Strip: Lepe table: The Marvel Art of Savage Sword of Conan

Omiljeni kadrovi/table Nedelja jutro je pravi momenat za divljenje nekim klasičnim tablama i pinapovima iz bogate istorije stripova o Konanu. Mislim, šta, kao, pametnije imamo da radimo?

Marvel naredne nedelje u prodaju stavlja knjigu The Marvel Art of Savage Sword of Conan a neki među, jelte, nama su već imali priliku da kroz nju prođu zahvaljujući pirateriji. U pitanju je svakako obavezno štivo za svakog ljubitelja klasičnog ’70s Konana onako kako ga je Marvel preuzeo od Howarda i njegovih naslednika i izgradio mu novi život i popularnost u novom medijumu, utirući put za eksploataciju IP-a koja traje do danas i prilično značajno prevazilazi današnju popularnost Konanovih palp vršnjaka iz tridesetih godina prošlog veka.

Marvel je Konana prvo  publikovao u magazinu Conan the Barbarian koji je počeo 1970. godine ali je postao toliko popularan da je onda 1974. Marvel pokrenuo i drugi magazin, Savage Sword of Conan. Ovo drugo je bilo posebno izdanje: strip nije pratio Konanov život hronološki, magazin je bio većeg formata, sa više stranica i u crno beloj-štampi, sa objavljivanjem priča koje nisu uvek imale Konana kao glavnog junaka. Notabilno, pošto je u pitanju formalno bio „magazin“ a ne standardna strip-edicija, Marvel (odnosno njihov imprint Curtis koji je ovo inicijalno publikovao) nije morao da se drži Comics Code Authority smernica u pogledu prikazivanja nasilja, golotinje itd. pa je Svage Sword of Conan bio za nijansu „odraslija“ edicija. U praksi, naravno, ovo znači da smo imali više prikaza amputacija, vodoskoka krvi i sisatih, skromno obučenih žena koje od proždiranja sa strane neljudskih monstruma ili impliciranog seksualnog napada sa strane ljudskih monstruma (ili već nekakve kombinacije ta dva) štiti samo planina mišića odevena u kožnu pregaču, nego što je prikazivao matični magazin. Ali, to je i dodatno značilo da su za ove stripove radili neki od najboljih Marvelovih crtača onog vremena jer su osećali da imaju više slobode da se kreativno izraze. Savage Sword of Conan je i bio odličan medijum da se predstavi filipinska armija crtača i tušera koja je za popularnost Konana (pa i drugih Marvelovih/ američkih uopšte stripova sedamdesetih godina) učinila jako mnogo, kreirajući neumorno i kvalitetno pamtljive i evokativne prizore koji su ostali urezani u sećanje svakom ljubitelju Konana tokom narednih decenija. Ja sam, naravno, ovo gutao kao mlad momak, čitajući delove SSOC u raznim publikacijama koje su ovde izbacivane (mali Marvel, veliki Marvel, Stripoteka itd.) i nije neko čudo da sam zadojen ovakvom estetikom do koske. Conan generalno a Savage Sword of Conan partikularno su bili stripovi velike imaginacije zasnovane na Howardovoj kreativnosti a zatim majstorski proširene u zamamne slike i prizore ispunjene avanturom, stravom, akcijom i erotikom – jednom rečju svim što očekujete od palpa. I to i danas rezonira sa mojim, eh, duhom.

The Marvel Art of Savage Sword of Conan možete nabaviti za pedesetak evra na papiru ili desetak u digitalnoj verziji kod svih uobičajenih distributera, a da mi malo pogledamo neke slike iz ove knjige:

Donji crtež je iz šestog broja SSOC, epizode o „Spavaču ispod peska“ koju je kod nas preneo mali Marvel i, da se ne lažemo, stripovi maltene da nikada nisu postali bolji od ovoga. Ova količina, jelte, pustolovine, strave, akcije i erotike na samo jednoj tabli je dovoljna da prebriše decenije mog intelektualnog sazrevanja i resetuje me na (pred)pubertetske setinge. Takođe, odabrao sam je kao prvu ilustraciju jer ilustruje (!!!) tu moju drugu poentu o Filipincima kao stubu Konanovog identiteta iz njegove najvažnije faze. Konkretno, ovo je crtao i tuširao pokojni Sonny Trinidad, poznati i uspešni autor koji je i u filipinskom i u američkom stripu ostavio velikog traga:

Drugi na redu je – ponovo jedan Filipinac. Alex Niño je radio za Marvel, DC, Warrenove publikacije, pa i za Heavy Metal a ovaj njegov rad iz takođe šestog broja prikazuje ga kao opsesivno posvećenog umetnika sa okom za detalj ali i pažnjom poklonjenom kompoziciji i opštoj „čitljivosti“ slike, nečemu što mnogim danas popularnim „karakternim“ crtačima ume da zafali:

Svakako je jedna od ključnih vizuelnih referenci vezanih za Konana sedamdesetih godina to kakve je naslovne strane crtao Peruanac Boris Vallejo. Ovaj je ilustrator, sa još par kolega tog vremena (Frazetta, pre svih, naravno) praktično kreirao estetiku te decenije, prevashodno u domenu oslikanih naslovnica za palp i horor magazine koji su se „zrelošću“ izdvajali od pukih strip-publikacija. Dole je skica za ono što će kasnije prestavljati naslovnu stranu jedanaestog broja SSOC i jedna vrlo ikonična vallejovska scena:

Da ne zaboravimo našeg čoveka u Marvelu, donji pin-ap poster u broju petnaest uradio je Mike Zeck. Naslovnica tog broja je Vallejova i ima sve klasične elemente, monstruma, lepu ženu i zaštitnički nastrojenog varvarina sa mačem, ali Zeckov pin-ap je klasičniji i vidno duguje radovima Harolda Fostera na Princu Valijantu. Prelepo:

I Richard Corben je tu i tamo uskakao za povremeni gig, ovo dole je njegov pin-ap u šesnaestom broju sa tipično korbenovskim insistiranjem na deformisanim anatomijama, neobičnim perspektivama i bezobličnim masama u ulozi pretnje. Pointilistilčki efekti urađeni tušem su vrhunski na ovoj slici:

Nije neka tajna da je za mene John Buscema onaj THE crtač Konana, prevashodno jer sam prvo čitao epizode koje je on crtao. Onako kako je Konan izgledao u Busceminom crtežu, tako ja Konana vidim u mislima kada mast… htedoh reći kada promišljam njegovu estetiku i njen uticaj na savremenu percepciju maskuliniteta i njen odnos ka socijalnom. No, ova knjiga me je podsetila da nije to tek bilo koji Buscema, nego Buscema koga je tuširao Tony DeZuniga. Samo jedan od Filipinaca koji su radili tuš preko Busceminih olovaka, ali, rekao bih, glavni, pokojni DeZuniga će u američkom stripu ostati upamćen i kao jedan od kreatora DC-jevog vestern-antiheroja Jonaha Hexa, no u mom srcu će uvek njegova simbioza sa Buscemom biti njegov najveći doprinos umetnosti (ili makar pop-umetnosti) dvadesetog veka. Mislim, ova scena kojom se otvara priča u broju 27 je prosto ikonička, sa sve tipično Busceminom kompozicijom (pominjao sam već da kod njega u ovakvim scenama skoro obavezno imamo neprijatelja koji stoji blizu „kamere“ i okrenut je ka čitaocu) i DeZuniginim perfektnim, oštrim, ekonomičnim tušem. Savršenstvo.

Franka Brunnera sam već pominjao pišući o nekim Marvelovim naslovnim stranicama iz sedamdesetih a ovaj crtač i ilustrator je notabilno sarađivao sa Michaelom Moorcockom na adaptacijama priča o Elriku za Heavy Metal, no za ovu priliku, pominjemo njegovu adaptaciju (sa Royem Thomasom koji je radio većinu scenarija za Konana u sedamdesetima) Howardove priče o Konanu, „Skerletna citadela“. Ovo je slika kojom se strip otvara u tridesetom broju SSOC a  ako me sećanje ne vara mi smo je čitali u Stripoteci i to je meni bio jedan od prvih susreta sa „zrelijim“ Konanom koji je već postao kralj a što je, klincu naviknutom na superheroje koji nikada ne stare i stalno žive u istom status kvou, bilo šokantno. A crtež, oh, pa pogledajte:

Za još malo Buscema/ DeZuniga magije zamoliću vas da pogledate ovu tablu iz broja 38. DeZuniga drži lekciju iz ekonomičnosti ovde, sa Buscemom koji prikazuje tri načina da se scena kadrira tako da ne mora da se crta „realistična“ pozadina, na prvoj ne dajući nikakvu pozadinu jer je akcija ionako prejaka, na drugoj crtajući samo konturu jer se oko fokusira na akciju a na trećoj puštajući tušera da uradi raster. Fantastično:

Da DeZuniga nije bio „samo“ kvalitetan tušer pokazuje i ovaj pin-ap poster iz broja 38 koji je Filipinac uradio sam. Mislim, preslatko:

Pa onda tuča iz broja 45, ponovo DeZuniga i Buscema, perfektno pripovedanje na tabli i neprevaziđena eksplozivnost akcije. Danas crtači još više dekompresuju ovakve stvari kako bi ostavili jači „filmski“ utisak, ali ovo zaista nije nadmašeno u novijoj istoriji:

Drugi notbilni Filipinci ubrajaju, naravno, Ernieja Chana, kultnog tušera i crtača koji je radio za Marvel i DC. Chan je bio deo DeZuniginog „plemena“ koje je ovaj dovukao da radi za Marvel i brzo postao favorit čitalaca koji su voleli masivnost i voluimen što su ih Chanovi tuševi dodavali Busceminim olovkama. Dole je pin-ap iz broja 52, samo jedan od nekoliko urađenih u tom broju na radovanje čitalaca:

Donji pin-ap iz broja 55 napravio je Rudy Nebres, tako je, još jedan Filipinac. Nebresova ljubav ka „preosvetljenim“ crtežima, sa manje senčenja i blještavim belim površinama izdvajala ga je od radova Chana, DeZunige i drugih kolega. Da budem skroz iskren, nije to skroz po mom ukusu, ali kvalitet je nesporan:

Nemam ovde dovoljno mesta da prikažem i radove koje su napravili drugi notabilni crtači i tušeri – Gil Kane, Jim Starlin, Pablo Marcos, Sal Buscema, Gene Colan, Claus Janson – ali ne bi bio red da se ipak ne pomene i još jedan legendarni filipinski Buscemin tušer – Alfredo Alcala. Njegovi su radovi, možda slično Chanu, bili „teži“, i ja ih nisam mnogo voleo, Buscemin crtež je pod ovim tušem bio manje elegantan, Konanovi izrazi lica primitivniji, imam utisak da je Alcala previđao da Buscema namerno neke stvari ne crta jer su višak i popunjavao tušem namerne praznine u crtežu. No, ova scena iz kultne Slonove kule, iz broja 24 mi ipak uvek razgali srce.

Za kraj, evo još jednog DeZunige, na pin-ap posteru iz broja 56, slika koja i pored sve svoje mračne ikonografije deluje optimistično i ohrabrujuće. A to nam je danas i najpotrebnije:

Bek ap ili bekap?

Oživljavanje bloga posle sedam godina neaktivnosti bi bio bizaran koncept čak i da je ovo inicijalno bio nekakav ozbiljan ili makar popularan blog. Ali nije, a i zabeleženo je već da ja blogove smatram u ovom trenutku prevaziđenim medijumom, ne zato što se pojavilo nešto bolje od njih već uglavnom zato što je generalno interesovanje populacije otišlo u neku drugu stranu. Fer.

 

Tako da ovo nije oživljavanje odavno mrtvog bloga koji niko ne čita već samo pospremanje kuće (u kojoj niko ne živi?). Naime, kako su moja pisanja poslednjih sedam godina uglavnom završavala na forumu Znaka Sagite, uz još par drugih mesta na kojima su se više slučajno nego namerno pojavljivala, i kako se ispostavlja da je internet mnogo prolazniji i propadljiviji medijum nego što se u početku mislilo, tako ću i ja sad iskoristiti dokolicu da tekstove objavljene drugde iskopiram i postavim ovde, najviše da ja imam neku svoju arhivu i hronologiju sramoćenja u javnosti. Ne treba očekivati nekakvu tematsku renesansu u vremenu koje je prolazilo, pa će ovo biti prevashodno pregled stripova, filmova, igara i (metal) muzike koje sam trošio u datom periodu. Kako aktuelni dizajn wordpressovog CMS-a omogućava da se igramo Boga u smislu potpune i opojne kontrole nad vremenom tako ću i tekstove objavljivati sa datumima na koje su originalno i izlazili, ne bih li stvorio kod neupućenih i sasvim slučajnih prolaznika, utisak da je ovaj blog bio srazmerno aktivna i vitalna, živa platforma tokom perioda u kome je u stvarnosti bio samo mrtva ljuštura, kalcifikovani ostatak negdašnjeg pregalaštva. U prevodu to znači i da će se, ako sve bude u redu, tekstovi pojavljivati uglavnom ispod ovog posta koji sada čitate (to se ja sebi obraćam u drugom licu plus dodajem plural respekta jer su me godine malko naučile i manirima) a još ću razmisliti da li da ovaj post uvek održavam na vrhu kao neki spomenik uzaludnosti – čak i kada ovde budem kačio stvari hronološki nastale posle njegovog stvarnog objavljivanja. Kažem „razmisliti“ iako je skoro neizbežno da će ova pomisao iščileti iz mog intelekta koliko dok udarim u drugi enter i pređem na naredni pasus, ali ako nikada ništa ne obećamo nikada nećemo delovati kao darežljiva osoba a ko TO želi?

 

Lakoće navigacije radi, potrudiću se da stvari budu jasno tagovane, kao i da imaju samorazumljive naslove tipa „Prikaz igre: Ta i ta“ itd. ali opet, ne treba od mene očekivati ni disciplinu ni doslednost. Takoreći, ne treba očekivati ništa jer kako bi i Buda rekao da je sada među nama (a nije jer smo ga, sledeći baš njegove lične instrukcije, ubili kad smo ga jednom sreli na drumu): očekivanje je siguran put u razočaranje.

 

Takođe, ovo je prilika i da neke stvari doteram u postprodukciji. Naravno, skoro je nezamislivo da ću se cimati oko toga da slike koje su nestale sa umiranjem Tinypica ponovo pravim i aploudujem koristeći Imgur ili već nešto drugo, ali ono što mogu je da, kad slučajno naletim na njih, popravim neke greške u kucanju, ili, čak da *gulp* dopunim neke od napisa sa informacijama o novim stvarima koje su se u međuvremenu desile. Na pamet mi najpre pada dugački temat o Metal Slugu gde se nabavljivost dobrog broja ovih igara u međuvremenu dramatično promenila ali opet, ne treba očekivati da ću u sve ovo, uključujući uklanjanje referenci na Znak Sagite ili članove foruma, ulagati previše napora. Hoću reći, kada se sve sabere i oduzme, ne treba očekivati da ću  u ovo uložiti ni malo napora – ako se stvari ne budu dešavale praktično same od sebe, ja se oko njih neću cimati, pa ćemo da vidimo ko je tvrdoglaviji.

Šta sam slušao ovih dana: 30. jul 2013.

Pa, evo šta sam slušao. Svašta.

Sightings: Terribly Well (Dais Records)

Koliki su moj optimizam, moja naivnost i moj naivni optimizam pokazuje i to što sam posle preslušavanja novog, sedmog po redu albuma njujorškog trija Sightings entuzijastično pomislio kako, morabiti, i debitantski album benda Chelsea Light Moving, projekta koga je Thurston Moore osnovao posle razlaza Sonic Youth zvuči nekako baš ovako: sa korenima u rok i pop muzici ali sa toliko razgranatom krošnjom avangarde i eksperimenta da se korena jedva prisećamo, zapahnuti vetrovima promene, inovacije, inspiracije.

Naravno da ništa ne bi moglo biti dalje od istine, Chelsea Light Moving zvuči kao, eh, Sonic Youth, ali ništa zato: Terribly Well je zato veoma dobra ploča.

Sightings guraju svoj, eh, noise rock još od kraja devedesetih godina ali su sa poslednjih nekoliko izdanja zaista sazreli i Terribly Well je ploča moćne, nervozne energije u kojoj se rok osnove zbilja daju videti tek u tragovima. Kao i svakom starom čoveku odraslom na mačoidnoj gitarskoj muzici, i meni je koncepcija power-trio benda hipotetički neodoljiva sa brojnim divnim uspomenama što ih imam na komboe u rasponu od Jimi Hendrix Experience ili Cream, preko Blue Cheer ili Massacre pa do Primus ili, šta ja znam, Sweet Tooth, Zeni Geva i Altered States. Raspored energije, komunikacija u ovako uskom krugu, osećaj grčevitog kolektivnog napora koji skoro da kolege iz benda transformiše u ratne drugove čine power-trio jednom od savršenih kombinacija u rok muzici. Sightings na novom albumu ovu svetu formulu izvanredno apdejtuju za drugu deceniju trećeg milenijuma i pružaju nam abrazivni, amorfni zvuk ritmova koji zvuče gotovo mašinski i prkosno odbijaju da se priklone ikakvoj „organskoj“ metrici, preko kojih se sipaju proključale gitare i razne usijane distorzije. U neku ruku, Sightings se ovde gotovo spuštaju u mehanički pakao američkog noisea mada se njihov album ipak razlikuje od proizvoda bendova kao što su Hair Police ili Wolf Eyes (ili, dakako, Borbetomagus) utoliko što i pored sve te pomenute abrazivnosti i naglašeno „neprirodnih“ ritmičkih matrica ipak ne gubi nekakav gruv koji ga tera napred. Opšti utisak je većinu vremena kao da ste zarobljeni u utrobi velike mašine što mrvi ogromne količine materijala, ali nema ovde nihilistične konfrontacije koja karakteriše „pravi“ noise. Muzika je zainteresovanija za teksturu i boju nego za volumen i kažnjavanje slušaoca pa su utoliko i sve te distorzije i fidbek veoma prijatne za slušanje čak i ako niste zapaljeni za noise. Dodatak sintisajzera koje svira Pat Murano na nekim pesmama podvlači ovu ambiciju za istraživanje zvuka i dodaje celoj slici jednu toplu notu koja uspeva da izbalansira granularnu abrazivnost i ovo je u svakom smislu, za mene, prijatna ploča.

Jedna spona koja ovde još postoji sa rok muzikom je pevanje Marca Morgana, mada je ono mač sa dve oštrice: Morgan naravno niti ume niti želi da nam servira išta više od razdraženog laveža koje dopunjava preteće sivilo celokupne zvučne ponude, ali taj lavež na momente isuviše skreće pažnju na sebe umesto da dopusti izvrsnim međuigrama instrumenata da zablistaju (kao recimo u fantastičnoj Yellow koja je lišena pevanja). No, možda je to i stvar ukusa. Kako god bilo, Terribly Well je zanimljivo balansiranje na ivici između buke i svedenog gruva, slobodno ali kontrolisano, tako da se dobije najbolje od svetova nojza i roka i mene to jako dobro radi većinu vremena.

JuTjub

Mainliner: Revelation Space (Riot Season)

No, kad pričamo o vrhunskim power-trio momentima koje u današnje vreme možete imati, Mainliner su sigurno bend koji se mora naći pri vrhu svake liste. U srcu ovog doživljaja nalazi se, naravno, gitarista Makoto Kawabata, japanski bog psihodelije, u narodu najpoznatiji kao osnivač i lider monumentalnih Acid Mothers Temple, benda koji je psihodelični rok podigao na nivo zastrašujuće masivnog religioznog rituala pokretanog pre svega nepodnošljivo distorziranom gitarom. Kawabata je svojevremeno u intervjuu za britanski The Wire objašnjavao svoju filozofiju u vezi muzike – kako je on niti stvara niti se kroz nju izražava već jednostavno iz sveprisutne kosmičke muzike bira delove koje će da odsvira – i uzgred pomenuo kako mu je cilj u životu da presluša svaku ploču koja je ikada izašla. Čovek bi pomislio da će pored takve ambicije i benda koji je cenjen i kod kuće i u prekomorskim zemljama njegovo vreme biti uglavnom ispunjeno, međutim Kawabata je osoba nemirna duha pa je pored matičnog sastava vazda imao i druge projekte, sve manje ili više vezane za psihodelični rok. Mainliner su bili možda i najbučniji od svih a, iako se povratnički album, Revelation Space u poređenju sa starim izdanjima možda može opisati kao „mekši“, budite uvereni da je ovo skoro sigurno najglasnija, najteža ploča koju ćete čuti ove godine.

Mainliner su bili na pauzi punih dvanaest godina i mada je novi album snimljen bez originalnog basiste, Asahita Nanja (High Rise, Musica Transonic), umesto koga je uleteo Kawabe Taigen (Bo Ningen), čistota njihove vizije nije ničim okaljana. Štaviše, snimljen u Kawabatinom planinskom studiju/ domu (koji se, dakako zove Acid Mothers Temple), Revelation Space veoma jasno komunicira svoju mističku želju da slušaoca spoji sa beskonačnošću, a kvalitet produkcije je takav da će čak i najneduhovniji među nama završiti slušanje albuma sa osmehom.

Poređenje naravno nije umesno – a dolazi najviše zato što sam nove albume Sightings i Mainliner slušao jedan za drugim – ali u poređenju sa razularenom primitivnom magijom Mainlinera, Sightings zvuče kao namrgođeni američki intelektualci koji svoje teorijski izvedene algoritme po prvi put isprobavaju u terenskim uslovima. Revelation Space je naprosto bujica zvuka, erupcija distorzije, sviranje fidbeka koji je toliko snažan, toliko intenzivan da prevazilazi ideje o konfrontiranju ili kažnjavanju slušaoca i već na prvi kontakt sugeriše jedno mističko stanje, bestelesno iskustvo prostranstva, bezvremenosti, jedinstva sa mnoštvom i svega onoga što inače vezujemo za istočnjačke (religiozne) filozofije.

No, naravno, mnogo je to uzbudljivije od ikakve njuejdž matrice koja bi nam mogla pasti na pamet kada god pomislimo o spoju istočnjačke filozofije i muzike, Revelation Space je posle svega ipak rok ploča, sa moćnom ritam sekcijom koja se junački bori da se čuje ispod monstruoznih talasa Kawabatine distorzije i mikrofonije i liderovim glasom koji sve vreme zvuči kao da peva kakve naivne anđeoske himne u pozadini, i za razliku od mehanički disciplinovanih Sightings, ovde je preovlađujući utisak slobode. Ali slobode kanalisane odgovornošću, naravno, muzika je usmerena u jasnu stranu, gruv je slobodan ali kontrolisan a bubnjevi i gitara nikako nisu samo puki ukrasi na telu ogromne gitare što kuca u srcu ove ploče. Povrh svega, kompozicije su dugačke (sem D.D.D. koja sa britka dva minuta kao da odaje poštu Kawabeovom matičnom acid punk bendu), sa finalnom New Sun koja traje i svih dvadeset minuta moćnog psihodeličnog blagoslove preteških bubnjeva i basa i gitare koja sve vreme raspliće i zapliće prostorvreme pred našim očima. Naravno da ne morate ni malo verovati u Kawabatine mističke tendencije niti uopšte ikako vezivati religiozna iskustva za rok muziku, ali Revelation Space definitivno donosi otkrovenja, podsećajući da ni volumen, ni težina ni distorziranost ni trajanje sami za sebe ne čine muziku značajnom ili dobrom, ali da u rukama pravih ljudi sve ove alatke bez greške vode u nirvanu.

Jutjub Jutjub 2

A$AP Rocky: Long.Live.A$AP (ASAP Worldwide, Polo Grounds, RCA)

Ovaj album je izašao još u Januaru a činjenica da je meni trebalo nekoliko meseci da se uopšte nakanim da ga preslušam je indikativna sama za sebe. A$AP Rocky, mladi njujorški reper je pre dve godine na sebe skrenuo pažnju uspešnim mixtapeom koji ga je izbacio ispred A$AP Mob kolektiva kome i dalje pripada i odmah mu isposlovao ugovore sa velikim izdavačima. Izlazak prvog pravog debi albuma se otegao, kažu pre svega zbog potrebe da se dobiju odobrenja za korišćenje semplova i kada je Long. Live. A$AP i izašao prošle zime, skočio je na same vrhove top lista i pobrao prilično dobre kritike. Nije rđavo za momka od svega 24 godine koji se do pre nekoliko meseci izdržavao valjajući deci narkotike.

No, koliko god da sam, kao i svaki isfrustrirani belac, sklon da se oduševim stvarnim pričama sa tvrdog asfalta što sam ga samo na televiziji gledao, A$APov debi me naprosto nije oborio s nogu i čitajući oduševljene kritike ljudi od kojih očekujem da ipak znaju bolje više sam nego jednom pomislio: „To je to, kad počneš da se pitaš šta svi ti ljudi vide u toj savremenoj muzici, znači da si nepovratno omatorio“.

I, dobro, sigurno jesam, pa moja frizerka više ne propušta ni jednu priliku da primeti koliko sad još više sedih vlasi imam na glavi, ali čak i kad uradim tu neku korekciju za moj poodmakli životni vek, Long.Live.A$AP mi zvuči kao ploča razapeta između želje da se stvara himnični, da ne kažem stadionski hip-hop koji će opravdati tromilijunski avans što ga je autor dobio od RCA i želje da se opravda i taj neki ulični kredibilitet koji  autora prati. A za taj kredibilitet naravno da nije dovoljan istorijat prodaje narkotika. Rakim Mayers je, uostalom, svoje ime dobio po Rakimu Allahu, jednom od najcenjenijih repera u istoriji muzike i potreba da se pokaže vrednim svog superherojskog statusa iako iza sebe ima veoma kratku underground karijeru je opipljiva na ovoj ploči, samo nisam siguran da je dala najbolje rezultate.

Mayers ovde uz sebe ima armiju producenata i bitmejkera koja mu obezbeđuje udobnu ekstrapolaciju zvuka što ga je učinio poznatim na  mixtapeu Live.Love.A$AP, pa je tako ova ploča smeša njujorške psihodelične škole koju možemo vezati za Wu Tang nasleđe, ali i južnjačkih uticaja koje je Njujork kad-tad morao da prihvati i usvoji ne bi li izbegao da sa tržišta samog sebe istisne arhaičnošću. I u tom smislu, ovo je interesantan spoj svedenosti i glamura, prostih sintetičkih ritmova i digitalnih bas linija uvijenih u oblake i izmaglice marihuane i dečačkih snova sada odjednom sasvim dostupnih. Naravno, velika količina ljudi koji su radili muziku garantuje određenu stilistički shizofreniju, ali se album uglavnom drži na okupu zahvaljujući Mayersovoj viziji pa su i superstarovi u liku Danger Mousea ili Skrillexa uspešno uključeni u generalno sanjivu i svedenu atmosferu ploče.

Sa druge strane, sanjiva svedenost ne funkcioniše u svakoj prilici i album pati od neujednačenosti supstance koju stilska ujednačenost ne uspeva da izleči, pa tako impresivno otvaranje sa Long.Live. A$AP, Goldie i PMW u kome se koktel mladalačkog nihilizma i (takođe mladalačkog) bravada lepo balansira sa uzdržanom muzikom, ne uspeva da sasvim izbalansira seriju prilično šematski i očigledno sa zadnjim namerama pravljenih pesama koje nastoje da se noktima održe na vrhovima lista. Ovde svakako mislim na Skrillexovu Wild for the Night koja zvuči kao da ju je napravio kompjuter koga je programirao neki RCA egzekjutiv, ili na Fashion Killa, za sada poslednji singl, koji pokazuje kako nije baš idealno kada klincu iz kraja sručite u krilo tri milijuna dolara i kažete mu da vam donese gotov album.

Donekle odmaže i to što sam Mayers nije neki vrhunski reper, pa je njegova A$AP Rocky persona više održavana u životu dobrim tekstovima i mračnim, pesimističnim stavom koji tako dobro funckioniše u PMW ili Goldie, ili Danger Mouseovoj dostojanstvenoj (i maltene bez bitova) Phoenix. Kada, avaj, tekstovi padnu ispod određene razine kvaliteta a Mayers pokuša da nam se proda kao swagalicious baja sa harlemskog pločnika, stvari naprosto zvuče neuverljivo. Ono što bi nam Raekwon ili J-Treads prodali sa smešom tehnike i drskosti koja bi nas naterala da slušamo i tektove sasvim lišene smisla, kod Mayersa zvuči plitko i neubedljivo.

A opet, kada hoće, on može i ume i ne mogu da ne požalim što čovek koji je izgubio brata (repera) sa 13 godina i većinu adolescencije proveo po smeštajima za beskućnike, prodajući drogu, sada oseća potrebu da mi priča o tome da mu je devojka „fashion killa“ i troši vreme na party poskočice koje mu naprosto ne leže, umesto da više vremena posveti filozofiji, pa makar ona, kao u PMW (skraćenica znači pussy, money, weed) bila ultimativno nihilistička. Ovako kako je, Mayers u rasponu od jednog albuma prelazi put od blata do zvezda koji je uništio brojne druge karijere i ostaje samo da se nadam da njegovu neće. Bonus pesme za deluks izdanje albuma, na čelu sa zastrašujuće klaustrofobičnom Jodye ali i sa pravoverno gansterski-patetičnom Ghetto Symphony pokazuju dva smera u kojima Mayers može dalje da ide i da bude uspešan ako želi. Videćemo šta će dalje biti.

JuTjub

Ghostface Killah: Adrian Younge Presents: Twelve Reasons to Die (Soul Temple Records)

Ghostfacea makar niko ne može da optuži da ne puca na visoko i Twelve Reasons to Die je interesantna ekstrapolacija tematskih i estetskih koncepata koje je ovaj prominentni član Wu Tang Clan postavio još na svom debi albumu Ironman pre sedamnaest godina. Naime, uvek nešto skloniji blaxploitation estetici (nasuprot kung fu svetonazoru matične ekipe) i plemenitom oslanjanju na nasleđe soul muzike, Ghostface je sa svojim novim albumom stvari podigao na viši nivo skovavši partnerstvo sa Adrianom Youngeom (koga smo poslednji put na ovom blogu pominjali povodom vrhunskog neo-blaxploitation filma Black Dynamite) a koje je rezultiralo konceptualnim albumom opisanim od strane Youngea kao „muzika za italijanski horor film sa kraja šezdesetih godina“.

Dobro.

Naravno, konceptualni albumi su nešto što pre vezujemo za umetnike kao što su, šta ja znam, Marillion, Pink Floyd ili Queensryche i kada čujete da na ovoj ploči Ghostface repuje o tome kako prodaje gudru, prangija dušmane i trpa prelepe žene, opravdano ćete se zapitati šta je u svemu tome „konceptualnije“ od njegovog uobičajenog autputa. No, ima ovde koncepta, zaista, Younge i Ghostface su sklopili jedan ekstravagantan muzički film/ hip-hoperu u kome se priča o crnom enforceru za mafijašku familiju DeLucas a koji – u pravoj blaxploitation tradiciji – svoju sreću traži odcijepljivanjem od dotadašnjeg poslodavca i izgradnjom sopstvene kriminalne imperije. Stvari se kreću u predvidivom smeru kada među bandama izbije rat, dotadašnji saveznici (i neverne ljube) krenu da zabadaju noževe u leđa a naš protagonista (Ghostafceova stara persona, Tony Starks) mora da se vrati sa one strane (života i) smrti kako bi se neprijateljima osvetio u liku Ghostface Killera, vaskrsnutog kroz dvanaest vinilnih, jelte ploča.

Dakle, uobičajena smeša stripovske mitologije i misticizma je ponovo na jelovniku, ovoga puta kanalisana kroz disciplinovaniji narativ, ali ovo je, možda pomalo ironično, i najveća zamerka albumu. Generalno, jedna od meni najdražih karakteristika ne samo Ghostfaceovog stila repovanja već stila cele Staten Island ekipe originalne Wu porodice je uvek bilo to kako je tematski i formalni okvir u kome se pesma kreće vazda bio slobodan, sa asocijacijama koje su nas ponekad vodile daleko od osnovne priče, ali uvek tako da bude očuvan karakter pesme. Na Twelve Reasons to Die je naracija u službi centralne priče i utoliko Ghostface zvuči hladnije, utegnutije, manje uzbudljivo nego inače, sa povremeno sasvim mlitavim pančlajnovima i razrešenjima koja nam, doduše, daju informaciju ali nas lišavaju emotivnog udara koji inače ide uz ovu muziku. Isto važi i za gostujuću ekipu repera (od Wu sabraće tu su U-God, Masta Killa, Inspectah Deck i Cappadonna, sa RZAom u ulozi izvršnog producenta) pa je što se samih tekstova i narativa ovde, rezultat polovičan. Naprosto, više volim nesputanu igru asocijacija i improvizacija od pomalo hladnog, uslužnog prepričavanja koje ovde dobijamo i koje, uostalom, pomalo i pati od neadekvatnog tajminga sa završnicom što stiže za mrvu prekasno.

Ali dobro, makar sa muzičke strane ovde dobijamo sjajan meni. Koliko god da sam ja sumnjičav prema hip-hopu koji umesto semplovanih matrica koristi žive muzičare, toliko je Younge pod RZAinim nadzorom napravio muziku što zaista spaja najbolje od oba sveta, sa motoričkom repetitivnošću „pravog“ hip-hopa ali i sa organskom toplinom „prave“ žive muzike. Eklektična priroda hip-hopa u kojoj su semplovi iz nespojivih i nesrodnih žanrova uvek mogli da se spoje u skladnu (mada shizofrenu) celinu ovde je izvrsno ekstrapolirana u saundtrak koji sigurnom rukom venčava fank i soul, špageti vestern i horor, zvučeći bogato i moćno, ali dovoljno svedeno da se ne izgubi hirurška preciznost klasične hip-hop filozofije u kojoj sve mora biti podređeno gruvu. Ovo nije najbolji album koga je Ghostface Killah ikada snimio ali u današnjoj klimi u kojoj njujorški hip-hop, kako rekosmo, mora da ubrzano mutira da bi opstao, ova ploča je preko potrebno podsećanje na njegovu moć i identitet i prevrednovanje klasičnih vrednosti tako da ponovo zazvuče sveže i savremeno.

JuTjub

Rabih Beaini: Albidaya (Annihaya Records)

Jedna od najslušanijih ploča u mom iPodu ovog proleća/ leta nam, pak, dolazi od čoveka koji ne samo da ne pokušava da oživi nekadašnju klasiku već i, moglo bi se reći drsko istupa iz sopstvene, je li, zone komfora i pravi nešto radikalno različito od onoga po čemu je poznat.

Ili tako nekako. Rabih Beaini je Libanac, došao u Italiju da studira arhitekturu, a ostao da didžejiše i pravi muziku. Beainija najbolje poznajemo pod pseudonimom Morphosis, gde pravi prljav, uzbudljiv tehno sa mitološkim aspiracijama, pa je tako i njegova prva ploča pod sopstvenim imenom na neki način logična ekstrapolacija ili makar odlazak u razumljivu tangentu.

Razumljivu mada ne i sasvim opisivu, što se mene tiče. Albidaya (arapska reč za „početak“) je ploča koja istovremeno ide u dve strane, zvučeći i kao avangarda (mada nije jasno u odnosu na šta je ta avangarda) ali i kao tradicija – u onom smislu da se samo živa i evoluirajuća tradicija uopšte tim imenom i sme zvati. Zamišljen kao refleksija na libansku narodnu muziku, ali ne i njena rekonstrukcija, ovaj album se donekle može uporediti sa rekontekstualizacijama tradicionalne muzike koje su poslednjih godina (i decenija) radili neki zapadni muzičari – od Sun City Girls (sa čijim jednim albumom ova ploča deli etiketu), preko A Hawk and a Hacksaw pa sve do Muslimgauze – ali meni istovremeno deluje i autentičnije i eksperimentalnije od većine njihovog (meni inače dragog) autputa. Autentičnije utoliko što se Beaini bavi muzikom sopstvenog kulturnog nasleđa, pa iako se radi o tpičnom novovekovnom post-post-postmodernisti, određena duboka veza sa zvukom i formama koje se ovde čuju ne može a da se ne prepozna. Eksperimentalnije jer Beaini ide veoma daleko u eksplodiranju svega što bi moglo da podseti na bilo kakav prisenak sentimentalnosti, razarajući tradicionalne forme samo da bi očuvao taman toliko tradicionalnog duha da se u njegovim razorenim formama prepozna duša. Duša uhvaćena u psihodeličnom čistilištu. Ili, er, tako nekako.

Albidaya je album koji je snimljen za jedan dan (pored Beainija tu su još dvojica italijanskih muzičara na duvačkim instrumentima i bubnjevima) i na njemu se čuje ta energija užurbanosti, improvizatorski duh kombinovanja ideja i zvukova, kombinovanja elektronskih lupova i analognih instrumenata poput violončela ili saksofona. Pravo je zadovoljstvo slušati muziku koja na ovako prirodan način spaja disparatne filozofije i muzičke istorije, ne libeći se pasaža čiste buke, ali ni strukturirane svirke, ne uzmičući pred izvitoperenim gamelanom ali ni pred distorziranom gitarom, ne plašeći se emotivnih tema ali ni potpuno apstraktnih momenata u kojima zvuk suvereno dominira nad harmonijom ili melodijom. Beainijeva tehno ekspertiza ovde blista u perfektno kontrolisanom ponavljanju pregršti zvukova koji se nekako oblikuju u neodoljiv gruv kada je potrebno, ali istovremeno on demonstrira koliko je lako iskoračiti izvan lagodne, programirane matrice i pohrvati se sa stohastičkim demonima haosa, ali i zasvirati u saksofon. U intervjuu za The Wire od pre koji mesec Beaini je decidno odbio ikakvu ambiciju da svira džez i naravno da ovaj album nije džez, ali određena improvizatorska toplina koja se čuje čak i kada imamo posla sa pesmom koja je zid buke od dvanaest i po minuta pokazuje da je svoje džez lekcije, makar slušalačke, Rabih savladao daleko bolje od mnogog džezera.

Možda me kod ovog albuma najviše impresionira kako se emotivnost narodne muzike i nesputana, ikonoklastična eksperimentanost avangarde lako drže ruku pod ruku i daju nam muziku koja prvim slušanjem impresionira a zatim svakim sledećim pogađa sve dublje i dublje. Izvrstan album.

Soundcloud

Marcellus Pittman: Pieces (Unirhythm)

I, ni ovaj album nije baš svež, izašao je potkraj prošle godine, ali pošto je muzika na njemu ionako stara nekoliko godina, moja sporost u reagovanju tu poprima gotovo komične razmere.

Bilo kako bilo, ova kompilacija pesama sa Pittmanovih 12-inčera za sopstvenu etiketu Unirhythm, sa dodatkom novih verzija nekih starih hitova je jedan od meni najprijatnijih muzičkih sadržaja poslednjih meseci i služi da nama koji nismo baš najažurniji u praćenju ekskluzivnih vinil izdanja pokaže šta je Pittman radio poslednjih nekoliko godina, od kada se osamostalio posle saradnji sa Theom Parishom i Moodymannom i pokrenuo svoju firmu.

I radio je. Pieces je kolekcija izuzetno svedenih house komada koji pokazuju da se u uzbudljivom svetu detroitske klupske muzike uvek može ići na manje, vitkije, skromnije, kako bi se sa najminimalnijim minimumom sredstava postigao maksimalan rezultat – gruv, hipnoza, kontrola nad telom. I naravno, na papiru je ovo apsolutno savršena ponuda, house je meni ionako najdraži kada je sveden na skelet i odjeke oko skeleta, no moram da priznam da me je par komada na ovom albumu iznenadilo skoro tvrdoglavim odbijanjem da budu išta više od ritam mašine jedva provučene kroz filter ili dva.

Zaista, ima ovde trekova u kojima se skoro pa čitav kompozitorski postupak sastoji u okretanju jednog potenciometra koji menja farbu na bas bubnju na svaka četiri takta i ne bi vam bilo zamereno ako biste pomislili da ste greškom umesto albuma cenjenog detroitskog house producenta pustili demo disk koji vam je stigao uz ritam mašinu. No, Marcellus „Malik“ Pittman zna da manje mora biti više i izuzetno je istrajan, čak tvrdoglav u potrazi za tim što je više, terajući svoje skeletalne ritam-i-bas forme u stalna ponavljanja, tek ih ovlašno senčeći sintisajzerima, produžujući vreme poigravanjem sa našom percepcijom. Naravno, u tom produženom vremenu i u odsustvu „velikih“ gestova, Malikovo igranje sa bojom i ekvilajzerima zaista ima dramatične reperkusije na slušaoca čija je percepcija sada podešena na najfiniji nivo osetljivosti pa se sva ta minimala lepo guta i vari, a svedeni zvukovi otvaraju sugestijama i igrom svetlosti i senke nepregledna kosmička prostranstva.

Nisu baš sve pesme tako rigorozno svedene, ima ovde i komada bližih „običnom“ houseu (Come See je recimo, praktično radio-friendly u odnosu na T.O.M. Project Remix u kojoj Malik iz saradnje sa Parishom i Omar-S-om ostavlja samo rudimentarne tragove ritma i gruva), ali se u svakoj kompoziciji čuje duboko razumevanje prirode plesne muzike koja treba da vodi u izmenjena stanja svesti (a ne samo da se u njima konzumira) i duboko poznavanje detroitske plesne tradicije. Naravno, kao iskusan didžej, Pittman zna i kako da napravi pesme koje će se lako miksovati sa drugim pesmama, ali kako je nedavno napustio rezidentnu poziciju u klubu Northern Lights da bi se posvetio produkciji, mnenja sam da se ovde manje radi o proizvodnji alatki za druge didžejeve a više o jednoj intimnoj potrazi za muzikom koja kontroliše telo barem onoliko koliko i naša svesna namera. Uostalom, većina ritmova ovde podešena je na tempo hodanja po gradu – takav da ne osećate ni užurbanost ali ni umor – i meditativnost koju ova muzika podstiče ne iscrpljuje se samo njenom aplikacijom u klupskom okruženju. Pittman pravi muziku čiji efekti po dimenzijama značajno nadilaze njenu naizgled skromnu formu, noseći lepe poklone disciplinovanom slušaocu.

JuTjub 1 JuTjub2 JuTjub 3

Congo Natty: Jungle Revolution (Big Dada)

Mnogo sam se radovao novom albumu Michaela Westa. Ovaj čovek, poznat i po pseudonimima Rebel MC, Conquering Lion, Blackstar i naravno Congo Natty je tokom više od dve decenije bio jedno od najinteresantnijih imena britanske plesne muzike, u rasponu od hip-hopa preko raznih žanrova vezanih za rejv pa do hardcore junglea, kombinujući političku svest i duhovnu nadgradnju u tradiciji jamajčanskog rastafarijanizma sa izvrsnim muzičkim njuhom. West nikada nije postao žanrovska superzvezda poput, šta ja znam, Grooveridera ili Ronija Sizea, ali je imao hitove na radijskim top listama godinama pre njih, odradio ceo „zvezdaški“ rad pre njih i tako imunizovan od sujete i pohlepe bio u stanju da se koncentriše na muziku i ideologiju.

I neću lagati, neke jungle ploče koje je pravio kao Congo Natty su meni među najomiljenijim jungle pločama ikad. Vest da čovek sprema novi album – pa još taj naslov – na kome će se pojaviti respektabilna reprezentacija producenata i emsijeva me je ispunila histeričnom anticipacijom. West mi je uvek delovao kao neko ko je u stanju da lakše nego iko drugi povuče duhovnu vertikalu od Jamajke i Etiopije Hailea Selasija, preko Totenhema/ Londona pa sve do najzabitijih krajeva globusa (uključujući neke stvarno siromašne uličice u mom kraju) i spoji pozitivnu, oplemenjujuću političku i duhovnu poruku sa infektivnim plesnim gruvom.

Ali zašto mi onda Jungle Revolution posle svega zvuči previše programski, previše pretenciozno, premalo spontano i iskreno? Zašto mi zvuči kao ploča kojoj je glavna ambicija agitprop i muzejsko konzerviranje duha/zvuka jungle muzike umesto podsticaj na učenje i uzbudljive nove muzičke avanture?

Naravno, svestan sam da je najverovatnije u pitanju ponovo samo to da sam star i ogorčen čovek kome ništa više u životu ne zvuči lepo, pogotovo jer vidim da britanska štampa album obasipa neuvijenim hvalospevima, ali… protiv sebe ne mogu. Jungle Revolution je daleko od loše ploče, ona je prepuna snažnih, nepraštajućih ritmova i dubokog, moćnog basa, na njoj se čuje mnogo jakih glasova, mnogo rastafarijanskog učenja, rege gruva, izmiksovana uz pomoć Adriana Sherwooda lično tako da se sve čuje jače i čistije nego na ijednom sličnom albumu koji sam čuo ove godine, ali istovremeno ovo je ploča koja isuviše jako pokušava umesto da prosto radi.

Možda je najprostije reći ovo: West kao da misli da je prosto i gotovo nasumično bacanje reči kao što su jungle, Babylon, revolution, souljah, ili bumboclot isto što i nauka. Takođe, West kao da misli da je prosto i gotovo nasumično razmeštanje elemenata forme njegovih pesama tako da se tempo i ritam stalno menjaju isto što i muzička (r)evolucija.

Malo komplikovanije objašnjenje bi uključilo opservaciju da, zaista, Westove pesme ovde počinju kao rege, nastavljaju se kao two step drum’n’bass, usput prođu kroz hip-hop pa se završe sa jungelom, da rege i soul udruženi sa dubstepom (i to, avaj, prilično seljačkim sa sve skrilleksovskim basovima i autotune pevanjem) daju hip-hop, ali da je, ključno posle svega toga utisak da smo slušali jednu programsku fuziju žanrova koja treba da nas podseti kako su to sve, eto podvrste crne muzike, a ne da funkcioniše kao uspešna celina. Naprosto, ovo je muzika kojoj je gruv veoma bitan a konstantno razbijanje tog gruva prelascima iz tempa u tempo i žanra u žanr lišava kompozicije prirodnih krešenda koje bi imale i svodi ih, avaj, na pomalo hladnu i mehaničku pokaznu vežbu. Naravno, uz sve se ovo može nesputano plesati i pevušiti, naravno, toasteri poput Generala Leveyja, Daddyja Fredieja ili Tippae Iriea obavljaju posao rutinski a semplovi Boba Marleyja i KRS-Onea su tu da poduče, ali… ali opet je teško ovde se zaista pronaći u muzici.

Tekstualni deo paketa, ma koliko dobronameran bio u svojim pozivanjima na bratstvo svih ljudi, ponos na sebe i svoje poreklo i tako dalje, na kraju je u potpunosti lišen ičeg ličnog, ičeg što bi zvučalo proživljeno, ubedljivo, svoje. A kad se sve proživljeno i lično izvadi napolje, ono što ostaje je, ma kako dobronamerni želeli da budemo, puka religijska propaganda. A ako tako nešto ne kupujemo od Amfilohija, ne vidim što bismo se olako prodali rastafarijanskoj braći.

Ponovo, u načelu ovo je dobra ploča i njena ekumenska, integracionistička atmosfera i poruka su važne i mom srcu drage, ali ovo je i ploča na kojoj se od programa ne vidi dobro duša, od neprebrojnih jakih učesnika se ne čuju individualni glasovi a čija upeglana, moćna produkcija podseća da je Michael West ipak pravio ubedljiviju muziku u vreme kada je krao semplove umesto da mu ih muzičari po narudžbini sviraju, a poruku uplitao u ritmički usredsređenije i ubojitije matrice.

Soundcloud

Itinerant Dubs: Itinerant Magic (Itinerant Dub)

I, da ipak završim u pozitivnom tonu pobrinuo se ovaj anonimni duo londonsko-berlinskih producenata koji uzimaju svoje techno i house ekspertize i zatim ih zavarivačem povezuju sa post-dubstep svetonazorom da bi nam pružili dvadesetak minuta prljavog, mračnog užitka u bas-masaži i iznurujućim ritmovima.

Nema ovde mesta za nekakve sofisticirane produkcijske modele, ova muzika je sirova i gruba, sa naslovnom numerom koja se sastoji od polomljenih bitova ritam mašine, debelog subbasa, distorziranog vokalnog sempla i monomanijačke sinti linije koja podseća na rane Skreamove radove. Utisak je više da se dezorijentisani klatimo u zamračenom klubu i pratimo bas kako se migolji između kontračinela, izbegavajući udrace čvršćih udaraljki nego da imamo posla sa muzikom pravljenom za top liste i brojne preglede na JuTjubu. Dakle, baš kako treba da bude. I tako skoro deset minuta. Troipominutna Monkey koja zatvara EP je još halucinantnija sa šumom prostora koji se razvija oko psihodelične matrice i dub efektima koji sve čine još dubljim i opasnijim nego što bi smelo da bude ako želimo da izdržimo celo veče do kraja. No, najupečatljivija je srednja kompozicija, monstruozni Jack the Dub čije distorzirane činele, i pervertirana bas linija čine okrutni diktat ritma jedva podnošljivim, ali tako da se bol i zadovoljstvo mešaju do tačke kada ih je nemoguće više razlikovati. Peverelist, Shackleton i ostatak stare dubstep ekipe može da bude ponosan što zna da ima ko da ih nasledi.

Semplovi

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 2

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 2

Moj drugi miks za Jazzin dočekan je, držim, sa predvidivom količinom apatije i otvorenog neprijateljstva. To je sasvim u redu i očekivano uzevši u obzir da bar pola onoga što je u ovaj miks ušlo zapravo i nije džez a i ono što jeste je neki, hm, sumnjiv džez. Ali ja sam takav čovek, nije to sad neka želja da druge edukujem, da širim ičije horizonte, nego najviše neka moja detinjasta karakteristika koja diktira da kada god treba da radim u okviru određene teme ja najviše vremena i energije potrošim gledajući kako da sa najvećom dopustivom količinom bezobrazluka radim protiv nje, pitajući se koliko ću dugo uspeti da se održim pre nego što me proteraju iz grada i zabrane mi povratak.

Elem, prvi miks se, za neupućenu klijentelu ovog bloga, da pronaći ovde, sa sve linkovima za skidanje i meditacijama o kompozicijama u njemu, a ovaj drugi se može skinuti sa bilo kog od sledećih linkova:

Rapidshare

Ili

Rapidgator

U ovom se novom miksu nalaze sledeće kompozicije:

01. 00.00 Arve Henriksen – Sanmon – Main Entrance (Sakuteiki, Rune Grammofon, 2001.)

02. 02.27 John Surman – Prelude and rustic dance (The Amazing Adventures of John Surman, Musica Jazz, 2001.)

03. 07.39 Andrew Cyrille and Anthony Braxton – The Loop (Duo Palindrome 2002. Vol. 1, Intakt, 2004.)

04. 13.09 2 Foot Yard – Seven Houses (Borrowed Arms, Yard Work 2008.)

05. 15.31 Bruno Nicolai – Seq.17 (99 Donne, Nazionalmusic, 1969.)

06. 17.24 Sam Rivers – Effusive Melange (Dimensions and Extensions, Blue Note, 1986.)

07. 23.01 Chris Abrahams – Silent as Sheet Music (Glow, Vegetable Records, 2001.)

08. 26.34 Peter Brotzmann/ Johannes Bauer/ Mikolaj Trzaska – Goosetalks (Goosetalks, Kilogram Records, 2010.)

09. 28.58 Buddy Rich and His Orchestra – Desperate Desmond (Legend Series Presents Golden Greats – Buddy Rich and His Orchestra, Digilogue Recordings, 2012.)

10. 32.02 Eric Dolphy with Booker Little – Far Cry (Far Cry, New Jazz, 1962.)

11. 35.53 Ellery Eskelin – If So (Ten, hatOLOGY, 2004)

12. 38.05 Torden Kvartetten – Aflyst tidsfordriv (13 Erindringer Fra Hr. Grøns Liv, Ninth World Music, 2006.)

13. 40.55 Steve Lacy, Brion Gysin – Permutations- I don’t work you dig (Songs, hatOLOGY, 2006.)

14. 42.32 Charles Gayle – Compassion I (Streets, Northern Spy, 2012.)

15. 47.46 David Krakauer – Ebubuel (Pruflas, Tzadik, 2012.)

16. 51.32 Ground-zero – WJAZ-1 (Ground-zero, Les Disques Du Soleil Et De L’Acier, 1992.)

17. 53.56 Joe McPhee – Blues For New Chicago (Topology, hat ART, 1990.)

18. 59.24 Marc Ribot’s Ceramic Dog – ShSh ShSh (Party Intellectuals, Pi Recordings, 2008.)

19. 65.05 Niobe – Always Pointing Skywards (Tse Tse, Sonig, 2003.)

20. 66.49 Barre Phillips – Mountainscape I (Montainscapes, ECM, 1976.)

21. 72.39 Ken Vandermark – Soul in the Sound (for Steve Lacy)(Mark in the Water, Not Two, 2011.)

22. 76.24 Dj Goo – Bomb Massive (Optometry Rmx) (Dubtometry, Thirsty Ear, 2003.)

23. 81.42 Madlib – Funky Blue Note (Shades Of Blue: Madlib Invades Blue Note, Blue Note, 2003.)

24. 84.48 Migu – Jazz (Migu, Ocrhe, 2003.)

25. 88.06 Neotropic – Ultra Freaky Orange (Mr Brubaker’s Strawberry Alarm Clock, N-Tone, 1998.)

26. 93.01 Mr. Dibbs – Rhythmic Soaring (The 30th Song, Rhymesayers Entertainment, 2003.)

27. 95.42 Squarepusher – Vic Acid Massive (Hard Normal Daddy, WARP, 1997.)

28. 98.48 Flying Luttenbachers – Demonic Velocities/ 20,000,000 Volts (Destroy All Music, ugEXPLODE, 1995.)

A, po običaju, reći ćemo nešto o njima ovde dole:

Arve Henriksen – Sanmon – Main Entrance

Divni norveški trubač mi je uvek bio drag i kao član improvizujućih Supersilent, ali i u možda još većoj meri kao solista. Njegov prelepi zvuk trube, sav u legato prelivima, sa očiglednom inspiracijom koju je pokupio od Japanaca i njihovog šakuhačija, obeležio je na uistinu poseban način početak prve decenije trećeg milenijuma i meni lično mnogo toga lepog doneo (što sam potvrdio i time kad sam za njegov beogradski nastup kartu platio 200 Evra. U vreme kad je Evro nešto još i vredeo!!!). Henriksen je jedno vreme izdavao samo za nezavisni Rune Grammofon, da bi pre pet godina uradio i album za ECM, a boks set Solidification od pre neki mesec je na sedam ploča sakupio celokupnu diskografiju sa RG, uključujući novi album, Chron i gomilu bonus materijala. Da imam gramofon, znam šta bih sad na njega stavljao. No, kako god, ova pesma je sa njegovog prvog solo albuma i svojom nepatvorenom lepotom je dobra za otvaranje svakog miksa – pa i ovog!

John Surman – Prelude and rustic dance

John Surman je u svojoj bogatoj karijeri zabeležio ogromnu količinu kolaboracija sa tako širokim dijapazonom saradnika od Johna McLaughlina pa do Tomasza Stanka ali će ostati zapamćen pre svega kao čovek koji je svoju karijeru džez-saksofoniste proširio i obogatio interesovanjem za sviranje sintisajzera i korišćenjem inovativnih studijskih tehnika nekarakterističnih i za džez avangardu svog vremena. To njegovo vreme je bilo u svom zenitu sedamdesetih godina prošlog veka, ali je Surman ostao aktivan  do danas, interesujući se za dalje krosover mogućnosti i kreirajući pogotovo interesantne muzičke komade koji su kombinovali džez i ostrvski folk. Iako na papiru to zvuči kao užasna kombinacija, Prelude and rustic dance, sa početka devedesetih godina, mislim, pokazuje kako to sjajno može da bude. Takođe, sve instrumente koji se čuju u ovoj kompoziciji odsvirao je sam Surman. Majstor.

Andrew Cyrille and Anthony Braxton – The Loop

Andrew Cyrille je jedan od mojih najomiljenijih džez bubnjara ikad. U ovoj saradnji sa Braxtonom staroj nekih 11 godina pokazuje kako fri džez duo bubnjeva i saksofona može da zvuči misteriozno, smireno a ipak moćno i da ni malo ne podseti na onaj album koga su 35 godina ranije snimili Coltrane i Ali. The Loop je naprosto hipnotička pesma, sa Braxtonom koji veze očekivane arabeske na sopran saksofonu ali mene ovde zaista fascinira način na koji Cyrille vozi ritam koji je istovremeno potpuno zarobljen u preciznoj metrici, a da se ne izgubi fri džez sloboda i dinamika. Prosto je neverovatno da slušamo samo dva instrumenta ovde.

2 Foot Yard – Seven Houses

Prva od gomile decidno ne-džez kompozicija u ovom miksu, Seven Houses je avangardni folk odsviran žestinom poštenog hardkora. Mislim da sam linč zbog ove pesme izbegao pre svega na ime činjenice da Carla Kihlstedt ima jake veze sa Johnom Zornom, za čiju je etiketu i objavljivala, pa joj to daje kredita u očima džez publike otvorenija uma. Voleo bih da mislim i da su njeno izvanredno pevanje na ovoj pesmi, kao i blagi ulazak u džez harmoniju u jednom od delova kompozicije pomogli. Kihlstedtova je osnivačica i članica mnogih sjajnih sastava koji su kombinovali razne muzičke žanrove i filozofije i 2 Foot Yard demonstrira samo parčence njenog ogromnog umetničkog talenta.

Bruno Nicolai – Seq.17

Nisam siguran koliko se i Nikolaiev saundtrek za kultni Francov exploitation film sa kraja šezdesetih godina prošlog veka, 99 žena, može nazvati džezom (vrlo malo, zbilja), ali mislim da se ova sjajna sekvenca broj 17 sa svojim napetim duvačima, picikato nervozom gudača i trubom koja iz pozadine donosi paranoju izvrsno uklapa u ovaj miks. Nicolaijeva muzika u ovom filmu zaista bez problema izlazi na crtu i najboljim saundtrecima koje je komponovao njegov drugar, kolega i kasnije kolaborator Ennio Morricone i vredi se osvrtati na nju i posle ovoliko vremena.

Sam Rivers – Effusive Melange

Sam Rivers je umro pre nešto više od godinu i po dana, stavljajući tako tačku na jedan izvrstan džez život i fri džez karijeru kompozitora, lidera i improvizatora koji je bio na izvoru kada je džez krenuo da se oslobađa i poprima nove muzičke i političke forme, ali je tokom narednih pet decenija sledio svoj put. Poznat po tome što njegova interpretacija fri džez slobode nikada nije sasvim odbacivala ideju harmonije, zadržavajući pravo da joj se vrati kad god to narativ kompozicije zahteva, Rivers je i umesto reči „improvizacija“ uglavnom koristio termin „spontana kompozicija“. Effusive Melange je urađena sredinom osamdesetih godina prošlog veka, zvučeći istovremeno urnebesno, vanvremenski, sveže i kao da može da traje zauvek. Fri džez premijum kvaliteta.

Chris Abrahams – Silent as Sheet Music

Abrahamsa smo sa matičnim sastavom The Necks gledali pre nekoliko godina na Ring Ring Festivalu i to je bilo jedno skoro pa religiozno iskustvo. U solo varijanti, Abrahams se manje-više drži istih koordinata – muzika mu je ne sasvim određenog tempa, bestidno lepa ali tako da izbegava zamke sentimentalnosti, plešući negde na tromeđi džeza, savremene kompozicije i „čiste“ pop muzike. Reč „Silent“ u naslovu ove pesme nije slučajna: Abrahamsovo sviranje zvuči kao da jedva vrhovima prstiju dotiče dirke, a ipak ovo je kompozicija prepuna nota i figura, daleko od nekakve džez uspavanke.

Peter Brotzmann/ Johannes Bauer/ Mikolaj Trzaska – Goosetalks

Za potpunu promenu atmosfere se, posle nježnog Australijanca moramo okrenuti patrijarhu evropskog fri džeza. Brotzmannu je ovo bio jedini koncert u društvu nemačkog tromboniste i poljskog saksofoniste, i već se po ovoj kompoziciji može čuti koliko su se zabavljali. Brotzmann je davno pre saradnje sa Trzaskom imao susrete sa drugim poljskim muzičarima, pre svega sa Stankom, još u šezdesetim godinama prošlog veka, no ova pet godina stara improvizacija je toliko sveža i ubedljiva da niko ne bi ni pomislio da je izvode ljudi odavno osedeli, sa decenijskim karijerama iza sebe.

Buddy Rich and His Orchestra – Desperate Desmond

Ovaj prastari snimak jednog od najproslavljenijih džez bubnjara svih vremena možda najbolje ilustruje šta ja to otprilike prvo čujem u glavi kada neko pomene reč „džez“. Poznato je da nisam previše naklonjen belcima ni u kojoj eri razvoja ovog muzičkog žanra, pogotovo ne u četrdesetim godinama prošlog veka, ali nema sumnje da je ovo jedna vrhunski moćna izvedba zabavne kompozicije, uraganskog tempa i izvrsne saradnje između saksofoniste i ostatka orkestra. Rich je znao da je brzina vrlina i ovde je to demonstrirao oslanjajući se samo mestimično na svoju superiornu tehniku i gurajući u prvi plan timski rad.

Eric Dolphy with Booker Little – Far Cry

Dvadesetak godina kasnije, bebop je prošao kroz cool jazz tranziciju a narastajući fri džez talasi su tresli i najfundamentalnije strukture. Dolphy na ovom albumu ima uz sebe neke od najboljih muzičara onog vremena (očigledno Booker Little na trubi, ali tu su i Jaki Byard na klaviru, Roy Carter na kontrabasu ili Roy Haynes na bubnjevima), i liderov saksofon krči neke od najuzbudljivijih putanja kroz džunglu popularne muzike svoje epohe. Kompozicije i dalje zvuče relativno tradicionalno aranžirane ali kompleksnost Dolphyjevih tema i njihovo virtuozno izvođenje najavljuju revoluciju koja je već krenula. I to bukvalno par sati ranije, jer je Dolphy na snimanje ove ploče došao posle završetka snimanja sa proširenim sastavom Ornettea Colemana, a koje je, to ranije snimanje, rezultiralo albumom pod naslovom Free Jazz.

Ellery Eskelin – If So

Eskelin je još jedan od njujorških avangardnih saksofonista koji poslednjih nekoliko decenija ukrštaju džez sa raznoraznim drugim žanrovima i filozofijama i ova kompozicija sa njegovog albuma za hat HUT iz 2004. godine sjajno demonstrira downtown školu nervoznih promena tempa, dinamičkih skokova, jedne ekspresije koja umesto da nas obori s nogu pre svega glasnoćom zapravo postiže još bolje rezultate sugestijom da se svi muzičari jedva uzdržavaju od toga da ne eksplodiraju svud po našim licima. Marc Ribot na gitari, naravno pokazuje zašto ga gotovo svaki njujorški lider želi pored sebe u bendu.

Torden Kvartetten – Aflyst tidsfordriv

Suluda švedsko-danska momčad se sjajno nadovezuje na Eskelinovu nervoznu energiju jednom još agresivnijom interpretacijom fri džez formule. Za mene je ova muzika potpuno belačka i decidno joj nedostaje gruv koga ima „tradicionalni“ fri džez ali mi ništa od toga ne smeta. Ovo je moćno, čak i uz električni bas Petera Friisa Nielsena a kombinovanje tube (!!!) koju svira Per-Åke Holmlander sa uobičajeno razaračkim, ali laserski preciznim gađanjem saksofoniste Matsa Gustafssona je naprosto nadahnut potez.

Steve Lacy, Brion Gysin – Permutations – I don’t work you dig

Album kolaboracija između bele fri džez legende i… er… bele legende avangarde u svim zamislivim umetničkim (i životnim) kategorijama snimljen je početkom osamdesetih godina prošlog veka, nekako na kraju perioda u kome je popularna muzika generalno još uvek imala istraživački impuls i pustolovne tendencije, pre nego što su producenti postali važniji od muzičara i bla bla bla. No, svakako neću tvrditi da je ova omalena vinjeta u kojoj Gysin permutuje reči u frazi dok Lacyjevi muzičari ispod njega vrte slične ali ne iste lupove nekakav vrhunac avangardne muzike bilo kog vremena. Ali je veoma šarmantno.

Charles Gayle – Compassion I

Gayleov album iz prošle godine me je prilično patosirao. Evo, piše sve ovde. Ali, zaista, pa poslušajte ovo, da čovek sa sedamdeset i tri godine svira ovako moćno, slobodno a sasvim usmereno, da zvuči kao najmlađi član svog najnovijeg trija, da je ovo fri džez koji je potpuno improvizovan a ne gubi ni dah ni korak, pa to je pravo čudo, u biblijskom smislu. Gayle je imao težak život – što i nije neka prevelika retkost kad su u pitanju ljudi njegove boje kože i muzičkog ukusa – iz koga se spasavao intenzivnom verom u boga i tako tim, među mladima nepopularnim metodama (posledica Gayleovog intenzivnog hrišćanstva je, između ostalog i povremeno neodmereno davanje homofobnih izjava) ali ako hrišćanstvo zaista daje ovakve rezultate, onda lažu da Đavao ima sve najbolje pesme.

David Krakauer – Ebubuel

Krakauer je još jedan njujorški muzičar/ kompozitor i lider koga bi lenji ljudi opisali kao satelit u orbiti oko Johna Zorna, ali nema sumnje da njegova kombinacija klecmera i žestokog fri džeza ima šta da nam ponudi na ovom albumu iz prošle godine. Naravno, ovo i prilično liči na Zorna time kako leti između raspoloženja i dinamičkih ekstrema, ali i dovoljno se razlikuje da ga ne slušamo tek kao pastiš. Dakle, narodnjački ali i žestoko, baš kako mi volimo.

Ground-zero – WJAZ-1

Za ovo sam na Jazzinu popio komentar da je u pitanju „muzika za pubertetlije 90ih“ što je verovatno sasvim tačno ali kako bih ja to znao? Pa ja sam iz puberteta izašao značajno pre nego što su devedesete godine uopšte krenule. Bilo kako bilo, prvi album Ground-zero je i dalje nepatvoreni klasik postmoderne avangarde, neverovatnih spojeva mehaničkog i organskog i odlazaka u tangente koje volšebno postaju tema same za sebe. WJAZ-1 je meni i dalje ubitačna vožnja u kojoj živi i snimljeni (pa manipulisani) fri džez uleću u takav seksualni klinč da ih je do kraja nemoguće razlikovati i sve se pretvara samo u čistu muziku. Maestralno!

Joe McPhee – Blues For New Chicago

Velikan saksofona Joe McPhee je tokom karijere (koja još nije gotova, da ne bude zabune) bio popularniji i poznatiji u Evropi nego u rodnoj Americi, pa je tako i švajcarska etiketa hat HUT Records (čijih je nekoliko izdanja zastupljeno u ovom miksu) osnovana pre svega da bi se njegova muzika zabeležila i predala generacijama na čuvanje. Delom je tu i McPhee kriv jer je saksofon naučio da svira tek sa pune 32 godine, inspirisan muzikom fri džez titana poput Coltranea, Colemana i Aylera. No, u perspektivi vječnosti, njegova muzika je definitivno bila potrebna, pa je dobro da se odlučio da je pravi. Blues for New Chicago je sa samog početka devedesetih godina i u pitanju je jedna halucinantna, improvizovana fuzija slobodne džez svirke i neidiomatske avangarde u kojoj se bez napora kombinuju duvači, gudači, elektronika (Radu Malfati svira „Electronics (micro)“, ma šta to bilo) i klavir u jednoj veseloj obliteraciji granica i žanrovskih pravila.

Marc Ribot’s Ceramic Dog – ShSh ShSh

Naravno da ni ovo nije džez, štaviše, Ceramic Dog je programski uspostavljen kao bend u kome će Marc Ribot svirati rok muziku, ali nema veze, ovo je sjajna, atmosferična kompozicija u kojoj se minimumom sredstava (šačica instrumenata što svira svega par tema, bez promena tempa ili dinamika) postiže jedna gotovo likovna snaga posredovanja autorske vizije ka konzumentu.

Niobe – Always Pointing Skywards

Kad smo već kod minimuma sredstava, Yvonne Cornelius je na svom drugom albumu koristila samo akustičnu gitaru, svoj fantastični glas i pregršt omiljenih (džez!!) ploča. I, da vam kažem, rodbino, mnogo je to dobro zvučalo. Corneliusova je postala poznata po saradnji sa Mouse on Mars (mada ne dovoljno da ima svoju Wikipedija stranicu) a njen sledeći album, Voodooluba, je i lansirao međ zvezde te neke avangardne polu/plesne kelnske scene pre desetak godina, no nikada se nije probila u neke, hm, vode bliže mejnstrimu, iako je imala sve predispozicije za to: dobar izgled, izvanredan glas i sklonost ka eksperimentisanju. Dobro, ovo poslednje ju je možda i kočilo u tome. Sećam se da smo pre nekih 8-9 godina gledali njen nastup u Reksu i da je to bio priličan haos i bezumlje nedovoljno usaglašenih gramofona i pevanja, sa sve propisnim falširanjem zahvaljujući nedovoljno dobrom monitoringu, ali i da je Corneliusovoj publika pružila izvanrednu podršku pa su koncert zajednički transformisali u pobednički spektakl. Always Pointing Skywards na izvrstan način hvata kombinaciju visoke muzikalnosti i bezumnog haosa koji karakterišu Yvonninu muziku. Ovu ženu su, svakako ponešto preterano, poredili sa Billie Holiday i mada kod nje, dakako, nema težine koja je prozirala iz svake note koju je ispevala slavna prethodnica, čuje se ovde koliko je to moćan, bogat i izražajan glas, kome ni provlačenje kroz harmonajzer ne smeta da zvuči fantastično.

Barre Phillips – Mountainscape I

John Surman svira i na ovoj ploči izašloj u vreme kada je ECM bio značajno pustolovniji i otvoreniji za kojekakve egzotične kerefeke nego danas kada im je egzotika naprosto žanrovska odrednica a pustolovina se više ne sećaju. Mountainscape I je mnogo dobra kombinacija free jazz slobode, fusion gruva i suludih sintetičkih tekstura koje zvuče kao da su upale u muziku iz susednog studija gde se spravljao saundtrek za neki nezgodan, a jeftin horor film.

Ken Vandermark – Soul in the Sound (for Steve Lacy)

Bilo je toliko dobro na solističkom nastupu Kena Vandermarka u Dragstoru pre koji mesec, da sam u miks morao da ubacim jednu od kompozicija sa njegovog solo albuma Mark in the Water snimljenog na nastupima u Poljskoj pre koju godinu, dok je čikaški majstor – kao i sad u Beogradu – odavao poštu velikim prethodnicima. Soul in the Sound je divan primer Vandermarka kako srce i dušu proteruje kroz cev svog tenor saksofona, zvučeći istovremeno i žestoko ali i ranjivo, kako ga ja uvek u svojim snovima i vidim.

Dj Goo – Bomb Massive (Optometry Rmx)

Ovogodišnji vrhunac Ring Ring festivala bio je vezan za nastup Matthewa Shippa i Sabira Mateena na Kolarcu, a Shipp je, dakako, pored izvanredne karijere izvođača, improvizatora i kompozitora, istoriju zadužio i radeći za etiketu Thirsty Ear kao urednik posebne serije izdanja na kojima je savremeni avangardni džez susretao drugu savremenu crnu muziku, ukazujući na zajedničke ideje ali i na razlike koje su se mogle plodno eksploatisati. Optometry je bio jedan od albuma iz te serije gde je kvartet Davida Warea (u kome je svirao Shipp) sarađivao sa DJ Spookyjem, a Dubtometry je remiks album čija je Optometry osnova, a što je bilo jako popularno u ono vreme. Elem, DJ Goo ovde od razigranog free jazza pravi neumoljivo jak hip-hop, očuvavši skelet muzike koju je isporučio kvartet, ali se ne libeći da sve svede na čvrst, stamen gruv. Preko bare su slične stvari radili umetnici bliski etiketi Ninja Tune, ali ova njujorška kolaboracija i ekstrapolacija nikako nije za bacanje.

Madlib – Funky Blue Note

Slična filozofija se da zateći i na antologijskom albumu Shades of Blue na kome je poznati kalifornijski DJ i producent (ali i emsi) Madlib dobio zelenu kartu da pohara Blue Note arhivu i iskoristi šta želi od njihovog legata kako bi stvorio muziku koja će slaviti jazz korene i pokazati kako je iz njih izrasla mnoga savremena crna muzika. I slušajte koliko je to dobro dok kvartet Morgana Adamsa prirodno i lako seda u hip-hop matricu brišući granice između organskog i programiranog.

Migu – Jazz

Yuko Araki je najpoznatija kao bubnjarka koja je sarađivala sa „japanskim odgovorom na Becka“,  Corneliusom, ali je to nije sprečilo da ima i skromnu ali lepu solo karijeru pod imenom Migu. Njen prvi album, nazvan prosto Migu je neodoljivo šarmantna smeša žive svirke i programiranja a Jazz je sjajna demonstracija kako sve to lepo može da se uklopi tako da psihodelični elementi muzike ne zasene solidan gruv.

Neotropic – Ultra Freaky Orange

Gaddemit. Riz Maslen je rane devedesete provela tezgareći sa 4 Hero, Future Sound of London i Beloved, ali kad je skupila kintu da napravi sopstveni studio, počela je karijera koja je meni bila uzbudljivija od svega nabrojanog. Ultra Freaky Orange je bila naslovna pesma sa EP-ja iz 1998. godine i zauzimala i prominentno mesto na albumu Mr Brubaker’s Strawberry Alarm Clock, kombinujući pravoverno hip-hop razbijanje sa nadrealističkim aranžerskim stilom i mnogo sjajnog duha. Znam da ovo nije baš mnogo džez (da ne kažem da nije baš ni malo) ali u Masleninom gruvu se čuje dovoljno Milesa Davisa iz njegove najradikalnije faze da meni to bude dovoljan razlog za radosno uvršćenje u miks.

Mr. Dibbs – Rhythmic Soaring

Neko je na Jazzinu u komentarima pitao „gde nadje onu glupost od Mr. Dibbsa i kakve on ima veze s dzeom“ i mada sam prilično ubeđen da se ovo pitanje odnosi ili na prethodnu ili na sledeću kompoziciju u miksu (ili na Džeja???), ipak ću reći da je Dibbsu mesto u ovom miksu bilo zagarantovano moćnim gruvom koji nam je pružio, izvrsno se služeći svojim gramofonima i semplerom. Istina je, osnovni lup u pesmi je Frank Zappa, koji nije BAŠ džezer, ali mislim da je sasvim dovoljno blizu da bi sve moglo da prođe bez neprijatnog zgledanja i pokunjenosti. Mr. Dibbs je inače jedan od najcenjenijih belih hip-hop didžejeva i gramofoničara poslednjih dvadesetak godina, koji je sarađivao sa kremom bele andergraund scene i iz ove pesme se jasno čuje zašto je to tako.

Squarepusher – Vic Acid Massive

Da budem iskren, mislio sam da će najpre uvršćivanje ove kompozicije izazvati proteste i zahteve da se  autor miksa javno kaštiguje i spali na Terazijama. Tom Jenkinson je, doduše, kroz veliki deo svoje karijere neprikriveno svirao svoje varijacije na džez i fjužn sedamdesetih godina i, mada je album Hard Normal Daddy toga prepun (imam ga na vinilu ali nemam gramofon, pa sam bio prinuđen da za potrebe ovog miksa tražim disk koga mi je jednom davno narezao Lukatoyboy…), Vic Acid Massive je  pre svega Jenkinsonova vizija toga kako bi Herbie Hancock eventualno izgledao da je odrastao uz Jungle. Znam, nije ovo džez, ali je ritmički jedna od najmoćnijih Jenkinsonovih pesama, sa sjajnom bas linijom i užasno, užasno moćnim subbasovima koji podvlače izvrstan (mada jako nervozan) gruv.

Flying Luttenbachers – Demonic Velocities/ 20,000,000 Volts

Kada sam se pre nekih deset-jedanaest godina dopisivao sa Weaselom Walterom i optužio ga da je napuštajući Čikago i seleći se za Kaliforniju izdao hardcore, ovaj genijalni bubnjar (i multiinstrumentalista) je lakonski odgovorio „Fuck Hardcore, I love ice cream“. Zaista, Walteru nikada nje bio potreban ni Chicago, ni džez establišment, ni avangardni džez establišment da bi pržio svoju viziju muzike u kojoj je bilo i matematičkih struktura i slobodne improvizacije, i fri džeza i no-wavea i propisnog death i black metala, pa i noisea. Činjenica je da sa svakim novim albumom Flying Luttenbachers koji uzmete u ruke vi nemate pojma šta se sve na njemu može čuti, ali to je valjda element besmrtnog šarma Walterove muzičke zaostavštine. Ove dve pesme sa kultnog trećeg albuma benda su moćna mešavina džeza i no-wavea koja je Čikagu dala mnogo težine u perodu kada je ovim vetrovitim gradom harao pre svega melahnolični post-rok. Ovakvog su čoveka pustili da im pobegne u Kaliforniju… ne znaju oni šta je dobro za njih…

Šta sam slušao ovih dana: 23. Jun 2013

Šta sam slušao ovih dana: 23. Jun 2013

Čujte, sumnjam da ikoga stvarno zanima šta ja to slušam ovih dana, ali gledajmo na to ovako: ako jednog dana budem pogođen amnezijom, a superherojski stripovi i japanski RPGovi nas uče da je statistički gledano verovatnoća za to ravna jedinici, barem ću znati da sam imao besprekoran muzički ukus, što će biti prvi korak na dugom putu ka osvajanju sopstvene prošlosti. Dakle, plemenit naum sa koje god strane da mu priđete. Evo, dakle, šta se slušalo:

Kode9 – Xingfu Lu/ Kan (Hyperdub)

 

S obzirom u šta su Amerikanci pretvorili dubstep ne treba čoveka mnogo da čudi ni to što ja crvenim kada me ljudi na ulici pitaju jesam li ja ona budala koja je zaneseno, sa zvezdama u očima pisala o ovoj muzici na Popboksu pre pola decenije, a ni to što britanski originatori ovog stila sve intenzivnije idu u tangente, mutirajući osnovne ideje dubstepa tako da od svega ostane samo ideja o jakom basu i neumoljivom ritmu. Peverelist ili Shackleton su svoju muziku redukovali gotovo na nivo minimal techno estetike, a Kode9, jedan od najuticajnijih ljudi sa scene, već i time što drži etiketu što je izdala najveći broj najbitnijih dubstep ploča, svojim novim singlom od pre par meseci pokazuje jedno interesantno skretanje na istok i ukrštanje ritmova od koga se čoveku sapliću i noge i mozak. Ako vam se dopadalo njegovo poslednje izdanje, album Black Sun snimljen u kolaboraciji sa Space Apeom pre dve godine, a beše to izvrsna dubstep ploča, zrela i moćna, ovo će biti priličan šok, ali nadam se i povod da zaključite kako Steve Goodman ozbiljno shvata svoju ulogu jednog od predvodnika cele dubstep priče i naprosto ne prestaje da razmišlja o evoluciji žanra.

A strana – Xingfu Lu – je gotovo agresivno očigledan raskid sa „starim“ dubstepom, kombinujući nekoliko elemenata različitog tempa koji se sudaraju i valjaju preko jednostavne bas-osnove tako da je plesanje uz ovu muziku sada već popriličan izazov. Čak i tapkanje nogom, pa i mirno sedenje u fotelji i slušanje na slušalicama, uzevši u obzir kako se sint-linije smenjuju sugerišući naizmenično nepodnošljive napetosti i umirujuće detinje melodije. B strana je zapravo još polomljenija, sa basom koji na okupu drži hrpu ritmova uz koje telo pokušava da vam pobegne istovremeno na nekoliko strana, sa sint arpeđima koji ponovo jure iz pozadine u prvi red pa nazad, a tempo se odvija u neprebrojivim matematikama. Ovo je jedan od najhermetičnijih momenata muzike koja je i započela kao hermetičan rođak UK Garagea i nisam siguran da će Goodman i nastaviti u ovom smeru, ali kao eksperiment sa formom i nabacivanje smerova u kojima može da se ide a da se ne napusti srž dubstep filozofije, ovo je veoma interesantna ploča.

JuTjub

Kahn & Neek – Backchat/ Dubchat (Hotline Recordings)

Kahn i Neek su bristolska imena koja se najviše vezuju za rad kolektiva Young Echo i do sada su uglavnom operisali u okvirima Grime muzike. Kahn je, doduše, pošao od trip-hopa i igrao se i dubstepom, ali su ova dva momka možda najpoznatija po svojoj kasetnoj kompilaciji/ mikstejpu Gorgon Grime, kojom su prošle godine od zaborava spasli neke od najinteresantnijih momenata Grime muzike, zabeleženih snimanjem živih nastupa, radio gostovanja i demo snimaka brojnih nepoznatih i malo manje nepoznatih likova sa britanske scene. No, Kahn je u međuvremenu pokazao da ima i interesovanja i sposobnosti da se poigra i sa drugim srodnim muzičkim stilovima, pa je njegov sing Dread iz prošlog Decembra bio apsolutno monstruozno venčanje dubstepa sa klasičnijim jamajčanskim stilovima – dubom i raggom, zatrpavajući slušaoca neverovatno masivnim količinama basa. Baš kad sam sa radošću pomislio da nas očekuje čitav album u ovom stilu, Kahn je napao sa nove strane i Backchat/ Dubchat je jedna od najbolesnijih dancehall ploča koje sam čuo ove godine.

Da joj to uspeva semplujući američki hip-hop (T.I.jeva pesma I’m serious) je tek posebna priča, jer ima nečeg perverznog u tome kako jamajčanski pevač Beanie Man, preko američke Dirty South muzike stiže u dancehall pesmu nastalu u Bristolu. Bilo kako bilo. Kahn i Neek demonstriraju jedno takoreći školsko razumevanje discipline potrebne da se napravi savršena dancehall pesma. Kao i velika većina dobre crne muzike, ovo je pesma napravljena od toliko malog broja elemenata da njenoj moći ono što se ne čuje doprinosi barem koliko i ono što se čuje. Beanie Manova frivolna, uzgredna pretnja prangijanjem (Dis bad man you get shot, anyways/ Bad man nuh tek back chat, no day) je ovde okrenuta naopačke, rastrgnuta na komade, lupovana, provučena kroz filtere i naterana u grčevito ponavljanje preko jednostavog ritma, dopunjena trotonskom sintisajzerskom temom koja, ako je ikako moguće celu stvar čini još napetijom i moćnijom. Za savršenu plesnu muziku je zaista potrebno toliko malo da čovek sebi malo povrati u usta kada se seti da neki od producenata za po jedan ritam koga prodaju nekakvom dobrostojećem reperu mogu da uzmu i stotinak hiljadarki dolara.

Na B strani je dub verzija pesme, sporijeg tempa i za nijansu opuštenije atmosfere, u kojoj konačno realizovanje pretnje kroz semplovane pucnjeve dolazi kao olakšanje oznojenim plesačima. Savršenstvo. Možda najbolji singl koga sam do sada čuo u 2013. godini.

JuTjub

Julio Bashmore & Kowton – Mirror Song (Broadwalk Records)

Doduše, ova kolaboracija između bristolskog andergraund pustolova Kowtona i, komparativno, zvezde u usponu britanske plesne muzike, Julia Bashmorea je takođe prilično jak pretendent na ovu poziciju. Iako Kowton i Bashmore imaju relativno pogolem rascep između stilova kojima se bave, pokazalo se da nemaju nikakav problem da se nađu negde na sredini i naprave apsolutno ubitačnu ploču koja hipnotiše svojom minimalnošću. Ovo je muzika koja naprosto raskalašno uživa u svojoj redukcionističkoj prirodi, pokazujući da za plesnu ekstazu ne morate da imate praktično ništa više od ritam mašine i, eventualno semplera na kome imate samo jedan sempl neke crne pevačice koja izgovara četiri reči.

Iako većina distributera ovaj singl vodi kao house, fascinantno je slušati kako taj, hm, house, nastaje pravljenjem punog kruga tako da u svoje telo stiže posle okrutnog dubstep tretmana u najcrnjim ponorima britanskih zabiti. Naslovna numera, doduše, ima klasičan four to the floor ritam, ali bas linija toliko dominira nad bubnjevima da od ovoga na klupskom ozvučenju verovatno boli grudna kost. Povrh toga, kontračinele su brutalno distorzirane, a odjekivanje udaraljki u drugom planu svemu daje posve halucinantan kvalitet. Techno mix iste pesme je još minimalniji, ritmički sveden na konstantno zabadanje prsta u istu ranu, a Kowtonova pesma And What na B strani svojim stroboskopskim ritmom i dvotonskom bas linijom transportuje nas dobre dve i po decenije u prošlost, u vreme kada su producenti kao što je bio Humanoid od housea pravili zastrašujuće stvari, ali uspevajući da bude još paranoičniji i militantniji. Ovaj singl se da slušati satima iako traje svega šesnaest i po minuta.

Soundcloud

JuTjub

William Basinski – Nocturnes (Temporary Residence)

Hm… ako čovek ne odvoji uvo i posluša malo pažljivije, a što je danas ipak prvenstven način na koji se sluša muzika, bilo bi mu oprošteno što kaže da William Basinski već tri decenije snima istu ploču i prodaje nam je pod različitim imenima. I, u stvari, nije isključeno da bi se i Basinski složio. Njegova muzika, iako silom prilika doživljavana kao serija diskretnih produkata, spakovanih u formu ploče, kasete, diska ili empetri fajla, zapravo je pre svega svedočenje onome što nastaje kada se zvuk izloži određenim uslovima, beleženje procesa radije nego „komponovanje“ i „izvođenje“. I, sad, dobro, ko je pogođen ADHD sindromom zaista će reći da to sve zvuči isto. Drugi, opsesivno-kompulzivni će ukazivati na bezbrojne razlike u detaljima, ali zaista je bitnije da znate radi li vas ova muzika ili ne.

Nocturnes se svakako ne razlikuje od Water Music ili Disintegration Loops na ikakav dramatičan način, i dalje imamo posla sa nominalno prijatnim lupovima (ovde je izvor zvuka klavir) koji se tokom dugo vremena ponavljaju, menjajući se pritom na suptilne načine. No, ako je Disintegration Loops bio programski značajno jasniji serijal – ovde je proces o kome pričamo zapravo bio proces degradacije magnetnih traka čime je zvuk tokom vremena trpeo promene – Nocturnes je kompozicija dobrodošlo oslobođena konteksta. I to olakšava slušanje. Lupovi koji se ovde čuju svakako svedoče o određenom stepenu degradacije zvučnog izvora – trake na kojima je ovaj preparirani klavir snimljene su krajem sedamdesetih godina prošlog veka – ali je od merenja stepena deformacije zvuka tokom četrdeset minuta mnogo zanimljivije prosto slušanje muzike. Prosta klavirska tema koja se ovde čuje nežno se provlači kroz oblake reverba, suptilno se modulira (verovatno je ova modulacija posledica habanja trake), svodi gotovo na same odjeke, pa vraća posle perioda tišine. Ceo utisak je maltene kao da slušate neku romantičnije intoniranu kompoziciju Mortona Feldmana, gotovo monomanijački usredsređenu na puku šačicu tonova, a koju je zatim Alvin Lucier remiksovao bacajući mikrofon kojim se ona snima u bunar i mokreći po njemu. Za slučaj da ova slika u vama izaziva negativne asocijacije, uveravam vas da je izrečena u najplemenitijoj zamislivoj nameri.

Druga kompozicija, dvadesetosmominutni Trail of Tears urađena je pre nekoliko godina za operu Roberta Wilsona koja se bavila životom i radom Marine Abramović i bliža je „klasičnom“ Williamu Basinskom, sa nekoliko slojeva zvuka koji je čine konvencionalnije „ambijentalnom“. No, ponovo, kod Basinskog je u prvom redu proces a ne proizvod i bez obzira na gustinu zvuka, slušanje kako od nečega nastaje nešto drugo tokom gotovo pola sata muzike, prepoznavanje motiva sa početka, sada maskiranih novim zvucima koji sami izranjaju iz pozadine je gotovo religiozno iskustvo. Basinski ne snima često u poslednje vreme, ali kada snimi, vidi se da je imao razlog za to.

Soundcloud

JuTjub

RP Boo – Legacy (Planet Mu)

Epitet „cerebralna“ se retko koristi da opiše plesnu muziku – osim možda u slučaju IDM-a uz koji osoba sa prebrojivim udovima ionako ne može da igra – i prilično sam siguran da Kavain Space ne bi posegao za njim da opiše svoj debi album za etiketu Mikea Paradinasa, ali kada mi nešto ovako temeljito pomeri mozak a da istovremeno uspeva da bude zarazno plesno, ja sam spreman i na ovakve semantičke pustolovine.

Kavain Space je jedna od najbolje skrivenih tajni čikaške house scene, čovek koji posle deceniju i po karijere didžeja i producenta (kojoj je prethodila karijera plesača) i kreiranja čitave footwork podvrste Chicago Housea ostaje prilično nepoznat – dok se drugi kite njegovim perjem – pa mu tako i prva ploča izlazi za britansku etiketu najpoznatiju po – pogodili ste – cerebralnom IDM zvuku. No, stvari će se verovatno sada polako menjati jer je Legacy… šokantna ploča.

Njena cerebralnost nije samo u pomerenim ritmovima i ljuljanju tema, koliko ona generalno zvuči kao nekakav eksperiment sa veštačkom inteligencijom kojoj je naloženo da napravi house ploču ali tako da na raspolaganju ima samo Roland 70 ritam mašinu (na kojoj ne radi bas bubanj) i šaku hip-hop semplova pomešanih sa citatima iz dve decenije starih filmova.

Prvi utisci su zbunjujući. Kompozicija Steamidity koja album otvara zvuči kao da ploča preskače, ponavljajući kratku gudačku temu dok ritam mašina doživljava infarkt i korišćenje ženskih vokala i battle semplova ne doprinosi boljem razumevanju toga da li Space (u čijem imenu RP znači record player, umesto onog dosadnog DJ) ovu muziku radi sasvim ozbiljna izraza lica ili je u pitanju nekakva suptilna parodija. Planet Mu je uostalom poznat i po ovom drugom koliko i po ovom prvom. I druga kompozicija, Invisibu Boogie! je jednako zbunjujuća i mada je njen smer lakše ispratiti, ovo je najpre zahvaljujući opsesivnom lupovanju fraze „Yes“ iz BDPove pesme My Philosophy, oko koje i dalje spastično trčkaraju nerazumljivi ritmovi. No, Spaceova muzika ne zvuči kao namerno poliritmična/ aritmična filozofija IDM kolega i umesto toga naprosto imam utisak da on muziku čuje malo drugačije nego mi ostali. Do treće pesme, pak, stvari se razbistre i Red Hot je opako infektivan komad housea koga nose autoritativna bas linija, brze udaraljke i frenetični semplovi i uz još, recimo Robotbutizm (natrpan semplovima iz crtanih filmova) demonstrira Spaceovu sposobnost da piše punokrvne hitove za plesni podijum koji ne duguju ništa trenutnim ili bilo kojim istorijskim trendovima i uključuju se direktno u reptilski deo našeg mozga da nas pokrenu na animalne načine.

Utisak da slušate Stevea Reicha koji je otkrio house pratiće vas i ostatak albuma, ali to mislim na najbolji moguć način. RP Boo ima osvežavajuće zdrav pristup korišćenju semplera sa jasnim stavom da je manje više i da ograničenja pomažu kreativnim sokovima da brže poteku. Njegove pesme sastavljene su od gomile sitnih elemenata koji su naterani da unisono marširaju i plešu jedni drugima u orbiti i kada Space želi da napravi zapaljivi miami bass komad, nema ozbiljnijih prepreka da se to dogodi. Tako je There U’ Go Boi shizofreni plesni hit bez bas bubnja, ponovo sa battle semplovima i lupovanim ženskim vokalima, ali i sa nadahnutim novim korišćenjem Herrmannovog saundtraka za Psycho. Spaceovo interesovanje za battling i hip-hop je naglašeno u iznenađujuće elegičnoj 187 Homicide, Full Metal Jacket sreće Flasha Gordona u Havoc Devastation u kojoj je praktično nemoguće reći čak i kog je tempa pesma (a da ona opet ne gubi inerciju kretanja unapred) dok je No Return skoro kao da je Bob Ostertag do kraja prihvatio svoju gej  prirodu i umesto apstraktne avangarde počeo svoju supermoć kreiranja zapaljivih lupova da koristi za proizvodnju plesne muzike. Čak i kada Space pređe u uslovno rečeno komercijalnije vode (Sentimental), to je i dalje kao da kompjuter pokušava da shvati kako da iskoristi ženske semplove da postigne emociju primerenu ljubavnoj pesmi, samo da bi samog sebe isposaplitao polomljenim ritmovima.

Legacy je iznurujuća ploča, ali na dobar način, muzika koja tera čoveka da sluša intenzivno i kreće se na sasvim avangardne načine, ali sve to postiže filozofijom neodvojivom od ulice sa koje je potekla, koristeći rudimentarnu tehnologiju i ogromnu količinu stava. Jebote!!! A ovo je Spaceu prvi album! Ako će drugi da bude ovako svež i moćan, neće biti problem da ga čekamo još 16 godina.

Planet Muov plejer

Kevin Drumm – Purge (iDEAL)

Poznato je da ja od sve buke najviše volim japansku, ali je i činjenica da je Kevin Drumm jedan od retkih zapadnih autora za koje vredi odvojiti i vreme i uho kada se bave proizvodnjom nojza. Purge je kompozicija originalno izašla na kaseti pre šest godina i ovo CD reizdanje u tiražu od petsto komada je apsolutno namenjeno samo sladokuscima.

Hoću reći, za razliku od nekih drugih viđenijih američkih noise autora, poput Wolf Eyes, Burning Star Core, Yellow Swans ili Prurient koji su svoju buku uvek gledali da obogate nečim ličnim, idiosinkratičnim, Drumm kad pravi buku – pravi čistu buku. Ovde nema ni prepoznatljivih instrumenata, ni hipnotičkih harmonika, ni tekstova ni psihodeličnih efekata, Purge je sat vremena neumoljivog power electronics prebijanja koje je namenjeno samo najizdržljivijima, lavina elektronskog šuma pojačanog do neizdrživih granica.

A ipak, ovo bez greške zvuči kao Kevin Drumm, držeći se disciplinovane palete zvuka, uspevajući da i u vrlo svedenim uslovima kreira dovoljno „tema“ i „varijacija“ da slušaoca lako vodi kroz kompoziciju. Izdržljivi će svakako biti nagrađeni jer muzika posle pola sata nemilordnog intenziteta postepeno (i ne tako postepeno) prema kraju odlazi u smeru umirujućih, na momente skoro uzvišeno nežnih dronova. Utisak je da je Drumm ovde zapravo radio vrlo malo stvari, svakako ne da je udarao po gitari ili mahnito vozio reglere po mikseti, već da je Purge više zapis o događaju kome je autor svedočio i samo malo, najmanje, ali kreativno učestvovao, dok su mašine uradile skoro sve drugo – besnele, vrištale, plakale i na kraju se same i utešile. Moćno je ovo.

Soundcloud

Herbert Eimert – Epitaph Für Aikichi Kuboyama (Wergo)

Herbert Eimert je više poznat kao direktor kelnskog NWDR studija u kome je pre pedeset godina napravljeno mnogo važne rane elektronske muzike, nego kao autor, i mada je kolega Stockhausen ne bez razloga najpoznatija i najslavljenija figura te ekipe i tog vremena, Eimert, uprkos daleko manjem opusu nikako nije bio za zanemariti. Epitaph Für Aikichi Kuboyama je zapravo ciklus kompozicija/ procesnih komada nastalih između 1957. i 1962. godine kojima je Eimert ovekovečio smrt japanskog ribara nesrećno stradalog kada su Amerikanci testirali hidrogensku bombu na atolu Bikini i, sasvim u skladu sa pustolovnim, eksperimentatorskim duhom vremena kada je nastajala, sva muzika koja se tu da čuti potiče od snimka naglas pročitanog epitafa (na nemačkom) nesrećnom ribaru.

Iako su neki drugi kompozitori postali slavni procesujući snimke ljudskog glasa (Stockhausen sa Gesang der junglinge ili dakako Lucier sa I am sitting in a room), Eimerov petogodišnji rad sa snimkom ljudskog govora u trajanju od dva minuta i četrdesettri sekunde odiše autoritetom, jasnoćom vizije i naprosto velikim uživanjem u procesovanju zvuka. Razume se, danas kada svako od nas u džepu nosi telefon koji može da zvuk isprocesuje na kudikamo kompleksnije načine od onoga što je Eimer mogao i da zamisli sa svojom primitivnom analognom opremom, moglo bi se argumentovati da ovi prvi koraci u elektronskom mutiranju ljudskog glasa imaju samo istorijsku vrednost, ali to bi bilo previđanje šume zbog svoje glupe zagledanosti u drvo. Eimerova muzikalnost je ogromna, njegov osećaj za dramu besprekoran i način na koji se kadence ljudskog govora prepoznaju u talasima elektronske buke, kako odjekuju niz metalne cevi, kako se gužvaju zajedno sa trakom i tonu u ponore usporenog vremena je izvanredno upečatljiv i miljama i kilometrima ispred većine onoga što se danas potura kao eksperimentalna elektronska muzika.

Ali opet, pet godina je pet godina opsesivnog slušanja, rada na materijalu, otkrivanja tehnika i njihovog usavršavanja. Delovi Epitafa ali i dodatnih šest delova Sechs Studien su na ravnoj nozi sa bilo čime što će pola veka kasnije raditi Autechre i slični autori a delovi su, vere mi, i ispred.

juTjub

Alan Licht – Four Years Older (Editions Mego)

Za kraj danas, Alan Licht na svom prvom albumu za Mego pruža dovoljno dokaza za tezu da ni izdaleka nismo čuli sve fantastične stvari koje se mogu napraviti sa električnom gitarom i da je ovaj instrument, tako simbolički vezan za rok muziku, idealno oružje ambiciozne, smele avangarde za krčenja novih staza i osvajanja novih teritorija. Nije da nisam to od njega očekivao, Licht (za koga se šaljivo vezuje i onaj nadimak „Evan Dando of Noise“) je umeo i ranije da snimi neke izvanredne ploče (recimo ona saradnja sa Akijem Ondom), ali za Mego čovek kao da je napravio ekstra napor.

Four Years Older je i formalno interesantan eksperiment jer sadrži dva snimka iste – načelno rečeno – kompozicije, napravljena u razmaku od četiri godine. Ovime Licht pokušava i sebi i nama da pokaže kako se taj inače dosta slobodan komad muzike menjao i kako je mutirao kroz ponovljena izvođenja ali i uvođenje novih tehnologija u stvaranje muzike. Four Years Later album otvara agresivnim napadom na žice, gitarskim bombardovanjem koje jedva da dopušta da iza kaskada elektronskih nasrtaja prepoznamo gitaru ali posle nekoliko minuta se transformiše u gotovo obredno ponavljanje lepih melodičnih motiva: Licht, na kraju krajeva, bez obzira na reputaciju eksperimentatora i avangardiste nije gadljiv ni na akorde i teme i Four Years Later ima sasvim prepoznatljivo gitarističke elemente sa sve  tepingom i drugim „normalnim“ tehnikama, a prema kraju kompozicije se udobno pretvara u prijateljski, umirujući  dron.

Međutim, Four Years Earlier, koja album zatvara je zapravo i uzbudljiviji komad muzike, zvučno nešto primitivniji ali muzički možda  i smeliji sa izvrsnim korišćenjem fidbeka u zvuku i nešto otvorenije divljim pristupom instrumentu. Zajedno ova dva snimka zapravo čine skoro čitavu kompoziciju (koja u živim izvođenjima ucelo traje oko četrdeset minuta), primer su impresivnog spektra zvuka i atmosfera koje električna gitara ume da proizvede ali i fantastičan primer muzičara koji tokom dugih komada intenzivne improvizacije (jer, naravno da se ova kompozicija pre svega na nju oslanja) održava sve vreme osećaj brzine, kretanja i svrhovitosti, vodeći slušaoca putem kojim se, doduše ređe, ali rađe ide. Majstorski.

Soundcloud

JuTjub

DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 1

Otkada je Jazzin počeo da pored pisanja o muzici kači i mikseve koje prave njegovi autori ali i poznati muzičari i druga imena vezana za džez, život na planeti Zemlji je sve uzbudljiviji. Nažalost, zbog komplikovane uzaludnosti trenutnog zakonodavstva i prakse vezanih za autorska prava i prava na kopiranje, i ovi audiostrim miksevi se na sajtu vremenski ograničavaju tako da su za preslušavanje dostupni tek pregršt dana pre nego što postanu samo beskorisna (i nečujna) naplavina na nekoj od stranica Jazzina.

 

Srećom, na Cveću zla imamo mnogo ležerniji savremeniji pristup problematici pa je namera da sve Mehmetove mikseve koje Jazzin posle roka preslušavanja osudi na tminu zaborava, ovde okačimo u mp3 verziji, dakle, za daunloud, nikad strim, da bi mase mogle ležerno dostojanstveno da ih slušaju u uslovima koje same odaberu. Nije da je Mehmet neki veliki didžej i esteta, ta poslušajte samo krš kvalitet empetrojke ovog prvog miksa, ali ima ovde dobre muzike. Reći ćemo po nešto o svakoj od kompozicija, zašto da ne?

 

Dakle, DJ Meho: Jazzin Mix Vol. 1 se može skinuti sa bilo kog od ova dva linka:

 

Rapidshare

 

Rapidgator

 

A u njemu se nalaze sledeće pesme:

 

1)  00:00 Actis Dato Quartet – Finalmente si balla (Ginosa Jungle/ Splasc(H) Records/ 1998.)

2)  01:56 Kazutoki Umezu – Western Picaro (Eclecticism/ Knitting Factory/ 1993.)

3)  07:14 Sergio Mendes and Bossa Rio – Primitivo (The Beat of Brasil/ Atlantic/ 1967.)

4)  11:01 Han Bennink & Terrie Ex – Kluft (The Laughing Owl/ Terp/ 2001.)

5)  14:22 Lol Coxhill – Tourism in Crisis (Spectral Soprano/ Emanem/ 2002.)

6)  16:34 Naked City – Thrash Jazz Assassin (Torture Garden/ Shimmy Disc/ 1990.)

7)  17:20 Marilyn Crispell & David Rothenberg – What Birds Sing (One Dark Night I Left My Silent House/ ECM/ 2010.)

8)  19:35 Elvin Jones – Dear John C (Dear John C/ Impulse!/ 1965.)

9)  23:20 Amon Tobin – Nightlife (Permutation/ Ninja Tune/ 1998.)

10) 29:48 Masada Quintet Featuring Joe Lovano – Sartael (Stolas-Book of Angels/ Tzadik/ 2009.)

11) 34:34 Henry Grimes Trio – Fish Story (The Call/ Esp Disk/ 1966.)

12) 39:03 Sun Ra Arkestra – Prelude To Stargazers (Mayan Temples/ Black Saint/ 1990.)

13) 44:14 Fish in Oil – Zemljotres (Poluostrvo/ SKC Kragujevac/ 2012.)

14) 47:44 Sonny Rollins & Coleman Hawkins – Just Friends (Sonny Meets Hawk!/ RCA-Victor/ 1963.)

15) 52:19 Nels Cline & Gregg Bendian – Mars (Interstellar Space revisited/ Atavistic/ 1999.)

16) 60:42 Miles Davis – Rated X (The Complete On the Corner Sessions/ Sony/ 2007.)

17) 67:27 Rufus Harley – Chim Chim Cheree (Bagpipe Blues/ Atlantic/ 1965.)

18) 69:53 Flying Lotus – Heave(n) (Until the Quiet Comes/ Warp/ 2012.)

19) 71:54 John Zorn – Litany V (Six Litanies for Heliogabalus/ Tzadik/ 2007.)

20) 76:19 Naked City – Osaka Bondage (Torture Garden/ Shimmy Disc/ 1990.)

21) 77:34 Otomo Yoshihide – Giant Robo (Otomo Yoshihide Plays the Music of Takeo Yamashita/ P-Vine/ 1999.)

 

Evo šta nije loše znati o njima:

 

Actis Dato Quartet – Finalmente si balla

 

Carla Actisa Data sam gledao dva puta u Beogradu, drugi put sa nešto većim orkestrom koji je svirao džez ofarban raznim etno motivima, na prijatnoj otvorenoj pozornici na Novom Beogradu, čini mi se 2003. ili 2004. godine. No, onaj prvi put, kada sam ga gledao sa Kvartetom, 2001. godine na Ring Ring festivalu, bila je to jedna od onih lepih epifanija koje vas uhvate nespremnog i koje pamtite sa posebnim zadovoljstvom i njemu odnosnom endorfinskom emisijom svaki put kada ih se setite. Naravno, znao sam ja da je Carlo Actis Dato čovek dobre reputacije i odličnog CV-ja, ali to me nije pripremilo na eksploziju muzike, mediteranskog duha i dobrog raspoloženja koje je Kvartet emitovao sa bine Reksa bez stajanja i bez pardona. Ne samo što su muzičari sve vreme izvodili neodoljivu italijansku komediju na bini (uključujući potpuno razmontiravanje Datovog saksofona na komade i njegovo ponovo sastavljanje – sve bez prekidanja šefove svirke), već je muzika bila zbilja moćna, poletna, duhovita i energična.

 

Inače, šef se publici sve vreme obraćao na italijanskom, tek na kraju nastupa prelazeći na iskvaren engleski eda bi nam ukazao na gomilu diskova benda koji ispred sale imaju da se kupe. Otrčao sam i kupio Ginosa Jungle odmah posle nastupa nadajući se da će ovaj živi album uspešno konzervirati uspomene na koncert koji sam upravo gledao. I nisam bio u krivu.

 

Kazutoki Umezu – Western Picaro

 

Knitting Factory je devedesetih godina prošlog veka bilo najvažnije mesto na planeti po pitanju novog džeza i svih onih fraktura koje su nastajale u sudaranju tog džeza sa drugim muzikama, avangardnim, alternativnim, podzemnim ili tek ekscentričnim. Knitting Factory je bio klub, ali i etiketa koji su razumeli kako se spaja nespojivo i u praksu sproveli sve moguće liberalne, post-kapitalističke, globalne, antiglobalističke i ine lepe ideje. Naravno da ih je to na kraju dovelo do prosjačkog štapa, ali dok je trajalo, bilo je veličanstveno.

 

Eclecticism je album koga mi je na preslušavanje stigao skoro pa slučajno, dok sam prenosio piratske kasete od Čoveka Senke do Kinga Nothinga (imaju li danas andergraund muzički pregaoci ovako sonorne nadimke?) i mada sam na dupe prvo pao zbog saksofona Kazutokija Umezua, ostao sam uz album dugo godina zbog fantastičih aranžmana muzike koju je izvodio krem tadašnje downtown scene. Western Picaro je bizaran surf komad neodoljivih tema i jedno od najšarmantnijih izdanja Marca Ribota – najboljeg sideman gitariste u istoriji popularne muzike.

 

Sergio Mendes and Bossa Rio – Primitivo

 

Većinu života sam proveo govoreći ljudima da nešto i ne volim latin jazz, muziku inače dosta popularnu u Srbiji, barem u džez krugovima u kojima sam se ja, eh, ne baš kretao ali koje sam posmatrao iz daleka, ispod oka i sa nepoverenjem. No, u nevoljenju se može ići samo do određene granice. The Beat of Brasil jedna od onih kompilacija koje menjaju čovekov pogled na svet i teraju ga da – makar u sebi – ponavlja onu krilaticu koju Ilija Čvorović preporučuje za trenutke promene paradigme. Dakle, jeo sam govna.

 

Zar nisam? Poslušajte koliko je ovaj spoj kompulzivnog, gotovo nervoznog četvorotonskog fundusa bosa nove i slobode džez improvizacije moćan! Ovo ne samo da je užasno vruća muzika nego je i instrumentalistički zastrašujuća, sa solažama koje proleću kao slučajno kroz instance grdne virtuoznosti ali nikada ne kvare svemoćnu plesnu osnovu pesme. Opaka muzika stara skoro pedeset godina od strane čoveka koji je napravio krosover koji se i danas rabi.

 

Han Bennink & Terrie Ex – Kluft

 

Nije neko veliko iznenađenje što je Han Bennink, taj patrijarh evropske improvizacije, posle mnogo godina sviranja sa muzičarima prevashodno džez bekgraunda, poželeo da se oproba i u duelu sa rokerima, niti je neko čudo da su članovi anarhističkog pank benda The Ex svoju ideološku osnovu rado aplicirali i na muzičkom planu, rešivši da vide šta će biti ako se ideološke teze dovedu do svojih krajnjih logističkih, ali i estetskih konsekvenci. Ne, iznenađenje je i čudo je – sem ako niste baš takav rezultat očekivali, ali onda ste vidoviti!!!!!! – kako je to dobro ispalo na početku i kako i dalje dobro ispada.

 

Ima mnogo primera kako susreti perkusionista iz jedne branše sa gitaristima iz druge mogu da ispadnu nesigurni, neusmereni, nedopečeni (ako vas ne mrzi, iskopajte album koga su Thurston Moore i William Hooker snimili na početku improv karijere Thurstona Moorea pa ćete se čuditi kako ni jedan od dvojice muzičara ne zvuči sigurno i moćno kako smo navikli da ih slušamo), ali The Laughing Owl nije jedan od njih. Ovo je ploča na kojoj Bennink sipa za njega uobičajene poliritmije na granici između fri džeza i potpunog apsurda i u koje se Terrie Ex uključuje bez ikakvog napora, dokazujući da je dobar free improv pre svega stvar jednog budistički praznog stava prema izvođenju, mnogo manje stvar tehnike.

 

Lol Coxhill – Tourism in Crisis

 

Lol Coxhill je ime ozbiljne avangardne težine, ali dupli kompilacijski CD Spectral Soprano je interesantan utoliko što sakuplja na jednom mestu najinteresantnije snimke iz ranijih Coxhillovih faza u kojima se može čuti muzičar u raznim stadijumima istraživanja forme, prelaženja sa jedne ideološke i estetske pozicije na drugu, i, da ne zaboravimo, u raznim varijantama sviranja svog sopran (ali i tenor) saksofona.

 

Coxhill je umro prošle godine i time je muzika mnogo izgubila. Poslušajte, recimo Tourism in Crisis, jednu mini-pesmu, takoreći vinjetu, a koja opet uspeva da zapakuje više gruva i muzike za poneti od čitavih karijera mnogih drugih, izvikanijih muzičara. Naravno, ako vas zbunjuje to što je na električnom klaviru u ovoj pesmu lično Steve Miller, to je zato što mislite na pogrešnog Stevea Millera. Ovo je onaj pravi.

 

Naked City – Thrash Jazz Assassin

 

Oh, naravno, naravno. Kada smo prvi put čuli Naked City, svima su nam eksplodirale glave. Tada nismo znali ni jedno od imena u bendu, osim Johna Zorna. Znali smo samo da su to „neki ozbiljni džezeri“ koji su svirali muziku što je zvučala kao da su naše cele kolekcije ploča, kaseta i ponekog kompakt diska (retki behu u to vreme) upale u presu za metal a zatim iz nje izbačene kao kratki, belo usijani komadi grindcorea.

 

Volim sve što John Zorn snima, od stotinak njegovih albuma koje sam preslušao jedva da bih mogao da izaberem jedan ili dva koji mi nisu odlični. Ali Torture Garden i dalje ostaje kao neki duhovni svetionik koji je celo naše društvo povukao u smeru istraživanja džeza i avangardne muzike, čega se neki među nama ni danas nisu spasili.

 

Marilyn Crispell & David Rothenberg – What Birds Sing

 

U svojoj ogromnoj lenjosti ja automatski sve albume koje objavljuje savremeni ECM smatram isuviše upeglanim kvazidžezom za matore ljude i pre nego što ih čujem. I pošto je predrasuda moćan kriterijum izbora, ja većinu njih i ne čujem što samo pojačava predrasudu. To je ta negativna povratna sprega o kojoj su me učili u školi. No, s vremena na vreme kao da čujem stope i tako se pojavi tako neki album čija su imena na omotu suviše jaka da bih mogao da se branim pukim kombom predrasude i ignorisanja. Tako i ploča One Dark Night I left My Silent House od pre skoro tri godine koju sam morao da čujem jer Marilyn Crispell mora da se čuje štagod da radi. I kakva ploča to na kraju ispade!!! Intimna a razigrana. Razigrana a opasna! Opasna a eklektična! Eklektična a zdravo skromna i prizemljena u svojoj ambiciji! Ambiciozna a intimna! I tako sve u krug. Sjajno je čuti ovakve instrumentaliste kako prelaze ceo spektar od virtuoznosti do primitivizma i da to svakog sekunda ima smisla.

 

 

 

Elvin Jones – Dear John C

 

Naravno, sve se to dešavalo pre nego što sam ja rođen pa je teško ostvariti ispravan uvid ali uvek sam nalazio da je zabavno i bizarno to što je Elvin Jones otišao iz Coltraneovog benda kada je muzika postala zaista bučna i ostavio iza sebe drugog bubnjara, Rashieda Alija, čija je tehnika bila značajno tiša. No, vele da je Jones otišao jer mu se nije dopadala višesmernost muzike (dok je pijanista Tyner, barem tako kažu, eksplicitno rekao da odlazi jer sebe više ne čuje dok sviraju) i album Dear John C je, ako je trebalo da bude manifest i poruka upućena Coltraneu (a naslov to prilično jasno implicira), pokazao da surovi Trejnov udarač zapravo ima meko srce, nežnu dušu i vapi za tišim, intimnijim džez izrazom.

 

Ne da je ovo sad neka muzika za decu i staramajke, Jones je sa svojim muzičarima na ovoj ploči isporučio najfiniji hardbop bez hvatanja na buku, sa jasno izgrađenim temama, jasno podeljenim ulogama u grupi i veoma jasno definisanim ciljem do kog se želi stići. Svaki gruv je ovde pod apsolutnom kontrolom ritam sekcije, a svaka solaža ekonomična i naprosto – lepa. Naravno, u poređenju sa Trejnovim kosmičkim epopejama tog vremena, Dear John C zvučao je prilično staromodno, ali nemojmo sada, posle skoro pola veka biti sitne duše. Ovo je fantastična muzika.

 

Amon Tobin – Nightlife

 

Amon Tobin je kasnije postao prilično jako ime u svetu produkcije i (ambicioznije) klupske muzike, ali u vreme Nightlifea, sve je još bilo prilično novo i neodoljivo uzbudljivo. Ninja Tune je bila etiketa čiji je istraživački i sintetički rad naprosto bio dragocen i klupskoj muzici devedesetih godina dao pustolovnu širinu ali i ideološku artikulaciju bez kojih bismo svi danas bili siromašniji, a Amon Tobin je bio talentovani brazilski muzičar/ bitmejker koji je iz faze potpune opsednusti amen brejkovima i moćnim bas linijama izrastao u ozbiljnog kompozitora.

 

Permutations je njegov treći album, jedna od najboljih Ninja Tune ploča po mom osećaju i naslov koji je i kod džez publike otvorio mnoge nove vidike i postigao baš onaj efekat krosovera i amalgamacije kome su Ninja Tune uvek i težili. Nightlife je primer kako je Tobinova muzika evoluirala iz smeše brejkbitova i džez semplova u zbilja kinematsku, atmosferičnu formu, koje će mu godinama kasnije obezbediti mnoge lepe tezge. Meni je ovo i danas, petnaest godina kasnije, beskrajno duhovito i gruvi, moćno a bez hvatanja na buku i trikove.

 

 

Masada Quintet Featuring Joe Lovano – Sartael

 

John Zorn je izvukao nemoguću kilometražu iz inicijalnog koncepta Masada kvarteta, vrteći originalnih dvesta kompozicija na sve moguće i nemoguće načine, kroz brojne permutacije aranžmana i muzičara. Kada je došlo vreme da se kvartet proširi u kvintet i to je urađeno sa smislom i Uri Caine na klaviru se pokazao kao potentan novi element grupe. Na ovom albumu gostuje i saksofonista Joe Lovano i Zornova kombinacija klecmera i fri džeza sa blagim crtanofilmovskim jump-cut šmekom je zapaljiva, zabavna i žovijalno-ozbiljna kao i uvek.

 

Henry Grimes Trio – Fish Story

 

Henry Grimes je čovek koji je van stroja bio pune tri decenije, u jednoj od najpoznatijih priča o fri džez prvoborcima koje je život naprosto zbrisao u stranu i pustio ih da se snalaze kako umeju. Grimes, koji je radovima sa Albertom Aylerom ali i sopstvenim, bio među utemeljivačima njujorškog fri džeza je trideset godina bio van scene, baveći se raznim drugim stvarima, nesvestan čak i da je Ayler umro, nikada videvši kompakt disk dok ga Marshall Marrotte nije pronašao u Los Anđelesu 2003. godine.

 

U jednom od retko dirljivih obrta sudbine, Grimes ne samo da je od strane savremene fri džez zajednice pozdravljen kao davno izgubljeni patrijarh, nego mu je i pružena pomoć – materijalna i kreativna, i danas ovaj sedamdesetosmogodišnjak redovno nastupa i stvara moćnu muziku (što smo i onomad u Beogradu videli). Ali kada čujete ovu kompoziciju sa njegovog kultnog albuma iz 1966. godine – za koga kažu da je snimljen čisto da se Grimesu firma oduži za pošten rad u okvirima brojnih ritam sekcija onog vremena – shvatićete da je Grimes ozbiljna figura, ne samo zanimljiva životna priča. Trio kontrabasa, bubnjeva i klarineta ovaj album žestoke poliritmije i impresionističkih melodija izvodi sa takvom ozbiljnošću da se čovek trgne i priseti da se danas ovakve ploče naprosto više ne snimaju.

 

 

Sun Ra Arkestra – Prelude To Stargazers

 

Iako je ovo jedan od poslednjih albuma koje je Sun Ra snimio, teško je uopšte reći šta ga konkretno razlikuje od nekih albuma koje je radio petnaest ili dvadesetpet godina ranije ili, uopšte, smestiti ga u neku deceniju. Sun Ra je bio afrofuturista prvog reda (a i inače jedan od prvih) i nije razmišljao kao ostatak planete, niti je njegov orkestar svirao kao drugi orkestri pa je i ovaj preludijum ritmički zanosan, melodijski zastrašujući, u svakom pogledu akrobatski, ali tako da se nikada ne izgubi kosmička, spiritualna ambicija koju je Sonnyju bila najbitnija. Sun Ra se ne uklapa ni u jednu definiciju fri džeza ili postmodernizma kojih mogu da se setim. On je bio iznad. Uvek iznad svega.

 

Fish in Oil – Zemljotres

 

U Prištini osnovan, u Beogradu aktivan, Fish in oil je jedan od najinteresantnijih bendova koji trenutno operišu u srpskoj džez orbiti. Osim što njihova muzika, naravno, nije džez, barem ne u užem smislu. Očigledno oslonjeni na njujoršku downtown školu, Braca Radovanović – koji će se sigurno ljutiti ako kažem da je u pitanju srpski Marc Ribot – i drugovi kuvaju žestoku smešu džeza, surfa, bluza i drugih žanrova tako da sve ipak, iako nema nikakvih očiglednih referenci na domaći folklor, zvuči autentično, a ne kao nekakva trećerazredna kopija njujorških kolega. Mnogo sam uživao prošle godine na njihovom nastupu na Ring Ring festivalu, a to što ih ne gledam češće po klubovima samo je odraz moje ogromne, osakaćujuće lenjosti. Album je, po logici paradoksa koja jedina ne izda nikada u Srbiji, izašao za SKC Kragujevac, a ako ga još niste čuli, evo prilike.

 

Sonny Rollins & Coleman Hawkins – Just Friends

 

U principu, kolekcija kompozicija na albumu Sonny meets Hawk!, prilično je ziheraška, oslanjajući se na neka opšta mesta džez istorije do te 1963. godine, a i interpretacije su prilično smirene i prizemljene uzevši u obzir revolucionarnu reputaciju Rollinsa, Grimesa ili Bleyja koje svet pamti po značajno avangardnijim tvorevinama. Ali verovatno je tako nekako moralo da se radi kada je cela svrha albuma bila uparivanje vrele nove zvezde saksofona u liku Rollinsa, sa čovekom koji je bukvalno ovaj instrument u džezu od zaboravljive prateće uloge transformisao u igrača na centru pozornice i simbol čitavog žanra. No, neka vas sve to ne zavara, iako ova ploča zvuči kao tek „običan“ hardbop u vreme kada se hardbop lomio u susretima sa new thingom, već su samo solaže dvojice saksofonista vredne svakog dinara koji biste dali za disk. Uzdržano ali savršeno.

 

Nels Cline & Gregg Bendian – Mars

 

Kada sam te ratne 1999. godine pročitao da dvojica bjelčina – pa makar i bjelčina sa opakom reputacijom u svetovima slobodne improvizacije i avangarde – spremaju album na kome će reintepretirati čitav Interstellar Space – duo album Johna Coltranea i Rashieda Alija koji je za mene u određenom smislu kraj muzike iza koga nema ničega – bio sam spreman da ponovo ratujemo sa Amerikom koja nešto tako dopušta. Ali, hm, vidi vraga, Interstellar Space Revisited je ispao fina ploča koju i danas rado slušam.

 

Mislim, naravno da na papiru zamena Trejnovog saksofona električnom gitarom zvuči kao potpuna jeres, kao i usotalom zamena Rashieda Alija bilo kojim drugim bubnjarom, ali Bendian i Cline se, hvala Alahu na malim uslugama, više bave reinterpretiranjem utiska koji na slušaoca ostavlja Interstellar Space nego nekakvim uzaludnim pokušajima rekonstrukcije njegovih kompozicija. Kako je i originalni album bio serija dijaboličnih improvizacija na jedva naznačene teme, tako i Bendian i Cline udaraju iz sve snage u svoje instrumente, držeći se energetskih nivoa koje su zacrtali Coltrane i Ali, poštujući obrise originala ali unutar njih radeći svoje stvari. I opet, ovde nikako nema Coltraneove duhovnosti, Alijeve suptilnosti, nema tog osećaja izlaska iz Sunčevog sistema u neistraženi kosmos, ali ovo je đavolski dobra ploča adrenalinske paljbe i oslobađanja muzike stega forme, ali ne i gruva, snage, brzine. Lepo je to ispalo.

 

Miles Davis – Rated X

 

Kritičari su Milesov On the Corner kada je izašao proglasili apsolutnim abortusom a na kraju ispade da je to jedna od najuticajnijih ploča u istoriji popularne muzike. Pitam se šta bi tek bilo da su u ono vreme imali pristup integralnim snimcima sa trodnevnog sešna od koga je posle cut and paste metodom svađe i inaćenja sklopljen finalni proizvod. Možda bi im jasniji bio genij iza svega? Možda bi tražili da se Milesu zabrani dalje bavljenje muzikom? Nikada to nećemo znati. Ali dugujemo zahvalnost Sonyju što nam, doduše brzinom posebno lenjog puža već godinama na uvid stavlja neobjavljene Milesove snimke, kako žive tako i nežive u formi The Complete Sessions kolekcija vezanih za njegove ključne albume. I evo, slušajte Rated X. Ovo naravno nije džez ni u jednom ozbiljnijem smislu, ovo je horror-groove muzika drsko agresivnih sintisajzerskih dronova i ludački kompulzivnih fank matrica, razvučena na prog-rok dimenzije i ostavljena na nekoj polici Columbijine ostave više od trideset godina. Miles je pravio najbolju muziku na svetu, složiće se gotovo svaki džez kritičar, a gotovo svaki od njih će misliti na neku drugu fazu njegove karijere. Rated X je samo potvrda ove jednostavne istine.

 

Rufus Harley – Chim Chim Cheree

 

Ako kažemo da je pre rata (onog rata!!) saksofon bio smatran egzotičnim instrumentom u svetu džeza (makar na poziciji soliste/ lidera), da su sa fri džez revolucijom ponekad violinisti i violončelisti uspevali da se izbore za pozicije u bendu, da su neki ambiciozniji lideri u svoje postave ubacivali čak i harfu, to nas i dalje ostavlja sa jednom jednostavnom istinom – gajde su možda najmanje verovatan instrument u prvom redu bilo koje nasumično odabrane džez kompozicije.

 

Ali ne i nepostojeći. Karijera Rufusa Harleyja je dokaz da gajde ne moraju biti samo egzotični trik na pozornici kakvog varijetea i on je moćni, politonalni zvuk ovog drevnog instrumenta sa neobičnom elegancijom doveo u svet savremenog pop-izraza. Naravno, manje bi nas čudilo da je Harley bio kakav potomak ponosite keltske porodice, a ne mešavina Afroamerikanca i Čirokija, no, kilt mu je stajao besprekorno a ovo izvođenje kompozicije koju najčešće pamtimo po Coltraneovim interpretacijama pokazuje zašto je Harleyja trebalo shvatati smrtno ozbiljno.

 

 

Flying Lotus – Heave(n) 

 

Naravno, naravno da Steven Ellison pravi muziku koja ima malo veze sa džezom, ali, Alice Coltrane mu je bila tetka, vi bezosećajni neljudi, a i ova kompozicija sa njegovog poslednjeg albuma sjajno kombinuje džez harmonije sa tradicionalnije „IDM“ harmonskim rešenjima, sve pakuje u savršen repetitivni okvir plesne muzike i daje nam na slušanje jednu besprekorno šarmantnu vinjetu.

 

John Zorn – Litany V

 

Naravno, nema ničeg „šarmantnog“ u seriji albuma koje je Zorn snimio sa ekipom u sastavu Trevor Dunn/ Joey Baron/ Mike Patton, a koji su neka vrsta njegovog povrataka abrazivnom, proto-metal/ nojz zvuku kakav je voleo krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Six Litanies for Heliogabalus je najbolji album ovog trija već i utoliko što ga nije snimio samo trio, već se pored brojnih muzičara i sam Zorn pojavljuje na saksofonu. I to baš u ovoj kompoziciji! Od ostalih lepota, tu je Jamie Saft na klavijaturama ali i sjajno iskorišćen ženski mini-hor. Zornovi albumi poslednjih godina su vrlo retko „avangardni“ u klasičnom smislu i uglavnom se bave popularnom muzikom ovog ili onog žanra, ali Six Litanies je ploča koja će i staru gardu naterati da ustane i obrati pažnju.

 

Naked City – Osaka Bondage

 

Ovo je prva Naked City kompozicija koju sam ikada čuo (bila je na Earacheovoj grindcore i death metal kompilaciji Grindcrusher) i koja je, jelte, promenila sve. I danas oduzima dah kada čujem Frisella i Fritha koji kao da čupaju žice, Barona koji iz apsurdno brzih blastbitova prelazi u sving preko koga Horvitz baca nežne solaže i kako se Zorn i Yamatsuka Eye takmiče u tome ko će da proizvede veću buku. Istorija popularne muzike u manje od minut i po.

 

Otomo Yoshihide – Giant Robo

 

Do 1999. godine Ground-zero je već bio bend iz domena istorije a ne sadašnjosti, ali Otomo Yoshihide, iako prevashodno zainteresovan za ultraminimalizam onkyo scene nije prestao da stvara muziku na razmeđi najnaivnijeg popa i najbučnije postmoderne avangarde. Giant Robo dolazi sa albuma na kome Yoshihide i saradnici izvode Yamashitine kompozicije iz brojnih televizijskih serija i kultni status koga je ovaj kompozitor uživao u Japanu omogućio je Yoshihideu budžet nezamisliv u vreme Ground-zero. Otud ovde i potpuno neshvatljivo veliki broj gostiju na albumu ali broj koga Yoshihide i Kondo (u ulozi snimatelja) uspevaju da spakuju u kompaktan, moćan zvuk kasnih devedesetih. Ploča je, naravno prepuna najneverovatnijih žanrovskih prelaza i spojeva ali ova tema iz tokusatsu serije Giant Robo iz kasnih šezdesetih je svakako jedan od najboljih egezmplara Yoshihideovog genijalnog prilaza muzici drugih ljudi, sa gotovo detinjom ljubavlju ali i potpuno radikalnim kompozitorskim tehnikama. Znam, znam, nije ovo baš džez, ali… zar nije sjajno?

 

Nihilistic thrash mix

U nekom istorijskom osvrtu na kulturnu i sociolišku vrednost hardcore punka sigurno bi uvek valjalo isticati kako je ovo (bila/ jeste) muzika sa jasnim integracionističkim tendencijama, pozitivna po tonu, namerna da mlade ljude nauči da poštuju sebe i druge, otrgne ih od pogubnih parohijalističkih uticaja najbliže sredine (često socijalno/ etnički deprivirane i depresirane) ali i od pogubnih konzumerističkih uticaja generalnog zapadnog društva, da je to muzika koja je mlade ljude učila da budu pametniji, osećajniji i promišljeniji.

 

I sve to nije neistina, ali povremenim refleksijama na vreme kada sam hardcore slušao proporcionalno više nego neke druge muzike uviđam da mi je uvek više ležala ona njegova manje nominalno pozitivna struja. Da su mi integracionističke poruke, ma kako drage bile, nekako bile dalje od solipsističkih krikova beznađa, mračnih pesimističkih opservacija, nihilističke energije koja kritiku društva nije shvatala kao konstruktivno preduzeće već više kao moralni čin da biste se na kraju s pravom smejali.

 

Zastrašujuće. Ali izgleda da se opet potvrđuje ona stara da Đavao ima sve najbolje pesme. Miks koji ćete moći da skinete kliktanjem na donje linkove je neka vrsta ilustracije ove teze, posredovane isključivo kroz tvrđu stranu pank muzike, evropski, azijski, severno i južnoamerički hardcore thrash u svojim raznim pojavnim oblicima, sa izborom pesama u rasponu od ranih primeraka (pod)žanra pa do relativno recentnih pokušaja. Kad kažem „relativno“ recentnih, to znači da su neke od najnovijih pesama u ovom miksu snimljene pre deset godina. Da, siguran sam da je i posle napravljeno mnogo vrednih uradaka koji bi poslužili za ilustraciju i ne, ne poznajem nikog dovoljno mladog da bi mi na njih konzistentno ukazivao, hvala na uvredi.

 

Skinuti sa bilo kog od naredna dva linka:

 

Rapidshare

 

Rapidgator

 

01. Discharge: Hell on Earth

02. Discharge: Cries of Help

03. Avskum: United States of War

04. Kuro: Body

05. Indigesti: Mass Media

06. Discard: Death from Above

07. Disclose: Hellish View

08. Ripcord: Drugshit

09. Heresy: Genocide

10. Electro Hippies: Acid Rain

11. Extreme Noise Terror: Conned Through Life

12. Ripcord: Furder

13. Lärm: Disorder

14. Solunski Front: Naše Groblje

15. Conflict: They Said That

16. Chaos UK: Hypocrite

17. Discharge: Massacre of Innocence

18. D.R.I.: Sad to Be

19. Crow: Give up all hope

20. Olho Seco: Sintomas Dementes

21. Speedball: Prodo bi te za pit bula

22. Electro Hippies: Tortured Tears

23. Unseen Terror: Burned Beyond Recognition

24. Cryptic Slaughter: M.A.D.

25. M.D.C.: Born to Die

26. D.R.I.: I don’t need society

27. Siege: Drop dead

28. U.B.R.: Organiziran haos

29. Speedball: Pun mi je kurac

30. S.O.B.: SDI & ABM

31. Extreme Noise Terror: Bullshit Propaganda

32. Destroy!: Lethal Habits

33. Speedball: Dogodi se i to ponekad malo češće

34. D.R.I.: Why?

35. Electro Hippies: Gas Joe Pierce

36. Heresy: Dead

37. Extreme Noise Terror: Murder

38. Doom: Lost the Fight

39. Amebix: Largactyl

40. EU’s Arse: Schiavi e Padroni

41. Cripple Bastards: Padroni

42. Electro Hippies: Dead End

43. S.O.B.: Fuck or Die

44. D.R.I.: Blockhead

45. Disrupt: Religion is a Fraud

46. Anti-Cimex: War Machine

47  Shitlickers: War System

48. Chaos UK: Fashion Change

49. Varukers: Seek Shelter in Hell

50. Dischange: Resist the Statecontrol

51. Disfear: With Each Dawn I Die

52. Electro Hippies: Mother

53. Destroy!: Vile Horrendous Aerial Bombardment

54. Speedball: Rođen onesposobljen

55. Sore Throat: Channel Zero Reality

56. Dayglo Abortions: Religious Bumfucks

57. Intense Degree: Null Zone

58. Destroy!: Dead to the World

59. Defecation: Focus

60. Righteous Pigs: I hope you die in a hotel fire

61. Napalm Death: Life?

62. Acroholia: Apatija

 

 

Evo i nekoliko reči o muzici ovde, redom kojim se pojavljuje i promiče.

 

Discharge: Hell on earth/ Cries of Help

 

Mislim da je Hell on Earth bila prva Discharge pesma koju sam, kao mladi metalac čuo i moja prva pomisao bila je „Whoa, ako je ovo pank, onda sam ja u stvari… panker?“ Kognitivna disonanca koju je ovo izazvalo u mom mozgu bila je toliko užasna da do danas nisam prevazišao krizu identiteta. Bilo kako bilo, Dischargeova formula pisanja pesama koju su do albuma Hear Nothing, See Nothing, Say Nothing  istesali do monomanijačkog savršenstva proizvodila je u meni neku posebnu vrstu zen-mirnoće sa svojom predvidivošću, repetitivnošću, pakovanjem strašnih količina energije u male, lako probavljive pakete. Ove dve pesme, koje otvaraju drugu stranu albuma su možda najubojitiji primer kako se sa užasno malo reči i nota može naslikati evokativna slika ljudskog društva na planeti Zemlji u drugoj polovini dvadesetog veka, svedenog na nezamislive činove sistemske svireposti prema svojim članovima. Neumoljivi bubnjevi, grmljavina gitara, gotovo dementno Calovo pevanje… Ovaj album je lansirao ceo podžanr u muzici par godina posle svog izlaska.

 

Avskum: United States of War

 

Avskum su, dakako sjajni predstavnici tog podžanra, grupe bendova, skandinavskih, američkih, japanskih, koje smo nekada od milošte zvali samo Discharge-klonovima. Avskum su, istini za volju, imali drugačije ambicije u svojim počecima, ali ovaj album iz 2003. godine je bio pravi primer skandinavskog D-beata koji je kombinovao Discharge matrice sa nešto melodičnijim gitarama. Čitav album, Punkista je bio usmeren protiv, jelte, imperijalizma i globalizma, ali partikularno protiv Amerike. Pa tako i ova pesma…

 

Kuro: Body

 

Kuro je bio jedan od ranih japanskih primera transplantacije Discharge formule na daleki istok i za razliku od nekih savremenika, poput, recimo GISM, imali su puritanski, monoidejistički pristup interpretaciji panka. Osmoinčni singl Who the Helpless sa koga je pesma Body (inače, najslušanija na Last.fm strani za Kuro, što znači da još nisam posve izgubio ukus) je mračan, sirov, nemelodičan i glup na onaj idealan način. Ljudi koji su u ono vreme otkidali na Minor Threat i Hard Ons su slabo imali živaca da slušaju ovakve stvari pa smo se mi automatski osećali kao neka snobovska frakcija…

 

Indigesti: Mass media

 

Nije sav pank koji se meni dopada nužno morao da bude mračan, disonantan i nemelodičan. Indigesti, sa svojom najpoznatijom pesmom, Mass media,  snimljenom ranih osamdesetih i besomučno obrađivanom kasnije, demonstriraju jednu očajničku, protestnu energiju i to zvuči bolesno zarazno.

 

Discard: Death From Above

 

I sad, tu negde, do početka devedesetih se švedska scena još i nekako držala u smislu da je imala neki svoj autentičan zvuk i ako je i bilo bendova koji su vukli na Discharge, oni su ili bili programski one-off projekti (Shitlickers) ili su vremenom, kao uostalom i Discharge, evoluirali (Anti-Cimex). Međutim, 1990. godine, Discard izdaju svoj singl Death From Above i sve odlazi u materinu. Ime i logotip benda, omot ploče, produkcija, zvuk, struktura pesama, teme i način interpretacije, sve je zvučalo kao nekakav bizaran eksperiment u kloniranju. Pomagalo je i što je muzika bila snimljena četiri godine ranije, u formi demoa, pa sirovost nije trebalo simulirati. Ovo je ploča koja je pokrenula D-beat lavinu u Švedskoj, a meni i dalje jedan od najboljih Discharge-klon projekata ikad.

 

Disclose: Hellish View

 

Naravno, Discard su ipak zvučali kao interpretacija Dischargea. Japanske kolege Disclose su zvučale kao Discharge, samo u šestoj generaciji kasetnog presnimka. Doduše, rani radovi su im bili sobni demoi snimani u bubnjarevom stanu – a znamo koliki su japanski stanovi i koliko su im debeli zidovi… Ova pesma je sa njihovog prvog albuma, Tragedy, koji je, komparativno, imao dosta dobru produkciju i zvuk. Sećam se da sam te davne 1994. godine intervjuisao pokojnog Kawakamija za svoj fanzin i da mi je tada, najavljujući izlazak albuma užurbano objašnjavao da ne dajem pare njihovom izdavaču jer su japanske ploče MNOGO skupe. I bile, su, Tragedy je koštao više od trideset (ondašnjih!!) dolara u svom prvom printu ali sam ja iskusno sačekao švedski reprint par godina kasnije i platio manje od dvadeset. Kawakami je nekoliko godina kasnije overio a mi smo izgubili jedan od najbučnijih D-beat bendova ikad. Današnji aspiranti na ovu poziciju, D-Clone su dobar bend, ali Disclose su bili takvi kakvi su bili silom prilika, ne svesnim izborom.

 

Ripcord: Drugshit

 

Za razliku od većine drugih bendova u ovom miksu, britanski Ripcord je odrednicu „hardcore“ shvatao nešto bliže klasičnom američkom poimanju ove filozofije pa su i njihovi stavovi bili nešto pozitivniji i, ako smem da kažem didaktičniji od onoga što možete čuti od drugih bendova. Muzika je, pak, bila solidni britanski thrash, a čak i kada su udeljivali pozitivne poruke (kao u ovoj pesmi gde narator demonstrira snagu volje i dileru narkotika poručuje da ne želi njegovo drogosranje), zvučali su kao da su na korak od eksplozivne dekompresije. Mislim, poslušajte sa kakvim očajničkim naprezanjem ova poruka biva isporučena, ovo nije ni Minor Threat ni 7 Seconds. Pa ni Bad Brains.

 

Heresy: Genocide

 

I odmah za njima, kolege Heresy koje su uživale vrlo sličnu poziciju na britanskoj sceni, samo svirajući još bržu muziku. Ipak, iako su Heresy relativno poznati po pozitivnim stavovima i tekstovima prepunih poziva na uvažavanje, promišljenost i poštovanje, rana faza ovog benda bila je mahom bazirana na strahu, očaju i beznađu. John, bubnjar socijalističkih Concrete Sox je, dolaskom na mesto pevača dosta toga izmenio u stavu Heresy, ali je Genocide pesma nastala pred njegov ulazak u bend i kao takva, ovde je, u kasnije snimljenoj, živoj verziji jedan od najubitačnijih komada UKHC muzike koje ćete čuti u životu.

 

Electro Hippies: Acid Rain

 

Electro Hippies su mi bili jedan od najdražih britanskih bendova te generacije, sa svojim muzičkim eklekticizmom (koji je, da ne bude zabune, samo značio da su imali i po neki spor deo pored manijačkog blastovanja) ali i sa osobenom kombinacijom ironičnog humora i očajničkog pesimizma u svojim pesmama. Acid Rain je primer ekološki osvešćenog osvrta na bespuća povijesne zbiljnosti osamdesetih godina, modernog među britanskim pankerima i anarhistima te epohe ali i bolesno zarazan komad hardcore thrasha.

 

Extreme Noise Terror: Conned Through Life

 

Extreme Noise Terror su dobijali dosta kritika pred kraj osamdesetih, da su pohlepni, da im koncerti previše koštaju, da izigravaju rock zvijezde, a čak i njihov (tada jedini) album Holocaust in Your Head je po fanzinima listom bio blaćen zbog previsoke cene a publika odvraćana od kupovine. Moj problem sa tim albumom bio je što je bio dosta ružno snimljen i ne naročito sjajno odsviran, pogotovo u domenu bubnjeva gde je Stick demonstrirao svoj i inače karakteristično nespretni stil kojim je pokvario mnogu pesmu grupe Doom. No, ENT ne bi bili to što jesu da za japansko izdanje albuma nisu ponovo ušli u studio, snimili ga ispočetka i, sto mu gromova, napravili dramatičan preokret. Ova verzija Conned Through Life je sa te verzije albuma i jedna je od najprostijih, najefektnijih pesama u čitavoj istoriji benda.

 

Ripcord: Furder

 

Činjenica da su mnogi od bendova koje sam osamdesetih slušao imali vegetarijanske članove i pisali pesme o užasima industrije prerade mesa, krznu, lovu itd. je verovatno uticala i na moje vegetarijansko opredeljenje. Kako god, Ripcord ovom pesmom gađaju praksu ubijanja životinja zbog krzna i ne može se reći da je teško čuti njihovu poentu pored sve buke.

 

Lärm: Disorder

 

Činjenica da u ovom miksu nema benda Disorder je iznenađujuća i bizarna ali naprosto sam, preslušavajući njihove najveće hitove imao utisak da bi svaki od njih svojim trajanjem, disonantnošću i lošom produkcijom pokvario tempo ovog miksa. U to ime evo poluminutne eksplozije holandskih straight edge komunista Lärm koji su svoju muziku nazivali „ekstremnom bukom“ u vreme kada smo još uvek imali sluh koji se mogao pokvariti. Lärm je ponekad teško slušati u trajanju čitavog albuma jer njihova spastična muzika, od koje će kasnije nastati čitav power violence stil, pored sve nervoze, na gomili zvuči monotono, ali ove kratke ejakulacije – pa to je lekovito.

 

Solunski Front: Naše Groblje

 

Volim svaku pesmu Solunskog fronta. Ipak je u pitanju jedan od najkreativnijih i najmuzikalnijih hardcore bendova koje su ova zemlja i Zemun ikada imali. Ali Naše groblje… tu pesmu možda cenim najviše, možda više od sigurnih hitova poput Ratnog druga, Hirošime, Malog sveta ili Samoubice, na ime njene opresivne atmosfere i manijačkog thrash dela u sredini. Solunski front je imao muzikalnu širinu Dead Kennedys iskombinovanu sa preciznošću i oštrinom bilo kog D-beat benda sa bilo kog kontinenta. Kriminal je da čitav njihov studijski materijal (od svega šest pesama) i dalje nije doživeo da vidi vinil.

 

Conflict: They Said That

 

Kao druga generacija britanskih anarhističkih bendova, Conflict su kombinovali programski stav, agresivnu muziku ali i dalje dosta ličan pristup politici i… bili mi omiljena grupa. Sve albume im volim ali The Ungovernable Force iz 1986. godine i dalje smatram vrhuncem njihovog stvaralaštva, sa manijakalnom brzinom kojom su pesme odsvirane (i, još važnije, otpevane), atmosferom koja je sugerisala nered i revoluciju ni nalik post-hipijevskim sanjarijama prve anarhopank generacije i nekim od najboljih pesama koje su ikada napisali. A tu je bio i Steve Ignorant na vokalima. Bolje ne može.

 

Chaos UK: Hypocrite

 

Pijanijeg i raspojasanijeg benda na britanskoj hardcore thrash sceni verovatno nikada nije bilo. Ali Chaos UK su uvek umeli da naprave zaraznu pesmu. Hypocrite je kao neka radio-friendly verzija bilo koje pesme Disordera iz rane faze. I to mislim kao kompliment.

 

Discharge: Massacre of Innocence

 

Kad sam bio mlađi, više sam volio monolitnu čvrstinu Hear Nothing… od nervozne, šizoidne energije Why? No, danas mislim da je Why? još dalje otišao u destilisanju Discharge pesama na najsuštastvenije elemente, da su saplićući D-beat ritmovi naprosto perverzni, da su solaže sa onoga svijeta a da Cal nikada nije zvučao ubedljivije – jednovremeno hladan i emotivan. Massacre of Innocence je pesma koja svoju temu – bombardovanje civilnog naselja u kome ginu deca – iznosi tako klinički i jednostavno da se sva obezljuđenost ratovanja na daljinu posreduje sa zapanjujućom efikasnošću.

 

D.R.I.: Sad to Be

 

Iako poznatiji po gotovo parodično kratkim pesmama u svojoj ranoj fazi, sa Sad to Be su D.R.I. plasirali u uši slušaoca jednu iznurujuću sagu o klincu koji je u fazi da traži svoj identitet, ali svugde gde pogleda čekaju ga odvratni klišei savremenog društva izgrađenog na strahu i kajanju. Ubitačno.

 

Crow: Give up all hope

 

Jedan od najboljih japanskih hardcore bendova svih vremena, Crow su kombinovali D-beat formulu sa razularenim gitarama i relativno nekarakterističnom preciznošću svirke da bi dobili kombinaciju haosa i reda koja je zvučala neodoljivo.

 

Olho Seco: Sintomas Dementes

 

Brazilski Olho Seco barem nikada niko nije mogao da optuži za preciznost. Ja i dalje nisam siguran koji se ritmovi uopšte koriste u većini njihovih pesama. No, većina je, kao i Sintomas Dementes natrpana nervoznom energijom u kojoj instrumenti pretiču jedni druge dok se ne dobije neka neobična forma free jazz interpretacije hardcore thrasha u kojoj je nemoguće ne uživati.

 

Speedball: Prodo bi te za pit bula

 

Za šabački Speedball sam saznao tako što mi je njihov pevač/ basista Bojan poslao demo kasetu da napišem prikaz u svom fanzinu a ja posle prvih dvadesetak sekundi prve pesme odlučio da je ovo najbolji hardcore thrash bend koga je Srbija ikada imala. Danas, skoro pune dve decenije kasnije sam još ubeđeniji u tu odluku. Ovo je ta pesma, a njen jednostavni satirični tekst je i danas jednako potentan kao i tada. Speedball su par godina kasnije postali malo utegnutiji i još brži ali ovaj prvi demo meni još uvek, s oproštenjem, stoji kao jedan od vrhunaca domaće muzike uopšte.

 

Electro Hippies: Tortured Tears

 

Onaj eklekticizam koji sam gore pominjao ovde se ispoljava u srednjem tempu najvećeg dela pesme i momački odvrnutoj korus/ flendžer pedali kroz koju je Andy proterao svoj glas. Za razliku od tada već nadirućeg grindcorea na britanskoj sceni, Electro Hippies su i pored brze i nadrkane svirke još uvek imali i neki element ranjivosti u svojim pesmama. Pogotovo u ovoj.

 

Unseen Terror: Burned Beyond Recognition

 

Unseen Terror nisu mnogo davali na ranjivost. Ova verzija njihove najložačkije pesme, iz emisije Johna Peela je jedan od najboljih primera kako je britanski grindcore evoluirao iz hardcore thrasha u ono što su kasnije svirali Napalm Death i Carcass… I dalje jedna od mojih najomiljenijih pesama uopšte.

 

Cryptic Slaughter: M.A.D.

 

Cryptic Slaughter su meni uvek bili primer američkog benda koji pokušava da svira hardcore thrash po uzoru na Evropu, prevashodno Britaniju i ne uspeva jer su u početku muzičari bili odveć nespretni a kasnije su značajno precenili svoje kompozitorske kapacitete. Ali ova pesma, koja otvara njihov debi album je neodoljiva kombinacija suludo brzog thrasha i zapaljivih mid-tempo refrena. Pa još ta tema stalne pretnje istrebljujućeg nuklearnog rata koju smo svi baštinili osamdesetih godina… prelepo.

 

M.D.C.: Born to Die

 

Nije neko čudo što su M.D.C. morali iz Teksasa da emigriraju u ipak pitomiju Kaliforniju. Kada pišete pesme o tome da je John Wayne bio nacista ili, kao u slučaju Born to Die, nazivate SAD fašističkom državom, to nije baš dobra praksa u sredini bogatoj rednek likovima. Ceo prvi album M.D.C. je surova i izuzetno drčna dekonstrukcija američkog, jelte, mita i sna, ali Born to Die je njen vrhunac. Kakav refren, rođaci!!!!!! Nou vor, nou kejkejkej, nou fešist juesej!!!!!!

 

D.R.I.: I don’t need society

 

Jello Biafra je par godina kasnije u jednoj od pesama Dead Kennedys parodirao ovu parolu rečima da mu društvo ne treba dok mu ne zatreba struja za pojačalo pomoću kog, jelte, svira, ali to i dalje ne umanjuje potentnost ovog ranog hita momaka iz bej ejrije. Proučavanjem teksta pesme, uostalom, dolazi se do shvatanja da je parola iz naslova zapravo samoodbrambeni krik u reakciji na prisilne regrutacije i odlaske u ratove sa druge strane planete, ali nije to toliko bitno. Kad imate manje od osamnaest godina razumno je da mislite da vam društvo ne treba i ako to ne mislite tada, nešto nije u redu sa vama.

 

Siege: Drop dead

 

Proto hardcore thrash iz američke kuhinje. Siege su ovim mini LP-jem bukvalno promenili sve. Black Flag će uvek biti navođeni kao izumitelji hardcorea ali Siege su bend koji ga je razumeo.

 

U.B.R.: Organiziran haos

 

Kao što su pank i hardkor najpre nastali u najrazvijenijim zemljama zapada, tako je i u staroj Jugoslaviji u njima prednjačila – Slovenija, najbogatija i najuređenija (i najzapadanija) republika Federacije. Priznajem da mi je danas većina toga na šta smo u ono vreme otkidali u domenu slovenačkog hardkora prilično osrednje sa svakog aspekta, ali ima tu bisera, a ova pesma U.B.R.-a je apsolutan biser sirovosti, žestine, besa i bunta. Pa još i taj genijalni naslov. Imaju U.B.R., naravno većih hitova i poznatijih pesama, ali Organiziran haos je izdržao test vremena na veličanstven način. 

 

Speedball: Pun mi je kurac

 

Ponovo Speedball i ponovo pesma toliko rečita, žestoka i britka da je gotovo suvišno o njoj pričati. Ako besna, razgnevljena muzika sme da ima hitove, ovo je to. Strofe su sjajne, naravno, ali brejkdaun i srednji deo sa tekstom „Pun mi je kurac humanitarnih akcija, pun mi je kurac genocidnih nacija, pun mi je kurac lažnih informacija, pun mi je kurac nebeskog naroda“ je sredinom devedesetih meni bukvalno izazivao ježenje kad god bih ga čuo.

 

S.O.B.: SDI & ABM

 

Tokijski S.O.B. su na zapadu postali skoro pa zvezde nakon što su dobili endorsment od strane samih Napalm Death ali poslušajte samo ovu žestinu i recite da nisu to zaslužili. Bend će kasnije svirati „pravi“ grindcore ali u ovoj fazi još uvek je sve delovalo lepršavije i spontanije. Šarmantno!

 

Extreme Noise Terror: Bullshit Propaganda

 

Bullshit Propaganda je uvek bila lepa pesma, ali ova verzija snimljena za emisiju Johna Peela, nabasovana preko svake razumne mere, sa pevačima koji zvuče kao da im se glave raspadaju i Mickom Harrisom na bubnjevima je definitivno definitivna. Ubistveno. Pa još taj refren. Ou jes!

 

Destroy!: Lethal Habits

 

Od svih američkih crustcore aspiranata devedesetih godina, Destroy! su mi bili nekako najdraži. Umeli su da sviraju grindcore ali tako da pesme ipak budu zarazne, da imaju i melodiju i refren za razliku od britanskog predloška, a da se ne izgube u bespućima američkog hardcore izraza punom kojekakvih brejkdaunova i horskog pevanja. Lethal Habits priča o tome kako konzumacija narkotika ima dalekosežne posledice, kako na ekonomiju prekomorskih zemalja tako i na očekivani životni vek klinaca u blokovima, zatvara njihovo najbolje izdanje (singl) Burn this racist system down i… ubija.

 

Speedball: Dogodi se i to ponekad malo cešće

 

Drugi demo Speedballa je bio nešto upeglaniji od prvog, sviran još brže, ali sa nerazaznatljivim vokalima. Definitivno ga je spasavalo to što su pesme bile napisane sjajno, ekonomičnije i tvrđe nego na prvom. Klasika.

 

D.R.I.: Why?

 

U dvadesetak sekundi se može strpati mnogo pitanja kad ste mlad i besan čovek. I treba. E, posle odgovore tražite ceo život… ako imate sreće.

 

Electro Hippies: Gas Joe Pierce

 

Nemam pojma ko je Joe Pierce čije pogubljenje u gasnoj komori Electro Hippies traže ovom pesmom, ali koliko je ovo samo ložačka muzika.

 

Heresy: Dead

 

Pomenuta faza pre dolaska Johna u bend Heresy i zaokreta ka intelektualnijim tekstovima i nešto složenijoj thrash muzici je eminentno zabeležena na ovom ranom Earache fleksi singlu. Never Healed je za mene primer skoro savršene thrash ploče. Pesme su sve apsolutno istog – manijakalnog – tempa sa tek ponekim brejkdaunom da malčice razbije monotoniju. Gitarski rifovi svi liče jedan na drugi a produkcija dodatno zaravnjuje sve u nerazaznatljivu masu buke i opresije. Reevsyjev glas je miksovan duboko dole u matrici, više očajnički lavež životinje priterane u ćošak nego inteligentan diskurs mladog osvešćenog čoveka, a tekstovi, kao što i nagađate, pričaju pre svega o očaju. Dead zatvara ploču sledeći pesme koje se zovu Anguish of War i More Blood is Shed. Savršenstvo forme i sadržine.

 

Extreme Noise Terror: Murder

 

Dobro, znali ste da kad-tad ovo stiže na red. Ultimativnu vegetarijansku pesmu osamdesetih godina su mogli napisati i Smiths i Conflict, ali dok budete slušali ovu verziju Murder, sa drugog Holocausta, znaćete da je ona ta. 450 million animals are slaughtered in Britain every year to be shoved down your throat and shat out of your arse: MURDAAAAARAGHHH!!

 

Doom: Lost the Fight

 

Doom iz kasnije faze su mi vazda bili bolji od ranog Dooma koji je bio substandardna imitacija Dischargea. Pokojni Wayne je, takođe, bio najbolji pevač koga su imali. Stick je ovde već koliko-toliko umeo da svira d-beat i nije usporavao celu ekipu. Pa još ta superteška produkcija… Ova pesma sve to demonstrira na pravi način.

 

Amebix: Largactyl

 

Amebix obično opisuju kao utemeljivače crustcore muzike, ali teško je prenebregnuti činjenicu da je ovaj bend imao više mašte i stila od devedesetdevet procenata sledbenika tokom naredne tri decenije. Largactyl je primer mračnog, sporog, blago metaliziranog crust zvuka kome nije potreban maničan tempo da bi oborio slušaoca na pod. Dobro, refren podiže tenziju promenom brzine, ali ova pesma zaista više hvata na osećaj nego na snagu. Bliže Bathoryju i Celtic Frostu nego Clashu i Buzzcocksima, Amebix su britanski punk gurnuli niz puteljak ludila, mračnjaštva i pesimizma sa kog se mnogi nikada nisu vratili.

 

EU’s Arse: Schiavi e Padroni

 

EU’s Arse su bili haotično lice italijanskog hardkor panka osamdesetih godina, služeći kao prljavija alternativa komparativno melodičnijim (i muzikalnijim) Indigesti ili Infezione. Ova pesma je, ako ne razumete jezik na kome se peva mogla doći i iz Skandinavije.

 

Cripple Bastards: Padroni

 

Giulio nikada nije krio koliko su ga rani italijanski hardcore bendovi inspirisali pa je i ova (prva i najbolja) verzija njegove besne antidržavne/ antimafijaške pesme, naravno, oslonjena na prethodnu iz ovog miksa. Ali samo za inspiraciju; ovo je u svakom pogledu autentično delo benda koji se uglavnom silom prilika opisuje kao grindcore iako je uvek u pitanju bio naglašeno idiosinkratičan izraz. Sirovost snimka i sirovost muzičara koji ovo izvode samo doprinose snazi poruke: Morte ai padroni – Ladri e bastardi. Morte allo Stato – Mafioso e bugiardo. Morte!!!

 

Electro Hippies: Dead End

 

Ova pesma postoji i na Peel Sessions materijalu Electro Hippies, odsvirana bolje, brže i dotegnutije,  ali ova demo verzija mi se dopada na ime svoje sirovosti. Kao i uvek, Hippies sviraju sirovo, brzo ali sa modikumom melodije i pevljivosti.

 

S.O.B.: Fuck or Die

 

Mislim da su zapadni pankeri crveneli videvši naslov ove pesme. Za zapadno izdanje ploče na kojoj se nalazila on je promenjen u Luck or Die a kada su je Napalm Death obradili na svom drugom snimku za Johna Peela prekrštena je u Conform or Die. Verujem da S.O.B. nisu imali nameru da kažu ništa loše ovim naslovom i uostalom, radi se o jednoj od njihovih najboljih, najzaraznijih pesama. Bas rif koji pesmu otvara a onda se pred solo diže za oktavu je para vredan, refren je genijalan i uopšte, ovo je skoro pa savršena hardcore thrash pesma. Mogu da zamislim kakve je šutke ovo izazivalo na tokijskim koncertima.

 

D.R.I.: Blockhead

 

Koliko god da su D.R.I. na prvom albumu imali očajnu produkciju – bubnjevi kao kante, gitare kao igračke, Kurt koji se bori sa konceptom harmonije više nego što ga prepoznaje kao sastavni element muzike – toliko je bitnije da se prepozna kako je njihova svirka bila utegnuta preko svake razumne mere. Ne pričamo o nekakvom džejmsbraunovskom fank kompjuteru, naravno, ali brzina kojom D.R.I. protrčavaju kroz pesme, a da niko ne štrči niti zaostaje je zapanjujuća.

 

Disrupt: Religion is a Fraud

 

Disrupt su bili američka imitacija Extreme Noise Terror sa prelaza osamdesetih u devedesete, mahom inferiorna, ali ova pesma, sa sve semplovima iz Friedkinovog Isterivača đavla i svojim prostodušnim tekstom kojim se, je li, zabludjelim masama objašnjava da je religija prevara je ipak moćno šarmantna. Disruptov bubnjar me je u ono vreme opako impresionirao veštinom kojom je D-beat formulu oplemenjivao suludim prelazima i ritmičkim diverzijama a, vere mi, i ženski vokal koga ovde čujemo je toliko besan da je to prava milina. Umeli su Disrupt da nabodu i ovde su, bez sumnje, naboli.

 

Anti-Cimex: War Machine

 

Za mene je ovo esencijalna D-beat pesma, nastala u vreme kada D-beat kao koncept još nije ni konstituisan. Anti-Cimex su kasnije postali tvrđi bend, sa malo Motorhead patine u svojoj muzici, ali meni se to nikada nije dopadalo. No, prva dva singla, pogotovo ovaj na kome se nalazi War Machine – to je sveto pismo. Sumanuto, razulareno, a opet savršeno kontrolisano.

 

Shitlickers: War System

 

Shitlickers su bili, hm, mračna strana Anti-Cimexa i praktično parodirali čitavu švedsku D-beat eksploziju koja će uslediti deset godina posle ovog snimka. Ali, kakva pesma, rodbino, kakva pesma!!!!

 

Chaos UK: Fashion Change

 

Prvi album Chaos UK je meni jedna od najboljih ploča ikada napravljenih u britanskom panku, konzistentna u svojoj skoro antimuzičkoj disonantnosti i opresivnoj atmosferi ultradistorziranih gitara i nepraštajućih timpana. A skoro sve pesme su pritom, ispod naslaga distorzije, bile ludački zarazne i pevljive. Disorder su samo mogli da sanjaju da zvuče ovako.

 

Varukers: Seek Shelter in Hell

 

Da Discharge nikada nisu postojali, Varukersi bi zauzeli njihovo mesto u istoriji i danas bismo pričali o V-beat muzici. Kako god, Another Religion, Another War je najbolja Discharge ploča koju Discharge nikad nisu snimili a pesma koja je zatvara je najbolja na toj ploči – kratka, prosta i jasna.

 

Dischange: Resist the Statecontrol

 

Do momenta kad su Dischange izdali svoj prvi (i jedini) album, 1993. godine, ceo koncept švedskih Discharge klonova je već delovao kao neka zajebano masivna interna šala. Ali hajde, voleli smo. Seeing, Feeling, Bleeding je bio besramna imitacija Dischargeovog prvenca ali pesme su bile pamtljive a produkcija metalskog mesije Tomasa Skogsberga je obezbeđivala muda tamo gde je falilo malo kreativnosti.

 

Disfear: With Each Dawn I Die

 

Tomas Skogsberg je, naravno, producirao i ovaj, četvrti album švedskih D-beat pregalaca Disfear i Everyday Slaughter je meni jedna od najomiljenijh D-beat ploča ikad. Snimak je apsurdno nabudžen, sa kompresorom koji celu muziku drma u ritmu bas pedale, pesme su moronski proste ali savršene u svojoj snazi i sirovosti, a pevač Jeppe se sve vreme bori da se uopšte čuje preko talasa distorzije. Ne znam da li je naslov pesme koja ploču otvara referenca na kultni noar film Each Dawn I Die u kome James Cagney i George Raft jedini put u karijeri dele plakat i glavne uloge, ali ako jeste to još više doprinosi moći (i, što bi mladi rekli, kvltnosti) ove neverovatne pesme.

 

Electro Hippies: Mother

 

Demo verzija jedne od najemotivnijih pesama Electro Hippies. Maybe tomorrow you’ll listen and learn, maybe tomorrow you’ll learn to listen. Ovo sam slušao 1991. godine u vojsci i klimao glavom gledajući kako se država oko mene raspada a ja samo razmišljam kako ću se napiti kad uveče pobegnem u grad. Možda sutra, indeed.

 

Destroy!: Vile Horrendous Aerial Bombardment

 

Naslov ove pesme je očigledna parodija na – u toj nekoj 1991. ili 1992. godini već apsurdnu količinu bendova koji su Discharge imitirali bez mnogo odmaka ili kreativnog napora. No, mineapoliski anarhisti su nam parodiju servirali uz tako moćno parče ludačkog grindcorea da nismo marili. Jedna od najubitačnijih Destroy! pesama u kratkoj ali pesmama bogatoj karijeri. Feliksovi vokali u strofama su genijalni a refren – Death by Napalm, Death by Napalm, Death by Napalm, Death by Napalm… Death – je višeslojniji nego što bismo se nadali od pesme koja generalno ni nema tekst.

 

Speedball: Rođen onesposobljen

 

Jedna od pesama sa prvog dema Speedballa snimljenih ponovo na drugom, Rođen onesposobljen je nihilistička, pesimistička, gubitnička himna odsvirana toliko brzo da se rasprava o tome šta onesposobljenost uopšte podrazumeva nekako nikada ni ne započne. Još jedan primer kako se od najmračnijih tema prave najzaraznije pesme.

 

Sore Throat: Channel Zero Reality

 

Jasno je da je svinjarija da umesto Antisectovog originala ovde podmećem obradu koju su uradili Sore Throat, ali… meni je ova verzija zapravo za nijansu bolja. Zbog uvodnog govora koji se tako dobro uklapa uz štimung britanskog anarhizma sa početka osamdesetih, zbog tvrđe svirke i bolje produkcije i zbog monstruoznog vokala Ritcha Militie na kraju pesme. Ježio sam se od ovoga u ono vreme, a naježim se malo i danas.

 

Dayglo Abortions: Religious Bumfucks

 

Kanadski pankeri Dayglo Abortions su kasnije bili bend koji je više hvatao na opscenost i šalu nego na nekakvu supstancu ali album Feed us a fetus je i danas moćna ploča nevaljalog, provokativnog panka. A tek ovaj disonantni refren! Pa još stihovi poput: I hate satanism, I hate reaganism, I hate religion! Verujem da bi i penzionisani vladika Kačavenda uz ovo tapkao nogom.

 

Intense Degree: Null Zone

 

Intense Degree su se od svojih grindcore/ stenchcore kolega razlikovali po tome što su imali ženu u bendu (pa još na bas gitari!) i što su im pesme načelno bile prilično melodične pored svog manijakalnog blastovanja i grčevitih promena tempa. Pametniji od Stupids a pevljiviji od Heresy ili Napalm Death, Intense Degree su bili srednji put koji nikud na kraju nije otišao. Null Zone je, pak, pesma za njih nekarakteristične tjeskobe ali karakteristične zaraznosti. Najbolji rifovi su oni od dva, maksimalno tri tona, što ova pesma dokazuje. A refren, refren je premoćan.

 

Destroy!: Dead to the World

 

Felix von Havok je u knjižici poslednjeg Destroy! CD-a na kome se ova pesma pojavila (inače je bila sa neke japanske kompilacije) objasnio da je ovo primer kako je Destroy! mogao biti i metal bend da su se kockice drugačije složile. Mogao je, zaista, ovo je bilo dotegnuto, brzo i opako sa duplim bas bubnjevima na moš-delu u sredini. Pa još taj mračni naslov i nesumnjivo adekvatan tekst. Volio sam. I još volim.

 

Defecation: Focus

 

Defecation su bili skoro pa neobavezni sajd-projekat tadašnjih bubnjara i gitariste Napalm Death, Micka i Mitcha Harrisa i zvučali su… pa, baš kao neobaveznija varijanta Napalm Death. Ali, jebiga, za dve decenije sam ja malo standarde doveo u red i meni je taj prvi album Defecation (drugi je solo produkcija Mitcha Harrisa snimljena mnogo godina kasnije i nevredan je pažnje) prilično ubitačan danas. Ja ne znam šta je Mitch radio gitari da ima ovakav zvuk – prigušen a glasan u isto vreme – i decidno je bez tog zvuka ostao kada su ga pod svoje uzeli pravi producenti poput Scotta Burnsa i Colina Richardsona, ali ovde je to prisutno u fulu i… zabavna je ovo pesma.

 

Righteous Pigs: I hope you die in a hotel fire

 

Par godina ranije na prvom albumu Mitchovog originalnog benda, ta gitara je još nepoćudnija. Righteous Pigs su bili bend iz Las Vegasa, za ime Alaha, koji je svirao grindcore u vreme kada se u Americi nije znalo ni šta je to i mislilo se da su Repulsion death metal bend. Stress Related je idiosinkratična, stalno iznenađujuća ploča sa mnogo inspirisanih momenata a ovaj primer maničnog thrasha je među boljima od njih. Mislim, slušajte to pevanje. Joe Caper nije siguran da li se dere, recituje ili zapravo prati neku melodiju. Nije ni čudo što ni jedan bend koji je obradio ovu pesmu nije uspeo da uhvati ludačku napetost koju ima original.

 

Napalm Death: Life?

 

Bogovi. Ovo je pritom relativno retka verzija pesme sa prvog albuma snimljena ponovo ko zna kojim povodom i završavajući kao CD bonus na ko zna kom reizdanju drugog. I u sebi sadrži sve što je ikada grindcore imao da ponudi ovom svetu: bes očaj, strah i žudnju, spakovane u paket koji se rastače pred vašim ušima brže nego što možete da ispratite. Never hope nor choice / Emotionless and cold / This is life?

 

Acroholia: Apatija

 

Više u šali nego ozbiljno, miks zatvaram pesmom sa našeg prvog demo snimka iz 1992. godine (kasnije izašlog na sedmoinčnom vinilu kao split sa Intestinal Disease za slovenački Abnormal Beer Terrorism) a koja je toliko očigledna kopija Napalm Death da mi je danas nejasno kako neko na nas nije izvršio atentat. Nije da smo danas nešto mnogo odmakli od ovog obrasca, ali ipak, ono su bile ratne godine.

Nyctophobic Mix

I uz ovaj miks je moguće nesputano voziti… noću. Za razliku od prethodnog miksa koji je bio zamočen do obrva u testosteron ovaj je… ne manje muževan ali nameran da bude intimniji, nešto tiši, primeren samotnim noćnim slušanjima radije nego nesputanom orgijanju u društvu. Hip-hop, zahvaljujući svojim repetitivnim bitovima i snažnim bas linijama ima sve potrebne kvalitete da ubedljivo glumi matericu. Uskočimo onda:

 

Lucano H8R: Motherfuckin’ H8

 

Hejter Luća je na svom prvom (i za sada jedinom) albumu servirao, kako sam to onomad napisao u prikazu „agresivnu, ružnu, nihilističku viziju“ života u Beogradu i ispod njega i to su, da ne bude zabune bili komplimenti. Kad slušate ovu pesmu, ima nečeg neodoljivog u njezinoj procesiji uvreda, opscenosti i agresivnog hvalisanja. Luća je i pored svih svojh neobičnih reperskih idiosinkrazija jedan od retkih emsijeva ovdašnje scene čiji bezobrazluk ima dovoljno jako gravitaciono polje da sve pobrojane elemente drži dovoljno blizu zemlje da bi sve lepo klizalo preko bita. Pogotovo kada je bit, kao u ovom slučaju izvanredan, sveden a zavodljiv, sa Lućinim glasom spuštenim relativno nisko u matricu, tako da neobičan flow, seksualno hvalisanje i mesarsko kombinovanje srpskog i engleskog zazvuče više kao halucinacija nego kao bezobrazluk.

 

Dr. Dre: The Day The Niggaz Took Over

 

O Dreu može svašta da se kaže i, svakako, ljudi svašta i govore, ali on nije samo uspešan biznismen već i svakako jedan od najvažnijih producenata u istoriji hip-hopa. Njegov prvi album, The Chronic je bio ploča koja je definisala zvuk zapadne obale ranih devedesetih i kojim je Dre izmislio G-Funk, mekšu, svedeniju gangstersku muziku od surovog prebijanja koje je karakterisalo snimke njegovih bivših kolega sa Ruthless Records. Ja i nisam bio neki ljubitelj G-Funk produkcije, ali za The Chronic mogu da nađem samo reči hvale: kao što se da čuti i u ovoj pesmu, Dre je stvari postavio u jednu zreliju ravan ne gubeći vučnu silu klasičnog fanka, ali pazeći da bas linije i sintisajzeri slušaoca neprimetno obuhvate sa svih strana i prenesu ga na neko drugo mesto To drugo mesto je u najvećem broju slučajeva noćni Los Anđeles, natrpan čamugama sa ličnim naoružanjem i crvenim očima, koji se voze kolima i diskutuju u koji klub će da odu da prave pizdarije, ali The Day The Niggaz Took Over ima iznenađujuće naglašene afrocentrične i slobodarske elemente (nešto čega nije bilo u NWA fazi Dreovog života), govoreći o losanđeleskoj pobuni uz mešavinu rasnog ponosa i barapske svesti da je pravi trenutak za pljačku. Iako Snoop Dog na ovoj pesmi samo pomaže oko refrena, ekipa emsijeva koju čujemo (na čelu sa samim Dreom) je opaka. Sjajan primer kako je Dre smanjio buku ali izoštrio fokus i proizveo ubitačno moćnu muziku.

 

Sensational & Spectre: The Stomp

 

Posle nekoliko najava da prestaje da se bavi muzikom i nekoliko povrataka sa novim albumima (ili kompilacijama postojećih snimaka), Skiz Fernando je pre nešto više od dve godine još jednom pokazao koliko veruje u repera Sensationala i snimio čitav novi album materijala na kome repuje ovaj neobični, neuhvatljivi emsi što se godinama bori sa drogom, pićem i činjenicom da zapravo nije baš sam u glavi. Za detaljniju analizu i priču osetite se slobodni da pročitate Maaretov prikaz ploče Acid & Bass, a ja ću dodati da mi je Fernando jedan od najvažnijih likova ne samo u hip-hopu nego u muzici uopšte, da je njegova etiketa Wordsound za mene definicija underground hip-hopa, a da su njegovi albumi pod imenima Spectre ili Slotek vrhunski primeri kinematskog (mahom instrumentalnog) hip-hopa, sa prefinjenim odnosom elemenata u kompoziciji gde je manje uvek više a pomeranje jednog detaljčića može da radikalno transformiše (ili sruši) celu građevinu. Acid & Bass je moćna ploča koja pokazuje da Fernando ume da pravi muziku i onda kada se preko nje (skoro) sve vreme repuje, a The Stomp je naprosto hipnotična sa svojim ritmičkim diverzijama (zvuk marširajućih čizama preko osnovnog bekbita, recimo), zastrašujućim pičšiftovanim vokalima i odjecima koji sugerišu izgubljenost u nekakvom mračnom, podzemnom lavirintu. Savršenstvo.

 

MF Doom & Nas: Some of Us Have Angels

 

Zašto Nas i Doom nikada nisu zvanično sarađivali ostaće mi večita misterija. Mešap album iz 2003. godine – Nastradoomus na kome su Nasova repovanja sa Nastradamus nabačena preko Doomovih bitova sa Special Herbs je jedan šokantno izvanredan spoj perfektne muzike i najboljeg repovanja na planeti. Some of us Have Angels je eklatantan primer jednostavnog, svedenog bita nošenog prostom ali efektnom temom na violini preko koga Nas baca stihove koji su prodorniji od skoro svega drugog u hip-hopu. Ovo je život u getu i hip-hop fantazija posmatrana očima dvadesetšestogodišnjaka koji kao da je proživeo barem tri-četiri života, zreo, ciničan tekst što kulminira iskrenom verom (u boga) i ljubavlju prema životu i porodici. Evo, sav sam se naježio. Doomovi bitovi su, za moj ukus, tri klase iznad originalne produkcije a ova pesma bi trebalo da ide u školsku lektiru.

 

DJ Muggs vs. GZA: Illusory Protection

 

Iako su sa različitih strana kontinenta, Muggs i GZA su se besprekorno uklopili na ovoj kolaboraciji iz 2005. godine. Najbolji GZA-ini albumi su uvek i bili konstruisani oko jednostavnih, izuzetno svedenih bitova pa je i Muggsova produkcija u ovoj pesmi sklopljena od tek dva-tri lupa i potopljena u psihodelične efekte rezultirala izvrsnom podlogom za Geniusovo repovanje koje se kreće od raspoloženog betlovanja pa do osude „materijalističkih“ repera i priče o duhovnim vrednostima, sve provučeno kroz šahovske i mačevalačke metafore. Kako to samo lako izgleda kada ga oni rade…

 

Mos Def: Twilite Speedball

 

Ovo je bio album koji mi je vratio veru da Mos Def neće večito ostati (prosečan) glumac već da se okreće onome što najbolje radi: sjajnom repovanju, inteligentnim, inspirativnim rimama. Twilite Speedball je silazak u noćni Bruklin koji je zaronjen duboko u okean narkotika svih vrsta. Mos Def je opušten i neće vam se unositi u lice vrišteći da sebe ubijate – svako je na kraju krajeva gospodar svoje sudbine (i tu ni Obama na čelu države ne čini nikakvu razliku, dodaje se uzgred) – a Mos kaže da je čuo kako je život igra ali da je on tu da bi pobedio. Bit, za to vreme odskače unaokolo i vozi se na rifovima izvučenim na trombonu! Nije to dekadencija nego podsećanje da je za fank dovoljno da pronađete onaj jedan molekul muzike koji ponavljanjem gradi čitav univerzum zvuka.

 

Lucano H8R featuring Mikri Maus i Seven: Bulletproof

 

Beogradski uličarski gangsteraj odrađen sa stilom i ponovo preko matrice koja vinjete o nasilju i drogiranju (uz dašak političke kritike) smešta negde između halucinacije i poluupamćenog sna. Naravno, sempl policajca na kraju pesme je urnebesan i čovek ne može da oseti i malo krivice što se smeje ispovesti nekoga ko je u vršenju svoje (nezahvalne) dužnosti zamalo izgubio život. Ali to je samo jedan od delića paradoksalne srpske freske u kojoj svi živimo…

 

Dr. Dre: A Nigga Witta Gun

 

Normalno bi bilo da pesmu u kojoj muškarac nekoliko minuta objašnjava koliko je opasan, jak i nezaustavljiv jer nosi vatreno oružje – pa još sve izmešano sa seksualnom simbolikom – osudimo na najfeminističniji, najpolitičkikorektniji način koji možemo da dosegnemo. Ali kad je u pitanju tako dobra pesma!! Dre repuje prilično starinski (u ostalim pesmama na ovom albumu Snoopovo mekano repovanje mnogo bolje pristaje novoj formi muzike) ali ovo je pesma koja ima šmeka na tone, koja je fanki bez potrebe da ikome išta objašnjava.

 

MF Doom & Danger Mouse: Sofa King

 

Danger Mouse je još bio svež od mešap albuma gde je izmešao Beatles i Jay Z-ja, ali ko je očekivao da će spoj njegovih bitova, semplova iz Adult Swim crtanih filmova i Doomovih rima, pa još sve objavljeno za Epitaph (dakle, pank etiketu iz Kalifornije) biti ovako moćna smeša? Album je postigao popriličan uspeh i rekao bih mnogo učinio za karijere oba autora, ali ne bez razloga: Danger Mouse se ovim preporučio za televizijski podobnu a opet inteligentnu produkciju (koju će dobro unovčiti sa Gnarls Barkley, Gorillaz i Beckom) dok je Doom uspeo da svoj patentirani brend nadrealističkih, u infantilnom ukorenjenih ali zrelih i višeznačnih stihova provuče sa stilom i bez ozbiljnijih kompromisa. Sofa King je naprosto neodoljiva pesma.

 

Scotty Hard: Modus Operandi  456

 

Scott Harding je pre svog debi albuma na Wordsoundu – etiketi Skiza Fernanda – sarađivao sa Wu-Tang Clan a kasnije je producirao fankizirane avangardne džezere poput Sex Mob i Medeski, Martin & Wood, no Return of Kill Dog E ostaje kao spomenik Wordsoundovoj eklektičnosti. Album se kreće od „čistog“ uličnog hip-hopa, preko interesantnih eksperimenata sa živim instrumentima (harmonikom, među njima!!) do halucinantnih epizoda kao što je ova koja ga otvara. Modus Operandi 456 je istovremeno izuzetno nasilna ali i zbunjujuća, sa monstruoznim ritmom i pretećim sintisajzerima, ali i emsijem od koga vam se testisi skupe i povuku u bezbednost utrobe. Thought you waz a playa? Now you ain’t got a prayer.

 

Necro: WNYU 89.1 X-mas Freestyle 12 23 1999

 

Kada je pre nekih osam godina Sole iz Anticona nastupao u Beogradu, Doktor M. i ja smo pre nastupa pričali sa njegovom ženom koja je prodavala merćandajs. Otkrila nam je da je originalno iz Njujorka i da je jedini hip-hop koga je čula pre Solea bio – Necro. Kontrast između socijalno osvešćenog, bradatog hipika nastanjenog u Kaliforniji i bruklinskog sociopate naravno ne može biti veći i do danas se pitam šta ju je nagnalo da se preseli na drugu obalu i uda za osećajnog repera i poetu. Je li to bilo mračnjaštvo i preteća persona Rona Braunsteina?

 

Necro je na svom prvom albumu zvučao kao Eminem koji je ispušio pola kile kreka, cele noći gledao horor filmove na kablovskoj, istovremeno surfujući po još mladom Internetu u potrazi za sodomističkim MPEGovima, nakon čega se onesvestio i ima košmare. No, to su sve komplimenti, da ne bude zabune, kako na tvrdu, minimalnu produkciju, tako i na njegovo agresivno, besno repovanje. Ova pesma, koja se nalazi na tom prvom albumu je zapravo božićni fristajl sa radija, bačen preko njegove matrice i karakteristično je urnebesna. Mislim, „Jesus ain’t nothing but a corpse to me!“, pa ima li jačeg prvog stiha u istoriji božićnih pesama? Naravno, ostatak pesme je procesija objašnjenja kako će Necro da ubije Deda mraza i pojede Rudolfa Crvenonosog, ali ne treba ni izgubiti iz vida da su on i brat mu Ill Bill ipak Jevreji i da se njihovo udaranje po hrišćanstvu može gledati i iz te perspektive. Kako god – ovo je pesma koju vredi vrteti na badnje veče koje god da ste konfesije.

 

Spectre featuring Sensational: Pillars of Smoke

 

Kada čujete ovu kolaboraciju između Fernanda i Sensationala shvatićete zašto termin „illbient“ tamo u devedesetima zapravo nije zvučao užasno pretenciozno i napregnuto, već da je imao puno smisla i potencijala. Fernando je ovde u top formi valjajući sporu, rasplinutu muziku koja ipak, zahvaljujući basu i bubnjevima nikada ne gubi fokus. Sensational pluta u i izvan miksa i cela građevina je jedna perfektna reprezentacija izmenjenog stanja svesti i bezbrojnih potencijala koje otvaranje uma i duha ima za savremenog čoveka.

 

Blind Business featuring Ajs Nigrutin: Kapela

 

Blind Business poznati i kao Ćorava posla su bili još jedan mladi, drčni hip-hop kombo iz beogradskih prigradskih naselja što je orbitirao oko 43-23 transverzale. Nisam siguran da danas uopšte postoje ili da su njihovi članovi individualno aktivni ali tamo negde pred kraj prve decenije milenijuma, beše to infuzija energije, drskosti, besa i neusmerenog haosa potrebna sceni. Ova pesma je svakako dobar primer kako je mladost u postmiloševićevskoj Srbiji i dalje jedan opak izazov ispunjen nacionalnim i socjalnim poniženjima. Blind Business svoje seksualne i druge frustracije kanališu kroz opscene nekrofilske fantazije koje, ako imate dovoljno jak stomak, imaju određenog duha i nisu samo materijal za sociološka istraživanja. Mentol Men, jedan od najkarakterističnijih glasova domaće scene ovom pesmom se preporučuje za blistavu karijeru za koju se još nadamo da će doći.

 

DJ Krush featuring Rino: Shin-Sekai

 

Početkom milenijuma radio sam u prodavnici sportske i kežual odeće i kada smo kolega Dežan i ja bili umorni od vrtenja kaseta sa metal i hip-hop favoritima, slušali smo još uvek nov i nepredvidiv SKC radio. Na njihovim MP3 listama je bilo mnogo lepote, interesantnog i progresivnog hip-hopa između ostalog, pa je tako i album DJ Krusha Milight bio u hevi rotaciji. Ne bez razloga, čuće se. Krush mislim nikada, ni pre ni posle ovog albuma nije bio tako savršeno sveden, pesme pointilistčki sklopljene oko skeletalnih ritmova iznad kojih Krushovi gramofoni – kao u ovom slučaju sipaju sitne kapi melodije. Ni danas nemam pojma o čemu Rino repuje, ali ima li to veze?

 

Falling Down featuring 9th Prince: Originators

 

Falling Down neobično voli da svoje tvrde fank bubnjeve kombinuje sa sentimentalnijim, melodičnijim elementima matrice. Ovde su to violine i klavir preko kojih 9th Prince bljuje vatru i sumporna isparenja. Neobična ali funkcionalna kombinacija diskretne a efektne matrice i razjarenog repovanja koje se obavezno poziva na Šaolin.

 

Jedi Mind Tricks: Blood In Blood Out

 

Ali ovaj album!!!!!!!!!! Jus Allah je ovde pauzirao pa je Vinnie Paz imao duplo više prostora da na sve strane sipa svoju smešu teorija zavere, fetišizma nasilja, muslimanskog misticizma i hevi metala, što je rezultiralo nekim od najagresivnijih stihova stavljenih na ploču u istoriji hip-hopa. Uvek sam mislio da je naziv albuma – Visions of Gandhi – trebalo da bude ironično intoniran s obzirom na apsolutno horor opredeljenje većine tekstova, no Paz je još tada tvrdio da je mrtav ozbiljan u svojim pozivima na mir u svetu i nenasilje. Veći budžet i bolja oprema koju je DJ Stoup imao za snimanje dali su nam interesantne matrice sklopljene od skupljih semplova, neretko sa latino poreklom, pa je kombinacija muzike koja je povremeno asocirala na Enriquea Iglesiasa i promukog Pazovog repovanja o ubadanju noževima i ubijanju Isusa Hrista bila naprosto šokantno shizofrenična.

 

Ali radilo je to, kao i uvek. Jedi Mind Tricks su sjajan reprezent tvrdog, podzemnog hip-hopa čija muzika uvek nosi slušaoca a tekstovi su beskompromisni čak i kada ih ne možete drugačije shvatiti nego kao parodiju. Mislim, u ovoj pesmi Paz (zamišljenog?) suparnika napada sledećim rečima:

 

You just a heathen, and you lie like the church do

I can’t believe that Allah hasn’t cursed you

You too commercial, you still a disgrace

You like to sit around with women watching Will & Grace

 

Ahahahaha, ali Will & Grace!!!!!!!!!! Opasan je Vinnie.

 

DJ Krush Featuring Finsta Bundy: Supanova

 

Još jedna pesma sa Milight i još jedan biser. Finsta Bundy su i dalje aktivan bend (i održavaju sranje realnim kritikujući one koji govore da treba da se održava realnim) mada moram da priznam da osim ove saradnje nisam čuo ni jednu njihovu pesmu, ali… Supanova je naprosto savršen komad muzike. Ulična filozofija, paranoja, osećaj bespomoćnosti ali i nada, vera u sebe. Sve preko jednostavne, gotovo nečujne klavirske teme. Savršeno. Voistinu

 

Prti Bee Gee: W.C Playaz

 

U redakciji Popboksa svojevremeno se dalo čuti kako je ovo najbolji tekst ikada napisan u domaćem hip-hopu, i iako se prevashodno mislilo na Mikrijev ekspoze o avanturama u Marinkovoj Bari, Mos-krijeva strofa koja pesmu otvara je barem jednako upečatljiva. U vreme kada je album na kome je pesma objavljena zvanično izašao, bilo je to već posthumno, memorijalno izdanje za Mosa a njegova impersonacija razvaljenog džankija na početku je opominjuća barem koliko je duhovit docniji stih „Kad na šemi teškoj cepnem malo lake, ja umesto gije forsiram nunčake“. Eufrat je perfektan u svojoj dizelaškoj ulozi, ali pesmu sa pravom svi pamte po Mikrijevoj strofi koja se završava pregledom nekih od najvoljenijih fanki dens hitova devedesetih, sve preko jako neobičnog ritma. Prti Bee Gee su bolje i od samog Juicea uhvatili osećaj fasciniranosti ludilom u kome smo živeli devedesetih i da je sreće i pameti,danas bi se pisale disertacije koje bi analizirale ovu pesmu i njeno odražavanje srpske realnosti trećeg milenijuma.

 

MF Doom & Nas: Life We Chose

 

Još jedan mešap sa istog albuma, Life We Chose je ponovo savršenstvo u pokretu, dostojanstvena džez tema preko čijeg klavira i saksofona Nasov otrežnjujući lirički baraž ledi srca i izaziva intelekt na dvoboj. Naprosto je nemoguće ostati ravnodušan na pesmu u kojoj je svaki stih komad proživljenog uličnog iskustva bez romantizovanja, bez senzacionalizma, hladan i precizan, ubedljiv i zastrašujući.  Nas nije došao da nam prodaje muda za bubrege i fejkerske gengsta fantazije. Kada opisuje kidnapovanje dece i traženje otkupa vi znate da priča o nečemu iz života. Ovo je to „realno“ o kome svi reperi pričaju a malo ga je i (pr)oživelo (u) svojim pesmama.

 

DJ Krush featuring Tragedy: Real

 

I treća pesma sa Milight… i još jedna doza otrežnjujuće realnosti. Ili barem ubedljivog pripovedanja u kome Tragedy Khadafi priča o smrti svog prijatelja (koga naziva sinom ali slutimo da je u pitanju samo nekakva fivepercenterska smicalica) i tome kako će se vratiti kroz vreme da ga spase. Prave kmice rade prave stvari, veli on pominjući keš i dijamantsko prstenje. Neobičan je to spoj pretenzija na duhovnost i prefinjenu emociju izmešan sa surovim materijalizmom ali to su valjda ta realnost i paradoksi njujorškog geta… Mislim, nisam nikad bio u Njujorku… Tragedy je pre pet godina i pao za neku gudru i odradio tri dine na mardelju tako da… čekamo pravi novi album. Krush kao i obično minimalan i perfektan na bitu i gramofonu.

 

Sajsi MC: Daleko je Dizni

 

Prvi sam solo album beogradske reperke svojevremeno baš nahvalio na Popboksu, ali držim da je lepo izdržao i test vremena. Sajsi MC je ovde, mnenja sam, realizovala dobar deo potencijala koji se čuo ali nije bio najidealnije kanalisan na albumu benda Sajsi, kombinujući ubedljivo ulično iskustvo sa primetno intelektualiziranim analizama tih svojih iskustava a da stvar ne zazvuči ni pretenciozno intelektualno ni pretenciozno uličarski. Naslovna pesma je posebno potentna, sjajno uobličena meditacija o promiskuitetu i (seksualnom) identitetu koja iako pesimistična i zapravo klaustrofobično intonirana uspeva da ne bude tek nekakva moralizirajuća kritika klinki koje se danas, jelte, satiru od kurca već proživljena, ožiljcima ukrašena erotska avantura nakon koje i izvođač(ica) i slušalac deluju zrelije.

 

Company Flow: Definitive

 

Funcrusher plus je meni jedna od najomiljenijih hip-hop ploča svih vremena i manifest underground krila ove muzike koji ni petnaest godina kasnije nije izgubio svoju relevantnost. Definitive je jedan od najbolje realizovanih primera Company Flow formule, ultraminimalna matrica koja istovremeno ima sasvim neproporcionalno veliku snagu (El-P u tekstu pominje niskobudžetne specijalne efekte iz serije Dr. Who i mada je ovo zamišljeno kao dis, reklo bi se da dobro opisuje i njegove bitove) i emsi koji razložno, razgovetno ali nezaustavljivo demolira ideju da je za „realnost“ ili „uspeh“ potreban skup producent, veliki izdavač ili neka nakićena životna priča (njegova biografska crtica u ovoj pesmi: Pops wasn’t into rhymes so I’m a second hand bastard) već samo posvećenost, posvećenost i posvećenost. Pesma, parodirajući kritike da Company Flow pišu previše teksta a imaju premalo pamtljivih ponavljanja nema čak ni refren (umesto toga Big Juss smrknuto ponavlja „Ovo je refren“) a El-P se repujući bori sa zamišljenim protivnicima, ali i razložno izlaže svoju indie filozofiju:

 

Never again I let a record label trap me

Try to clap me, with paperwork that leaves me empty

Gas me to diss me, I swear to God you’d have to kill me

(…)

Hell, I put my shit out even if I have to sell

Like a bucket of herbs before a pressing, oppressing

But somewhat excessive, sexually suggestive

I can suck a cookie out of pussy, no question

Back off, deadly like cigarettes and black coffee

Long as I got lungs and a knot you can’t stop me

 

Eric B. & Rakim: Let The Rhythm Hit ‘Em

 

I za kraj… naslovna pesma sa trećeg albuma Erica B.-ja i Rakima Allaha, uništiteljska tema za žurke i poduku deci kako se prave muzika i tekstovi koje je u vrtlogu strasti i emocije gotovo nemoguće razlikovati i odvojiti jedno od drugog. Rakim ovde ponovo sipa slike i metafore vezane za oružje i pucnjavu a da to ne zvuči mačoidno i neukusno, dok Eric B. gradi jedan od najtvrđih, najzategnutijih bitova sklopljen od udaračkih bubnjeva, grlenog vokalnog sempla, wah-wah savijanja gitare i odjekujućeg fender rhodes sintisajzera, te šumova koji asociraju na disanje. U snu. Nije čudo što će bit ove pesme par godina kasnije Justin Broadrick semplovati u pesmi Pure grupe Godflesh. Napetost, pretnja, dostojanstvena snaga i onostranost ove muzike inspirišu i dve decenije kasnije.

 

Miks slobodno skinite sa sledećih linkova:

 

https://rapidshare.com/files/3950362203/DJ_Meho_-_Nyctophobic_Mix.mp3

 

ili

 

http://ifile.it/5ue7b3z

 

 

Drive-by miks

 

Evo i drugog miksa od dva koje sam sastavio za vozačke potrebe Pavla Zelića pre nekoliko godina. Posle gitarskog miksa, na red je došao i hip-hop miks i, u svetlu užasne statistike saobraćajnih nesreća koje poslednjih meseci haraju Srbijom pozivamo vas da dok ga slušate u kolima, brzinu smanjite na najnižu prihvatljivu vrednost.

 

Techno Animal featuring Rubberoom: Cruise Mode 101

 

Ako ćete već da divljački vozite uz agresivnu muziku onda ima smisla da započnete uz pesmu koja, makar tangencijalno pravi reference na vožnju. Naravno, od Kevina Martina i Justina Broadricka ne očekujemo seksi televizijske bitove napravljene za spot u kome se dvojica bledolikih unaokolo vozikaju svojim skupim kabriom dok im se etnički mešovite kučke u bikinijima bacaju na haubu i prepone, pa je Cruise Mode 101 za Techno Animal uobičajeno teško prebijanje, sa sve sirenama, neartikulisanim vriscima fidbeka, monstruozno urlajućom bas linijom i gravidnim bubnjevima. Čikaški emsijevi iz Rubberom moraju dobro da se oznoje kako bi se uopšte čuli preko ovakve matrice i sve poprima razmere jednog ozbiljnog sukoba, kako i dolikuje kada krem britanske ulične avangarde snima album sa kremom američkog andergraund repa.

 

Wu-Tang Clan: Uzi (Pinky Ring)

 

Iste godine, dakle 2001. su Wu-Tang izdali svoj četvrti pravi album i pokazali kako se lako vraćaju u borilačku formu posle meditativnog Forever i malo omekšalog The W. Album Iron Flag je podsetio da imamo posla sa reprezentacijom najboljih njujorških emsijeva, a RZA je servirao prosto raskalašan meni bitova koji su pomerali i mozak i dupe za iste pare. Uzi je jedna od najnabadačkijih pesama sa ploče, nošena savršenim bleksplojtejšn semplovima J.J. Johnsonove Parade Strut (iz filma Willie Dynamite) preko kojih familija sipa apsurdno ubedljiva hvalisanja o repovanju, prangijanju i prodaji narkotika te generalne skice iz njujorškog uličnog života. Kakve veze to ima sa ličnim automatskim naoružanjem i prstenjem na malom prstu? Ako to morate da pitate, niste dovoljno dobro slušali.

 

Antipop Consortium: Ping-pong

 

Njujork je, naravno dovoljno veliki grad da u dahu možemo od dionizijskog orgijanja sa Staten Islanda da stignemo do introspektivnog repa iz centra. Antipop Consortium su uvek bili koncept koji na papiru deluje nemoguće: tri moderna crna pesnika koji repuju preko bitova bližih britanskoj IDM sceni nego njujorškom fanku. Intelektualno ambiciozna, njihova je  muzika, začudo uspevala da zaživi jednim ubedljivim gruvom i da se otrgne zloduhu zagledanosti u sopstveni pupak. Drugi album, Arrhythima je bio pogotovo ambiciozan, sa producentom Earlom Blaizeom koji je na njemu napravio razne smele eksperimente (između ostalog sakrivajući svoju mejl adresu i poziv u pomoć u jednu od pesama. Kada sam mu pisao da proverim je li mu dobro rekao je da ga drže u kutiji i povremeno mu daju malo hrane). Ping-pong je savršeno minimalistička pesma sa bitovima nedužno sklopljenim od stonoteniskih semplova i detinjih sinti melodija, a stihovi i njihova isporuka su hladniji od viskija sa ledom i barem jednako ljuti. Kao i Wu-Tang u prethodnoj pesmi, i APC najavljuju povratak u refrenu, ali mene je ovde uvek najviše ložio tok svesti kojim M Sayyid stiže od Spajdermen fantaziranja, preko Ru Paul na LA Stripu, do močvare u kojoj ga nikada neće naći ni pomoću dresiranih aligatora. Ludnica!!!

 

Killarmy: Street Monopoly

 

Killarmy su bili možda i najbolji projekat iz satelitske Wu-Tang porodice, oštri, tvrdi, opsednuti teorijama zavere, nasiljem, terorizmom i Five Percent misticizmom. Njihov treći album sa koga je ova pesma izašao je (BAŠ!) jedanaestog Septembra 2001. godine a Street Monopoly je jedna od retkih njihovih pesama koje nije producirao 4th Disciple. Producent Falling Down će kasnije zabosti nekoliko gaža za glavne Wu-Tang članove ali mislim da nikada nije napravio savršeniji bit od ovoga. U Street Monopoly nema ničeg suvišnog, ritam mašina kida, lupovi su kratki, jasni i poletni, vokalni sempl je apsurdno zabavan, a žičani instrument koji se čuje daje tvrdo skuvanom fanku element baroka. Kao James Brown iz pakla, Alaha mu!!! Doduše, uz ovako gladne i besne emsijeve i lošiji bit bi možda prošao. Mislim, 9th Prince razbija prvu strofu počinjući sa pretnjama da će da muči telefon, da će da ga mrtvog zakopa ispod šest stopa zemlje, a završava svađom sa svakim crncem na koncertu koji ne kapira njegovo sranje:

 

Enter the stage with a grenade, and a machete

Stab you like Bloody Mary – I do this for convicts

Takin niggas commisary

Niggas ain’t feelin me, I ain’t feelin you either

You ain’t my brother, FUCK IT!

Let’s grab the nines and try to murder each other

MOTHERFUCKER!!

 

Mislim, tako pričaju pravi muškarci. Da ne pominjem da se dalje u tekstu pominju „oštrice žileta zaraženih AIDSom.“ Ugh.

 

Gravediggaz: Two Cups of Blood

 

Prvi album ovog projekta bio je sumanuta kombinacija njujorškog uličarenja, kung fua i uprljanog  gotskog horora. Ovo nikako nije trebalo da profunkcioniše, ali Prince Paul i RZA su definitivno bili na vrhuncima svojih bitmejkerskih sposobnosti a emsijevi očigledno dovoljno nadahnuti bizarnim tematskim dijapazonom da isporuče upečatljivu poeziju toka (ne)svesti. Two Cups of Blood je minijatura u kojoj se reference na jeftine horor filmove sapliću preko battle prozivke a matrica uništava agresivnom tenzijom. Ovako se to radi. Ili se barem radilo.

 

Public Enemy: Hazy Shade of Criminal

 

Holi šit, gde početi? HSOC je jedna od šest novih pesama na albumu inače sklopljenom od remiksa starih Public Enemy pesama i njome se po ko zna koji put potvrđuje Chuck D.-jeva opsednutost belom pop-kulturom. Mislim, ne znam da li je za to bio kriv Rick Rubin koji ga je indoktrinirao, ali jedno je povremeno u intervjuima govoriti da Bruce Springsteen dobar lik a drugo u naslovu pesme koja govori o tome kako crnci svojom krvlju dekorišu ćelije pritvora dok pravi kriminalci sede pored privatnih bazena referirati na pesmu Paula Simona, za ime Alaha!!! No, Chuck D. svoj politički stav ovde iznosi sa karakterističnom uverljivošću spajajući tačke između biznisa, politike i rasne eksploatacije, ne zaboravljajući nikada ni na humor i bećarske dosetke. Ova pesma u ovaj miks ulazi prevashodno zbog bita koji je jedan od najmonstruoznijih u istoriji Bomb Squad, sa militantnim bubnjevima i nervoznim semplovima pobuna, nasilja, Ultramagnetic MC’s  i Jamesa Browna, dok bas linija koja mrvi sve ispred sebe dobija genijalnog pratioca u vokalnom semplu iz Star Warsa što sve vreme elegantno fonološki venčava beli eskapizam i crnu revoluciju: Rebel Base/ Rebel Bass. Genijalno.

 

NWA: Fuck Tha Police

 

Teško je ovde sad nešto pametovati kada se radi o jednoj od najložačkijih pesama ikada napravljenih. Za razliku od razigranog, politički ambicioznog repa Public Enemy, braća sa zapadne obale su svoj protestni song ne samo naslovila bojnim pokličom erotskog mirisa, nego je i u pitanju pravi koloplet duhovitih i beskrajno bezobraznih pogleda na odnos crne manjine prema snagama zakona i reda. Za početak, strofe su uokvirene mini skečevima koji se baziraju na duhovitoj premisi da politički i socijalno marginalizovani imaju priliku da sude sili organizovane društvene represije (The jury has found you guilty of bein a redneck, whitebread, chickenshit muthafucka./ Wait, that’s a lie. That’s a goddamn lie. I want justice! I want justice! Fuck you, you black muthafuckaaaaaaaaaa!!!), a zatim, emsijevi koji se izređaju daju progresivno sve kurčevitije „iskaze“. Ice Cube se još pomalo i bavi opisivanjem represije – naravno na beskrajno duhovit način, sa ukazivanjem na to da ga policajci obavezno hvataju za mošnice prilikom pretresa, ali on ne zna jesu li pederi ili šta im je – mada hita da objasni kako je on mlada kmica na ratnome putu i da će iza sebe ostaviti krvavu kupku. Ren je već sav u objašnjenjima kako njemu suzavac ne može ništa, kako su mu pendreci smešni i kako će da jebe kevu kome hoće i kako hoće. Stvari kulminiraju sa najmanjim i najprgavijim iz ekipe. Eazy E je sama suština ulične drskosti kada objašnjava da mu je dosta drkanja i ni ne pokušava da se predstavi kao nedužna žrtva političkog ugnjetavanja. Njegov je stav da je on šmeker i ima pravo da radi šta hoće a panduri nek jedu gomna (They put up my picture with silence/ Cuz my identity by itself causes violence/ The E with the criminal behavior/ Yeah, I’m a gansta, but still I got flavor).

 

Na sve ovo, fank koga su ispekli Dre i Yella je nikad tvrđi i nikada moćniji: ubistveni bubnjevi, moćan bas, šmekerske gitare, sve odmereno da bude mesta i za skrečovane refrene i za slike iz sudnice. Fuck tha Police je pravo malo remek-delo pop muzike koje je ostavilo dubokog traga u istoriji i koga takoreći niko – pa ni Ice T sa svojim Cop Killerom – nije kasnije dostigao. Nema bolje pesme da je u kolima imate na gotovs u situacijama kada znate da vas je policija zaustavila bez pravog razloga.

 

Prti Bee Gee: Original Gangster

 

Čime se uopšte nadovezati na protogangsteraj iz protoKalifornije? Pa, jasno, srpskim gengsta repom sa Medaka. Prti Bee Gee ovom pesmom naprosto ruše sve pred sobom. Mikrijeva uvodna referenca na Supermena potvrđuje kako su i najgrđi gangsteri među reperima teški gikovi, da bi se zatim glavačke zaleteo u surovu uličnu pretnju primerenu balkanskom shvatanju prioriteta (to jest, da je sestra, kako nas i narodna muzika uči najveća svetinja koju po svaku cenu valja čuvati (od snošaja)). Matrica je kao nekakva pank verzija složenih funk concrete simfonija klasičnog Bomb Squad, neverovatne jednostavnosti i ogromne vučne sile, a bend demonstrira kako je impresivno efikasan u pričanju uličnih tragikomedija razbijenih na zamrznute polaroid-isečke života koji proleće pred očima nabijen apsurdom i strahom. Eufrat tako u nekoliko sekundi od gangsterskog harambaše kome kuršumi i sečiva ništa ne mogu jer je bolje naoružan i ima veći kurac postaje heroinski prosjak kome diler drškom od pištolja razbija glavu dok ostala dvojica članova benda postiđeno gledaju u stranu. Naravno, finale je rezervisano za pokojnog Mos-krija koji vodi slušaoca neverovatnom brzinom između slika smrti i frustrirajućeg seksa (jegulja se bori za život u mulju/ i šta vredi vazelin ako ne daš bulju), postiđujućeg narkomanskog kriziranja i konzumiranja heroina po skrovištima, ali i narkomanskog hvalisanja i igranja šuge sa policijom, da bi se završilo nihilističkom konstatacijom da je „bez narkotika dosadna erotika“. Njihov patentirani stil samrtne euforije ovoj pesmi daje poseban vozački momenat.

 

Eric B. & Rakim: Lyrics of Fury

 

A sada četiri minuta čiste dominacije od strane para ljudi čija je tehnička (ali i duhovna) superiornost  nad ostatkom hip-hop populacije (svih vremena) uglavnom univerzalno prepoznata. U pretprošloj pesmi u ovom miksu Funky Drummer brejk Clydea Stubblefielda se pojavljivao samo kao interludij između Yellovih bitova na ritam mašini, međutim Eric B. ga ovde postavlja u centar pesme i preko poludelih bubnjeva sipa žestoke gitare. Mast i para prskaju na sve strane. Iznad ovog uzavrelog fanka Rakim Allah lebdi kao da je lakši od vazduha i objašnjava šta će sve da uradi konkurenciji. Za razliku od većine emsijeva u ovom miksu (a i vreme kada je napravljena ova pesma bilo je nešto nevinije), Rakim slike fizičkog nasilja i oduzimanja života očiglednije predstavlja kao metafore ne dopuštajući da opis njegove liričke veštine i jednog trenutka pređe u prosto siledžijstvo. Perfekcija.

 

Timbe, Ajs Nigrutin, Sky Wikluh, Juice, Seven, Hejter Luća: A pig is a cop

 

Pojma nemam kako se ova pesma stvarno zove, jer video sam je napisanu na sto načina, tek ovo je jedan od najpotentnijih radova proširene beogradske 43-23 ekipe iz vremena pre nego što su snimili albume i postali reality TV zvezde. U osnovi, ovo je Fuck tha Police na srpski način sa liričkim dijapazonom od prepričavanja stvarnih noćnih susreta sa organima državne represije (Timbe koji govori o crtanju grafita i Ajzak koji govori, naravno, o jelu) (uzgred, da li je i drugima smešno kada stanovnik Koteža proziva druge da su došli sa sela?), preko optužbi policije za korupciju i dvostruke standarde (Ajzak i Sky Wikluh), pa do fantazija o osveti (Seven sa mini akcionim filmom iz osamdesetih) i prostačkog balkanskog jebanja keve (Hejter Luća koji ovde zvuči razbijenije nego inače i stiče se utisak da nije ni čuo matricu dok je repovao). Spor tempo i napetost postignuta minimalnom matricom pomažu da pesma dobije jednu opipljivu energiju frustracije i bunta i verovatno je samo nemogućnost da se ovi ljudi kasnije svi okupe na jednom mestu (nakon što su ipak postali javne ličnosti) zaslužna što ova pesma nije postala himna kakva je zaslužila da bude. Juice ipak odnosi šnjur prosto bravuroznom strofom koja kreće od hvalisanja sopstvenim ranim počecima konzumiranja kanabisa (na početku osmog razreda osnovne škole, dakle) i neobjašnjivim prolaskom kroz halucinantne akcione scene Apokalipse Danas stiže do iskrenog gađenja na policiju, a da reper ne izgubi korak ni dah baš ni na jednom mestu.

 

Jay Z/ DJ Danger Mouse: What More Can I say

 

Ne volim Jiggu, ali ovu pesmu sam morao da uključim jer me je od prvog trenutka kada sam je čuo fasciniralo kako je Danger Mouse ispod akapela verzije Džejzijevog hvalisavog hita sa Black Albuma podvukao matricu sastavljenu od delova Beatles pesme While My Guitar Gently Weeps sa White Albuma. Ceo album ovakvih butleg mešapova, nazvan The Grey Album bio je prvi veliki mashup projekat koga je industrija pokušala da zaustavi (iako su i Paul McCartney i Jay Z dali svoj blagoslov) da bi u odbranu ustao dobar deo Interneta. Hip-hop u svojoj najlepšoj transmutacijskoj suštini.

 

Wu-Tang Clan: Wu-Tang Clan Ain’t Nuthin ta Fuck Wit

 

Ovde nema bogznašta da se objašnjava. Pesma koja je na najbolji način označila kraj dominacije G-Funka u američkom hip-hopu i muzici (ponovo?) donela mistiku, fantastiku i dah snolikosti. Bit koji RZA isporučuje suv je do koske a kung-fu semplovi zvuče kao nekakav arkani ritual samo za posvećene. Refren je, naravno jedna od najvažnijih parola u hip-hopu ikada a ceo poslednji deo pesme je shoutout porodici koja se, videlo se to u godinama koje su dolazile, nalazi u celom svetu. Kada je RZA nastupao u beogradskom SKC-u 2003. godine, ovo je bila pesma kojom je počeo. Njegov izlazak na binu, pogled u publiku i režanje sintagme „Tiger Style“ u mikrofon bili su dovoljni da do tada relativno nezanimljivo veče odmah preokrenu u potpunu ludnicu.

 

Mos-kri, Eufrat, Sky Wikluh: Rajski grad

 

Da se Prti Bee Gee i Bad Copy ekipe nisu posvađale nakon skandala sa preljubom, možda bismo danas imali i još jedan klasičan album domaćeg hip-hopa snimljen u vreme kada su ove dve grupe bile ubedljivo najjače pojave na ovdašnjoj sceni. Ovako, ostaje nam pregršt empetrojki i JuTjub klipova nad kojima možemo da slinimo. Rajski grad je autoritativna fank kidačina (ironično) bazirana na Axlovom Paradise Cityju, pokretana Eufratovom minimalnom, hipnotičkom matricom i uobičajeno smelim rimama o drogiranju i nasilju. Sky Wikluh zvuči kao da se neviđeno zabavlja, posle mračnog Mos-krija i razgoropađenog Eufrata.

 

Ice Cube: When Will They Shoot

 

Jedino što može da bude jače od srpske fantazije o Rajskom gradu je veličanstveno paranoična pesma stanovnika tog istog grada, nepoćudnog Ice Cubea. Možda i najbolja njegova pesma, When Will They Shoot je neverovatno zapaljiv miks poletnog fanka i najtežih bitova na svetu. DJ Pooh i Bob Cat u matricu ubacuju sve od Boba Jamesa pa do Queen (naravno, We Will Rock You), dok Ice Cube album otvara epskim ekspozeom o sopstvenom osećaju ugroženosti uprkos ili baš zbog veličine koju je dostigao. Ima ovde mesta za uzvraćanje na optužbe za antisemitizam (koje se svode na sarkazam, naravno), podsećanje da je sa Farrakhanom išao na večeru, da mu je crna žena menadžer a ne u njegovoj kuhinji, bacanje koske Chucku D.-ju, optužbe kapitalista da crna geta čiste uvođenjem kreka na tržište narkotika, ali Cube je najluđi kada ide najdalje u svojim drskostima. Nakon što je uporedio sebe sa Malcolmom X-om i JFK-om, Cube će uzgredno primetiti da je divan dan za genocid.  „Šta je to?“ pita drugi glas, na šta reper odgovara da je to dan kada sve kmice ima da umru. Baš ova nedorečenost, balansiranje značenja između osude istorijskog tretmana crne zajednice u Americi i hipertrofirane pretnje drugim emsijevima ili naprosto drugim crncima čini Cubeovo stvaralaštvo tako moćnim i zabavnim već tolike decenije.

 

Mos-kri, Ajs Nigrutin, Sky Wikluh, Mikri Maus: Izvinite

 

Iz ove pesme sam izbacio poslednje dve strofe jer u njima Vikler i Ajzak padaju ispod visokog nivoa koji zahtevam od ovog miksa. Ali ono što se čuje je vrhunski. Mos-kri je zastrašujuće uverljiv kao narkoman koji fristajluje pokušavajući (i uspevajući) da sačuva deo ljudskog dostojanstva („I ko me vidi da radim arenbi može slobodno kevu da jebe mi“), Ajzak ponovo priča o seksu i hrani preko nervozne matrice, Sky Wikluh razbija sve ispred sebe opisom narkomanske olimpijade dve grupe tadašnjih prijatelja, a Mikri Maus koji ga sledi zvuči potpuno old skul sa svojim jednostavnim ritmom nakon Viklerovih suludih sinkopa, no njegova je strofa toliko šmekerska, bezobrazna i iskrena (a da je u pitanju čista fantazija) da bi je trebalo staviti u lektiru.

 

Public Enemy: Bedlam 13:13

 

Ovu pesmu sam, iskreno, stavio u miks pre svega zbog genijalne bas linije koja uspeva da zaseni i iskidane duvače u matrici i (živi?) teški bubanj, mada valja istaći i to kako Chuck D. ponovo potvrđuje svoje gikstvo pominjanjem Super Nintenda. Doduše, veli da ga je bacio kroz prozor. Uvek smo znali da je Chuck više čovek za SEGA konzole.

 

DJ Krush featuring Anticon: Song for John Walker

 

Volim DJ Krusha i mislim da mu je The Message at the Depth bio ubistven album na kome je izmešao neke nove producentske tehnike sa zaista tvrdim hip-hopom. Anticon su u ono vreme delovali kao dah svežeg vazduha na američkoj hip-hop sceni i njihova osuda Bušove politike u Aziji (koju je, danas, posle deset godina, znamo, Obama nastavio) iako odveć poetizovana i apstraktna ipak je u ovoj pesmi iznedrila nekoliko odličnih pančlajnova. Cela pesma je, kada se hladno pogleda suviše razuđena između stilova emsijeva i herojskih Krushovih napora da svakom od njih prilagodi matricu, a da bi udobno sedela u ovakvom miksu – naime, nedostaje joj gruv – ali moje pravilo je da uvek morate da imate (bar) po jednu divlju kartu.

 

Hejter Luća, Eufrat, Mikri Maus, Ajs Nigrutin: ?

 

Pojma nemam kako se ova saradnja između četiri velika duvača zove ali je u pitanju jedan od najpotentnijih rep susreta prve decenije ovog milenijuma. Od introa koji sempluje Daču Daka samo zbog uspešne izmene značenja njegovog bezazlenog stiha (Imam džepove prazne, tripove razne) u nešto zlokobnije, primerenije hardkoru, muzika se nastavlja opakim fank brejkbitom i nežnom flautom, ali emsijevi uspevaju da sve pretvore u haotičnu žurku na kojoj se smenjuju pričanja o drogi, citati iz savremenih folk pesama i kung fu potezi. Posle perverznog Luće, Eufrat je erupcija gneva i bezobrazluka, Mikri je iskusni gradski ciganin odrastao na Jackieu Chanu, Michaelu Dudikoffu, Bruceu Leeju, Chucku Norrisu i Stevenu Seagalu, ali Ajzak odnosi šnjur svojim razbijačkim ironisanjem koncepta poređenja borilačkih i rep veština dok istovremeno demonstrira koliko je u tom repovanju moćan. Apsolutni vrhunac svake žurke.

 

Public Enemy: Go Cat Go

 

U ovoj pesmi sam nešto teško poremetio sa kompresorom pa se i inače zeznut spoj fanka i hevi metala još više zeznuo. Bilo kako bilo, pesma koja zatvara (ko zna koji po redu) povratnički album njujorških velikana je prkosan poziv junaku Leejevog filma da batali kalkulisanje i zaigra za publiku, a Chuck D. još jednom potvrđuje koliko uprkos svom crnačkom nacionalizmu voli belu pop muziku, pozivajući Jacka Dangersa da u matricu pobaca distorzirane gitare i prihvati se dobro tempiranog skreča. Ako do ove pesme niste prekršili ni jedan saobraćajni propis, treba vam dati odlikovanje i pokazivati vas za primer drugim vozačima u Srbiji.

 

Miks možete slobodno slušati putem JuTjuba bilo gde na zemaljskoj kugli (ako JuTjub još postoji u postapokaliptičnoj budućnosti u kojoj ovo čitate):

 

 

Nipple Torture Mix

Evo i jednog mini kurioziteta, jednog od najstarijih muzičkih mikseva koje sam ikada napravio na kompjuteru. Ovde se da primetiti kako je volumen zvuka neujednačen (i generalno raste prema kraju što je zgodno jer će slušaoca naterati da pojača kada budu išle tihe pesme na početku, da bi ga glasne, na kraju, dovele u stanje nervnog rastrojstva ili makar intenzivne frustriranosti), da ne pominjem nespretne prelaze između pesama. Doduše, može se primetiti i moj pokušaj da beatmatchujem pojedine trekove što se uglavnom završava katastrofom. Ipak, pretenciozna eklektika i neke stvarno dobre pesme čine da se posramljeno osmehnem kad god se setim ovog miksa. Jedno je sigurno: DJ /Rupture ni tada nije morao da se plaši za svoje radno mesto iako me je njegov pristup muzici prilično nadahnuo…

 

Skinuti odavde:

 

Rapidshare

 

ili

 

Fileserve

 

A evo i spiska pesama:

 

1. Scorn/ NWA: Silver Rain Fell/ Fuck da Police

 

Sećam se kako mi je Nik Bullen opisivao da je, kada je čuo početak miksa ustao sa stolice i počeo uzbuđeno da hoda po sobi objašnjavajući svojoj ženi koliko mu NWA znači u životu i zašto je bacanje njihove buntovne himne preko njegovih kao svila mekih bitova tako šokantno. Neću lagati, ovo sam uradio namerno shvatajući kako se dobro uklapa kodeinski dubhop najboljeg albuma Scorn sa iskonskim kalifornijskim hip-hopom. NWA je pomeren par tonova naniže da bi se još bolje utopio u hipnotičku birmingemsku matricu.

 

2. Godflesh: Witchhunt

 

Samo parčence ove pesme koja spaja Justinovu opsednutost tvrdim brejkbitovima i tvrdim gitarama. Inače jedna od meni najmrskijih Godflesh pesama, ali ovde je dobro sela u miks.

 

3. Techno Animal feat. Antipop Consortium/ Chris Cutler: Glass Prism Enslosure/ ne pamtim joj naziv

 

Kada su Techno Animal izdali Brotherhood of the Bomb to je bilo zaista divalj brak hip-hopa i zaglušujuće buke. Ovde se njujorški APC emsijevi genijalno uklapaju uz abrazivnu birmingemsku matricu a ja sam još sve pokušao da zakuvam dodajući komad jedne od kompozicija Chrisa Cutlera koja možda i ima ime, ali sam ga ja zaboravio i uostalom sve je bilo deo sat vremena dugačke improvizacije na kojoj je bubnjar svirao i gomilu elektronskih udaraljki… Dezorijentacija neizbežna.

 

4. DJ Meho: Šta sam radio u pretposlednjem krstaškom ratu

 

Ovo je prilično katastrofalno ali su bar semplovi zabavni: australijski Aboridžini, egipatski Cigani, Malevolent Creation, Napalm Death… čak su i svi bubnjevi koji se čuju zapravo loop mog sviranja sa početka jedne pesme Ventolina.

 

5. Ornette Coleman: Written Word 

Snimak sa šefovog nastupa u Beogradu pre tačno 40 godina. Pošto mi se činio da lepršavi fri džez nije dovoljno subverzivan za ovaj miks, ova pesma je miksovana sama sa sobom, u nekoliko različitih visina tona i… pa, mislim da se uklapa uz haotičnu prirodu miksa. Haden, Blackwell, Redman i Coleman ovde džemuju sami sa sobom i meni se to dopada.

 

6. Scorn/ Beogradski Sindikat: Do the Geek/ Divljina

 

Kad je Beogradski Sindikat na svom infamoznom EP-u već ljubazno ponudio akapela verziju pesme koja ih je voistinu lansirala u orbitu (i dovela na Utisak Nedelje da sparinguju sa Koštunicom) (i, posredno, bila zaslužna za sve što su od tada stekli ili napravili), činilo mi se prirodnim da je uparim sa Scornom iz faze kada je Bullen robijao a Harris pravio svedene, dementne, skeletalne, preteške hip-hop halucinacije. Sindikat sam opet spustio par tonova naniže da zvuče muževnije i, iako beatmatch nije baš perfektan (ili, da kažemo to drugačije: raspada se), ima ovo šarma. Još kad se u igru umeša Aube…

 

7. Aube: ?

 

Bezočno bih lagao kada bih rekao da se sećam koja je ovo kompozicija Akifumija Nakajime, ali čini mi se da je u pitanju njegov album 108 na kome su sve kompozicije napravljene od zvuka zvona. Nakajima mi je uvek bio drag zbog tipično japanske discipline u pravljenju buke koja ga je odvajala od haotičnih kolega (Merzbow, Massona, Hijokaidan), ali i od „toplijih“ radova CCCC ili Dissecting Table. Ova kompozicija je fantastično bogata u volumenu i teksturi ali opet sasvim uzdržana i dostojanstvena. Divan čovek.

 

8. Righteous Pigs: Eulogy

 

Kako izaći iz hipnotičkog transa osim oštrim prelazom? Lasvegasovski grajnderi u pesmi koja je otvarala njihov drugi i poslednji album neverovatno divljom recitacijom preko polomljenog plesnog ritma. Malo sam je ubrzao da bi bila… fankija.

 

9. Spectre feat. Mr. Dead, Sensational & God Albino: Psychotic Episodes

 

Skiz Fernando je napravio neke od najzajebanijih hip-hop konstrukcija ikad a ova pesma sa njegovog trećeg albuma (The End) (koji, naravno nije bio i poslednji) je dobar primer kao i bilo šta drugo. Mišićava, vitka matrica sa apsolutnom gomilom detaljčića koji oživljavaju naizgled jednostavne ritmove i trojica emsijeva što kao da se takmiče koji će biti dementniji (mada je sa Sensationalom nemoguće takmičiti se u ovome, moj favorit je God Albino koji pominje kako se sapliće o sopstvenu erekciju). Prelepo.

 

10. Venetian Snares: Find Candace

 

Ovde potpuno napuštam ideju beatmatchinga i puštam Aarona Funka da sve poremeti svojim sedmoosminskim rusvajem. Osećaj da posle teškog premlaćivanja ležimo nasred smrznute vinipeške ravnice podcrtava grleno pevanje Huun Huur Tu dodato radi dojma.

 

11. Huun Huur Tu: Aa-Shuu Dekei-oo

 

Ali ipak optimističan završetak sa jednom od najveselijih pesama tuvanskog pastirskog benda koji smo i gledali prošle godine na Kolarcu. Prijatno.