Muzika za ples

Islam je uvek imao čudan, neki bi rekli neugodan odnos sa muzikom. Brojna su mesta u Kuranu koja tumači danas pokazuju kako bi potvrdili ono što se tradicionalno veli u vezi sa ovom verom: muzika je đavolja rabota, pevanje je traćenje vremena, ples je takoreći kopulacija u vertikalnom položaju. Neki se zadržavaju na vanvremenim objašnjenjima (videti ovde), a neki su se potrudili da se povežu sa aktuelnom povijesnom zbiljnošću i ukažu kako savremena muzika nije bezopasna jer uglavnom govori o seksu, drogama i… er slobodi?? Mora da su mislili na Nila Janga…

Paradoks je, naravno u tome da je Islam sa svim svojim insistiranjem da su muzika i pevanje neproduktivno, grešno trošenje vremena, da je ples samo blud pod lepšom firmom i da su muzički instrumenti nečisti u poslednjih četrnaest vekova proizveo neku od najlepše muzike na planeti. Od turskih mevlevlija, preko pakistanskih qawwali izvođača, gamelana jugoistočne Azije i berberskih napeva severne Afrike, muzika islama, bez obzira je li bila sekularna, verska (arapski madih nabawi) ili mistička (sufijski zikr) je bez ostatka muzika nabijena sa najviše zanosa, najviše snage od svega što se uopšte može čuti tokom jednog životnog veka. Ne pričamo ovde samo o estetskoj ili duhovnoj snazi, jer ipak sam ja čovek metalac, u velikoj meri ovde mislim na klasičnu snagu, volumen zvuka, decibele.

Naravno, muzika takve snage nagoni na ples. Juče sam napravio miks orijentalnih pesama uz koje mislim da svaki pošten čovek treba da zaigra. Makar i kada ga niko ne vidi.

Iako je u našim krajevima ples uz „tursku“ ili „orijentalnu“ muziku takoreći prirodna reakcija, vredi napomenuti da sam za potrebe miksa koji vam danas stavljam na raspolaganje koristio gotovo isključivo versku muziku. Vodio sam se pre svega ličnim preferencama. Razume se, veliki deo islamske muzike koju slušam sasvim je eteričan, lišen ritma, nameran na uljuljkivanje duha u nebeska prostranstva i razume se, takvu muziku nisam mogao da iskoristim jer bi ples uz nju bio relativno nezanimljiv. S druge strane, složeni ritmički obrasci gamelana bi stvari oterali u drugi ekstrem. Otud, za ovih osamdesetak minuta muzike uz koju valja plesati odabrao sam mahom stvari poreklom sa bliskog istoka, severne Afrike i Pakistana. Ima ovde i iranskih i turskih i sirijskih i egipatskih i marokanskih pesama i većina je verske prirode. I uz nju decidno nije predviđeno da se igra.

Ali probajte da ne zaigrate. Kada čujete ritmove koji kao da tresu pod. Kada čujete volumen zvuka koji zaglušuje misli i grabi za gušu. Većina ove muzike je harmonski agresivna, čak gruba za neutrenirano uho, ali verujem da noge shvataju stvari pre uha, a svakako pre mozga.

Evo i spiska pesama u ovom miksu, mada, jasno je, neće on nikome puno značiti:
1. Nusrat Fateh Ali Khan – Tana Dery Na
2. Aissaoua Sufi Ceremony, Marrakesh, Morrocco – Scene Inauguration
3. Al-Qahirah, Classical Music of Cairo, Egypt – Khatwet Habiby
4. Music of the Nubians, Aswan, Egypt – Al-Soukh
5. Al-Andalûs, Andalusian Music, Tetouan, Morocco – Elhijaz
6. Folkloric music of tunisia – Medley
7. Music of Iran, Karaj, Iran – Tasnif-E Esfahan
8. Ratép Maseukat
9. Mihrez – Cezayir – Dua 

10. Hasan Haffar – Suriye – Pleine Rune
11. Nusrat Fateh Ali Khan – Haq Ali Ali

A evo i linka za skidanje:

FILESERVE

Privatnost i prava na informacije i Prava intelektualne svojine

Evo i trećeg seminarskog rada koji se bavi možda najzanimljivijom temom…

Uvod

 

Pitanje etičkog odnosa prema svojini staro je koliko i najstarije ljudsko društvo. Sa pojavljivanjem pojma intelektualne svojine i etičko ponašanje prema vlasništvu dobija nove i kompleksnije dimenzije. U poslednjih nekoliko decenija zahvaljujući digitalnim i komunikacionim tehnologijama intelektualna svojina postala je temelj velikih ogranaka biznisa. Time je i njen etički tretman mnogo dobio na važnosti.

 

U ovom radu izvršićemo pregled postojećih pravnih (i u manjoj meri tehnoloških) modela zaštite intelektualne svojine, pokazati na koji način savremena praksa dovodi u pitanje njihovu etičku ali i praktičnu vrednost i osvrnuti se nekoliko alternativnih modela. Ovi alternativni pristupi problematici zaštite (ali i propagacije) intelektualne svojine odlikuju se naprednim etičkim promišljanjem, ali i zanimljivim rezultatima u poslovnoj praksi. Ovo ih, bez obzira na njihovu trenutnu – uglavnom marginalnu – poziciju u biznisu čini mogućim temeljima nove poslovne etike za budućnost društva koje sve više postaje informatičko. Namera nam je da budućim liderima društva i privrede ponudimo materijal za razmišljanje o tome kako tradicionalni modeli pravne zaštite svojine, ali i sa njima neraskidivo skopčani modeli poslovanja neće biti dovoljno efikasni ni u zaštiti ni u biznis-smislu u bliskoj budućnosti zahvaljujući promenama koje su već u toku.

 

Istorijat

 

Problematika prava vezanih za intelektualnu svojinu je u poslednjih nekoliko vekova otvorila mnoga zanimljiva pitanja. Svojina kao pojam tokom dugog perioda ljudske istorije tretirana je kao neraskidivo povezana sa materijalnim, da bi se nakon pronalaženja i širenja tehnologije za mehaničko kopiranje teksta[1], koncept intelektualne svojine počeo pomaljati kao pitanje.

 

Sve do devetnaestog veka pravna regulacija intelektualne svojine bila je vezana za postojeće zakone koji je nisu prepoznavali kao distinktnu kategoriju sa posebnim karakteristikama. U devetnaestom veku, pojam intelektualne svojine prvi put ulazi u zakonodavstvo osnivanjem Švajcarskog federalnog biroa za intelektualnu svojinu (Bureau fédéral de la propriété intellectuelle) 1888. godine.

 

Legislativa o autorskim pravima (odnosno pravu na kopiranje – copyright), pak, starija je od ovog koncepta. Tako je još 1662. godine engleski parlament doneo uredbu o licenciranju, koja je regulisala prava na korišćenje štampanog materijala, da bi kraljica Ana 1709. godine donela statut koji se smatra prvim zakonom o autorskim pravima u istoriji. „Anin Statut“ je zagarantovao prava na kopiranje materijala autoru a ne izdavaču, štiteći pritom i korisnike (sprečavanjem izdavača da kontroliše način korišćenja štampanog rada nakon prodaje), dajući autoru vremenski ograničen monopol na kopiranje autorskog dela. Nakon četrnaest godina od kreacije, delo bi prelazilo u status javne svojine.

 

Zaštita autorskih prava se i danas bazira na istim principima, zamišljena kao vremenski ograničeni monopol zakonski garantovan autoru/ kreatoru intelektualnog dobra u naporu da se prepozna vrednost njegovog rada, ali i doprinosa opštem dobru. U okviru kapitalističkog poslovanja, ovo je način da se osigura i stimulacija kreativnosti kroz obezbeđivanje prava na ekskluzivnu komercijalnu eksploataciju intelektualne svojine od strane njenog kreatora.

 

Što se tiče legislative vezane za zaštitu patenata, ona je još starija – jer nije inicijalno percipirana kao nešto što se odnosi ekskluzivno na intelektualnu svojinu – i prvi tehnološki patenti su bili još u četrnaestom veku pod zaštitom vladara u Engleskoj, da bi Venecijanski statut iz 1474. godine bio smatran prvim patentnim zakonom u istoriji. Slično autorskim pravima, zaštita patenta obezbeđuje kreatoru vremenski ograničeni monopol na komercijalnu eksploataciju izuma – što se u krajnjoj analizi ponovo svodi na vid intelektualne svojine.

 

Konačno, trgovačka oznaka (trademark) je najmlađi tip intelektualne svojine (zvanično u upotrebi od 1876. godine u Velikoj Britaniji) i odnosi se na monopolisanje i zakonsku zaštitu korišćenja distinktnog imena, logotipa, simbola, crteža, dizajna itd. Za razliku od prethodne dve kategorije, trgovačka oznaka nije nužno vezana za autora/ kreatora intelektualne svojine već pre svega za onoga ko ovom svojinom trguje (u ime vlasnika ili sa licencom autorskih prava ili patenta) i u mnogome se koristi i kao regulatorni mehanizam kojim se štiti potrošač, garantujući mu znanje o tome kakav kvalitet robe ili usluge dobija putem prepoznavanja jedinstvenog identiteta ponuđača robe ili usluge. Trgovačke oznake se najčešće štite na rok od deset godina, mogu se obnavljati neograničeno mnogo puta, ali se mogu i izgubiti (to jest, pravo na njihovo ekskluzivno korišćenje se može izgubiti) ako se pravo na njihovo upotrebljavanje ne koristi u praksi. Najčešće je od tri do pet godina rok posle koga vrednost trgovačke oznake prestaje da važi, ako je nosilac oznake tokom tog vremena nije upotrebio na način propisan zakonom.

 

Iz gore navedenog može se videti da je većina legislative koja se tiče zaštite i eksploatacije intelektualne svojine zasnovana u vreme daleko pre pojave digitalne tehnologije i Interneta kao medijuma. Otuda i tenzija koja vlada u poslednjih tridesetak godina, a koja je prouzrokovana sudarom novih praksi (koje su posledica lakog kopiranja i transfera digitalnih materijala) sa starim zakonodavstvom.

 

Savremena praksa

 

Pitanje prava na korišćenje intelektualne svojine je danas značajnije možda više nego ikada u ljudskoj istoriji. Veliki deo svetske ekonomije, pre svega najrazvijenijih zemalja odnosi se upravo na „proizvodnju“ i eksploataciju intelektualne svojine. Od filmske, preko muzičke, pa do industrije softvera, do vizuelnog/ digitalnog dizajna, akcenat je na „nematerijalnim“ vrednostima, odnosno proizvodima koji sve više i više svoj primarni oblik imaju u digitalnoj sferi. Proliferacija širokopojasnog Interneta podstakla je i odumiranje tradicionalnih fizičkih medija koji su služili kao nosači ovog (digitalnog) sadržaja, pa je tako razdvajanje intelektualne svojine (inkorporirane u digitalnu formu) i fizičkog nosioca ovog sadržaja poslednjih godina postalo toliko očigledno da ga je nemoguće ignorisati.

 

Industrija je ovde suočena sa najmanje dva (suprotstavljena) fenomena. U pozitivnom smislu, razdvajanje sadržaja od nosača i pretvaranje Interneta u primarni distributivni kanal, ali i medij preko koga se intelektualno dobro primarno konzumira je svojevrsni generator uštede i povećanog profita. Troškovi distribucije i skladištenja materijala višestruko se smanjuju, a direktan kanal do potrošača, bez oslanjanja na distributivni i logistički lanac sastavljen od trećih lica omogućava bržu i kvalitetniju komunikaciju sa potrošačem i potencijalno kvalitetniju, primereniju („customised“) uslugu, pa time i bolji promet, veću potrošačku lojalnost itd.

 

Sa druge strane, u negativnom smislu, razdvajanje sadržaja od nosača u mnogome je doprinelo proliferaciji kršenja prava na kopiranje (autorskih prava), trgovačkih oznaka, ali i patentne zaštite. Lakoća pravljenja identične ili gotovo identične kopije komercijalnog produkta (odnosno digitalnog sadržaja koji je suština tog produkta) i dalje, lakoća distribucije kopije je, naravno u proporciji sa brzinom usvajanja digitalne tehnologije i Interneta kao distributivnog kanala i medija od strane industrije. U ovom smislu, etika postaje sve značajnije pitanje vezano za elektronsko poslovanje i prava intelektualne svojine.

 

Evolucija pravne i tehnološke zaštite intelektualne svojine zbog toga ide paralelno, no, ono što je interesantan fenomen i u određenom smislu promena paradigme u odnosu na tradicionalnu legislativu zaštite intelektualne svojine je svojevrsan diktat koga industrija nameće zakonodavstvu. Tako se može argumentovati da mnogi novi pravni akti ograničavaju temeljne slobode pojedinca (građanina) u korist sloboda trgovca (to jest vlasnika autorskih prava/ patenta/ trgovačke oznake). Najpoznatiji primeri su kritike upućene američkom DMCA (Digital Millenium Copyright Act)[2] koje obrazlažu kako favorizovanje prava nosioca kopirajta u odnosu na korisnika (tehnologija „ograđenog vrta“, na primer) podstiču nefer monopolističko ponašanje[3] i da apsolutizacija prava na tajnost i zaštitu podataka (ili barem velika prednost davana vlasniku autorskih prava) dovodi do suzbijanja inovacije u industriji i prava na slobodno izražavanje[4] i, paradoksalno, u sukobu je sa pravima na privatnost podataka pojedinca[5].

 

Softver i zaštita intelektualne svojine

 

Možda najinteresantnija intelektualna, ali i filozofska rasprava – etika, na kraju krajeva i jeste filozofska kategorija – vodi se na polju softverskih autorskih prava i patenata. Iako se danas termin softver može upotrebiti i da se njime označe digitalna dobra širokog spektra (film, muzika, tekst itd.), on uglavnom i dalje označava programski kod kojim se tehnologiji nalaže određeno funkcionisanje.

 

Problematika zaštite intelektualne svojine je time višestruko usložnjena kada se priča o softveru, jer se kod softvera, za razliku od drugih digitalnih dobara (koja mogu imati estetska svojstva) radi pre svega o funkciji i funkcionalnosti. U određenom smislu, programski kod je samo lista matematičkih i logičkih funkcija i kao takav predstavlja zapis ideje. Na neki način, ovo je kvintesencijalna intelektualna svojina, očišćena od materijalnih manifestacija, što zauzvrat u mnogome podstiče rasprave o etici, ali i pragmatičnosti primene klasičnih pravnih i tehnoloških mehanizama na zaštitu ove vrste intelektualnog vlasništva.

 

U suštini, važeća legislativa po definiciji štiti intelektualnu svojinu od neovlašćenog kopiranja, ali i od kopiranja delova, i promena delova celine. Ovime se isključivo autoru (to jest legalnom nosiocu autorskog prava ili patenta) garantuje

 

a) Definisanje celine

 

c) Pravo na pravljenje kopija celine ili delova

 

b) Pravo na modifikaciju celine.

 

Kao i u drugim segmentima društva i ekonomije, ovo je ograničeni monopol čija je svrha da omogući kreatoru intelektualne svojine (u ovom slučaju pre svega ideje, zatim, u slučaju patenta, i tehnološkog opisa ideje) naplatu svojih uloženih resursa, profit od učestvovanja na slobodnom tržištu, kao i da podstakne slobodno nadmetanje i konkurenciju, a kroz njih inovaciju i povećanje kvaliteta. Međutim, interesantno je da u ovom domenu automatska primena tradicionalnih mehanizama za zaštitu intelektualne svojine, može se argumentovati, dovodi do kontraefekta. Dok je garantovanje vlasniku tržišne kompetitivnosti i ekskluzivne robe dobro definisano, sa druge strane, konkurencija, inovacija i povećanje kvaliteta su na određen način suzbijene ovom praksom. Suštinski, legislativa ovde po automatizmu štiti jedan set ideja (da na ovaj način apstrahujemo programski kod/ softver), garantujući njegovom autoru pravo na tajnost podataka kao i zaštitu od bilo koje vrste neovlašćenog kopiranja ili modifikovanja, onemogućavajući bilo kakvu vrstu javne rasprave o ovim idejama i njihovo unapređivanje (za račun opšteg dobra) bez eksplicitne dozvole originalnog autora.

 

Ovo je primer sistemske naklonjenosti legislative trgovcu, što nije praksa ekskluzivno vezana za zaštitu softvera niti intelektualne svojine, ali posmatrano sa etičke strane, ona svakako pokreće interesantna pitanja. Uprošćeno, osnovno pitanje je treba li lični profit kreatora ideje – ostvaren kroz monopolsku eksploataciju te ideje – da bude stavljen iznad kolektivnog boljitka društva do koga dolazi kada je ideja dostupna javnosti i kada se ona može unaprediti naporom pojedinaca, grupa ili kolektiva što joj pristupaju sa drugačijih pozicija.

 

Ova vrsta razmišljanja dovela je u poslednje tri decenije do nekoliko novih modela licenciranja softvera koji su svi pokušaji da se prevaziđe (kako ih njihovi kreatori percipiraju) neetičnost ali i nepraktičnost tradicionalnih modela zaštite intelektualne svojine.

 

Alternativni modeli zaštite intelektualne svojine

 

Najpoznatija je svakako inicijativa za „slobodan softver[6]“ koju predvodi Richard Stallman i koja je 1983. godine formalizovana osnivanjem projekta GNU[7]. Svrha projekta GNU je da se sav softver zaštićen tradicionalnim mehanizmima za zaštitu intelektualne svojine vremenom zameni slobodnim softverom, dakle softverom koji je slobodan za distribuciju, korišćenje i adaptaciju i ne potpada pod uobičajene licence.

 

Sličnu filozofiju usvojila je Open Source Intiative 1998. godine, usvajajući gotovo istovetne definicije „slobode“ ali fokusirajući se pre svega na otvorenost izvornog koda softvera, to jest odluku da on bude slobodan za čitanje, kopiranje i adaptiranje.[8] Osnovna razlika između ove dve inicijative ne ogleda se toliko u sredstvima i ciljevima, koliko u polazištima. Free software/ GNU inicijativa u prvi plan stavlja etičke razloge insistirajući da je zamenjivanje softvera zaštićenog kopirajtom, trejdmarkom i patentom softverom koji je slobodan za čitanje kopiranje i adaptaciju pre svega etički izbor koji u krajnjem ishodu treba da dovede do promena socijalnih (i političkih) paradigmi. S druge strane, Open Source inicijativa u prvi plan ističe da je korišćenje softvera sa otvorenim izvornim kodom (dakle, dostupnim svakome ko je zainteresovan da ga proučava, kooptira, kopira ili adaptira) pragmatična stvar. OSI smatra softver zaštićen tradicionalnim mehanizmima licenciranja (i tradicionalnim kriptografskim tehnologijama, kad smo već kod toga) suboptimalnim[9], odnosno softverom koji, u najjednostavnijem ekonomskom smislu zahteva ulaganje više resursa a zauzvrat daje slabije rezultate. Za razliku od ovog softvera, na kome mogu da rade samo osobe direktno ekonomski vezane za njegov uspeh, softver otvorenog izvornog koda je dostupan svakome i matematika velikih brojeva u krajnjem ishodu donosi sveže varijacije na originalni kod, optimalnija rešenja, jeftinije modele operacije i distribucije i, mada ovo nije eksplicitno istaknuto, sličnu promenu socijalne paradigme.

 

Važno je napomenuti da ovi modeli licenciranja ne isključuju automatski autorsku naknadu za publikovana dela iz oblasti intelektualne svojine. Profesor Ram Samudrala sa Vašingtonskog univerziteta u Sijetlu najbolje sažima argumente u prilog ove teze svojim radom na temu etike intelektualne svojine[10], citirajući važeći američki zakon o autorskim pravima u domenu publikovanja muzike. Po odrednicama ovog zakona, zaštićena intelektualna svojina koja je jednom objavljena (dakle, puštena u komercijalni promet pod uslovima koji važe unutar postojećih modela zaštite) odmah postaje slobodna za „obrađivanje“ uz neophodnu naknadu nosiocu autorskih prava. Na ovaj način inovacija i konkurencija se podstiču – svako je slobodan da postojeću muzičku kompoziciju obradi/ adaptira na svoj način i stavi izvedeno delo u slobodnu prodaju – ali se istovremeno obezbeđuje kompenzovanje autora – autor ne mora da eksplicitno odobrava adaptaciju svog dela (naprotiv, može joj se eksplicitno protiviti), niti može da je spreči, ali istovremeno data adaptacija ne može da bude urađena/ puštena u promet dok se ne kompenzuje autor. GNU i OSI svojom distinkcijom „free as in free speech, not as in free beer“ impliciraju kako etičnost tako i pragmatičnost ovakvog ili sličnog modela.

 

Nadgradnja navedena dva modela je copyleft model[11]. Nastao kao igra reči vezana za složenicu copyright[12], copyleft model je usvojen u određenim aplikacijama obe pomenute inicijative i podrazumeva, zapravo, viši nivo restrikcija od bazičnih modela iz kojih je izveden. Copyleft je u nekom smislu još „etičkija“ ideja, jer podrazumeva licencu za korišćenje intelektualnog vlasništva koja insistira na repliciranju etičkog modela pod kojim je ono izvorno distribuirano. Pojednostavljeno rečeno, copyleft licenca dopušta slobodu čitanja, proučavanja, adaptacije i distribuiranja izvornog dela, ali isključivo uz premisu da će derivativno delo biti distribuirano pod identičnim uslovima. U odnosu na tradicionalne free software/ open source software modele, koji garantuju slobodu pre svega prvom recipijentu softvera (i, potencijalno, dakle, prvom kreatoru derivativnog dela), copyleft prvom (i svakom narednom) recipijentu postavlja dodatnu restrikciju, da bi obezbedio da svaka generacija recipijenata uživa isti nivo slobode.

 

Još jedan model, kojim se pokušava mirenje postojećih, donekle sukobljenih filozofija je tzv. Creative Commons licenca, koju gura neprofitna organizacija Creative Commons osnovana 2001. godine[13] i koja podrazumeva šest modela licenciranja u zavisnosti od toga kakva je svrha derivativnog dela. Komercijalna i nekomercijalna namena, na primer, potpadaju pod različite uslove licenciranja, dok takođe postoje posebne stavke za dela koja zahtevaju kompenzaciju, dela koja zahtevaju replikaciju pod identičnim uslovima pod kojima ih dobija prvi recipijent itd. 

 

Važno je napomenuti da su navedeni modeli licenciranja pre svega zamišljeni kao etički (uključujući OSI za koju smo pokazali da u krajnjoj instanci jednako teži promeni socijalne paradigme kao i GNU i time implicira etičku nameru), ali da njihova primena u praksi ima na umu i tržišnu funkcionalnost. U domenu teorije, ovde postoji još mnogo nedorečenosti, čak i na najosnovnijim nivoima definisanja sloboda. Na primer, Brett Watson u svom eseju „Filozofija Slobodnog softvera i intelektualne svojine“[14] razmatra prirodu slobode, ustanovljavajući najmanje dva nivoa sloboda (obične i „meta“ slobode) i locirajući Stallmanovu etiku u odnosu na ova dva nivoa ukazuje na određene kontradiktornosti, te zaključuje da se u najgorem slučaju izbor svodi na to da li želite da uradite nešto dobro ili da imate nešto što je dobro urađeno.

 

Živa praksa

 

Uprkos tome, primeri primene copyleft, Creative Commons i srodnih licenci i filozofija u industrijskoj praksi postoje. Najpoznatiji takav primer je „anmoku no ryokai“, prećutni dogovor koji postoji između industrije zabave i njenih potrošača u Japanu. Ova praksa nije formalizovana (otud joj i ime) ali podrazumeva slobodu potrošačima da slobodno koriste kopirajtovana i trejdmarkovana dela i prave od njih derivativne radove koji se mogu i komercijalno eksploatisati na niskom nivou. Vlasnici autorskih prava i trgovačkih oznaka proizvodnju derivativnih dela percipiraju kao omaž originalnim delima, ali i kao dobrodošlu reklamu koja privlači više potrošača industriji i u krajnjem ishodu povećava promet originalnih dela. Derivativni radovi se zbirno označavaju prefiksom „dōjin“ čije se izvorno značenje (grupa ljudi sa zajedničkim interesovanjima i strastima) uglavnom prevodi kao „krug“. Krugovi obožavalaca nekog rada, dakle proizvode derivativna dela u istom medijumu (na primer, derivativni radovi bazirani na japanskim manga stripovima, koji sadrže iste junake ali često sasvim nove žanrovske motive itd. i objavljuju se u formi mange ili proznog dela nazivaju se dōjinshi), ili u drugom medijumu (često originalni rad, koji je anime film ili video igra dobija dōjin derivat u stripu ili prozi, ali nisu nepoznati ni slučajevi dōjin anime ili živih filmova ili video igara) i slobodni su da ih komercijalno eksploatišu sve dok ne postoji mogućnost da se potrošači dovedu u nedoumicu šta je originalno a šta derivativno delo.

 

Godišnji Comiket događaj u četvrti Odaiba u Tokiju je najveći svetski sajam derivativnih radova koji je od 1975. godina kada je započeo sa nekih 700 učesnika došao do 550.000 učesnika, okupljenih u približno 35.000 „krugova“ 2008. godine – a procenjuje se da je ovo nekih 85 procenata od svih „krugova“ koji se prijavljuju za učešće, ali zbog ograničenosti prostora nema mesta za sve.[15] Japanska industrija zabave ovu praksu podržava kao zdrav (i besplatan) način reklamiranja svojih proizvoda, kao negovanje kulture u kojoj oni posluju ali i kao oglednu teritoriju za nove talente koji bivaju regrutovani u industriju.

 

 

Zaključak

 

Postojeći primeri daju mnogo razloga da se o etici zaštite intelektualne svojine i tehnologiji njene propagacije i kompenzacije autora i kreatora, ali i uticaju koji sve ovo ima na evoluciju društva, razmišlja izvan etičkih i pravnih – te na njima zasnovanih tehnoloških – standarda starih po nekoliko vekova. Etika kao primarna vrednost ili poslovna pragmatičnost kao primarna vrednost u navedenim primerima kao da konvergiraju ka identičnom cilju.

 

Nastupajući poslovni modeli predviđaju snižavanje troškova istraživanja i razvoja kroz omogućavanje svakoj zainteresovanoj strani da ima pristup nužnim informacijama i pravo da o sopstvenom trošku dalje razvija „proizvod“ koji je neko drugi razvio. Ovi modeli razvijeni su u skladu sa visokim etičkim principima ali i demonstriraju da je njihova ekonomska isplativost visoka, gledano na nivou društva.

 

Kao takvi oni treba da budu dalje proučavani i razvijani, što bi u najboljem slučaju trebalo da bude inicijativa koju će predvoditi državne institucije. Stimulacija „open source“ poslovanja i licenci koje dopuštaju slobodne modifikacije izvornih rešenja, uz pažljivo nadgledanje sistema kompenzacije i dalje propagacije „proizvoda“ (kao i licenci koje uz njih dolaze) je zadatak koji bi, u našem društvu možda zaista najprirodnije padao u zadatak državi. Upoznavanje relevantnih državnih predstavnika (ali i privrednih subjekata) sa open source filozofijom i njoj pripadajućim modelima licenciranja kroz seriju predavanja i case study radove o uspešnim primerima iz prakse donelo bi, na duže staze korist čitavom našem društvu.


[1] Johannes Gutenberg, oko 1440. Godine

[3] Videti OdioWorks protiv Applea: http://www.eff.org/cases/odioworks-v-apple

[6] Na engleskom jeziku termin free software ima dvojako značenje: „slobodan“, ali i „besplatan“ softver. Stallman, podvlačeći svoj etički stav naglasio je da je reč „free“ ovde korišćena da označi slobodu (kao u terminu slobodan govor – „free speech“), ne „besplatnost“ (kao u terminu besplatno pivo – „free beer“). Upor: http://www.gnu.org/philosophy/free-sw.html

[12] „Right“ na engleskom znači „pravo“ u smislu imanja prava na nešto, ali i „desno“. Zato je reč „left“, to jest „levo“ ovde odabrana da sugeriše radikalno drugačiji pogled na zaštitu autorskih prava.

[15] The Otaku Encyclopedia, Patrick W. Galbraith, Kodansha International, Japan, 2009. godina, strane 45-49

Ekonomske implikacije Interneta na savremenu muziku

Žena mi je po diplomiranju dala dopuštenje da na svom blogu objavim neke od njenih seminarskih radova sa fakulteta, rađenih prethodnih godina. Ja sam njihovom nastanku doprineo radeći istraživanje… Možda nekome bude zanimljivo. Evo ga prvi od njih koji, iako je pisan pre svega dve godine, već sadrži neke informacije i teze koje je vreme brutalno pregazilo. Nije lako živeti u dobu brzine…

 

1. Uvod

Muzička industrija je od samog svog nastanka u savremenoj formi bila zavisna od tehnologije i njenog razvoja. Ovo se ne odnosi samo – niti prevashodno – na tehnologiju za proizvođenje i snimanje muzike, čiji bi se uticaj mogao razmatrati na nekom drugom mestu, pa čak ni na tehnologiju zaduženu za reprodukciju, već pre svega na tehnologiju odgovornu za distribuciju muzičkog materijala od vlasnika autorskih prava prema krajnjim korisnicma.

 

Distributivni kanali su od početka u velikoj meri definisali trendove u načinu tretmana autorstva i prava na kopiranje materijala, dovodeći do dramatičnih promena u razmišljanju ne samo unutar trgovačke ili logističke sfere, već i na polju kulturologije, filozofije (pre svega prava) i politike. Kao ilustracija ovoga može da posluži i primer da su se kompozitori i izdavači notnih zapisa u Sjedinjenim Američkim Državama smatrali toliko ugroženim pojavom mehaničkih pijanina krajem devetnaestog veka, da su od Kongresa zatražili da se proizvodnja i prodaja materijala za ove sprave (štampanih svitaka kojima su se programirali klaviri) stavi van zakona a da se svaki budući tehnološki izum vezan za reprodukciju muzike prvo mora odobriti od strane udruženja kompozitora i izdavača pre nego što uđe na tržište. [1]

 

Američki Kongres naravno nije prihvatio ove zahteve, ali ova vrsta reakcije predstavnika muzičke industrije na tehnološke izume koji ugrožavaju posao je karakteristična za sve tehnološke skokove koji su usledili u narednih stotinak godina. Svaki od njih od strane muzičke industrije isprva je okarakterisan kao olakšavanje kršenja autorskih prava i kao loš po biznis generalno. Uobičajeno, prvi potezi su se svodili na lobiranje za restriktivniju legislativu o zaštiti autorskih prava i investicije u tehnologiju koja će neovlašćeno kopiranje i distribuciju onemogućiti, da bi nakon određenog vremena biznis model industrije napravio skok ekvivalentan tehnološkom skoku koji ga je prouzrokovao i zabeležavan je period ponovnog rasta obima posla, tipično završavajući sa obrtima višim nego u prethodnom periodu. Identični modeli ponašanja su bili vezani za pojavu ličnih magnetofona, kasetofona, video-rekordera (iako ovo ne spada striktno u domen muzičke industrije)

 

Primer: totalni profit koji je zabeležila Američko Udruženje Muzičke Industrije (RIAA) u 1992. godini (dakle blizu početka ere kompakt-diska, u vreme dok je ovaj medijum još uvek smatran kao luksuz za veliki deo potrošača), bio je nešto veći od devet milijardi dolara, zatim je  kompakt-disk postao neprijatelj, kada su mediji i oprema za umnožavanje postali dovoljno jeftini za kućnu upotrebu, a na kraju je u 2001. godini i pored raširene piraterije i neovlašćene distribucije zabeležen profit od 13.700 milijardi dolara, a prosečan profit po jednom izdanju je skočio sa 490 na 507 hiljada dolara. [2]

 

Tipično, dakle, industrija će nove formate i distributivne kanale isprva doživljavati kao pretnju, da bi posle određenog vremena iznašla način da ih iskoristi tako da uveća obim svog posla i profit.

 

2. Problem Interneta

 

Internet isprva nije doživljavan kao tehnologija koja ima velikog uticaja na muzičku industriju. U vreme kada je postao dostupan i interesantan širokoj populaciji (prva polovina devedesetih) muzičko tržište je još uvek bilo većinski analogno i broj prodatih vinilnih ploča i audio-kaseta još uvek je značajno nadmašivao broj prodatih kompakt-diskova, dok je propusna moć Interneta bila mala (velika većina korisnika je još uvek koristila dial-up konekciju).

 

Promena se dogodila kada se steklo nekoliko uslova: digitalni format je krajem dvadesetog veka postao dominatna forma distribucije muzike (i, zahvaljujući usvajanju DVD standarda započeo pohod ka dominaciji na tržištu kućnog videa), propusna moć Interneta je porasla, omogućujući korisnicima da šalju ili primaju veće pakete informacija, a tehnologija digitalne kompresije zvuka je uznapredovala tako da je postignut zadovoljavajući odnos između veličine datoteke i kvaliteta zvuka.

 

Uprošćeno rečeno: MPEG Layer 3 (MP3) format kompresije zvuka postaće krajem devedesetih godina prošlog veka interesantan širokom sloju ljudi zahvaljujući mogućnosti da muziku kvaliteta bliskog kvalitetu koga daje kompakt-disk spakuje u deset puta manje fajlove i zahvaljujući činjenici da će propusni opseg Interneta onog vremena omogućiti prosečnom korisniku da ove fajlove primi (ili pošalje) u okviru prihvatljivo kratkog vremena.

 

Implikacije ove situacije su ogromne jer po prvi put u istoriji distribucije muzičkog materijala korisnici distributivnih kanala nisu bili ni na koji način ograničeni prostornim (geografskim i skladišnim) ili vremenskim limitacijama (kašnjenje između zahteva i realizacije). Kontrasta radi, kupovina fizičkog nosača zvuka putem Interneta podrazumeva prostorna ograničenja (neki artikli nisu dostupni na svim teritorijama, poštarina je u nekim slučajevima zbog udaljenosti suviše visoka da bi kupovina bila opravdana, artikal možda nije na lageru zbog ograničenosti magacinskog prostora) i vremenska ograničenja (period koji prolazi od izdavanja narudžbine do isporuke artikla se najčešće meri danima, često nedeljama).

 

Očekivano, ove implikacije su prvo primećene u domenu neautorizovane distribucije materijala zaštićenog autorskim pravima. Internet je omogućio geografski nezavisno i gotovo trenutno distribuiranje bilo kog digitalnog muzičkog zapisa, što ga je po efikasnosti izdiglo primetno iznad do tada postojećih distributivnih kanala (kopiranja magnetofonskih traka ili audio-kaseta, recimo, koje je zahtevalo ili fizički kontakt između zainteresovanih strana ili oslanjanje na poštansku distribuciju – sistem male propusne moći) ali je istovremeno doneo i nove kvalitete.

 

Pre svega, digitalni format zapisa zvuka se razlikuje od najšire korišćenih analognih formata (magnetofonska traka ili audio-kaseta) time što ne dolazi do degradacije kvaliteta zapisa u narednim generacijama kopija – uprošćeno rečeno: digitalna kopija je jednakog (ili praktično jednakog) kvaliteta kao originalna kopija, a takva je i kopija kopije i kopija kopijine kopije ad infinitum. Dok je ovo bilo svojstvo i digitalne distribucije/ neovlašćenog kopiranja pre ere najšire upotrebe Interneta (prva polovina devedesetih), Internet je iz jednačine izbacio čak i fizičku degradaciju medija sa protokom vremena, oslobađajući zapis jednom za svagda od vezanosti za nosač, čineći ga nezavisnim od medija, lakim za kopiranje i praktično beskonačno dugo čuvanje. Ovime je percepcija vrednosti samog nosača u očima potrošača/ potencijalnih potrošača promenjena: mediji/ nosači postaju manje važni/ nevažni i gube status „jedinstvenog“ (odnosno ograničenog u broju) robnog objekta, a time i status poželjne imovine.

 

Drugo, Internet i njegove tehnologije (metadata[3]) omogućavaju i lako indeksiranje i opisivanje materijala putem precizne kategorizacije, što opet omogućava jednostavno i efikasno pretraživanje baza podataka i pronalaženje materijala koji bi unutar konvencionalnih prostora za skladištenje bio nedostupan čak i ako postoji.

 

Ukratko: distribucija digitalne muzike putem Interneta je čak i pre deset godina imala nekoliko jasnih prednosti u odnosu na postojeće distributivne kanale: više materijala, veću dostupnost, bržu uslugu, lakše nalaženje željenog materijala (ili samo interesantnog materijala – bazirano na pretraživanju po kategorijama), nepropadljivost medija i lakoću daljeg kopiranja.

 

Ovo je naravno protumačeno kao pretnja autorizovanoj distribuciji muzike od strane predstavnika industrije i rezultiralo u investicijama u kriptografske tehnologije koje bi onemogućile (ili otežale) neovlašćeno kopiranje sa jedne strane i lobiranju za donošenje restriktivnijih propisa sa druge (na primer DMCA[4]).

 

3. Zastarelost poslovne filozofije

 

Jedan od sveobuhvatnijih pogleda na izazove digitalne distribucije materijala i neautorizovano rukovanje zaštićenim materijalom potekao je 2002. godine u kompaniji Microsoft. Dokument The Darknet and the Future of Content Distribution[5] je razmatrao načine na koje bi industrija mogla sama da uđe u posao digitalne distribucije i na njemu napravi profit. U ovom dokumentu grupa Microsoftovih inženjera definiše prednosti „darkneta“ (neformalne mreže za neautorizovanu distribuciju) u odnosu na oficijelne distributivne kanale i predlaže načine da se adaptiraju poslovni modeli kako bi autorizovana distribucija ponovo postala konkurentna u odnosu na neautorizovanu. Njihova argumentacija pokazuje da su osnovne prednosti neautorizovane distribucije njena niska cena i visoka udobnost i da industrija mora da bude konkurentna u obe kategorije ako želi da se nadmeće. Njihovi zaključci su da restriktivne tehnologije zaštite od kopiranja (DRM[6]) i agresivna legislativa (poput DMCA koji kriminalizuje ne samo čin kršenja autorskih prava već i opisivanje tehnologije/ softvera koji ovaj čin potencijalno može da omogući), iako formalno uvedene da smanje učestalost neautorizovane distribucije u praksi čine legalno distribuirani materijal manje atraktivnim (sa stanovišta udobnosti korišćenja i performansi proizvoda, dakle ne samo sa stanovišta cene) a vlasnike autorskih prava u javnosti predstavlja kao pohlepne.

 

Ovo je, pak posledica prenošenja ideja sa postojećih biznis-modela na novi model bez dovoljno proučavanja razlika. Formalno, važeći propisi o autorskim pravima su jasni i primenljivi i u domenu digitalne distribucije, jasno obaveštavajući potrošača da mu se u zamenu za novac ustupa samo ograničena licenca za rukovanje materijalom. U praksi, međutim, potrošač shvata da je platio isto ili skoro isto kao da je kupio fizički nosač zvuka[7], a da je zauzvrat dobio manje: nedostaju pakovanje, tekstovi i ako je u pitanju zaštićen format, mogućnost lakog prenošenja ovih fajlova među uređajima za reprodukciju. Simbolički, potrošač za istu količinu novca dobija manje a to što dobija je neudobnije za korišćenje – što, zauzvrat dovodi do primamljivosti neautorizovane distribucije koja je (gotovo) besplatna i garantuje udobnost u rukovanju.

 

4. Nepouzdanost informacija

 

Uzgred, teško je u globalu izmeriti razmere štete koju neautorizovana distribucija zaista i nanosi industriji. Statistika kojom se služi industrija naprosto jednu naspram druge stavlja cifre o padu prodaje fizičkih nosača zvuka iz godine u godinu sa porastom propusne moći Interneta računajući da je korelacija samorazumljiva i insistirajući (bez dokaza) da bi određeni procenat ljudi koji muziku na ovaj način nabavljaju besplatno sigurno tu istu muziku kupovao kada ne bi imao drugog izbora. Ovakva istraživanja su nužno problematična jer se bave špekulacijama (čak i najozbiljnija među njima, kao na primer istraživanje koje radi američki Institut for Policy Innovation i koje se koristiu većini zvaničnih izveštaja[8]), dok su nezavisna istraživanja koja dokazuju da su osobe koje besplatno nabavljaju muziku sklone povećanoj kupovini muzike[9] skrajnuta zbog malog uzorka.

 

U obzir se ne uzima ni ogroman resurs za besplatnu ili gotovo besplatnu promociju koji je industrija dobila u sajtovima kao što je MySpace (i YouTube o kome će dole biti više reči), gde se korišćenjem izuzetno jeftinih tehnologija do zainteresovanih potrošača doprema velika količina promotivnog materijala, proizvedenog gotovo besplatno, dok većinu dalje propagacije ovog materijala rade sami potrošači. To što je MySpace i dalje korisnija alatka za male izvođače nego za velike kompanije pokazatelj je inercije u marketinškom razmišljanju na strani korporacija.

 

5. Statistika i strategija

 

Uprkos jasnom preimućstvu na strani neautorizovane distribucije i uprkos tvrdnjama industrije kako „piraterija ubija muziku“, statistike pokazuju da je prodaja fizičkih nosača muzike sve do 2001. godine bila u stalnom porastu[10], a da je opšti obrt u muzičkoj industriji takođe rastao sve do 2002. godine. Pad prodaje fizičkih nosača počinje tek od 2001. godine, zajedno sa porastom prodaje digitalne prodaje koja, međutim ne uspeva da nadoknadi gubitke zbog smanjene prodaje fizičkih nosača. Ukupni pad profita, po statistici RIAA u 2008. godini u odnosu na 2007. godinu je oko 27 procenata.

 

Najveći pad se beleži, naravno u domenu audio-kaseta (62,8%) a u stopu ga prati prodaja muzičkih video-spotova (53,6%). Prodaja kompakt-diskova pala je za 24,7 procenata. Ovo korespondira sa nekoliko fenomena.

 

Prvi je, naravno prevalentnost digitalnog formata na polju nosača muzike. Drugi je, pak uticaj besplatnog servisa za hostovanje video materijala, YouTube koji je gotovo potpuno ukinuo potrebu za muzičkom televizijom i kupovinom muzičkih video-spotova na fizičkim nosačima. YouTube, naravno predstavlja izazov i zagonetku za gotovo čitavu industriju, uključujući njegove vlasnike, korporaciju Google. Sa jedne strane, YouTube je uspeo da obezbedi sebi mesto na medijskom tržištu izbegavajući optužbe za kršenje autorskih prava time što je u početku nudio materijal relatvno niskog kvaliteta i bio shvaćen više kao reklama nego konkurencija muzčkim televizijama/ DVD-jevima. Sada YouTube nudi materijal visoke rezolucije (HD video) a Google je rešen da se bori protiv tužbi za kršenje autorskih prava koje je ovo izazvalo (na primer Viacom[11], SPFF[12], TF1[13]) tvrdeći da se ponaša u skladu sa važećom legislativom. Istovremeno, Google od ovog servisa ostvaruje proporcionalno veoma mali profit, što pokazuje da čak ni ova kompanija poznata po tome da nudi obilje besplatnih materijala i usluga a profitira na neintruzivnim reklamama, još nije na kraj izašla sa problemom ogromnog troška prometa koji YouTube pravi i neproporcionalno malim prihodom od oglasa[14].

 

Ovo je u neku ruku i sažetak problema koji muzička industrija u globalu treba da reši da bi se ušlo u pozitivni deo ciklusa prepoznavanja, usvajanja i eksploatisanja nove tehnologije i ponovo uvećao profit i obrt. U 2008. godini broj prodatih artikala (digitalnih i fizičkih) bio je 4,4 procenta veći nego u prethodnoj[15], ali je zarada opala 18,2 procenata što ukazuje na to da problem možda nije u konkurenciji od strane besplatne neautorizovane distribucije već u neadekvatno postavljenim biznis planovima. Primera radi, dok je prodaja kompakt-disk albuma pala za 24,7 procenata, prodaja digitalnih albuma je porasla za 33,9%, ali ovo ne uspeva da nadoknadi gubitak zbog i dalje manje količine prodatih jedinica (384,7 miliona prema 56,9 miliona).

 

Međutim, analizom zarade uvtrđuje se da industrija i dalje zarađuje više od jednog prodatog kompakt diska (14,2 dolara) nego od jednog prodatog digitalnog albuma (10 dolara) što je, kada se uzme u obzir da se radi o neto prihodu podatak koji sugeriše loše postavljen model digitalne distribucije (po prirodi stvari višestruko jeftinije na planu režijskih troškova od fizičke distribucije).

 

Može se pretpostaviti da je ovde na delu upravo efekat prelomnog trenutka između napuštanja stare poslovne filozofije i punog prihvatanja nove. Ne samo da lobiranje (i ucenjivanje) od strane vlasnika najvećih lanaca za fizičku distribuciju (poput kompanija Amazon ili Wal Mart, recimo) znači da su digitalni artikli i dalje preskupi (jer koštaju isto koliko njihovi fizički parnjaci) – što je veštačko održavanje fizičkih artikala i njihovih distributera konkurentnim – već i odeljenost ovih artikala u distributivnim kanalima od njihovih fizičkih parnjaka naprosto bode oči. Primera radi, na servisu Amazon se muzika u MP3 formatu ne može kupiti pretragom u okviru muzičke sekcije i za nju je odvojen poseban deo sajta.

 

Na isti način indikativan je i pad prodaje muzičkog materijala za mobilne telefone (pesme, muzički video-spotovi, ringtonovi) koja je sve do 2008. godine bila u porastu, da bi sada bila u padu od 6.5 procenata – baš u godini koja je označila lansiranje Appleovog iPhonea i AppStore servisa – sveobuhvatnog distributivnog kanala kojim je Apple uvećao svoju ionako gigantsku digitalnu distributivnu mrežu započetu servisom iTunes[16]. Apple je za šest godina funkcionisanja iTunes servisa za digitalnu distribuciju (pre svega muzike) prodao šest milijardi pesama po ceni od 99 centi  komad (primetno konkurentnije nego kod drugih distributivnih servisa) ujedinjujući tehnologiju reprodukcije, jednostavnost interfejsa i veliku propusnu moć sopstvenog distributivnog kanala sa razumnom cenom artikla[17]. Predstavnici muzičke industrije su dugo pokušavali da primoraju Apple da pređe na sistem varijabilnog određivanja cena različitim artiklima (tj. pesmama), što je delimično i postignuto ove godine kada je Apple uveo tri kategorije cena. Ostaje da se vidi da li će ovo u globalu dovesti do ubrzavanja rasta prodaje digitalno distribuirane muzike ili je ovo još jedna slepa ulica u procesu aktuelne promene paradigme distribucije muzike.

 

6. Model i buduća konvergencija

 

Spoj uređaja za reprodukciju, interfejsa i kanala za distribuciju u okviru iste firme kakav se može prepoznati u primeru Applea možda je onaj pravi model za blisku budućnost. Apple je jedna od prvih kompanija koja je prepoznala da jednostavna prodaja/ distribucija artikla danas nije dovoljna za konkurentnost, spajajući ih sa prodajom usluga i kreirajući neprekidnu povratnu spregu između potrošača i kompanije.

U tom smislu, jedan od modela koji zaslužuje dublje istraživanje je svakako fenomen muzičkih igara koji spaja industriju videoigara (čiji je rast značajno veći od rasta koji beleži filmska industrija već petu godinu za redom) sa muzičkom industrijom. U ovom slučaju, do pre nekoliko godina marginalni žanr muzičkih igara pretvoren je u jednu od najprofitabilnijih grana ove industrije spajanjem sadržaja, interfejsa i distributivnog kanala. Franšiza Guitar Hero je prodala za nepune četiri godine više od 25 miliona fizičkih primeraka, ostvarujući više od dve milijarde dolara prihoda samo od fizičke prodaje[18].  Na ovo se može dodati cifra od četrdeset miliona pesama koje su digitalno distribuirane (besplatno ili plaćeno) za potrebe igranja u okviru ove igre da bi bilo jasno u kojoj meri je ovaj sistem (softver, hardverski interfejs i distributivni sistem, svi u posedu jedne kompanije ili partnerskih kompanija) uspešan. Guitar Hero je danas treća po uspešnosti igračka franšiza ikad, nalazeći se samo iza franšiza kao što su Mario i Madden – koje su na tržištu prisutne po dve decenije.

 

Muzička industrija sa svoje strane prijavljuje porast prodaje albuma autora zastupljenih u Guitar Hero igrama i po 300 procenata[19], sa uvećanom prodajom i fizičkih i digitalnih muzičkih materijala, što je još značajnije kada se uzme u obzir da je u pitanju kolateralni profit. Iako je i ovaj fenomen izazvao određena trvenja, pa i optužbe da muzička industrija ne dobija dovoljno novca od ove vrste eksploatacije[20], nema sumnje da je u pitanju prototip modela koji će označiti novi smer za čitavu muzičku industriju i promenu ne samo na poslovnom već i na umetničkom i kulturološkom planu. Kako budu rasli opsezi propusne moći distributivnih kanala, a kompanije budu više ulagale u tehnologije koje će im omogućiti neprekidan kontakt sa potrošačima, tako će i muzika sve više biti deo sveobuhvanog programa distribucije digitalne kulture koji bi u dogledno vreme mogao da ujedini vizuelne, tekstualne, zvučne i interaktivne medije i označi najveću kulturnu promenu dvadesetprvog veka.


[1] Cory Doctorow, Microsoft Research DRM talk, http://craphound.com/msftdrm.txt, na dan 24. Jul 2009.

[2] George Ziemann, RIAA’s Statistics Don’t Add Up to Piracy, http://www.azoz.com/music/features/0008.html, na dan 24, Jul 2009.

[7] Delom kao posledica lobiranja distributivnih kompanija, cene digitalno distribuiranog materijala su još uvek jednake ili gotovo jednake cenama fizički distribuiranog materijala, uprkos jasnim uštedama u materijalu, skladišnim i transportnm troškovima, a što se može videti poređenjem cena u najvećim distributivnim servisima na Internetu. Zapravo, neretko digitalno distribuirani artikli koštaju više, kao na primer u slučaju Albuma Number of the Beast britanske grupe Iron Maiden koji na dan 27. Jula 2009. godine na servisu Amazon košta 6,96 dolara u fizičkoj verziji i 7,99 dolara u digitalnoj.

[16] Što se možda može tumačiti pretpostavkom da integrisanje telefona, kvalitetnog muzičkog plejera i udobnog distributivnog kanala za muziku i druge sadržaje podrazumeva zastarelost po definiciji manje kvalitetnih artikala kao što su ringtonovi koje sada korisnik lako može napraviti sam, bez korišćenja računara.

Trucker’s Delight Mix

Pre nekoliko godina Pavle Zelić me je zamolio da mu napravim par muzičkih mikseva koje će moći da koristi dok se bude poslom vozio po Srbiji. Napravio sam dva, jedan gitarski, jedan hip-hop. Pošto ih se Pavle u međuvremenu naslušao, možda je OK da ih ponudim generalnoj populaciji na korišćenje, da radi sa njima šta hoće.

 

Za početak evo gitarskog miksa, nazvanog, dakako, Trucker’s Delight. Kombinacija je to hard roka, pank roka, hevi metala i svega između. Ne treba ovde očekivati nikakvu ezoteriju niti didaktičnost, čak ni dobar kvalitet empetrojke. Ovo je najprostije kolekcija meni dragih pesama, dobrih da se uz njih vozi, bez mnogo obraćanja pažnje na ukus ili njihovu vrednost. Pa ko voli, voleće, ko ne voli, boleće.

 

Miks možete skinuti sa bilo kog od ova dva linka:

 

Rapidshare

 

ili

 

Fileserve

 

A evo i šta se u njemu nalazi:

 

1. Poison Idea: Discontent

 

Kada sam prvi put ovo čuo na emisiji Thrasher koju je na radiju B92 vodio Đorđe „Gvido“ Obradović, poznat i kao Đole Zeleni, tamo negde krajem osamdesetih, mislim da mi je glava na momenat eksplodirala. Poison Idea sam poznavao kao sjajan, autentičan portlandski pank rok bend ali ova pesma je bila veći thrash od većine thrasha koga sam u to vreme slušao, maničnog tempa, gitara koje su mogle da oduvaju bilo koju hevi metal pesmu sa bine i sa divljim pevanjem koje je zvučalo bešnje od najbešnjeg grajndkora, a opet nekako… pozitivno. Tada nisam imao pojma da je ovo njihov manifest protiv neonacista, znao sam samo da nikada još nisam čuo čoveka koji zvuči razjarenije dok izgovara reči „ti si moja sestra, ti si moj brat“. Više od dvadeset godina kasnije, Discontent me uvek razbije.

 

2. Fudge Tunnel: Best Friend’s Wife

 

Voleo sam Fudge Tunnel u ono vreme, kada su uz još masu britanskih bendova proširivali horizonte etikete Earache. Alex Newport i ekipa su bili britanski bend koji je zvučao kao da bi se mogao dopasti Amerikancima i iako im je ostrvska štampa kačila etiketu „hate metal“, njihova muzika je zapravo bila bliža nekakvom indie zvuku, ne sasvim udaljena od proto grunge sastava sa one strane Atlantika. Voleo sam ih jer su imali i gruv i bes i buku i disciplinu. Best Friend’s Wife je pesma iz pre-Earache perioda, dok je bend bio luđi i brži, sa ipak karakterističnim dinamičkim ekstremima u muzici. Pesma je, tvrdi Alex, inspirisana tučom između mladića i devojke od preko puta u kojoj ga je ona optuživala da je jebao ženu svog najboljeg druga. Vrhunska rok muzika zaista dolazi iz najnižih domena ljudskog duha.

 

3. Motorhead: Shine

 

Jedan od najvažnijih bendova u mom životu i svakako u istoriji rokenrola. Motorhead sam slušao i pre nego što je album Another Perfect Day izašao ali to je ipak bila prva ploča koju sam željno iščekivao da se pojavi u našim prodavnicama kako bih je kupio. Beše to davne 1983. godine, vreme velikih personalnih promena za Motorhead, sa odlaskom gitariste Eddieja Clarkea i zamenom u vidu pomalo fićfirićastog Briana Robertsona. Sećam se kako je majka Doktora M. donela ovaj album iz Njemačke barem šest meseci pre nego što se pojavio u našim prodavnicama i kako smo ga beskonačno vrteli pokušavajući da donesemo komisijsku odluku jesmo li zgroženi što ploča nije dovoljno hardcore ili ipak otkidamo na, ipak, Motorhead. Kako god da se okrene, Shine je bila singl koga je Vlada Džet dosta vrteo na Dvestadvojci i ona je klasičan primer kako, dok svet pokušava da odluči je li Motorhead hevi metal ili pank rok, sam bend nema nikakav problem da svira čisti, žanrovskim definicijama neopterećeni rok. Zapaljivo i seksi, sto mu muka.

 

4. Disciplina Kičme: Betmen

 

Koja je u svoje vreme stvarno bio najbolji, kako mu je i pisalo na vunenoj kapi. Ova živa verzija Batman teme Neala Heftija je naprosto ubistvena. Žika Todorović melje sve ispred sebe bubnjevima, Koja trese zemlju basom koji zvuči kao motor spejs šatla pred poletanje a duvaljke seku kao šurikeni. Genijalna, razbarušena verzija genijalne pesme.

 

5. Poison Idea: Plastic Bomb

 

Poison Idea su bili toliko muževan bend da pesma koja počinje klavirom i sadrži „wwwoooooouuu“ refren u njihovoj izvedbi kod slušaoca stvori utisak da prisustvuje opštoj tuči u nekoj zadimljenoj kafani. Beskompromisnost u umetničkom (i svakom drugom) smislu je prva reč koja mi pada na pamet kada se pomene ovaj bend a Plastic Bomb je oda ljudima koje u krajnjoj liniji ne možete dovoljno dobro lagati jer ih za vas boli kurac.

 

6. Motorhead: Bomber

 

Motorhead se često nazivaju originatorima hevi metala i to ne bez razloga. Bomber je klasičan primer kako vojne i ratne metafore besprekorno (i istinito) opisuju muziku koja ih nosi. Verzija sa No Sleep ’til Hammersmith u kojoj Phil „Animal“ Taylor ruši sve pred sobom duplim bas-bubnjevima, Fast Eddie Clarke prži zemlju poput napalma koji se pominje u tekstu a Lemmy je zver sa samih vratnica pakla. Kakav refren braćo i sestre, kakav refren!!!

 

7. Butthole Surfers: Goofy’s Concern

 

Pretpostavljam da ova pesma mnoge podseća na prve tabove esida koje su konzumirali tih ratnih devedesetih godina po beogradskim klubovima slušajući kako jedan od najnepredvidivijih bendova osamdesetih sa lakoćom ruši barijeru između krvoločnog andergraunda i (pametnog?) mejnstrima. Goofy’ Concern je naprosto totalni hit. Plus, ne najmanje važno, Gibby na kraju jedne od strofa kaže i „I don’t give a fuck about LSD“ što mora da je zvučalo urnebesno smešno utreniranim esid hedovima onog vremena.

 

8. Bad Religion: Unacceptable

 

Nemam pojma zašto sam ubacio ovu pesmu s obzirom da se ni po tempu ni po senzibilitetu ne uklapa previše u kontekst ali… meni je ovo jedna od najdražih BR pesama sa možda najdražeg njihovog albuma i, uostalom, valja stvari malo promešati. Greg u tekstu lamentira nad propašću ekosistema planete zbog ljudske gluposti i lenjosti ali muzika je ludo poletna i tera čoveka da doda taj jebeni gas. Kad ste na drumu i držite volan u rukama, ne čujete ostatak teksta već samo poslednji stih: so put your head between your legs and kiss your ass goodbye. Pa, da.

 

9. Fake Madonna’s Underwear: Branka Katić

 

Pretpostavljam da malo ljudi danas pamti ovaj dragi beogradski gitar-pop bend koji je u prvoj polovini devedesetih imao dosta potencijala i poštovalaca. Bubnjar, Lav je istovremeno svirao i u Darkwood Dub (gde i danas svira) a gitarista, Top je po raspadu FMU (u međuvremenu preimenovanim u Superstar) prešao u Kandu Kodžu i Nebojšu (ovo je i dovelo do raspada, rekao bih). Bilo kako bilo, FMU su svima bili simpatični sa kasetom Scub iz 1991. godine koja je zatalasala vodu na dovoljno medija (pre svega na ime lepe fuzzy obrade Bajagine pesme Godine Prolaze) da njihovo drugo (i poslednje) izdanje iz 1994. godine, album Meatwear bude solidno producirana ploča. Tj. kaseta. No, do tada se dosta mladalačke spontanosti bilo izgubilo i ustupilo mesto profesionalnije pravljenom popu, ali Branka Katić je bio onaj kroše u rebra prekopotreban da tokom slušanja ipak ne zadremate. Ne znam zašto su toliko mrzeli tu ženu, glumicu i kasnije izdajnicu Srbije, ali Aninin je jedan od najboljih ženskih vrisaka ikada zabeleženih na ploči.

 

10. Satan Panonski: Iza zida

 

Prema Ivici Čuljku je teško ideološki odrediti se i odvagnuti između njegovog samopovređivanja i homicida, proklamovanog čovekoljublja i kasnijeg ratovanja… No, barem se pri slušanju muzike i ne moramo ideološki određivati. Koncerti Satana Panonskog su bili sumanute teatralne farse, a Iza zida je jedna od retkih pesama iz osamdesetih godina koja u čoveku i danas može da izazove nelagodu, dok ga istovremeno tera u ples svojim orijentalnim gruvom. Pogotovo je ova verzija meni draga: ne samo da u njoj Čuljak gubi tempo sa muzikom tokom prve polovine – i za to ga očigledno boli kurac – nego i kada se daire ponovo uključe u matricu na početku druge strofe, to je jedan od najzlijih, najviše pretećih momenata u rokenrolu.

 

11. Deep Purple: Bloodsucker

 

Potpuni vremensko-prostorni skok, da ne pominjem estetske univerzume koji razdvajaju Čuljka od Blackmorea. A ipak… Bloodsucker sa Iza zida deli gotovo nepodnošljivu (i neodoljivu) smešu napetosti i gruva, samo je ovde na meniju umesto turskog klecanja polomljeni bluz. Ovu pesmu, inače jednu od manje poznatih sa albuma In rock (na kome su, jelte, megahitovi poput Speed King ili Child in Time) prvi put sam zapravo čuo na radiju (Dvestadvojci, of kors), kada je Ljuba Ninković ustvrdio da je prevod naslova zapravo Vampir. Pošto sam bio dete, ja sam mu verovao i Gillanovi razdraženi vrisci na kraju su me zaista ubedili da ovde nisu čista posla. No, kada se tridesetak godina kasnije ovo hladnokrvno presluša, ostaje prevashodno moćan gruv koji trpi čak i neverovatnu količinu ritmičkog kurčenja i Blackmoreovih i Lordovih soliranja. Gillan… Gillan je i dalje bog. Ovako belci treba da pevaju bluz, jebem mu boga.

 

12. Thin Lizzy: Thunder and Lightning

 

Thunder and Lightning je bio poslednji album koga su TL snimili ali prvi koga sam ja ikad čuo i nekoliko meseci ovo je bila najvrelija hevi metal ploča koju sam umeo da imenujem. Naravno da su AC/DC ili Judas Priest bili veći bendovi od irskih kolega, ali već ova pesma sama može da nokautira najveći deo hevi metal i hard rok produkcije svog vremena. Ne samo da Lynott pevajući o večernjem izlasku u grad zvuči kao da se sprema u rat, ne samo da refren svakome ko ima srce može da izazove infarkt (Like thunder and lightning/ GOD DAMN IT’S SO EXCITING/ It hits you like a hammer/ GOD DAMN!!!) nego i solaža ima opsceno mnogo i zvuče kao da gitaristi (i klavijaturista) pokušavaju jedan drugom da skinu kožu sa lica silinom svirke. Prženje.

 

13. U.F.O.: Can you roll her

 

Ovo je, dakako jedina UFO pesma koje mogu da se setim bez gledanja u podsetnik. I, verovatno, jedina njihova pesma vredna da je se setimo posle više od tri decenije. Meni je ovaj bend uvek bio samo fusnota u karijeri Michaela Schenkera, ali neka me sada zgazi tramvaj ako Can you roll her nije idealna lektira za brzu vožnju. Istina je, i ova pesma ima klavir i nekakve slajd gitare u refrenima, nema tu prljavštine ni da se napuni rakijska čašica, ali ovo opako vozi. Plus, ni posle toliko godina nemam ni najblažu predstavu o čemu se u tekstu radi? Da li oni to voze i motaju džoint??? WTF?

 

14. Bethor: Rite of Darkness

 

Obaveznih tri minuta za autofelaciju, ovde sam ubacio našu obradu ranog Bathory hita u kojoj sam pored sviranja bubnjeva morao i da pevam jer Bethor nije nikako umeo da odredi kojim tempom treba da izgovara stihove. Vermis je odsvirao opaku solažu ovde i iako je Bethor javno osudio moje suviše komercijalno pevanje, mislim da je najveći problem ove pesme moje loše sviranje bubnja…

 

15. Motorhead: Die you bastard

 

Pesma koja zatvara album Another Perfect Day i prva sa njega koju sam ikad čuo (pogodili ste: Vlada Džet, Dvestadvojka). Ne samo da ovde Lemmy ponovo piše jedan od najzapaljivijih bas-rifova ikad nego do kraja pesme možemo da ga i čujemo kako vrišti skoro kao pravi hevi metal pevač. Daaaaaaaaaaajjjj.. grh grh grh Ju Bastrd!!!!!!!

 

16. Queen: Mustapha

 

Smejaćete se, ali ovo je bila prva Queen pesma koju sam ikada čuo. Pre Bohemian Rhapsody, pre We are the champions, pre We Will Rock You… Ovo je inače bio i singl koji je izašao samo u Nemačkoj, Španiji, Boliviji i… Jugoslaviji!! Još kao dete voleo sam orijentalne zvuke, a Freddie je ovde mogao svojoj persijskoj genetici da pusti na volju. Toliko decenija kasnije fascinantno je kako je u ono vreme lako bilo spojiti bliskoistočni šmek sa visokoproduciranim glam/ hard rokom i da sa tim niko nema problem, da se to ne smatra ni političkim iskazom niti provokacijom. Neopterećena nekakvim teretom istorije ova je pesma ono što hit singlovi i treba da budu – tri minuta blagoslovenog gruva.

 

17. Girlschool: Yeah Right

 

Ahhh… ženski Motorhead. Yeah Right je u osnovi pesma očigledno smišljeno napisana za sve klinke kojima keve pred izlazak sole pamet na temu uzdržavanja od intoksikacije & bluda dok ove prevrću očima i u sebi se misle „ma, baš“. I ovaj visoki koncept isporučuje se sa svom savršenom neposrednošću britanskog uličarskog hevi metala. Pogotovo me je uvek ložilo kada pred kraj sve uglas viknu Yeah Right!!! a gitara odjednom pređe na deblje žice i iscepa zvučnike.

 

18. New Bomb Turks: Id Slips In

 

NBT su bili jedan od najboljih rokenrol bendova devedesetih i jedno vreme je sve što su pravili bilo naprosto savršeno. Čitav ovaj album (drugi… prvi je bio suviše dobar da ga uključujem u ovaj miks) je kao da vam neko direktno u venu sipa smešu vinjaka i kerozina, a Id Slips In ga otvara trčeći da se ni jednom do kraja ne zaustavi.

 

19. Peter Pan Speedrock – ???

 

Nevolja sa ovim holandskim bendom je što su toliko moćni u svojoj interpretaciji Motorhead formule da nikada nisam stao dovoljno dugo sa tresenjem glavom da zapamtim naslove pesama. Ali, mislim, da li je bitno? Dokaz da iz Holandije ne dolaze samo ustondirane budale nego da tamo ima i propisnog  rokenrola.

 

20. Queen: We Will Rock You (brza verzija)

 

Mislim, šta ovde ima da se objašnjava? Ovu verziju su posle obrađivali pank bendovi poput Verbal Abuse što je verujem dovoljan street cred. Sigurno, Queen nisu baš neki uličari, ali ova verzija njihovog hita je prilično zabavna.

 

21. Anthrax: Got the Time

 

Kao što je i ova obrada Joea Jacksona koju su iz samo njima poznatih razloga njujorški trešeri stavili na svoj album Persistence of Time koji je inače trebalo da pokaže njihovu mračniju i zabrinutiju stranu… To je otprilike bio momenat kada sam ja sišao sa Anthrax voza i mislim da ni jedan potonji album nisam nikada čuo u celini… Uvek me je kopkalo je li ova pesma na albumu samo zbog reči „time“ u naslovu… Svejedno, ovo je propisno vozački a čak je i Joe Jackson tvrdio da mu se dopalo.

 

22. Strelnikoff i Marko Brecelj: Higijena

 

Ceo EP sa obradama Buldožera koga su Strelnikoff odradili sa Breceljem je bio fenomenalan, pokazujući kako i inače duhovitom materijalu još kilometraže može da se doda dobro odmerenom kombinacijom  humora i… hevi metala. Kada sam svojevremeno intervjuisao Vasju iz Strelnikoffa on se prilično ograđivao od metala, nazivajući svoj bend rokenrol sastavom, ali ipak… Slušajte ovo. Ritam mašina, da, saksofon, da, ali ovo mrvi!!!

 

23. Krokus: Night Wolf

 

Već me godinama uveseljava pomisao da je jedan od najvažnijih metal bendova ikada došao iz – Švajcarske. Naravno, mislim na Celtic Frost, ali dođavola, voleli smo i Krokus tih ranih osamdesetih. Danas mi je totalno urnebesno kad pomislim da su ovi tekstovi nabijeni seksualnim i nasilnim metaforama došli iz najmirnijeg kraja u Evropi, ali hevi metal je za mene uvek bio velikim delom nadrealistička farsa. I Krokus su je genijalno izvodili.

 

24. MDC: John Wayne Was a Nazi

 

Prva pesma od ovog benda koju sam ikada čuo, doduše u mirnijoj verziji sa jednog od kasnijih EP-a. Ova verzija sa prvog albuma je sumanuta, ne samo sa strane svoje političke provokacije već i po tome kako je ovaj pank bend uživao da pokazuje svoje tehničko umeće. Od ludačkog fank čupanja na basu preko superbrzih bubnjeva i gitara pa do Dictorovog supernardkanog pevanja, ovo je najčistiji pank klasik koji se da zamisliti.

 

25. Steppenwolf: Born to be Wild

 

Dobro… Kad sam imao četrnaest godina ovo mi je bila himna. Iako sam, naravno u školi imo sve petice, nosio debele naočari i motore viđao samo na televiziji. Ali ipak. Zašto je ovaj bend sebe nazvao po Heseovom romanu, za mene će uvek biti tajna (koju ne želim guglovanjem da upropastim), ali ova pesma je lansirala više mladalačkih snova od celih karijera nekih drugih bendova. Rispekt.

 

26. Dio: I Speed at Night

 

Pokojni Dio… Uvek je bio suviše učen i fin da bi bio stvarni smrdljivi metalac. Tako i ova pesma koja govori o adrenalinu koji nastupa kada se noću sedne za volan pati od viška bajkovitosti, ali… probajte da uz ovo ne ubrzate kada noću vozite.

 

27. Slade: Cum on Feel the Noize

 

Idealna završnica za bilo koji mikstejp, Sladeov najveći hit toliko je nabijen optimizmom da od toga može da se umre. Ali sa osmehom. Pre jedno sedam-osam godina, gostio sam kolegu Irca koji je proveo prijatan dan u Beogradu obilazeći znamenitosti i sedeći u kafani sa, bizarno, Draganom Nikolićem i Zoranom Cvijanovićem (Gaga nam je i platio piće iako nas nikada pre toga u životu nije ni video – može taj čovek da igra u koliko hoće reklama za kafu ali ostaće šmeker). No, ubedljivo najlepši trenutak tog dana za njega je bio kada smo počeli da pričamo o muzici i kada sam pomenuo Slade. On se najednom zacrveneo u licu promrmljao nešto o tome kako ta muzika čoveku udahnjuje život i zatim uzbuđeno počeo da peva refren: Come on, feel the noise, girls grab the boys!!! Nikada nisam video čoveka kome je samo prisećanje pesme toliko ulepšalo dan.

Iluzija kraja

Ima nečeg bizarnog u anticipaciji haosa (i bezumlja) koji će nastupiti kako se vest o hapšenju Ratka Mladića bude koncentrično širila iz senzualnog centra koga će predstavljati usta Borisa Tadića ka sve širim društvenim slojevima. Već sada (a u trenutku dok ovo kucam press konferencija tek počinje) sajtovi sa vestima su puni suprotstavljenih komentara, jednih koji seire nad time da je konačno korak ka nekakvoj „pravdi“ učinjen, drugih koji lamentiraju nad komandantovom sudbinom.

 No, bizarnost anticipacije ovog haosa (koji će, ako je iskustvo sa hapšenjem Karadžića ikakav pokazatelj biti značajno visceralniji od prostog prepucavanja po Internetu – ta to radimo svakog dana i bez ozbiljnijeg povoda) sastoji se u tome da će se ovo doživljavati kao prelomna tačka, promena paradigme, početak novog istorijskog procesa. Iako je teško zamisliti da će ona baš to biti.

Promislimo na trenutak: Mladić čak nije ni poslednji haški optuženik koga je Srbija u obavezi da privoli pravdi Ujedinjenih Nacija. Nakon hapšenja Karadžića nije došlo do značajne promene paradigme u odnosima UN i Evropske Unije ka Srbiji. Ili ako jeste – uvođenje liberalnijeg režima putovanja u države EU – svedoci smo da su ove promene stalno na probi, nikada uklesane u kamen, večito na korak od reverzije i povratka u staro, nepoverljivo odnošenje između prevrtljive Srbije i prepodobne Europe. Mladić je, reklo bi se, samo stavka na spisku koji je još daleko od iscrpljivanja.

S druge strane, lament nad time kako se Srbija beskičmenjački podastire pred Zapadom, pred Europom što je samo sluškinja Amerike, kako ni jedna srpska svetinja nije dovoljno sveta da ne bi bila oskrnavljena na mig dekadentnih zapadnih godpodara, kako Srbija ne poštuje sebe ni svoje, hm, heroje (ili makar viđenije pripadnike svog naroda – čak ne ni svojih građana – koji su poznati pre svega po optužbama za ratni zločin) i spremna je da se odrekne poslednjeg ostatka dostojanstva u zamenu za varljivo obećanje pridruženja ionako sumnjivoj i svojim problemima oprhvanoj, ama prilično natruloj Evropskoj Porodici, ta lamentiranja će biti neprijatno slušati makar utoliko što baš Srbija ima zakon o saradnji sa Međunarodnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, baš Srbija ga je nasledila od Jugoslavije koju je tada predvodio Milošević (i sam, eto, lice sa optužnice) i verifikovala. Baš Srbija demonstrira makar doslednost sebi i svojim vrednostima, oličenim u zakonodavstvu time što uprkos možda predvidljivom narodnom gnevu čini ono na šta se obavezala ne pred Evropom, ne pred Ujedinjenim Nacijama, nego pred svojim građanima, usvajanjem i verifikacijom zakona koji diktira ovu vrstu postupanja. Možda je istina da je Tito govorio da se ni zakona baš ne valja pridržavati kao pijan plota, ali vidimo dokle nas je to dovelo. Do toga da juče usred Beograda Slovenci slave Titov rođendan i pričaju kako je u Jugi bilo najbolje. Pa zato li smo ratovali?

Dobro, zašto smo ratovali po Bosni je možda malo jasnije, tamo se da primetiti barem nekakav rezultat vojnih dejstava u smislu položaja Srba kao konstitutivnog naroda i pičkematerinesvakojake, mada će suđenje Ratku Mladiću u Hagu možda biti jedinstvena prilika da se odgovori na pitanje kojim se rezonom vojno dejstvo pretvara u sistematsko ubijanje zarobljenika. Osam hiljada ili nekoliko stotina, nećemo da licitiramo, osveta koju su Mladić i njegova vojna sila izvršili za godine ubijanja svojih sunarodnika u ovom kraju Bosne se istorijski pokazala kao najgora usluga koju su ikada mogli da učine svojim sugrađanima i svojim sunarodnicima na drugim teritorijama. Čak i osveta bi trebalo da ima nekakav konkretan, merljiv cilj u ovim našim smutnim vremenima, a hipoteka genocida i etničkog čišćenja koju je srebrenički pokolj nakačio oko vrata Srbima svih meridijana nije bila od preterane koristi nikom od njih poslednjih deceniju i po.

Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da Haški sud nije preterano dobar, brz ili efikasan sud. Naravno, ne treba smetnuti sa uma ni da smo pre svega mesec dana seirili i useravali se u gaće od sreće kad su Gotovina & Co. popasli onolike decenije robije zbog udruženog zločinačkog poduhvata i pičkematerinerazne. Sad treba imati ili muda kao vaterpolo lopte ili obraz kao đon pa dočekati Mladićevu isporuku u Sheveningen na dobro pripremljeni volej. Biće… ludački gledati političke komentatore i predstavnike stranaka kako pene tokom nedelja i meseci koji dolaze o svim istorijskim i drugim aspektima stavljanja reči genocid u vezu sa jednim vojskovođom kome je država Srbija, iako nije bio njen građanin obezbeđivala penziju barem do 2002. godine kada je sud izdao apdejtovanu optužnicu.

I naravno, hoće li biti ironično kad zapad krene da objašnjava kako je pravedno i kul da se masovnom ubici muslimana sudi i presudi u istom trenutku dok oni sami muslimanima ne obezbeđuju suđenja i „due process“ već im sipaju bombe na glavu u Libiji i pucaju u lice usred Pakistana? Pa, biće. Ali baš zato je nužno da se još jednom setimo zašto smo uhapsili Mladića. Ne zbog Ujedinjenih Nacija. Ne zbog Amerike. Ne zbog Evropske Unije i bezviznog režima. Ne zbog Serža Bramerca i izvoza malina. Nego samo zato što kao društvo verujemo u to da čovek za koga se osnovano sumnja da je organizovao sistematično ubijanje velikog broja zarobljenih, bespomoćnih ljudi treba da dobije priliku da javno dokaže svoju nevinost ako je nevin. Ili da bude osuđen ako je kriv. Verujemo u ovo zar ne? Jer ako ne verujemo, zašto uopšte ustajemo iz kreveta svakog jutra i pravimo se da živimo u društvu? Društvo je dogovor i kompromis. I kompromisima kraja, uprkos iluziji, nema.

Štrajkom do demokratije – hronologija jedne dijete

Minutipopričizam deluje kao pogodan metod da se isprati način na koji Tomislav Nikolić munjevito menja svoju taktiku političke borbe onako kako cinizam realnog pokušava da mu stavi soli na rep:

– Dakle, gospodine Nikoliću, šta imate da poručite onima koji tvrde da ste redefinisali pojam „neprincipijelnost“ i vozdigli se na krilima izvrtanja sopstvenih reči izgovorenih pre svega nekoliko dana, još svežih u sećanjima svih živih svedoka i zabeleženih kamerama tadićevskih medija?

 

Lider naprednjaka podesio je nagib igle ugodno smeštene u venu pre nego što je slabašnim ali odlučnim glasom prema novinarskom mikrofonu usmerio svu snagu svog prasvoslavlja:

 

– Ja bih vas molio da nad samrtnom posteljom jednog Srbina koristite srpske reči. Ja čak i ne znam šta „nepincipijelnost“ znači. Ako je to izraz za samopožrtvovanje na evropskom, onda ću sa ponosom potvrditi sve to što ste rekli o… vozdizanju i tadićevskim medijima.

 

 – Ne, gospodine Nikoliću – nastavio je drsko novinar – neprincipijelnost se odnosi na to da ste koliko prošle Subote izjavili da od jutros ne uzimate hranu i vodu i da je to vaš – pogledao je u beležnicu – „poslednji način borbe za bolju Srbiju“.

 

– Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu – promrmljao je lider naprednjaka, dok mu je brižna bolničarka na klinici za odvikavanje od seksa tamponom od vate obrisala znoj sa čela i maleni trag pljuvačke što se slila sa ugla njegovih suvih, ispucalih usana.

 

– Vaša borba je očigledno dala ekspresne rezultate, gospodine Nikoliću, jer vi ste već par dana kasnije počeli da primate infuziju…

 

– Šta pokušavate da insinuirate – upitao je sumnjičavo Nikolić – Pa infuzija nije ni hrana ni voda, to je pokušaj lekara da mi spasu život, razumete, kako bi moja borba mogla da potraje do konačne pobede!!

 

– Ali odmah zatim ste prekinuli i štrajk žeđu, počevši da uzimate vodu…

 

– Samo koliko da ovlažim usne – užurbano je pojasnio Nikolić – da bih mogao da dajem intervjue!!! Uostalom, patrijarh…

 

– Neki kažu – prekinuo ga je novinar – kako patrijarha koristite kao izgovor da biste se elegantno izvukli iz nepromišljenog i trapavo reklamiranog štrajka koji se pretvorio u farsu i pre nego što je počeo, očajničkog krika za publicitetom, maskiranog u političku borbu.

 

– To je tako tipično za Tadića i njegove čauše – ljutnuo se predsednik najveće opozicione partije – da se kamenom bace na svetog čoveka! Izrodi!

 

– Ali, patrijarh je vaš štrajk nazvao nehrišćanskim i ponudio čak trista drugih načina političke borbe. Trista, gospodine Nikoliću! Možda bi trebalo njega da plaćate kao savetnika, umesto Montg…

 

– Nemojte sad i vi da ste bezobrazni – upao mu je Nikolić u reč – Patrijarh je objasnio, izdao smernice za moje gladovanje i ja nameravam da ih se, kao Srbin i pravoslavac, pridržavam!

 

– Dakle, sad više niste u štrajku, nego na postu, do pričesti?

 

– Recimo – oprezno će Nikolić – recimo da se priroda mog gladovanja prilagođava situaciji.

 

– A šta je sa šuškanjem da ćete, sad nakon što ste se pričestili, počeli da uzimate vodu i kokain na iglu, za Uskrs, najveći hrišćanski praznik, obedovati sa svojim sajdkikom Aleksandrom Vučićem?

 

– Ali to je tipična medijska podmetačina – naljuti se Nikolić – pa Vučić će samo da donese malo jagnjetine… i mladog luka! Pa, vaskrs je, jebem mu boga!!

 

– Pa zar to nije hrana, gospodine Nikoliću – cinično će novinar.

 

– Hrana – krikne Nikolić – Hrana?? Pa jagnjetina je lek a ne hrana!!! Da li vi to želite moju smrt??? Iz kog ste vi to medija???

 

– Ja, ne – mucao je novinar nevešto pokušavajući da prikrije činjenicu da umesto mikrofona sve vreme u ruci drži klip pečenog kukuruza – ja sam ovde došao na pregled kod specijaliste pred operaciju uvećanja…

 

Nikolić ga više nije slušao. Njegov pogled proždirao je kukurz u provokatorovoj ruci. Osećao je navalu pljuvačke u usnoj duplji. Kako je znao moju jedinu slabost, pomislio je pre nego što je razjapio vilice daleko preko granica koje je postavila tadićevska fiziologija.

Štrajkom do demokratije – hronologija jedne borbe

Dan prvi:

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić na mitingu ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu.

 

Nikolić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

Predsednik SNS Tomislav Nikolić zamolio je učesnike protesta da taj potez shvate kao njegov „lični i hrišćanski čin“.

 

„Mi smo uradili sve što jedna normalna i demokratska stranka može da uradi da bi se raspisali izbori. Nismo nudili rušenje izloga, institucija, Beograda, a sad nudimo svoju žrtvu“, rekao je Nikolić.

 

Neka gleda režim kako odlazimo jedan po jedan, ali neće dočekati da svi odemo, rekao je Nikolić.

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu“.

 

„Borise Tadiću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore zbog građana Srbije koji će živeti i bez mene i bez tebe“, poručio je Tomislav Nikolić.

 

Dan Drugi:

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je predsednik Republike Srbije i počasni vlasnik kolektivne vagine lepše polovine Republike Srbije, ispred ulaza svoje luksuzne vile na Dedinju. „A, da bi se pokazalo koliko sam ozbiljan, svoj ću štrajk za bolju budućnost Srbije provesti u kavezu sa trideset zmija otrovnica koje su mesec dana hranjene samo salatom.“

 

Dobro raspoložen, Tadić se presvukao u kupaće gaćice i pokazao okupljenim novinarima kolekciju knjiga koje će mu biti jedino društvo tokom isposničkog angažmana usmerenog na obezbeđivanje Srbiji i njenim građanima još boljih i povoljnijih kreditnih aranžmana, otvaranje radnih mesta i borbu protiv trgovine ljudima.

 

„Ovo su samo uzgredni efekti mog predsednikovanja“, poručio je Tadić prelistavajući ilustrovani, tvrdokoričeni Srpski narodni kuvar. „Glavna je poruka da je moj štrajk do ispunjenja svih zahteva moj hrišćanski, pravoslavni i predsednički čin. A ja sam i predsednik države i predsednik stranke, pa se to računa i duplo.“

 

Tadić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

„Nikolić je rešio da uceni čitavu državu, sve njene građane i institucije, nudeći im nepoštenu trgovinu, baš kako opozicija uvek i čini. Umesto da se za prevremene izbore ili koji je već njegov politički cilj izbori časno, kako smo mi činili kad smo bili u opoziciji, paleći zgrade državnih institucija i masakrirajući sopstveni escajg, on je odlučio da nas sve stavi u poziciju da biramo između prevremenih parlamentarnih izbora i života jednog čoveka, jednog Srbina, jednog našeg sugrađanina.“

 

Tadić je, ratsrešeno posmatrajući zmije dovezene specijalnim kamionima na Dedinje i od strane posebno utreniranih rukovalaca sprovedene u kavez podvukao: „Zato sam se ja rešio na svoj potez. Od jutros ne uzimam hranu i vodu i živim sa zmijama, čitajući isključivo kuvare i knjige o vinu, dok Nikolić ne prekine svoj štrajk. Da vidimo koliko je jaka njegova demokratija, da li će da dopusti da jedan nedužan čovek umre od gladi, žeđi ili ujeda guje otrovnice, da li će dopustiti da padne jedna seda glava, pa makar ona stajala na ramenima njegovog najljućeg političkog rivala. Prave demokrate prepoznaju se po odbrani principa, ne po svojim dijetalnim navikama.“

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku apsurdnu, melodramatičnu političku aferu“:

 

„Tomislave Nikoliću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore i slobodno se kandiduj za predsednika, građani Srbije će ti reći jasno i glasno šta misle o čoveku koji je prvo tražio da se izbori održe mesec dana ranije pre određenog roka iako su i parlament i vlada bili potpuno operativni, a zatim dopustio da predsednik svih tih građana umre kao pseto, od otrovnog ujeda, izgladneo, dehidriran, sposoban da misli samo o srpskim tradicionalnim jelima i principima koji tebi očigledno nisu sveti“, poručio je Boris Tadić.

 

Dan Treći

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je muftija sandžački Muamer Zukorlić ispred ulaza u novopazarsku streljanu u kojoj, znaju to svi njegovi prijatelji i većina Pazaraca časni i skrušeni Al’lahov sluga ume da provede po koje spokojno nedeljno popodne vežbajući dejstvo po ciljevima u pokretu i iza zaklona. „A, da bih trgnuo beogradske genocidne vlasti i njihovu ništa manje genocidnu opoziciju, da bih uputio poslednji poziv na buđenje svojoj braći ali i šumadijskim krvnicima, vojvođanskim dželatima, vranjanskim koljačima kojima je poslednjih stopedeset godina samo jedna politička taktika poznata – trećinu pobiti, trećinu poklati i trećinu žive spaliti – da bih dakle pokazao koliko je čovek jači i u štrajku i u borbi za istinu kada taj čovek veruje i kada ga vodi njegova vera, ja ću svoj štrajk provesti u podrumu ove zgrade, naoružan samo vojničkim nožem i komadom kanapa, a moji će mi saradnici svakoga dana štrajka u prostoriju ubacivati po jednog izgladnelog mrkog medveda. Ja neću kao Boris Tadić, predsednik države koji se sastaje sa verskim vođama zato što te verske vođe samopouzdano, mada ničim utemeljeno, ali samopouzdano izjavljuju za medije da predstavljaju građane jednog regiona, iako nikada nisu ni pokušali da, recimo osnuju stranku i izađu na izbore, ja neću kao on da štrajkujem u udobnosti i izobilju beogradskog Dedinja, sagrađenog od krvlju poprskane opeke. Moj štrajk je moj lični i muslimanski čin i ja molim Tadića da svoju sprdnju od štrajka što pre prekine jer on nikada neće moći da štrajkuje kako to čine pravi muškarci.“

 

Zukorlić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju kao uvaženog suseda Nezavisne Republike Sandžak, njegovog budućeg projekta o kome se uveliko šuška po pazarskim kuloarima i poluglasno raspravlja uz ispijanje piva ispred dragstora, ali i tokom šahovskih partija u parkovima buduće prestonice NRS-a.

 

„Tadić toliko prezire ljudski život da je, evo vidite, i sebe rešio da stavi u poziciju u kojoj jedan predsednik, jedan predvodnik svih građana možda neće doživeti jutro. Ako toliko mrzi sebe, kao uostalom i svaki Srbin, zbog nečiste savesti, razumete, ako toliko mrzi sebe, pomislite koliko samo mrzi muslimane. Bošnjake. Sandžaklije. Koji su ovde bili pre nego što su on i njegov duhovni i politički očuh Garašanin stavili svoje krvavo stopalo na Balkan i ispisali načertanije, detaljišući na stopedeset strana šta će da urade Muslimanima kada ih vojno i politički poraze.“

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu“, ali je dodao da ta žrtva nema šanse da bude baš sam Tadić: „Samo preko mene mrtvog!! Tadićev život ću sačuvati po cenu svog, pa makar morao u toj borbi na život i smrt sa glađu, žeđu i medvedima da položim i sopstveni život.“

 

Ozbiljan, ali dostojanstven, muftija je proverio naoštrenost svog sečiva i čvrstinu kanapa, pre nego što će sići u podrum streljane gde ga čeka prvi izgladneli medved.

 

„Borise Tadiću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore i slobodno se kandiduj za predsednika Bošnjačkog nacionalnog saveta. Onda više neće biti nikoga koga moraš da se plašiš. Postavi i Nikolića za Ulemu, ponizi ovaj mali ali ponosni narod koji već vekovima čezne samo za dobrosusedskim odnosima i slobodnom trgovinskom razmenom sa regionalnim džinom kakva je Srbija a zauzvrat dobija školsku slavu u vidu Svetog Save i Genocid na svim zamislivim nivoima državne administracije. Neka mi medveđe ralje presude ako je to volja tvoja i Garašaninova, ali Srbija i Sandžak se saginjati neće pred tvojom ucenom sporim samoubistvom!“

 

Dan četvrti

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je drugi teniser sveta Novak Đoković, intervjuisan ispred bazena svoje kuće u Monte Karlu. „Uz to, u krigli piva koju sam malopre popio pred kamerama nalazio se ekstrakt južnoameričke biljke kurare, koji žrtvu, ako se protivotrov ne unese u organizam u narednih nekoliko sati dovodi do smrti u najstrašnijim mukama. Pored toga, uz mene je lekar će mi svakoga sata ispuštati po decilitar krvi, dok ću ja raditi po pedeset sklekova i sto trbušnjaka sa pauzama od po petnaest minuta. Takođe sam rešio da se za vreme štrajka ne logujem na Fejsbuk.“

 

Đoković je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

„Zukorlić na sebe uzima prerogative političkog vođe iako je on samo verski autoritet, neka vrsta popa bez crkve. Ja mislim da nije u redu da on ovako ucenjuje Srbiju i njene građane, a moje navijače, pa želim da bude svestan da će, ako svoj štrajk pod hitno ne prekine, na savesti imati jedan nedužan život. Nedužan život vrhunskog sportiste koji je na pragu izjednačenja rekorda Ivana Lendla od 25 uzastopnih pobeda u jednoj sezoni, miljenika nacije i jedinu utehu Nataši Bekvalac u dugim besanim noćima otkada ju je Danilo napustio da bi potražio sreću i svrhu svog života na drugoj strani i prevrtao pijane klinke po kafićima.“

 

Najbolji srpski teniser i maskota turnira Serbia Open, Novak Đoković zamolio je učesnike protesta ispred njegove vile u Montekarlu naoružane transparentima koji Zukorlića pozivaju na preispitivanje njegove prenagljene odluke, da taj potez shvate kao njegov „sportski i hrišćanski čin“.

 

„Kao i u tenisu, i u politici, prava borba je za stolom, ne na terenu“, rekao je on. „Zato pozivam muftiju da se vrati za sto, stvaran i metaforički, da se vrati za sto, pregovarački ali i onaj sto na kome se služi hrana. Neka Zukorlićev prvi sledeći obrok bude simbolični čin pružanja ruke pomirenja Tadiću i demonstracija ljubavi prema životu, suživotu, Srbiji i tenisu. Kada igram, igram za sve građane Srbije i Montekarla, a to znači i za Novopazarce. Hajde da ne kvarimo seriju pobeda kad mi već dobro ide“, dodao je.

 

„Muamere Zukorliću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore zbog građana Srbije koji će živeti i bez mene i bez tebe, ali pomisli na Natašu Bekvalac i pitaj se da li na duši želiš da nosiš jedan život, jedan neostvareni rekord, jednu sportsku karijeru, ali i ženske suze.“

 

Dan peti

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je hrvatski general Ante Gotovina sedeći u fotelji svog luksuznog apartmana u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu. Upitan od strane čuvara je li ovaj štrajk njegov simbolički bunt protiv prvostepene presude (pravedne i dobre, kako su ocenili neki nemački mediji tako pokazujući da su zaboravili kako su hrvatski sužnji nekad pevali o njoj – Njemačkoj) kojom je general ne samo osuđen na 24 godine zatvora zbog progona, deportacija, pljačke, ubistva i nehumanih dela nad srpskim stanovništvom u Krajini, već je preko proksija osuđen i Franjo Tuđman (u bekstvu) za organizovanje udruženog zločinačkog poduhvata, američki i francuski vojni konsultanti koji su pomagali hrvatskim oružanim snagama u etničkom čišćenju, pa i celokupna istorija Hrvatske unatrag sve do Zaratustre, moguće i ranije, Gotovina je rekao jednostavno – ne.

 

„Vidim da je protest glađu i žeđu sada u modi, pa sam pomislio da mu se i ja pridružim. Koji je moj razlog? Odaberite sami – loša kreditna sposobnost svih nacija na Balkanu, tajkunizacija i rasprodaja imovine, gomilanje novca i moći u polulegalnim političko-kriminalnim strukturama, maćehinski odnos Evrope… Šta god vam drago. Ja zahtevam bezuslovno ispunjenje svih mojih zahteva, prevremene izbore i nove granice na Balkanu, promenu načina bodovanja na ATP listi, pravdu za Uroša Miš(kov)ića i Natašu Bekvalac. Vreme je da se ove stvari rešavaju a dragi Isus zna da je uzdržavanje od jela i pića najefikasniji način za to. Jebeš institucije sistema i potrebu da se one počnu shvatati ozbiljno! Jebeš radnike i seljake koji štrajkuju glađu zato što – ironično, najčešće ne znaju šta će sutra da jedu! Vreme je da i vlast i opozicija pribegnu najprostijim i najefikasnijim metodama političke borbe. Pa ko preživi – nek vlada“, rekao je Gotovina.

Ring Ring Festival 2011: Najava

Red bi bio i da podsetim da šesnaesti Ring Ring festival samo što nije počeo: 

Festival Ring Ring po šesnaesti put u Beogradu, a po prvi put u – Aprilu.

Kažu da su teška vremena odlična za umetnost, ali svakako nisu dobra za kulturu. U godini koja je pred nama ponuda drugačijih muzičkih sadržaja, nažalost biće manja nego u prethodnim, iako je potreba za njima veća. Ekonomija, politika i prosto – stvarnost gase inicijative i entuzijazam dok se razmišlja o preživljavanju. Zbog toga Ring Ring svoju ulogu u životu grada i zemlje ove godine shvata ozbiljnije nego ikada. Kao najstariji festival (naj)nov(ij)e muzike u ovom delu sveta, njegova je dužnost da i ove godine spoji inovaciju sa tradicijom, individualnost sa kolektivnom svešću, elektroniku i akustiku, slobodnu improvizaciju i duboko lično komponovanje.

Ove godine na Festivalu Ring Ring nastupiće neki od najvažnijih muzičara bilo koje scene bilo kojeg vremena, veterani i nadolazeće mlade snage, čuće se budući klasici i vanvremeni zvuci. Mesto održavanja će, kao i uvek biti Kulturni centar Rex, u Jevrejskoj ulici broj 16 na Dorćolu u Beogradu i Zadužbina Ilije Kolarca, a vreme – mesec dana ranije nego inače!

Festival će promotivnim – i besplatnim koncertom 10. Aprila otvoriti Marco Cappelli sa svojim akustičnim triom. Cappelli je jedan od najvažnijih savremenih italijanskih heroja Nove Muzike, podjednako sklon komponovanju, improvizaciji i – podučavanju, istovremeno na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i Konzervatorijumu Vincenzo Bellini u Palermu. Sa njime će u Beogradu nastupiti i kontrabasista Ken Filliano, te vrsni perkusionista Satoshi Takeishi.

 Urs Leimgruber se već više od tri decenije bavi improvizovanom muzikom izraslom iz džeza, svirajući saksofon i srodne instrumente sa ljubavlju i posebnom vrstom opsednutosti. Poslednjih godina sarađivao je sa takvim imenima kao što su Marilyn Crispell ili Joëlle Léandre, a u Beogradu će nastupiti sam, pokazujući kojim sve putevima saksofon može da ide kada je sasvim slobodan.

 Najveća zvezda ovogodišnjeg festivala je tuvanska diva tradicionalne i improvizovane muzike, Sainkho Namtchylak. Već više od dvadeset godina ova ćelava pevačica zadivljuje svet svojim rasponom glasa od sedam oktava i slobodnim šetnjama između narodne muzike, popa i tvrde avangarde, upadajući iz tuvanskog grlenog pevanja u teški bluz i zaprepašćujuće glosolalije. Beograd je počastvovan njenim dolaskom, a sama prilika da Sainkho podeli binu sa najboljom pevačicom tradicionalne muzike sa ovih prostora, veličanstvenom Svetlanom Spajić i austrijskom avangardnom violinistkinjom Miom Zabelkom je događaj koji se ne sme propustiti.

Za ljubitelje cincarske muzike prava poslastica biće moćni tradicionalni sastav Gramosteanj iz Makedonije.

Jednog člana nemačkog sastava Kammerflimmer Kollektief, basistu Johannesa Frischa već smo prošle godine gledali u Beogradu sa Pavelom Fajtom i Miom Zabelkom. Ove godine Frisch dovodi ceo svoj tim da nam pokažu njihov jedinstveni spoj eksperimentalne muzike, elektronike, improvizacije, buke i… rokenrola? Jedina sigurna stvar sa ovim sastavom je da ništa nije sigurno.

Mary Halvorson je trenutno jedna od najvrelijih stvari koje se događaju gitari u džez muzici. Nakon što je svirala sa gotovo svakim ko je neko u američkom avangardnom džezu (Marc Ribot, Anthony Braxton, Andrea Parkins, Ches Smith…), Halvorsonova dolazi sa triom u kome se njoj i Smithu pridružuje John Hebert, kahun rođen u Nju Orleansu. Pripremite se za lepršavi džez i ozbiljnu improvizaciju.

Japanski bubnjar sa svetskim iskustvom, nekada u kultnom sastavu Fushitsusha, Seijiro Murayama već je nastupao na festivalu Ring Ring pre nekoliko godina demonstrirajući surovu disciplinu i opsednutost čistotom zvuka. Ove godine pridružuje mu se slovenački kontrabasista Tomaž Grom, čija je lista saradnika-improvizatora duža od vaše ruke, u nastupu sa dragoceno malo zvuka i mnogo, mnogo muzike.

Axel Dörner,Werner Dafeldecker i Sven Åke Johansson predstavljaju udarnu trojku evropske improvizovane muzike. Pod imenom Der Kreis Des Gegenstandes zajednički rade od 2009. godine, kombinujući decenije zastrašujućeg iskustva u stvaranju neidiomatske, sasvim nove muzike da bi pravili kompozicije upravljane grafičkom notacijom, ponavljanjem grupa zvukova, mutiranjem svih ideja.

Sol6 je ekscentrični bend sastavljen od nekih starih favorita Festivala Ring Ring. Osnovao ga je britanski fri džez pijanista Veryan Weston, a pomaže mu holandski anarho-pank gitarista Luc Ex, dok je na bubnjevima Australijanac Tony Buck. Sa još troje muzičara na različitim instrumentima, Sol6 meandriraju između džeza i savremene kompozicije, kamerne muzike i improvizacije, rušeći uzgredno barijere na sve četiri strane.

Neuroleptic Trio dolazi iz Subotice i nudi mišićavi improvizovani džez. Nedavno objavljeni na vinkovačkoj etiketi Slušaj Najglasnije, uglavnom vezanoj za prljavi garažni rokenrol, Subotičani donose krv, suze, znoj i osmehe svakoj publici koja ih čuje.

 Raspored nastupa na Festivalu izgledaće ovako:

 10.04. Promo concert – slobodan ulaz

 Marco Capelli acoustic trio (Italija/ Japan/ SAD)

 *****

 14.04.

Urs Leimgruber (Švajcarska)

Sainkho Namtchylak (Tuva)

 *****

15.04.

Sainkho Namtchylak /Svetlana Spajić/ Mia Zabelka(Tuva/Srbija/Austrija)

Gramosteanj (Makedonija)

 *****

16.04.

Kammerflimmer Kolektief (Nemačka)

Mary Halvorson trio (SAD)

 *****

 17.04.

Tomaz Grom/Seijiro Murayama (Slovenija/ Japan)

Der Kreis des Gegenstandes – Johansson/Dafeldecker/Dörner (Švedska/ Nemačka/ Austrija)

 *****

 19.04.

Neuroleptic Trio (Srbija)

Sol 6 (Velika Britanija/ Holandija/ SAD/ Australija)

Koncerti održavaju se u Kulturnom centru Rex, od osam sati uveče, osim 15. Aprila, kada će biti u Domu Omladine.

 www.ringring.rs

 www.myspace.com/ringringfestival

Zašto bubnjari nose slušalice

Mesecima je najčitaniji tekst na ovom blogu bio onaj Oprostite, da li vam je to cveće zla u džepu… u kome sam istakao svo bogatstvo različitosti Internet pretraga kojima naivni, neupućeni ili samo naprosto bezumni pronalaze put do ovih stranica. Kako su ga u međuvremenu po broju čitanja prevazišli tekstovi o Sprskom filmu (!) i Ramštajnu (!!!), vreme je za novi pregled najinteresantnijih pretraga. Svaka pretraga sačuvana je u originalu, onako kako je WordPressova statistika zabeležila jedan mali trenutak istorije koja se ispisuje dok niko ne gleda. Radi boljeg pojašnjenja konteksta, ja sam posle svake dodao po neki umesan komentar. Na primer:

 

najveca svinja na svetu

 

Moguće je da je neko samo zlobnom pretragom hteo da mi skrene pažnju na to šta misli o meni, ali moguće je i da je neko stvarno tražio da sazna koja je najveća svinja na svetu, kako se zove, šta radi svakoga dana, koje su joj navike…

 

najvece usi na svetu

 

…su korisne da ne bi mogla da vam se prikrade.

 

najveci pas na svetu

 

Jer kada konačno nađete najveću svinju na svetu, treba misliti i na svoju bezbednost.

 

ispale sise

 

Tu su negde, motaju se po podu, sigurno.

 

posle gubljenja nevinosti

 

…a pre neželjene trudnoće

 

picka prva klasa

 

Jer ponekada je luksuz najvažniji.

 

krvavo gubljenje nevinosti

 

Jer ko bi inače verovao?

 

odvaljeni likovi

 

Kao od brega odvaljeni. Da je ovaj sačekao još malo, JuTjub bi mu dao odgovor na sva pitanja.

 

zasto bubnjari nose slusalice

 

Pravo pitanje je zašto gitaristi nose gaće, kad imaju prirodnu odbranu od nepristojnih pogleda i malokalibarskih projektila.

 

http://www.napad pauka film gledanje.com

 

I ja bih gledao taj film, ali ova adresa… kao da ne radi.

 

iluzija svinje

 

Opsesija krmadi se nastavlja kroz jednu takoreći bodrijarovsku poetiku.

 

najvece dupe na svetu

 

Opsesija svetskim rekordima, pak, odlazi u intimniju stranu.

 

incest filmovi brat i sestra besplatno gledanje na mobilnom telefonu

 

Godine iskustva naučile su našeg čoveka da je precizna pretraga najmanje polovina uspešne onanističke sesije.

 

ko jebe roxi panter

 

Druga polovina je neutaživa radoznalost koja nas tera da porno glumice ne posmatramo samo kao komade mesa eksploatisane za naše zadovoljstvo već kao osobe sa aktivnim intimnim životom.

 

kamen protiv zle i negativne sile

 

Jer diplomatijom se protiv tih svetskih moćnika više ne možemo boriti.

 

kinezi japanci

 

Daj šta daš.

 

صور البدو

 

Gugl translejtr veli da ovo znači ”fotografije beduina”, ali mene zanima kako je ova pretraga uputila na moj blog. I zašto nekome trebaju slike beduina na kojima beduini nisu makar nagi?

 

svako od nas ima retardiranog prijatelja

 

…ali samo najveći među nama su svoj najbolji prijatelj.

 

kad radasin uhvati za grudi

 

Kad sin Dragan uhvati za uši!!!

 

retardirana deca porno

 

Jer pornografija sa običnom decom nije zanimljiva otkada je izmišljen mobilni telefon sa kamerom.

 

kako zamisljam savrsenu drzavu tema za pismeni iz srpskog

 

Danas škole sebe shvataju zaista ozbiljno…

 

gubljenje nevinosti krvarenje video 14 septembar

 

Očigledno datum koji je vredelo zapamtiti.

 

pizdurina na srpskom

 

Orlušina na ruskom!!!

 

nemoralno lepa brena

 

I to u ovim godinama!!!

 

besplatni seks klipovi nevine albanke

 

Jer najlepše stvari na svetu su ipak besplatne.

 

prodaja polovnih lakih letelica u nemackoj

 

Aj biliv aj ken flaj.

 

govno od svinje

 

Života mi, neko od nas ima nezdravu opsesiju svinjama, a mislim da to nisam ja.

 

svinje igracke

 

Shvatate šta mislim?

 

vijetnamska svinja

 

Pošto nam je naših već preko glave.

 

delovi svinje

 

Fragmenti hologramske svinje, rekao bi Viljem Gibson nadahnut ovom niskom bisera (svinjskih).

 

ogromna svinja

 

Jer što su veće to teže padaju.

 

gole zenske (puse kurac)

 

Mislim, ako nije preterano da baš sve svoje egzotične fetiše tražim odjednom.

 

gubljenje nevinosti prvi put video

 

Pošto svaki sledeći put to naprosto nije to.

 

najbolje godine za gubljenje nevinosti

 

Kažu da je devedesetih to išlo skoro samo od sebe.

 

da li se moze izgubiti nevinost sa dva prsta

 

Zavisi čega si joj sipao dva prsta, rođače.

 

koliko je potrebno da penis udje da se oduzme nevinost

 

Ma, može to penis i s vrata, ako je kvalitetan. Ali najbolje je da konsultuješ stručnu literaturu…

 

velicina penisa za skidanje nevinosti wikipedija

 

E, onda smo i to sredili…

 

je li bolno gubljenje nevinosti

 

Zavisi da li te cimer iz zatvorske ćelije voli ili te samo odrađuje.

 

людоеды

 

Ljudožderi? Na ruskom?? Dekadentno.

 

oni su mrtva mjera…oni osudjuju masu prepunu emocija.

 

…a masa se valja napred. Ozbiljno, jel’ ovo tekst neke Azrine pesme?

 

mitoreljezi

 

A mi smo se smejali Amerikancima koji umesto “their” pišu “there”…

 

gole žene i muškarci

 

A nekada smo mislili da je biseksualnost urbana i cool…

 

igraj rušenje kuće golih žena .games…

 

Ne uspevam da shvatim šta je ovo, ali… i tata bi sine!!!

 

unutrasnji organi coveka

 

Dobro, ovaj bar ne traži spoljašnje organe žene…

 

renegade igrica za igranje

 

Jer ove igrice za gledanje su mi već dosadile.

 

gole zene bez gaca

 

Jer, ako su te gole žene zapravo muškarci i još imaju gaće, to ipak nije to!!!

 

muskarci u gacama

 

Vidite?

 

reakcije srpskog filma

 

I akcije nesrpskog gledališta.

 

kako se prave deca

 

Ako je suditi po pretragama koje vode do ovog bloga, lako… previše lako.

 

na kolena pred srbe

 

A na noge pred Makedonce.

 

napad dzinovske sise

 

Vudi Alen je civilizaciji ipak ostavio neke večne vrednosti…

 

zorana pavic dupe

 

Romana Panić solarni pleksus

 

mala svinja

 

Nedelje frustracije i najveću ambiciju znaju da svedu na realističnu, prihvatljivu meru.

 

organizacija koja koristi u svom radu crne peškire i čiji članovi kažu da čine dva procenta svetske populacije

 

Šta? Sobarice u seks-motelima?

 

nikad strasnije bice necete videti

 

Jer strast sa kojom on piše ovaj blog je neponovljiva.

 

najlepsi kurac

 

Pretpostavljam da treba da budemo zahvalni što ovde nema i atributa „svinjski“

 

patoloske promene svinje

 

Vidite na šta mislim?

 

satanski stihovi od markiz de sad

 

I 120 dana Sodome od Salmana Rušdija…

 

sta se desava kod gubljenja nevinosti

 

Zavisi da li tvoj zatvorski kolega koristi sapun ili voli da sve bude prirodno.

 

gay tusiranje

 

A, onda je OK.

 

srbija nije zemlja pedera

 

A šta ona dva orla na grbu onda rade? Samo spavaju blizu jedan drugog jer im je hladno?

 

vrele devojcice

 

Jer ledene starije žene posle određenog vremena izazivaju prehladu, bronhitis pa i upalu pluća.

 

kolika je dubina nevinosti

 

To nije lako izmeriti, Mnogi su pokušali i završilo se njenim oduzimanjem na neodređeno vreme.

 

dali muskom osobom steti sperma jesti

 

Ne, ako se jede umereno i redovno konsultuju lekar i duhovnik.

 

oblacenje golih sisa

 

Jer ipak ovo lepo vreme usred Januara neće potrajati večno!!!

 

kravata je do jaja a pantalone

 

se na nju nadovezuju bez gubljenja koraka!!!

 

srbi imaju veci kurac od nas

 

A tek što imamo smisao za humor!!!

 

 

To, to nije u redu

Donji tekst urađen je pre nekoliko meseci za potrebe redovne kolumne fanzina Last Breath. Valja napomenuti da, i pored svog negativnog tona kojim isti odiše, ja zaista mislim da emisija Kvadratura Kruga ima mnogo pozitivnih strana. No, dokonog čoveka je lako izbaciti iz ravnoteže…

Prošle Subote se desilo da sam gledao aktuelno izdanje RTS-ove emisije Kvadratura kruga. Dobro, desilo se da sam u istoj sobi i da je televizor upaljen, čekao sam da počne Slagalica i čitao stripove, a emisija se nenametljivo odmotavala u pozadini.

Kvadratura kruga je emisija koja dobija silne pohvale i nagrade od strane svih onih čija se sluša i poštuje. Autor emisije, Branko Stanković veli „U matematici, najveća zagonetka je kvadratura kruga. U životu to je čovek.“ Već ovaj mesarski teglajn dovoljan je da objasni zašto se osoba koja ceni svoje vreme na prvi signal da data emisija počinje maša pištolja, ali hajde. Da ne budem maliciozan, reći ću da Stanković svojim emisijama najčešće priča priče o ljudima koji su se u životu našli pred ogromnim iskušenjima i nesavladivim problemima a koji ni tada nisu izgubili volju da se bore, veru da će biti bolje i tu misterioznu ljudskost koju pripisujemo svecima i mučenicima koji su tako očigledno postali nešto drugo od tek običnih ljudi.

Naravno, mene kao čoveka čija je mogućnost obraćanja pažnje na jedan isti fenomen u vremenu dužem od četiri sekunde gotovo zanemarljiva, ova emisija odbija pre svega svojim kodeinskim tonom, tako tipičnim za RTS-ove produkcije niskih budžeta. Mrljavi kadrovi snimani bez osvetljenja i stativa, monolozi koje autor izgovara iz ofa dok objektivom šara po krajoliku, sva ta pitanja upućena svetu, sve te teške pauze u razgovorima sa sagovornicima u kojima šutnja govori glasnije od riječi – da je Bergman mogao da vidi kako će televizija izgledati u Srbiji krajem prve decenije trećeg milenijuma bacio bi kameru u blato i otišao u monahe odmah posle drugog svetskog rata. Mislim, Jovan Memedović koji insistira da će početi da jede bubašvabe ako ne naleti na nešto drugo prikladnije za ishranu – to je makar bizarno, Stankovićeve emisije iako govore o ljudima koji zaista žive na margini zagađene su jednom neprijatnom sortom didaktičke duhovnosti koja uspešno ubija njihove potencijale pričanja stvarnih priča o stvarnim ljudima.

Naravno, moguće je da sam ja samo maliciozan jer nikada nisam video emisiju u kojoj bi Stanković pričao sa malim Ciganima iz kraja koji žickaju pare za lepak, ali svakako da nisam JA taj koji treba da mu određuje o čemu će da pravi emisije. Ono što me je kod ove partikularne emisije, emitovane 23. Oktobra 2010. godine pogodilo bilo je kako je savršeno opisala srpsku mitomaniju, srpsko slepilo i srpsku neprilagođenost za opstanak, koji će Srbima na kraju doći glave. I treba, dodao bih ali to je jasno i bez dodavanja.

 

Dovoljno zainteresovani moći će emisiju i sami da pogledaju ovde: http://tinyurl.com/2aahh2v a ja ću kao mali privju samo prepisati RTS-ov copy kojim objašnjavaju o čemu se u njoj radi: „Милица Ђорђевић је данас једино српско дете у Призрену, у коме је остало свега 18 Срба, колико их је живело до 1999. године у том некадашњем Душановом цариграду.“ Ovde treba primetiti da je vešta ruka urednika RTS-ovog vebsajta uspela da iz rečenice izbaci reči „od 12.000“ koje bi ovom iskazu ipak dale malo više smisla. No kakvo nam je građansko društvo takav nam je i Javni servis građana Srbije, moliću lepo.

Mislim da citirana rečenica skoro perfektno pokazuje kako Stanković uspeva da uzme temu koja je izistinski teška, zanimljiva i potresna a zatim je pretvori u nešto groteskno, opterećeno naprosto sumanutom srpskom fetišizacijom mitologije koja kako stoleća prolaze postaje sve jača i važnija od života.

Dakle, Prizren, grad na Kosovu u kome je pre 1999. godine živelo 12.000 Srba a danas ih je svega 18. Ovo je teška tema. Život Srba na Kosovu izuzetno je težak i ovo ne pričam zato što sam to video na RTS-u već zato što sam proputovao Kosovo uzduž i popreko i pričao sa Srbima koji tamo žive. U sredini u kojoj niko nema ni posla ni para ni perspektive, Srbi nemaju ni onu iluziju da su makar svoji na svome koju su uspevali da gaje tokom druge polovine devedesetih kada je postajalo jasno šta se valja iza brega. Srbe na Kosovu su iskoristile i prodale sve vlasti koje su… bile na vlasti u Srbiji poslednjih dvadesetak godina, i oni koji su ostali da tamo žive uhvaćeni su u intersticijalnom prostoru između prisećanja boljih dana (kada nije bilo posla niti perspektive ali se bar nije pucalo), ogorčenja – na Albance i na Srbe u centralnoj Srbiji koje, kad se sve sabere i oduzme ipak za ovu priču zabole kurac – i zebnje šta će se dalje dešavati.

U ovakvom ambijentu gledamo emisiju o majci koja uzgaja devojčicu od četiri godine u okruženju gde im sugrađani iza leđa dobacuju uvredljive reči na albanskom, čiji je muž pre nekoliko godina odlučio da više ne može da živi u stalnoj atmosferi intenzivnog poniženja, minimalnog potencijala za pošten rad i stalnog straha za bezbednost, pa je – otišao u Srbiju. Šta je održalo ovu ženu u odluci da ipak ostane, kako ona sama kaže – na svom ognjištu?

„Krst našeg Isusa Hrista“, kaže ona Branku Stankoviću.

„Koliko je težak taj krst?“ pita Branko Stanković značajno.

„Pokazaće vreme“, kaže ona.

Samo ova razmena je dovoljna da me podseti na to zašto je u Srbiji moguće da šest hiljada klinaca izađe na ulice da se šiba sa policijom jer im smeta što pederi paradiraju gradom, a što niko ne izlazi na ulicu kada vlada krši sopstvene zakone (privatizacija Telekoma), omogućava bankama da menjaju uslove otplate kredita bez obaveštavanja potrošača, zamrzava penzije (iako penzije nisu socijalno davanje već vraćanje građanima sopstvenog novca koji su pozajmili državi) ili, zašto da ne, kada država ne štiti sopstvenu imovinu na Kosovu i pušta UNMIK da rasprodaje firme čiji je vlasnik negde drugde. U Srbiji ništa što se dešava danas nema značaja jer Srbe zanima samo večnost.

Recimo, ista emisija nam pokazuje i Adama Mujanovića, bivšeg Adema Mujanovića koji je pod stare dane promenio veru i iz islama prešao natrag u pravoslavlje. Zašto je to uradio? Pa, kaže on, mi smo taj Islam primili pod pritiskom, od Turaka, pa eto, sad sam se vratio. Kao da se radi o događajima koji su se desili u poslednjih desetak godina, ne u poslednjih sedam vekova.

Ali to je RTS. To je televizija koja će uvek pokazivati kako je prirodno da musliman pređe u hrišćanstvo, a koja izgleda nikada neće pokazati kako muslimani u Srbiji žive, rade, mole se i praznuju, a da istovremeno nisu nekakvi vehabijski simpatizeri Al Kaide. Mislim, da ne fantaziram mnogo – RTS je ipak pre nekoliko godina na Ramazanski Bajram muslimanima u Srbiji čestitao Kurban Bajram. Od koga je – dosta je. Ali sledeći put kada se Muftija Zukorlić bude zaletao u kameru da vrišti o ugroženosti Bošnjaka u Srbiji setite se da vam Javni servis poručuje kako je za muslimana ipak najprirodnije da posle sedamsto godina primi ponovo iskonsku veru otaca i da je sve ostalo u najboljem slučaju loše vaspitanje.

Neprijatni podtekst na stranu, ova emisija svakako uspeva da osvetli svu težinu života kojim žive Milica Đorđević i njena majka Evica, stalni pritisak neželjenosti, prošaputane i izgovorene uvrede ili pretnje, poniženja i izolacija, razdvojenost od porodice. Zbog… ognjišta. I… krsta…

 

I kada vas sledeći put budu pitali šta to nije u redu sa Srbima, zašto ih ceo svet* posmatra kao tumor na tkivu planete i aberaciju u polju zdravog razuma, pokažite im ovu emisiju. Pokažite im majku koja je pustila muža da ode od kuće i koja tera svoje dete da raste u sredini gde je svi mrze i preziru, koja nema sa kime da se igra osim svoje majke – verskog fanatika – i usvojenog dede, duplog konvertita, dete koje nema detinjstvo kakvo imaju njeni vršnjaci par desetina kilometara severnije, samo zato što je to put krsta našeg Isusa Hrista. Politika i istorija na stranu, onog trenutka kada je majka spremna da žrtvuje sreću, dobrobit i bezbednost svoje ćerke zarad, avaj, ispraznog pojma kao što je ognjište – valjda su i ostalih 11.982 Srba iz Prizrena imali nekakva ognjišta, kaljeve peći ili makar radijatore? – i krsta jednog čoveka koga su njegovi prodali vlastima pre dva milenijuma, onda znate da nemate pred sobom primer natčovečanske požrtvovanosti i duhovne snage već tek žalostan duševni poremećaj žene kojoj bi u nekom drugom, malo bolje organizovanom društvu oduzeli dete i dali ga na staranje nekome sa malo više osećaja. To – eto TO nije u redu sa Srbijom.

* Blago preterivanje zarad komičnog efekta