume i ne mogu da ne požalim što čovek koji je izgubio brata (repera) sa 13 godina i većinu adolescencije proveo po smeštajima za beskućnike, prodajući drogu, sada oseća potrebu da mi priča o tome da mu je devojka „fashion killa“ i troši vreme na party poskočice koje mu naprosto ne leže, umesto da više vremena posveti filozofiji, pa makar ona, kao u PMW (skraćenica znači pussy, money, weed) bila ultimativno nihilistička. Ovako kako je, Mayers u rasponu od jednog albuma prelazi put od blata do zvezda koji je uništio brojne druge karijere i ostaje samo da se nadam da njegovu neće. Bonus pesme za deluks izdanje albuma, na čelu sa zastrašujuće klaustrofobičnom Jodye ali i sa pravoverno gansterski-patetičnom Ghetto Symphony pokazuju dva smera u kojima Mayers može dalje da ide i da bude uspešan ako želi. Videćemo šta će dalje biti.

JuTjub

Ghostface Killah: Adrian Younge Presents: Twelve Reasons to Die (Soul Temple Records)

Ghostfacea makar niko ne može da optuži da ne puca na visoko i Twelve Reasons to Die je interesantna ekstrapolacija tematskih i estetskih koncepata koje je ovaj prominentni član Wu Tang Clan postavio još na svom debi albumu Ironman pre sedamnaest godina. Naime, uvek nešto skloniji blaxploitation estetici (nasuprot kung fu svetonazoru matične ekipe) i plemenitom oslanjanju na nasleđe soul muzike, Ghostface je sa svojim novim albumom stvari podigao na viši nivo skovavši partnerstvo sa Adrianom Youngeom (koga smo poslednji put na ovom blogu pominjali povodom vrhunskog neo-blaxploitation filma Black Dynamite) a koje je rezultiralo konceptualnim albumom opisanim od strane Youngea kao „muzika za italijanski horor film sa kraja šezdesetih godina“.

Dobro.

Naravno, konceptualni albumi su nešto što pre vezujemo za umetnike kao što su, šta ja znam, Marillion, Pink Floyd ili Queensryche i kada čujete da na ovoj ploči Ghostface repuje o tome kako prodaje gudru, prangija dušmane i trpa prelepe žene, opravdano ćete se zapitati šta je u svemu tome „konceptualnije“ od njegovog uobičajenog autputa. No, ima ovde koncepta, zaista, Younge i Ghostface su sklopili jedan ekstravagantan muzički film/ hip-hoperu u kome se priča o crnom enforceru za mafijašku familiju DeLucas a koji – u pravoj blaxploitation tradiciji – svoju sreću traži odcijepljivanjem od dotadašnjeg poslodavca i izgradnjom sopstvene kriminalne imperije. Stvari se kreću u predvidivom smeru kada među bandama izbije rat, dotadašnji saveznici (i neverne ljube) krenu da zabadaju noževe u leđa a naš protagonista (Ghostafceova stara persona, Tony Starks) mora da se vrati sa one strane (života i) smrti kako bi se neprijateljima osvetio u liku Ghostface Killera, vaskrsnutog kroz dvanaest vinilnih, jelte ploča.

Dakle, uobičajena smeša stripovske mitologije i misticizma je ponovo na jelovniku, ovoga puta kanalisana kroz disciplinovaniji narativ, ali ovo je, možda pomalo ironično, i najveća zamerka albumu. Generalno, jedna od meni najdražih karakteristika ne samo Ghostfaceovog stila repovanja već stila cele Staten Island ekipe originalne Wu porodice je uvek bilo to kako je tematski i formalni okvir u kome se pesma kreće vazda bio slobodan, sa asocijacijama koje su nas ponekad vodile daleko od osnovne priče, ali uvek tako da bude očuvan karakter pesme. Na Twelve Reasons to Die je naracija u službi centralne priče i utoliko Ghostface zvuči hladnije, utegnutije, manje uzbudljivo nego inače, sa povremeno sasvim mlitavim pančlajnovima i razrešenjima koja nam, doduše, daju informaciju ali nas lišavaju emotivnog udara koji inače ide uz ovu muziku. Isto važi i za gostujuću ekipu repera (od Wu sabraće tu su U-God, Masta Killa, Inspectah Deck i Cappadonna, sa RZAom u ulozi izvršnog producenta) pa je što se samih tekstova i narativa ovde, rezultat polovičan. Naprosto, više volim nesputanu igru asocijacija i improvizacija od pomalo hladnog, uslužnog prepričavanja koje ovde dobijamo i koje, uostalom, pomalo i pati od neadekvatnog tajminga sa završnicom što stiže za mrvu prekasno.

Ali dobro, makar sa muzičke strane ovde dobijamo sjajan meni. Koliko god da sam ja sumnjičav prema hip-hopu koji umesto semplovanih matrica koristi žive muzičare, toliko je Younge pod RZAinim nadzorom napravio muziku što zaista spaja najbolje od oba sveta, sa motoričkom repetitivnošću „pravog“ hip-hopa ali i sa organskom toplinom „prave“ žive muzike. Eklektična priroda hip-hopa u kojoj su semplovi iz nespojivih i nesrodnih žanrova uvek mogli da se spoje u skladnu (mada shizofrenu) celinu ovde je izvrsno ekstrapolirana u saundtrak koji sigurnom rukom venčava fank i soul, špageti vestern i horor, zvučeći bogato i moćno, ali dovoljno svedeno da se ne izgubi hirurška preciznost klasične hip-hop filozofije u kojoj sve mora biti podređeno gruvu. Ovo nije najbolji album koga je Ghostface Killah ikada snimio ali u današnjoj klimi u kojoj njujorški hip-hop, kako rekosmo, mora da ubrzano mutira da bi opstao, ova ploča je preko potrebno podsećanje na njegovu moć i identitet i prevrednovanje klasičnih vrednosti tako da ponovo zazvuče sveže i savremeno.

JuTjub

Rabih Beaini: Albidaya (Annihaya Records)

Jedna od najslušanijih ploča u mom iPodu ovog proleća/ leta nam, pak, dolazi od čoveka koji ne samo da ne pokušava da oživi nekadašnju klasiku već i, moglo bi se reći drsko istupa iz sopstvene, je li, zone komfora i pravi nešto radikalno različito od onoga po čemu je poznat.

Ili tako nekako. Rabih Beaini je Libanac, došao u Italiju da studira arhitekturu, a ostao da didžejiše i pravi muziku. Beainija najbolje poznajemo pod pseudonimom Morphosis, gde pravi prljav, uzbudljiv tehno sa mitološkim aspiracijama, pa je tako i njegova prva ploča pod sopstvenim imenom na neki način logična ekstrapolacija ili makar odlazak u razumljivu tangentu.

Razumljivu mada ne i sasvim opisivu, što se mene tiče. Albidaya (arapska reč za „početak“) je ploča koja istovremeno ide u dve strane, zvučeći i kao avangarda (mada nije jasno u odnosu na šta je ta avangarda) ali i kao tradicija – u onom smislu da se samo živa i evoluirajuća tradicija uopšte tim imenom i sme zvati. Zamišljen kao refleksija na libansku narodnu muziku, ali ne i njena rekonstrukcija, ovaj album se donekle može uporediti sa rekontekstualizacijama tradicionalne muzike koje su poslednjih godina (i decenija) radili neki zapadni muzičari – od Sun City Girls (sa čijim jednim albumom ova ploča deli etiketu), preko A Hawk and a Hacksaw pa sve do Muslimgauze – ali meni istovremeno deluje i autentičnije i eksperimentalnije od većine njihovog (meni inače dragog) autputa. Autentičnije utoliko što se Beaini bavi muzikom sopstvenog kulturnog nasleđa, pa iako se radi o tpičnom novovekovnom post-post-postmodernisti, određena duboka veza sa zvukom i formama koje se ovde čuju ne može a da se ne prepozna. Eksperimentalnije jer Beaini ide veoma daleko u eksplodiranju svega što bi moglo da podseti na bilo kakav prisenak sentimentalnosti, razarajući tradicionalne forme samo da bi očuvao taman toliko tradicionalnog duha da se u njegovim razorenim formama prepozna duša. Duša uhvaćena u psihodeličnom čistilištu. Ili, er, tako nekako.

Albidaya je album koji je snimljen za jedan dan (pored Beainija tu su još dvojica italijanskih muzičara na duvačkim instrumentima i bubnjevima) i na njemu se čuje ta energija užurbanosti, improvizatorski duh kombinovanja ideja i zvukova, kombinovanja elektronskih lupova i analognih instrumenata poput violončela ili saksofona. Pravo je zadovoljstvo slušati muziku koja na ovako prirodan način spaja disparatne filozofije i muzičke istorije, ne libeći se pasaža čiste buke, ali ni strukturirane svirke, ne uzmičući pred izvitoperenim gamelanom ali ni pred distorziranom gitarom, ne plašeći se emotivnih tema ali ni potpuno apstraktnih momenata u kojima zvuk suvereno dominira nad harmonijom ili melodijom. Beainijeva tehno ekspertiza ovde blista u perfektno kontrolisanom ponavljanju pregršti zvukova koji se nekako oblikuju u neodoljiv gruv kada je potrebno, ali istovremeno on demonstrira koliko je lako iskoračiti izvan lagodne, programirane matrice i pohrvati se sa stohastičkim demonima haosa, ali i zasvirati u saksofon. U intervjuu za The Wire od pre koji mesec Beaini je decidno odbio ikakvu ambiciju da svira džez i naravno da ovaj album nije džez, ali određena improvizatorska toplina koja se čuje čak i kada imamo posla sa pesmom koja je zid buke od dvanaest i po minuta pokazuje da je svoje džez lekcije, makar slušalačke, Rabih savladao daleko bolje od mnogog džezera.

Možda me kod ovog albuma najviše impresionira kako se emotivnost narodne muzike i nesputana, ikonoklastična eksperimentanost avangarde lako drže ruku pod ruku i daju nam muziku koja prvim slušanjem impresionira a zatim svakim sledećim pogađa sve dublje i dublje. Izvrstan album.

Soundcloud

Marcellus Pittman: Pieces (Unirhythm)

I, ni ovaj album nije baš svež, izašao je potkraj prošle godine, ali pošto je muzika na njemu ionako stara nekoliko godina, moja sporost u reagovanju tu poprima gotovo komične razmere.

Bilo kako bilo, ova kompilacija pesama sa Pittmanovih 12-inčera za sopstvenu etiketu Unirhythm, sa dodatkom novih verzija nekih starih hitova je jedan od meni najprijatnijih muzičkih sadržaja poslednjih meseci i služi da nama koji nismo baš najažurniji u praćenju ekskluzivnih vinil izdanja pokaže šta je Pittman radio poslednjih nekoliko godina, od kada se osamostalio posle saradnji sa Theom Parishom i Moodymannom i pokrenuo svoju firmu.

I radio je. Pieces je kolekcija izuzetno svedenih house komada koji pokazuju da se u uzbudljivom svetu detroitske klupske muzike uvek može ići na manje, vitkije, skromnije, kako bi se sa najminimalnijim minimumom sredstava postigao maksimalan rezultat – gruv, hipnoza, kontrola nad telom. I naravno, na papiru je ovo apsolutno savršena ponuda, house je meni ionako najdraži kada je sveden na skelet i odjeke oko skeleta, no moram da priznam da me je par komada na ovom albumu iznenadilo skoro tvrdoglavim odbijanjem da budu išta više od ritam mašine jedva provučene kroz filter ili dva.

Zaista, ima ovde trekova u kojima se skoro pa čitav kompozitorski postupak sastoji u okretanju jednog potenciometra koji menja farbu na bas bubnju na svaka četiri takta i ne bi vam bilo zamereno ako biste pomislili da ste greškom umesto albuma cenjenog detroitskog house producenta pustili demo disk koji vam je stigao uz ritam mašinu. No, Marcellus „Malik“ Pittman zna da manje mora biti više i izuzetno je istrajan, čak tvrdoglav u potrazi za tim što je više, terajući svoje skeletalne ritam-i-bas forme u stalna ponavljanja, tek ih ovlašno senčeći sintisajzerima, produžujući vreme poigravanjem sa našom percepcijom. Naravno, u tom produženom vremenu i u odsustvu „velikih“ gestova, Malikovo igranje sa bojom i ekvilajzerima zaista ima dramatične reperkusije na slušaoca čija je percepcija sada podešena na najfiniji nivo osetljivosti pa se sva ta minimala lepo guta i vari, a svedeni zvukovi otvaraju sugestijama i igrom svetlosti i senke nepregledna kosmička prostranstva.

Nisu baš sve pesme tako rigorozno svedene, ima ovde i komada bližih „običnom“ houseu (Come See je recimo, praktično radio-friendly u odnosu na T.O.M. Project Remix u kojoj Malik iz saradnje sa Parishom i Omar-S-om ostavlja samo rudimentarne tragove ritma i gruva), ali se u svakoj kompoziciji čuje duboko razumevanje prirode plesne muzike koja treba da vodi u izmenjena stanja svesti (a ne samo da se u njima konzumira) i duboko poznavanje detroitske plesne tradicije. Naravno, kao iskusan didžej, Pittman zna i kako da napravi pesme koje će se lako miksovati sa drugim pesmama, ali kako je nedavno napustio rezidentnu poziciju u klubu Northern Lights da bi se posvetio produkciji, mnenja sam da se ovde manje radi o proizvodnji alatki za druge didžejeve a više o jednoj intimnoj potrazi za muzikom koja kontroliše telo barem onoliko koliko i naša svesna namera. Uostalom, većina ritmova ovde podešena je na tempo hodanja po gradu – takav da ne osećate ni užurbanost ali ni umor – i meditativnost koju ova muzika podstiče ne iscrpljuje se samo njenom aplikacijom u klupskom okruženju. Pittman pravi muziku čiji efekti po dimenzijama značajno nadilaze njenu naizgled skromnu formu, noseći lepe poklone disciplinovanom slušaocu.

JuTjub 1 JuTjub2 JuTjub 3

Congo Natty: Jungle Revolution (Big Dada)

Mnogo sam se radovao novom albumu Michaela Westa. Ovaj čovek, poznat i po pseudonimima Rebel MC, Conquering Lion, Blackstar i naravno Congo Natty je tokom više od dve decenije bio jedno od najinteresantnijih imena britanske plesne muzike, u rasponu od hip-hopa preko raznih žanrova vezanih za rejv pa do hardcore junglea, kombinujući političku svest i duhovnu nadgradnju u tradiciji jamajčanskog rastafarijanizma sa izvrsnim muzičkim njuhom. West nikada nije postao žanrovska superzvezda poput, šta ja znam, Grooveridera ili Ronija Sizea, ali je imao hitove na radijskim top listama godinama pre njih, odradio ceo „zvezdaški“ rad pre njih i tako imunizovan od sujete i pohlepe bio u stanju da se koncentriše na muziku i ideologiju.

I neću lagati, neke jungle ploče koje je pravio kao Congo Natty su meni među najomiljenijim jungle pločama ikad. Vest da čovek sprema novi album – pa još taj naslov – na kome će se pojaviti respektabilna reprezentacija producenata i emsijeva me je ispunila histeričnom anticipacijom. West mi je uvek delovao kao neko ko je u stanju da lakše nego iko drugi povuče duhovnu vertikalu od Jamajke i Etiopije Hailea Selasija, preko Totenhema/ Londona pa sve do najzabitijih krajeva globusa (uključujući neke stvarno siromašne uličice u mom kraju) i spoji pozitivnu, oplemenjujuću političku i duhovnu poruku sa infektivnim plesnim gruvom.

Ali zašto mi onda Jungle Revolution posle svega zvuči previše programski, previše pretenciozno, premalo spontano i iskreno? Zašto mi zvuči kao ploča kojoj je glavna ambicija agitprop i muzejsko konzerviranje duha/zvuka jungle muzike umesto podsticaj na učenje i uzbudljive nove muzičke avanture?

Naravno, svestan sam da je najverovatnije u pitanju ponovo samo to da sam star i ogorčen čovek kome ništa više u životu ne zvuči lepo, pogotovo jer vidim da britanska štampa album obasipa neuvijenim hvalospevima, ali… protiv sebe ne mogu. Jungle Revolution je daleko od loše ploče, ona je prepuna snažnih, nepraštajućih ritmova i dubokog, moćnog basa, na njoj se čuje mnogo jakih glasova, mnogo rastafarijanskog učenja, rege gruva, izmiksovana uz pomoć Adriana Sherwooda lično tako da se sve čuje jače i čistije nego na ijednom sličnom albumu koji sam čuo ove godine, ali istovremeno ovo je ploča koja isuviše jako pokušava umesto da prosto radi.

Možda je najprostije reći ovo: West kao da misli da je prosto i gotovo nasumično bacanje reči kao što su jungle, Babylon, revolution, souljah, ili bumboclot isto što i nauka. Takođe, West kao da misli da je prosto i gotovo nasumično razmeštanje elemenata forme njegovih pesama tako da se tempo i ritam stalno menjaju isto što i muzička (r)evolucija.

Malo komplikovanije objašnjenje bi uključilo opservaciju da, zaista, Westove pesme ovde počinju kao rege, nastavljaju se kao two step drum’n’bass, usput prođu kroz hip-hop pa se završe sa jungelom, da rege i soul udruženi sa dubstepom (i to, avaj, prilično seljačkim sa sve skrilleksovskim basovima i autotune pevanjem) daju hip-hop, ali da je, ključno posle svega toga utisak da smo slušali jednu programsku fuziju žanrova koja treba da nas podseti kako su to sve, eto podvrste crne muzike, a ne da funkcioniše kao uspešna celina. Naprosto, ovo je muzika kojoj je gruv veoma bitan a konstantno razbijanje tog gruva prelascima iz tempa u tempo i žanra u žanr lišava kompozicije prirodnih krešenda koje bi imale i svodi ih, avaj, na pomalo hladnu i mehaničku pokaznu vežbu. Naravno, uz sve se ovo može nesputano plesati i pevušiti, naravno, toasteri poput Generala Leveyja, Daddyja Fredieja ili Tippae Iriea obavljaju posao rutinski a semplovi Boba Marleyja i KRS-Onea su tu da poduče, ali… ali opet je teško ovde se zaista pronaći u muzici.

Tekstualni deo paketa, ma koliko dobronameran bio u svojim pozivanjima na bratstvo svih ljudi, ponos na sebe i svoje poreklo i tako dalje, na kraju je u potpunosti lišen ičeg ličnog, ičeg što bi zvučalo proživljeno, ubedljivo, svoje. A kad se sve proživljeno i lično izvadi napolje, ono što ostaje je, ma kako dobronamerni želeli da budemo, puka religijska propaganda. A ako tako nešto ne kupujemo od Amfilohija, ne vidim što bismo se olako prodali rastafarijanskoj braći.

Ponovo, u načelu ovo je dobra ploča i njena ekumenska, integracionistička atmosfera i poruka su važne i mom srcu drage, ali ovo je i ploča na kojoj se od programa ne vidi dobro duša, od neprebrojnih jakih učesnika se ne čuju individualni glasovi a čija upeglana, moćna produkcija podseća da je Michael West ipak pravio ubedljiviju muziku u vreme kada je krao semplove umesto da mu ih muzičari po narudžbini sviraju, a poruku uplitao u ritmički usredsređenije i ubojitije matrice.

Soundcloud

Itinerant Dubs: Itinerant Magic (Itinerant Dub)

I, da ipak završim u pozitivnom tonu pobrinuo se ovaj anonimni duo londonsko-berlinskih producenata koji uzimaju svoje techno i house ekspertize i zatim ih zavarivačem povezuju sa post-dubstep svetonazorom da bi nam pružili dvadesetak minuta prljavog, mračnog užitka u bas-masaži i iznurujućim ritmovima.

Nema ovde mesta za nekakve sofisticirane produkcijske modele, ova muzika je sirova i gruba, sa naslovnom numerom koja se sastoji od polomljenih bitova ritam mašine, debelog subbasa, distorziranog vokalnog sempla i monomanijačke sinti linije koja podseća na rane Skreamove radove. Utisak je više da se dezorijentisani klatimo u zamračenom klubu i pratimo bas kako se migolji između kontračinela, izbegavajući udrace čvršćih udaraljki nego da imamo posla sa muzikom pravljenom za top liste i brojne preglede na JuTjubu. Dakle, baš kako treba da bude. I tako skoro deset minuta. Troipominutna Monkey koja zatvara EP je još halucinantnija sa šumom prostora koji se razvija oko psihodelične matrice i dub efektima koji sve čine još dubljim i opasnijim nego što bi smelo da bude ako želimo da izdržimo celo veče do kraja. No, najupečatljivija je srednja kompozicija, monstruozni Jack the Dub čije distorzirane činele, i pervertirana bas linija čine okrutni diktat ritma jedva podnošljivim, ali tako da se bol i zadovoljstvo mešaju do tačke kada ih je nemoguće više razlikovati. Peverelist, Shackleton i ostatak stare dubstep ekipe može da bude ponosan što zna da ima ko da ih nasledi.

Semplovi

Šta sam slušao ovih dana: 23. Jun 2013

Šta sam slušao ovih dana: 23. Jun 2013

Čujte, sumnjam da ikoga stvarno zanima šta ja to slušam ovih dana, ali gledajmo na to ovako: ako jednog dana budem pogođen amnezijom, a superherojski stripovi i japanski RPGovi nas uče da je statistički gledano verovatnoća za to ravna jedinici, barem ću znati da sam imao besprekoran muzički ukus, što će biti prvi korak na dugom putu ka osvajanju sopstvene prošlosti. Dakle, plemenit naum sa koje god strane da mu priđete. Evo, dakle, šta se slušalo:

Kode9 – Xingfu Lu/ Kan (Hyperdub)

 

S obzirom u šta su Amerikanci pretvorili dubstep ne treba čoveka mnogo da čudi ni to što ja crvenim kada me ljudi na ulici pitaju jesam li ja ona budala koja je zaneseno, sa zvezdama u očima pisala o ovoj muzici na Popboksu pre pola decenije, a ni to što britanski originatori ovog stila sve intenzivnije idu u tangente, mutirajući osnovne ideje dubstepa tako da od svega ostane samo ideja o jakom basu i neumoljivom ritmu. Peverelist ili Shackleton su svoju muziku redukovali gotovo na nivo minimal techno estetike, a Kode9, jedan od najuticajnijih ljudi sa scene, već i time što drži etiketu što je izdala najveći broj najbitnijih dubstep ploča, svojim novim singlom od pre par meseci pokazuje jedno interesantno skretanje na istok i ukrštanje ritmova od koga se čoveku sapliću i noge i mozak. Ako vam se dopadalo njegovo poslednje izdanje, album Black Sun snimljen u kolaboraciji sa Space Apeom pre dve godine, a beše to izvrsna dubstep ploča, zrela i moćna, ovo će biti priličan šok, ali nadam se i povod da zaključite kako Steve Goodman ozbiljno shvata svoju ulogu jednog od predvodnika cele dubstep priče i naprosto ne prestaje da razmišlja o evoluciji žanra.

A strana – Xingfu Lu – je gotovo agresivno očigledan raskid sa „starim“ dubstepom, kombinujući nekoliko elemenata različitog tempa koji se sudaraju i valjaju preko jednostavne bas-osnove tako da je plesanje uz ovu muziku sada već popriličan izazov. Čak i tapkanje nogom, pa i mirno sedenje u fotelji i slušanje na slušalicama, uzevši u obzir kako se sint-linije smenjuju sugerišući naizmenično nepodnošljive napetosti i umirujuće detinje melodije. B strana je zapravo još polomljenija, sa basom koji na okupu drži hrpu ritmova uz koje telo pokušava da vam pobegne istovremeno na nekoliko strana, sa sint arpeđima koji ponovo jure iz pozadine u prvi red pa nazad, a tempo se odvija u neprebrojivim matematikama. Ovo je jedan od najhermetičnijih momenata muzike koja je i započela kao hermetičan rođak UK Garagea i nisam siguran da će Goodman i nastaviti u ovom smeru, ali kao eksperiment sa formom i nabacivanje smerova u kojima može da se ide a da se ne napusti srž dubstep filozofije, ovo je veoma interesantna ploča.

JuTjub

Kahn & Neek – Backchat/ Dubchat (Hotline Recordings)

Kahn i Neek su bristolska imena koja se najviše vezuju za rad kolektiva Young Echo i do sada su uglavnom operisali u okvirima Grime muzike. Kahn je, doduše, pošao od trip-hopa i igrao se i dubstepom, ali su ova dva momka možda najpoznatija po svojoj kasetnoj kompilaciji/ mikstejpu Gorgon Grime, kojom su prošle godine od zaborava spasli neke od najinteresantnijih momenata Grime muzike, zabeleženih snimanjem živih nastupa, radio gostovanja i demo snimaka brojnih nepoznatih i malo manje nepoznatih likova sa britanske scene. No, Kahn je u međuvremenu pokazao da ima i interesovanja i sposobnosti da se poigra i sa drugim srodnim muzičkim stilovima, pa je njegov sing Dread iz prošlog Decembra bio apsolutno monstruozno venčanje dubstepa sa klasičnijim jamajčanskim stilovima – dubom i raggom, zatrpavajući slušaoca neverovatno masivnim količinama basa. Baš kad sam sa radošću pomislio da nas očekuje čitav album u ovom stilu, Kahn je napao sa nove strane i Backchat/ Dubchat je jedna od najbolesnijih dancehall ploča koje sam čuo ove godine.

Da joj to uspeva semplujući američki hip-hop (T.I.jeva pesma I’m serious) je tek posebna priča, jer ima nečeg perverznog u tome kako jamajčanski pevač Beanie Man, preko američke Dirty South muzike stiže u dancehall pesmu nastalu u Bristolu. Bilo kako bilo. Kahn i Neek demonstriraju jedno takoreći školsko razumevanje discipline potrebne da se napravi savršena dancehall pesma. Kao i velika većina dobre crne muzike, ovo je pesma napravljena od toliko malog broja elemenata da njenoj moći ono što se ne čuje doprinosi barem koliko i ono što se čuje. Beanie Manova frivolna, uzgredna pretnja prangijanjem (Dis bad man you get shot, anyways/ Bad man nuh tek back chat, no day) je ovde okrenuta naopačke, rastrgnuta na komade, lupovana, provučena kroz filtere i naterana u grčevito ponavljanje preko jednostavog ritma, dopunjena trotonskom sintisajzerskom temom koja, ako je ikako moguće celu stvar čini još napetijom i moćnijom. Za savršenu plesnu muziku je zaista potrebno toliko malo da čovek sebi malo povrati u usta kada se seti da neki od producenata za po jedan ritam koga prodaju nekakvom dobrostojećem reperu mogu da uzmu i stotinak hiljadarki dolara.

Na B strani je dub verzija pesme, sporijeg tempa i za nijansu opuštenije atmosfere, u kojoj konačno realizovanje pretnje kroz semplovane pucnjeve dolazi kao olakšanje oznojenim plesačima. Savršenstvo. Možda najbolji singl koga sam do sada čuo u 2013. godini.

JuTjub

Julio Bashmore & Kowton – Mirror Song (Broadwalk Records)

Doduše, ova kolaboracija između bristolskog andergraund pustolova Kowtona i, komparativno, zvezde u usponu britanske plesne muzike, Julia Bashmorea je takođe prilično jak pretendent na ovu poziciju. Iako Kowton i Bashmore imaju relativno pogolem rascep između stilova kojima se bave, pokazalo se da nemaju nikakav problem da se nađu negde na sredini i naprave apsolutno ubitačnu ploču koja hipnotiše svojom minimalnošću. Ovo je muzika koja naprosto raskalašno uživa u svojoj redukcionističkoj prirodi, pokazujući da za plesnu ekstazu ne morate da imate praktično ništa više od ritam mašine i, eventualno semplera na kome imate samo jedan sempl neke crne pevačice koja izgovara četiri reči.

Iako većina distributera ovaj singl vodi kao house, fascinantno je slušati kako taj, hm, house, nastaje pravljenjem punog kruga tako da u svoje telo stiže posle okrutnog dubstep tretmana u najcrnjim ponorima britanskih zabiti. Naslovna numera, doduše, ima klasičan four to the floor ritam, ali bas linija toliko dominira nad bubnjevima da od ovoga na klupskom ozvučenju verovatno boli grudna kost. Povrh toga, kontračinele su brutalno distorzirane, a odjekivanje udaraljki u drugom planu svemu daje posve halucinantan kvalitet. Techno mix iste pesme je još minimalniji, ritmički sveden na konstantno zabadanje prsta u istu ranu, a Kowtonova pesma And What na B strani svojim stroboskopskim ritmom i dvotonskom bas linijom transportuje nas dobre dve i po decenije u prošlost, u vreme kada su producenti kao što je bio Humanoid od housea pravili zastrašujuće stvari, ali uspevajući da bude još paranoičniji i militantniji. Ovaj singl se da slušati satima iako traje svega šesnaest i po minuta.

Soundcloud

JuTjub

William Basinski – Nocturnes (Temporary Residence)

Hm… ako čovek ne odvoji uvo i posluša malo pažljivije, a što je danas ipak prvenstven način na koji se sluša muzika, bilo bi mu oprošteno što kaže da William Basinski već tri decenije snima istu ploču i prodaje nam je pod različitim imenima. I, u stvari, nije isključeno da bi se i Basinski složio. Njegova muzika, iako silom prilika doživljavana kao serija diskretnih produkata, spakovanih u formu ploče, kasete, diska ili empetri fajla, zapravo je pre svega svedočenje onome što nastaje kada se zvuk izloži određenim uslovima, beleženje procesa radije nego „komponovanje“ i „izvođenje“. I, sad, dobro, ko je pogođen ADHD sindromom zaista će reći da to sve zvuči isto. Drugi, opsesivno-kompulzivni će ukazivati na bezbrojne razlike u detaljima, ali zaista je bitnije da znate radi li vas ova muzika ili ne.

Nocturnes se svakako ne razlikuje od Water Music ili Disintegration Loops na ikakav dramatičan način, i dalje imamo posla sa nominalno prijatnim lupovima (ovde je izvor zvuka klavir) koji se tokom dugo vremena ponavljaju, menjajući se pritom na suptilne načine. No, ako je Disintegration Loops bio programski značajno jasniji serijal – ovde je proces o kome pričamo zapravo bio proces degradacije magnetnih traka čime je zvuk tokom vremena trpeo promene – Nocturnes je kompozicija dobrodošlo oslobođena konteksta. I to olakšava slušanje. Lupovi koji se ovde čuju svakako svedoče o određenom stepenu degradacije zvučnog izvora – trake na kojima je ovaj preparirani klavir snimljene su krajem sedamdesetih godina prošlog veka – ali je od merenja stepena deformacije zvuka tokom četrdeset minuta mnogo zanimljivije prosto slušanje muzike. Prosta klavirska tema koja se ovde čuje nežno se provlači kroz oblake reverba, suptilno se modulira (verovatno je ova modulacija posledica habanja trake), svodi gotovo na same odjeke, pa vraća posle perioda tišine. Ceo utisak je maltene kao da slušate neku romantičnije intoniranu kompoziciju Mortona Feldmana, gotovo monomanijački usredsređenu na puku šačicu tonova, a koju je zatim Alvin Lucier remiksovao bacajući mikrofon kojim se ona snima u bunar i mokreći po njemu. Za slučaj da ova slika u vama izaziva negativne asocijacije, uveravam vas da je izrečena u najplemenitijoj zamislivoj nameri.

Druga kompozicija, dvadesetosmominutni Trail of Tears urađena je pre nekoliko godina za operu Roberta Wilsona koja se bavila životom i radom Marine Abramović i bliža je „klasičnom“ Williamu Basinskom, sa nekoliko slojeva zvuka koji je čine konvencionalnije „ambijentalnom“. No, ponovo, kod Basinskog je u prvom redu proces a ne proizvod i bez obzira na gustinu zvuka, slušanje kako od nečega nastaje nešto drugo tokom gotovo pola sata muzike, prepoznavanje motiva sa početka, sada maskiranih novim zvucima koji sami izranjaju iz pozadine je gotovo religiozno iskustvo. Basinski ne snima često u poslednje vreme, ali kada snimi, vidi se da je imao razlog za to.

Soundcloud

JuTjub

RP Boo – Legacy (Planet Mu)

Epitet „cerebralna“ se retko koristi da opiše plesnu muziku – osim možda u slučaju IDM-a uz koji osoba sa prebrojivim udovima ionako ne može da igra – i prilično sam siguran da Kavain Space ne bi posegao za njim da opiše svoj debi album za etiketu Mikea Paradinasa, ali kada mi nešto ovako temeljito pomeri mozak a da istovremeno uspeva da bude zarazno plesno, ja sam spreman i na ovakve semantičke pustolovine.

Kavain Space je jedna od najbolje skrivenih tajni čikaške house scene, čovek koji posle deceniju i po karijere didžeja i producenta (kojoj je prethodila karijera plesača) i kreiranja čitave footwork podvrste Chicago Housea ostaje prilično nepoznat – dok se drugi kite njegovim perjem – pa mu tako i prva ploča izlazi za britansku etiketu najpoznatiju po – pogodili ste – cerebralnom IDM zvuku. No, stvari će se verovatno sada polako menjati jer je Legacy… šokantna ploča.

Njena cerebralnost nije samo u pomerenim ritmovima i ljuljanju tema, koliko ona generalno zvuči kao nekakav eksperiment sa veštačkom inteligencijom kojoj je naloženo da napravi house ploču ali tako da na raspolaganju ima samo Roland 70 ritam mašinu (na kojoj ne radi bas bubanj) i šaku hip-hop semplova pomešanih sa citatima iz dve decenije starih filmova.

Prvi utisci su zbunjujući. Kompozicija Steamidity koja album otvara zvuči kao da ploča preskače, ponavljajući kratku gudačku temu dok ritam mašina doživljava infarkt i korišćenje ženskih vokala i battle semplova ne doprinosi boljem razumevanju toga da li Space (u čijem imenu RP znači record player, umesto onog dosadnog DJ) ovu muziku radi sasvim ozbiljna izraza lica ili je u pitanju nekakva suptilna parodija. Planet Mu je uostalom poznat i po ovom drugom koliko i po ovom prvom. I druga kompozicija, Invisibu Boogie! je jednako zbunjujuća i mada je njen smer lakše ispratiti, ovo je najpre zahvaljujući opsesivnom lupovanju fraze „Yes“ iz BDPove pesme My Philosophy, oko koje i dalje spastično trčkaraju nerazumljivi ritmovi. No, Spaceova muzika ne zvuči kao namerno poliritmična/ aritmična filozofija IDM kolega i umesto toga naprosto imam utisak da on muziku čuje malo drugačije nego mi ostali. Do treće pesme, pak, stvari se razbistre i Red Hot je opako infektivan komad housea koga nose autoritativna bas linija, brze udaraljke i frenetični semplovi i uz još, recimo Robotbutizm (natrpan semplovima iz crtanih filmova) demonstrira Spaceovu sposobnost da piše punokrvne hitove za plesni podijum koji ne duguju ništa trenutnim ili bilo kojim istorijskim trendovima i uključuju se direktno u reptilski deo našeg mozga da nas pokrenu na animalne načine.

Utisak da slušate Stevea Reicha koji je otkrio house pratiće vas i ostatak albuma, ali to mislim na najbolji moguć način. RP Boo ima osvežavajuće zdrav pristup korišćenju semplera sa jasnim stavom da je manje više i da ograničenja pomažu kreativnim sokovima da brže poteku. Njegove pesme sastavljene su od gomile sitnih elemenata koji su naterani da unisono marširaju i plešu jedni drugima u orbiti i kada Space želi da napravi zapaljivi miami bass komad, nema ozbiljnijih prepreka da se to dogodi. Tako je There U’ Go Boi shizofreni plesni hit bez bas bubnja, ponovo sa battle semplovima i lupovanim ženskim vokalima, ali i sa nadahnutim novim korišćenjem Herrmannovog saundtraka za Psycho. Spaceovo interesovanje za battling i hip-hop je naglašeno u iznenađujuće elegičnoj 187 Homicide, Full Metal Jacket sreće Flasha Gordona u Havoc Devastation u kojoj je praktično nemoguće reći čak i kog je tempa pesma (a da ona opet ne gubi inerciju kretanja unapred) dok je No Return skoro kao da je Bob Ostertag do kraja prihvatio svoju gej  prirodu i umesto apstraktne avangarde počeo svoju supermoć kreiranja zapaljivih lupova da koristi za proizvodnju plesne muzike. Čak i kada Space pređe u uslovno rečeno komercijalnije vode (Sentimental), to je i dalje kao da kompjuter pokušava da shvati kako da iskoristi ženske semplove da postigne emociju primerenu ljubavnoj pesmi, samo da bi samog sebe isposaplitao polomljenim ritmovima.

Legacy je iznurujuća ploča, ali na dobar način, muzika koja tera čoveka da sluša intenzivno i kreće se na sasvim avangardne načine, ali sve to postiže filozofijom neodvojivom od ulice sa koje je potekla, koristeći rudimentarnu tehnologiju i ogromnu količinu stava. Jebote!!! A ovo je Spaceu prvi album! Ako će drugi da bude ovako svež i moćan, neće biti problem da ga čekamo još 16 godina.

Planet Muov plejer

Kevin Drumm – Purge (iDEAL)

Poznato je da ja od sve buke najviše volim japansku, ali je i činjenica da je Kevin Drumm jedan od retkih zapadnih autora za koje vredi odvojiti i vreme i uho kada se bave proizvodnjom nojza. Purge je kompozicija originalno izašla na kaseti pre šest godina i ovo CD reizdanje u tiražu od petsto komada je apsolutno namenjeno samo sladokuscima.

Hoću reći, za razliku od nekih drugih viđenijih američkih noise autora, poput Wolf Eyes, Burning Star Core, Yellow Swans ili Prurient koji su svoju buku uvek gledali da obogate nečim ličnim, idiosinkratičnim, Drumm kad pravi buku – pravi čistu buku. Ovde nema ni prepoznatljivih instrumenata, ni hipnotičkih harmonika, ni tekstova ni psihodeličnih efekata, Purge je sat vremena neumoljivog power electronics prebijanja koje je namenjeno samo najizdržljivijima, lavina elektronskog šuma pojačanog do neizdrživih granica.

A ipak, ovo bez greške zvuči kao Kevin Drumm, držeći se disciplinovane palete zvuka, uspevajući da i u vrlo svedenim uslovima kreira dovoljno „tema“ i „varijacija“ da slušaoca lako vodi kroz kompoziciju. Izdržljivi će svakako biti nagrađeni jer muzika posle pola sata nemilordnog intenziteta postepeno (i ne tako postepeno) prema kraju odlazi u smeru umirujućih, na momente skoro uzvišeno nežnih dronova. Utisak je da je Drumm ovde zapravo radio vrlo malo stvari, svakako ne da je udarao po gitari ili mahnito vozio reglere po mikseti, već da je Purge više zapis o događaju kome je autor svedočio i samo malo, najmanje, ali kreativno učestvovao, dok su mašine uradile skoro sve drugo – besnele, vrištale, plakale i na kraju se same i utešile. Moćno je ovo.

Soundcloud

Herbert Eimert – Epitaph Für Aikichi Kuboyama (Wergo)

Herbert Eimert je više poznat kao direktor kelnskog NWDR studija u kome je pre pedeset godina napravljeno mnogo važne rane elektronske muzike, nego kao autor, i mada je kolega Stockhausen ne bez razloga najpoznatija i najslavljenija figura te ekipe i tog vremena, Eimert, uprkos daleko manjem opusu nikako nije bio za zanemariti. Epitaph Für Aikichi Kuboyama je zapravo ciklus kompozicija/ procesnih komada nastalih između 1957. i 1962. godine kojima je Eimert ovekovečio smrt japanskog ribara nesrećno stradalog kada su Amerikanci testirali hidrogensku bombu na atolu Bikini i, sasvim u skladu sa pustolovnim, eksperimentatorskim duhom vremena kada je nastajala, sva muzika koja se tu da čuti potiče od snimka naglas pročitanog epitafa (na nemačkom) nesrećnom ribaru.

Iako su neki drugi kompozitori postali slavni procesujući snimke ljudskog glasa (Stockhausen sa Gesang der junglinge ili dakako Lucier sa I am sitting in a room), Eimerov petogodišnji rad sa snimkom ljudskog govora u trajanju od dva minuta i četrdesettri sekunde odiše autoritetom, jasnoćom vizije i naprosto velikim uživanjem u procesovanju zvuka. Razume se, danas kada svako od nas u džepu nosi telefon koji može da zvuk isprocesuje na kudikamo kompleksnije načine od onoga što je Eimer mogao i da zamisli sa svojom primitivnom analognom opremom, moglo bi se argumentovati da ovi prvi koraci u elektronskom mutiranju ljudskog glasa imaju samo istorijsku vrednost, ali to bi bilo previđanje šume zbog svoje glupe zagledanosti u drvo. Eimerova muzikalnost je ogromna, njegov osećaj za dramu besprekoran i način na koji se kadence ljudskog govora prepoznaju u talasima elektronske buke, kako odjekuju niz metalne cevi, kako se gužvaju zajedno sa trakom i tonu u ponore usporenog vremena je izvanredno upečatljiv i miljama i kilometrima ispred većine onoga što se danas potura kao eksperimentalna elektronska muzika.

Ali opet, pet godina je pet godina opsesivnog slušanja, rada na materijalu, otkrivanja tehnika i njihovog usavršavanja. Delovi Epitafa ali i dodatnih šest delova Sechs Studien su na ravnoj nozi sa bilo čime što će pola veka kasnije raditi Autechre i slični autori a delovi su, vere mi, i ispred.

juTjub

Alan Licht – Four Years Older (Editions Mego)

Za kraj danas, Alan Licht na svom prvom albumu za Mego pruža dovoljno dokaza za tezu da ni izdaleka nismo čuli sve fantastične stvari koje se mogu napraviti sa električnom gitarom i da je ovaj instrument, tako simbolički vezan za rok muziku, idealno oružje ambiciozne, smele avangarde za krčenja novih staza i osvajanja novih teritorija. Nije da nisam to od njega očekivao, Licht (za koga se šaljivo vezuje i onaj nadimak „Evan Dando of Noise“) je umeo i ranije da snimi neke izvanredne ploče (recimo ona saradnja sa Akijem Ondom), ali za Mego čovek kao da je napravio ekstra napor.

Four Years Older je i formalno interesantan eksperiment jer sadrži dva snimka iste – načelno rečeno – kompozicije, napravljena u razmaku od četiri godine. Ovime Licht pokušava i sebi i nama da pokaže kako se taj inače dosta slobodan komad muzike menjao i kako je mutirao kroz ponovljena izvođenja ali i uvođenje novih tehnologija u stvaranje muzike. Four Years Later album otvara agresivnim napadom na žice, gitarskim bombardovanjem koje jedva da dopušta da iza kaskada elektronskih nasrtaja prepoznamo gitaru ali posle nekoliko minuta se transformiše u gotovo obredno ponavljanje lepih melodičnih motiva: Licht, na kraju krajeva, bez obzira na reputaciju eksperimentatora i avangardiste nije gadljiv ni na akorde i teme i Four Years Later ima sasvim prepoznatljivo gitarističke elemente sa sve  tepingom i drugim „normalnim“ tehnikama, a prema kraju kompozicije se udobno pretvara u prijateljski, umirujući  dron.

Međutim, Four Years Earlier, koja album zatvara je zapravo i uzbudljiviji komad muzike, zvučno nešto primitivniji ali muzički možda  i smeliji sa izvrsnim korišćenjem fidbeka u zvuku i nešto otvorenije divljim pristupom instrumentu. Zajedno ova dva snimka zapravo čine skoro čitavu kompoziciju (koja u živim izvođenjima ucelo traje oko četrdeset minuta), primer su impresivnog spektra zvuka i atmosfera koje električna gitara ume da proizvede ali i fantastičan primer muzičara koji tokom dugih komada intenzivne improvizacije (jer, naravno da se ova kompozicija pre svega na nju oslanja) održava sve vreme osećaj brzine, kretanja i svrhovitosti, vodeći slušaoca putem kojim se, doduše ređe, ali rađe ide. Majstorski.

Soundcloud

JuTjub

Muzika za ples

Islam je uvek imao čudan, neki bi rekli neugodan odnos sa muzikom. Brojna su mesta u Kuranu koja tumači danas pokazuju kako bi potvrdili ono što se tradicionalno veli u vezi sa ovom verom: muzika je đavolja rabota, pevanje je traćenje vremena, ples je takoreći kopulacija u vertikalnom položaju. Neki se zadržavaju na vanvremenim objašnjenjima (videti ovde), a neki su se potrudili da se povežu sa aktuelnom povijesnom zbiljnošću i ukažu kako savremena muzika nije bezopasna jer uglavnom govori o seksu, drogama i… er slobodi?? Mora da su mislili na Nila Janga…

Paradoks je, naravno u tome da je Islam sa svim svojim insistiranjem da su muzika i pevanje neproduktivno, grešno trošenje vremena, da je ples samo blud pod lepšom firmom i da su muzički instrumenti nečisti u poslednjih četrnaest vekova proizveo neku od najlepše muzike na planeti. Od turskih mevlevlija, preko pakistanskih qawwali izvođača, gamelana jugoistočne Azije i berberskih napeva severne Afrike, muzika islama, bez obzira je li bila sekularna, verska (arapski madih nabawi) ili mistička (sufijski zikr) je bez ostatka muzika nabijena sa najviše zanosa, najviše snage od svega što se uopšte može čuti tokom jednog životnog veka. Ne pričamo ovde samo o estetskoj ili duhovnoj snazi, jer ipak sam ja čovek metalac, u velikoj meri ovde mislim na klasičnu snagu, volumen zvuka, decibele.

Naravno, muzika takve snage nagoni na ples. Juče sam napravio miks orijentalnih pesama uz koje mislim da svaki pošten čovek treba da zaigra. Makar i kada ga niko ne vidi.

Iako je u našim krajevima ples uz „tursku“ ili „orijentalnu“ muziku takoreći prirodna reakcija, vredi napomenuti da sam za potrebe miksa koji vam danas stavljam na raspolaganje koristio gotovo isključivo versku muziku. Vodio sam se pre svega ličnim preferencama. Razume se, veliki deo islamske muzike koju slušam sasvim je eteričan, lišen ritma, nameran na uljuljkivanje duha u nebeska prostranstva i razume se, takvu muziku nisam mogao da iskoristim jer bi ples uz nju bio relativno nezanimljiv. S druge strane, složeni ritmički obrasci gamelana bi stvari oterali u drugi ekstrem. Otud, za ovih osamdesetak minuta muzike uz koju valja plesati odabrao sam mahom stvari poreklom sa bliskog istoka, severne Afrike i Pakistana. Ima ovde i iranskih i turskih i sirijskih i egipatskih i marokanskih pesama i većina je verske prirode. I uz nju decidno nije predviđeno da se igra.

Ali probajte da ne zaigrate. Kada čujete ritmove koji kao da tresu pod. Kada čujete volumen zvuka koji zaglušuje misli i grabi za gušu. Većina ove muzike je harmonski agresivna, čak gruba za neutrenirano uho, ali verujem da noge shvataju stvari pre uha, a svakako pre mozga.

Evo i spiska pesama u ovom miksu, mada, jasno je, neće on nikome puno značiti:
1. Nusrat Fateh Ali Khan – Tana Dery Na
2. Aissaoua Sufi Ceremony, Marrakesh, Morrocco – Scene Inauguration
3. Al-Qahirah, Classical Music of Cairo, Egypt – Khatwet Habiby
4. Music of the Nubians, Aswan, Egypt – Al-Soukh
5. Al-Andalûs, Andalusian Music, Tetouan, Morocco – Elhijaz
6. Folkloric music of tunisia – Medley
7. Music of Iran, Karaj, Iran – Tasnif-E Esfahan
8. Ratép Maseukat
9. Mihrez – Cezayir – Dua 

10. Hasan Haffar – Suriye – Pleine Rune
11. Nusrat Fateh Ali Khan – Haq Ali Ali

A evo i linka za skidanje:

FILESERVE

Privatnost i prava na informacije i Prava intelektualne svojine

Evo i trećeg seminarskog rada koji se bavi možda najzanimljivijom temom…

Uvod

 

Pitanje etičkog odnosa prema svojini staro je koliko i najstarije ljudsko društvo. Sa pojavljivanjem pojma intelektualne svojine i etičko ponašanje prema vlasništvu dobija nove i kompleksnije dimenzije. U poslednjih nekoliko decenija zahvaljujući digitalnim i komunikacionim tehnologijama intelektualna svojina postala je temelj velikih ogranaka biznisa. Time je i njen etički tretman mnogo dobio na važnosti.

 

U ovom radu izvršićemo pregled postojećih pravnih (i u manjoj meri tehnoloških) modela zaštite intelektualne svojine, pokazati na koji način savremena praksa dovodi u pitanje njihovu etičku ali i praktičnu vrednost i osvrnuti se nekoliko alternativnih modela. Ovi alternativni pristupi problematici zaštite (ali i propagacije) intelektualne svojine odlikuju se naprednim etičkim promišljanjem, ali i zanimljivim rezultatima u poslovnoj praksi. Ovo ih, bez obzira na njihovu trenutnu – uglavnom marginalnu – poziciju u biznisu čini mogućim temeljima nove poslovne etike za budućnost društva koje sve više postaje informatičko. Namera nam je da budućim liderima društva i privrede ponudimo materijal za razmišljanje o tome kako tradicionalni modeli pravne zaštite svojine, ali i sa njima neraskidivo skopčani modeli poslovanja neće biti dovoljno efikasni ni u zaštiti ni u biznis-smislu u bliskoj budućnosti zahvaljujući promenama koje su već u toku.

 

Istorijat

 

Problematika prava vezanih za intelektualnu svojinu je u poslednjih nekoliko vekova otvorila mnoga zanimljiva pitanja. Svojina kao pojam tokom dugog perioda ljudske istorije tretirana je kao neraskidivo povezana sa materijalnim, da bi se nakon pronalaženja i širenja tehnologije za mehaničko kopiranje teksta[1], koncept intelektualne svojine počeo pomaljati kao pitanje.

 

Sve do devetnaestog veka pravna regulacija intelektualne svojine bila je vezana za postojeće zakone koji je nisu prepoznavali kao distinktnu kategoriju sa posebnim karakteristikama. U devetnaestom veku, pojam intelektualne svojine prvi put ulazi u zakonodavstvo osnivanjem Švajcarskog federalnog biroa za intelektualnu svojinu (Bureau fédéral de la propriété intellectuelle) 1888. godine.

 

Legislativa o autorskim pravima (odnosno pravu na kopiranje – copyright), pak, starija je od ovog koncepta. Tako je još 1662. godine engleski parlament doneo uredbu o licenciranju, koja je regulisala prava na korišćenje štampanog materijala, da bi kraljica Ana 1709. godine donela statut koji se smatra prvim zakonom o autorskim pravima u istoriji. „Anin Statut“ je zagarantovao prava na kopiranje materijala autoru a ne izdavaču, štiteći pritom i korisnike (sprečavanjem izdavača da kontroliše način korišćenja štampanog rada nakon prodaje), dajući autoru vremenski ograničen monopol na kopiranje autorskog dela. Nakon četrnaest godina od kreacije, delo bi prelazilo u status javne svojine.

 

Zaštita autorskih prava se i danas bazira na istim principima, zamišljena kao vremenski ograničeni monopol zakonski garantovan autoru/ kreatoru intelektualnog dobra u naporu da se prepozna vrednost njegovog rada, ali i doprinosa opštem dobru. U okviru kapitalističkog poslovanja, ovo je način da se osigura i stimulacija kreativnosti kroz obezbeđivanje prava na ekskluzivnu komercijalnu eksploataciju intelektualne svojine od strane njenog kreatora.

 

Što se tiče legislative vezane za zaštitu patenata, ona je još starija – jer nije inicijalno percipirana kao nešto što se odnosi ekskluzivno na intelektualnu svojinu – i prvi tehnološki patenti su bili još u četrnaestom veku pod zaštitom vladara u Engleskoj, da bi Venecijanski statut iz 1474. godine bio smatran prvim patentnim zakonom u istoriji. Slično autorskim pravima, zaštita patenta obezbeđuje kreatoru vremenski ograničeni monopol na komercijalnu eksploataciju izuma – što se u krajnjoj analizi ponovo svodi na vid intelektualne svojine.

 

Konačno, trgovačka oznaka (trademark) je najmlađi tip intelektualne svojine (zvanično u upotrebi od 1876. godine u Velikoj Britaniji) i odnosi se na monopolisanje i zakonsku zaštitu korišćenja distinktnog imena, logotipa, simbola, crteža, dizajna itd. Za razliku od prethodne dve kategorije, trgovačka oznaka nije nužno vezana za autora/ kreatora intelektualne svojine već pre svega za onoga ko ovom svojinom trguje (u ime vlasnika ili sa licencom autorskih prava ili patenta) i u mnogome se koristi i kao regulatorni mehanizam kojim se štiti potrošač, garantujući mu znanje o tome kakav kvalitet robe ili usluge dobija putem prepoznavanja jedinstvenog identiteta ponuđača robe ili usluge. Trgovačke oznake se najčešće štite na rok od deset godina, mogu se obnavljati neograničeno mnogo puta, ali se mogu i izgubiti (to jest, pravo na njihovo ekskluzivno korišćenje se može izgubiti) ako se pravo na njihovo upotrebljavanje ne koristi u praksi. Najčešće je od tri do pet godina rok posle koga vrednost trgovačke oznake prestaje da važi, ako je nosilac oznake tokom tog vremena nije upotrebio na način propisan zakonom.

 

Iz gore navedenog može se videti da je većina legislative koja se tiče zaštite i eksploatacije intelektualne svojine zasnovana u vreme daleko pre pojave digitalne tehnologije i Interneta kao medijuma. Otuda i tenzija koja vlada u poslednjih tridesetak godina, a koja je prouzrokovana sudarom novih praksi (koje su posledica lakog kopiranja i transfera digitalnih materijala) sa starim zakonodavstvom.

 

Savremena praksa

 

Pitanje prava na korišćenje intelektualne svojine je danas značajnije možda više nego ikada u ljudskoj istoriji. Veliki deo svetske ekonomije, pre svega najrazvijenijih zemalja odnosi se upravo na „proizvodnju“ i eksploataciju intelektualne svojine. Od filmske, preko muzičke, pa do industrije softvera, do vizuelnog/ digitalnog dizajna, akcenat je na „nematerijalnim“ vrednostima, odnosno proizvodima koji sve više i više svoj primarni oblik imaju u digitalnoj sferi. Proliferacija širokopojasnog Interneta podstakla je i odumiranje tradicionalnih fizičkih medija koji su služili kao nosači ovog (digitalnog) sadržaja, pa je tako razdvajanje intelektualne svojine (inkorporirane u digitalnu formu) i fizičkog nosioca ovog sadržaja poslednjih godina postalo toliko očigledno da ga je nemoguće ignorisati.

 

Industrija je ovde suočena sa najmanje dva (suprotstavljena) fenomena. U pozitivnom smislu, razdvajanje sadržaja od nosača i pretvaranje Interneta u primarni distributivni kanal, ali i medij preko koga se intelektualno dobro primarno konzumira je svojevrsni generator uštede i povećanog profita. Troškovi distribucije i skladištenja materijala višestruko se smanjuju, a direktan kanal do potrošača, bez oslanjanja na distributivni i logistički lanac sastavljen od trećih lica omogućava bržu i kvalitetniju komunikaciju sa potrošačem i potencijalno kvalitetniju, primereniju („customised“) uslugu, pa time i bolji promet, veću potrošačku lojalnost itd.

 

Sa druge strane, u negativnom smislu, razdvajanje sadržaja od nosača u mnogome je doprinelo proliferaciji kršenja prava na kopiranje (autorskih prava), trgovačkih oznaka, ali i patentne zaštite. Lakoća pravljenja identične ili gotovo identične kopije komercijalnog produkta (odnosno digitalnog sadržaja koji je suština tog produkta) i dalje, lakoća distribucije kopije je, naravno u proporciji sa brzinom usvajanja digitalne tehnologije i Interneta kao distributivnog kanala i medija od strane industrije. U ovom smislu, etika postaje sve značajnije pitanje vezano za elektronsko poslovanje i prava intelektualne svojine.

 

Evolucija pravne i tehnološke zaštite intelektualne svojine zbog toga ide paralelno, no, ono što je interesantan fenomen i u određenom smislu promena paradigme u odnosu na tradicionalnu legislativu zaštite intelektualne svojine je svojevrsan diktat koga industrija nameće zakonodavstvu. Tako se može argumentovati da mnogi novi pravni akti ograničavaju temeljne slobode pojedinca (građanina) u korist sloboda trgovca (to jest vlasnika autorskih prava/ patenta/ trgovačke oznake). Najpoznatiji primeri su kritike upućene američkom DMCA (Digital Millenium Copyright Act)[2] koje obrazlažu kako favorizovanje prava nosioca kopirajta u odnosu na korisnika (tehnologija „ograđenog vrta“, na primer) podstiču nefer monopolističko ponašanje[3] i da apsolutizacija prava na tajnost i zaštitu podataka (ili barem velika prednost davana vlasniku autorskih prava) dovodi do suzbijanja inovacije u industriji i prava na slobodno izražavanje[4] i, paradoksalno, u sukobu je sa pravima na privatnost podataka pojedinca[5].

 

Softver i zaštita intelektualne svojine

 

Možda najinteresantnija intelektualna, ali i filozofska rasprava – etika, na kraju krajeva i jeste filozofska kategorija – vodi se na polju softverskih autorskih prava i patenata. Iako se danas termin softver može upotrebiti i da se njime označe digitalna dobra širokog spektra (film, muzika, tekst itd.), on uglavnom i dalje označava programski kod kojim se tehnologiji nalaže određeno funkcionisanje.

 

Problematika zaštite intelektualne svojine je time višestruko usložnjena kada se priča o softveru, jer se kod softvera, za razliku od drugih digitalnih dobara (koja mogu imati estetska svojstva) radi pre svega o funkciji i funkcionalnosti. U određenom smislu, programski kod je samo lista matematičkih i logičkih funkcija i kao takav predstavlja zapis ideje. Na neki način, ovo je kvintesencijalna intelektualna svojina, očišćena od materijalnih manifestacija, što zauzvrat u mnogome podstiče rasprave o etici, ali i pragmatičnosti primene klasičnih pravnih i tehnoloških mehanizama na zaštitu ove vrste intelektualnog vlasništva.

 

U suštini, važeća legislativa po definiciji štiti intelektualnu svojinu od neovlašćenog kopiranja, ali i od kopiranja delova, i promena delova celine. Ovime se isključivo autoru (to jest legalnom nosiocu autorskog prava ili patenta) garantuje

 

a) Definisanje celine

 

c) Pravo na pravljenje kopija celine ili delova

 

b) Pravo na modifikaciju celine.

 

Kao i u drugim segmentima društva i ekonomije, ovo je ograničeni monopol čija je svrha da omogući kreatoru intelektualne svojine (u ovom slučaju pre svega ideje, zatim, u slučaju patenta, i tehnološkog opisa ideje) naplatu svojih uloženih resursa, profit od učestvovanja na slobodnom tržištu, kao i da podstakne slobodno nadmetanje i konkurenciju, a kroz njih inovaciju i povećanje kvaliteta. Međutim, interesantno je da u ovom domenu automatska primena tradicionalnih mehanizama za zaštitu intelektualne svojine, može se argumentovati, dovodi do kontraefekta. Dok je garantovanje vlasniku tržišne kompetitivnosti i ekskluzivne robe dobro definisano, sa druge strane, konkurencija, inovacija i povećanje kvaliteta su na određen način suzbijene ovom praksom. Suštinski, legislativa ovde po automatizmu štiti jedan set ideja (da na ovaj način apstrahujemo programski kod/ softver), garantujući njegovom autoru pravo na tajnost podataka kao i zaštitu od bilo koje vrste neovlašćenog kopiranja ili modifikovanja, onemogućavajući bilo kakvu vrstu javne rasprave o ovim idejama i njihovo unapređivanje (za račun opšteg dobra) bez eksplicitne dozvole originalnog autora.

 

Ovo je primer sistemske naklonjenosti legislative trgovcu, što nije praksa ekskluzivno vezana za zaštitu softvera niti intelektualne svojine, ali posmatrano sa etičke strane, ona svakako pokreće interesantna pitanja. Uprošćeno, osnovno pitanje je treba li lični profit kreatora ideje – ostvaren kroz monopolsku eksploataciju te ideje – da bude stavljen iznad kolektivnog boljitka društva do koga dolazi kada je ideja dostupna javnosti i kada se ona može unaprediti naporom pojedinaca, grupa ili kolektiva što joj pristupaju sa drugačijih pozicija.

 

Ova vrsta razmišljanja dovela je u poslednje tri decenije do nekoliko novih modela licenciranja softvera koji su svi pokušaji da se prevaziđe (kako ih njihovi kreatori percipiraju) neetičnost ali i nepraktičnost tradicionalnih modela zaštite intelektualne svojine.

 

Alternativni modeli zaštite intelektualne svojine

 

Najpoznatija je svakako inicijativa za „slobodan softver[6]“ koju predvodi Richard Stallman i koja je 1983. godine formalizovana osnivanjem projekta GNU[7]. Svrha projekta GNU je da se sav softver zaštićen tradicionalnim mehanizmima za zaštitu intelektualne svojine vremenom zameni slobodnim softverom, dakle softverom koji je slobodan za distribuciju, korišćenje i adaptaciju i ne potpada pod uobičajene licence.

 

Sličnu filozofiju usvojila je Open Source Intiative 1998. godine, usvajajući gotovo istovetne definicije „slobode“ ali fokusirajući se pre svega na otvorenost izvornog koda softvera, to jest odluku da on bude slobodan za čitanje, kopiranje i adaptiranje.[8] Osnovna razlika između ove dve inicijative ne ogleda se toliko u sredstvima i ciljevima, koliko u polazištima. Free software/ GNU inicijativa u prvi plan stavlja etičke razloge insistirajući da je zamenjivanje softvera zaštićenog kopirajtom, trejdmarkom i patentom softverom koji je slobodan za čitanje kopiranje i adaptaciju pre svega etički izbor koji u krajnjem ishodu treba da dovede do promena socijalnih (i političkih) paradigmi. S druge strane, Open Source inicijativa u prvi plan ističe da je korišćenje softvera sa otvorenim izvornim kodom (dakle, dostupnim svakome ko je zainteresovan da ga proučava, kooptira, kopira ili adaptira) pragmatična stvar. OSI smatra softver zaštićen tradicionalnim mehanizmima licenciranja (i tradicionalnim kriptografskim tehnologijama, kad smo već kod toga) suboptimalnim[9], odnosno softverom koji, u najjednostavnijem ekonomskom smislu zahteva ulaganje više resursa a zauzvrat daje slabije rezultate. Za razliku od ovog softvera, na kome mogu da rade samo osobe direktno ekonomski vezane za njegov uspeh, softver otvorenog izvornog koda je dostupan svakome i matematika velikih brojeva u krajnjem ishodu donosi sveže varijacije na originalni kod, optimalnija rešenja, jeftinije modele operacije i distribucije i, mada ovo nije eksplicitno istaknuto, sličnu promenu socijalne paradigme.

 

Važno je napomenuti da ovi modeli licenciranja ne isključuju automatski autorsku naknadu za publikovana dela iz oblasti intelektualne svojine. Profesor Ram Samudrala sa Vašingtonskog univerziteta u Sijetlu najbolje sažima argumente u prilog ove teze svojim radom na temu etike intelektualne svojine[10], citirajući važeći američki zakon o autorskim pravima u domenu publikovanja muzike. Po odrednicama ovog zakona, zaštićena intelektualna svojina koja je jednom objavljena (dakle, puštena u komercijalni promet pod uslovima koji važe unutar postojećih modela zaštite) odmah postaje slobodna za „obrađivanje“ uz neophodnu naknadu nosiocu autorskih prava. Na ovaj način inovacija i konkurencija se podstiču – svako je slobodan da postojeću muzičku kompoziciju obradi/ adaptira na svoj način i stavi izvedeno delo u slobodnu prodaju – ali se istovremeno obezbeđuje kompenzovanje autora – autor ne mora da eksplicitno odobrava adaptaciju svog dela (naprotiv, može joj se eksplicitno protiviti), niti može da je spreči, ali istovremeno data adaptacija ne može da bude urađena/ puštena u promet dok se ne kompenzuje autor. GNU i OSI svojom distinkcijom „free as in free speech, not as in free beer“ impliciraju kako etičnost tako i pragmatičnost ovakvog ili sličnog modela.

 

Nadgradnja navedena dva modela je copyleft model[11]. Nastao kao igra reči vezana za složenicu copyright[12], copyleft model je usvojen u određenim aplikacijama obe pomenute inicijative i podrazumeva, zapravo, viši nivo restrikcija od bazičnih modela iz kojih je izveden. Copyleft je u nekom smislu još „etičkija“ ideja, jer podrazumeva licencu za korišćenje intelektualnog vlasništva koja insistira na repliciranju etičkog modela pod kojim je ono izvorno distribuirano. Pojednostavljeno rečeno, copyleft licenca dopušta slobodu čitanja, proučavanja, adaptacije i distribuiranja izvornog dela, ali isključivo uz premisu da će derivativno delo biti distribuirano pod identičnim uslovima. U odnosu na tradicionalne free software/ open source software modele, koji garantuju slobodu pre svega prvom recipijentu softvera (i, potencijalno, dakle, prvom kreatoru derivativnog dela), copyleft prvom (i svakom narednom) recipijentu postavlja dodatnu restrikciju, da bi obezbedio da svaka generacija recipijenata uživa isti nivo slobode.

 

Još jedan model, kojim se pokušava mirenje postojećih, donekle sukobljenih filozofija je tzv. Creative Commons licenca, koju gura neprofitna organizacija Creative Commons osnovana 2001. godine[13] i koja podrazumeva šest modela licenciranja u zavisnosti od toga kakva je svrha derivativnog dela. Komercijalna i nekomercijalna namena, na primer, potpadaju pod različite uslove licenciranja, dok takođe postoje posebne stavke za dela koja zahtevaju kompenzaciju, dela koja zahtevaju replikaciju pod identičnim uslovima pod kojima ih dobija prvi recipijent itd. 

 

Važno je napomenuti da su navedeni modeli licenciranja pre svega zamišljeni kao etički (uključujući OSI za koju smo pokazali da u krajnjoj instanci jednako teži promeni socijalne paradigme kao i GNU i time implicira etičku nameru), ali da njihova primena u praksi ima na umu i tržišnu funkcionalnost. U domenu teorije, ovde postoji još mnogo nedorečenosti, čak i na najosnovnijim nivoima definisanja sloboda. Na primer, Brett Watson u svom eseju „Filozofija Slobodnog softvera i intelektualne svojine“[14] razmatra prirodu slobode, ustanovljavajući najmanje dva nivoa sloboda (obične i „meta“ slobode) i locirajući Stallmanovu etiku u odnosu na ova dva nivoa ukazuje na određene kontradiktornosti, te zaključuje da se u najgorem slučaju izbor svodi na to da li želite da uradite nešto dobro ili da imate nešto što je dobro urađeno.

 

Živa praksa

 

Uprkos tome, primeri primene copyleft, Creative Commons i srodnih licenci i filozofija u industrijskoj praksi postoje. Najpoznatiji takav primer je „anmoku no ryokai“, prećutni dogovor koji postoji između industrije zabave i njenih potrošača u Japanu. Ova praksa nije formalizovana (otud joj i ime) ali podrazumeva slobodu potrošačima da slobodno koriste kopirajtovana i trejdmarkovana dela i prave od njih derivativne radove koji se mogu i komercijalno eksploatisati na niskom nivou. Vlasnici autorskih prava i trgovačkih oznaka proizvodnju derivativnih dela percipiraju kao omaž originalnim delima, ali i kao dobrodošlu reklamu koja privlači više potrošača industriji i u krajnjem ishodu povećava promet originalnih dela. Derivativni radovi se zbirno označavaju prefiksom „dōjin“ čije se izvorno značenje (grupa ljudi sa zajedničkim interesovanjima i strastima) uglavnom prevodi kao „krug“. Krugovi obožavalaca nekog rada, dakle proizvode derivativna dela u istom medijumu (na primer, derivativni radovi bazirani na japanskim manga stripovima, koji sadrže iste junake ali često sasvim nove žanrovske motive itd. i objavljuju se u formi mange ili proznog dela nazivaju se dōjinshi), ili u drugom medijumu (često originalni rad, koji je anime film ili video igra dobija dōjin derivat u stripu ili prozi, ali nisu nepoznati ni slučajevi dōjin anime ili živih filmova ili video igara) i slobodni su da ih komercijalno eksploatišu sve dok ne postoji mogućnost da se potrošači dovedu u nedoumicu šta je originalno a šta derivativno delo.

 

Godišnji Comiket događaj u četvrti Odaiba u Tokiju je najveći svetski sajam derivativnih radova koji je od 1975. godina kada je započeo sa nekih 700 učesnika došao do 550.000 učesnika, okupljenih u približno 35.000 „krugova“ 2008. godine – a procenjuje se da je ovo nekih 85 procenata od svih „krugova“ koji se prijavljuju za učešće, ali zbog ograničenosti prostora nema mesta za sve.[15] Japanska industrija zabave ovu praksu podržava kao zdrav (i besplatan) način reklamiranja svojih proizvoda, kao negovanje kulture u kojoj oni posluju ali i kao oglednu teritoriju za nove talente koji bivaju regrutovani u industriju.

 

 

Zaključak

 

Postojeći primeri daju mnogo razloga da se o etici zaštite intelektualne svojine i tehnologiji njene propagacije i kompenzacije autora i kreatora, ali i uticaju koji sve ovo ima na evoluciju društva, razmišlja izvan etičkih i pravnih – te na njima zasnovanih tehnoloških – standarda starih po nekoliko vekova. Etika kao primarna vrednost ili poslovna pragmatičnost kao primarna vrednost u navedenim primerima kao da konvergiraju ka identičnom cilju.

 

Nastupajući poslovni modeli predviđaju snižavanje troškova istraživanja i razvoja kroz omogućavanje svakoj zainteresovanoj strani da ima pristup nužnim informacijama i pravo da o sopstvenom trošku dalje razvija „proizvod“ koji je neko drugi razvio. Ovi modeli razvijeni su u skladu sa visokim etičkim principima ali i demonstriraju da je njihova ekonomska isplativost visoka, gledano na nivou društva.

 

Kao takvi oni treba da budu dalje proučavani i razvijani, što bi u najboljem slučaju trebalo da bude inicijativa koju će predvoditi državne institucije. Stimulacija „open source“ poslovanja i licenci koje dopuštaju slobodne modifikacije izvornih rešenja, uz pažljivo nadgledanje sistema kompenzacije i dalje propagacije „proizvoda“ (kao i licenci koje uz njih dolaze) je zadatak koji bi, u našem društvu možda zaista najprirodnije padao u zadatak državi. Upoznavanje relevantnih državnih predstavnika (ali i privrednih subjekata) sa open source filozofijom i njoj pripadajućim modelima licenciranja kroz seriju predavanja i case study radove o uspešnim primerima iz prakse donelo bi, na duže staze korist čitavom našem društvu.


[1] Johannes Gutenberg, oko 1440. Godine

[3] Videti OdioWorks protiv Applea: http://www.eff.org/cases/odioworks-v-apple

[6] Na engleskom jeziku termin free software ima dvojako značenje: „slobodan“, ali i „besplatan“ softver. Stallman, podvlačeći svoj etički stav naglasio je da je reč „free“ ovde korišćena da označi slobodu (kao u terminu slobodan govor – „free speech“), ne „besplatnost“ (kao u terminu besplatno pivo – „free beer“). Upor: http://www.gnu.org/philosophy/free-sw.html

[12] „Right“ na engleskom znači „pravo“ u smislu imanja prava na nešto, ali i „desno“. Zato je reč „left“, to jest „levo“ ovde odabrana da sugeriše radikalno drugačiji pogled na zaštitu autorskih prava.

[15] The Otaku Encyclopedia, Patrick W. Galbraith, Kodansha International, Japan, 2009. godina, strane 45-49

Ekonomske implikacije Interneta na savremenu muziku

Žena mi je po diplomiranju dala dopuštenje da na svom blogu objavim neke od njenih seminarskih radova sa fakulteta, rađenih prethodnih godina. Ja sam njihovom nastanku doprineo radeći istraživanje… Možda nekome bude zanimljivo. Evo ga prvi od njih koji, iako je pisan pre svega dve godine, već sadrži neke informacije i teze koje je vreme brutalno pregazilo. Nije lako živeti u dobu brzine…

 

1. Uvod

Muzička industrija je od samog svog nastanka u savremenoj formi bila zavisna od tehnologije i njenog razvoja. Ovo se ne odnosi samo – niti prevashodno – na tehnologiju za proizvođenje i snimanje muzike, čiji bi se uticaj mogao razmatrati na nekom drugom mestu, pa čak ni na tehnologiju zaduženu za reprodukciju, već pre svega na tehnologiju odgovornu za distribuciju muzičkog materijala od vlasnika autorskih prava prema krajnjim korisnicma.

 

Distributivni kanali su od početka u velikoj meri definisali trendove u načinu tretmana autorstva i prava na kopiranje materijala, dovodeći do dramatičnih promena u razmišljanju ne samo unutar trgovačke ili logističke sfere, već i na polju kulturologije, filozofije (pre svega prava) i politike. Kao ilustracija ovoga može da posluži i primer da su se kompozitori i izdavači notnih zapisa u Sjedinjenim Američkim Državama smatrali toliko ugroženim pojavom mehaničkih pijanina krajem devetnaestog veka, da su od Kongresa zatražili da se proizvodnja i prodaja materijala za ove sprave (štampanih svitaka kojima su se programirali klaviri) stavi van zakona a da se svaki budući tehnološki izum vezan za reprodukciju muzike prvo mora odobriti od strane udruženja kompozitora i izdavača pre nego što uđe na tržište. [1]

 

Američki Kongres naravno nije prihvatio ove zahteve, ali ova vrsta reakcije predstavnika muzičke industrije na tehnološke izume koji ugrožavaju posao je karakteristična za sve tehnološke skokove koji su usledili u narednih stotinak godina. Svaki od njih od strane muzičke industrije isprva je okarakterisan kao olakšavanje kršenja autorskih prava i kao loš po biznis generalno. Uobičajeno, prvi potezi su se svodili na lobiranje za restriktivniju legislativu o zaštiti autorskih prava i investicije u tehnologiju koja će neovlašćeno kopiranje i distribuciju onemogućiti, da bi nakon određenog vremena biznis model industrije napravio skok ekvivalentan tehnološkom skoku koji ga je prouzrokovao i zabeležavan je period ponovnog rasta obima posla, tipično završavajući sa obrtima višim nego u prethodnom periodu. Identični modeli ponašanja su bili vezani za pojavu ličnih magnetofona, kasetofona, video-rekordera (iako ovo ne spada striktno u domen muzičke industrije)

 

Primer: totalni profit koji je zabeležila Američko Udruženje Muzičke Industrije (RIAA) u 1992. godini (dakle blizu početka ere kompakt-diska, u vreme dok je ovaj medijum još uvek smatran kao luksuz za veliki deo potrošača), bio je nešto veći od devet milijardi dolara, zatim je  kompakt-disk postao neprijatelj, kada su mediji i oprema za umnožavanje postali dovoljno jeftini za kućnu upotrebu, a na kraju je u 2001. godini i pored raširene piraterije i neovlašćene distribucije zabeležen profit od 13.700 milijardi dolara, a prosečan profit po jednom izdanju je skočio sa 490 na 507 hiljada dolara. [2]

 

Tipično, dakle, industrija će nove formate i distributivne kanale isprva doživljavati kao pretnju, da bi posle određenog vremena iznašla način da ih iskoristi tako da uveća obim svog posla i profit.

 

2. Problem Interneta

 

Internet isprva nije doživljavan kao tehnologija koja ima velikog uticaja na muzičku industriju. U vreme kada je postao dostupan i interesantan širokoj populaciji (prva polovina devedesetih) muzičko tržište je još uvek bilo većinski analogno i broj prodatih vinilnih ploča i audio-kaseta još uvek je značajno nadmašivao broj prodatih kompakt-diskova, dok je propusna moć Interneta bila mala (velika većina korisnika je još uvek koristila dial-up konekciju).

 

Promena se dogodila kada se steklo nekoliko uslova: digitalni format je krajem dvadesetog veka postao dominatna forma distribucije muzike (i, zahvaljujući usvajanju DVD standarda započeo pohod ka dominaciji na tržištu kućnog videa), propusna moć Interneta je porasla, omogućujući korisnicima da šalju ili primaju veće pakete informacija, a tehnologija digitalne kompresije zvuka je uznapredovala tako da je postignut zadovoljavajući odnos između veličine datoteke i kvaliteta zvuka.

 

Uprošćeno rečeno: MPEG Layer 3 (MP3) format kompresije zvuka postaće krajem devedesetih godina prošlog veka interesantan širokom sloju ljudi zahvaljujući mogućnosti da muziku kvaliteta bliskog kvalitetu koga daje kompakt-disk spakuje u deset puta manje fajlove i zahvaljujući činjenici da će propusni opseg Interneta onog vremena omogućiti prosečnom korisniku da ove fajlove primi (ili pošalje) u okviru prihvatljivo kratkog vremena.

 

Implikacije ove situacije su ogromne jer po prvi put u istoriji distribucije muzičkog materijala korisnici distributivnih kanala nisu bili ni na koji način ograničeni prostornim (geografskim i skladišnim) ili vremenskim limitacijama (kašnjenje između zahteva i realizacije). Kontrasta radi, kupovina fizičkog nosača zvuka putem Interneta podrazumeva prostorna ograničenja (neki artikli nisu dostupni na svim teritorijama, poštarina je u nekim slučajevima zbog udaljenosti suviše visoka da bi kupovina bila opravdana, artikal možda nije na lageru zbog ograničenosti magacinskog prostora) i vremenska ograničenja (period koji prolazi od izdavanja narudžbine do isporuke artikla se najčešće meri danima, često nedeljama).

 

Očekivano, ove implikacije su prvo primećene u domenu neautorizovane distribucije materijala zaštićenog autorskim pravima. Internet je omogućio geografski nezavisno i gotovo trenutno distribuiranje bilo kog digitalnog muzičkog zapisa, što ga je po efikasnosti izdiglo primetno iznad do tada postojećih distributivnih kanala (kopiranja magnetofonskih traka ili audio-kaseta, recimo, koje je zahtevalo ili fizički kontakt između zainteresovanih strana ili oslanjanje na poštansku distribuciju – sistem male propusne moći) ali je istovremeno doneo i nove kvalitete.

 

Pre svega, digitalni format zapisa zvuka se razlikuje od najšire korišćenih analognih formata (magnetofonska traka ili audio-kaseta) time što ne dolazi do degradacije kvaliteta zapisa u narednim generacijama kopija – uprošćeno rečeno: digitalna kopija je jednakog (ili praktično jednakog) kvaliteta kao originalna kopija, a takva je i kopija kopije i kopija kopijine kopije ad infinitum. Dok je ovo bilo svojstvo i digitalne distribucije/ neovlašćenog kopiranja pre ere najšire upotrebe Interneta (prva polovina devedesetih), Internet je iz jednačine izbacio čak i fizičku degradaciju medija sa protokom vremena, oslobađajući zapis jednom za svagda od vezanosti za nosač, čineći ga nezavisnim od medija, lakim za kopiranje i praktično beskonačno dugo čuvanje. Ovime je percepcija vrednosti samog nosača u očima potrošača/ potencijalnih potrošača promenjena: mediji/ nosači postaju manje važni/ nevažni i gube status „jedinstvenog“ (odnosno ograničenog u broju) robnog objekta, a time i status poželjne imovine.

 

Drugo, Internet i njegove tehnologije (metadata[3]) omogućavaju i lako indeksiranje i opisivanje materijala putem precizne kategorizacije, što opet omogućava jednostavno i efikasno pretraživanje baza podataka i pronalaženje materijala koji bi unutar konvencionalnih prostora za skladištenje bio nedostupan čak i ako postoji.

 

Ukratko: distribucija digitalne muzike putem Interneta je čak i pre deset godina imala nekoliko jasnih prednosti u odnosu na postojeće distributivne kanale: više materijala, veću dostupnost, bržu uslugu, lakše nalaženje željenog materijala (ili samo interesantnog materijala – bazirano na pretraživanju po kategorijama), nepropadljivost medija i lakoću daljeg kopiranja.

 

Ovo je naravno protumačeno kao pretnja autorizovanoj distribuciji muzike od strane predstavnika industrije i rezultiralo u investicijama u kriptografske tehnologije koje bi onemogućile (ili otežale) neovlašćeno kopiranje sa jedne strane i lobiranju za donošenje restriktivnijih propisa sa druge (na primer DMCA[4]).

 

3. Zastarelost poslovne filozofije

 

Jedan od sveobuhvatnijih pogleda na izazove digitalne distribucije materijala i neautorizovano rukovanje zaštićenim materijalom potekao je 2002. godine u kompaniji Microsoft. Dokument The Darknet and the Future of Content Distribution[5] je razmatrao načine na koje bi industrija mogla sama da uđe u posao digitalne distribucije i na njemu napravi profit. U ovom dokumentu grupa Microsoftovih inženjera definiše prednosti „darkneta“ (neformalne mreže za neautorizovanu distribuciju) u odnosu na oficijelne distributivne kanale i predlaže načine da se adaptiraju poslovni modeli kako bi autorizovana distribucija ponovo postala konkurentna u odnosu na neautorizovanu. Njihova argumentacija pokazuje da su osnovne prednosti neautorizovane distribucije njena niska cena i visoka udobnost i da industrija mora da bude konkurentna u obe kategorije ako želi da se nadmeće. Njihovi zaključci su da restriktivne tehnologije zaštite od kopiranja (DRM[6]) i agresivna legislativa (poput DMCA koji kriminalizuje ne samo čin kršenja autorskih prava već i opisivanje tehnologije/ softvera koji ovaj čin potencijalno može da omogući), iako formalno uvedene da smanje učestalost neautorizovane distribucije u praksi čine legalno distribuirani materijal manje atraktivnim (sa stanovišta udobnosti korišćenja i performansi proizvoda, dakle ne samo sa stanovišta cene) a vlasnike autorskih prava u javnosti predstavlja kao pohlepne.

 

Ovo je, pak posledica prenošenja ideja sa postojećih biznis-modela na novi model bez dovoljno proučavanja razlika. Formalno, važeći propisi o autorskim pravima su jasni i primenljivi i u domenu digitalne distribucije, jasno obaveštavajući potrošača da mu se u zamenu za novac ustupa samo ograničena licenca za rukovanje materijalom. U praksi, međutim, potrošač shvata da je platio isto ili skoro isto kao da je kupio fizički nosač zvuka[7], a da je zauzvrat dobio manje: nedostaju pakovanje, tekstovi i ako je u pitanju zaštićen format, mogućnost lakog prenošenja ovih fajlova među uređajima za reprodukciju. Simbolički, potrošač za istu količinu novca dobija manje a to što dobija je neudobnije za korišćenje – što, zauzvrat dovodi do primamljivosti neautorizovane distribucije koja je (gotovo) besplatna i garantuje udobnost u rukovanju.

 

4. Nepouzdanost informacija

 

Uzgred, teško je u globalu izmeriti razmere štete koju neautorizovana distribucija zaista i nanosi industriji. Statistika kojom se služi industrija naprosto jednu naspram druge stavlja cifre o padu prodaje fizičkih nosača zvuka iz godine u godinu sa porastom propusne moći Interneta računajući da je korelacija samorazumljiva i insistirajući (bez dokaza) da bi određeni procenat ljudi koji muziku na ovaj način nabavljaju besplatno sigurno tu istu muziku kupovao kada ne bi imao drugog izbora. Ovakva istraživanja su nužno problematična jer se bave špekulacijama (čak i najozbiljnija među njima, kao na primer istraživanje koje radi američki Institut for Policy Innovation i koje se koristiu većini zvaničnih izveštaja[8]), dok su nezavisna istraživanja koja dokazuju da su osobe koje besplatno nabavljaju muziku sklone povećanoj kupovini muzike[9] skrajnuta zbog malog uzorka.

 

U obzir se ne uzima ni ogroman resurs za besplatnu ili gotovo besplatnu promociju koji je industrija dobila u sajtovima kao što je MySpace (i YouTube o kome će dole biti više reči), gde se korišćenjem izuzetno jeftinih tehnologija do zainteresovanih potrošača doprema velika količina promotivnog materijala, proizvedenog gotovo besplatno, dok većinu dalje propagacije ovog materijala rade sami potrošači. To što je MySpace i dalje korisnija alatka za male izvođače nego za velike kompanije pokazatelj je inercije u marketinškom razmišljanju na strani korporacija.

 

5. Statistika i strategija

 

Uprkos jasnom preimućstvu na strani neautorizovane distribucije i uprkos tvrdnjama industrije kako „piraterija ubija muziku“, statistike pokazuju da je prodaja fizičkih nosača muzike sve do 2001. godine bila u stalnom porastu[10], a da je opšti obrt u muzičkoj industriji takođe rastao sve do 2002. godine. Pad prodaje fizičkih nosača počinje tek od 2001. godine, zajedno sa porastom prodaje digitalne prodaje koja, međutim ne uspeva da nadoknadi gubitke zbog smanjene prodaje fizičkih nosača. Ukupni pad profita, po statistici RIAA u 2008. godini u odnosu na 2007. godinu je oko 27 procenata.

 

Najveći pad se beleži, naravno u domenu audio-kaseta (62,8%) a u stopu ga prati prodaja muzičkih video-spotova (53,6%). Prodaja kompakt-diskova pala je za 24,7 procenata. Ovo korespondira sa nekoliko fenomena.

 

Prvi je, naravno prevalentnost digitalnog formata na polju nosača muzike. Drugi je, pak uticaj besplatnog servisa za hostovanje video materijala, YouTube koji je gotovo potpuno ukinuo potrebu za muzičkom televizijom i kupovinom muzičkih video-spotova na fizičkim nosačima. YouTube, naravno predstavlja izazov i zagonetku za gotovo čitavu industriju, uključujući njegove vlasnike, korporaciju Google. Sa jedne strane, YouTube je uspeo da obezbedi sebi mesto na medijskom tržištu izbegavajući optužbe za kršenje autorskih prava time što je u početku nudio materijal relatvno niskog kvaliteta i bio shvaćen više kao reklama nego konkurencija muzčkim televizijama/ DVD-jevima. Sada YouTube nudi materijal visoke rezolucije (HD video) a Google je rešen da se bori protiv tužbi za kršenje autorskih prava koje je ovo izazvalo (na primer Viacom[11], SPFF[12], TF1[13]) tvrdeći da se ponaša u skladu sa važećom legislativom. Istovremeno, Google od ovog servisa ostvaruje proporcionalno veoma mali profit, što pokazuje da čak ni ova kompanija poznata po tome da nudi obilje besplatnih materijala i usluga a profitira na neintruzivnim reklamama, još nije na kraj izašla sa problemom ogromnog troška prometa koji YouTube pravi i neproporcionalno malim prihodom od oglasa[14].

 

Ovo je u neku ruku i sažetak problema koji muzička industrija u globalu treba da reši da bi se ušlo u pozitivni deo ciklusa prepoznavanja, usvajanja i eksploatisanja nove tehnologije i ponovo uvećao profit i obrt. U 2008. godini broj prodatih artikala (digitalnih i fizičkih) bio je 4,4 procenta veći nego u prethodnoj[15], ali je zarada opala 18,2 procenata što ukazuje na to da problem možda nije u konkurenciji od strane besplatne neautorizovane distribucije već u neadekvatno postavljenim biznis planovima. Primera radi, dok je prodaja kompakt-disk albuma pala za 24,7 procenata, prodaja digitalnih albuma je porasla za 33,9%, ali ovo ne uspeva da nadoknadi gubitak zbog i dalje manje količine prodatih jedinica (384,7 miliona prema 56,9 miliona).

 

Međutim, analizom zarade uvtrđuje se da industrija i dalje zarađuje više od jednog prodatog kompakt diska (14,2 dolara) nego od jednog prodatog digitalnog albuma (10 dolara) što je, kada se uzme u obzir da se radi o neto prihodu podatak koji sugeriše loše postavljen model digitalne distribucije (po prirodi stvari višestruko jeftinije na planu režijskih troškova od fizičke distribucije).

 

Može se pretpostaviti da je ovde na delu upravo efekat prelomnog trenutka između napuštanja stare poslovne filozofije i punog prihvatanja nove. Ne samo da lobiranje (i ucenjivanje) od strane vlasnika najvećih lanaca za fizičku distribuciju (poput kompanija Amazon ili Wal Mart, recimo) znači da su digitalni artikli i dalje preskupi (jer koštaju isto koliko njihovi fizički parnjaci) – što je veštačko održavanje fizičkih artikala i njihovih distributera konkurentnim – već i odeljenost ovih artikala u distributivnim kanalima od njihovih fizičkih parnjaka naprosto bode oči. Primera radi, na servisu Amazon se muzika u MP3 formatu ne može kupiti pretragom u okviru muzičke sekcije i za nju je odvojen poseban deo sajta.

 

Na isti način indikativan je i pad prodaje muzičkog materijala za mobilne telefone (pesme, muzički video-spotovi, ringtonovi) koja je sve do 2008. godine bila u porastu, da bi sada bila u padu od 6.5 procenata – baš u godini koja je označila lansiranje Appleovog iPhonea i AppStore servisa – sveobuhvatnog distributivnog kanala kojim je Apple uvećao svoju ionako gigantsku digitalnu distributivnu mrežu započetu servisom iTunes[16]. Apple je za šest godina funkcionisanja iTunes servisa za digitalnu distribuciju (pre svega muzike) prodao šest milijardi pesama po ceni od 99 centi  komad (primetno konkurentnije nego kod drugih distributivnih servisa) ujedinjujući tehnologiju reprodukcije, jednostavnost interfejsa i veliku propusnu moć sopstvenog distributivnog kanala sa razumnom cenom artikla[17]. Predstavnici muzičke industrije su dugo pokušavali da primoraju Apple da pređe na sistem varijabilnog određivanja cena različitim artiklima (tj. pesmama), što je delimično i postignuto ove godine kada je Apple uveo tri kategorije cena. Ostaje da se vidi da li će ovo u globalu dovesti do ubrzavanja rasta prodaje digitalno distribuirane muzike ili je ovo još jedna slepa ulica u procesu aktuelne promene paradigme distribucije muzike.

 

6. Model i buduća konvergencija

 

Spoj uređaja za reprodukciju, interfejsa i kanala za distribuciju u okviru iste firme kakav se može prepoznati u primeru Applea možda je onaj pravi model za blisku budućnost. Apple je jedna od prvih kompanija koja je prepoznala da jednostavna prodaja/ distribucija artikla danas nije dovoljna za konkurentnost, spajajući ih sa prodajom usluga i kreirajući neprekidnu povratnu spregu između potrošača i kompanije.

U tom smislu, jedan od modela koji zaslužuje dublje istraživanje je svakako fenomen muzičkih igara koji spaja industriju videoigara (čiji je rast značajno veći od rasta koji beleži filmska industrija već petu godinu za redom) sa muzičkom industrijom. U ovom slučaju, do pre nekoliko godina marginalni žanr muzičkih igara pretvoren je u jednu od najprofitabilnijih grana ove industrije spajanjem sadržaja, interfejsa i distributivnog kanala. Franšiza Guitar Hero je prodala za nepune četiri godine više od 25 miliona fizičkih primeraka, ostvarujući više od dve milijarde dolara prihoda samo od fizičke prodaje[18].  Na ovo se može dodati cifra od četrdeset miliona pesama koje su digitalno distribuirane (besplatno ili plaćeno) za potrebe igranja u okviru ove igre da bi bilo jasno u kojoj meri je ovaj sistem (softver, hardverski interfejs i distributivni sistem, svi u posedu jedne kompanije ili partnerskih kompanija) uspešan. Guitar Hero je danas treća po uspešnosti igračka franšiza ikad, nalazeći se samo iza franšiza kao što su Mario i Madden – koje su na tržištu prisutne po dve decenije.

 

Muzička industrija sa svoje strane prijavljuje porast prodaje albuma autora zastupljenih u Guitar Hero igrama i po 300 procenata[19], sa uvećanom prodajom i fizičkih i digitalnih muzičkih materijala, što je još značajnije kada se uzme u obzir da je u pitanju kolateralni profit. Iako je i ovaj fenomen izazvao određena trvenja, pa i optužbe da muzička industrija ne dobija dovoljno novca od ove vrste eksploatacije[20], nema sumnje da je u pitanju prototip modela koji će označiti novi smer za čitavu muzičku industriju i promenu ne samo na poslovnom već i na umetničkom i kulturološkom planu. Kako budu rasli opsezi propusne moći distributivnih kanala, a kompanije budu više ulagale u tehnologije koje će im omogućiti neprekidan kontakt sa potrošačima, tako će i muzika sve više biti deo sveobuhvanog programa distribucije digitalne kulture koji bi u dogledno vreme mogao da ujedini vizuelne, tekstualne, zvučne i interaktivne medije i označi najveću kulturnu promenu dvadesetprvog veka.


[1] Cory Doctorow, Microsoft Research DRM talk, http://craphound.com/msftdrm.txt, na dan 24. Jul 2009.

[2] George Ziemann, RIAA’s Statistics Don’t Add Up to Piracy, http://www.azoz.com/music/features/0008.html, na dan 24, Jul 2009.

[7] Delom kao posledica lobiranja distributivnih kompanija, cene digitalno distribuiranog materijala su još uvek jednake ili gotovo jednake cenama fizički distribuiranog materijala, uprkos jasnim uštedama u materijalu, skladišnim i transportnm troškovima, a što se može videti poređenjem cena u najvećim distributivnim servisima na Internetu. Zapravo, neretko digitalno distribuirani artikli koštaju više, kao na primer u slučaju Albuma Number of the Beast britanske grupe Iron Maiden koji na dan 27. Jula 2009. godine na servisu Amazon košta 6,96 dolara u fizičkoj verziji i 7,99 dolara u digitalnoj.

[16] Što se možda može tumačiti pretpostavkom da integrisanje telefona, kvalitetnog muzičkog plejera i udobnog distributivnog kanala za muziku i druge sadržaje podrazumeva zastarelost po definiciji manje kvalitetnih artikala kao što su ringtonovi koje sada korisnik lako može napraviti sam, bez korišćenja računara.

Iluzija kraja

Ima nečeg bizarnog u anticipaciji haosa (i bezumlja) koji će nastupiti kako se vest o hapšenju Ratka Mladića bude koncentrično širila iz senzualnog centra koga će predstavljati usta Borisa Tadića ka sve širim društvenim slojevima. Već sada (a u trenutku dok ovo kucam press konferencija tek počinje) sajtovi sa vestima su puni suprotstavljenih komentara, jednih koji seire nad time da je konačno korak ka nekakvoj „pravdi“ učinjen, drugih koji lamentiraju nad komandantovom sudbinom.

 No, bizarnost anticipacije ovog haosa (koji će, ako je iskustvo sa hapšenjem Karadžića ikakav pokazatelj biti značajno visceralniji od prostog prepucavanja po Internetu – ta to radimo svakog dana i bez ozbiljnijeg povoda) sastoji se u tome da će se ovo doživljavati kao prelomna tačka, promena paradigme, početak novog istorijskog procesa. Iako je teško zamisliti da će ona baš to biti.

Promislimo na trenutak: Mladić čak nije ni poslednji haški optuženik koga je Srbija u obavezi da privoli pravdi Ujedinjenih Nacija. Nakon hapšenja Karadžića nije došlo do značajne promene paradigme u odnosima UN i Evropske Unije ka Srbiji. Ili ako jeste – uvođenje liberalnijeg režima putovanja u države EU – svedoci smo da su ove promene stalno na probi, nikada uklesane u kamen, večito na korak od reverzije i povratka u staro, nepoverljivo odnošenje između prevrtljive Srbije i prepodobne Europe. Mladić je, reklo bi se, samo stavka na spisku koji je još daleko od iscrpljivanja.

S druge strane, lament nad time kako se Srbija beskičmenjački podastire pred Zapadom, pred Europom što je samo sluškinja Amerike, kako ni jedna srpska svetinja nije dovoljno sveta da ne bi bila oskrnavljena na mig dekadentnih zapadnih godpodara, kako Srbija ne poštuje sebe ni svoje, hm, heroje (ili makar viđenije pripadnike svog naroda – čak ne ni svojih građana – koji su poznati pre svega po optužbama za ratni zločin) i spremna je da se odrekne poslednjeg ostatka dostojanstva u zamenu za varljivo obećanje pridruženja ionako sumnjivoj i svojim problemima oprhvanoj, ama prilično natruloj Evropskoj Porodici, ta lamentiranja će biti neprijatno slušati makar utoliko što baš Srbija ima zakon o saradnji sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, baš Srbija ga je nasledila od Jugoslavije koju je tada predvodio Milošević (i sam, eto, lice sa optužnice) i verifikovala. Baš Srbija demonstrira makar doslednost sebi i svojim vrednostima, oličenim u zakonodavstvu time što uprkos možda predvidljivom narodnom gnevu čini ono na šta se obavezala ne pred Evropom, ne pred Ujedinjenim Nacijama, nego pred svojim građanima, usvajanjem i verifikacijom zakona koji diktira ovu vrstu postupanja. Možda je istina da je Tito govorio da se ni zakona baš ne valja pridržavati kao pijan plota, ali vidimo dokle nas je to dovelo. Do toga da juče usred Beograda Slovenci slave Titov rođendan i pričaju kako je u Jugi bilo najbolje. Pa zato li smo ratovali?

Dobro, zašto smo ratovali po Bosni je možda malo jasnije, tamo se da primetiti barem nekakav rezultat vojnih dejstava u smislu položaja Srba kao konstitutivnog naroda i pičkematerinesvakojake, mada će suđenje Ratku Mladiću u Hagu možda biti jedinstvena prilika da se odgovori na pitanje kojim se rezonom vojno dejstvo pretvara u sistematsko ubijanje zarobljenika. Osam hiljada ili nekoliko stotina, nećemo da licitiramo, osveta koju su Mladić i njegova vojna sila izvršili za godine ubijanja svojih sunarodnika u ovom kraju Bosne se istorijski pokazala kao najgora usluga koju su ikada mogli da učine svojim sugrađanima i svojim sunarodnicima na drugim teritorijama. Čak i osveta bi trebalo da ima nekakav konkretan, merljiv cilj u ovim našim smutnim vremenima, a hipoteka genocida i etničkog čišćenja koju je srebrenički pokolj nakačio oko vrata Srbima svih meridijana nije bila od preterane koristi nikom od njih poslednjih deceniju i po.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da Haški sud nije preterano dobar, brz ili efikasan sud. Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da smo pre svega mesec dana seirili i useravali se u gaće od sreće kad su Gotovina & Co. popasli onolike decenije robije zbog udruženog zločinačkog poduhvata i pičkematerinerazne. Sad treba imati ili muda kao vaterpolo lopte ili obraz kao đon pa dočekati Mladićevu isporuku u Sheveningen na dobro pripremljeni volej. Biće… ludački gledati političke komentatore i predstavnike stranaka kako pene tokom nedelja i meseci koji dolaze o svim istorijskim i drugim aspektima stavljanja reči genocid u vezu sa jednim vojskovođom kome je država Srbija, iako nije bio njen građanin obezbeđivala penziju barem do 2002. godine kada je sud izdao apdejtovanu optužnicu.

I naravno, hoće li biti ironično kad zapad krene da objašnjava kako je pravedno i kul da se masovnom ubici muslimana sudi i presudi u istom trenutku dok oni sami muslimanima ne obezbeđuju suđenja i „due process“ već im sipaju bombe na glavu u Libiji i pucaju u lice usred Pakistana? Pa, biće. Ali baš zato je nužno da se još jednom setimo zašto smo uhapsili Mladića. Ne zbog Ujedinjenih Nacija. Ne zbog Amerike. Ne zbog Evropske Unije i bezviznog režima. Ne zbog Serža Bramerca i izvoza malina. Nego samo zato što kao društvo verujemo u to da čovek za koga se osnovano sumnja da je organizovao sistematično ubijanje velikog broja zarobljenih, bespomoćnih ljudi treba da dobije priliku da javno dokaže svoju nevinost ako je nevin. Ili da bude osuđen ako je kriv. Verujemo u ovo zar ne? Jer ako ne verujemo, zašto uopšte ustajemo iz kreveta svakog jutra i pravimo se da živimo u društvu? Društvo je dogovor i kompromis. I kompromisima kraja, uprkos iluziji, nema.

Štrajkom do demokratije – hronologija jedne dijete

Minutipopričizam deluje kao pogodan metod da se isprati način na koji Tomislav Nikolić munjevito menja svoju taktiku političke borbe onako kako cinizam realnog pokušava da mu stavi soli na rep:

– Dakle, gospodine Nikoliću, šta imate da poručite onima koji tvrde da ste redefinisali pojam „neprincipijelnost“ i vozdigli se na krilima izvrtanja sopstvenih reči izgovorenih pre svega nekoliko dana, još svežih u sećanjima svih živih svedoka i zabeleženih kamerama tadićevskih medija?

 

Lider naprednjaka podesio je nagib igle ugodno smeštene u venu pre nego što je slabašnim ali odlučnim glasom prema novinarskom mikrofonu usmerio svu snagu svog prasvoslavlja:

 

– Ja bih vas molio da nad samrtnom posteljom jednog Srbina koristite srpske reči. Ja čak i ne znam šta „nepincipijelnost“ znači. Ako je to izraz za samopožrtvovanje na evropskom, onda ću sa ponosom potvrditi sve to što ste rekli o… vozdizanju i tadićevskim medijima.

 

 – Ne, gospodine Nikoliću – nastavio je drsko novinar – neprincipijelnost se odnosi na to da ste koliko prošle Subote izjavili da od jutros ne uzimate hranu i vodu i da je to vaš – pogledao je u beležnicu – „poslednji način borbe za bolju Srbiju“.

 

– Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu – promrmljao je lider naprednjaka, dok mu je brižna bolničarka na klinici za odvikavanje od seksa tamponom od vate obrisala znoj sa čela i maleni trag pljuvačke što se slila sa ugla njegovih suvih, ispucalih usana.

 

– Vaša borba je očigledno dala ekspresne rezultate, gospodine Nikoliću, jer vi ste već par dana kasnije počeli da primate infuziju…

 

– Šta pokušavate da insinuirate – upitao je sumnjičavo Nikolić – Pa infuzija nije ni hrana ni voda, to je pokušaj lekara da mi spasu život, razumete, kako bi moja borba mogla da potraje do konačne pobede!!

 

– Ali odmah zatim ste prekinuli i štrajk žeđu, počevši da uzimate vodu…

 

– Samo koliko da ovlažim usne – užurbano je pojasnio Nikolić – da bih mogao da dajem intervjue!!! Uostalom, patrijarh…

 

– Neki kažu – prekinuo ga je novinar – kako patrijarha koristite kao izgovor da biste se elegantno izvukli iz nepromišljenog i trapavo reklamiranog štrajka koji se pretvorio u farsu i pre nego što je počeo, očajničkog krika za publicitetom, maskiranog u političku borbu.

 

– To je tako tipično za Tadića i njegove čauše – ljutnuo se predsednik najveće opozicione partije – da se kamenom bace na svetog čoveka! Izrodi!

 

– Ali, patrijarh je vaš štrajk nazvao nehrišćanskim i ponudio čak trista drugih načina političke borbe. Trista, gospodine Nikoliću! Možda bi trebalo njega da plaćate kao savetnika, umesto Montg…

 

– Nemojte sad i vi da ste bezobrazni – upao mu je Nikolić u reč – Patrijarh je objasnio, izdao smernice za moje gladovanje i ja nameravam da ih se, kao Srbin i pravoslavac, pridržavam!

 

– Dakle, sad više niste u štrajku, nego na postu, do pričesti?

 

– Recimo – oprezno će Nikolić – recimo da se priroda mog gladovanja prilagođava situaciji.

 

– A šta je sa šuškanjem da ćete, sad nakon što ste se pričestili, počeli da uzimate vodu i kokain na iglu, za Uskrs, najveći hrišćanski praznik, obedovati sa svojim sajdkikom Aleksandrom Vučićem?

 

– Ali to je tipična medijska podmetačina – naljuti se Nikolić – pa Vučić će samo da donese malo jagnjetine… i mladog luka! Pa, vaskrs je, jebem mu boga!!

 

– Pa zar to nije hrana, gospodine Nikoliću – cinično će novinar.

 

– Hrana – krikne Nikolić – Hrana?? Pa jagnjetina je lek a ne hrana!!! Da li vi to želite moju smrt??? Iz kog ste vi to medija???

 

– Ja, ne – mucao je novinar nevešto pokušavajući da prikrije činjenicu da umesto mikrofona sve vreme u ruci drži klip pečenog kukuruza – ja sam ovde došao na pregled kod specijaliste pred operaciju uvećanja…

 

Nikolić ga više nije slušao. Njegov pogled proždirao je kukurz u provokatorovoj ruci. Osećao je navalu pljuvačke u usnoj duplji. Kako je znao moju jedinu slabost, pomislio je pre nego što je razjapio vilice daleko preko granica koje je postavila tadićevska fiziologija.

Štrajkom do demokratije – hronologija jedne borbe

Dan prvi:

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić na mitingu ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu.

 

Nikolić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

Predsednik SNS Tomislav Nikolić zamolio je učesnike protesta da taj potez shvate kao njegov „lični i hrišćanski čin“.

 

„Mi smo uradili sve što jedna normalna i demokratska stranka može da uradi da bi se raspisali izbori. Nismo nudili rušenje izloga, institucija, Beograda, a sad nudimo svoju žrtvu“, rekao je Nikolić.

 

Neka gleda režim kako odlazimo jedan po jedan, ali neće dočekati da svi odemo, rekao je Nikolić.

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu“.

 

„Borise Tadiću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore zbog građana Srbije koji će živeti i bez mene i bez tebe“, poručio je Tomislav Nikolić.

 

Dan Drugi:

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je predsednik Republike Srbije i počasni vlasnik kolektivne vagine lepše polovine Republike Srbije, ispred ulaza svoje luksuzne vile na Dedinju. „A, da bi se pokazalo koliko sam ozbiljan, svoj ću štrajk za bolju budućnost Srbije provesti u kavezu sa trideset zmija otrovnica koje su mesec dana hranjene samo salatom.“

 

Dobro raspoložen, Tadić se presvukao u kupaće gaćice i pokazao okupljenim novinarima kolekciju knjiga koje će mu biti jedino društvo tokom isposničkog angažmana usmerenog na obezbeđivanje Srbiji i njenim građanima još boljih i povoljnijih kreditnih aranžmana, otvaranje radnih mesta i borbu protiv trgovine ljudima.

 

„Ovo su samo uzgredni efekti mog predsednikovanja“, poručio je Tadić prelistavajući ilustrovani, tvrdokoričeni Srpski narodni kuvar. „Glavna je poruka da je moj štrajk do ispunjenja svih zahteva moj hrišćanski, pravoslavni i predsednički čin. A ja sam i predsednik države i predsednik stranke, pa se to računa i duplo.“

 

Tadić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

„Nikolić je rešio da uceni čitavu državu, sve njene građane i institucije, nudeći im nepoštenu trgovinu, baš kako opozicija uvek i čini. Umesto da se za prevremene izbore ili koji je već njegov politički cilj izbori časno, kako smo mi činili kad smo bili u opoziciji, paleći zgrade državnih institucija i masakrirajući sopstveni escajg, on je odlučio da nas sve stavi u poziciju da biramo između prevremenih parlamentarnih izbora i života jednog čoveka, jednog Srbina, jednog našeg sugrađanina.“

 

Tadić je, ratsrešeno posmatrajući zmije dovezene specijalnim kamionima na Dedinje i od strane posebno utreniranih rukovalaca sprovedene u kavez podvukao: „Zato sam se ja rešio na svoj potez. Od jutros ne uzimam hranu i vodu i živim sa zmijama, čitajući isključivo kuvare i knjige o vinu, dok Nikolić ne prekine svoj štrajk. Da vidimo koliko je jaka njegova demokratija, da li će da dopusti da jedan nedužan čovek umre od gladi, žeđi ili ujeda guje otrovnice, da li će dopustiti da padne jedna seda glava, pa makar ona stajala na ramenima njegovog najljućeg političkog rivala. Prave demokrate prepoznaju se po odbrani principa, ne po svojim dijetalnim navikama.“

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku apsurdnu, melodramatičnu političku aferu“:

 

„Tomislave Nikoliću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore i slobodno se kandiduj za predsednika, građani Srbije će ti reći jasno i glasno šta misle o čoveku koji je prvo tražio da se izbori održe mesec dana ranije pre određenog roka iako su i parlament i vlada bili potpuno operativni, a zatim dopustio da predsednik svih tih građana umre kao pseto, od otrovnog ujeda, izgladneo, dehidriran, sposoban da misli samo o srpskim tradicionalnim jelima i principima koji tebi očigledno nisu sveti“, poručio je Boris Tadić.

 

Dan Treći

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je muftija sandžački Muamer Zukorlić ispred ulaza u novopazarsku streljanu u kojoj, znaju to svi njegovi prijatelji i većina Pazaraca časni i skrušeni Al’lahov sluga ume da provede po koje spokojno nedeljno popodne vežbajući dejstvo po ciljevima u pokretu i iza zaklona. „A, da bih trgnuo beogradske genocidne vlasti i njihovu ništa manje genocidnu opoziciju, da bih uputio poslednji poziv na buđenje svojoj braći ali i šumadijskim krvnicima, vojvođanskim dželatima, vranjanskim koljačima kojima je poslednjih stopedeset godina samo jedna politička taktika poznata – trećinu pobiti, trećinu poklati i trećinu žive spaliti – da bih dakle pokazao koliko je čovek jači i u štrajku i u borbi za istinu kada taj čovek veruje i kada ga vodi njegova vera, ja ću svoj štrajk provesti u podrumu ove zgrade, naoružan samo vojničkim nožem i komadom kanapa, a moji će mi saradnici svakoga dana štrajka u prostoriju ubacivati po jednog izgladnelog mrkog medveda. Ja neću kao Boris Tadić, predsednik države koji se sastaje sa verskim vođama zato što te verske vođe samopouzdano, mada ničim utemeljeno, ali samopouzdano izjavljuju za medije da predstavljaju građane jednog regiona, iako nikada nisu ni pokušali da, recimo osnuju stranku i izađu na izbore, ja neću kao on da štrajkujem u udobnosti i izobilju beogradskog Dedinja, sagrađenog od krvlju poprskane opeke. Moj štrajk je moj lični i muslimanski čin i ja molim Tadića da svoju sprdnju od štrajka što pre prekine jer on nikada neće moći da štrajkuje kako to čine pravi muškarci.“

 

Zukorlić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju kao uvaženog suseda Nezavisne Republike Sandžak, njegovog budućeg projekta o kome se uveliko šuška po pazarskim kuloarima i poluglasno raspravlja uz ispijanje piva ispred dragstora, ali i tokom šahovskih partija u parkovima buduće prestonice NRS-a.

 

„Tadić toliko prezire ljudski život da je, evo vidite, i sebe rešio da stavi u poziciju u kojoj jedan predsednik, jedan predvodnik svih građana možda neće doživeti jutro. Ako toliko mrzi sebe, kao uostalom i svaki Srbin, zbog nečiste savesti, razumete, ako toliko mrzi sebe, pomislite koliko samo mrzi muslimane. Bošnjake. Sandžaklije. Koji su ovde bili pre nego što su on i njegov duhovni i politički očuh Garašanin stavili svoje krvavo stopalo na Balkan i ispisali načertanije, detaljišući na stopedeset strana šta će da urade Muslimanima kada ih vojno i politički poraze.“

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu“, ali je dodao da ta žrtva nema šanse da bude baš sam Tadić: „Samo preko mene mrtvog!! Tadićev život ću sačuvati po cenu svog, pa makar morao u toj borbi na život i smrt sa glađu, žeđu i medvedima da položim i sopstveni život.“

 

Ozbiljan, ali dostojanstven, muftija je proverio naoštrenost svog sečiva i čvrstinu kanapa, pre nego što će sići u podrum streljane gde ga čeka prvi izgladneli medved.

 

„Borise Tadiću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore i slobodno se kandiduj za predsednika Bošnjačkog nacionalnog saveta. Onda više neće biti nikoga koga moraš da se plašiš. Postavi i Nikolića za Ulemu, ponizi ovaj mali ali ponosni narod koji već vekovima čezne samo za dobrosusedskim odnosima i slobodnom trgovinskom razmenom sa regionalnim džinom kakva je Srbija a zauzvrat dobija školsku slavu u vidu Svetog Save i Genocid na svim zamislivim nivoima državne administracije. Neka mi medveđe ralje presude ako je to volja tvoja i Garašaninova, ali Srbija i Sandžak se saginjati neće pred tvojom ucenom sporim samoubistvom!“

 

Dan četvrti

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je drugi teniser sveta Novak Đoković, intervjuisan ispred bazena svoje kuće u Monte Karlu. „Uz to, u krigli piva koju sam malopre popio pred kamerama nalazio se ekstrakt južnoameričke biljke kurare, koji žrtvu, ako se protivotrov ne unese u organizam u narednih nekoliko sati dovodi do smrti u najstrašnijim mukama. Pored toga, uz mene je lekar će mi svakoga sata ispuštati po decilitar krvi, dok ću ja raditi po pedeset sklekova i sto trbušnjaka sa pauzama od po petnaest minuta. Takođe sam rešio da se za vreme štrajka ne logujem na Fejsbuk.“

 

Đoković je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

„Zukorlić na sebe uzima prerogative političkog vođe iako je on samo verski autoritet, neka vrsta popa bez crkve. Ja mislim da nije u redu da on ovako ucenjuje Srbiju i njene građane, a moje navijače, pa želim da bude svestan da će, ako svoj štrajk pod hitno ne prekine, na savesti imati jedan nedužan život. Nedužan život vrhunskog sportiste koji je na pragu izjednačenja rekorda Ivana Lendla od 25 uzastopnih pobeda u jednoj sezoni, miljenika nacije i jedinu utehu Nataši Bekvalac u dugim besanim noćima otkada ju je Danilo napustio da bi potražio sreću i svrhu svog života na drugoj strani i prevrtao pijane klinke po kafićima.“

 

Najbolji srpski teniser i maskota turnira Serbia Open, Novak Đoković zamolio je učesnike protesta ispred njegove vile u Montekarlu naoružane transparentima koji Zukorlića pozivaju na preispitivanje njegove prenagljene odluke, da taj potez shvate kao njegov „sportski i hrišćanski čin“.

 

„Kao i u tenisu, i u politici, prava borba je za stolom, ne na terenu“, rekao je on. „Zato pozivam muftiju da se vrati za sto, stvaran i metaforički, da se vrati za sto, pregovarački ali i onaj sto na kome se služi hrana. Neka Zukorlićev prvi sledeći obrok bude simbolični čin pružanja ruke pomirenja Tadiću i demonstracija ljubavi prema životu, suživotu, Srbiji i tenisu. Kada igram, igram za sve građane Srbije i Montekarla, a to znači i za Novopazarce. Hajde da ne kvarimo seriju pobeda kad mi već dobro ide“, dodao je.

 

„Muamere Zukorliću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore zbog građana Srbije koji će živeti i bez mene i bez tebe, ali pomisli na Natašu Bekvalac i pitaj se da li na duši želiš da nosiš jedan život, jedan neostvareni rekord, jednu sportsku karijeru, ali i ženske suze.“

 

Dan peti

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je hrvatski general Ante Gotovina sedeći u fotelji svog luksuznog apartmana u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu. Upitan od strane čuvara je li ovaj štrajk njegov simbolički bunt protiv prvostepene presude (pravedne i dobre, kako su ocenili neki nemački mediji tako pokazujući da su zaboravili kako su hrvatski sužnji nekad pevali o njoj – Njemačkoj) kojom je general ne samo osuđen na 24 godine zatvora zbog progona, deportacija, pljačke, ubistva i nehumanih dela nad srpskim stanovništvom u Krajini, već je preko proksija osuđen i Franjo Tuđman (u bekstvu) za organizovanje udruženog zločinačkog poduhvata, američki i francuski vojni konsultanti koji su pomagali hrvatskim oružanim snagama u etničkom čišćenju, pa i celokupna istorija Hrvatske unatrag sve do Zaratustre, moguće i ranije, Gotovina je rekao jednostavno – ne.

 

„Vidim da je protest glađu i žeđu sada u modi, pa sam pomislio da mu se i ja pridružim. Koji je moj razlog? Odaberite sami – loša kreditna sposobnost svih nacija na Balkanu, tajkunizacija i rasprodaja imovine, gomilanje novca i moći u polulegalnim političko-kriminalnim strukturama, maćehinski odnos Evrope… Šta god vam drago. Ja zahtevam bezuslovno ispunjenje svih mojih zahteva, prevremene izbore i nove granice na Balkanu, promenu načina bodovanja na ATP listi, pravdu za Uroša Miš(kov)ića i Natašu Bekvalac. Vreme je da se ove stvari rešavaju a dragi Isus zna da je uzdržavanje od jela i pića najefikasniji način za to. Jebeš institucije sistema i potrebu da se one počnu shvatati ozbiljno! Jebeš radnike i seljake koji štrajkuju glađu zato što – ironično, najčešće ne znaju šta će sutra da jedu! Vreme je da i vlast i opozicija pribegnu najprostijim i najefikasnijim metodama političke borbe. Pa ko preživi – nek vlada“, rekao je Gotovina.