Štrajkom do demokratije – hronologija jedne borbe

Dan prvi:

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je lider Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić na mitingu ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu.

 

Nikolić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

Predsednik SNS Tomislav Nikolić zamolio je učesnike protesta da taj potez shvate kao njegov „lični i hrišćanski čin“.

 

„Mi smo uradili sve što jedna normalna i demokratska stranka može da uradi da bi se raspisali izbori. Nismo nudili rušenje izloga, institucija, Beograda, a sad nudimo svoju žrtvu“, rekao je Nikolić.

 

Neka gleda režim kako odlazimo jedan po jedan, ali neće dočekati da svi odemo, rekao je Nikolić.

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu“.

 

„Borise Tadiću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore zbog građana Srbije koji će živeti i bez mene i bez tebe“, poručio je Tomislav Nikolić.

 

Dan Drugi:

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je predsednik Republike Srbije i počasni vlasnik kolektivne vagine lepše polovine Republike Srbije, ispred ulaza svoje luksuzne vile na Dedinju. „A, da bi se pokazalo koliko sam ozbiljan, svoj ću štrajk za bolju budućnost Srbije provesti u kavezu sa trideset zmija otrovnica koje su mesec dana hranjene samo salatom.“

 

Dobro raspoložen, Tadić se presvukao u kupaće gaćice i pokazao okupljenim novinarima kolekciju knjiga koje će mu biti jedino društvo tokom isposničkog angažmana usmerenog na obezbeđivanje Srbiji i njenim građanima još boljih i povoljnijih kreditnih aranžmana, otvaranje radnih mesta i borbu protiv trgovine ljudima.

 

„Ovo su samo uzgredni efekti mog predsednikovanja“, poručio je Tadić prelistavajući ilustrovani, tvrdokoričeni Srpski narodni kuvar. „Glavna je poruka da je moj štrajk do ispunjenja svih zahteva moj hrišćanski, pravoslavni i predsednički čin. A ja sam i predsednik države i predsednik stranke, pa se to računa i duplo.“

 

Tadić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

„Nikolić je rešio da uceni čitavu državu, sve njene građane i institucije, nudeći im nepoštenu trgovinu, baš kako opozicija uvek i čini. Umesto da se za prevremene izbore ili koji je već njegov politički cilj izbori časno, kako smo mi činili kad smo bili u opoziciji, paleći zgrade državnih institucija i masakrirajući sopstveni escajg, on je odlučio da nas sve stavi u poziciju da biramo između prevremenih parlamentarnih izbora i života jednog čoveka, jednog Srbina, jednog našeg sugrađanina.“

 

Tadić je, ratsrešeno posmatrajući zmije dovezene specijalnim kamionima na Dedinje i od strane posebno utreniranih rukovalaca sprovedene u kavez podvukao: „Zato sam se ja rešio na svoj potez. Od jutros ne uzimam hranu i vodu i živim sa zmijama, čitajući isključivo kuvare i knjige o vinu, dok Nikolić ne prekine svoj štrajk. Da vidimo koliko je jaka njegova demokratija, da li će da dopusti da jedan nedužan čovek umre od gladi, žeđi ili ujeda guje otrovnice, da li će dopustiti da padne jedna seda glava, pa makar ona stajala na ramenima njegovog najljućeg političkog rivala. Prave demokrate prepoznaju se po odbrani principa, ne po svojim dijetalnim navikama.“

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku apsurdnu, melodramatičnu političku aferu“:

 

„Tomislave Nikoliću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore i slobodno se kandiduj za predsednika, građani Srbije će ti reći jasno i glasno šta misle o čoveku koji je prvo tražio da se izbori održe mesec dana ranije pre određenog roka iako su i parlament i vlada bili potpuno operativni, a zatim dopustio da predsednik svih tih građana umre kao pseto, od otrovnog ujeda, izgladneo, dehidriran, sposoban da misli samo o srpskim tradicionalnim jelima i principima koji tebi očigledno nisu sveti“, poručio je Boris Tadić.

 

Dan Treći

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je muftija sandžački Muamer Zukorlić ispred ulaza u novopazarsku streljanu u kojoj, znaju to svi njegovi prijatelji i većina Pazaraca časni i skrušeni Al’lahov sluga ume da provede po koje spokojno nedeljno popodne vežbajući dejstvo po ciljevima u pokretu i iza zaklona. „A, da bih trgnuo beogradske genocidne vlasti i njihovu ništa manje genocidnu opoziciju, da bih uputio poslednji poziv na buđenje svojoj braći ali i šumadijskim krvnicima, vojvođanskim dželatima, vranjanskim koljačima kojima je poslednjih stopedeset godina samo jedna politička taktika poznata – trećinu pobiti, trećinu poklati i trećinu žive spaliti – da bih dakle pokazao koliko je čovek jači i u štrajku i u borbi za istinu kada taj čovek veruje i kada ga vodi njegova vera, ja ću svoj štrajk provesti u podrumu ove zgrade, naoružan samo vojničkim nožem i komadom kanapa, a moji će mi saradnici svakoga dana štrajka u prostoriju ubacivati po jednog izgladnelog mrkog medveda. Ja neću kao Boris Tadić, predsednik države koji se sastaje sa verskim vođama zato što te verske vođe samopouzdano, mada ničim utemeljeno, ali samopouzdano izjavljuju za medije da predstavljaju građane jednog regiona, iako nikada nisu ni pokušali da, recimo osnuju stranku i izađu na izbore, ja neću kao on da štrajkujem u udobnosti i izobilju beogradskog Dedinja, sagrađenog od krvlju poprskane opeke. Moj štrajk je moj lični i muslimanski čin i ja molim Tadića da svoju sprdnju od štrajka što pre prekine jer on nikada neće moći da štrajkuje kako to čine pravi muškarci.“

 

Zukorlić je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju kao uvaženog suseda Nezavisne Republike Sandžak, njegovog budućeg projekta o kome se uveliko šuška po pazarskim kuloarima i poluglasno raspravlja uz ispijanje piva ispred dragstora, ali i tokom šahovskih partija u parkovima buduće prestonice NRS-a.

 

„Tadić toliko prezire ljudski život da je, evo vidite, i sebe rešio da stavi u poziciju u kojoj jedan predsednik, jedan predvodnik svih građana možda neće doživeti jutro. Ako toliko mrzi sebe, kao uostalom i svaki Srbin, zbog nečiste savesti, razumete, ako toliko mrzi sebe, pomislite koliko samo mrzi muslimane. Bošnjake. Sandžaklije. Koji su ovde bili pre nego što su on i njegov duhovni i politički očuh Garašanin stavili svoje krvavo stopalo na Balkan i ispisali načertanije, detaljišući na stopedeset strana šta će da urade Muslimanima kada ih vojno i politički poraze.“

 

On je rekao da „Srbija ponekad i zaslužuje poneku žrtvu“, ali je dodao da ta žrtva nema šanse da bude baš sam Tadić: „Samo preko mene mrtvog!! Tadićev život ću sačuvati po cenu svog, pa makar morao u toj borbi na život i smrt sa glađu, žeđu i medvedima da položim i sopstveni život.“

 

Ozbiljan, ali dostojanstven, muftija je proverio naoštrenost svog sečiva i čvrstinu kanapa, pre nego što će sići u podrum streljane gde ga čeka prvi izgladneli medved.

 

„Borise Tadiću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore i slobodno se kandiduj za predsednika Bošnjačkog nacionalnog saveta. Onda više neće biti nikoga koga moraš da se plašiš. Postavi i Nikolića za Ulemu, ponizi ovaj mali ali ponosni narod koji već vekovima čezne samo za dobrosusedskim odnosima i slobodnom trgovinskom razmenom sa regionalnim džinom kakva je Srbija a zauzvrat dobija školsku slavu u vidu Svetog Save i Genocid na svim zamislivim nivoima državne administracije. Neka mi medveđe ralje presude ako je to volja tvoja i Garašaninova, ali Srbija i Sandžak se saginjati neće pred tvojom ucenom sporim samoubistvom!“

 

Dan četvrti

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je drugi teniser sveta Novak Đoković, intervjuisan ispred bazena svoje kuće u Monte Karlu. „Uz to, u krigli piva koju sam malopre popio pred kamerama nalazio se ekstrakt južnoameričke biljke kurare, koji žrtvu, ako se protivotrov ne unese u organizam u narednih nekoliko sati dovodi do smrti u najstrašnijim mukama. Pored toga, uz mene je lekar će mi svakoga sata ispuštati po decilitar krvi, dok ću ja raditi po pedeset sklekova i sto trbušnjaka sa pauzama od po petnaest minuta. Takođe sam rešio da se za vreme štrajka ne logujem na Fejsbuk.“

 

Đoković je poručio okupljenima da prihvate njegovu odluku kao njegov poslednji način borbe za bolju Srbiju.

 

„Zukorlić na sebe uzima prerogative političkog vođe iako je on samo verski autoritet, neka vrsta popa bez crkve. Ja mislim da nije u redu da on ovako ucenjuje Srbiju i njene građane, a moje navijače, pa želim da bude svestan da će, ako svoj štrajk pod hitno ne prekine, na savesti imati jedan nedužan život. Nedužan život vrhunskog sportiste koji je na pragu izjednačenja rekorda Ivana Lendla od 25 uzastopnih pobeda u jednoj sezoni, miljenika nacije i jedinu utehu Nataši Bekvalac u dugim besanim noćima otkada ju je Danilo napustio da bi potražio sreću i svrhu svog života na drugoj strani i prevrtao pijane klinke po kafićima.“

 

Najbolji srpski teniser i maskota turnira Serbia Open, Novak Đoković zamolio je učesnike protesta ispred njegove vile u Montekarlu naoružane transparentima koji Zukorlića pozivaju na preispitivanje njegove prenagljene odluke, da taj potez shvate kao njegov „sportski i hrišćanski čin“.

 

„Kao i u tenisu, i u politici, prava borba je za stolom, ne na terenu“, rekao je on. „Zato pozivam muftiju da se vrati za sto, stvaran i metaforički, da se vrati za sto, pregovarački ali i onaj sto na kome se služi hrana. Neka Zukorlićev prvi sledeći obrok bude simbolični čin pružanja ruke pomirenja Tadiću i demonstracija ljubavi prema životu, suživotu, Srbiji i tenisu. Kada igram, igram za sve građane Srbije i Montekarla, a to znači i za Novopazarce. Hajde da ne kvarimo seriju pobeda kad mi već dobro ide“, dodao je.

 

„Muamere Zukorliću, kada mi se nešto loše desi, raspiši izbore zbog građana Srbije koji će živeti i bez mene i bez tebe, ali pomisli na Natašu Bekvalac i pitaj se da li na duši želiš da nosiš jedan život, jedan neostvareni rekord, jednu sportsku karijeru, ali i ženske suze.“

 

Dan peti

 

„Ja od jutros ne uzimam vodu i hranu“, rekao je hrvatski general Ante Gotovina sedeći u fotelji svog luksuznog apartmana u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu. Upitan od strane čuvara je li ovaj štrajk njegov simbolički bunt protiv prvostepene presude (pravedne i dobre, kako su ocenili neki nemački mediji tako pokazujući da su zaboravili kako su hrvatski sužnji nekad pevali o njoj – Njemačkoj) kojom je general ne samo osuđen na 24 godine zatvora zbog progona, deportacija, pljačke, ubistva i nehumanih dela nad srpskim stanovništvom u Krajini, već je preko proksija osuđen i Franjo Tuđman (u bekstvu) za organizovanje udruženog zločinačkog poduhvata, američki i francuski vojni konsultanti koji su pomagali hrvatskim oružanim snagama u etničkom čišćenju, pa i celokupna istorija Hrvatske unatrag sve do Zaratustre, moguće i ranije, Gotovina je rekao jednostavno – ne.

 

„Vidim da je protest glađu i žeđu sada u modi, pa sam pomislio da mu se i ja pridružim. Koji je moj razlog? Odaberite sami – loša kreditna sposobnost svih nacija na Balkanu, tajkunizacija i rasprodaja imovine, gomilanje novca i moći u polulegalnim političko-kriminalnim strukturama, maćehinski odnos Evrope… Šta god vam drago. Ja zahtevam bezuslovno ispunjenje svih mojih zahteva, prevremene izbore i nove granice na Balkanu, promenu načina bodovanja na ATP listi, pravdu za Uroša Miš(kov)ića i Natašu Bekvalac. Vreme je da se ove stvari rešavaju a dragi Isus zna da je uzdržavanje od jela i pića najefikasniji način za to. Jebeš institucije sistema i potrebu da se one počnu shvatati ozbiljno! Jebeš radnike i seljake koji štrajkuju glađu zato što – ironično, najčešće ne znaju šta će sutra da jedu! Vreme je da i vlast i opozicija pribegnu najprostijim i najefikasnijim metodama političke borbe. Pa ko preživi – nek vlada“, rekao je Gotovina.

Ring Ring Festival 2011: Najava

Red bi bio i da podsetim da šesnaesti Ring Ring festival samo što nije počeo: 

Festival Ring Ring po šesnaesti put u Beogradu, a po prvi put u – Aprilu.

Kažu da su teška vremena odlična za umetnost, ali svakako nisu dobra za kulturu. U godini koja je pred nama ponuda drugačijih muzičkih sadržaja, nažalost biće manja nego u prethodnim, iako je potreba za njima veća. Ekonomija, politika i prosto – stvarnost gase inicijative i entuzijazam dok se razmišlja o preživljavanju. Zbog toga Ring Ring svoju ulogu u životu grada i zemlje ove godine shvata ozbiljnije nego ikada. Kao najstariji festival (naj)nov(ij)e muzike u ovom delu sveta, njegova je dužnost da i ove godine spoji inovaciju sa tradicijom, individualnost sa kolektivnom svešću, elektroniku i akustiku, slobodnu improvizaciju i duboko lično komponovanje.

Ove godine na Festivalu Ring Ring nastupiće neki od najvažnijih muzičara bilo koje scene bilo kojeg vremena, veterani i nadolazeće mlade snage, čuće se budući klasici i vanvremeni zvuci. Mesto održavanja će, kao i uvek biti Kulturni centar Rex, u Jevrejskoj ulici broj 16 na Dorćolu u Beogradu i Zadužbina Ilije Kolarca, a vreme – mesec dana ranije nego inače!

Festival će promotivnim – i besplatnim koncertom 10. Aprila otvoriti Marco Cappelli sa svojim akustičnim triom. Cappelli je jedan od najvažnijih savremenih italijanskih heroja Nove Muzike, podjednako sklon komponovanju, improvizaciji i – podučavanju, istovremeno na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku i Konzervatorijumu Vincenzo Bellini u Palermu. Sa njime će u Beogradu nastupiti i kontrabasista Ken Filliano, te vrsni perkusionista Satoshi Takeishi.

 Urs Leimgruber se već više od tri decenije bavi improvizovanom muzikom izraslom iz džeza, svirajući saksofon i srodne instrumente sa ljubavlju i posebnom vrstom opsednutosti. Poslednjih godina sarađivao je sa takvim imenima kao što su Marilyn Crispell ili Joëlle Léandre, a u Beogradu će nastupiti sam, pokazujući kojim sve putevima saksofon može da ide kada je sasvim slobodan.

 Najveća zvezda ovogodišnjeg festivala je tuvanska diva tradicionalne i improvizovane muzike, Sainkho Namtchylak. Već više od dvadeset godina ova ćelava pevačica zadivljuje svet svojim rasponom glasa od sedam oktava i slobodnim šetnjama između narodne muzike, popa i tvrde avangarde, upadajući iz tuvanskog grlenog pevanja u teški bluz i zaprepašćujuće glosolalije. Beograd je počastvovan njenim dolaskom, a sama prilika da Sainkho podeli binu sa najboljom pevačicom tradicionalne muzike sa ovih prostora, veličanstvenom Svetlanom Spajić i austrijskom avangardnom violinistkinjom Miom Zabelkom je događaj koji se ne sme propustiti.

Za ljubitelje cincarske muzike prava poslastica biće moćni tradicionalni sastav Gramosteanj iz Makedonije.

Jednog člana nemačkog sastava Kammerflimmer Kollektief, basistu Johannesa Frischa već smo prošle godine gledali u Beogradu sa Pavelom Fajtom i Miom Zabelkom. Ove godine Frisch dovodi ceo svoj tim da nam pokažu njihov jedinstveni spoj eksperimentalne muzike, elektronike, improvizacije, buke i… rokenrola? Jedina sigurna stvar sa ovim sastavom je da ništa nije sigurno.

Mary Halvorson je trenutno jedna od najvrelijih stvari koje se događaju gitari u džez muzici. Nakon što je svirala sa gotovo svakim ko je neko u američkom avangardnom džezu (Marc Ribot, Anthony Braxton, Andrea Parkins, Ches Smith…), Halvorsonova dolazi sa triom u kome se njoj i Smithu pridružuje John Hebert, kahun rođen u Nju Orleansu. Pripremite se za lepršavi džez i ozbiljnu improvizaciju.

Japanski bubnjar sa svetskim iskustvom, nekada u kultnom sastavu Fushitsusha, Seijiro Murayama već je nastupao na festivalu Ring Ring pre nekoliko godina demonstrirajući surovu disciplinu i opsednutost čistotom zvuka. Ove godine pridružuje mu se slovenački kontrabasista Tomaž Grom, čija je lista saradnika-improvizatora duža od vaše ruke, u nastupu sa dragoceno malo zvuka i mnogo, mnogo muzike.

Axel Dörner,Werner Dafeldecker i Sven Åke Johansson predstavljaju udarnu trojku evropske improvizovane muzike. Pod imenom Der Kreis Des Gegenstandes zajednički rade od 2009. godine, kombinujući decenije zastrašujućeg iskustva u stvaranju neidiomatske, sasvim nove muzike da bi pravili kompozicije upravljane grafičkom notacijom, ponavljanjem grupa zvukova, mutiranjem svih ideja.

Sol6 je ekscentrični bend sastavljen od nekih starih favorita Festivala Ring Ring. Osnovao ga je britanski fri džez pijanista Veryan Weston, a pomaže mu holandski anarho-pank gitarista Luc Ex, dok je na bubnjevima Australijanac Tony Buck. Sa još troje muzičara na različitim instrumentima, Sol6 meandriraju između džeza i savremene kompozicije, kamerne muzike i improvizacije, rušeći uzgredno barijere na sve četiri strane.

Neuroleptic Trio dolazi iz Subotice i nudi mišićavi improvizovani džez. Nedavno objavljeni na vinkovačkoj etiketi Slušaj Najglasnije, uglavnom vezanoj za prljavi garažni rokenrol, Subotičani donose krv, suze, znoj i osmehe svakoj publici koja ih čuje.

 Raspored nastupa na Festivalu izgledaće ovako:

 10.04. Promo concert – slobodan ulaz

 Marco Capelli acoustic trio (Italija/ Japan/ SAD)

 *****

 14.04.

Urs Leimgruber (Švajcarska)

Sainkho Namtchylak (Tuva)

 *****

15.04.

Sainkho Namtchylak /Svetlana Spajić/ Mia Zabelka(Tuva/Srbija/Austrija)

Gramosteanj (Makedonija)

 *****

16.04.

Kammerflimmer Kolektief (Nemačka)

Mary Halvorson trio (SAD)

 *****

 17.04.

Tomaz Grom/Seijiro Murayama (Slovenija/ Japan)

Der Kreis des Gegenstandes – Johansson/Dafeldecker/Dörner (Švedska/ Nemačka/ Austrija)

 *****

 19.04.

Neuroleptic Trio (Srbija)

Sol 6 (Velika Britanija/ Holandija/ SAD/ Australija)

Koncerti održavaju se u Kulturnom centru Rex, od osam sati uveče, osim 15. Aprila, kada će biti u Domu Omladine.

 www.ringring.rs

 www.myspace.com/ringringfestival

Zašto bubnjari nose slušalice

Mesecima je najčitaniji tekst na ovom blogu bio onaj Oprostite, da li vam je to cveće zla u džepu… u kome sam istakao svo bogatstvo različitosti Internet pretraga kojima naivni, neupućeni ili samo naprosto bezumni pronalaze put do ovih stranica. Kako su ga u međuvremenu po broju čitanja prevazišli tekstovi o Sprskom filmu (!) i Ramštajnu (!!!), vreme je za novi pregled najinteresantnijih pretraga. Svaka pretraga sačuvana je u originalu, onako kako je WordPressova statistika zabeležila jedan mali trenutak istorije koja se ispisuje dok niko ne gleda. Radi boljeg pojašnjenja konteksta, ja sam posle svake dodao po neki umesan komentar. Na primer:

 

najveca svinja na svetu

 

Moguće je da je neko samo zlobnom pretragom hteo da mi skrene pažnju na to šta misli o meni, ali moguće je i da je neko stvarno tražio da sazna koja je najveća svinja na svetu, kako se zove, šta radi svakoga dana, koje su joj navike…

 

najvece usi na svetu

 

…su korisne da ne bi mogla da vam se prikrade.

 

najveci pas na svetu

 

Jer kada konačno nađete najveću svinju na svetu, treba misliti i na svoju bezbednost.

 

ispale sise

 

Tu su negde, motaju se po podu, sigurno.

 

posle gubljenja nevinosti

 

…a pre neželjene trudnoće

 

picka prva klasa

 

Jer ponekada je luksuz najvažniji.

 

krvavo gubljenje nevinosti

 

Jer ko bi inače verovao?

 

odvaljeni likovi

 

Kao od brega odvaljeni. Da je ovaj sačekao još malo, JuTjub bi mu dao odgovor na sva pitanja.

 

zasto bubnjari nose slusalice

 

Pravo pitanje je zašto gitaristi nose gaće, kad imaju prirodnu odbranu od nepristojnih pogleda i malokalibarskih projektila.

 

http://www.napad pauka film gledanje.com

 

I ja bih gledao taj film, ali ova adresa… kao da ne radi.

 

iluzija svinje

 

Opsesija krmadi se nastavlja kroz jednu takoreći bodrijarovsku poetiku.

 

najvece dupe na svetu

 

Opsesija svetskim rekordima, pak, odlazi u intimniju stranu.

 

incest filmovi brat i sestra besplatno gledanje na mobilnom telefonu

 

Godine iskustva naučile su našeg čoveka da je precizna pretraga najmanje polovina uspešne onanističke sesije.

 

ko jebe roxi panter

 

Druga polovina je neutaživa radoznalost koja nas tera da porno glumice ne posmatramo samo kao komade mesa eksploatisane za naše zadovoljstvo već kao osobe sa aktivnim intimnim životom.

 

kamen protiv zle i negativne sile

 

Jer diplomatijom se protiv tih svetskih moćnika više ne možemo boriti.

 

kinezi japanci

 

Daj šta daš.

 

صور البدو

 

Gugl translejtr veli da ovo znači ”fotografije beduina”, ali mene zanima kako je ova pretraga uputila na moj blog. I zašto nekome trebaju slike beduina na kojima beduini nisu makar nagi?

 

svako od nas ima retardiranog prijatelja

 

…ali samo najveći među nama su svoj najbolji prijatelj.

 

kad radasin uhvati za grudi

 

Kad sin Dragan uhvati za uši!!!

 

retardirana deca porno

 

Jer pornografija sa običnom decom nije zanimljiva otkada je izmišljen mobilni telefon sa kamerom.

 

kako zamisljam savrsenu drzavu tema za pismeni iz srpskog

 

Danas škole sebe shvataju zaista ozbiljno…

 

gubljenje nevinosti krvarenje video 14 septembar

 

Očigledno datum koji je vredelo zapamtiti.

 

pizdurina na srpskom

 

Orlušina na ruskom!!!

 

nemoralno lepa brena

 

I to u ovim godinama!!!

 

besplatni seks klipovi nevine albanke

 

Jer najlepše stvari na svetu su ipak besplatne.

 

prodaja polovnih lakih letelica u nemackoj

 

Aj biliv aj ken flaj.

 

govno od svinje

 

Života mi, neko od nas ima nezdravu opsesiju svinjama, a mislim da to nisam ja.

 

svinje igracke

 

Shvatate šta mislim?

 

vijetnamska svinja

 

Pošto nam je naših već preko glave.

 

delovi svinje

 

Fragmenti hologramske svinje, rekao bi Viljem Gibson nadahnut ovom niskom bisera (svinjskih).

 

ogromna svinja

 

Jer što su veće to teže padaju.

 

gole zenske (puse kurac)

 

Mislim, ako nije preterano da baš sve svoje egzotične fetiše tražim odjednom.

 

gubljenje nevinosti prvi put video

 

Pošto svaki sledeći put to naprosto nije to.

 

najbolje godine za gubljenje nevinosti

 

Kažu da je devedesetih to išlo skoro samo od sebe.

 

da li se moze izgubiti nevinost sa dva prsta

 

Zavisi čega si joj sipao dva prsta, rođače.

 

koliko je potrebno da penis udje da se oduzme nevinost

 

Ma, može to penis i s vrata, ako je kvalitetan. Ali najbolje je da konsultuješ stručnu literaturu…

 

velicina penisa za skidanje nevinosti wikipedija

 

E, onda smo i to sredili…

 

je li bolno gubljenje nevinosti

 

Zavisi da li te cimer iz zatvorske ćelije voli ili te samo odrađuje.

 

людоеды

 

Ljudožderi? Na ruskom?? Dekadentno.

 

oni su mrtva mjera…oni osudjuju masu prepunu emocija.

 

…a masa se valja napred. Ozbiljno, jel’ ovo tekst neke Azrine pesme?

 

mitoreljezi

 

A mi smo se smejali Amerikancima koji umesto “their” pišu “there”…

 

gole žene i muškarci

 

A nekada smo mislili da je biseksualnost urbana i cool…

 

igraj rušenje kuće golih žena .games…

 

Ne uspevam da shvatim šta je ovo, ali… i tata bi sine!!!

 

unutrasnji organi coveka

 

Dobro, ovaj bar ne traži spoljašnje organe žene…

 

renegade igrica za igranje

 

Jer ove igrice za gledanje su mi već dosadile.

 

gole zene bez gaca

 

Jer, ako su te gole žene zapravo muškarci i još imaju gaće, to ipak nije to!!!

 

muskarci u gacama

 

Vidite?

 

reakcije srpskog filma

 

I akcije nesrpskog gledališta.

 

kako se prave deca

 

Ako je suditi po pretragama koje vode do ovog bloga, lako… previše lako.

 

na kolena pred srbe

 

A na noge pred Makedonce.

 

napad dzinovske sise

 

Vudi Alen je civilizaciji ipak ostavio neke večne vrednosti…

 

zorana pavic dupe

 

Romana Panić solarni pleksus

 

mala svinja

 

Nedelje frustracije i najveću ambiciju znaju da svedu na realističnu, prihvatljivu meru.

 

organizacija koja koristi u svom radu crne peškire i čiji članovi kažu da čine dva procenta svetske populacije

 

Šta? Sobarice u seks-motelima?

 

nikad strasnije bice necete videti

 

Jer strast sa kojom on piše ovaj blog je neponovljiva.

 

najlepsi kurac

 

Pretpostavljam da treba da budemo zahvalni što ovde nema i atributa „svinjski“

 

patoloske promene svinje

 

Vidite na šta mislim?

 

satanski stihovi od markiz de sad

 

I 120 dana Sodome od Salmana Rušdija…

 

sta se desava kod gubljenja nevinosti

 

Zavisi da li tvoj zatvorski kolega koristi sapun ili voli da sve bude prirodno.

 

gay tusiranje

 

A, onda je OK.

 

srbija nije zemlja pedera

 

A šta ona dva orla na grbu onda rade? Samo spavaju blizu jedan drugog jer im je hladno?

 

vrele devojcice

 

Jer ledene starije žene posle određenog vremena izazivaju prehladu, bronhitis pa i upalu pluća.

 

kolika je dubina nevinosti

 

To nije lako izmeriti, Mnogi su pokušali i završilo se njenim oduzimanjem na neodređeno vreme.

 

dali muskom osobom steti sperma jesti

 

Ne, ako se jede umereno i redovno konsultuju lekar i duhovnik.

 

oblacenje golih sisa

 

Jer ipak ovo lepo vreme usred Januara neće potrajati večno!!!

 

kravata je do jaja a pantalone

 

se na nju nadovezuju bez gubljenja koraka!!!

 

srbi imaju veci kurac od nas

 

A tek što imamo smisao za humor!!!

 

 

To, to nije u redu

Donji tekst urađen je pre nekoliko meseci za potrebe redovne kolumne fanzina Last Breath. Valja napomenuti da, i pored svog negativnog tona kojim isti odiše, ja zaista mislim da emisija Kvadratura Kruga ima mnogo pozitivnih strana. No, dokonog čoveka je lako izbaciti iz ravnoteže…

Prošle Subote se desilo da sam gledao aktuelno izdanje RTS-ove emisije Kvadratura kruga. Dobro, desilo se da sam u istoj sobi i da je televizor upaljen, čekao sam da počne Slagalica i čitao stripove, a emisija se nenametljivo odmotavala u pozadini.

Kvadratura kruga je emisija koja dobija silne pohvale i nagrade od strane svih onih čija se sluša i poštuje. Autor emisije, Branko Stanković veli „U matematici, najveća zagonetka je kvadratura kruga. U životu to je čovek.“ Već ovaj mesarski teglajn dovoljan je da objasni zašto se osoba koja ceni svoje vreme na prvi signal da data emisija počinje maša pištolja, ali hajde. Da ne budem maliciozan, reći ću da Stanković svojim emisijama najčešće priča priče o ljudima koji su se u životu našli pred ogromnim iskušenjima i nesavladivim problemima a koji ni tada nisu izgubili volju da se bore, veru da će biti bolje i tu misterioznu ljudskost koju pripisujemo svecima i mučenicima koji su tako očigledno postali nešto drugo od tek običnih ljudi.

Naravno, mene kao čoveka čija je mogućnost obraćanja pažnje na jedan isti fenomen u vremenu dužem od četiri sekunde gotovo zanemarljiva, ova emisija odbija pre svega svojim kodeinskim tonom, tako tipičnim za RTS-ove produkcije niskih budžeta. Mrljavi kadrovi snimani bez osvetljenja i stativa, monolozi koje autor izgovara iz ofa dok objektivom šara po krajoliku, sva ta pitanja upućena svetu, sve te teške pauze u razgovorima sa sagovornicima u kojima šutnja govori glasnije od riječi – da je Bergman mogao da vidi kako će televizija izgledati u Srbiji krajem prve decenije trećeg milenijuma bacio bi kameru u blato i otišao u monahe odmah posle drugog svetskog rata. Mislim, Jovan Memedović koji insistira da će početi da jede bubašvabe ako ne naleti na nešto drugo prikladnije za ishranu – to je makar bizarno, Stankovićeve emisije iako govore o ljudima koji zaista žive na margini zagađene su jednom neprijatnom sortom didaktičke duhovnosti koja uspešno ubija njihove potencijale pričanja stvarnih priča o stvarnim ljudima.

Naravno, moguće je da sam ja samo maliciozan jer nikada nisam video emisiju u kojoj bi Stanković pričao sa malim Ciganima iz kraja koji žickaju pare za lepak, ali svakako da nisam JA taj koji treba da mu određuje o čemu će da pravi emisije. Ono što me je kod ove partikularne emisije, emitovane 23. Oktobra 2010. godine pogodilo bilo je kako je savršeno opisala srpsku mitomaniju, srpsko slepilo i srpsku neprilagođenost za opstanak, koji će Srbima na kraju doći glave. I treba, dodao bih ali to je jasno i bez dodavanja.

 

Dovoljno zainteresovani moći će emisiju i sami da pogledaju ovde: http://tinyurl.com/2aahh2v a ja ću kao mali privju samo prepisati RTS-ov copy kojim objašnjavaju o čemu se u njoj radi: „Милица Ђорђевић је данас једино српско дете у Призрену, у коме је остало свега 18 Срба, колико их је живело до 1999. године у том некадашњем Душановом цариграду.“ Ovde treba primetiti da je vešta ruka urednika RTS-ovog vebsajta uspela da iz rečenice izbaci reči „od 12.000“ koje bi ovom iskazu ipak dale malo više smisla. No kakvo nam je građansko društvo takav nam je i Javni servis građana Srbije, moliću lepo.

Mislim da citirana rečenica skoro perfektno pokazuje kako Stanković uspeva da uzme temu koja je izistinski teška, zanimljiva i potresna a zatim je pretvori u nešto groteskno, opterećeno naprosto sumanutom srpskom fetišizacijom mitologije koja kako stoleća prolaze postaje sve jača i važnija od života.

Dakle, Prizren, grad na Kosovu u kome je pre 1999. godine živelo 12.000 Srba a danas ih je svega 18. Ovo je teška tema. Život Srba na Kosovu izuzetno je težak i ovo ne pričam zato što sam to video na RTS-u već zato što sam proputovao Kosovo uzduž i popreko i pričao sa Srbima koji tamo žive. U sredini u kojoj niko nema ni posla ni para ni perspektive, Srbi nemaju ni onu iluziju da su makar svoji na svome koju su uspevali da gaje tokom druge polovine devedesetih kada je postajalo jasno šta se valja iza brega. Srbe na Kosovu su iskoristile i prodale sve vlasti koje su… bile na vlasti u Srbiji poslednjih dvadesetak godina, i oni koji su ostali da tamo žive uhvaćeni su u intersticijalnom prostoru između prisećanja boljih dana (kada nije bilo posla niti perspektive ali se bar nije pucalo), ogorčenja – na Albance i na Srbe u centralnoj Srbiji koje, kad se sve sabere i oduzme ipak za ovu priču zabole kurac – i zebnje šta će se dalje dešavati.

U ovakvom ambijentu gledamo emisiju o majci koja uzgaja devojčicu od četiri godine u okruženju gde im sugrađani iza leđa dobacuju uvredljive reči na albanskom, čiji je muž pre nekoliko godina odlučio da više ne može da živi u stalnoj atmosferi intenzivnog poniženja, minimalnog potencijala za pošten rad i stalnog straha za bezbednost, pa je – otišao u Srbiju. Šta je održalo ovu ženu u odluci da ipak ostane, kako ona sama kaže – na svom ognjištu?

„Krst našeg Isusa Hrista“, kaže ona Branku Stankoviću.

„Koliko je težak taj krst?“ pita Branko Stanković značajno.

„Pokazaće vreme“, kaže ona.

Samo ova razmena je dovoljna da me podseti na to zašto je u Srbiji moguće da šest hiljada klinaca izađe na ulice da se šiba sa policijom jer im smeta što pederi paradiraju gradom, a što niko ne izlazi na ulicu kada vlada krši sopstvene zakone (privatizacija Telekoma), omogućava bankama da menjaju uslove otplate kredita bez obaveštavanja potrošača, zamrzava penzije (iako penzije nisu socijalno davanje već vraćanje građanima sopstvenog novca koji su pozajmili državi) ili, zašto da ne, kada država ne štiti sopstvenu imovinu na Kosovu i pušta UNMIK da rasprodaje firme čiji je vlasnik negde drugde. U Srbiji ništa što se dešava danas nema značaja jer Srbe zanima samo večnost.

Recimo, ista emisija nam pokazuje i Adama Mujanovića, bivšeg Adema Mujanovića koji je pod stare dane promenio veru i iz islama prešao natrag u pravoslavlje. Zašto je to uradio? Pa, kaže on, mi smo taj Islam primili pod pritiskom, od Turaka, pa eto, sad sam se vratio. Kao da se radi o događajima koji su se desili u poslednjih desetak godina, ne u poslednjih sedam vekova.

Ali to je RTS. To je televizija koja će uvek pokazivati kako je prirodno da musliman pređe u hrišćanstvo, a koja izgleda nikada neće pokazati kako muslimani u Srbiji žive, rade, mole se i praznuju, a da istovremeno nisu nekakvi vehabijski simpatizeri Al Kaide. Mislim, da ne fantaziram mnogo – RTS je ipak pre nekoliko godina na Ramazanski Bajram muslimanima u Srbiji čestitao Kurban Bajram. Od koga je – dosta je. Ali sledeći put kada se Muftija Zukorlić bude zaletao u kameru da vrišti o ugroženosti Bošnjaka u Srbiji setite se da vam Javni servis poručuje kako je za muslimana ipak najprirodnije da posle sedamsto godina primi ponovo iskonsku veru otaca i da je sve ostalo u najboljem slučaju loše vaspitanje.

Neprijatni podtekst na stranu, ova emisija svakako uspeva da osvetli svu težinu života kojim žive Milica Đorđević i njena majka Evica, stalni pritisak neželjenosti, prošaputane i izgovorene uvrede ili pretnje, poniženja i izolacija, razdvojenost od porodice. Zbog… ognjišta. I… krsta…

 

I kada vas sledeći put budu pitali šta to nije u redu sa Srbima, zašto ih ceo svet* posmatra kao tumor na tkivu planete i aberaciju u polju zdravog razuma, pokažite im ovu emisiju. Pokažite im majku koja je pustila muža da ode od kuće i koja tera svoje dete da raste u sredini gde je svi mrze i preziru, koja nema sa kime da se igra osim svoje majke – verskog fanatika – i usvojenog dede, duplog konvertita, dete koje nema detinjstvo kakvo imaju njeni vršnjaci par desetina kilometara severnije, samo zato što je to put krsta našeg Isusa Hrista. Politika i istorija na stranu, onog trenutka kada je majka spremna da žrtvuje sreću, dobrobit i bezbednost svoje ćerke zarad, avaj, ispraznog pojma kao što je ognjište – valjda su i ostalih 11.982 Srba iz Prizrena imali nekakva ognjišta, kaljeve peći ili makar radijatore? – i krsta jednog čoveka koga su njegovi prodali vlastima pre dva milenijuma, onda znate da nemate pred sobom primer natčovečanske požrtvovanosti i duhovne snage već tek žalostan duševni poremećaj žene kojoj bi u nekom drugom, malo bolje organizovanom društvu oduzeli dete i dali ga na staranje nekome sa malo više osećaja. To – eto TO nije u redu sa Srbijom.

* Blago preterivanje zarad komičnog efekta

Ring Ring Festival 2010: Najava!!!!!!!!

Ring Ring Festival

Broj 15

Međunarodni Festival Nove Muzike

Beograd

12.-16. Maj 2010.

 

Posle deceniju i po postojanja, stotina muzičara na njegovim binama i hiljada ljudi koji su učestvovali svojim čulima, emocijama, intelektima, glasovima i dlanovima, festival Ring Ring tek planira ulazak u svoje najbolje godine.

I ove godine odgovor na pitanje „šta je to nova muzika?“ neće biti lako dobijen, ali publika koja Ring Ring prati od polovine devedesetih zna da će put do odgovora biti vredan. Svako iznenađenje, svaka dilema i zapanjenost koje doživimo na Ring Ring festivalu deo su rešenja, nikada deo problema.

Ove godine možemo sa sigurnošću da kažemo da novu muziku čine ljudi. Neki od njih su novi ljudi, sa kojima se prvi put susrećemo, poput austrijske violinistkinje Mie Zabelke, što već godinama ispituje nove teritorije koje se mogu otkriti sviranjem violine. Osnivač klang.haus centra „za zvuk i interdisciplinarnu umetnost“, Zabelka je i sama organizator wein.klang festivala koji se događa čak četiri puta godišnje, a u svojim improvizacijama i istraživanjima nastupala je sa muzičarima kao što su Lukas Ligeti, John Zorn, Dalek ili Lydia Lunch. Na Ring Ring dolazi sa svojim novoosnovanim triom, u kome bubnjeve svira niko drugi do dobro nam poznati dragi gost prethodnih Ring Ring inkarnacija, češki perkusionist Pavel Fajt.

 

Branko Džinović, šabački harmonikaš koji je svojim sviranjem pokorio Austriju, trijumfovao sa dvadeset godina na svetskom kupu u Londonu i u svom repertoaru ima kompozicije nekih od najvažnijih savremenih kompozitora prikazaće se beogradskoj publici kroz nastup u kome će se između ostalih čuti muzika Johna Zorna i Toshia Hosokawe, a društvo će mu praviti najtransgresivniji učesnik  prošlogodišnjeg Ring Ringa, Beograđanin Lukatoyboy.

Od ljudi koje još nismo videli tu je i kineska pevačica i multiinstrumentalistkinja Xu Fengxia u duetu sa iskusnim švajcarskim perkusionistom Lucasom Nigglijem, čiji će nastup u čeonom sudaru spojiti tradicionalnu kinesku muziku, mongolsko grleno pevanje, jazz i slobodnu improvizaciju sa zvučnom poezijom, pa ko bude umeo da prepriča – nek priča. Klasični holandski anarho-pank bend The Ex je kroz svoju karijeru promenio mnogo muzičkih identiteta, sarađujući sa muzičarima kao što su Tom Cora, Han Bennink, Sonic Youth, Instant Composers Pool ili Hamid Drake, simajući albume sa Steveom Albinijem i radeći na filmu. Prvi put su u Beogradu, trideset i jednu godinu posle osnivanja.

 

A pre trideset i dve godine osnovan je korzikanski vokalni sastav A Filetta. Takođe po prvi put pred beogradskom publikom prikazaće svoju interpretaciju tradicionalnog višeglasnog pevanja ali i svoju strast ka inoviranju i osvežavanju te tradicije.

Ostale muzičare koji će nastupiti ove godine već poznajemo. Ali to njihovu muziku ne čini ništa manje novom. Razbarušena češka violinistkinja Iva Bitova je pre nekoliko godina do usijanja dovela publiku na festivalu svojom vrelom muzikom i ciganskom magijom. Ni ovog puta ne znamo šta od nje da očekujemo, osim vatre. Martin Küchen je pre tri godine sa svojim sastavom Exploding Customer pobrao ovacije za vrući jazz iz ledene skandinavije, a sada se vraća sa svojim sekstetom Angles koji svira „bagalu muziku za fiestu i kontemplaciju. Jazz i uopšte ne jazz!!“.

Tony Buck je prošle godine sa svojim matičnim sastavom The Necks zamrznuo vreli vazduh u festivalskoj dvorani, a ove godine dolazi sa sastavom [projekt] TRANSMIT u kome je lider. Smrzavanja će možda biti i ovog puta iako [projekt] TRANSMIT zvuči rokerskije i žešće od The Necks, bacajući nervozne gitare preko hipnotičke ritam sekcije.

Dave Rempis je prošle godine imao jedan od najžešćih nastupa na festivalu svirajući svoj tenor saksofon kao demon koga progoni poludeli bubanj Michaela Zeranga. Ove godine će morati da juri još brže jer će ga goniti dva bubnjara. The Rempis Percussion Quartet u svom sastavu ima kontrabasistu Ingebrigta Hakera Flatena, dobro nam poznatog sa furioznog nastupa norveških The Thing u okviru Ring Ring Plus programa pre dve godine, ali i bubnjara Tima Daisyja koji je iste godine Ring Ring publiku raspametio paklenim free jazzom u duetu sa saksofonistom Kenom Vandermarkom. Kvartet dopunjava Frank Rosaly čiji se mekši, više impresionistički stil sviranja savršeno uklapa sa Daisyjevom nadljudskom rafalnom paljbom.

 

Konačno, Ring Ring festival ima posebnu čast da po prvi put Beogradu predstavi solistički nastup kultnog tuvanskog tradicionalnog sastava Huun Huur Tu. Njihov član Kaygal-Ool Khovalyg opčinio je publiku 2000. godine nastupajući na festivalu uz Volkov Trio, da bi zatim ceo sastav nekoliko godina kasnije delio binu Centra Sava sa Moscow Art Triom i bugarskim horom Angelite. No, nezemaljska čistota tuvanske tradicionalne muzike, grlenog pevanja i starinskih instrumenata po prvi put će biti predstavljena bez dodatnih začina i aditiva. Pripremite se za koncert decenije.

A ko preživi sve to, u produžetku redovnog programa festivala, osamnaestog Maja čeka ga verovatno najbolji muzički program koji u Srbiji uopšte postoji. Svetlana Spajić je pre četiri godine sama na festivalskoj bini izvela pregršt tradicionalnih pesama i bez napora prošetala prepunu dvoranu od smeha do suza, pokazujući zašto je najvažniji izvođač tradicionalne muzike u ovoj zemlji. Za ovu godinu okupila je još tri pevačice (od kojih jedna usput svira i kaval, jedna zna karate a jedna je sa Svetlanom pre deset godina objavila kultni album Živa Voda kao polovina dueta Drina) i Pjevačka Družina Svetlane Spajić će zatvoriti festival onako kako dolikuje: bučno, moćno, glasno i emotivno.

 

Festival se ove godine posebno zahvaljuje na pomoći Opštini Stari grad, Sekretarijatu za Kulturu Grada Beograda, te Pro Helvetia-i, ambasadama Holandije i Svedske, a narocito  Francuskom kulturnom centru i banci Societe General.

Evo i konačnog kalendara nastupa:

12/5, KC Rex, cena karte 600 dinara

Branko Džinović feat. Lukatoyboy (Srb)

Iva Bittova (Cz)

13/5, KC Rex, cena karte 600 dinara

Angles (Swe/N)

The Ex (Nl)

14/5, KC Rex, cena karte 500 dinara

Mia Zabelka Trio (A/Cz/D)

[project] Transmit (Aus/Nl)

15/5, KC Rex, cena karte 500 dinara

Xu Fengxia/Lucas Niggli (China/CH)

Rempis Percussion Quartet (USA/N)

16/5, Kolarac, cena karte 1000 dinara

Huun Huur Tu (Tuva)

A Filetta (F)

18/5, KC Rex, cena karte 250 dinara

Pjevačka družina Svetlane Spajić (Srb)

12-15/5, KC Rex

Blind Tape Quartets

Blind Tape Quartets je projekat u kome mogu učestvovati posetioci festivala:

Uputstvo za snimanje Blind Tape Quartet-a

 

Četvorokanalni snimač biće spreman za tebe i 10 minuta tvog sviranja. Biće postavljen mikrofon i linijski ulaz. Nećeš znati ko je i šta pre tebe odsvirao, niti ko će svirati posle tebe. Dan posle snimanja, kaseta sa snimcima od prethodnog dana biće u prodaji u ograničenom tiražu.

 

•           ponesi svoj instrument

•           zamisli da sviraš u kvartetu, ali ne možeš čuti druge dok sviraš svoju deonicu

•           razmišljaj o svojoj dinamici kao nečemu što je deo kvarteta

•           Tišina može biti tvoj posebni prijatelj u ovoj prilici. Ne moraju svi u svakom trenutku svirati/pričati/pevati – ali rizik je samo tvoj

•           ako si muzičar koji koristi elektroniku, ograniči svoj izlaz na jedan instrument – možda nećeš biti jedini muzičar u kvartetu koji koristi elektroniku

 

Kontakt i prijave: blindtapes@gmail.com

Karte su u prodaji od 27. Aprila. Cena kompleta je 2500 dinara i uz njega se na poklon dobija i ulaznica za nastup Pjevačke družine Svetlane Spajić.

 

http://www.ringring.rs                                        ringringpromotions@gmail.com                        

Vidimo se na festivalu!!!

Nije teško ne biti potpuna svinja

Slavoj Žižek je pre par godina na svom predavanju u beogradskom Kulturnom centru sa karakteristično razdraganim cinizmom (ili blago cinično obojenom toplinom, ne sećam se najbolje) primetio kako je industrija humanosti jedna gadna podmetaljka modernog sveta. Činjenica da možete svoj deo problema da pretvorite u deo rešenja putem daljinskog upravljača samo nam, kazao je on, otupljuje čulo za razmišljanje o korenu problema.

Koren problema je, recimo, svet, i njegov način da uvek prati odredbe Marfijevog zakona i sve loše situacije uređuje tako da budu još gore, a ljudi koji čine svet tome mnogo doprinose. Umesto da rešavamo koren problema, ljude, društvo, politiku, ekonomiju, sebe, tvrdi Žižek, mi se utapamo u liniji najmanjeg otpora i participiramo u rešavanju posledica problema tako što plaćamo nekog drugog da bude human u naše ime. Novac je izmišljen da bi bio univerzalno znamenje vrednosti i novac je ono što najbrže cirkuliše čak i kad je vrednost koju treba označiti poštovanje tuđeg života.

S druge strane, a šta da uradimo? Šta da uradimo kada serija zemljotresa ubije državu kojoj ni do tada nije išlo, ostavi iza sebe oko pedeset hiljada mrtvih za jednu noć, sa potencijalom da ubije još stotine hiljada? Šta da uradimo kada stotine hiljada gladuju, pale leševe da bi sprečile zaraze, ostaju bez pijaće vode, transporta, goriva i higijenskih artikala? Šta da uradimo kada nema ničega što možemo da uradimo za ljude koji su nam niko i ništa ali čija je tragedija toliko prečišćena, toliko destilisana da svaki otkucaj na tastaturi koji učinim odlaže mogućnost pomoći barem jednom od tih ljudi za nekoliko sati? Dana? Nedelja?

 

Kataklizma koja je zadesila Haiti je toliko velika, toliko medijski hiperrealna da filozofiranje o postinformatičkom društvu i opscenosti potrošačke tehnologije koja se stavlja u službu humanitarnog rada deluje kao cinična akademska stilska vežba. Da, možda davanjem novca Crvenom krstu odabirate da ostanete deo problema, da podržite hladnu nehumanost tržišne ekonomije podražavanjem tople humanosti koja je simbolisana sekjuriti kodom vaše kreditne kartice. Ali šta drugo?

I, da, svestan sam da međunarodni Crveni krst nije poznat ni po efikasnosti ni po prodornosti – ta radim za njega poslednjih osam godina – ali baš zato sam svestan da u ovom trenutku nema nikog drugog na planeti ko stotinama hiljadama ljudi osuđenim na umiranje i propast može da pomogne svojom mrežom logistike, metodologije, iskustva i prakse. Naravno, naravno, postoje mnogi drugi ljudi koji u ovom trenutku pate na ovom svetu, za koje nisu organizovani seksepilni fandrejzeri i one-click kampanje. Ali ovde ih ima stotine hiljada, a vi zaista možete da im pomognete.

Ako ste ikada naručili knjigu, DVD ili igru preko Interneta. Ako ste ikada trgovali na eBayju, Amazonu ili Play-Asia. Ako ste ikada otvorili PayPal nalog, onda je ovo napor koji vam je već poznat. A on može nekom da donese hranu, higijenu, odeću, čistu vodu ili ćebe. Čak i Žižek bi, siguran sam, potvrdio da je to ipak vredno tolicnog napora:

Donacija Međunarodnom Crvenom krstu za pomoć Haitiju

Nije teško biti svinja

Gledajte, to što sam neke dve godine radio kao književni urednik Popboksa (niko drugi nije hteo) ne znači da sam ja sad neki knjiški krstaš. Moje „urednikovanje“ se uglavnom svodilo na pitanje (od mene mnogo upućenijih) saradnika o čemu hoće da pišu i nasumično vraćanje nazad njihovih tekstova na neku kriptičnu „doradu“.

Takođe, to što imam skoro četrdeset godina i što po tom osnovu nisam ni blizu omladine, ne znači da vama zavidim ako ste omladinac.

Ali kada se beogradski Dom Omladine agresivno bori protiv kulture knjige i čitanja, to me malo štrecne. Pomislim „Da se nisam slučajno probudio na pogrešnoj strani kreveta? Da nisam osvanuo u paralelnom univerzumu u kome su sve moje fantazije izvršile invaziju na realnost? Nije li ovo onaj svet u kome umesto fizičkog u školi imamo časove kung fua, umesto vozačkog ispita polažu se osnovne figure brejkdensinga, a poslanici u skupštini razrešavaju ideološke nesuglasice battle rapom?“

Drugim rečima, nije valjda neko ostvario sve moje sne, a da to nisam bio ja?

Možda i nije, ali kada vidimo da jedna gradska institucija kulture lukavo i agresivno radi na tome da ubije drugu instituciju kulture kojoj je maćehinski (a opet, za novac) pružala jadno ali ipak nekakvo utočište poslednjih deceniju i kusur, onda to zaista kao da je ispalo iz nekog paradoksalnog univerzuma vanbračnog deteta Danila Harmsa i Eye Yamatsuke.

 

Sigurno ste upućeni u priču. A ako niste, evo:

Na izboru za najoriginalniju novogodišnju čestitku ubedljivo bi pobedila uprava Doma omladine Beograda, koja je knjižari Beopolis 30. decembra poslala nalog za iseljenje. O istom trošku, DOB je najpoznatijoj „maloj“ gradskoj knjižari tako čestitao i 11. rođendan

 

Evakuacija knjiga iz hola Doma omladine, gde je Beopolis vraćen letos posle nešto više od godinu dana provedenih u prostoru službenog ulaza iz Makedonske, mora biti završena do 11. januara – do kada bi osnivač i vlasnik Beopolisa, Aleksandar Nikolić, trebalo i privremeno da odjavi firmu, budući da DOB ovog puta nije spreman da omogući alternativnu lokaciju za rad knjižare.

 

Rekonstrukcija DOB-a, većim delom finansirana donacijom američkog naroda, u završnoj je fazi i sada je na teretu gradskog budžeta. Iz nekog razloga, Dom omladine i njegov osnivač, Grad Beograd, nisu ponosni na profilisanu gradsku knjižaru u kojoj se mogu naći retka i retko dobra izdanja, a koja uspeva da opstane uprkos ovdašnjim običajima „tržišnog“ poslovanja izdavača i knjižara.

 

Izdavačka kuća Beopolis počela je da radi 1995. godine, a nekoliko godina kasnije otvorena je i knjižara u holu Doma omladine Beograda. Beopolis je objavio desetine knjiga proze, poezije, naučnih studija iz oblasti savremene muzike i vizuelne umetnosti, stripova, kao i nekoliko muzičkih izdanja, uglavnom mladih autora.

Dakle, da se razumemo: ja ljude iz Beopolisa i poznajem lično i nimalo nisam srećan što ostaju bez mesta u centru grada (i lokala uopšte) (i magacinskog prostora) i izvora prihoda, ali nismo ovde da pričamo o meni.

Više smo ovde da popričamo o tome da ste, sem ako niste slijepi kod očiju, sigurno primetili kako je Beograd, ali i Srbiju u poslednjih nekoliko godina uhvatila prava epidemija zatvaranja knjižara. Kragujevac, znamo to, ima praktično samo jednu knjižaru. Beograd ih ima više, ali Beograd ima i dva miliona stanovnika, plus minus koja šačica putujućih Roma. Taj i takav Beograd zatvorio je barem desetak knjižara u širem centru u 2009. godini.

Dobro, umem ja da budem razuman kad hoću. Razumem da su na delu surovi zakoni kapitalističke privrede, da je kirija u centru grada svirepo skupa jer je to ipak centar grada – pa makar i Beograda – i da će je lakše plaćati Mišković i njegovi klonovi nego nekakvi… knjižari. Shvatam da su ekonomski jači lanci poput Platoa ili IPSa ili nedavno začetog lanca Laguninih knjižara neka vrsta ukrupnjavanja kapitala i građenja brendova i bla bla bla, sva ta sranja koja se uče na fakultetima za menadžment. Sve ja to shvatam. Takođe shvatam da većina Srba, bez obzira na pol, uzrast, versko i etničko opredeljenje ima toliko odvratan ukus u literarnom domenu da bi bilo bolje i zdravije da ne čitaju ništa nego da čitaju to smeće koje čitaju. I isto tako shvatam da je u hiperubrzanoj kulturi poput ove kulture Interneta, SMS-a, multimedije, igara itd. sasvim razumljivo da mnogi neće da se smaraju sa knjigama.

 

Ali kakve veze sa tim ima Dom Omladine?? Jedna gradska institucija namenjena omladini, dakle, što bi rekli demagozi, budućnosti društva. Nije li ta institucija tu da čuva, nježno uzgaja i aktivno podstiče elemente kulture za koje se, eh, već vekovima smatra da predstavljaju temeljne vrednosti svakog društva?

Umesto toga, ta institucija kao svoju najvidljiviju aktivnost ima ugostiteljstvo.  Duže rečeno: Dom Omladine mahom znamo po tome što svoje nekretnine daje pod zakup ovima i onima. Mnogi ovi su klasični ugostitelji, a mnogi oni su organizatori koncerata.

Da ne bude zabune, niti imam nešto protiv ugostitelja, niti protiv koncerata, daleko bilo, i istovremeno znam da DoB ima i druge programe, predavanja, izložbe i koješta. Ali isto tako znam da su njegove najvidljivije stvari kafići, bilijar i koncertne aktivnosti.

U svoj toj ekstazi davanja pod kiriju delova kvadrature Doma Omladine Beograda, postojanje knjižare Beopolis u njenom prizemlju beše poslednjih desetak godina najprepoznatljivije kulturna stvar koja se tu dešavala. Za razliku od opskurnih predavanja (u smislu da su bila više skrivena nego predočena javnosti) i ničim oglašenih izložbi, Beopolis je imao vidljivost, dinamičnost i ljude koji su činili ovaj (mali ali dobro snabdeveni) kulturni prostor živim i privlačnim.

Skočite do Peščanika pa pogledajte tekst u kome se detaljnije obrazlaže koliko je i kakvih knjiga u svakom trenutku bilo dostupno u Beopolisu. Setite se koliko ste tu našli stripova, fanzina i publikacija za koje druge knjižare, nacionalni lanci i njihovi prodavci nikada nisu ni čuli. Setite se muzike, postera i bedževa. Setite se knjiga koje ste plaćali koliko ste hteli, a ne koliko je pisalo (jer ništa nije ni pisalo). Ne treba udarati u patetiku, ali Beopolis je bio gotovo suviše dobra stvar da bi se moglo poverovati da postoji u Beogradu – mesto na kome su se kultura i umetnost održavali živim (a ne konzerviranim, ili još gore, prigodno upakovanim za prodaju) i na kome je i razgovor o njima zadržavao žar i strast kakvu su takvi razgovori odvajkada i budili u ljudima svesnim da su kultura i umetnost od egzistencijalnog značaja.

Sve ovo i još mnogo više nedostaje Platoima i IPSovima, firmama koje su u poslednjih nekoliko godina kombinacijom menadžerske sakatosti i klasične srpske pohlepe uspele da rasteraju kvalitetne i vredne radnike koje su imali i, eto srpskog paradoska, dovedu sebe u poziciju da su najveći knjižarski lanci u zemlji – koji istovremeno ne plaćaju prodate knjige izdavačima po mnogo meseci, a u poslednje vreme ni plate svojim zaposlenima. (Naravno, ovo nije sprečilo državu da velikodušno stavi Prosvetu na raspolaganje jednom od vlasnika IPSa…) Ti isti knjižarski lanci su sada u situaciji da imaju spiskove izdavača sa kojima više ne mogu da rade jer im nisu plaćali prodatu robu godinama, pa u najvećim knjižarama u Srbiji imate zastrašujuće rupe u ponudi. Isto, naravno važi i za novootvorene Lagunine objekte koji nasleđuju sve poslovne bifove što ih Laguna kao izdavač ima sa drugim izdavačima i distributerima.

U ovakvoj situaciji, važnost Beopolisa kao ničije zemlje koja u ponudi ima sve (i mnogo više nego sve: knjige iz susednih zemalja, stripove, fanzine, muziku) je ogromna, makar onoliko koliko i važnost Beopolisa kao firme koja ne laže, ne ostaje dužna, ne otima i ne demonstrira pohlepu i kanceroznu potrebu za širenjem nauštrb kvaliteta posla. Ako smo onomad pričali o socijalnoj DNK, onda Beopolis demonstrira poslovnu DNK koju vredi čuvati i replicirati jer će tako celom društvu biti bolje.

 

No, umesto toga, Dom Omladine nalaže Beopolisu, koji, jelte, ima važeći ugovor o zakupu, da se iseli do kraja Januara jer, eto, zgrada ulazi u novu fazu rekonstrukcije. Mislim, budimo za trenutak ozbiljni. Dom Omladine se rekonstruiše od… 2007. godine? Beopolis je proveo više od godinu dana zbudžen u hodniku pored portirnice, trpeći nesumnjivu štetu glede svog prometa (iako je, jelte, i tada imao nepromenjen ugovor o zakupu) i samo što se vratio u stari prostor (koji je i sam skromne veličine i opremljenosti), rečeno im je da mogu lagano da se sele jer se sprema nastavak rekonstrukcije.

Da budemo ozbiljni, ali i analitični: koga bre, taj nesvet iz Doma Omladine zajebava? Ozbiljno, kome ti ljudi mažu govna po naočarima i lažu ga da je to samo pao mrak? I dalje, po komandnoj odgovornosti, koga ovaj grad to odlučuje da natrti, sve mu nedužno objašnjavajući da je to tek redovni pregled prostate? Za gradonačelnika koji se onomad potrudio da objasni kako mu homoseksualnost nije draga, Đilasove produžene ruke (i, hmmm, drugi udovi) mnogo lako nalaze put do naših rektuma.

Jer, recite mi da vam nije jasno kako će na mestu knjižare u dogledno vreme nići novi kafić u prizemlju Doma Omladine – ili će postojeći samo proširiti polje delovanja. Recite mi da ne vidite kako je neko – direktor u Domu Omladine ili neka druga pojava humanoidnog oblika primio sitan mito u zamenu za iseljavanje knjižare. Recite mi da ne pomišljate na to kako grad, država, strukture vlasti i sve to, ne štite ono što bi trebalo da štite – kulturu, umetnost i zdrave forme poslovanja – već dopuštaju aparatčicima da za siću rasprodaju nešto što na osnovu društvenog ugovora pripada svima nama.

 

To je ono što u ovoj priči čoveka najviše dovodi do besa: svest koliko je u ovoj zemlji mito sitan biznis. Za onog ko je odgovoran za ovu svinjariju ovo je bio posao od koga neće kupiti ni nova kola, ni novi stan, ni novi štajaznam, bubreg. Ovo je mito koji se verovatno iskazuje u redu veličine par hiljada Evra, dovoljno da se odradi neka ozbiljna poslovna pratnja, jedno veče u solidnoj kafani i eventualno nekoliko grama koksa odozgo. Za, dakle, ekvivalent desetak sati čulnog uživanja jednog čoveka ostatak društva gubi esencijalnu instituciju kulture koju ništa drugo na vidiku ne može da zameni.

Zaista u Srbiji nije teško biti svinja. Čak i pohlepa u ovom momentu naše istorije deluje nam sitno, kratkovido i neambiciozno. Šta mi možemo da uradimo? Za početak, da im kažemo da je ovo što rade SRANJE:

Dom omladine Beograda
Makedonska 22/IV
11 000 Beograd
Srbija

Direktor: Milan Lučić
Telefon: (011) 3220 127
Fax: (011) 3222 226
email: dobinfo@domomladine.org

Apdejt: upravo sam se vratio iz Doma Omladine gde sam pričao sa ljudima iz Beopolisa. Aleksandar veli da niko živi ko predstavlja grad nije hteo ni da se čuje ni da se vidi sa njim. Takođe kaže da ih ovo, naravno, finansijski uništava verovatno do granice posle koje vaskrsenja neće biti. Firma bez lokala ne može da prodaje knjige, što znači da ljude koje nisu još isplatili neće imati čime ni da isplate, a davanje Beopolisovih izdanja u zamenu, verujem, neće biti preterano atraktivno rešenje.

Ono što meni pada na pamet je da bi u nekom malo funkcionalnijem pravnom sistemu Beopolis mogao da tuži Dom Omladine i pozove se na četvorogodišnji ugovor o zakupu koji imaju, te da traži odštetu u visini ne samo kirija koje bi platili do kraja isteka ugovora već i po proceni finansijskog gubitka koji će imati  zahvaljujući gubljenju lokala… Doduše, u Srbiji je verovatniji scenario gde se knjižara brani bejzbol palicama i pištoljima…

Takođe, ne mogu a da ne primetim kako grad u poslednjih nekoliko godina kao da radi sve da ugasi institucije kulture koje su izvan glavnih tokova. Studentski Kulturni Centar je ugasio Radio SKC, a Studio B je ugasio treći program svog radija, dakle, jedine dve stanice koje su puštale drugačiju muziku i njoj bliska drugačija mišljenja su radile pod okriljem grada i ugašene su. Sada skupština grada pušta da se Beopolis dovede do, praktično nestajanja (sa sve izjavom direktora Doma Omladine u današnjoj Politici kako „Ова књижара није закупац у Дому омладине, већ је његов програмски део, и са тим се слажу и сви у Скупштини града Београда, у то сам сигуран. До сада смо све учинили да ова књижара функционише и њено постојање нико не доводи у питање. Међутим, извођачу радова потребно је да буде затворен хол Дома омладине, док посао буде трајао, до октобра ове године – објашњава за наш лист Милан Лучић, додајући да ће решење за „Беополис” свакако бити нађено.“)

Nisam pristalica nekih velikih teorija zavere, ali ovo je ono što bi se slobodno moglo nazvati kriminalnim zapostavljanjem.

Apdejt: U pokušaju da budem konstruktivan, upravo sam poslao pismo gradonačelniku. Možda neće uroditi ničim, ali ako dovoljno vas pošalje pisma iste ili slične sadržine, možda urodi nečim. Uostalom, koštaće vas samo nekoliko sekundi vremena, a učinićete nešto. Evo linka do formulara za pismo: http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=2577

A evo i sadržaja mog pisma koji se osetite slobodnim da kopirate. Budimo konstruktivni i brzi!!!

Poštovani,

 

Sigurno ste svesni situacije u koju je dovedena knjižara Beopolis u beogradskom Domu Omladine, kao posledica produžene rekonstrukcije ovog objekta. Kako javljaju različiti mediji (na primer e-novine: http://www.e-novine.com/kultura/kultura-vesti/33788-Beopolis-ponovo-bez-prostora.html ili Politika: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Ubrzana-selidba-knjizare-Beopolis.sr.html ), zbog nastavka rekonstrukcije zgrade, Skupština grada Beograda naložila je DoB-u da privremeno iseli objekte iz hola, a DoB je obavestio knjižaru da magacinski i prodajni prostor mora da iseli po hitnom postupku i privremeno je odjavi jer vlasnik prostora nije u stanju da obezbedi alternativni smeštaj.

 

U praksi ovo znači da Beopolis mora da napusti prostor za koji ima važeći četvorogodišnji ugovor o zakupu i da nađe alternativno rešenje, bez garancije da će se posle devet meseci – koliko je predviđeno da rekonstrukcija traje, a iz prethodne prakse znamo da se rokovi retko ispoštuju – zaista i biti u stanju da se vrati u prostor u kome radi već više od deset godina. Dalje, u praksi ovo znači da Beopolis ostaje bez mogućnosti da nastavi sa obavljanjem svoje delatnosti – jer nema lokal – što direktno vodi u finansijske gubitke i gašenje firme. Podsetio bih Vas da je tokom više od godinu dana Beopolis bio, bez obzira na važeći ugovor o zakupu, privremeno smešten u improvizovani prostor iza prijavnice Doma Omladine, čime je njihovo poslovanje trpelo ogroman pad.

 

Beopolis nije tek još jedna mala knjižara u gradu u kome knjižara svakog meseca ima sve manje. Beopolis je najvidljiviji kulturni sadržaj Doma Omladine Beograda – čak će ga i direktor Doma Omladine u gorenavedenom intervjuu u Politici nazvati „programskim delom“ – apsolutno esencijalan deo kulture centra, pa i celog Beograda. Zahvaljujući posvećenosti njegovih vlasnika i zaposlenih, ali i zdravim poslovnim praksama, bez kalkulisanja i varanja, Beopolis je tokom decenije rada izrastao u mesto sa potpuno jedinstvenom knjižarskom ponudom. Ova knjižara ne samo da ima naslove svih domaćih izdavača – čime, zbog neodgovornog poslovanja ne može da se pohvali ni jedna druga knjižara u gradu, pogotovo ne veliki lanci – već je i ponuda naslova iz regiona, alternativnih, strip, fanzinskih i drugih publikacija čini možda najbitnijim mestom ove vrste na Balkanu.

 

Mislim da odnos grada prema ovakvoj jednoj instituciji reflektuje odnos grada prema kulturi uopšte i voleo bih da me grad uveri da mu kultura jeste bitna. U poslednjih nekoliko godina, gradske institucije su bez mnogo buke ugasile alternativne i progresivne aktivnosti poput Radija SKC ili Trećeg programa Radija Studio B. Da li će tiho teranje Beopolisa u ekonomsko samoubistvo biti nastavak trenda?

 

Molim Vas da me razuverite i pokažete mi da ovaj grad ume da ceni vrednosti koje su mu date na raspolaganje. U normalnoj, svakodnevnoj praksi vlasnici prostora svojim zakupcima obezbeđuju alternativni smeštaj kada rade rekonstrukcije, sklapajući čak posebne ugovore kojima se zakupcu garantuje povratak u rekonstruisane prostorije, pa čak i plaćanje zakupa u privremenom smeštaju dok traju radovi. Mislim da je ovo standard odgovornog i domaćinskog ponašanja ispod koga grad Beograd naprosto ne bi smeo da ide. Za Beopolis niko ne traži baš ništa što mu ne pripada. Ova firma ima ugovor i ima deset godina poslovne i kulturne istorije iza sebe koji joj daju za pravo da od grada očekuje ne pomoć u opstajanju već samo pomoć u tome da  se sama, radeći ono što i inače radi – građenje kulture – održi u životu i nastavi da daje Beogradu ono što nema ni jedan drugi grad u Srbiji, pa ni na Balkanu.

 

Molimo Vas da ovaj problem ne ignorišete i da ga rešite na zadovoljstvo svojih građana.

 

Apdejt: Evo i linka za onlajn peticiju za rešavanje problema Beopolisa. Potpišite je, to vas košta svega pola minuta vremena:

http://www.petitiononline.com/beopolis/petition.html

O grobarima, seljacima i socijalnoj DNK

Pošto me nekoliko dana neće biti pri Internetu, a ne bih da vas ostavljam bez materijala za svađu, evo moje kolumne iz broja pet fanzina Last Breath koji je izašao, ima tome nekoliko meseci. Ovo je inače meni drag hardcore punk fanzin u kome kolumne pišu ljudi koji su odavno presekli većinu veza sa tom scenom pa je shizofreni ugođaj u njima često veoma izražen. Ja sam umeo za ovu publikaciju da napišem i zabavnije tekstove, ali ovde me valjda uhvatio neki zloduh surovog snobizma, a desilo se i da sam netom završio Levinasovu zbirku eseja pod sugestivnim nazivom „Među nama“ i tako, jedna stvar je povukla drugu, Toma Grobar je upravo bio objavio da napušta najjaču opozicionu stranku u zemlji i moja literarna katastrofa se rodila. Dobro, ako ništa drugo, za razliku od čitalaca ovog fanzina, vi možete oči i intelekt da odmarate na fotografijama Amy Ried. Pazim vas ko svoju decu.

 

O grobarima, seljacima i socijalnoj DNK

Svež izliv besmisla Mehmeta krljića

 

 

Svi mi sanjamo o pravednijem društvu, u to skoro da nema sumnje. Bez obzira da li smo anarhisti, fašisti, liberali, monarhisti, demokrate ili nešto sedmo, mi ipak, u načelu delimo jedan isti ideal: društvo pravde u kome će vladati dogovor (formalizovan u vidu zakona ili u vidu neke vrste javnog obreda), a ne gola sila. Bez obzira što neki od nas smatraju da se takvo društvo može ostvariti samo eliminacijom ili ekonomskom eksploatacijom određenih rasa, klasa i populacionih grupa (u zavisnosti od toga u kojem se taboru nalazite, rado biste videli društvo bez kapitalista, Jevreja, Srba, advokata itd.), svi imamo veoma sličnu viziju željene budućnosti ljudske zajednice.

 

Emmanuel Levinas, jedan od najinteresantnijih evropskih filozofa prošlog veka (Jevrejin, razume se) je čak otišao toliko daleko da maltene ustvrdi kako se društvo jedino i može izgraditi na principu pravednosti. Njegove kritike i ekstrapolacije Husserla i Heideggera vele da se onog trenutka kada drugom vidimo lice, dakle kada on prestane da bude samo pojava i pretvori se u neku vrstu identiteta, sa njim uspostavljamo odnos koji nužno vodi ka definiciji pravednosti jer je to prirodan impuls, to jest da se odnos među dvoje ljudi nužno mora graditi kroz pojam pravde (jer inače to ne bi bili ljudi). Što bi moglo da dovede do izjednačavanja pojmova pravde i sile, međutim, Levinas je takođe tvrdio da pravda bez milosrđa nije dovoljna, a da se milosrđe pojavljuje kada se u odnos jednog i drugog uvede i treći, to jest kada imate rudimentarni zametak zajednice, odnosno društva, u kome jedan oseća odgovornost za drugog pred trećim.

 

Ovo sve počinje da zvuči pomalo kao obrazlaganje filozofije Spajdermena, ali je korisno da se podvuče: Levinas praktično definiše društvo kroz čovekovu odgovornost za život drugog, toliko jasno i dosledno da se ne oseća potreba da se doda reč ‘pravedno’ ispred reči ‘društvo’. Levinas ne vidi kako bi društvo zapravo moglo da ne bude zasnovano na pravdi a da se i dalje naziva društvom, dok ta ista pravda povlači za sobom ideju milosrđa (i blagosti koju Levinas takođe pominje) ne po nekoj neizbrisivoj matematičkoj logici, već pre svega jer je to priroda društva kao pojma. Hobs je govorio o prestanku rata svih protiv svih, ali Levinas ide korak dalje i onemogućava ideju rata onog momenta kada drugom (zaista) vidite lice.

 

Levinas je i inače samog sebe opisao kao različitog od svojih prethodnika, koji su čoveka pokušavali da definišu pre svega kroz njegovu individualnost (da izbegnem korišćenje visokoparnog termina ‘jastvo’), time što je čoveka definisao pre svega kroz odnos sa drugim (čovekom), podvlačeći time razliku između tog nekog ‘bivstvovanja’ o kome je Heidegger toliko pričao i, ajde da kažemo ‘čovekovanja’ koje je moguće definisati samo kroz odnos sa drugim (čovekom) ili društvom.

 

Ako odgovornost za život drugog zaista znači osnovu društva, dakle ne samo osnovu porodice, gde to ima objašnjenje u genetskom imperativu, onda to znači da čovek tek svojim društvenim ponašanjem demonstrira onu specifičnu razliku u odnosu na, jelte, životinje. Odnosno da se u prvi plan kod čoveka (=društva) ne stavlja očuvanje (poželjnih) genetskih karakteristika već očuvanje (poželjnih) društvenih obrazaca. Oni društveni obrasci koji se pokazuju kao korisni za zajednicu se čuvaju i repliciraju, sve dok ne budu prevaziđeni ili ih zamene bolji, kao što se u genetici zna za prenos po jedinku i vrstu korisnih gena. Tako društvena evolucija imitira prirodnu evoluciju i princip prirodnog odabiranja korisnih pojava.

 

Šta ovo znači za nas, koji, kako već rekosmo, svi sanjamo o pravednijem društvu?

 

Za mene pre svega zapitanost u vezi toga koliko mi to pričamo a koliko radimo. Nije neko otkriće reći da sam i sam puno puta bio optuživan za jalovo preklapanje i filozofiranje umesto za praktično delanje koje bi proizvelo nekakvu stvarnu vrednost. I sasvim zasluženo, dodao bih. Uostalom, evo, upravo u ovom trenutku kucam tekst kolumne za hardcore fanzin umesto da … ne znam, spasavam planetu, gradim bolje društvo ili barem odnesem svog mačora na klistiranje.

 

Mislim, pank, hardkor, diskutovanje, to je sve lepo, ali šta sam ikad uradio? Ovo je pitanje koje svako od nas treba sebi da postavi svake večeri pre odlaska u krevet, a još je bolje ako na njega nadoveže pitanje ‘i šta ću danas uraditi?’ svakog sledećeg jutra. Zašto? Pa ne samo zato što je, ako sanjate o pravednijem društvu, onda neka vrsta moralnog imperativa da malko podmetnete grbaču ne bi li ono jednom zaista i zakucalo na naša vrata. Ne samo zato, već i zato što ćete na taj način zaista u praksi izgraditi te društveno korisne obrasce koje će neko moći da imitira, čuva i prenosi na mlađe naraštaje, poput nekog korisnog socijalnog DNK.

 

Uzmite na primer Žiku Nikolića, dugogodišnjeg RTS-ovog radio i TV voditelja, danas mladima poznatog pod imenom Žika Šarenica a starim kajlama poznatijeg pod nadimkom Žika Seljak. Žika Nikolić je godinama vodio Poselo Radija 202, a danas vodi televizijsku emisiju koja se davi u romantici srpske provincije i instant-tradicije, što je, verujem, dovoljan razlog da mu se ljudi-što-sanjaju-o-pravednijem-društvu smeju. Možda takve kao što je on nećemo baš odmah pred zid kad naši dođu na vlast, rezonujete vi, ali svakako kreaturama te vrste nema mesta u pokretu za izgradnju pravednijeg društva (TM).

 

Međutim gledajte ovako: ja imam u svojoj ulici jednu komšinicu. Ženu je majka napustila dok je još bila beba, pa je ova provela detinjstvo po domovima. Usput se jako invalidizirala te danas ima dva veštačka kuka i hoda samo pomoću štaka. Čitavog života je bila u potrebi da joj neko pomogne. I tražila majku. Na kraju joj je jedna od mojih koleginica iz Službe traženja Crvenog krsta Srbije našla majku. U Parizu. Moja komšinica je bila jedno vreme oduševljena, pričajući mi kako će njoj ‘njena mama’ sada da pomogne, kupi stan i sve što ide uz to. Mislim, mama ima i novca i svega što je potrebno, računala je.

 

E, prc, rekli bi vam sad mladi. Mama nije demonstrirala neki prevelik entuzijazam za svoju, posle decenija traženja presrećnu mezimicu. Znate ko je umesto toga istupio iz stroja i obezbedio i opremio stan za moju komšinicu, siroče (sa majkom) i invalida (sa veštačkim kukovima koje je zamalo polomila pre nekoliko nedelja kada je pala sa štaka i slomila ruku)? Tako je: Žika Seljak.

 

I znate šta još: kada sam je pitao kako joj je ruka posle skidanja gipsa (pošto je izgledala kao da joj je neko dete vodenim bojama išaralo kožu – uglavnom koristeći žutu i modru) ona mi je rekla da je boli ali da sutra uveče ide na more i da će joj prijati da malo pliva (pretpostavljam da je, kada čitavog života hodate na štakama, osećaj lebdenja u vodi jedno trideset puta lepši nego za običan svet). Znate ko nju i još nekoliko desetina ‘invalida’ (njene reči ne moje, ja bih koristio politički korektan termin ‘ljudi koji žive sa invaliditetom’) vodi na more u radničko odmaralište u Čanju? Žika Seljak, eto ko.

 

I znate šta, nemojmo sad da ovde upadamo u neke malograđanske vodvilje tipa ‘Pa, da, Meho, ali, znaš, ne troši on tu svoje pare!!!’ ili ‘To on radi samo da bi se promovisao!!’. Ovde se, kao i u fudbalu, ne gleda igra već rezultat. Ponašanje koje demonstrira upravo tu odgovornost za život drugog o kojoj Levinas sa suzom u uglu oka govori. Pa šta ako to plaćaju kojekakvi privredni subjekti koji pare zarađuju eksploatacijom radnika? (Ala mi se nešto osladio kurziv, Šejtan da ga nosi…) To i dalje ne oduzima kvalitet apsolutne korisnosti ovome što Žika Seljak radi: kvalitet pomoći ljudima koji mu nisu ni rod ni pomoz’ Bog a kojima je pomoć potrebna i dobrodošla.  I znate šta? Žika ne ide unaokolo pričajući o ovome, piskarajući po Internet forumima ili praveći pesme o tome. On ovo radi.

 

Znate koji mi je još Nikolić pao na pamet? Jer, kada govorimo o društveno korisnom ponašanju koje vredi da se primeti i imitira ne bi li u nekoj dalekoj budućnosti živeli u pravednijem društvu, onda prvo treba da vodimo u političke vođe, od čijeg ponašanja presudno zavise i sadašnjost, ali i budućnost. Tomislav Nikolić, donedavno (barem u trenutku pisanja ovog teksta) zamenik predsednika Srpske Radikalne Stranke, jedini lider stranke u novijoj srpskoj istoriji (faktički ako već ne formalni) koji je, kada se ispostavilo da rukovodstvo stranke ima različit stav po nekim značajnim pitanjima od njegovog stava, podneo ostavku.

 

Hej, mislim, pričamo o Tomislavu Nikoliću, Tomi Grobaru, čoveku koga je maltene bogougodno prezirati ako ste bilo koja vrsta liberala, levičara ili samo građanina, a koji je, kad se sve teorije zavere i priče o mafijaškim ucenama ovim i šešeljevskim ucenama onim stave na stranu, javno demonstrirao veći politički i lični integritet nego bilo koji lider bilo koje stranke na srpskoj političkoj sceni. Možda ovo nije bilo iskreno? Možda u pozadini priče ima mnogo prljavog veša?

 

Pa, možda, ali ostaje da u pogledu ponašanja u javnosti, demonstriranja odgovornosti za život drugog čoveka, u ovom slučaju drugih ljudi – građana koji su glasali, naroda koji očekuje da bude servisiran kroz rad skupštine – da u pogledu ponašanja koje će repliciranjem dovesti do pravednijeg društva, primer Tome Grobara treba posmatrati kao nešto na šta bi drugi ljudi trebalo da se ugledaju. Jer – drugi ljudi pričaju, ali Toma je uradio.

 

I na to bi se svela poenta priče o našem snu o pravednijem društvu i našim pokušajima da ga stvorimo. Nema veće filozofije od činjenja i veće koristi od bivanja onoga što propovedate. Principijelnost i dobrota prema drugim ljudima su stvari koje se čine, ne stvari koje se pričaju. A zgodno je kada nas na to podsete jedan seljak i jedan grobar.

Parada ponosa ili šarada stida?

Ako je suditi po napisima određenih predstavnika Nevladinih Organizacija ali i određenih, tzv. proevropskih predstavnika vlasti u Srbiji, najveći problem koji muči naše društvo nisu ni ekonomska kriza, ni nezaposlenost, ni otmica Kosmeta, ni novi album grupe Megadeth već jedna tako apstraktna stvar kao što su nekakva ljudska prava.

 

Pazite, ne pričamo o nečemu samorazumljivom kao što su pravo na život, rad u prosveti ili pravo na seks bez kondoma, već o tome da se već mesecima (pa i godinama) orkestrirano i perfidno, a za račun ko zna čijih mračnih interesa Srbijom širi fama kako prema određenoj grupi njenih građana postoji organizovana represija koja se u nekim slučajevima graniči sa diskriminacijom.

 

Dok sa gnušanjem odbacujemo ovakve optužbe, opet ćemo mi biti prvi da primetimo kako je Srbija zemlja u kojoj se hodanje ulicom još uvek smatra subverzivnom političkom aktivnošću a dernjava grupice ortaka iz kraja okupljene oko flaše vinjaka se tretira kao legitiman press-release koga publikuju mediji i komentarišu analitičari. I u takvom mizanscenu ne treba olako shvatati optužbe koje bismo da smo manje vaspitani nego što jesmo nazvali ne klevetom već autentičnom veleizdajom.

 

Srbija je zemlja u kojoj nema diskriminacije. Ta, na kraju krajeva nismo li nedavno usvojili jedan, slobodno se može reći proevropski antidiskriminacioni zakon? Ako nas je teško iskustvo devedesetih godina i života pod sankcijama ičemu naučilo to je da se svaka situacija, pa i ona najteža da razrešiti ako se donese i usvoji za nju adekvatan zakon. Zakoni su ono što reguliše život u zajednici, baš kao što život u prirodi reguliše Darvinova teorija prirodnog odabiranja, a fudbalske rezultate odanost Svetosavlju i pivu.

 

No, specijalni rat protiv naše otadžbine se nastavlja i zavera svetskih bankara i političara sumnjivih boja i mirisa ovoga puta se namerila da slomi još jedno uporište srpske kulture insistirajući na tome da se jednoj, doduše glasnoj, čak bezobraznoj manjini omoguće svi uslovi da svojim kurčenjem po ulicama prestonice iritiraju, čak možda i ugrožavaju veličinu. Sada, upravo sada je trenutak da se zapitamo:

 

–          Da li ih treba pustiti da paradiraju našim ulicama, tamo gde mogu da ih vide naša deca i tamo gde želimo da makar imamo iluziju kako se poštuju društvene vrednosti i socijalna odgovornost?

 

Znamo mi da ovo nije jednostavno pitanje jer se tiče mnogih stvari koje prevazilaze racionalnu raspravu i zaranjaju u domen identiteta, kulture, društvene svesti. Ne želimo mi nikom ništa da zabranjujemo, na kraju krajeva, ko od nas bar jednom nije i sam šetao ulicama i pijano se dernjao kako bi oslobodio Srbijicu? Znamo mi kako je to živeti u neslobodnom društvu, ali ostaje dilema: gde povući crtu?

 

Jer ako ih danas pustimo da rade šta hoće na ulicama, ko će sutra-preksutra da ih spreči da osvoje naše domove, crkve i TV Bastilju? Mislite da je nemoguće? Pa već se toliko puta desilo!!!

 

Znamo da govorimo u ime velike većine građana Srbije kada kažemo da odbijamo da budemo taoci bučne, drske manjine koja preko godine obitava na marginama zajednice a onda određenih dana u kalendaru zaposeda naše ulice, ugrožava našu decu, preti našoj imovini i izruguje se zakonima, prirodnim, božjim, pa čak i zakonima kojima se izruguju i sami poslanici Skupštine Srbije (mada je to drugo, pošto su ih oni doneli, onda sigurno imaju pravo i da se sa njima šale).

 

Ko će stati na put navijačima?

 

(Da, navijačima, a na koga ste vi mislili?)

 

Da li će to biti Crkva koja, uostalom treba da se otvoreno bavi svetovnim pitanjima i mogla bi da upozori kako privrženost jednom klubu nije izgovor za napade na, između ostalog, navijače svih drugih klubova, autobuse neodređenih klupskih afiniteta i generalnu populaciju? Možda bi crkva pred važnije derbije mogla da plakatira Beograd proglasima koji bi pozivali na skrušeno i miroljubivo ponašanje onako kako su već pre nekoliko godina pionirski upozoravali na jednu drugu javnu manifestaciju na ulicama prestonice.

 

Da li će to biti gradonačelnik? Možda da u toku neke pres-konferencije objasni kako navijanje ipak treba da bude privatna stvar koju valja upražnjavati dostojanstveno, u četiri zida, a ne divljački, na zapaljenim tribinama stadiona i krvlju okupanim ulicama glavnog grada? Radi dojma, mogao bi i da doda da je, uprkos svom patrijarhalnom vaspitanju on spreman da navijačima obeća svu zamislivu bezbednost tokom njihovog urlanja po ulicama i prevrtanja automobila, ali da se plaši ko će ih zaštititi kada se umore od navijanja i pojedinačno krenu kućama. Ipak se ne može zanemariti rizik od toga da ih po mračnim haustorima sačekaju i zaskoče na primer homoseksualci spuštenih pantalona i, možebiti ukrućenih penisa.

 

Da li će to biti politički analitičari koji će u tiražnim medijima dati svoje procene o tome kako su navijačka razbijanja izloga i paljenja automobila samo plašt pod kojim će neke druge organizacije (na primer… anarhisti) izvršiti odavno isplanirane akcije nasrtaja na policiju Molotovljevim koktelima, a sve u odmazdu za hapšenja njihovih drugova? Dobro, priznajemo da će u svoj toj gužvi biti malo teže da se razlikuje ko je anarhista koji baca zapaljene flaše na policiju sa pozicija međunarodnog terorizma (za koji su nedavno optuženi pripadnici Anarhosindikalističke Inicijative osumnjičeni za bacanje Molotova na grčku ambasadu i legendarno bekstvo taksijem), a ko tek navijač koji policiju gađa zapaljenim flašama sa pozicija daleko bezazlenijeg teškog ugrožavanja javne bezbednosti (za koje su onomad optuženi oni što su spalili američku ambasadu). No uzdamo se u islednički rad i tešku ruku naše policije.

 

Da li će to, pak biti nevladine organizacije same, one što vele da će dostojanstveno doći na kontraparadu navijačima, bez namere da se tuku,ali i da ne mogu da garantuju da nasilja neće biti?

 

Jer, ako svi oni zakažu i navijači nastave da se bez najavjljivanja skupa, nasilnički i bučno kreću našim ulicama kao neorganizovana rulja, ubacujući baklje u autobuse, kukajući kako su ih u Pragu češki drotovi na prevaru zaskočili i da bi im u revanšu pokazali kako u svakim srpskim grudima kuca srce Obilića (čak i kad navijate za drugi klub) , ako se dakle sve to nastavi, sledeće godine, i sledeće i sledeće, i one posle nje, pitanje je u šta će se srpsko društvo pretvoriti i da li ćemo uopšte i želeti da uđemo u Evropu.

 

P.S. Za one koji misle da slike govore više od hiljadu (glupih) reči, tekst smo ilustrovali potpuno nevezanim fotografijama omiljene glumice svih saradnika Cveća Zla i Naopakog, po imenu Cecilia Vega koja je u privatnom životu čista lezbijka ali kruh svagdanji zarađuje vodeći javno, pred kamerama, ljubav sa muškarcima. Slike, zaista ponekad govore više od reči ali te slike koje vi sad vidite u svojoj glavi nam ne bi dali da okačimo na tinypic.

VŽ mora biti zaustavljen

Ne smem baš da tvrdim da se zdravlje jedne nacije najpre može izmeriti po kvalitetu njene političke satire, ali… nije ni to daleko od istine. 

Žena mi je pre nekoliko dana prosledila mejlom tekst za koji je ustvrdila da je većini njenih kolega bio smešan. Moja reakcija posle nekoliko pročitanih redova bila je „Da li je Voja Žanetić uvek bio ovako neduhovit, ili se AAAHHH MOJE OČI, MOJE PRELEPE OČI!!!!!!!!!!!!!1“ 

Tekst o kome se radi zove se Bajdenov podsetnik i jedna je, skoro četiri meseca stara, od kolumni koje Žanetić piše za Večernje Novosti pod zbirnim nazivom „Gde smo ono stali“. Pretpostavljam da bi stavljanje upitnika na kraj ove rečenice bilo tu kul for skul, pa ga otud i nema.

Da ne bude neke zabune, ja nisam nikakav mrzitelj Vojislava Žanetića, zapravo, nisam ni bio svestan da on danas uopšte piše. Mislio sam da je dane Indeksovog Radio Pozorišta pohranio u dobro čuvanu ruznicu uspomena i da se uspešno bavi svojim marketinškim biznisom. Avaj, izgleda da nismo te sreće i bilo koja simpatija koju sam mogao imati prema Žanetićevoj satiri iz vremena nenarodnog režima osamdesetih godina efikasno je egzorcirana uvidom u to kakve neprerađene svinjarije ovaj čovek danas piše.

Što, opet napominjem, nije ništa strašno. Slobodna je ovo zemlja, neka svako piše ono što ga veseli, sigurno neću ja da mu to zabranjujem. Ali ako je ovo nivo političke satire koji se smatra prihvatljivim za objavljivanje u jednoj od najtiražnijih dnevnih novina – pa makar to bile i Novosti koje su, hvala Alahu uvek postavljale najniže standarde humora i političkog komentara – onda je zaista žalosno što nas Amerika 1999. godine nije temeljnije bombardovala. Ili što nam Rusi češće ne ukidaju snabdevanje gasom – štagod vam je bliže od ta dva.

Žanetićev tekst, napisan pred posetu Džozefa Bajdena Beogradu (za čitaoce sa jeftinijim kartama, u pitanju je američki potpredsednik, prvi od svoje sorte koji je ikada posetio Srbijicu) Maja ove godine je maltene školski primer satiričnog uratka kakvog pišu neobrazovani, priglupi malograđani za još neobrazovanije, još gluplje seljake. Ne znam da li bih Žanetića opisao kao neobrazovanog, priglupog malograđanina – jer čoveka ne poznajem – ali ovim tekstom on dokazuje da svoje čitaoce, dakle jedan reprezentativan segment građana Srbije, smatra za neobrazovane, priglupe seljačine.

Zapravo, skoro da sam šokiran da u ovoj zemlji još postoje ljudi – da ne pominjem urednike – kojima ovako nešto može da deluje duhovito ili makar politički prodorno. Ovaj tekst mi deluje kao da ga je Žanetić pisao sedeći na klozetu dok je drugom rukom igrao Tetris. Ostale tekstove iz njegove kolumne se, za sada nisam ni usudio da pročitam i – ako me Alah dovoljno brzo uzme sebi, nadam se da neću ni morati.

 

Prvi veliki problem je što je u pitanju izrazito neduhovito pisanje. Većinu humora u tekstu Žanetić bazira na ne izlizanoj, ne istrošenoj nego na najstrašnije izraubovanoj premisi da Amerikanci, čak i kad su, eto, potpredsednici nacije, nemaju pojma gde se nalazi ostatak sveta čak i kad im poturite globus pod nos.

Dok je ovakav pristup političkoj satiri bio još nekako jedva legitiman u vreme kada je Buš Junior sedeo u Beloj kući, pa su neki od zapadnih satiričara uspevali da kreiraju relativno efektan humor (na primer ovo, ili onaj čuveni skeč), danas se to doima kao potpuna besmislica. Džo Bajden je čovek koji je svojevremeno imao vrlo grlat stav o Srbiji i ovde ga uostalom ne vole zato što je, vele, sugerisao da su Srbi neprijatno negativna nacija koju bi valjalo čuvati iza rešetaka i bodljikave žice. Bazirati čitav svoj satirični tekst na ideji da Bajden nema pojma gde je Srbija i ko su ti ljudi je u najmanju ruku nezapamćena lenjost.

Razume se, Žanetič ovim želi da sugeriše gorki cinizam naše trenutne povijesne zbilje u kojoj imperijalistička čizma gazi male zemlje, nacije i kulture ne trudeći se čak ni da zapamti ko su one i šta ih čini posebnim, ali je za to odabrao apsolutno pogrešnu metu i ispucao svoje prve ubojite (?) satirične metke na sasvim drugu stranu.

Žanetić ovu ideju o zabludelom Amerikancu koji misli da ceo svet izgleda kao omanje teksaško dvorište čak i ne razrađuje do nivoa koji mu premisa dopušta. Umesto da nas barem razgali nekakvim teranjem priče u apsurd, sugerisanjem da je Bajden skoro pa psihotičan u svom geopolitičkom autizmu, kao recimo u gore linkovanom JuTjub skeču, Voja se lenjo probija kroz oveštale, impresivno neinspirisane opise kako američki potpredsednik mora da utvrdi gde je tačno ta Srbija, da li je stvarno u Evropi ili negde između Irana i Avganistana, kako on misli… ma jel’ nekome tako nešto stvarno smešno?

No, lenjost i oslanjanje na izmučene stereotipove samo je delić problema ovog teksta. Odmah za njima stiže i naredni šamar u lice svakome ko voli makar pristojan humor – Žanetićeva takoreći udžbenička upotreba pasivno-agresivnog nacionalizma. Ovo nije čak ni pošteno Srbovanje sa nožem u zubima i nakrivljenom šubarom na glavi nego onaj najniži oblik salonsko-kafanske lenjosti u kojoj Srbin provodi vreme naslađujući se mišlju o tome da je pripadnik naroda najstarijeg o kome ovi skorojevići američki i evropski ne znaju baš ništa i kako mu to donosi nekakvu moralnu superiornost i duhovnu satisfakciju. Ovo je podloga na kojoj je Momo Kapor tokom devedesetih izgradio svoj novinski (kasnije i knjiški i teatarski) opus „011“, s tim što je Momo Kapor makar solidan stilista. Žanetićevo beskrvno sugerisanje da se srpska sveta tajna krije iza pojmova kao što su „saksija“, „kaca za kupus“ i „štrik za veš“ je, siguran sam jednako razjarujuće za svakog časnog gibaničara zagledanog u Svetu goru Atosku, Vizantiju i svetosavski trag na nebesnom svodu ljudske istorije, kao što je i za mene.

U daljem tekstu, Žanetić makar delimično pogađa temu. Što ga čini još gorim u ukupnom zbiru. Razjasnimo ovo:

Možda sam ja bespomoćni romantik, ali za mene politička satira još uvek treba da bude utemeljena u nekakvoj simboličkoj razmeni između autora i zajednice. Naravno da autor uvek može da tvrdi da je njegova zajednica čitav svet i da je prerastao te praistorijske okvire grada, države, nacije itd. i to je, možda legitimno, ali za moj groš suviše apstraktno. Ako ne možete da osetite smrad đubreta o kom pišete i ako to đubre posle toga ne može da ustane, dođe i polomi vam noge, onda uglavnom ne pišete dobru satiru. Ne tvrdim da ja lično nužno pišem dobru satiru, to nije lako, znam, pokušavao sam par puta. Ali ako satiru ne pokreće lični, direktni, ne apstraktni (intelektualni) ulog u problemu, kao i ako za nju nije vezan nikakav rizik onda ona najčešće nema ni dubinu ni oštricu, baš onako kako je ispao ovaj tekst Vojislava Žanetića.

 

Žanetić pre svega puca na metu toliko laku i toliko veliku da treba uložiti ekstra trud da se ovakav literarni poduhvat uopšte opravda. A onda, valjda iz čiste zlobe u pisanje ulaže manji trud od onog koji ulažu taksisti kada imate drskosti da im tražite da vam ispišu račun. Kada veliki narodi ismevaju male, to je rasizam. Kada mali narodi ismevaju velike to je kompleks male nacije. To svakako nije ni dobar humor ni dobro političko komentarisanje.

No, rekosmo, u daljem tekstu Žanetić makar pogađa temu jer stvari konačno prenosi na domaći teren i, makar nespretno, zaobilaznim putem dolazi do naših sopstvenih protivrečnosti: naše koruptivnosti, našeg odsustva sluha za planiranje, našeg odsustva nacionalnog identiteta u momentima kad, paradoksalno, nacionalizam bogato rađa. Sve veoma legitimne mete i sve veoma izdašne premise za surovu, nepraštajuću satiru.

 Avaj, avaj, Žanetić i ovde pokazuje da svoje čitaoce ceni tek nešto manje od smegme sa tuđeg penisa. Njegov tretman ovih pitanja svodi se na puko nabrajanje kakvo ionako možemo da vidimo na početku skoro svake informativne emisije na skoro svakoj ovdašnjoj televiziji. On se čak ni ne trudi da makar nabaci varijaciju na umornu tezu kojom tekst i započinje – da su Amerikanci neznalice koje zapravo za Srbiju sasvim zabole dupe, a da su Spski političari, valjda za razliku od naroda koji se ponosi svojim saksijama, kacama za kupus i štrikovima za veš, obične korumpirane ulizice koje su tu ionako samo da ljube ruku velikom Štrumpfu iz Amerike – i ostaje na nivou najprostije rekapitulacije humorističkih i satiričnih tema koje su bile istrošene još za vreme administracije Buša starijeg.

Ovo je sasvim dovoljan razlog da ustvrdimo kako Žanetić mora biti zaustavljen. Ne zato, ponavljam, što ja imam nešto lično protiv njega – nemam – nego zato što je ova vrsta pisanja naprosto sramotna čak i za publikaciju kakve su Novosti. Šta god ja mislio o građanima Srbije, a ne mislim puno toga lepog o njima, ne smatram da im treba trošiti vreme i novac na ovakvu humorističku nedonoščad koja valjda samo kod onih intelektualno najlenjijih proizvodi osećaj moralne nadmoći i komedijaške zabave. Ukratko, javno pozivam na ukidanje Žanetićeve kolumne, spaljivanje zgrade Novosti u Beogradu i, ako je nužno, orbitalno bombardovanje Srbije nuklearnim projektilima. To je jedini način da budemo sigurni. Alternativno, okupljanja na gradskim trgovima, blokiranje saobraćaja i zahtevi za boljim, relevantnijim, inspirisanijim i inspirativnijim satiričnim tekstovima dolaze u obzir, ali moram da priznam da mi prva varijanta deluje zabavnije i realističnije.