Pročitani stripovi: A Complete Lowlife

Kao da ovih dana nisam dovoljno pisao o Edu Brubakeru, rešio sam da se vratim nekim od njegovih najranije publikovanih stripova i ovde bacim reč-dve o kolekciji A Complete Lowlife koja ne samo da je legitimisala mladog autora kao silu u američkom nezavisnom stripu sa kojom treba računati već i predstavlja iznenađujuće (?) sirovu pa i nemilosrdnu disekciju Brubakerovih tinejdžerskih i dvadesetih godina koja je danas možda još fascinantnija nego u vreme kada su ovi stripovi originalno izlazili.

Ko Eda Brubakera zna samo kao scenaristu što je krajem prošlog i početkom ovog veka ostavio ozbiljan trag u superherojskom stripu radeći danas klasične priče u serijalima kao što su bili Catwoman, Sleeper, Batman, Gotham Central, Daredevil i Captain America, a zatim prebegao u creator owned vode (i rad za televiziju i internet) i tu se uspostavio kao praktično kralj novog talasa kriminalističkih stripova, možda će biti i iznenađen kada čitajući Lowlife stripove shvati da je vrlo lako moglo da se desi da Brubakerov život krene sasvim drugim tokom. Umesto cenjenog scenariste koji je popularnoj kulturi podario koncept Winter Soldiera i, uopšte, formatirao Kapetana Ameriku za veliko platno, a koji poslednjih godina mahom kreira neo-noir krimiće, revitalizujući stare motive i senzibilitete za novi vek, mogli smo, da su se kockice malo drugačije složile, da završimo sa dugogodišnjim robijašem i ogorčenim asocijalnim otpadnikom koji bi u najboljem slučaju posle zatvora nastavio svoju nisku dead-end poslova a u najgorem nabavio prangiju i sa njom se ponovo zaleteo u šoping a što bi ga odvelo ili na robiju ili na, jelte, groblje. Brubakerovi stripovi nisu nužno vesele i optimistične skaske što ih kreira duša nikada upoznata sa konceptom bola i gubitka, ali jesu vitalni popkulturni artefakti, sa jasnim referencijalnim dimenzijama u kojima se sa puno ljubavi rekonstruišu elementi starih stripova, noir filmova, palp romana. No, Lowlife je podsećanje da je ovaj element Brubakerovog života bio od gotovo marginalne važnosti u odnosu na stvarne prioritete koje je imao u tinejdž uzrastu i svojim dvadesetim godinama – narkotike, potisnutu seksualnu žudnju i njoj odgovarajuću frustraciju, bunt protiv autoriteta i društva bez ikakvog stvarnog usmerenja, ovaploćen u pukoj autodestruktivnosti.

Činjenica da je Ed Brubaker imao i sasvim formalno kriminalnu prošlost ne čini njegove strip-krimiće automatski autentičnijim, ali se u njima na osnovu ovog znanja svakako mogu prepoznati elementi iskustva, doživljenog i preživljenog, pre svega preživljenog iako niste, možda, imali dovoljno pameti da to preživljavanje zaslužite. A Complete Lowlife je hronika koja ne samo da na vrlo ogoljen, sirov način predstavlja formativne godine ovog autora već i, interesantno, pokazuje kako su njegovi rani autorski radovi bili pod očigledno drugačijim uticajima od onog sa čime ga danas identifikujemo. Kraće rečeno, ovo je više Jack Kerouac ili Charles Bukowski a manje Dashiel Hammett ili James Ellroy i sam Brubakerov predgovor za kolekciju ukazuje da su Lowlife stripovi nastajali u vreme kada je Kerouaca i Bukowskog smatrao najvećim piscima na svetu a da ih – iako ih i dalje voli – u vreme njenog izlaska više ne drži na tako visokoj poziciji.

Sama kolekcija A Complete Lowlife je izašla prvo 1997. godine za Black Eye Books, ali je ona koju ćete danas naći u prodaju na internetu (digitalnog izdanja, nažalost nema, pa evo Amazon linka) reizdata od strane Top Shelfa 2001. godine, u vreme kada je Ed već bio ime. I jedna i druga su proširene verzije kolekcije iz 1995. godine koja se zvala Portable Lowlife (izdavač je bio Aeon Press), a sakupljaju stripove koje je Brubaker pisao i crtao prvo za Caliber Comics a kasnije za Aeon.

Lowlife predstavlja prvi Brubakerov profesionalni, plaćeni strip-rad i kako je sa izlaženjem ovo počelo 1992. godine, imamo posla sa dvadesetšestogodišnjakom koji priča o svojim ranim dvadesetim i kasnim tinejdž godinama sa oporošću koju bismo očekivali od mnogo starijeg čoveka. Brubaker je posle događaja koji su opisani u ovim stripovima napravio zaokret u svom životu i ima drugačiju perspektivu na ono što je bio i što je radio. U uvodu navodi da je, iako je ovo uglavnom autobiografski strip (sa izmenjenim imenima i blagim „doterivanjem“ nekih događaja), neke ljude povredio njegovim objavljivanjem, no nije preterano reći da je u njemu Brubaker najnemilosrdniji baš prema samom sebi, odnosno Tommyju, svom alter egu čije dogodovštine pratimo kroz nekoliko epizoda ovde sakupljenih.

Lowlife ima vrlo „indie“, možda čak i „comix“ estetiku – Brubaker nije neki veliki crtač ali je bio vrlo sposoban da kreira uverljiv crno-beli svet sa likovima koji su blago karikirani ali ekspresivni i sa prikazom urbanih lokaliteta na kojima se priče odvijaju koji jasno reflektuje njegova iskustva i stanja svesti. Ovo je, jasno, i refleksivan strip, sa velikim komadima teksta u titlovima što imaju ispovednu formu i predstavljaju prepričavanje stvarnih događaja iz perspektive nešto starijeg i malo zrelijeg Eda Brubakera.

Dobra stvar kod Lowlifea je svakako to da i pored te ispovedne forme i samoanalize koja je prisutna u tekstu, ovo nije strip koji bi se izgubio u samosažaljenju ili samooptuživanju. „Stariji“ Brubaker komentariše i sebe i svoje poznanike iz perspektive autora, ali ne pokušava da bude ultimativni autoritet koji će čitaocu nametnuti lekcije što se moraju naučiti od Tommyja i gluposti koje je pravio. Utisak da nije ponosan na sebe svakako je tu, čak i solidna količina samoprezira, ali ni ovo nije u toliko jakom fokusu da bi se strip pretvorio u nekakav vapaj za oprostom od strane čitaoca. Brubaker ove naprosto prepričava svoje mlađe godine, fokusirajući se na stvari koje ga i danas* žuljaju i pokazuje kako mu je jasno da je bio budala, ali ako išta treba da naučimo iz Lowlifea to je da je biti budala više „spektar“ a manje diskretna vrednost, odnosno da i velike budale imaju trenutke lucidnosti a da su i ljudi koji odaju auru mudrosti i razuma sasvim moguće samo gest ili dva od toga da ispadnu grdne budale.

* „danas“ u ovom kontekstu znači negde u srednjim dvadesetim godinama

S obzirom da Ed Brubaker potiče iz sasvim pristojne srednjeklasne porodice, njegovi tinejdžerski prestupi se ne daju „pravdati“ teškim detinjstvom i nemaštinom i prva priča, Life of Crime zapravo trasira put Tommyja i njegovih ortaka od klinaca koji kradu stripove i čokolade po samoposlugama, do likova koji prodaju kokain po srednjoj školi. Kako se radi o kasnim sedamdesetima i ranim osamdesetima, te o urednim belim predgrađima, žestina slika na kojim lenji beli tinejdžeri kradu, prodaju metamfetamine i planiraju pljačku prodavnice kompjutera je time izraženija. Brubaker pokazuje Tommyja kao žestoko navučenog na spid u srednjoj školi a oružana pljačka prodavnice koju na kraju on i prijatelj izvode je ona glupost kakvu klinci ponekad učine koja bi u „žanrovskom“ stripu delovala neuverljivo na ime toga koliko je u vezi sa njom sve glupo. Brubaker u predgovoru, naravno, pominje braću Hernandez (i zahvaljuje im se) i sasvim je očogledno koliko su Love & Rockets stripovi na njega uticali, ali ovo je oporija, pa i značajno mračnija priča od ranih L&R radova.

Dalji stripovi su u velikoj meri bazirani na nisci slabo plaćenih poslova koje Tommy ionako vrlo neozbiljno shvata – čime se Lowlife svrstava u „slacker“ podžanr – seksualnoj frustraciji i socijalnoj neuklopljenosti. Tommy je lik kome je teško da se ponaša prirodno, ima užasnu seksualnu (i romantičnu) žudnju ali ne i smelost/ sposobnost da joj izađe u susret, a što dovodi do zavisti prema socijalno bolje uklopljenim ortacima, ali i do neugodnih scena sa ženama. U jednoj od epizoda imamo zbilja frustrirajući prikaz toksične veze u kojoj su preljuba, pa i nasilje normalizovani, ali i srazmerno „normalnije“ epizode sa ženama, pogotovo Tommyjevom opsesijom Sunny, imaju izrazito neprijatne dimenzije – sve do momenta kada Tommy zaključuje da je seksualna privlačnost generalno pogrešan kriterijum da se na osnovu njega donose odluke i pokušava da ljude – uključujući žene – tretira samo kao ljude.

Drugde, imamo epizode pijanog ekscesa i mladalačkog snobizma u odnosu na pop kulturu u kojoj drugi uživaju, ali i dužu epizodu koja pokazuje Tommyjev rad u prodavnici knjiga i stripova a koja je, verovatno, bila od značajnog uticaja po karijeru Eda Brubakera. Naravno, Tommy ovde krade pare iz pazara i ponaša se dosta svinjski prema vlasniku koji ga, uprkos svesnosti šta ovaj radi, nikada ne prijavljuje policiji. Lekcija koja stiže na kraju te epizode je očigledno izvučena direktno iz života jer ima neuredne, ali zanimljive poente.

Uopšte, Brubaker ovde nastoji da prati Kerouac/ Bukowski školu, prikazujući nam likove koji su kompleksni i životni i koji često govore pametne stvari a onda rade velike gluposti ili obrnuto, izbegavajući uredne narative sa jasnim pančlajnovima. Završne priče u kojoj Tommyjev odnos sa Sunny – posle uvida da ne može zaista biti spašen – doseže novu zrelost, i gde Tommy posle izlaska iz zatvora u koji je dospeo zbog dugova ponovo dolazi u rodni grad i ponaša se zrelije ali ni malo srećnije, čine, mislim, prikladan zaključak za ovaj narativ. Brubaker u ovo vreme, skoro sigurno, nije sebe video kao buduću strip-zvezdu i čoveka koji će u ruke dobiti neke od najvećih ikona američke pop-kulture da sa njima radi kako misli da treba, još manje kao revitalizatora kriminalističkog stripa, ali poslednji kadrovi Lowlifea pokazuju ga kako čita stripove i nalazi u njima nostalgičnu utehu i neku vrstu sreće. Znajući da je njegova priča imala ipak nekakav happy end, čitaocu će skoro sigurno završnica Lowlife izmamiti i mali osmeh na lice.

Pročitani stripovi: Penultiman

Otkada je Tom Peyer pokrenuo Ahoy Comics, njegova ekspertiza kao autora klasičnih superherojskih stripova korišćena je za radove koji su demonstrirali određeni, čak i parodični, odmak od klasike. Peyer je iskusan scenarista – i urednik – i Ahoy Comics je firma sa visokim nivoom produkcionih kvaliteta, pa je, tim pre, uparivanje njegovog ekonomičnog scenarističkog rada sa crtačima koji rade u okviru stila odgovarajućeg za mejnstrim superherojske stripove pomoglo da se poput trojanskog konja provuku i publici serviraju ove njegove blago dekonstrukcijske namere.

Ili čak ne ni tako blago. The Wrong Earth o kome sam pisao onomad je bio duhovita, komična ali i prilično detaljna analiza fenomena „sazrevanja“ klasičnih superheroja kroz jukstapozicioniranje – i zamenu mesta – Dragonflyja i Dragonflymana, dvojice superheroja koji su verzije jedne iste osobe iz paralelnih univertuma gde je jedan očigledno bio napravljen da emulira „šašavog“ Betmena iz Srebrnog doba, a drugi njegovu „gritty“ verziju nastalu u epohi Franka Millera. Ovaj je strip porodio i uspešan nastavak (Dragonfly & Dragonflyman) o kome ću pisati čim postignem, ali danas pričamo o drugom Peyerovom dekonstruktivnom projektu po imenu Penultiman.

Penultiman je debitovao u Ahoyjevoj antologiji Steel Cage 2019. godine kratkom pričom koja je postavila njegov osnovni koncept i poreklo, da bi ova priča prošlog proleća bila reprintovana kao samostalni Penultiman broj 0 u uvodu za miniserijal od (još) pet brojeva što je usledio na jesen prošle i završio se Februara ove godine. U okviru ovog miniserijala Peyer svog heroja vodi kroz teška iskušenja – najpre psihološke vrste – i na njegovom kraju ga ostavlja u primetno drugačijoj poziciji nego što je bio na početku. Do te mere da se Penultiman za sada može percipirati kao dekonstruktivna parabola koja uzima neke klasične superherojske motive srebrnog doba i onda ih stavlja u oštar kontrapunkt sa našim današnjim vrednostima, i koja je kao iskaz završena, bez mogućnosti da Penultiman dobije neki budući serijal. Ovo je možda i malo razočaravajuće jer je priča o njemu ultimativno tužna, pomalo depresivna i publici navikloj na ipak „herojske“ narative u superherojskim stripovima je gotovo zagarantovano da se na kraju oseća pomalo konfliktno, iako je junak zapravo tokom ovog serijala na neki način razrešio svoje unutarnje proitivrečnosti i dosegao „sreću“.

Peyerov crtač na ovom miniserijalu je Alan Robinson, vrlo iskusni profesionalac koji do sada mahom nije radio superherojski mejnstrim ali jeste crtao i Star Wars i Kiss i Back to the Future i Terminator stripove, i masu drugih ne-licencnih radova koji spadaju u industriju glavnog toka (V-Wars, Phoenix Without Ashes, Planet of the Nerds…), tako da je bilo interesantno videti njegov blago karikirani i komediji naklonjeni stil u jednom stripu koji se oslanja na trope Srebrnog doba.

Štaviše, Penultiman je pre svega diskusija sa nekim motivima Supermen stripova iz Srebrnog doba, ali je glavni junak vizuelno bliži originalnom Kapetanu Marvelu, odnosno superheroju koga danas zovemo Shazam! – Robinson ga crta kao krupnog, glavatog muškarca sa blago dečijom fizionomijom u jarko crvenom kostimu, sa metalnim narukvicama, pojasom i čizmama, pa bi dodatak plašta i munje na prsima bio dovoljan da se ustvrdi kako ovo JESTE Shazam! Penultiman ima i supermoći slične Shazamu/ Supermenu, uključujući let, veliku snagu, putovanje kroz vreme itd. ali i moć da „transmutira“ materijale, pretvarajući na molekularnom nivou jednu supstancu u drugu. Svet u kome živi je „naš“ svet, odnosno univerzum u kome, koliko može da se vidi, nema drugih superheroja i njegove aktivnosti su usmerene mahom na borbu protiv ekscentričnih, „tematskih“ superzločinaca koji nedela čine ne samo iz želje za bogaćenjem već i iz narcisoidne ambicije da ostave nekakvog traga u istoriji ljudske rase.

Penultiman je, dakle, smešten u okruženje koje donekle podseća na rani superherojski senzibilitet ali neki od presudnih elemenata koji ga vezuju za Srebrno doba su njegova tajna baza „Predoubt“, ali i robot, Antepenultiman, a koga on zove samo „mašina“, i koji, praktično nerazaznatljiv od samog heroja, uskače u momentima kada je ovaj drugde zauzet i neke od super-podviga izvodi sam, kako bi civili uvek bili zaštićeni a društveni poredak odbranjen.

Ovo je očigledna referenca na robotske Supermene koje je Supermen obilato koristio u Srebrnom dobu, da zaštiti svoj tajni identitet, ali i da izvodi razne bizarne zamisli koje bi zahtevale njegovo prisustvo na različitim mestima u isto vreme. Korišćen često kao deus ex machina alatka kojom bi scenaristi sebi olakšavali posao, robot-Supermen je danas praktično mem koji se pominje kada se ukazuje da je Supermen iz Srebrnog doba u svojoj zaštiti tajnog identiteta ponekada išao daleko preko granice onog što bi bilo smatrano herojskim ponašanjem, geslajtujući sebi bliske osobe poput Lois Lane ili Jimmyja Olsena, i praveći od njih, decenijama, budale. Ovo je značajno imati na umu jer Antepenultiman od neke vrste komičnog predaha na početku miniserijala Penultiman postaje njegov centralni element i merilo herojstva samog Penultimana.

U korenu Penultimanovih protivrečnosti leži – kako je to često sa superherojima slučaj – poreklo. Kako mu i ime govori, ovo nije „ultimativni“ čovek, već onaj koji mu prethodi, dakle, ne poslednji stepenik ljudske evolucije već njegov pretposlednji, skoro ali ne sasvim savršeni izdanak ljudskog roda. Penultiman je, naime, dete rođeno u društvu daleke budućnosti u kome se njegova – nama gotovo savršena – fizička forma i zapanjujuće moći smatraju sramotnim atavizmima što ga čine praktično neprihvatljivim za učešće u ljudskom društvu. Njegovi roditelji – za naše oči neobično deformisane kreature – i pored ljubavi za svoje dete imaju izrazito somatske reakcije već na njegov izgled – Robinson više puta crta scene u kojima neko naglo povraća jer ne može da izdrži gađenje nad Penultimanom – pa je „rešenje“ to da se momak pošalje nazad kroz vreme u eru u kojoj neće biti doživljavan kao inferioran i evolutivno „nedovršen“. No, mladi izgnanik, umesto da se samo prilagodi „nevidljivom“ životu u društvu kome je bliži – makar po spoljnim karakteristikama – razvija čitavu kompleksnu superherojsku personu u kojoj dela kao zaštitnik i branitelj društva njemu inferiornih jediniki, a uz nju onda „prirodno“ ide i tajni identitet dosadnog i asocijalnog kancelarijskog truta u FBI, ali i pravljenje robota koji praktično ima sve moći kao i sam Penultiman, ali mu je, po definiciji inferioran već na ime toga da ga je ovaj napravio svojim rukama.

Ovo je komplikovana satira na klasične superherojske motive, ali Peyer i Robinson njome rukuju lako, pružajući jednostavan, odmereno komičan narativ u kome tragična komponenta ličnosti glavnog junaka postepeno biva sve izraženija.

Ključna pitanja koja ovaj strip postavlja nisu zaista nova, ali jesu važna u superherojskom diskursu: zašto heroj radi to što radi? Da li očekuje ikakvu kompenzaciju? Materijalnu? Socijalnu? Psihološku? Da li ponekada oseća frustriranost ili gnev što „obični“ ljudi ne prepoznaju njegovu nesebičnost i odricanja i poželi da jače i asertivnije podvuče koliko je u odnosu na njih superioran i da bi ravnoteža moći i, jelte, pravde, koja se održava samo zahvaljujući njegovoj volji, mogla da izgleda i drugačije. Mark Waid je sa Irredeemable imao vrlo opsežnu disertaciju na ovu temu, ali Penultiman je svedenija, manja priča, prevashodno fokusirana na psihologiju glavnog junaka. Takođe, nastajući desetak godina kasnije, ona ima i tu distinkciju da su autori svesni aktuelnog istorijskog trenutka u kome pogotovo pripadnici mlađih generacija rastu i formiraju se u atmosferi neprestanog ocenjivanja i validiranja svojih postupaka, izgleda, pa i samog postojanja.

Penultiman, da bude jasno, nije strip koji direktno priča o Fejsbucima i Instagramima, o lajkovima i socijalnom skoru, ali u njegovom centru je svakako karakter sa adolescentskim karakteristikama koji nikada nije preboleo osećaj inferiornosti u odnosu na svoje roditelje i čije je mentalno zdravlje pod velikim uticajem toga kako ga vide drugi ljudi – a koje on prvo implicitno a onda sve eksplicitnije dožovljava kao sebi inferiorne. Potraga za tehnikama koje će ga učiniti mentalno zdravijim i otpornijim je lutanje stranputicama pop-psihologije i self-help priručnika (ne zaboravimo da je Džordan Piterson neka vrsta obogotvorenja ovih koncepata)*, ali ključna tenzija i razrešenje nastaju u odnosom sa Antepenultimanom, robotom koji nije čak ni „prava“ osoba ali koji kroz puku opservaciju – i bez opterećenja emocijama, sumnjama u sebe itd. – razvija set socijalnih veština koje Penultimanovu civilnu personu čine omiljenom, a superherojsku uspešnom u onome što radi, sa superzločincima što napuštaju svoje kriminalne ambicije posle kontakta sa herojem koji ih menja na fundamentlanom nivou.

*Mada Robinson jednog pop-psihologa koga u ovom stripu vidimo crta, malo neobjašnjivo, kao Daniela „Deeja“ Snydera, pevača Twisted Sister

Finale Penultimana je, kako rekosmo, emotivno prilično uzburkano jer Peyerova i Robinsonova satira odlazi u jednu mračniju stranu, sa herojem koji na kraju nikada zaista ne sazreva i svoju funkcionalnost pronalazi u novom psihološkom konstruktu i u neku ruku se nadam da Peyer ima planove za nekakvu „drugu sezonu“ Penultimana jer se čini da ovaj protagonist nije dobio priliku da zaista raste i sazri kao ličnost – a to je ona retka pa samim tim dragocena pojava u superherojskom stripu, a koju Penultiman kao da je prirodno najavljivao.

Robinsonov crtež je, kako rekosmo, vrlo lep i lak za oko. Ovaj crtač voli dinamične ali jasne kompozicije sa ekonomičnošću u detaljima i pozadinama koja obezbeđuje fokusiranje oka čitaoca na glavne stvari u kadru. Njegova karakterizacija je ovde svakako prenaglašena – ali to jeste u skladu sa komičnim/ parodičnim tonom priče pa scene u kojima Penultiman pravi detinje grimase i ima suze u očima imaju svoje mesto u priči. Iskusni kolorist Lee Loughridge je ovde vrlo važan za finalni izgled stripa sa jasnim podvajanjem između pozadine i prvog plana gde gradske panorame imaju mirne, malo i mrtvačke tonove sive boje tako da blještava superherojska akcija i kostimi dođu do jakog izražaja u kontrastu. Rob Steen na leteringu, još jedan veteran, daje stripu klasičan, vrlo mejnstrim izgled i dizajn, maskirajući Penultimana dodatno u „običan“ superherojski strip iako njegovo finale šalje drugačiju poruku.

Sve u svemu, iako ne pričamo o „velikom“ stripu niti nekakvom kamenu-međašu žanra, Penultiman je interesantna stilska vežba, odrađena na visokom tehničkom nivou i uz zanimljiv, pa i blago radikalan zaključak u svom finalu. Nadam se, zaista, da ovo nije poslednji put da smo čuli za Penultimana jer bi se reklo da, bez obzira na jednoznačan centralni motiv ovog narativa, u njemu ima potencijala za više priča. Kolekcija još nije izašla, ali sve izašle brojeve možete pojedinačno kupiti, u digitalnoj formi, ovde, sa nultom epizodom koja je besplatna. Pa vidite.

Video igre: Horizon Zero Dawn

Dakle, sa pune četiri godine zakašnjenja i sa solidna 62 sata na taksimetru, odigrao sam Horizon Zero Dawn, Sonyjev veliki open world hit iz, jelte, 2017. godine i igru koja je uprkos jednoj prilično agresivnoj izblendiranosti open world tropa do mere da se nekako zagubio neki njen lični ukus, zapravo zaradila svoje mesto kao vrlo značajnog naslova u Playstation istoriji i, sada to znamo, utemeljila mnoge elemente buduće istorije Sonyjevog igračkog ogranka. Je li mi se dopala, pitate vi. Da nije, ne bih je igrao 62 sata, zaboga, kažem ja, sve se, kao, praveći, da sam racionalan i zreo u odlučivanju o tome kako trošim vreme koga imam sve manje i manje na ovoj planeti. Pa što je nisi igrao ranije, pitate dalje vi, pomalo podižući obrvu u univerzalnom gestu sumnjičavosti i mirisanja da tu nešto, ipak, malko smrducka.

It’s complicated, bre, kako kažu na fejsbuku. 2017. godina je simultano bila i sezona u kojoj je Playstation 4 naprosto eksplodirao, ređajući legendarni naslov za legendarnim naslovom, ostavljajući za sobom u prašini ne samo Majkrosoftovou platformu čiji se katalog u tom trenutku naprosto nije mogao porediti sa Sonyjevom ponudom, već i onaj glupi urbani mit da je japanski gejm divelopment bio u nekakvoj krizi, ali i sezona u kojoj je Nintendo lansirao Switch i, dajući nam Breath of the Wild kao launch naslov, praktično redefinisao trope open world dizajna. Breath of the Wild je, ruku na srce, bio toliko dobar da, bez obzira na to redefinisanje o kom pričam kao da imam ideju šta pričam, ni danas, četiri godine kasnije, nemamo mnogo igara koje mogu da kažu da su od njega naučile sve lekcije i vidno unapredile prosek kvaliteta open world naslova. Priča se da je kineski Genshin Impact tu negde, a nešto se stidljivo šuškalo i o Ubisoftovoj Immortals Fenyx Rising, no jasno je da su sada igre, a posebno veliki open world naslovi, TOLIKO masivni proizvodi da se evolucija u njihovoj proizvodnji događa sporije nego ikada. Evo, recimo, Horizon Zero Dawn o kojoj danas pišem, izašla je 2017. godine, četiri godine posle prethodne igre Guerilla Gamesa, šutera Killzone Shadow Fall, ali je njen razvoj počeo dve godine PRE nego što je Shadow Fall izašao i pre nego što je Playstation 4 izbačen na tržište, dakle, još 2011. godine, odmah po završetku Killzone 3. Mislim, ima li danas još neko živ da priča kako je igrao Killzone 3? To je, dragi moji, bilo u vreme kada je Sony ozbiljno mislio da su 3D televizori pametna investicija i mučene Plejstejšn trojke su morale da renderuju duplo više frejmova od „normalnog“ da bi se zadovoljio sezonski ukus jednog infinitezimalnog – i apsurdno dobrostojećeg – dela Playstation publike. Meni se, ako je verovati tekstu koga je pisao jedan mlađi i lepši Mehmet, to dosta dopadalo.

Hoću da kažem, open world igre su bile MNOGO uzbudljiv koncept početkom veka. GTA III je zaista izgledao delom kao igra a delom kao fascinantna igračka, jebemmumater, takoreći opčinjujuća simulacija, pa smo onda voleli i Mercenaries i, uh, ukrajinski Boiling Point: Road to Hell, ako se sećate uopšte te igre, a gde je ljubav bila više neka vrsta fascinacije kako nešto može da bude tako polomljeno a da i dalje radi. No, onda je formula nekako provaljena, pa standardizovana, pa HOMOGENIZOVANA i danas kad čujemo da je nešto open world, uglavnom se malo namrštimo kao da nas je napala gorušica i pomislimo kako su igrači bili TAKVE BUDALE pre 13-14 godina kad su se žalili da igre postaju sve kraće i kraće i ko je lud da da ovolike pare na kampanju koja se završi za deset sati i onda gunđajući odemo da radimo nešto što već tipično rade stari, ogorčeni ljudi…

Drugim rečima, open world igre su danas jedan od najreakcionarnijih žanrova jer koštaju užasno mnogo da se naprave i tu se rizikovanje smatra lošim ukusom. „Ubisoft“ model je ono što preovlađuje u industriji poslednjih možda i deset godina, sa Ubisoftovim igrama koje su postale gotovo nerazaznatljive jedna od druge ali i sa svim ostalim open world igrama koje preuzimaju maltene identične dizajn-koncepte, mehanike i pristupe. Dakle, bez obzira da li danas igrate Assassin’s Creed, Far Cry, Mad Max, Rage 2, Just Cause, Watch Dogs, Spider-man, Red Dead Redemption ili Ghost of Tsushima, igranje je skoro identično na makro planu sa vrlo kodifikovanim modelom odvijanja kampanje gde će vam se mapa postepeno otvarati, u skladu sa vašim pentranjem na kojekakve vidikovce, gde ćete skupljati opscene količine resursa, gde ćete stalno nešto levelapovati i nadograđivati i… Naravno, ove igre i dalje mogu da budu bolje i lošije na ime toga koji element rade nadahnutije ili manje nadahnuto – Spider-man je čudesan jer je kretanje kroz tu igru zadovoljstvo samo po sebi, Rage 2 je problematičan jer je u toj igri sve što vas odvlači od odličnog pucanja praktično zločinačko udruživanje da vas se liši to malo užitka koji nalazite u ovoj dolini suza – ali bezbedno je reći da je open world koncept odavno izgubio tu auru uzbudljivosti, pogotovo tog osećaja da je napolju nepredvidiv, nepoćudan svet koji će se ponašati divlje i džilitati ispod vas. Rockstarovi simulatori haosa su danas zamenjeni mnogo urednijim i mnogo manje uzbudljivim dizajnom beskonačnog ponavljanja malih, trivijalnih zadataka koji treba da vas dovedu do velikih, skupih set pisova, skupljanja beskonačnih resursa iz beskonačno mnogo kategorija a koji treba da vas dovedu do nekakve završne tačke u igri kada ćete sami odlučiti – jer ove igre su dizajnirane da se nikada ne završe – da je bilo dosta.

Sa ovako turobnim početkom, sasvim je za očekivati da se sad bacim na Horizon Zero Dawn i rastrgnem je živu zubima ali to ne bi bilo fer prvo jer je igra iz 2017. godine, drugo jer sam se sa njom sasvim pristojno proveo. Da ne bude zabune, ona sa sobom nosi najveći deo seta grehova modernih open world igara, a ima i neke svoje, posebne, no u pitanju je i naslov koji dovoljan deo svoje mehanike dizajnira da igraču bude udobno, i koji ima nekoliko nadahnutih dimenzija da se ipak može računati u pozitivce.

No, i dalje stoji da igru nisam odigrao ni 2017. godine, privučen sirenskim zovom objektivno uzbudljivijih naslova, niti ijedne godine nakon nje, sve odlažući ulazak u nešto što je sa vremenom počelo sve više da izgleda kao obaveza koja se mora ispuniti a manje kao luda zabava koja samo mene čeka. Jedan od usuda modernih open world naslova ali i modernih AAA igara uopšte je taj da možete očekivati da u igri prođe solidan broj sati pre nego što stanete i sebi kažete „e, ovo je sada zabavno“. Horizon Zero Dawn kao i druge igre iz svoje budžetske kategorije ima neopisivo masivnu količinu „lorea“ i narativa i u njemu ćete, uostalom, prvih nekoliko sati provesti gledajući podugačke kinematike, kliktati kroz dijaloge sa radijalnim menijem izbora standardizovanim kroz Mass Effect, te raditi prilično trivijalne stvari pre nego što počnete da ga igrate zaistinski.

Konačno, kako je nastavak najavljen za kasnije ove godine a 365Games je kasnio sa isporukom Persona 5 Strikers, a ja sam kompletnu ediciju Horizon Zero Dawn kupio još prošle godine, spremajući se za neki takav momenat, rešio sam da Guerillinoj igri konačno dam šansu, računajući da ću da je opalim za dajbože 30 sati i da bežim nazad u Personin Tokio. Da je igra svakako uspela da me dosta odobrovolji svedoči i to da sam je završio i to za duplo više sati, ali opet, Horizon Zero Dawn je igra na kojoj se vidi i da je ovo Guerilli bio prvi naslov ovog tipa ali i da je Sony generalno mnogo toga naučio baš sa ovom igrom, obezbeđujući da naredni open world naslovi koji će izaći iz ove firme budu, pa, bolji. Ukratko: igranje Horizon Zero Dawn POSLE Ghost of Tsushima je i pomalo frustrirajuće iskustvo jer na mnogo mesta nedostaju pametna rešenja i glancanje što su obeležila Insomniacov tri godine mlađi naslov.

Jedna od najboljih stvari u vezi Horizon Zero Dawn je njen seting – postapokaliptična Zemlja na kojoj ljudi, čuj mene „divljaci“, dakle, ljudi u nekakvoj imitaciji ranog metalnog doba idu unaokolo sa dredloksima i improvizovanim kopljima i praćkama i love mehaničke zveri – pa to je baš onakav fantazijski mizanscen kakav odgovara medijumu videoigara generalno i meni kao igraču partikularno. Horizon Zero Dawn je ovim drugačiji od „prosečnog“ open world naslova koji je bliži šuteru i istovremeno vegetarijanskim igračima pruža zabavu sa mnogo manje krivice. Naravno, ovo poslednje je negativno kompenzovano time što ćete svejedno morati da ubijete opscenu količinu pravih, organskih životinja u ovoj igri, kako biste obezbedili dovoljno materijala za pravljenje, pa, svega živog, eliksira za obnavljanje zdravlja, kojekakvih zamki itd.

Guerilla je pre ove igre bila poznata najpre po skupim first person shooterima iz serijala Killzone, poznatim na ime jake produkcije, ali, makar u slučaju Killzone 2, 3, pa i Mercenary*, na ime solidnog kvaliteta igranja. No, Shadow Fall, smandrljan da bude dostupan za lansiranje Playstation 4 je bio slaba igra i koliko da je mene odbio od pomisli da bih igrao još neki Killzone napravljen od strane nizozemskog studija čije srce očigledno više nije u tome, toliko su se i u Guerilli osvestili da moraju nešto da menjaju ako neće da ih ubije monotonija. Priča je da su napravili 40 različitih koncepata za naredne igre i da je Horizon Zero Dawn bio najriskantniji među njima. I, eto, ko bi OČEKIVAO, ma zajebavam se, ako je OVO bio najriskantniji koncept, kakve su bile te druge igre? „Uzećemo Halo, ali ćemo samo umesto ’Halo’ da napišemo Killzone“? Ne, ozbiljno, Horizon Zero Dawn je igra koja u mehaničkom smislu svakako donosi jednu (za 2017. godinu) novu izvrsnost u smislu tehničke izvedbe, ali je u pogledu open world koncepcije u pitanju jedna naglašeno standardna igra.

*koji je, ruku na srce, rađen u Kembridžu od strane „B“ tima

Lepota medijuma video-igara je i u tome da jedan sulud koncept kao što je „planeta Zemlja u dalekoj budućnosti gde plemena ljudi love mehaničke dinosauruse*“ nema potrebu da se mnogo opravdava. Kada ste U igri, kada se šunjate oko gigantskog Fire Bellowbacka i gledate kako da rasturite robota koji doslovno jednim pokretom tela može da vas smrvi – a i bljuje vatru ko lud – ne razmišljate o tome da je apsurdno što postoji mašina u obliku dinosaurusa već ste potpuno ugođeni na frekvenciju lova, krijete se u travi, postavljate zamke, proučavate okolinu i putanju kojom se plen kreće, pripremate municiju, tamo ste i tamo SVE IMA SMISLA. No, pošto je ovo i igra iz AAA ešelona, onda, ne sumnjajte, postoji i ekstenzivno, VRLO ekstenzivno objašnjenje untar „lorea“ zašto je svet naseljen robotima koji izgledaju kao konji, jeleni i mufloni (a i ponašaju se tako, krećući se u stadima i pasući travu), robotima koji izgledaju kao vukovi i tigrovi  i robotima koji izgledaju kao tiranosaurusi i pterodaktili.

*i svi pričaju normalan američki Engleski

Štaviše, veliki deo samog narativa je upravo usredsređen na otkrivanje šta se to desilo sa Zemljom i kako je došlo do toga da nekada dominantna rasa na planeti bude vraćena u praktično praistoriju, na stadijum kada se gradovi tek osnivaju a kraljevi su načelno oni koji se najbolje biju, i otkud ti sumanuti roboti na sve strane. Pošto je igra dosta stara, neću baš mnogo da se štekujem od spojlera, ali pošto sam i lenj, neću ni da mnogo prepričavam zaplet i rasplet. Dovoljno je reći da je ovde pristup naraciji, pogotovo s obzirom da je u pitnaju open world naslov, gde nemate toliku kontrolu nad tempom pripovedanja, sasvim korektan. Horizon Zero Dawn nikada nije uspeo da me šarmira likovima ili dijalozima, simpatična protagonistkinja Aloy je bezkarakterna i, pogotovo s obzirom na mračno poreklo i teško detinjstvo izvan plemena, obdarena naprosto isuviše savršenom empatijom, a većina drugih likova je slično uslužna, sa „karakterima“ koji su ublaženi i svedeni na trope, pa su dijalozi jedna mlaka, ne sasvim bezukusna, ali ni naročito zanimljiva kombinacija lore dumpova i pojašnjenja šta sledeće treba da se radi. Nema ovde ničeg što bi se dalo uporediti sa karakterom kakav krasi recimo Yakuza igre ili, uopšte, dramatikom svojstvenom japanskim role playing igrama, ali Horizon Zero Dawn nema ni onaj duboki zahvat u psihologije i filozofije koji krasi najbolje među zapadnjačkim RPG-ovima. Ovde je ta karakterno-dijaloška dimenzija igre svedena na „good enough“ razinu i mislim da je fer reći da, recimo, glavni negativac među ljudima koga valja poraziti na kraju toliko nema šmeka da sam najveći deo igre proveo potpuno nesvestan da ću, kao, negde pred finale morati da se s njim borim.

No, sama koncepcija sveta, predodređenost glavne junakinje da bude agens promene (ili makar spasa od aktuelne krize), spona između onog što se dešavalo u „našem“ vremenu, ili makar u drugoj polovini 21. veka i događaja hiljadu godina kasnije na američkom kontinentu koji je pretrpeo ogromnu devastaciju i zbilja je vraćen u praistoriju, sa ostacima arhitekture i tehnologije tek ponegde, da se vidi gde smo, sve to je zapravo intrigantno i odlično postavljeno. Posle šezdesetak sati igranja nisam preterano zavoleo likove ali na nekom intelektualnom planu me jeste dotakla ta epska priča o padu naše civilizacije pred nemilosrdnim jurišom mašina koje smo sami napravili, poslednjim danima čovečanstva ali i života uopšte na planeti, i ludo ambicioznom Zero Dawn planu da se ipak NEŠTO spase. Jeste da do kraja igre nisam shvatio šta je zapravo „Horizon“ iz naslova, ali veza same protagonistkinje sa naučnicom iz 21. veka, te legat koji su „naši“ ostavili svojoj budućoj „deci“, za koju nisu ni znali da li će se zbilja jednog dana podići iz pepela, te sav tehnološki mambo-džambo vezan za to, ovo je sve lepo osmišljeno i postavljeno i na kraju dobro posluži i tom standardnom akcionom zapletu gde naša Aloy mora da u poslednjem trenutku porazi zastrašujuću ubilačku mašinu ne bi li spasla nascentnu civilizaciju ali i „novi“ život na Zemlji od uništenja.

Nivo ispod tog glavnog zapelta imamo svet koji je takođe šarmantno uređen. Horizon Zero Dawn nam pokazuje tri distinktne proto-nacije na američkom kontinentu (igra zahvata oblast negde na preseku današnjih država Vajoming, Ajdaho i Montana) i smešta priču u igri u interesantan (pra)istorijski momenat posle velikog rata među njima ali i regicida koji je izveo sin „Kralja Sunca“ u najnaprednijoj od tri nacije u pokušaju da dodatno civilizuje društvo, ukidajući ropstvo i uspostavljajući trgovinsku i kulturnu saradnju između dojučerašnjih neprijatelja. Naravno, stvari ne idu lako, dosta je nepoverenja između ionako nejednako razvijenih društava, a tu su i zloćudne religiozne sekte, praktično terorističke organizacije itd. Kombinacija ovog političkog trenutka, sa više frakcija, banditima koji lutaju divljinom sa jedne strane, i prirodnog impulsa da se istražuju ostaci drevne civilizacije 21. veka sa druge, daju igraču dosta podsticaja da se igra a ne da samo projuri kroz narativ. Horizon Zero Dawn se ne ubija od originalnosti u svojim „side quest“ pričama, naprotiv, on i ovde, kao i drugde više hvata na produkciju (animacija, ful glasovna gluma, novi lokaliteti itd.) nego na inspirisani roleplaying, ali pravično je i reći da igra ima dovoljnu količinu zanimljivih lovačkih misija da se čovek pošteno u njoj izigra.

Zapravo, interakcija sa mehaničkim životinjama i unapređivanje opreme i karakteristika heroine Aloy da bude dorasla lovu na i borbi sa najopasnijim od njih predstavlja veliki deo vučne sile ove igre. Već sa prvim trejlerima se videlo da Horizon Zero Dawn dobar deo svoje mehanike bazira na Monster Hunter predlošcima i mada nikada ne dostiže svoj uzor, lovački deo igre je zaista dovoljno dobar da je, eto, mene držao tih šezdesetak sati sa sve odrađivanjem sporednih misija u kojima sam ubijao apsurdno overlevelovana čudovišta iz čistog zadovoljstva.

Prolazak kroz kampanju – a kako je ovo bila kompletna edicija, to podrazumeva i DLC ekspanziju The Frozen Wilds izašlu nešto kasnije 2017. godine kojoj se može slobodno pristupiti čim dosegnete 30. nivo – je za mene imao nekoliko hajlajta po kojima ću igru pamtiti čak i kad zaboravim najveći deo bledunjavijeg igranja između. Prvi hajlajt je došao nekih 8-10 sati unutar kampanje kada sam se konačno otresao rigidnog narativnog ama sa početka, i otključao dovoljno sposobnosti i opreme da moja devetnaestogodišnjakinja sa riđim pletenicama više ne bude puki plen krupnih mašina već žena za koju se već može predvideti da će izrasti u legendu. Tu negde, oko 14. Ili 15. nivoa, Horizon Zero Dawn vam daje taman toliko resursa i sposobnosti raspoređenih u tri odvojena drveta (vrlo slično Far Cry igrama gde sa dosezanjem narednog iskustvenog nivoa dobijate poen ili dva za kupovinu sposobnosti) da se može govoriti o tome da počinjete da igrate strateški i da priprema za lov postaje ozbiljan posao sa nabavkom resursa, pravljenjem ili kupovinom opreme i proučavanjem čudovišta na koja ste bacili oko kako biste znali šta možete da im radite. Igra, da se razumemo, nikada ne postaje „full“ Monster Hunter, ali ozbiljniji roboti imaju više načina da vam naude, iz daleka i iz bliza, imaju više slabih tačaka, slabih na različite elemente, naravno, ali i više taktika i neću lagati ako kažem da sam bar 3-4 sata u ovom delu igre proveo izvan kampanje, samo se šunjajući po travi, skupljajući resurse i loveći ogromne robote koje, objektivno u tom trenutku nije trebalo da uopšte diram. Zabava!

Drugi hajlajt je prelazak najvećeg dela The Frozen Wilds ekspanzije. Guerilla Games ne samo da su obezbedili da, ako ovo odradite pre kraja glavne kampanje, njeno finale ima reference na neke od stvari koje ste tamo uradili, već se u ovom paketu a koji može da potraje i dobrih dvadeset sati, jako dobro vidi šta dodatna godina može da znači za utegnutost dizajna. The Frozen Wilds ne samo što vas vodi na neka vizuelno fascinantna mesta nego su ovde set pisovi mudrije osmišljeni, sa borbama protiv džinovskih robota koje nisu samo ratovi iznurivanja – na šta se većina bosfajtova u osnovnoj igri na kraju svodi – već mudre kombinacije lokaliteta, dostupnih zaklona i resursa, ali i dodatnih rizika, sa  karakteristikama neprijatelja. The Frozen Wilds ima i nekoliko instanci u kojima se Aloy udružuje sa NPC-ovima i ide u avanture i velike borbe sa njima, a što glavna kampanja ima bukvalno samo na samom kraju, i ovo otvara dodatne taktičke mogućnosti bez obzira što nad tim drugim likovima nemate nikakvu kontrolu.

No, kada se ne borite sa robotima ili ih ne lovite, Horizon Zero Dawn ume da bude malo… pešačko iskustvo. Ne da je to za open world igre sad kao nekakvo iznenađenje, ali, ponovo, Ghost of Tsushima je, recimo, umeo da smisleno varira dinamiku i imao je MNOGO bolju borbu sa ljudskim protivnicima. U Horizon Zero Dawn je borba sa ljudima uglavnom ravna, nemaštovita i, ako se dovoljno dobro pripremite, svodi se na zasipanje gomile protivnika zapaljivim granatama i odlazak svojim putem dok nesrećnici gore.

Takođe, istraživanje ostataka dvadesetprvovekovne arhitekture i tehnologije se posle izvesnog vremena svede na vrlo predvidivu kombinaciju penzionerskog platformašenja, slušanja audio-logova i čitanja digitalnih zapisa koji rade i posle hiljadu godina i globalne kataklizme. A kad smo već kod plattformskog igranja, Horizon Zero Dawn, kao i doslovno SVAKA Sonyjeva igra iz poslednjih deset godina, ima GOMILE veranja po liticama, zidovima itd., sa sve guranjem stika ka nekim ivicama i pritiskanjem dugmeta kada to ne može samo da obavi posao. Ni Ghost of Tsushima nije ovaj element igre uspeo da učini interesantnim, pa to svakako nije slučaj ni ovde. Spider-man je, da bude jasno, ovoj kletvi umakao samo za dlaku…

Svakako najproblematičniji element igranja – i pouka da se u dizajniranju IGARA ipak valja više posvetiti mehanici, bez obzira koliko su vam kinematici raskošni a animacije lepe – je upravljanje inventarom. Horizon Zero Dawn ima dobru mapu i razumno smislen inventar ali nažalost apsolutno pada na ispitu njegovog korišćenja. Neophodnost sakupljanja resursa traje od početka do kraja igre, sa čestim instancama u kojima nisam imao više materijala da pravim vatrenu municiju*na ime toga da je Guerilla Games nametnuo sasvim bespotrebne limite na to koliko slotova imate u inventaru. Stalni odlasci u menije da se materijali „razgrade“ u generičke „shardove“ a koji služe i kao moneta ali i kao materijal za skoro vrste municije su posle 5-6 sati bili bolni a posle 50 AGONIČNI, pogotovo uz grafički dizajn koji mi ni posle šezdeset časova u igri nije davao jasnu informaciju koji mi tačno resurs fali kako bih otišao i kupio ga.

*jer nesrazmerno mnogo robota biva osetljivo baš na vatru

Ovo je nešto sa čim filmovi ne moraju da se, jelte, nose, ali što u igrama ume da potpuno uneredi iskustvo. Horizon Zero Dawn nema ni dubok role playing sistem gde biste glavne borbe preskočili na ime britkog jezika (dobrih sisa, ili već nečeg trećeg) niti se njegove borbe mogu odraditi na bezbroj različitih načina. Bez obzira što znate da ćete i najveće robote opsceno dugačkih merača zdravlja poražavati traženjem ranjivih tačaka na karoseriji i ponovljenim dejstvovanjem na njih određenim elementalnim projektilima, to i dalje znači da pobedu donosi pre svega do vrha napunjen inventar. Ne jednom sam bosfajt u kome sam „vodio“ na kraju prekidao i pokretao iz početka jer više nisam imao adekvatne municije ni materijala da je napravim, ostavljajući me na milost i nemilost zahuktaloj mašini koja bi me gazila, udarala repom, gađala s laseri i sa nekoliko vrsta projektila. Na internetu se priča i da je Horizon Zero Dawn „teška“ igra, ali ovo nije istina, ovde nema monsterhunterovskih bosova koji imaju napredne taktike i znaju da vas namame u zamku – „težina“ igre ide najpre na dostupnost resursa, a same borbe su uvek pregledne, sa jasno telefoniranim napadima i, načelno, dovoljno mesta da se povučete i pregrupišete.

No, jedna od stvari u kojim Horizon Zero Dawn nikako ne oskudeva je produkcija. Ovo je igra koja izgleda tako dobro da je mogla biti i Playstation 5 launch naslov i niko ne bi imao zamerki. OK, nema ray tracinga, ali kvalitet grafike koju isporučuje Decima endžin, sa osvetljenjem koje je bezobrazno dobro (pogotovo kad se Sunce spusti niže ka horizontu, da ne kažem Horizonu), teksturama, recimo, trave koje su sjajne ali pre svega sa animacijom koja je, pa, vrhunska – sve je to na nivou koji prosto vrišti da je ovo platformska ekskluziva napravljena da pokaže šta Sonyjeva mašina može da uradi.* To kako se sama Aloy kreće dok se šunja, trči, vere ili bori je već impresivno samo za sebe, ali roboti… Roboti su čudesni. Guerillini animatori su postigli fascinantnu i idealnu sredinu između ubedljivih „životinjskih“ pokreta i artificijelne, robotske krutosti, dajući nam robote koji praktično do danas nisu prevaziđeni u igrama. Frostclaw i Fireclaw bosovi koje srećemo u ekspanziji, a koji su robotski grizli-medvedi, pa onda gigantski Thunderjaw  bosovi koji izgledaju kao mehanički Tiranosaurusi, pa onda krokodilski oblikovani Snapmaw „gušteri“, ovo su „likovi“ u igri stvarniji od većine ljudi koje srećete sa svim tim njihovim trivijalnim pričicama i tlapnjama – Horizon Zero Dawn je igra o mehaničkim životinjama pre i posle svega i ona ovu svoju dimenziju odrađuje na nivou koji niko posle nije dosegao, pa je i u 2021. godini jednako fascinantna.

*a što je i značilo da je prošlogodišnjem PC portu trebalo malo pečovanja da proradi kako treba…

Horizon Zero Dawn je, znamo, ispao ogroman hit za Sony prodajući više od deset miliona kopija u prve dve godine. Guerillin Hermen Hust će potom biti unapređen u šefa Worldwide Studios za čitav Playstation biznis a što je, opet, na neki način ozvaničilo „zapadno“ preuzimanje igračkog dela posla u Sonyju.

I što, ako do sada nisam bio dovoljno jasan, mene ne oduševljava preterano. Naravno da sam voleo mnoge Sonyjeve igre napravljene na zapadu (Spider-man, Ghost of Tsushima, The Last of Us Part II, pa i God of War) i da se unapred radujem novom Ratchetu i Clanku, o Returnalu da i ne pričam, ali Horizon Zero Dawn je na neki način i simbol jedne homogenizacije koja mi se ne dopada i za koju bih voleo da joj se Sony otrgne. Dok su zapadni delovi biznisa imali protivtežu u Studio Japan radovima – bez obzira što su prodavali mnogo manje – čini mi se da je stvar bila postavljena na zdravije osnove.

No, tu smo gde smo, Guerilla Games su danas firma koja radi Horizon, ne više firma koja radi Killzone, a Horizon Forbidden West je najveća igra koju će Sony izdati ove godine. Lagao bih kada bih rekao da me ne rajca to kakve ćemo sve nove robote videti u nastavku a nada da će Guerilla ispeglati makar najmučnije elemente originala – vezane za inventar i resurse – sigurno nije bez osnova. Ipak su prošle tolike godine. Nemam iluziju da će Horizon Forbidden West biti na nivou Breath of the Wild ili Monster Huntera, ali svet u kome se ova igra dešava je, priznaću, dovoljno uzbudljiv da poželim da se u njega vratim. Pa ćemo se  već ćerati negde 2025. godine…

P.S. Vlasnici Playstation 4 i 5 konzola u ovom trenutku igru mogu besplatno downloadovati sa PSN-a jer je Sony u okviru svoje Play at Home inicijative stavlja na raspolaganje do polovine Maja. pa isprobajte.

Jazz Nedeljom: Courvoisier | Rothenberg | Sartorius: Lockdown

Jazz Nedeljom je zamišljen kao serija vinjeta koje će ići (možda ne?) svake Nedelje, nudeći preporuku u vidu jednog jazz albuma koji sam tog dana slušao. Ovo nema pretenziju da bude ni ultimativni prikaz neke klasične ploče niti otkrivanje nekog budućeg klasika, već zaista samo to, da se kažu reč-dve o albumu koji sam tog dana rado slušao. Ponekada će to biti stare, proverene klasične stvari, ponekada najnovije izdanje koje sam izvalio na Bandcampu, hoću reći, neće biti pravila. Kako i treba. Kako i mora.

Kao da sam prošle nedelje, pričajući o njujorškom free jazzu i downtown free improvu prizvao album Lockdown u postojanje! Čim sam na Bandcampu video imena Sylvie Courvoisier i Ned Rothenberg, znao sam da će ovo biti poslastica za ljubitelje improva što ima korene u jazzu. Ovo dvoje iskusnih muzičara već su sarađivali sa vrlo dobrim rezultatima, a zanimalo me je i kako će se treći član ovog ansambla, bubnjar Julian Sartorius uklopiti u njihovu dinamiku. Spojler: ispalo je izvrsno.

Da bude i sasvim jasno odmah, iako je ovaj album u suštini neidiomatska improvizacija, on ima i određene, sasvim prepoznatljive teme. Pogotovo na kompozicijama koje je napisala Courvoisierova može se čuti da je improvizovanje trija bazirano na dosta promišljenim, pa i složenim linijama i temama napravljenim na klaviru, pa tako prva kompozicija, skoro devetominutna La Cigale ima jasnu sponu sa džezom, u tome kako Rothenberg lako i radosno solira na svom alt-saksofonu, ali i u pijanistikinjinom razvoju osnovnih motiva, te zajedničkim razvijanjem teme svo troje muzičara u finalu. Sartorius svira slobodno ali pazi da bude u skladu sa gruvom i dinamikom ostalo dvoje muzičara i La Cigale u tom svom finalu zvuči furiozno, iako izvođači ne posežu za jakim volumenom i svirkom na snagu, radije se odlučujući za gustu, užurbanu teksturu.

Sylvie Courvoisier je rođena u Švajcarskoj ali je danas deo njujorške free improv scene sa značajnim kolaboracijama koje ubrajaju muzičare kao što su Michel Godard, Mark Feldman ili Kenny Wollesen – sve sami teškaši Downtown scene. Courvoisier je jedna od onih pijanistkinja koje su „prirodni“ lideri i njena karijera poslednjih četvrt veka je obeležena velikim brojem projekata u kojima je vodila glavnu reč u domenu koncepta i komponovanja, ali je njena improvizatorska intuicija obezbedila i da bude dragocen saradnik jakih imena poput Erika Friedlandera ili Johna Zorna, sa izdavačkim tragom iza sebe koji ubraja prestižne etikete kao što su ECM, Intakt, Tzadik i Enja.

Sa svoje strane, Rothenberg je stara kajla free muzike istočne obale, diplomac Konzervatorijuma Oberlin čija se profesionalna karijera proteže sve do ranih osamdesdetih sa kolaboracijama koje ubrajaju ptaktično who is who listu američke (i ne samo američke) improv i free jazz scene iz poslednje četiri decenije. Evo samo nekih imena: Marc Ribot, John Zorn, Evan Parker, Anthony Braxton, Anthony Coleman, Steve Swell, Sainkho Namtchylak, Bob Ostertag, Elliott Sharp… Izuzetno aktivan kao kompozitor, izvođač i improvizator, sa jako dugačkim spiskom izdanja i nastupa iza sebe, Rothenberg je istovremeno i podučavalac, svojevremeno na Berkliju a danas profesor na The New School College of Performing Arts u Njujorku.

A opet sa svoje strane, Julian Sartorius je studirao udaraljke u Bernu i Lucernu ali je postao poznat na ime svojeg projekta Beat Diary od pre deset godina gde je paket od čak dvanaest ploča sakupio u sebi ritmove koje je Sartorius kreirao, po jedan dnevno, svakog dana u godini, praveći muziku i snimke maltene gde god se zatekao. U međuvremenu je svirao sa raznim muzičarima, pored Sylvie Courvoisier zahvatajući i Matthewa Herbeeta i Shahzada Ismailyja i islandsku kompozitorku i članicu sastava Múm, Gyðu Valtýsdóttir. Sartorius je, dakle, zainteresovan i za „organsku“ i za „elektronsku“ muziku i njihove spojeve, mada na ovom albumu svira potpuno akustične bubnjeve i udaraljke, u skladu sa više old school/ klasičnom orijentacijom kolega.  

Lockdown je najnemaštovitije ime za album ikada, naravno, ali šta da radimo, svako svoje muke nekako mora da olakša. Snimljen u Bernu krajem Oktobra prolšle godine, ovo je album interesantnih i stilski/ po senzibilitetu različitih improvizacija, produciran veoma dobro, sa kristalno čistim studijskim zvukom ali i očuvanjem prirodne dinamike sviranja.

Kako sam već rekao, Courvoisierova je u tri kompozicije koje se pripisuju isključivo njoj ponudila dosta razrađene teme koje imaju i distinktno „klasičnu“ estetiku. Iako, recimo, Requiem d’un Songe počinje vrlo apstraktnim, praktično ambijentalnim pasažima dubokih tonova na bas-klarinetu, šuštećih činela i pointilističke klavirske atmosfere, pijanistkinja postepeno razvija teme i njihove kontrapunkte uvlačeći ostala dva muzičara u svoj koncept i dajući kompoziciji dinamiku za koju je jasno da nije stvar samo srećne inspiracije na licu mesta. Čitava srednja deonica pesme je vrlo kinematska, vrlo evokativna sa Rothenbergom koji svira skale različitim intenzitetom i Sartoriusovom pažljivom, ali energičnom pratnjom da bi sama završnica pružila harmoničnu i veoma melodičnu međuigru klarineta i klavira koja predstavlja pomenuti rekvijem, svojom dostojanstvenom, ali i optimističnom temom.

Naredna kompozicija, Deep Rabbit Hole je ponovo vrlo apstraktna na početku, sa pijanistkinjom koja je ušla u klavir i svira direktno po žicama, nudeći vrlo amorfan, snolik zvuk i Rothenbergovim teksturama na šakuhačiju. Sartorius ovde pomaže iz pozadine, ali je očigledno da glavni ritmički diktat u ovoj pesmi nosi klavir, pretvoren u aistorijski generator zvuka, gde su i telo i žice izvor muzike, ne nužno na način koji su konstruktori originalno imali na umu. U poslednjoj trećini ova kompozicija podseća da se free improv muzičari uopšte ne gade tonalnosti i Courvoisierova će izvući nekoliko krhkih, lepih vinjeta na svojim dirkama, ali ova pesma je dobar primer koliko se daleko može otići od jazza a da ostanete u tradiciji grupne, energične improvizacije. Naredna kompozicija, Quarantina počinje kao slično apstraktan, sveden komad ali u drugoj polovini ima eksplozije energije, jake svirke na levoj polovini klavijature, pa i distorzirane zvuke klarineta. Rothenberg ovde koristi cirkularno disanje za kreiranje dugačkih, neprekinutih tekstura, ubrizgavajući muzici dodatnu dimenziju tuđinskog.

After Luch koja sledi ima možda najvidnije „džez“ elemente na celoj ploči, sa Rothenbergovim soliranjem na saksofonu praćenim klavirskim bas-linijama i razigranim bubnjem, ali je glavni element ove pesme to kako desna ruka Courvoisierove vodi celu priču i tera dvojicu muškaraca da se prilagođavaju brzoj, napetoj ali ne preglasnoj svirci. Suštinski, iako je ovo slobodna improvizacija, gde su svi ravnopravni, Courvoisierova se i u kompozicijama koje nemaju unapred pripremljene teme nameće kao prirodni lider i gravitacioni centar oko koga se sve ostalo okreće.

Popcorn je još jedna demonstracija perfektne Rothenbergove tehnike i maštovitosti sa cirkularnim disanjem, kompulzivno ponavljajućom temom ali i ingenioznim uvpđenjem varijacija u nju, tako da se povuku i ostalo dvoje i ovo je jedan od najrazigranijih komada na ploči. Skoro trinaestominutna Outlander, druga na albumu, jedina koja je pripisana samom Rothenbergu je, pak, jedan od ranih hajlajta sa razrađenim duvačkim temama i svirkom koja ansambl provodi kroz gomilu raspoloženja i tehnika, kreirajući kompleksan, a opet jasno zaokružen opus.

Album zatvara D’Agala, poslednja pjanistkinjina kompozicija i ovde Courvoisierova pruža skoro neobaveznu džez-temu sa samo malo klecmer harmonija koju dvojica muškaraca prate tiho, sa poštovanjem, nudeći duboke, tople dronove i šuštanja, da bi Rothenberg pri kraju prihvatio temu i onda pažljivo, na prstima, svo troje muzičara dovelo album do kraja.

Lockdown je ne samo skup vrlo lepo zaokruženih kompozicija koje pokazuju kako se mogu spojiti eksperimentalne ideje u komponovanju, proširene tehnike u svirci i sasvim klasičan izraz, za više od pedeset minuta izrazito atmosferične i kinematske muzike, već i zgodan novi primer da je „zaista“ slobodna improvizacija pre svega ideološki konstrukt i da ona samim muzičarima koji se njome bave nije bitnija od same muzike. Ziloti neidiomatskog improv izraza svakako će se mrštiti na pojavljivanje unapred pripremljenih i uvežbanih tema u nekoliko kompozicija na ovoj ploči ali one imaju jasnu estetsku svrhu i ističu slobodno improvizovanje kao element muzike, gradivnu komponentu kompozicija, ne njihovu jedinu dimenziju. Veoma dobro:

https://cleanfeedrecords.bandcamp.com/album/lockdown

Mehmet Metal Mejhem: Nedeljni metal pregled 24-04-2021

Kao i svake godine, svetski dan kanabisa (u međuvremenu su nas podsetili da je „marihuana“ u principu rasistički, uvredljiv izraz korišćen da poveže ovu biljku sa Meksikancima kao, jelte, kriminalnom nacijom koja truje poštene Severnoamerikance) je porodio neizdrživo veliki broj izdanja stoner rok bendova koji su svi morali da se oglase ovom prilikom. Ne branimo, probralo se tu dosta lepih ploča. Plus, naravno, ni ostali nisu sedeli skrštenih ruku pa je izašlo apsurdno mnogo dobrog metala. Ja ne znam otkud ovim ljudima para i entuzijazma da sve ovo snimaju, ali eto…

Trebalo mi je otprilike pet sekundi prve pesme prvog albuma švedskog Vargaskri da skočim, podignem rogove u zrak und povičem kako je taj album, Hyllningskväden, sjajan. E, sad, posle tih pet sekundi ovde se svašta događa i ovo je vrlo neobično izdanje, netipičan blek metal album, ali svakako impresivno svež i intrigantan. Ima tu svakakvih lepota, na primer, kako bubnjar voli da ukrašava ionako guste aranžmane raznim malim gestovima, pa kako su gitare melodične i umiljate, zapravo vrlo tanke u miksu a da muzika zvuči sirovo i energično, kako klavijature oplemenjuju ionako lepe pesme. Najupečatljivije su svakako teme koje odišu foklornim šmekom i mada Vargaskri ima pomalo neobičnu produkciju, ona je, sa svojom dinamikom svakako mojim ušima daleko prijatnija od današnjeg trenda komprimovanja svega do granice nuklearne fuzije. Vargaskri je dah svežine u tom nekom vikinškom ogranku blek metala, sa albumom koji je izuzetno melodičan, ali i naglašeno sirov i mora da se čuje. Najluđe od svega je što se ovo prodaje po ceni koju sami birate:

https://vargaskri.bandcamp.com/album/hyllningskv-den

Debi EP španskog jednočlanog projekta Sordidum je iznenađujuće šarmantan. Ne sad da nema dobrih jednočlanih blek metal bendova – ima ih onoliko – nego muzika na ovom izdanju kako pesme idu jedna za drugom postaje sve bolja, sigurnija, i za moje uho prijemčivija. Wilhelm Deafdead koji sve ovo svira i peva voli black metal nešto starije škole pa i njegova muzika ima određenu primitivnost koja joj daje lep, šmekerski imidž i pomaže da EP Human Self Decay odskoči od mora modernijih, melanholičnijih blek izdanja. Opet, ovo nije karikirani, vrištavi „žanrovski“ izraz već i dalje lična muzika, a i produkcija je iznenađujuće dobra sa jakom, moćnom bas-gitarom. Vrlo lepo:

https://colectivobilis.bandcamp.com/album/sordidum-human-self-decay

Nije loš ni nemački jednočlani projekat Ritualia Hominis. Na EP-ju Per Aspera ad Astra jedini član ovog projekta, Ole Sören pravi relativno jednostavan, ali izražajan, prijatan blek metal koji svoju sirovost i jednostavnost pretvara u prednosti valjajući se napred u hipnotičkom gruvu koji čoveka uvuče i ne pušta:

https://ritualiahominis.bandcamp.com/album/per-aspera-ad-astra

Možda je ovo nedelja za dobre jednočlane blek metal projekte? Drugi album finskog projekta Riivaus zove se Hehkumaton i prvo se primeti koliko je ovo pristojno producirano sa zdravim, zvonkim zvukom gitara, prirodno zvučećim bubnjevima i dinamikom koje nam danas svima nedostaje. No, Advorsvs, autor i izvođač sve ove muzike pritom ume da piše i dobre pesme i ovo je upečatljiv, razobadan blek metal sa dosta melodije, ali i sa surovim, sirovim gitarčinama i potpuno razlemjenim vokalom. Solidno napisane, raznovrsne pesme, jedan ličan, ekspresivan stil, vrlo lep album:

U istom smislu, tu nam je i treći album nemačkog jednočlanog benda Melkor. Patrick Baumann već ima iza sebe dosta kilometraže i njegov blago folki, ali i dalje žestoki, nabadački srednjetempaški blek metal zvuči sazrelo na albumu Brandmale. Ovo je, za moj ukus, za mrvicu previše introspektivno i sa jako duačkim pesmama, ali ja sam star i potrošen čovek i verujem da će boljoj publici Melkor biti taman po meri:

https://thecrawlingchaosrecords.bandcamp.com/album/melkor-brandmale

https://melkor.bandcamp.com/album/brandmale

I još jedan impresivan jednočlani blek metal bend koji ima dobar debi album. Black Locvst je nemački projekat koji na blek metal osnovu stavlja svašta drugo iz raznih drugih podžanrova ekstremnog metala, uključujući death metal i deathcore. Finalni rezultat, album Forest, je dosta srećna mešavina „organskije“ svirke i „mehaničke“ discipline. Ovo je producirano čvrsto, moderno, komprimovano, ali muzika ima dosta atmosfere i dinamike i rekao bih da Black Locvst ima dobitnu formulu za 2021. godinu:

https://blacklocvstofficial.bandcamp.com/album/forest

I, u daljim vestima o jednočlanim bendovima, ako ove nedelje poslušate samo jedan atmosferični blek metal album, sasvim je u redu da to bude Frostwinter, prvenac ruskog projekta Nordgeist. Kako joj  se prethodni snimak, split album sa Vinterkultom zvao Nordwinter, jasno je da enigmatična T voli zimu a što nije ni čudo jer dolazi iz srca Sibira. U tim smislu je i lako pogoditi kako Nordgeist zvuči i bez slušanja te ako volite vrlo atmosferične, monotone ali umirujuće harmonične, jako distorzirane ali miksovane tako da zvuče kao talasi nekog ledenog oceana, ili, pošto je Bratsk iz kog T dolaziu daleko od mora, onda udari ledenog vetra, zvuke, jelte, spakovane u pesme od po petnaest minuta, Frostwinter je vrlo dobra ponuda. Ako ne, smorićete se za sve pare. Ja ne mogu da slušam previše ovakvih ploča, ali Frostwinter je vrlo korektan proof of concept sa svim dobrim i lošim stranama ovog podžanra istaknutim da se lepo vide:

https://nordgeistofficial.bandcamp.com/album/frostwinter

JOŠ jednočlanih projekata? Naravno. Grčki Spectral Lore je i prethodnim izdanjima pokazao da je vredan pažnje (recimo ovde) pa je Aylossov peti album pod ovim imenom, Ετερόφωτος nastavak saradnje sa izdavačem I, Voidhanger, specijalizovanim za avangardne, eksperimentalne i na druge načine „drugačije“ albume blek metal muzike, i, da se razumemo, vrlo zanimljiva ploča. Ovo su sada već jako dugačke kompozicije – album otvara komad od skoro trinaest minuta – čija hermetičnost stoji u zanimljivoj opoziciji sa čistom količinom svirke koja se ovde čuje. Alyssos se izrazito trudi oko aranžmana pružajući nam energične, dinamične desetominutne pozorišne predstave koje imaju i „čist“ blek-metalski šmek sa lepim melodijama i epskom atmosferom a onda i puno eksperimentisanja sa izrazom. Odlična ploča koju samo malo kolje previše muljav zvuk. Ali odlična, zrela, zanimljiva sa mnogo interesantnih ideja i mudro kombinovanih stilksih elemenata.

https://spectrallore.bandcamp.com/album/-

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/–3

Bihargam su blek metal bend iz Kentakija i samo kucanje ove rečenice me podseća u kako neobičnom vremenu živimo. Elem, ova ekipa, tematski upućena na naučnu fantastiku generalno i Metabarone partikularno snimila je živi album (doduše bez publike) i Blood in the Temple ih predstavlja u dosta dobrom svetlu. Ovo je čvrst, disciplinovan black metal zvuk koji ima dosta thrash metal elemenata u svojim rifovima i mošerskom gruvu. Bend je odlično uvežban i materijal je energičan, pa mi prosto žao da je ovo snimano samo kao live stream jer je uz ove pesme lako videti publiku koja se ubija od šutke. Fino a i ovo je prvi ali ne i poslednji omot ove nedelje na kome ćemo videti bradavicu:

https://bihargam.bandcamp.com/album/blood-in-the-temple

Janaza je solo projekat Anahite iz iračkog black metal benda Seeds of Iblis i album, prvi posle jednog demo snimka, Quranic Plague je vrlo sirov, vrlo blasfemičan blek zvuk koji bezbožničkoj estetici dodaje dobrodošle bliskoistočne mirise. Nije ovo neka preterano sazrela muzika, naprotiv, na momente odiše sasvim amaterskim duhom ali ima ovde mnogo srca i vredi da se čuje:

https://seedsofiblis.bandcamp.com/album/quranic-plague

Još jednočlanog blek metala? Nema problema! Dusk In Silence je projekat indonežanskog muzičara po imenu Bangoen, bubnjara death metal sastava Inverted i njegov prvi album pod imenom Dusk In Silence je kolekcija vrlo autoritativnih, vrlo solidno produciranih pesma u atmosferičnom/ post-blek ključu. Beneath the Great Sky of Solitude je, da ne bude zabune i žestoka, glasna ploča sa brzim tempom, energičnim gitarama i pevanjem i samo to što ima slatke shopegaze melodije ne znači da nije u pitanju „pravi“, zakucavački metal. Pa još taj omot koji je vrhunac (dobrog) kiča! Jake preporuke:

https://duskinsilence.bandcamp.com/album/beneath-the-great-sky-of-solitude

Njemački sad već veterani Odal su odlični na svom petom albumu, Welten Mutter. Pored meni sjajnog omota, ovde imamo i odličnu muziku koja se drži melodične, hipnotične blek metal matrice, ali uz maksimum energije, čvrstine i brzine, kombinujući gorkoslatke gitarske teme sa vrlo snažnom svirkom i kvalitetnom produkcijom. Da je ovo masterovano malo dinamičnije bilo bi i bolje, ali Odal prave muziku koja treba da čoveka malo pritisne, pa i opčini stalnim ponavljanjem i sporim uvđenjem varijacija te tu i ovaj jako koprimovani master pomaže. Odlična ploča:

https://odal-horde.bandcamp.com/album/welten-mutter

Čileanski kvartet Llankazo najavljuje album promo demo snimkom od dve pesme. Prtetpostavljam da plaćanje sedam dolara za ovaj materijal kasnije daje i pun album jer bi inače stvari bile malo preskupe. No, te dve pesme su odlične, nudeći razgnevljen ali ličan, emotivan black-death metal kome razgovetnije pevanje daje dimenziju „realističnog“ a sjajni rifovi ispod – epskog.

https://llankazo.bandcamp.com/album/promo-advance

Kada sebe nazovete Goat Kommander a svoj EP Bestial Torment, gradite u slušaocu – konkretno meni – očekivanja koja gotovo da je nemoguće ispuniti. Ipak, brazilski (jednočlani?) projekat pod ovim imenom me je eminentno zadovoljio sa pet pesama divljačkog, primitivnog, ali tehnički više nego kompetentnog blek metala. Ovo je svakako lo-fi ali zvuči pravično i moćno. Stara škola do bola:

https://goatkommander.bandcamp.com/album/bestial-torment

Vrlo dopadljiv black-death metal na trećem albumu poljskih siledžija Occultum. Apokatastasis je pripreman tri godine i ovo je zaista dobra kombinacija blek metalske epike i death metal grubijanstva. Zvuk je nesavršen, sa bubnjevima koji dosta odjekuju i gitarama koje se stapaju jedne sa drugima, pogotovo u bržim delovima ali ovo Occultumu samo daje jednu dodatnu dimenziju šarma, životnosti, „tr00“ šmeka. Dobre pesme, divljačka izvedba, preporuke.

https://oldtemple.bandcamp.com/album/occultum-apokatastasis

Glass Coffin iz Leksingtona (grada u Kentakiju, ne benda iz Srbije) i Oppressive Descent iz Portlanda su dva lo-fi benda sa lepim split albumom od sedam pesama. Glass Coffin je jednočlani „black punk“ sastav i to je sirovo, agresivno, ali sasvim korektno. Oppressive Descent su bliži klasičnom black metal izrazu i imaju duže i hermetičnije pesme ali su u stanju da naprave dobru melodiju i atmosferu. Meni ovo dobro:

https://oppressivedescent.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split

https://glasscoffin.bandcamp.com/album/glass-coffin-oppressive-descent-split

Rumunske komšije Autumn, Leaves, Scars na svom novom albumu, Unter dem Füße der trauerd Winde zvuče vrlo dobro, razvijajući svoj depresivni, malo i „post“ zvuk u dobrom smeru. Ovo su sigurno napisane, razgovetne pesme uglavnom sporijeg tempa (ali sa blastbitovima kad zatreba) koje se ne rasplinjavaju previše u shoegaze maštarijama već uglavnom drže „tvrđu“ liniju te depresivne muzike. Vrlo solidno izdanje za bend koji svira duže od decenije i izgradio je jasan profil i identitet:

https://autumnleavesscars.bandcamp.com/album/unter-dem-f-e-der-trauerd-winde

https://satanath.bandcamp.com/album/sat323-autumn-leaves-scars-unter-dem-f-e-der-trauerd-winde-2021

Death Shroud su iz, čekajte da proverim, Virdžinije, i, da, sviraju vrlo solidan blek metal. Sviđaju mi se ovi bendovi koji ne dolaze iz utemeljenih blek metal „škola“ i imaju svoj zvuk koji nije izgrađen na emuliranju prepoznatljivih uzora. Pritom, kad smo već kod zvuka, Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, drugi album ovog sastava, ima odličan, čist, jasan a energičan saund koji vrlo lepo paše kompleksnijim, epskim a opet, zakucavačkim pesmama. Šlag na torti je da se grad iz koga ova dva momka dolaze zove Blacksburg. Ponekad se stvari savršeno nameste pa veoma preporučujem Death, Slavery and the Pursuit ov Sadness, možda ne kao stil života koji treba usvojiti ali svakako ako album odličnog, moćnog blek metala:

https://deathshroud.bandcamp.com/album/death-slavery-and-the-pursuit-ov-sadness

Švajcarski Cold Cell ne spadaju „zvanično“ u post blek metal iako je tematski bend okrenut modernim temama a i muzički koriste semplere i vrlo savremeno zvučeće atmosferične pasaže. Njihov četvrti album, The Greater Evil je zbilja definisan atmosferom napetosti, pretnje, najavom propasti itd. i bend se dobro snalazi kombinujući moderniji, „post“ zvuk i tehniku sa tradicionalnijim blek metal nabijanjem. Ceo album ima jednu apokaliptični dimenziju a koja zvuči futuristički radije nego „klasično“ i to je fino osveženje:

https://cold-cell.bandcamp.com/album/the-greater-evil

Naravno, kao čovek slab na norvešku školu, zasladio sam se ove nedelje prvim albumom norveškog kvinteta Ulvehyrde a koji se zove Englemakersken. Ulvehyrde su ekipa koja je spinofovana iz Vulture Lord i Beastcraft i fokusirana na tradiciju, kako u tekstovima, tako i u muzici koja je oštra, hladna, svečana i žestoka. Englemakersken je izvrsno producirana, mračna i preteća ploča sa pesmama koje imaju jedan obredni kvalitet iako su, da ne bude zabune, formatirane kao klasični black metal komadi, ali sa zaista vrhunskim osećajem za dramatično. Izvrstan debi:

https://dusktone.bandcamp.com/album/englemakersken-2

Idemo sad na ovonedeljnu ogromnu ponudu stonera, dooma, psihodelije… Brethren Hogg su iz Nju Orleansa i njihov istoimeni album donosi malo daha južnjačke močvare sa svojim teškim rokom. Brethren Hogg su negde između stoner, sludge i doom metala, oslanjajući se na žestoke rifove, težak ritam i karakterne vokale, sa pesmama koje imaju prepoznatljive bluz korene ali i nadgradnju u vidu naglašenije metal elemenata. Sa odličnom produkcijom i dosta svežih ideja, moram da kažem da me je album koji je u prvom momentu zvučao pomalo hermetično, osvojio posle par pesama. Poslušati sa zanimanjem!

https://brethrenhogg.bandcamp.com/album/brethren-hogg

Ruski Dark East Productions je izbacio kompilaciju koja se zove Doom metal Compilation – Volume 1 sa dvadeset bendova koji svi u nekoj dimenziji zaista pripadaju doom metal podžanru. No, ovde zapravo ima jako mnogo raznovrsne muzike – recimo sastav koji album otvara, Tholing the Void je više death metal nego doom, dok su The Agony Column koji iza njih slede toliko raspevani i melanholični kao da dolaze iz sasvim drugog univerzuma. Dakle, imate ovde različite poglede na tempo, zvuk, harmonije itd. mada, pošto su Rusi u pitanju, dobar deo muzike ima tu neku prepoznatljivu emotivnost pa postoji nit koja se provlači od početka do kraja. Kako je ovo samo daunloud izdanje (i plaćate koliko sami želite) nema ograničenja u pogledu trajanja pa neki bendovi imaju pesme i od po dvadeset minuta. Navalite:

https://darkeastproductions.bandcamp.com/album/doom-metal-compilation-volume-1

Iron Rider su trio iz Bruklina i njihov stoner-doom je simpatičan pa i pomalo hipnotičan na EP-ju One Day Someone’s Gonna Kill You. Sve je to vrlo organski odsvirao i puno dobrih hard-bluzerskih rifova, a mada je produkcija malo muljava, to u jednoj meri doprinosi hermetičnosti atmosfere, pa je u neku ruku i integralni deo zvuka benda. Puno rifčina i sporog zakucavanja:

https://ironrider.bandcamp.com/album/one-day-someones-gonna-kill-you

Australijski The Ugly Kings su krajem 2019. godine snimili svoj nastup u melnburnskom Cherry Bar lokalu, koji samo što se bio ponovo otvorio. Naravno, posle je došla pandemija i sve to pa je ovaj snimak time još vredniji. Elem, Killing Time at Cherry Bar je, dakle, živa, energična kolekcija moćnih, masnih hard rok pesama u kojima nema laži i prevare. The Ugly Kings su dobri u rifovima, ali još bolji u aranžmanima, puštajući prazan prostor da radi koliko i sam zvuk u njihovoj vrlo bluziranoj, ali vrlo heavy muzici. Pritom, pesme su dobrodošlo raznovrsne i sa naglašeno karakternim pevanjem pa je ovo, a pogotovo po ceni koju sami određujete, nezaobilazno i obavezno:

https://theuglykings.bandcamp.com/album/killing-time-at-cherry-bar

Danci Måneskjold na svom albumu (snimljenom najvećim delom odjednom), Sølvhjerneskaller sviraju simapatičan, faziran psihodelični rok koji ima čvrstinu i razgovetnost „normalnijeg“ teškog roka, a što ga može preporućiti i publici koja sa sumnjom gleda na sve te svemirske i psihodelične reference. Ovo je melodično, raspevano i prijatno sa taman toliko koncepta da ne zvuči kao grupica ortaka iz lokalnog bara, a sa opet lepo zaokruženim rok pesmama i ukusno dodatim ukrasnim detaljima. Fino:

https://maneskjold.bandcamp.com/album/s-lvhjerneskaller

Na sasvim drugoj strani su Kanađani Spacebag Poopsock koji za sebe kažu da su „SHITTY AND DERIVATIVE AS HELL STONER METAL, NOT TO BE PLAYED QUIETLY“. I sve pogađaju. Četiri pesme na eponimnom EP-ju zvuče kao da su snimljene u podrumu u devetom satu celodnevne narko-seanse, sa previše faza, dima i halucinacija u malom prostoru. Plus, predugačke su. Ali opet, nekako su neodoljive:

https://spacebagpoopsock.bandcamp.com/album/spacebag-poopsock

No, zato češirski stoneri 1968 zvuče spremni da osvoje svet na svom drugom albumu, Salvation If You Need. Ovo je kolekcija moćnih rokerskih himni utemeljenih u klasičnom heavy blues pristupu, sa puno velikih rifova i melodičnim, ali energičnim pevanjem. Miks je glasan, možda za nijansu siroviji nego što bih voleo, ali ove gitare, ova moć zvuka, to se ipak ne sreće svaki dan. Pesme su ekonomično napisane i pune faziranog etitjuda i 1968 su sa ovim albumom napravili izuzetan, a opet vrlo garažni, omaž klasici:

https://1968band.bandcamp.com/album/salvation-if-you-need

Rimljani Circle of Rhinos su malo suviše „tehnički“ za moj ukus jer je njihov EP, Crossroads Breed neka vrsta progresivnog, instrumentalnog stoner metala u kojoj ima previše svirke a premalo gruva, ali dobro je to producirano, dobro odsvirano i ne mogu da kažem, ima šmeka:

https://circleofrhinos.bandcamp.com/album/crossroads-breed

Green Warlock on Opium Hogs je split singl njujorških Green Hog Band i praških Opium Warlock. Green Hog Band nude jednu sporu, lepljivu stoner-doom pesmu koja je skoro savršena u svom hipnotičkom valjanju skoro pa jednog jedinog rifa i promuklom pevanju sa teškim ruskim naglaskom. Šest i po miuta ovakvog  blagoslova je malo. Opium Warlock su još sporiji, distorziraniji i disonantniji i nude skoro dvanaest minuta vrištećeg psych-dooma sa sve semplovima i psihodeličnim gitarama. Izvrstan singl a koji kupujete po ceni koju sami odredite:

https://opiumwarlock.bandcamp.com/album/green-warlock-on-opium-hogs

A ako vas je prethodno izdanje ostavilo žednim za još supersporog, hermetičnog a zavodljivog dooma, Gravity Kong nam se vraćaju sa EP-jem Disconnect i ovo je osamnaest i po minuta pakleno sporog, teškog ko crna zemlja, jako distorziranog i mučnog doom metala koji svejedno zadržava kompulzivni gruv i inerciju kretanja napred sa mnogo energije. Ovako spora muzika ne bi trebalo da ovako dobro, da prostite, diže, ali – diže. Uprkos vrlo sirovom zvuku. Moćno:

https://gravitykong.bandcamp.com/album/disconnect

Da ostanemo u temi, Kong Lives su velški post-metal/ doom bend i njihov album, Thy Kingdom Kong je, uprkos memetičnom humoru i igrama reči zapravo fina i dovoljno ozbiljna kolekcija sporih, meditativnih, a često glasnih i vrišteći emotivnih pesama koje imaju odlične vokale i još bolje gitare. Abrazivan zvuk, ali vrlo dobre pesme i puno melodije koja samo zvuči još potentnije preko ekstremnih distorzija. I još plaćate koliko hoćete. Pa, izvolite:

https://konglives.bandcamp.com/album/thy-kingdom-kong

Kad smo već kod „post“ zvuka, Kanađanke Big | Brave imaju novi album za Southern Lord, Vital, i ovo je fantastično ubedljiv, veoma teški, mračni a opet melanholični, višeslojni post-metal-doom sa izuzetno lepo snimljenim distorziranim gitarama, izvrsnim vokalom, generalno jako zdravim zvukom. No, muzika je ono što zaista impresionira. Big | Brave su negde između Swans iz devedesetih i Neurosis iz, eh, isto devedesetih, dajući nam spore, teške, ali melodične, ritualne komade od po sedam, osam, devet minuta, sa gitarama koje često samo prave preteću buku a basom i bubnjem koji „zaista“ sviraju. Kada se odozgo obruši Robin Wattie svojim folki, naričućim pevanjem, ovo se stvarno pretvara u ritual. Fantastično.

https://bigbravesl.bandcamp.com/album/vital

Stoner-rok moćnici, Kosmonaut iz Ohaja, naši stari prijatelji, su ga baš drastično usporili za ovogodišnji praznik. Sativa (odnosno  s A t I v A)  je singl sa dve pesme koje su jako teške, ali i zapaljive, sa zaranim melodijama i šmekerstvom koje prozire kroz valove distorzije. „Srećan vam 420“, kažu Kosmonaut „i neka vas sahrane u dimu“. Sami birate cenu:

https://kosmonautofficial.bandcamp.com/album/s-a-t-i-v-a

I Howling Giant iz Nešvila su nam poznati, a novi EP, Alteration je dopadljiv i, za stoner rok pomalo i nekarakteristično, veseo. Bend svira raspoloženo, sa dosta durskih harmonija i svetlim zvukom, energijom koja ne zvuči rušilački već naprosto – radosno. Nazvati ovaj EP progresivnim zvuči kao preterivanje, ovo je samo četiri komada raspoloženog, instrumentalnog stonera koji se raduje proleću i životu. Dovoljno:

https://howlinggiant.bandcamp.com/album/alteration

Da biste kupili download verziju EP-ja Ruin francuskog sastava Cult of Occult morate da kupite kasetu jer se daunloud ne prodaje odvojeno. No, ovde za šest evra dobijate četrdesetak minuta svirke. Ruin, naslovna pesma, je skoro 22 minuta brutalnog, sporog i hermetičnog sludge doom metala koji zvuči kao samrtni ropac u slow motionu. Sa druge strane je „ambijentalni“ remiks iste pesme, nuiRe, koji je još strašniji. Odlična ponuda:

https://breatheplastic.bandcamp.com/album/ruin

Sličan stil nude naši stari znanci, kalifornijski Body Void. Novi album, Bury Me Beneath This Rotting Earth, ima četiri pesme od kojih ni jedna nije kraća od dvanaest minita niti brža od kornjače kojoj su polomljene bar dve noge. Body Void ipak demonstriraju veoma dobar pristup materijalu, praveći od nečeg što je stalno na granici karikature, napetu i dramatičnu muziku. Ova vrsta sludge-doom metala koju su, hajde da kažem, „promovisali“ Khanate, ume da bude veoma smaračka jer se programski trudi da ne bude, jelte, prijatna, da sve u vezi sa njom bude abrazivno, počev od zvuka punog distorzije, mikrofonije i disonance pa do „tema“ koje su nemelodične, ritma koji skoro da stoji i pevanja koje je vrištanje sve vreme. Ali dobri bendovi u ovom stilu uspevaju da od toga naprave skuplturu koncentrisane ružnoće od koje je na kraju nemoguće odvratiti pogled. Bury Me Beneath This Rotting Earth je jedna takva skulptura:

https://bodyvoid.bandcamp.com/album/bury-me-beneath-this-rotting-earth-3

Naravno, svetski dan duvke je i idealan datum za izlazak novog albuma viskonsinskih Bongzilla. Duhovito nazvan Weedsconsin, ovaj 43-minutni opus donosi sasvim očekivane sludge rifove i doom sporost, promukle, urlajuće vokale i jednu generalnu opijenost kanabisom, uobličenu u muziku koja je i abrazivna ali i topla i prijateljska u isto vreme. Skoro da je neverovatno da do sada niste nikada čuli Bongzillu – pa verovatno i znate da li vam se ovo sviđa ili ne i bez slušanja – ali ako niste, Weedsconsin je perfektan za prvo iskustvo sa ovom ekipom:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/bongzilla-weedsconsin

Isti izdavač, italijanski Heavy Psych Sounds je u istoj nedelji izbacio i novi Doom Sessions, i ovo je split Bongzille i Italijana Tons. DOOM SESSIONS VOL​.​4 – Bongzilla // Tons za razliku od prethodnih splitova u ovom serijalu sadrži isključivo nove pesme i mada verovatno znate Bongzillu, Tons možda do sada niste slušali a oni, kakav preokret, totalno kradu šou na ovom izdanju. Meni se i njihov prošli album za Heavy Psych veoma dopao, pa sam očekivao da ovo bude dobro i – dobro je. Sporo, moćno, teško, hipnotično, i značajno bolje producirano od Bongzille, tako da, navalite:

https://heavypsychsoundsrecords.bandcamp.com/album/doom-sessions-vol-4-bongzilla-tons

Dragumite iz Indijane na EP-ju Empty Bottles valjaju četiri pesme moćnih rifova i melodičnog pevanja. Ovo je stoner rock/ heavy rock sa malo grunge mirisa (najpre u pevanju koje vuče na Pearl Jam) a koga su meni najbolje prodali dobri rifovi i odličan zvuk. Rokenrol!

https://dragumite.bandcamp.com/album/empty-bottles

Stone Gnome su dva lika iz San Franciska koja se slikaju sa kamenim patuljkom za svoje promo slike, ali i koja sviraju glasan, pristojan sludge/ stoner metal. Album  The Algorhythm, njihov debi, je kombinacija jakih rifova i promuklog a opet melodičnog pevanja, sve kreirano da zvuči atmosferično, ali i sa dosta gitarskog rada i kompleksnih solaža. Da budem iskren, Stone Gnome su i za nijansu prehaotični za moje uši – da ne pominjem jako glasan mastering – ali ima ovde dosta dobrih momenata:

https://stonegnome.bandcamp.com/album/the-algorhythm

Hrad Vallis iz Mineapolisa svoju muziku nazivaju New Wave of Martian Desert Metal, pa je tako i prvi album naslovljen NWOMDM. I to je, dakle, desert rock/ metal sa malo psihodelije, ali i dosta žestine jer koristi energične rifove i militantan ritam, ali ih onda preseca melodičnim pevanjem. Zvuk i aranžmani koje nam Hrad Vallis nude su dosta raznovrsni – na momente možda i prenaglašeno – ali imaju dosta šarma a treba i pozdraviti dosta dinamičan mastering:

https://hradvallis.bandcamp.com/album/nwomdm

Conclave iz Masačusetsa na svom drugom albumu, Dawn of Days sviraju doom/ sludge metal koji nema baš preterano mnogo originalnosti i uglavnom igra na sigurno, ali je uvek tehnički korektan i dobro produciran. Ako volite, teški, glasnu, emotivnu, pomalo i epsku metal muziku, Conclave su vredni da se poslušaju:

https://conclave1.bandcamp.com/album/dawn-of-days

Litvanski Goat Metamorphosis na EP-ju Bonged Out of Existence nudi lo-fi, vrišteći stoner metal koji u potpunosti uspeva da ostvari zacrtani cilj hipnoze i uvlačenja slušaoca u jedno transcendentno iskustvo time što ima tečne, moćne rifove koji prekrivaju sve, kao lava koja ističe iz vulkana. Pet pesama sjajnog gruva, sami birate cenu, prejak rad:

https://goatmetamorphosis.bandcamp.com/album/bonged-out-of-existence

Bruklinski Free Whenever objavio je dvoiposatni snimak svog džema nazvan Jam Junkies – koga nažalost, za sada nema na njihovom Bandcampu. Zašto? Ne znam. Ovo je jako dobar psihodelični/ space rock snimljen veoma kvalitetno i sa velikom sigurnošću u improvizovanju. Džem je podeljen na devet distinktnih delova i bez obzira što sve to jako dugo traje jasno je da su iz jednog još dužeg snimka izvađeni svi najbolji delovi. Moćno, tripozno, jako dobro:

Vermian iz Irske je studijski projekat dva momka koji su sve snimili na, jelte, kućnoj opremi, razmenjujući fajlove preko interneta i dovodeći masu gostiju za potrebe debi albuma, All That Is Holy Must Be Undone. Rezultati su impresivni s obzirom na „kućnu“ prirodu ovog projekta i mada njihov doom metal svakako neće osvojiti oskara za originalnost, on ima dosta šarma i lepih melodija, dobre atmosfere, te prihvatljivo dobru produkciju da vredi da se čuje:

https://vermian.bandcamp.com/album/all-that-is-holy-must-be-undone

Bristolski Thorth na EP-ju The truth that I despise daje solidnu odbranu koncepta doomgaze metala. Dakle, ovo je sporo, dosta heavy ali zatim i veoma nežno, harmonski popično, obdareni sanjivim, melanholičnim vokalima. Kombinacija koja će, siguran sam, pronaći svoju publiku a bend ima sasvim dovoljno štofa da meni bude zanimljiv ovih šest pesama, plus sve nudi za cenu koju sami odredite. Odredite pravično:

https://throth.bandcamp.com/album/the-truth-that-i-despise

Imamo bendove koji u imenu kombinuju reč Wizard sa različitim bojama, pa je sasvim legitimno da smo sada dobili i Red Wizard. Ovaj stoner sastav iz San Dijega se vrlo lepo prikazuje sa singlom Power Slop koji nudi dve masne, psihodelične, maštovite stoner/ doom kompozicije, adekvatnu količinu fuzza, odlično, grubo pevanje, poletne ritmove i solidan zvuk. Sjajno:

https://redwizard.bandcamp.com/album/power-slop

Ripple Music nas je i ove nedelje obradovao odličnim izdanjem. Void Vator iz Los Anđelesa na svom debi albumu, Great Fear Rising sviraju, pa, heavy metal. Ovo je negde između klasičnog metala i malo „stonerskije“ muzike bliže Rippleovom uobičajenom zvuku i to je zdrava kombinacija. Void Vatori imaju dobre rifove, jak gruv, ali i tempo i malo melodije i cheesa koji su bliži klasičnom metalu. Ripple Music bendovi uvek imaju kvalitetnu produkciju pa je i ovde to slučaj, ali bend pored svega ima i vrlo karakteran, prepoznatljiv zvuk koji zaista kupi najbolje od ’80s metala i stonera. Sjajno:

https://ripplemusic.bandcamp.com/album/great-fear-rising

Kad nazovete bend Santa Sangre gradite kod slušaoca možda i nerealno visoka očekivanja. Srećom, ovi Meksikanci većinu očekivanja pravdaju svojim prvim demo snimkom. Demo 2021 je trajanja jednog pristojnog albuma od 35 minuta a muzika je sirovi, lo-fi psihodelični stoner-sludge rok, sa hipnotičkim ponavljanjima, neljudskim nivoom distrorzije i sakralnim gruvom. Bend sve svira sa jako dobrim osećajem, dajući hiperdistorziranoj sabatovštini obrednu dimenziju a sve se završava moćnom obradom baš Sabbathove Snowblind. Ne propustiti, ako su vam uši navikle na mrak. A oči na bradavice:

https://santasangre666.bandcamp.com/album/demo-2021

Bečlije Liquid Maze sviraju progresivniji teški rok koji, svakako, voli bluerske harmonije, dobar rif i faziranu gitaru (čuju se tu omaži Hendriksu itd.) ali voli i da ih upetlja u složeniji aranžman. Naravno, ne bih se ni trudio da ih slušam da album Snake Jazz (koji nema baš mnogo džeza, da se razumemo), ipak nije napravljen tako da gruv bude u prvom planu. Ovako kako jeste, pesme jesu kompleksnije ali su radio-friendly i mogu da se puštaju za relaksaciju. Bend svira odlično i kombinovanje orgulja sa jakom gitarom mojim ušima veoma prija:

https://liquidmaze.bandcamp.com/album/snake-jazz

Ruski Lunar Funeral je sjajan na drugom albumu, Road to Siberia koji izlazi tek u Julu ali se već sada može ceo čuti i priorderovati. Ovo je spor, težak doom metal koji uspeva da izbegne najveći deo za doom metal tipičnog programa, zvučeći više kao post-pank ekipa koja je usporila na 16 obrtaja nego kao tipičan naduvani hevi+bluz+gotika sastav. Ovo je hipnotično i zapravo prilično „pop“sa prozračnim, ali teškim zvukom, lepljivim ali nenametljivim rifovima i odličnim osećajem za pravljenje dugačkih aranžmana koji zvuče sasvim organski i prirodno. Kad krenu psihodelične solaže ja se malo bogami i rasplačem od sreće. Odličan program za Helter Skelter Productions i Regain Records:

https://regainrecords.bandcamp.com/album/road-to-siberia

Izvukosmo se nekako iz najsporijeg dela današnjeg pregleda. Idemo dalje! Prickrott je nizozemski nihilistički, ali dosta zabavni projekat koji spaja grindcore, industrial i black metal u jednu zapravo sirovu smešu koja, ipak, ima potrebnu količinu dobrih rifova i popaljivog gruva. A Journey Into the Depths of Nihilism je njihov split album sa nekim (nečim) po imenu Von Mollestein i njihova strana ima četiri metalizirane i zanimljive pesme dok je druga strana više EBM/ industrial tipa ali sa distorziranim gitarama i urlanjem. Na gomili sve to ima jednu ’90s energiju i sirovost koja mi je simpatična:

https://prickrott.bandcamp.com/album/a-journey-into-the-depths-of-nihilism

Metal Message je nemačka PR agencija koja promoviše metal. Ne zvuči baš seksi ali njihova osma promo-kompilacija, VIII • Immortal Euphoria! je zapravo odlična. Odve imamo petnaest bendova različitih stilskih usmerenja ali uglavnom vrlo dobrog kvaliteta, od, recimo, sirovih a melodičnih spid metalaca Under Siege, preko gotskog duma Cult of Salem, epskih blek metalaca The Fifth Horseman pa do energičnog thrash metala koji isporučuju Taskforce Toxicator. Kako i nagađate, ova se kompilacija nudi za pare koje sami odredite i veoma je vredno čuti je kao skup smernica za dalje istraživanje:

https://metalmessage.bandcamp.com/album/viii-immortal-euphoria

A kad smo već kod kompilacija koje se nude za novac koji sami odedite i sklopljene su s pažnjom i ljubavlju, pa, Global Thrash Attack se vraćaju i donose nam 13 odličnih komada na kolekciji Spanish Thrash Attack. Ko je čitao ova moja pisanija prošle godine pamti da sam dosta hvali prethodne kompilacije ove ruske inicijative jer je prosečni kvalitet materijala na njima neuobičajeno visok a i ovog puta to je slučaj. Ovde nema mnogo poziranja i izmišljanja tople vode i bendovi krljaju napred sa uverenjem i mahom vrlo dobrim zvukom. Thrash til death ili tako nekako:

https://globalthrashattack.bandcamp.com/album/spanish-thrash-attack-compilation

Finski Templar i japanski Barbatos imaju split singl koji trenutno postoji samo u formi JuTjub videa, a vinil izlazi na leto. No, ovo je toliko nabadački, sirovo i moćno da veoma vredi da se sad čuje pa da se zabeleži za kupovinu kad izađe. Barbatos su već poznati na ime svog sirovog thrash-punk-metal jurišanja koje traje već duže od dve decenije, i dve pesme koje nude smo već čuli na albumu Straight Metal War iz 2015. godine. Odlične su, naravno, na svoj pomalo dementni, razulareni način, ali Templar su ovde otkriće nedelje sa svojim sirovim, lo-fi napadom na uši od koga može da se rikne u najpozitivnijem smislu. Ne propustiti:

Indijski multiinstrumentalist Vasu Chandran pod imenom Hell Hordes pravi dopadljiv death-thrash metal. Njegov novi EP, Hell Hordes ima pet pesama koje su pod jasnim uticajem ranog Morbid Angel, a što je sasvim legitimno, te odsvirane kvalitetno i ubedljivo. Ne preterano originalno ali besno, žestoko i puno zlih rifova, rekao bih da Chandran ovde ima sasvim dobitnu formulu:

https://hellhordes.bandcamp.com/album/hell-hordes

Black Light su iz Košica u Slovačkoj i kažu za sebe da sviraju „fresh thrash metal“. E pa lepo! No, Firestealer EP je zapravo sasvim solidan i svež u smislu da je ovo thrash koji je svestan koja je godina, ne imitira bendove osamdesetih i zapravo ima aranžmane bliže death metalu, sa grinderskim ispadima. No, ovo je rifačški veoma ubedljivo, dobro producirano i energično a istovremeno razgovetno i napaljujuće. Lepa ponuda iz bratske Slovačke:

https://blacklightthrash.bandcamp.com/album/firestealer-ep

Lepa brazilsko-kanadska saradnja na split EP-ju bendova Whipstriker i Ice War. Whipstriker na svojoj strani imaju tri pesme epskog thrash metala koji se dosta oslanja na heavy metal ideje i atmosferu, ali zna i da zavari pošteno, posebno na poslednjoj pesmi – Morphine Soldiers. Ice War već znamo (osvježimo sjećanje) i njegov antikapitalistički, pankerski thrash/ heavy metal ovde nije vidno dobio na „profesionalnosti“ ali nije ništa ni izgubio na kvalitetu. Štaviše, svirka je sjajna, sa moćnim, brzim pesmama, melodičnim, napaljujućim rifovima i dobrim solažama i jedini i dalje malo problematični element je Joovo pevanje. Ali, jebiga, ima to šarma:

https://helldprod.bandcamp.com/album/whipstriker-ice-war

Mephobia su iz Beča i sviraju dobar, vrlo kvalitetan i glasan thrash metal sa malo groove metal elemenata koji, za moj groš, ne kvare zabavu. Ima tu i malčice death metal elemenata, kad smo već kod toga, ali u prvom planu je nabadački, besan thrash metal koji malo vuče i na The Haunted u mojoj glavi. Bend je osnovan pre dve godine a tek ove su krenuli da snimaju i Reign of the Degenerates je, ime na stranu, onako dobar debi album kakav samo možete da poželite sebi. Zrelo, besno, kvalitetno, poslušajte:

https://mephobia.bandcamp.com/album/reign-of-the-degenerates

Brimstøne je jednočlani hrišćanski metal projekat iz Sjeverne Karoline i znam kako to izgleda na papiru, ali moram da priznam da me je prijatno iznenadio kvalitetom muzike. Mislim, ovo je sirova, kućna produkcija ali sasvim dobrog kvaliteta a pesme su besne, rifaške kritike crkvene koruptivnosti negde između panka, treš metala i stonera. Mislim, jedna pesma se zove Christofascist, pa kako to ne voleti? Moment of Silence je EP sirove ali autentične energije i vredi da se čuje, a, pošto cenu određujete sami, i da se pazari:

https://brimstonehvnchc.bandcamp.com/album/moment-of-silence

Ne znam da li su Blu Blaz svoje ime bazirali na omiljenoj igračkoj franšizi BlazBlue, ali njihov Demo ’21 je odvaljivački, moćno mošerski metaliziran straight edge hardcore iz Portlanda. Blue Blaz ne samo što imaju opasne rifove, ubistven ritam i razjarene, pravoverno besne vokale, nego su im i tekstovi posvećeni policijskoj represiji, kapitalističkom paklu i proleterskoj Golgoti. Sjajno:

https://blublaz.bandcamp.com/album/demo-21

Recluse iz Luizijane krljaju glasan, energičan, recimo sludgecore na svom EP-ju Long Gone Light. Ovo su četiri pesme moćnih, povremeno i epskih rifova, snažnog vokala, i uglavnom vrlo zakucavačkog srednjetempaškog ritma. Ima tu i bržih momenata ali za mene je glavni element muzike ovog benda zastrašujuće pevanje Ryana Ashmorea koji zvuči kao da mu celo telo izlazi kroz usta kad se dere. Izvrsno!

https://reclusenola.bandcamp.com/album/long-gone-light

Kad smo već kod Luizijane, Capra imaju novi album za Metal Blade i In Transmission je lep paket energičnih rifova, dobrog tempa i razgnevljenih ženskih vokala. Metalizirani hardkor ne mora uvek da bude testoteronsko-mošerskog tipa i Capra pružaju program koji je dovoljno „metalan“ i „profi“ za mejnstrim publiku a da ipak imaju uzvitlan tempo i bes koji su obeležja auteničnosti:

Splatz iz Ilinoisa sviraju, pa, recimo „čist“ hardcore punk koji bi zvučao sasvim prirodno 1986. godine. Dakle, ima ovde metala koji smo čuli kod Attitude Adjustment ili Agnostic Front u ono vreme, a sve je bazirano na tečnim, prostim rifovima, brzom tempu i karakternom pevanju. Meni je ova kolekcija demo snimaka (svega četiri pesme, plaćate koliko hoćete) odlična:

https://splatz.bandcamp.com/album/the-demos

Nema grindcorea dok ga ne zasviraju Južnoamerikanci, jel’ tako? Meconio iz Čilea su ovde da potvrde tu poznatu maksimu i njihov istoimenu debi-album ima šesnaest pesama besnog, socijalno osvešćenog prženja. Samo dve pesme su ovde duže od dva minuta, dok se ostale pakuju u kraće forme i mada se Mecanio ne mogu pohvaliti dobro produciranim materijalom, on je izvođački ubedljiv i sklopljen od agresivnog i poletnog grinda, te besnih socijalnih kritika. Sva ta tuča samo za dolar!

https://meconiogrindcore.bandcamp.com/album/meconio

Čikaški Flash in the Pan stavlja sliku vrlo nezdravog obroka na omot svog EP-ja Gameshow Messiah ali muzički je ovo mišićav deathgrind sa pesmama oko tri minuta i kvalitetnom, energičnom svirkom. Plaćate koliko želite, a i vredi jer je ovo DALEKO iznad ikakvog grindcore proseka na Bandcampu, sa pesmama koje su solidne i dobrim zvukom. Žestina, nabod, produkcija, sve što treba, istina je, hladno (i vetrovito) u Čikagu, ali STANDARD:

https://flashinthepan.bandcamp.com/album/gameshow-messiah

Ako ove nedelje kupite samo jedno grindcore izdanje (mada sam ja kupio tri, greota ne kupiti po ovim cenama) to bi trebalo da bude album Monnier sastava Monnier izašao za pouzdani Horror Pain Gore Death Productions. Sem, naravno, ako već nemate njihova prethodna dva EP-a, nazvana Monnier i EP2, jer je ovaj album zapravo njihovo spajanje u jednu celinu. Ali ako nemate, ALA ĆETE DA SE PROVEDETE. Monnier su duo na transverzali Belgija-Japan, sa Jasperom Swertsom, najpoznatijim po ilustracijama za omote neprebrojnih ekstremnih metal bendova, na gitarama i bubnjevima i sa Sudom Makiko iz tokijskih Flagitious Idiosyncrasy in the Dilapidation na vokalima. Čuj mene „vokalima“, ovo je više direktan prenos nuklearne ekplozije nego pevanje, da se mi razumemo. Monnier su blago metaliziran grindcore sa pesmama koje su tehnički kvalitetne i odsvirane vrhunski i samo u retkim trenucima prebacuju dva minuta, sa ubitačnim tempom, zloslutnim rifovima i apsolutnom zveri iza mikrofona. Makiko je, naravno, inače u svom matičnom bendu jako upečatljiva ali Flagitious Idiosyncrasy In The Dilapidation su za nijansu više deathgrind orijentisani i imaju za mrvicu veći opseg atmosfera pa je i njeno pevanje tamo kombinacija dubokih „pećinskih“ vokala i vrisaka, kako je i red, sa nešto odmerenijim deliverijem. I ovde imamo obe tehnike, ali pesme su kraće i Makiko se mnogo više forsira i, pogotovo na starijem materijalu, ovo je kao nekakav tajfun žileta koji znate da nećete preživeti ali je veličanstveno dok traje. Za ljubitelje Gridlink, Discordance Axis i slično, obavezno slušanje:

https://hpgd.bandcamp.com/album/monnier

Beastial Piglord ima novi EP, nazvan jednostavno Bullshit i ovo je jedna tipično eklektična, malo i haotična ali na kraju dana i dalje lična, ekspresivna smeša lupova, gitara, somnabulnih vokala, raznih efekata i muzike koja gotovo da se može nazvati proizvodom toka svesti. No Beastial Piglord je odavno dokazao da je značajno ispred prosečnog internet-avangardiste, dajući svojoj muzici slobodne ali dovoljno čvrste forme da uvek bude zanimljiva a neretko i nezaobilazna. Bullshit je jedno od fokusiranijih, jačih izdanja koje je ovaj momak iz Sjeverne Karoline izbacio u poslednje vreme, a plaćate koliko sami poželite. Ne propustite da makar poslušate:

https://beastialpiglord.bandcamp.com/album/bullshit

Da pređemo na death metal. Zagrepčani Cryopathic Thanatology su šarmantni na prvom EP-ju, Untold Stories of the Morgue, donoseći nam četiri pesme old school death metala koji oni nazivaju „stenching death metal“, kao da reč „stenching“ postoji. Ali ako i ne postoji, Englezi treba da je dodaju u rečnik jer je ovo vrlo solidan materijal sa razigranim gitarama, dobrim rifovima, energičnim ritmom i meni vrlo simpatičnim pevanjem koje me podseća na neprežaljeni kragujevački Mortuary. Dobra svirka, aranžmani koji su kompleksni i „tehnički“ a da ne smaraju nekakvim egzibicijama, pa još i solidan studijski zvuk i cena koju određujete sami, sve u svemu lep paket i dobra ponuda. Poslušajte Cryopathic Thanatology, nećete zažaliti:

https://cryopathicthanatology.bandcamp.com/album/untold-stories-of-the-morgue-ep

Nisam siguran šta Isolated A.D. iz Sjeverne Karoline misle da ovo „A.D.“ u njihovom imenu znači ali dobro, death metal je tu da krši sva pravila. A EP No King to Conquer je simpatičan death metal srednjeg tempa, sa samo malo metaliziranog hardcorea u svojoj srži, što mrvi sve pred sobom teškim rifovima, jakim udarcima bubnja i brutalnim vokalom. Lepo to zvuči, naštimovano toliko nisko da se žice verovatno vuku po patosu, i bend zapravo ima više ideja nego što na prvi pogled izgleda, sa nekim finim aranžmanskim trikovima. Opet, glavna snaga ovog izdanja je gruv kome doprinosi i dobra produkcija. Ja zadovoljan:

https://isolatedad.bandcamp.com/album/no-king-to-conquer

Slovenci Sovrag sviraju simpatičan, malčice old school ali i vrlo minuciozno aranžiran, pa i srazmerno melodičan death metal (sa malčice black ukrasa) na EP-ju Tribute to Death. Moram da priznam, prijaju mi lepo napisane, karakterne pesme koje imaju jednu trešersku, mošersku dimenziju sa zapaljivim rifovima i ritmovima kao stvorenim za proizvodnju šutke na koncertima kad ih jednom ponovo bude. Takođe mi se dopada da Sovrag imaju miks koji je razumno prostoran i detalji sviranja se ne gube u prejakoj kompresiji. Odličan debi za ekipu iz Ljubljane:

https://sovrag.bandcamp.com/album/tribute-to-death

Ne znam gde se momak po imenu Liam D krio do sada, ali dobro je čuti ovako talentovanog muzičara na autorskom materijalu. Njegov solo projekat Mortal Vessels na istoimenom debi-EP-ju prži energičan, snažan death metal sa taman toliko black metal elemenata da muzika ide napred i gazi sve pred sobom bez mnogo vučenja nogu i istraživanja gruva. Nije da ovde nema gruv-elemenata, ali Mortal Vessels uglavnom čuka i zaintersovaniji je za dobre rifove i aranžmane koji grade ozbiljno dramatične narative nego za puki moshing. I odlično to zvuči, sa pesmama koje su brze, energične, ali i nabijene nervoznom energijom, sve to producirano veoma dobro i sa puno simpatičnih malih ideja koje osvežavaju materijal. Vrlo dobar hello world.

https://mortalvessels.bandcamp.com/album/s-t

Obsolete su iz Mineapolisa i njihov debi album, Animate// Isolate prikazuje ih u solidnom svetlu. „Tehnički death thrash“ zvuči kao nepotrebno preterano podžanrovsko kvalifikovanje, ali eto, tako je to u svetu ekstremnog metala. U svakom slučaju, Obsolete sviraju brzo i žestoko, sa „tehničkom“ dimenzijom koja je tu najviše da bi se napravili zanimljiviji, dinamičniji aranžmani, ne da se insistira na virtuoznosti. No, thrash element ovih kompozicija sve drži u dobrodošlo jednostavnoj, fokusiranoj formi pa su Obsolete dobri za mošing i ne smaraju preterano egzibicijama:

https://unspeakableaxerecords.bandcamp.com/album/animate-isolate

Malformity iz Atlante na debi albumu Monumental Ruin kanališu svoje uticaje iz domena švedskog death metala i death metala sa Floride u nešto što meni zapravo najviše zvuči kao death metal poreklom iz države Njujork. Dakle, ja ovde najviše čujem Immolation, Baphomet/ Banished i slične bendove. Što je okej, volim ja tu hororičniju, mračniju inačicu pravca. E, sad, Malformity ne preteruju baš sa originalnošću niti sa svežim idejama, ali im je muzika makar pristojno producirana i atmosferična. Može to da se lepo sluša:

https://malformity.bandcamp.com/album/monumental-ruin

Meksičko-španska saradnja bendova Rotting Grave i Leprophiliac dala nam je pristojan EP mračnog old school death metala  Profecias De Condenacion Y Carrona. Ovo je tvrdo, hermetično, ali dobro producirano i treska kako treba, sve kao ispalo iz podsvesti članova Autopsy. Osam dolara je jaka cena za četiri pesme ali dobre su to pesme:

https://goatthronerecords.bandcamp.com/album/profecias-de-condenacion-y-carrona

Sjajan death metal od strane, slutim, jednog čoveka na EP-ju Eyes of the Deceiver projekta Kolossai iz Kalgarija. Ovo je, recimo, melodičniji death metal, ali najviše jer voli malo atmosfere i razgovetnosti usred nabadanja tako da ovde nema metalcore preterivanja i Kolossai malo više vuče na black i thrash u svom death metalu. Solidno napisano, solidno producirano, solidno u svakom smislu:

https://kolossai.bandcamp.com/album/eyes-of-the-deceiver

Kanađani Axedra imaju debi album, Mass Deception i ovo je vrlo četvrtast, vrlo predvidiv death metal, ali urađen korektno, sa dobrom produkcijom i uz dovoljno svesti da je potreban pravi omjer razgovetnosti i hermetičnosti da biste imali šansu da vas sluša više od petnaest ljudi na svetu. Osam pesama, dosta žestine, fino:

https://axedra.bandcamp.com/album/mass-deception

Njemački Betrayal su karakterniji i maštovitiji na svom drugom albumu, Disorder Remains, sa čak dvanaest death metal pesama u kojima ima dosta „rada“ tako da se ne svedu samo na ređanje rifova. Ima, dakle, ovde i melodije i atmosfere i jedne epike koja lepo leži Betrayalu i rekao bih da se čuje zašto je album spreman punih pet godina. Dvanaest pesama i pedeset minuta je ipak pogolem paket da se iskonzumira materijal koji ima puno ideja ali ne previše vidnih klimaksa, no, nije to neprijatno za slušanje:

https://betrayal.bandcamp.com/album/disorder-remains

No, litvanski Crypts of Despair na svom drugom albumu, All Light Swallowed, kombinuju brutalni death metal sa zakucavačkim black metal pristupom za produkt koji zvuči divlje, besno i opasno. I prilično neodoljivo. Ovo je bend čije brze pesme (a sve su brze) zvuče tako energično i razbijački da je manje bitno to što su u principu nalik jedna na drugu. Naprosto, Crypts of Despair imaju taj napadački stav, sa jakim rifčinama, pravim odnosom između melodije i disonance, da je sam njihov zvuk veoma zdrav, a povrh toga se primećuje i napor da se pesmama ipak daju distinktni identiteti i karakteri. Fantastična ploča koja se, u daunoud verziji, neobjašnjivo, prodaje za koko date. Ne propustiti:

https://cryptsofdespairdeath.bandcamp.com/album/all-light-swallowed-death-metal

Dobri su i kostarikanski Inhuman na novom EP-ju, Naked. Ovo je „zvanično“ tehnički death metal, ali Inhuman se drže jedne dosta jednostavne forme gde se „tehničnost“ njihove muzike odražava pre svega u ređanju gomile rifova jednog za drugim a ne u nekom preteranom harmonsko-ritmičkom teoretisanju. EP sadrži i nekoliko starih demo/ proba snimaka koji su, pa, hajde, informativni, ali dve propisne studijske pesme, dakle naslovna i druga koja EP zatvara i verzija je jedne već uvršćene u demo inačici – te dve pesme su odlične, nabadačke i vredne slušanja:

https://inhuman1.bandcamp.com/album/naked-ep

Ashen Earth iz San Dijega su progresivni death metal sastav koji kombinuje melodične, epske teme sa znojavom, tvrdom svirkom. Album  Oceans Above je fino odsviran i snimljen i mada ovde ima dosta petljanja – možda i previše za moj ukus – sa puno ponavljanja rifova i tema koje misle da su zanimljivije nego što jesu, nema nikakve sumnje u to da Ashen Earth nastupaju ubedljivo i da imaju pristojan zvuk:

https://ashenearth.bandcamp.com/album/oceans-above

Distant Shapes iz Slovačke su projekat nekih članova Aeon Winds i njihov prvi album, Life Forsaken je zanimljiva, ali jako bučna kombinacija post metala, death metala i doom metala. U praksi, ovo je melodično, emotivno, ali i apokaliptično i mračno, kako i valja da bude i mada mastering ovog albuma aktivno vređa moje uši, Distant Shapes imaju zanimljiv, atmosferični pogled na ekstremnu muziku sa dosta štofa:

https://aeonwinds.bandcamp.com/album/life-forsaken

Paket užasnog, prljavog, podzemnog death metala stiže na split EP-ju Greased Then Released teksaških bendova Kombat i Torture Tomb. Kombat su više lo-fi i njihova svirka se svodi na cunami buke iz koje izleću note i stihovi, dok su Torture Tomb producirani ozbiljnije, sa jako teškim, HM2 zvukom i malo slamming death metal fora. Ništa revolucionarno, ali tr00 i pravo iz podzemlja:

https://kombatdeathmetal.bandcamp.com/album/greased-then-released

https://torturetombtx.bandcamp.com/album/greased-then-released

Bodom After Midnight nisu moja furka (jer… dobro, znate već), kao što nisu bili ni Children of Bodom, ali da ispoštujemo seni pokojnika, tu je vrlo upečatljiv EP Paint The Sky With Blood. Ovo je trebalo da bude početak nove avanture za Alexija Laihoa i kolege, ali smrt je, kako se to obično kaže, bila brža i za uspomenu ostaje kolekcija pesama koje su glasne, energične, melodične i koje bi verovtano zaista bile početak novog fenomena:

https://bodomaftermidnight.bandcamp.com/album/paint-the-sky-with-blood

Iako je Lemmy mrtav, evo, već duže od pola decenije, to ne znači da se dovitljivi izdavači neće snalaziti za nove albume jednog od najvažnijih bendova u istoriji metal i rok muzike. Motorhead su ipak bred za sva vremena. Louder than Noise… Live in Berlin je snimak koncerta iz 2012. godine, dakle iz faze kad je Lemmy već bolovao, ali se još uvek dovoljno dobro držao da zna koja je koja pesma i da muzika ne bude previše usporena. Da budem iskren, jako me je bolelo kada sam slušao posthumno izdati Clean Your Clock iz 2016. godine koji je snimljen svega mesec ili dva pre nego što je Lemmy umro i gde se čulo da se čovek jedva drži na nogama. Opet, ako je iko morao da ode s ovog sveta maltene direktno sa bine, to je svakako bio Lemmy. Enivej, dakle, Louder than Noise… Live in Berlin nije najuzbudljiviji i najbolji Motorheadov živi album i čuje se ovde da je Lemmy malko rovit, najpre u pevanju, ali trojka pruža vrlo pristojan program, sa izborom pesama koji nije „best of“ ali ima sasvim dovoljno sigurnih hitova da se i mi najmatoriji zadovoljimo (Metropolis, Stay Clean, naravno Ace of Spades, Overkill…) a bend svira ubedljivo. Još jednom se, posebno uz vrlo pristojan miks, mora reći da je Phil Campbell imao i zvuk i tehniku da parira neuništivom Kilmisteru a da je Mikkey Dee bio zaista jedan od retkih bubnjara sa dovoljno agresivnosti ali i gruva da drži ovo radno mesto toliko godina. Završnica ovog albuma sa Overkill u kojoj gostuju i Anthrax je lep susret na, jelte, vrhu, kakav možda nismo zaslužili da čujemo u 2021. godini ali kakav nam je apsolutno bio potreban.

Ljubitelji piratskog metala mogu da se provesele uz novi, živi album australijskih Lagerstein. Live in Brisbane ima dobrih dvadeset pesama violina, harmonika, distorziranih gitara i radosnih napeva. Naravno ovakva muzika je samo korak ili dva iznad „memecore“ zajevancija, ali Lagerstein sviraju dobro i, pogotovo u živom kontekstu umeju da naprave dobro raspoloženje:

https://lagersteinau.bandcamp.com/album/live-in-brisbane

Šteta je da čileanski Lunacy nemaju samo malo sigurnije pevanje jer je materijal na debi-albumu Obscure Introspection zanimljiv i prijatan heavy metal sa blagim progresivnim naklonom. Basista Lunatik pogađa note kad peva ali zvuči prilično tanušno i nesigurno a što naravno dosta oduzima na kvalitetu doživljaja. Ako se uspešno apstrahuje pevanje, ostaje muzika puna kul energije i organski napravljenih a opet progresivnih kompozicija sa puno atmosfere i prijatnim, ne preglasnim miksom i masteringom. Vredi poslušati:

https://txhxoxnxrecords.bandcamp.com/album/obscure-introspection

Njemački Alsion sviraju power metal koji je, pa, za moj ukus dosta osrednji. Sve je to vrlo korektno i na mestu ali je problem što u power metalu valja slediti pravilo „go big or go home“. Album The Darkest Hour, četvrti u ovom stoleću za ovu ekipu je meni kao nekakav obećavajući demo benda koji tek ispipava staze u ovom podžanru, pa je sve sastavljeno od urednih rifova, urednih solaža, pristojnog pevanja i čiste produkcije, ali bez malo operetskog ludila, preterivanja i smelijeg cheesa. E, sad, ja svakako nisam prava publika za ovakvu muziku pa naravno da ne treba moju reč uzimati kao gospel i moguće je da se publici kojoj je ovo namenjeno Alsion dopadaju mnogo više nego meni. Poslušajte:

https://alsion.bandcamp.com/album/the-darkest-hour

Švedi Stygian Fair su svakako simpatični na trećem albumu, Equilibrium, nudeći nam svoju epsku heavy metal muziku sa melodičnim elementima dooma i malo Iron Maidena u kombinaciji. Sve je to slatko i simpatično, osim što mi je pevanje nedovoljno „metalsko“ ako tako smem da kažem, sa čistim, prijatnim vokalom koji ipak nema onu energiju i dramu kakvu bih ja priželjkivao od metala. Al opet, šta ja više pa znam, nabio sam skoro pedeset godina u dupe i nije da me treba slušati. Poslušajte Stygian Fair umesto toga:

https://stygianfair.bandcamp.com/album/equilibrium

Generalno ne padam na „shred“ abume, ali španski gitarista Héctor Isunza je isuviše dobar sa svojim triom na albumu Hymns to the Night. Ovo je vrlo robusna, instrumentalna, IZUZETNO odsvirana malmstinovština koju tri Španca KIDAJU sa svim potrebnim neoklasičnim elementima koje možete da zamislite i vrlo pristojnom produkcijom. Ponekad je virtuoznost sama sebi svrha a ponekada je TO upotrebljeno u prave svrhe. Ovaj album je primer:

https://hectorisunza.bandcamp.com/album/hymns-to-the-night

Zadovoljstvo je videti da južnoafrički hevimetalci Deadline imaju novi EP, Abigail’s Crypt. Njihov prošlogodišnji album je nudio vrlo solidan program klasičnog, ’80s cheesa i energije, a ovaj materijal je kombinacija novih pesama, obrada (Rebel Yell od Billyja Idola dobija jako dobar metal tretman, što pesmu čini dvestasedamanest posto boljom od originala a tu je i Diov Holy Diver) i remiksa. Ovo poslednje je posebno zabavno jer hitčina High-Tops & Bullet Belts sa prošlog albuma dobija sladak sintisajzerski remiks koji, što se nekad govorilo, može da pomiri šminkere i metalce. Odlična svirka, produkcija za desetku, i jedan generalno ozbiljan, odgovoran a zabavan pristup heavy metalu. Volim ove ljude, volite ih i vi:

https://deadlinehmc.bandcamp.com/album/abilgails-crypt

Za kraj, faaak, novi Neptunian Maximalism? Aj dont majnd if aj du, što bi rekli u Engleskoj. Belgijanci su nas prošle godine pošteno protresli albumom koji je spojio drone, metal, slobodnu improvizaciju i ritualnost a sada se vraćaju sa albumom Solar Drone Ceremony, koji ih sve pakuje u jednu neprekinutu kompoziciju od 53 minuta odrađenu pred publikom u studiju. „Živa“ dimenzija ove muzike je važna jer je ceremonijalna dimenzija ove muzike važna pa iako je ovakav album,možda, mogao da nastane i kao studijski rad sa nasnimavanjem i lepljenjem, on ne bi zvučao autentično. Solar Drone Ceremony, ako ništa drugo, ZVUČI autentično, sa debelim, gustim slojevima psihodeličnih talasa koji se na slušaoca obrušavaju bez obzira može li on sve to da izdrži ili ne. No, Belgijanci svakako znaju šta rade i ovo je muzika koja, ako joj posvetite pažnju i prihvatite njen prilično beskompromisni intenzitet, nosi u sebi tu hipnotičnu, ritualnu energiju koja će vas uhapsiti i držati mnogo duže od tih skoro sat vremena. Bend, pritom, ovo masteruje sa dosta dinamike i mada još uvek nismo dobili od Neptunian Maximalisma onaj sveti gral koji očekujemo – dakle, da ovo ZVUČI kao Miles Davis iz On the Corner faze ali da koristi metal elemente – Solar Drone Ceremony je veoma dobar pokušaj:

https://i-voidhangerrecords.bandcamp.com/album/solar-drone-ceremony

Film: Nobody

Dakle, Christopher Lloyd, najpoznatiji kao ludi naučnik Doc Brown iz Back to the Future filmova, Bob Odenrirk, komičar koji je nekad radio i za Saturday Night Live i RZA iz Wu Tang Clan ušetaju na set snimanja filma i treba da glume porodicu. Zvuči kao početak nekog vica ali ovo je zapravo samo ur-premisa filma Nobody, novog, drugog celovečernjeg akcionog filma koji je režirao zastrašujuće talentovani ruski maverik Илья Викторович Найшуллер, u daljem tekstu Ilja Naišuler.

Naišulera je publika izvan Rusije upoznala pre 5-6 godina kada je njegova akciona ekstravaganca, Hardcore Henry (životopisan ovde), zdušno podržana (i koproducirana) od strane Timura Bekmabetova pronašla put do zapadnih festivala, a zatim čak i bioskopa, kreirajući priličan buzz u zajednici ljubitelja akcionih filmova, ali i zaradivši zapravo vrlo solidan novac s obzirom da je bila u pitanju maltene amaterska produkcija. Sa Hardcore Henry je Naišuler pokazao najmanje dve stvari: da je u stanju da uz praktično priručnu opremu i budžet što bi u Holivudu pokrio jedva trećinu ili petinu sličnog filma, napravi profesionalan, visokostilizovan i jako intenzivan akcioni rad, ali i da je, možda i važnije, on neko ko razume jezik modernog video-medijuma i u stanju je da ga, bez kompromisa u ijednu stranu, kanališe u biskopsko iskustvo, spajajući Youtube/ Reality adrenalin i videoigračku estetiku na besprekoran način. Hardcore Henry je bio svojevrsni događaj, ako ne revolucija ono svakako proof of concept, film koji je ne samo legitimisao perspektivu subjektivnog kadriranja tokom celog trajanja već i tehnički pokazao kako ona ne mora da bude ni malo ograničavajuća u pogledu snimanja sumanute akcije – naprotiv.

Utoliko, više od pola decenije kasnije, Nobody, njegova prva holivudska produkcija (film je finansirao Universal, a sa budžetom od 16 miliona dolara koji prebacuje Henryjev čak osam puta, ovo i dalje spada u decidno niskobudžetnu produkciju) je lako videti i kao svojevrsno razočaranje. Naime, ovo ne samo što je „normalan“ film, sa glumcima, koji igraju „prave“ likove što imaju „stvarne“ odnose koji se događaju u uverljivoj socijalnoj sferi, nego je u pitanju na neki način varijacija, i to nedovoljno pomerena, na jedan dosta utemeljen stereotip američkog akcijaša, onaj u kome mirni čovek koji samo gleda svoja posla biva uvučen u spiralu nasilja samo da bi demonstrirao kako se u njemu sve vreme krila zvijer.

Pokušavao sam da izbegnem pominjanje Johna Wicka, jer to je tek kliše, ali teško je ovde praviti se nevešt kada je Nobody napisao Derek Kolstad – scenarista Johna Wicka – a producirao David Leitch koji je, kažu, uz Chada Sathleskog režirao prvog Johna Wicka (kasnije i Atomic Blonde i Deadpool 2). Uz ovu vrstu podele karata, prilično je jasno da je Nobody od temelja pa do krova formatiran da se uklopi u kalup „novog akcionog filma“ što cveta u Americi poslednjih godina, dovodeći direct to video estetiku u bioskope, deakcentujući CGI i forsirajući razrađene koreografije borbe i rad kaskadera. Naravno, ni visokobudžetni Holivud nije ostao sasvim imun na ovakve stvari – Captain America: Winter Soldier je iste godine kada i John Wick imao ove elemente – a sa Wickom koji je postao vrlo lukrativna franšiza za očekivati je da ćemo na svim nivoima produkcije viđati i više ovakvih radova.

Naišuler je svakako čovek kome se može poveriti zadatak ovog tipa – tamo gde su Neveldine i Taylor stali, on je više nego opremljen da produži, obdaren izuzetnim okom za akciju i osećajem za režiranje kompleksnih borilačkih koreografija, i u tom smislu Nobody je neka vrsta njegove vizit-karte za dalju holivudsku karijeru, potvrda da nije u pitanju tek priučeni režiser video-spotova koga je jednom ukenjalo da napravi GoPro montažu od 90 minuta i ona neobjašnjivo zaradila 15 miliona dolara u bioskopu. Nobody je film koji je decidno „staromodniji“ od Hardcore Henry i koji – iako vitak sa jedva sat i po trajanja i solidnog tempa – pravi malo pauza za scene refleksije i kontemplacije što treba da nas privuku bliže likovima, podsete da ovo nisu tek mašine za borbu od krvi i mesa, već, jelte, trodimenzionalna ljudska bića sa emocijama i unutrašnjim životom. Naišuler ovde ne samo da se legitimiše već je i pomalo razmetljivo dobar, sa uvodnom montažom prikaza „normalnog“ života protagoniste koja je naprosto briljantna i sažima nekoliko znakovitih slika fantastičnim tempom. Nobody nam se ovde predstavlja kao film svestan da mora da ide „redom“ i prvo nas uvede u depresivno predvidiv život porodice iz dobrostojećeg američkog predgrađa* i njene malograđanske trope, kako bi kasnija divljačka akcija imala sociološku težinu – ali to radi sa takvim vizuelnim stilom i visokim tempom da je jasno da za volanom ovde sedi adrenalinski džanki lično.

*film je delom sniman u Torontu a delom u LA pa postoji i određena kognitivna disonanca kada iz nečega što je vidno „kanadskog“ tipa ušetate pravo na set GTA V

Zaplet Nobodyja je, rekosmo već, oslonjen na jedan sada već dobro utemeljeni kliše koji, ako ćemo iskreno, vuče poreklo još od Pekinpoovih Pasa od slame – onaj o „običnom“ čoveku koga ekstremne okolnosti neprijateljske okoline pretvaraju u mašinu za ubijanje. Originalno, ovo je bila parabola o rascepu između ruralne i urbane zajednice u Americi, o tenziji između liberalnijih, modernijih shvatanja i tradicionalnog života manjih zajednica, o paranoji intelektualca pred intelektualno inferiornom ali seksualno virilnom svetinom itd., ali Nobody ima tu otežavajuću okolnost da scenarist maltene prepisuje koncepte iz drugih filmova, pa onaj najslabiji element Johna Wicka* – čitava  mitologija o najamnim ubicama i njihovom „društvu“ – ovde dobija svoj odjek u aluzijama na prošlost protagoniste.

*zadivljujuće, ali ne mislim na Keanuovu glumu

Ovo donekle problematizuje Nobody jer čini Naišulerove napore da priču utemelji u „normalnom“ životu utoliko jalovijim – Nobody se već od pre svoje polovine razotkriva kao čist žanrovski film u kome su likovi zaista zapravo pre svega mašine za ubijanje i ovim druga polovina, iako ispunjena briljantnim akcionim scenama, pomalo gubi na dimenziji ljudskog zahvaljujući tom poništenju uverljivosti prikaza suburbijskog ennuija iz prve polovine.

Kako god, Hutch Mansell, naš protagonsit koga igra Bob Odenkirk, je hodajuća kriza srednjih godina, čovek zakopan u lepoj porodičnoj kući sa lepom ali pomalo otuđenom suprugom i dvoje dece od kojih ga starije – sin – sve više disrispektuje što se više vidi da je ćale izgubio životnu radost. Zaposlen u tastovoj firmi, Hutch ponavlja iste rutine svakog dana, tonući sve više u „samac u braku“ depresiju, a kada jedne noći porodica bude meta small time upada u kuću i razbojništva gde prepadnuti napadači odu na kraju sa svega par desetina dolara – jasno je da su inicijalno planirali da upadnu kod srazmerno bogatijeg suseda koji kupuje skupa kola i unaokolo se njima kurči – Hutch pada još niže u očima svoje familije, partikularno sina koji prezire oca što se nije borio i pustio da se na ovaj način onečisti svetost porodičnog ognjišta. Reči „beta“ i „cuck“ se ne pojavljuju u dijalozima ali mogu se videti ispisane na licima protagonista u ovom delu filma.

Naravno, posle svega jedan naoko trivijalan detalj u Hutchu probudi užasan bes i on reši da na neki način kompenzuje poniženje naneseno porodici. Naišulerova režija je ovde za svaku pohvalu jer on kroz ove obavezne stavove prolazi sa maksimumom efikasnosti i minimumom bespotrebnog pojašnjavanja, dovozeći nas u nekoliko lakih poteza do prvog važnog set pisa u filmu, slučajnog obračuna u autobusu, u kome se vidi ne samo apsolutna briljantnost njegove akcione režije – i koreografije – već i u kome maltene čujete kako se zupčanici krljaju jedan preko drugog dok film – i do tada britkog tempa – prebacuje u višu brzinu.

I menja (pod)žanr. Ono što je do tog momenta bila low key analiza strahova sredovečnih belih muškaraca suočenih sa nesnosnošću porodičnog/ suburbanog života koji se pretvorio u seriju trivijalnih razgovora i ponavljajućih a sve manje smislenih rutina što ne donose zadovoljstvo već samo troše vreme, postaje film Stevena Seagala samo sa režiserom koga ovaj poslednjih dvadeset godina može samo da sanja da ima.

Nije mi naročito smetalo što se ovde ide na vrlo klišeiziranu postavku u kojoj se naš junak, što je samo želeo da se malo izduva i potroši nakupljeni adrenalin, odjednom suočava sa masivnom,  opasnom i dobro opremljenom ruskom mafijom – Naišuler se sa Rusima vrlo lepo izigrao, uspevajući i da koristi žanrovske stereotipe ali i da svemu da autentičnost već i time što su korišćeni ruski glumci koji pričaju na Ruskom. Štaviše, nije mi smetalo ni to johnwickovsko zaranjanje u prošlost protagoniste i njenu praktično mitološku dimenziju jer je ono zapravo veoma svedeno, a uplitanje likova Christophera Lloyda i RZA-e u završnom činu je i dovoljno zarađeno i daje svemu jednu lepršaviju estetiku. U svojoj završnici Nobody je vrlo razigran film, sa mnogo briljantne akcije i duha i dodatak ovih likova obogaćuje te njegove dimenzije. Pogotovo Lloyd prikazuje sjajnu transformaciju dajući svemu i element gerijatrijskog akcijanja kakav je uvek dobrodošao kada se izvede s poštovanjem i bez prenaglašenog parodiranja. RZA sa svoje strane, kao ozbiljan profesionalac (snajperista*) uspeva da u sve unese crtu te stručne ozbiljnosti i zrelosti koja vidno nedostaje dvojici belih protagonista što su – svaki za sebe – suočeni sa spoznajom da je normalan, odrastao život nešto što se dešava drugima i da će oni radije večno živeti u infantilnom svetu igre.

*koji u jednom brijlatno režiranom momentu, suočen sa čak tri neprijatelja uspeva da ih svu trojicu naniže na jedan metak

Naišuler ovde nema ni mnogo para ni mnogo vremena pa je vidno koliko dovitljivih rešenja uspeva da napravi da film bude dinamičan, i da deluje skuplje i profesionalnije. Glavni negativac, ruski mafijaški bos Julijan (sjajni Алексей Серебряков koga sigurno pamtite iz Legende o Kolovratu) je prezentiran kroz dve vrlo uspele muzičke scene koje podsećaju da je Naišuler svoje veštine tesao režirajući spotove, ali koje ovom liku daju dimenzije kakve on u nekakvom uporedivom direct to video filmu naprosto ne bi imao. Nobody je, ponoviću, kao film Stevena Seagala ali koji je režirao nesrazmerno talentovan autor sa dovoljno vremena i para da najbitnije scene budu visokoestetizovane, režirane i izmontirane sa vrhunskom pažnjom.

No, i dublje od toga, Naišuler se drži premise filma veoma dosledno – pa je njegov „nobody“ u glavnoj roli čovek koji je „drugačiji“ ali nije natčovek. Već tuča u autobusu pokazuje da je Hutch neko ko ume da napravi i pogrešne procene, da primi udarac, da pusti da ga ponesu emocije – za razliku od Seagalovih likova koji su uvek potpuno nepogrešivi – i time on do kraja zapravo ima prostora za rast i razvijanje. U Johnu Wicku ili Atomic Blonde (ili, hajde u Cruiseovim filmovima o Jacku Reacheru koji se mogu spakovati u ovaj podžanr) ovog rasta uglavnom nema i ako protagonisti „greše“ to je najčešće iz simboličkih razloga. Hutch greši jer mu je pun kurac svega i ovo je vrlo osvežavajuće, a kada do kraja filma pređe u „full Rambo“ mod, sa sve pripremanjem improvizovanih zamki za neprijatelje čije putanje kroz bojište anticipira, to je dosezanje njegove „finalne forme“, poslednji stepenik na putu koji je prešao tokom devedesetak minuta. Odenkirk je u ovome vrlo dobar, transformišući se uverljivo iz „sad dad“ snuždenosti u akcionog heroja koji je i dalje uverljiv i ne izvodi nekakve nadljudske podvige već pobeđuje na osnovu dobrog planiranja, hladne glave i iskustva.

Relativno „b“ glumačka podela je ovde, mislim, Naišuleru zapravo išla na ruku. Lloyd i Michael Ironside donose sponu sa danas već mitološkim osamdesetim godinama*, RZA ima auru blaxploitation/ martial arts škole, Connie Nielsen nas povezuje sa holivudskim superherojskim blokbasterima dajući, ironično, vrlo prizemljenu, vrlo „civilnu“ ulogu, dok je Серебряков Rus sa autentičnom harizmom. Odenkirk ovde samo treba da bude uverljivo smoren i besan, bez preglumljavanja i on ovo solidno iznosi na svojim plećima.

*a Ironside i sa gejmingom na ime svoje dugovečne uloge Sama Fishera u serijalu Splinter Cell

Nobody je, kao i skoro sve drugo što valja u današnjem akcionom filmu, jasan omaž osamdesetima, dekadi kada se ovaj žanr legitimizovao i otkačio od pretenzija na spone sa „pravom“ dramom – a ovo se čuje, između ostalog i kroz saundtrak u kome Pat Benatar sa Heartbreakerom zauzima vrlo prominentnu poziciju – ali i, meni zapravo važnije, adrenalinski šat direct-to-video estetici. Naravno, Nobody ima duplo veći budžet od recentnijih Seagalovih radova i pet puta veći od „pravih“ DTV produkcija, ali on vrlo dosledno ponavlja njihove trope, uključujući vizuelne, sa setovima koji su vrlo prepoznatljivi i praktično su mem u ovom podžanru, a da uspeva da sve fantastično estetizuje, izvede na tehnički zavidnom nivou sa praktičnim efektima i kaskaderima, dajući ako ništa drugo, metu prema kojoj drugi akcioni autori mogu da gledaju kada rade svoje filmove. Nobody, naravno, ne igra u istoj ligi kao Wrightov Baby Driver, ali Naišulerov izuzetno sigurni jezik i osećaj za akciju, a da su i „normalne“scene urađene vrhunski ekonomično i sa istim nivoom vizuelne stilizovanosti i dinamike, je naprosto dah ogromne svežine u akcionom žanru. S obzirom da Nobody dobija solidne kritike, jedva čekam da vidim šta će Naišuler sledeće da napravi – nadajmo se da nećemo opet morati da čekamo pola decenije.

Pročitani stripovi: Iron Man (Cantwell/ CAFU)

Sa dosta interesovanja sam pročitao prvih osam epizoda novog serijala Iron Man koga od jesenas za Marvel piše Cristopher Cantwell a crta ga vrlo pouzdani španski crtač CAFU (a što je, naravno, skraćeno od Carlos Alberto Fernandez Urbano). Ispostavilo se da to nije čak ni čitava prva priča ali smo ipak dobili dovoljno radnje da bi mogli da prodiskutujemo o prvim utiscima.

Iron Man je u prilično neobičnom položaju ovih dana s obzirom da je do pre neku godinu bio jedan od najvažnijih strip-likova u Kući ideja na ime svoje filmske persone. Nije preterano reći da je Iron Man Roberta Downeyja Juniora maltene svojeručno stvorio MCU, uvezujući ikonični dizajn, spretno sažetu personu iz poluvekovnog serijala i zavidni glumački kapacitet u prisustvo na velikom ekranu koje je u dobroj meri obeležilo prošlu deceniju i diktiralo ton velikom delu Marvelovog filmskog univerzuma. No, RDJ je postao izuzetno skup čak i za Dizni, a i sam je želeo da siđe sa karusela sličnijeg točku u kavezu za hrčke nego opuštenoj karnevalskoj zabavi za gospodu, pa je njegov lik na dostojanstven način ubijen na filmu. Paralelno sa tim, posle perioda u kome su strip-serijal o „zlatnom osvetniku“ pisali ljudi vrlo jakog kalibra u Kući ideja – Bendisu je ovo bio poslednji tekući serijal pred odlazak u DC, nasledio ga je Dan Slott posle deset godina pisanja Spajdermena – novi scenarista novog serijala je Cantwell, svakako ne nepoznato ime u industriji zabave,* ne najmanje na ime svoje uspele televizijske kreacije Halt and Catch Fire, ali neko ko u strip-industriji ima decidno kraći trag.

*a nepažljivim guglerima i čovek za koga će se večito iznenađivati za to što je nacista, pre nego što se sete da postoji druga osoba istog imena koja, eh, jeste nacista…

Cantwellov staž u stripovima je relativno skroman, bar kada pričamo o mejnstrimu, sa dva zapažena serijala za Berger Books, imprint Dark Horsea (She Could Fly i Everything), i sa recentnim radom za Marvel gde je pre Iron Mana pisao Doctora Dooma. Činjenica da je on sada autor Iron Mana pokazuje kako je Marvel spreman da malo popusti uzde i vidi kakve se sveže ideje mogu iskopati za strip koji je u neku ruku vrlo komplikovano pravdati u današnjem trenutku naše povijesne zbiljnosti.

Šta hoću da kažem: Iron Man je od početka bio strip namenjen, hajde da kažemo, desnijoj publici, strip o industrijalcu koji zgrće grdne pare na proizvodnji i prodaji oružja i čiji su originalni negativci često imali u sebi odjek rasističkih klišea o „žutoj pretnji“. Iron Man je tako spajao ne samo apologiju već i deifikaciju kapitalizma sa tamnijom stranom nacionalističkog zanosa. Ili, drugačije rečeno, Iron Man je bio lik za one čitaoce kojima je Kapetan Amerika – ratni heroj borbe protiv nacista i čovek bukvalno obučen u američku zastavu – bio isuviše levo orijentisan.

Kada je Warren Ellis u prvoj deceniji ovog veka pisao Iron Mana, to je bio meki ribut kojim se pokušala pomiriti kapitalistička provinijencija i ratno profiterstvo Tonyja Starka sa njegovim opsesijama graničnom naukom i napretkom koji treba da odistinski koristi čovečanstvu, ne samo njegovom jednom procentu. Ellisov Tony Stark je i doslovno dobio supermoći da bi bio bliži „pravim“ superherojima, odnosno da bi se ublažila ta metafora o prebogatom kapitalisti koji je bukvalno sebi napravio oklop u kome leti unaokolo i iz njega puca po ljudima iz Trećeg sveta.

Stripovi rađeni u međuvremenu su svi uglavnom bili pisani od strane liberalnih scenarista i nastojali da pronađu zdravu sredinu između ličnosti milijardera za koga zakoni ne važe i relatabilnog gika koji, jeste, sedi sa generalima u Pentagonu kad zagusti, i , jeste, jede najskuplji kavijar i izlazi sa najlepšim ženama, ali je najsrećniji kada je u svojoj radionici, u majici na tregere, sa lemilicom i potenciometrom i smišlja nove fore za svoj oklop. Brojne su se te metafore ovaplotile kako bi se Tony Stark simbolički promenio: Matt Fraction je imao izvrsnu (još uvek u ovom stoleću najbolju) priču o brisanju velikog dela recentnog života Tonya Starka (u simboličkom resetovanju na jednostavnije političke pozicije), Kieron Gillen ga je prvo oterao u svemir a zatim retkonom bukvalno pokazao da Tony nije dete Howarda i Marije Stark – da, dakle, nije „old money“ i da može da bude šta god poželi. Dan Slott, koji je pisao Iron Mana poslednjih par godina je pritisnuo gas još malo jače, pa je njegov Tony Stark postao svestan da je u pitanju samo genetska kopija „pravog“ Tonyja Starka, praktično klon, sa sećanjima ubačenim iz poslednjeg bekapa. Pomalo je i ironično* to da je Slott godinama pisao Spider-mana kao da je Iron Man a onda učinio sve da samog Iron Mana dekonstruiše do gotovo parodičnog nivoa.

*heh, Iron-ično

Drugim rečima, Cantwell je u ruke dobio Tonyja Starka koji je lišen najvećeg dela komplikovanog kontinuiteta, ali i socijalne i korporativne strukture koje su nekada ble neraskidiv deo priča o Iron Manu. U njegovom serijalu glavni negativac je Korvac, stari lik Stevea Gerbera koji je svojevremeno Avengersima zadao grdnu glavobolju i zapravo pobio najveći deo zemaljskih superheroja u svom pokušaju da postane bog i rekonstruiše univerzum po sopstvenim kriterijumima pravičnosti i blagostanja, pre nego što se predomislio, oživeo ubijene i sam izvršio samoubistvo. Iako se u ovom serijalu Korvac ponovo predomišlja i rešava da još jednom pokuša da postigne univerzalnu harmoniju, okruženje u kome se nalazi Tony Stark drastično je drugačije od onog na šta smo navikli. Ovaj Tony Stark više nije vlasnik kompanije koju je nasledio od roditelja, i svoj veliki kapital sada plasira kroz razne startup firme i projekte, tražeći one koji će biti od najveće koristi čovečanstvu. Ogroman deo napredne robotske, digitalne i AI tehnologije koje su obeležile Slottovu eru (i pokazale se kao isuviše napredne i socijalno kompikovane) ovde je odbačen, manifestno (na kraju krajeva, ako ste čitali Iron Man 2020 znate da je došlo do svojevrsne pobune robota i veštačkih inteligencija) i Stark se vraća vrlo klasično dizajniranom oklopu koji staje u legendarni kofer. Avengersi su, jednim zgodnim literarnim trikom sklonjeni u stranu tako da kada ovde krene ozbiljan sukob između Iron Mana i Korvaca, oni su obojica okruženi likovima koji su u najboljem slučaju trećepozivci.

Možda će nekome delovati neprirodno što lik poput Hellcat dobija ulogu Iron Manovog sajdkika ali Cantwell Patriciju Walker postavlja u strip upravo da bi bila neka vrsta „reality check“ ogledala za Starka. Ona mu nije „prirodan“ ljubavni interes – na kraju krajeva bila je nekada udata za samog Sataninog Sina – a njena istorija vezana za magiju, ali i blago metatekstualni tretman karaktera u prošlosti daju scenaristi mnogo uglova iz kojih može da radi na njenom odnosu sa Starkom.

Sam Stark ovde definitivno oseća posledice „dekonstrukcije“ koju je prolazio poslednjih godina i Cantwellov scenario zapravo kao da mu nije posebno naklonjen kao liku. Ne samo što ga suočava sa neprijateljima koji su c-liga i ne bi trebalo da budu problem za originalnog Avengera koji je toliko puta spasavao čitav svet (pa i univerzum) nego je i Starkov socijalni profil, čini se, jako obeležen današnjom kulturom nepoverenja prema bogatima, ali i partikularno prema tech-bro „eliti“. U prvih par epizoda ponovljeni geg je kako Iron man uradi nešto pozitivno i napiše tvit o tome, a onda se ispod ređaju cinični komentari koji dovode u pitanje njegovu moralnu poziciju u bilo kojoj situaciji. Ovo se događa sve dok Tony na kraju iznerviran ne obriše nalog – i mada sa jedne strane sve to deluje kao lak i ne mnogo dubok literarni eksperiment sa kenslovanjem Iron Mana, sa druge je zapravo neizgovoreni poziv Starku da se mane socijalne komponente svog rada, jer on nije socijalni inženjer, već prosto – inženjer. Utoliko, Stark ovde pokazuje da nije tech-bro, odnosno da je neko ko pripada starijoj kulturi tehnoloških investitora – uostalom glavna investicija koju vidimo da ovde pravi je na polju energetike, vezana za obnovljivu energiju munja – a manifestni raskid i sa najvećim delom zajednice industrijalaca i investitora u visoku tehnologiju koji se dešava u prvoj epizodi makar signalizira da je Stark vrlo ozbiljno nameran da zaroni u sebe i pronađe svoju pravu svrhu i zdravu etiku.

Voleli – ne voleli, strip u velikoj meri ide upravo na tu tenziju između Starkove samoanalize gde pokušava da utvrdi je li on zaista tako problematičan (klasno, socijalno, mentalitetski) lik kako ga, čini se vide drugi, i slike o sebi u kojoj je on smeli vizionar što nesebično spasava svet više puta mesečno i ulaže veliki deo sopstvenog novca u svrhu progresa čovečanstva. Kraće: jeli Tony Stark zapravo Bill Gates onako kako ga vide konspiratolozi ili onako kako on vidi samog sebe? Glavni zaplet sa Korvacom je očigledno simbolički vezan za ovo jer je Korvacova ambicija da kreira univerzum mira i harmonije, večne, nepromenljive sreće za sve što postoji, a da bi to postigao, oko sebe okuplja ekipu kriminalaca, kidnapuje Jamesa Rhodesa i rešava se da otme samom Galaktusu njegovo kosmičko plovilo, kako bi lakše overrajtovao univerzum po svom predlošku. Tony i Patricia dakle, ne samo da treba da pobede Korvacove izmećare (koji su, da budemo fer, zaista trećeligaši) već i da odluče je li Korvacova vizija za univerzum loša sama po sebi ili naprosto ne žele da je prihvate jer dolazi od strane nekog koga od polovine sedamdesetih percipiramo kao negativca. U jednom momentu i sam čitalac uviđa da je Tony isto što i Korvac na malo nižoj razini – izuzetno moćna individua ubeđena u ispravnost svojih zamisli, koje zatim kao univerzalnu pravdu nameće, bez pitanja, svima drugima.

Nije da ovakve stvari već nismo viđali u Iron Manu, ali jeste osvežavajuće gledati Tonyja koji se za promenu ne rve sa alkoholizmom, nije usred kreiranja neke nove tehnologije koja treba da reši sve (naprotiv, dobar deo narativa provodi polomljenog ogromnog broja kostiju, uključujući vratne pršljenove, a zbog čega ne može da izađe iz oklopa) i kome je, i pored kontemplacija o skromnosti teško da se izbaci iz uloge lidera koji traži da mu se veruje na neviđeno. Kako je oko sebe okupio tim zaista nepoznatih superheroja, narativ u kome treba pobediti praktično boga deluje skoro satirično intoniran.

No, strip, za sada, ima i malo neobičnu dinamiku, sa doduše, brzim tempom i bez pretrpavanja tekstom – a što je olakšanje posle vrlo raspisanog Slotta – ali se čini da su Cantwellu važnije pojedinačne scene od glavnog narativa, sa povremeno skoro neopravdivim zaokretima u zapletu i krajem sedme,  epizode koji premešta samog Starka iz centra priče na neko sasvim drugo mesto da bi onda čitava osma epizoda bila fokusirana na druge likove, bez pojavljivanja titularnog karaktera i na jednoj jedinoj strani. Cantwell bi, čini se, radije pisao strip o Patriciji Walker? U svakom slučaju, Cantwellovi dijalozi su zdravi, ne usiljeno duhoviti, ali dovoljno lepršavi da stripu daju taman toliko topline da shvatite kako ga piše neko ko nije proveo poslednjih dvadeset godina rmbajući za Marvel.

CAFU je sjajan crtač i njegov realistični stil pristaje ozbiljnijem tonu ovog stripa, sa brzim i efikasnim pripovedanjem i ubedljivom akcijom. S druge strane, ovo je i strip koji vizuelno nije mnogo atraktivan, snažan, debeo kolor Franka D’Armate čini da sve izgleda dosta tamno – posebno uz često kompjuterski razmazane pozadine – a kostimi su svi slični, ne po samom dizajnu koliko po utisku koji treba da ostave, da je u pitanju više oklop, manje puka uniforma, sa debelim materijalom, ojačanjima i metalnim umetcima kod skoro svih likova.

Dakle, aktuelni Iron Man deluje kao „odrasliji“ strip na vizuelnom planu (iako i dalje imamo ljude u povremeno parodično smešnim kostimima, ali to je i poenta) a narativno ovo se za sada čini kao poslednje poglavlje u dekonstrukciji Tonyja Starka – kapitaliste, undustrijalca, bogataša, naslednika važne američke loze. Da bude jasno, volim dobru dekonstrukciju koliko i bilo ko drugi, ali se nadam da će Cantwell uskoro preći i na fazu rekonstrukcije – odavno je vreme za nju.

Pročitani stripovi: Sex Criminals

Imali smo Sex, imali smo Criminal, pa je samo logično da danas pričamo o Sex Criminals. Ne? Samo meni? Oh…

Pripremao sam se za pisanje o ovom serijalu Image Comicsa već izvesno vreme, željan da sa svetom podelim užitak ali i preporuku da, ako taj svet već ne čita, onda bi trebalo da čita jedan od najboljih strip-serijala u američkoj industriji u poslednjoj deceniji. No, Sex Criminals je izlazio, jako dugo, od 2013. pa sve do pozne 2020. godine i sa silnim pauzama između priča, i, eto, dok se čovek okrene, prošlo je šest meseci od izlaska poslednje sveske, a ja još sabiram utiske. Broj 69, kojim se, prigodno, završio Sex Criminals, je sasvim nepotrebna a opet tako odgovarajuća koda za serijal koji je bio sav u krajevima i ponovnim počecima – i na sasvim mehaničkom nivou, vrteći se između ostalog oko seksualnog klimaksa i ponovne spremnosti na „akciju“ kao za zaplet presudne koncepcije – dajući nam istovremeno i zrelo, gorkoslatko finale, i jedno pomalo mangupsko obećanje da i iza kraja priče ipak ima još priče, samo da je mi nećemo videti. Oh, i, da, da ne zaboravim, serijal, uprkos numeraciji na poslednjoj epizodi nema STVARNO 69 epizoda, niste valjda ludi da im poverujete? Pričamo o tridesetdve epizode, doduše često duže od američkog standarda, a koje ubrajaju 30 „regularnih“ brojeva, te jedan specijal („Sexual Gary“) koji je izašao „posle kraja“ i onda finalni, šezdesetdeveti broj koji skače tri godine u budućnost i pokazuje nam šta je na kraju bilo sa protagonistima i jesu li se uzeli (spojler: glavni set-pis ove epizode je venčanje na egzotičnom ostrvu na koje zvanice dolaze helikopterima, a jedan od protagonista je instalirao proviavionsku bateriju da prevenira nezvane goste paparaco provinijencije). Na neki način, to finale sažima mnoge elemente ovog stripa: mnogo priče o seksu, mnogo nežnih emocija, raskid sa klasičnom formom stripa, humor, osećaj da ne čitate priču o fiktivnim likovima već o ljudima iz stvarnog života koje poznajete osim što ovi ljudi, kad svršavaju mogu da zaustave protok vremena.

Šta?

ŠTA?

Sex Criminals je strip koji je na prvi pogled sušta emanacija nesigurnosti belih, zapadnih muškaraca u pogledu toga šta je danas, u dvadesetprvom veku seks, kako se upražnjava, koje su mu željene a koje neželjene posledice, je li on esencijalna biološka funkcija, normalizovana socijalna aktivnost ili nekakava i dalje neobjašnjena – potencijalno zloćudna – magija. I, mislim, da se ne zbunimo, on je to i na drugi i na treći pogled, jedna eksploracija teme seksa u savremenom zapadnom – ali prevashodno severnoameričkom – društvu na mnogo nivoa, ispunjena nervozom, kikotanjem, pa povremeno i patosom. Filmovi poput 40 Year old Virgin ili Bridesmaids su potezani kao referenca i, da ne bude zabune, Sex Criminals je u dobroj meri kao da ste uzeli neku Miramaksovu produkciju sa početka stoleća i od nje napravili strip, sa likovima koji su ekstremno beli* i srednjeklasni, sa sve karakterističnom raspričanošću i nervoznom samosvešću, prepoznavanjem života u postmodernom stanju i činjenice da svo obrazovanje koje imate ponekada nije dovoljno da razumete najprirodnije stvari koje vam se dešavaju.

*ne svi, ipak je strip danas inkluzivniji medij pa Sex Criminals ima značajne braon likove, ali njegova perspektiva je veoma „bela“, urbana, srednjeklasna i toga se na kraju krajeva ne treba stideti – na taj način je on ličniji i iskreniji

I, da budemo brutalno iskreni, da pročitam takav opis stripa, verovatno bih ga preskočio jer to ne sugeriše da je u pitanju štivo usklađeno sa mojim ipak jednostavnijim ukusom. Stripovi* koje pišu sredovečni i mladi intelektualci za druge sredovenčne i mlade intelektualce, baveći se time da sredovečni i mladi intelektualci kojima je društvo doslovno najbolje prilagođeno ne umeju da nađu svoje mesto u društvu – to naprosto nije moja, jelte, scena. Ali, Sex Criminals ima tu distinkciju da su ga tokom sedam godina kreirala dvojica među najboljim severnoameričkim autorima stripa u poslednjih dvadesetak godina.

*filmovi, romani, televizijske serije…

U Matta Fractiona sam bio zaljubljen još otkada je eksplodirao sa svojim nezavisnim serijalom Casanova polovinom prve decenije ovog veka. Brzo ulovljen od strane Marvela, Fraction je prošao uobičajen* put grajnda na njihovim najvažnijim serijalima (pisao je Uncanny X-Men, Iron Man, Thor) dok nije finiširao sa Fear Itself koji je em bio slab em je delovalo maltene kao da nam Fraction šalje poruku da više ne može i da dođemo da ga izbavimo. Na kraju se izbavio sam – ugovor sa Kućom ideja je istekao i Fraction se narednih nekoliko godina lečio pišući isključivo creator owned stripove za Image. Sa ženom, Kelly Sue DeConnick i djecom se u međuvremenu iselio u ruralnu provinciju, krenuo da radi za televiziju i njegov recentni povratak u superherojsku orbitu bio je pažljivo doziran i dao, rekosmo, fantastične rezultate. Danas Fraction nastavlja impresivan nezavisni rad, ali Sex Criminals je serijal koji mu je obeležio karijeru, napravio od njega i skromnu ikonu kulture glavnog toka (bar on sam tvrdi da ga je lansirao u televizijsku orbitu) i koji je čak i kod nas starijih verovatno zamenio Casanovu na poziciji njegovog životnog dela.

*videti pod Ed Brubaker, Rick Rememnder, Kieron Gillen…

Sa svoje strane, crtač, Chip Zdarsky je tokom izlaženja serijala napravio ogroman prodor u mejnstrim stripove – prevashodno radeći za Marvel – ali mahom kao scenarista. Nakon svojih indie početaka gde je sam crtao i pisao stripove poput Monster Cops, Zdarsky će prvo privući na sebe pažnju radom na novoj verziji Howarda the Ducka, a onda i masom drugih serijala u Marvelu (od kojih sam neke i sam zdušno pohvalio), da bi danas bio cenjeni scenarista aktuelnog Daredevila o kome ću uskoro morati nešto da napišem. Zdarsky neretko radi naslovne strane za neke od svojih mejnstrim stripova, ali Sex Criminals je u punoj meri delo njegovih ruku  gde je nacrtao, kolorisao i leterovao sve epizode osim pomenutog Sexual Gary specijala (a i tu je redio letering, koristeći uobičajeni font dizajniran po sopstvenom rukopisu) i dao stripu toliko karaktera i izražajnosti da je prosto grehota što mu obaveze za Marvel ne dopuštaju da se češće bavi crtanjem.

Na ovom mestu još jednom treba istaći da je Sex Criminals strip kakav – realistično – može da postoji samo zahvaljujući tome što postoji Image Comics. Drugi izdavači, BOOM!, Dynamite, Aftershock, Ahoy, pa čak i Dark Horse uglavnom nemaju kapacitete koji bi podržali tekući serijal u trajanju od sedam godina i Imageov jedinstveni položaj kreativnog naslednika Vertiga je ono zbog čega imamo stripove kao što su Sex Criminals, East of West, Paper Girls, Saga ili The Wicked + The Divine.

Kad sam već pomenuo The Wicked + The Divine – pominju ga i Sex Criminals. Fraction u jednom od poslednjih brojeva komično kritikuje Gillena i McKelvieja što su svoj serijal završili pre kraja Sex Criminals iako je trebalo da ovo putovanje završe zajednički i onda počine četvorostruko ubistvo-samoubistvo koristeći samostrele*. Ovakve Fractionove eskapade na zadnjim stranicama svakog broja – pre nego što krene da odgovara na pisma čitalaca** – su simptomatične za jedan lični, delom i ispovedni ton koji je Sex Criminals uspeo da postigne a da se ne smandrlja u „support group“ patetiku.

*da ne pominjem čitavu epizodu koja je nacrtana (i napisana) u stilu Criminala, sa kolorom koji je radila Criminalova legendarna koloristkinja Elisabeth Breitweiser

**od kojih neka pričaju o seksualnim zgodama i nezgodama, neka o spontanim pobačajima, neka o tome da autor nije imao para da kupuje strip pa ga je čitao na piratskim sajtovima i sada mu na mejl stiže spem sve bizarnije seksualizovane tematike…

Štaviše, sasvim je fer reći da je ovaj strip bio u dobroj meri terapijsko iskustvo za Fractiona – možda nešto manje za Zdarskog koji već godinama prilično uspešno održava fasadu odeljenskog komedijaša američke strip-scene i teško je prepoznati „pravog“ Stevea Murrayja ispod krinke* – koji je sa čitaocima delio mnoge intimne detalje, uključujući probleme sa mentalnim zdravljem, erekcijom, iskustvo sa gubitkom bebe itd. a koji su, opet, na ovaj ili onaj način ovekovečeni i u samom umetničkom radu o kome pričamo.

*mada se Zdarsky u uvodniku za prvu tvrdokoričenu kolekciju iz 2015. godine zahvaljuje svojoj bivšoj ženi Roberti za to što je razvodom napravila od njega boljeg čoveka i to ne deluje kao sprdnja

O čemu se uopšte radi u Sex Criminals? Drago mi je da ste pitali jer se i sam to pitam, a, za potrebe pisanja ovog osvrta sam bindžovao sve tridesetdve epizode u periodu od dva dana kako bi mi utisci bili sveži. Naprosto, Sex Criminals nije jednoznačan umetnički artefakt. Na prvi pogled ovo je eksploracija ženske seksualnosti u modernom društvu, izmešana sa slipstrim fantastikom, ali na drugi, treći i naredne poglede, ovo bude i prilično urnebesni sitkom, i eksploracija muške seksualnosti, i fantastični triler o ljudima koji manipulišu vremenom, prolaze kroz zidove i urotili su se protiv nehumanog bankarsko-poslovnog koncerna, ali i ne strip-esej nego strip-kolekcija-eseja.

Teško je o Sex Criminals pričati na nivou zapleta i radnje već i utoliko što je jasno da se ovde tokom sedam godina rada na serijalu ideja o tome šta je ovaj strip u globalu i kakav mu je zaplet potreban menjala i evoluirala da se približi pravoj srži stripa, pravom, jelte, živom srcu koje kuca u njegovoj najdubljoj nutrini. Recimo, Fraction u izvodniku za poslednju priču koja je izlazila tokom 2020. godine eksplicitno kaže da je shvatio kako mu se izrazito ne da da piše kompleksan zaplet o kompleksnoj pljački banke koju će protagonisti izvesti u poslednjem činu „rata“ što ga godinama vode sa, jelte, beskrupuloznim kapitalistima, te da je onda shvatio da i ne mora. Da je ovo strip prevashodno o likovima i njihovom odnosu a ne o „spravama zapleta“ kao što je pljačka banke, pa i finalna verzija ove priče koju smo pročitali doslovno sadrži scenu u kojoj likovi i sami kažu da ih zabole za pljačku banke, da to nema smisla, nije u skladu sa njihovim stvarnim potrebama i željama u ovom trenutku i da će uraditi nešto drugo. Što i urade.

Štaviše, finalna priča Sex Criminals je izrazitije „fantastička“, „trilerska“ i naglašenije „raspliće“ priču od onog što smo gledali u prethodnih nekoliko godina, kao da su se autori malo trgli i shvatili da za finale valja pružti nešto žanrovskiji program. Nemam zamerki, naravno, jer je Sex Criminals i u trenucima kada je bliži žanru i u trenucima kada je najbliži eseju, ali i duodrami likova kakvu bi izvodila neka dva studenta glume, adlibujući svoje replike i oslanjajući se na svoja životna iskustva sa vezama, seksom i svim ostalim, u svim tim trenucima je ovaj strip izrazito iskren, duševan, osećajan a bez padanja u patetiku, i uglavnom urnebesno duhovit.

Generalno govoreći, i u skladu sa filmskim referencama koje smo gore naređali, Sex Criminals je priča o Suzie i Jonu, dvoje mladih Amerikanaca koji se na početku upoznaju, onda smuvaju, mnogo se jebu i shvate da su deo neobične – i prilično male – populacije koja u trenucima seksualnog vrhunca doživljava ne samo sladostrašće već i emanaciju nekakvih natprirodnih moći. U simboličkom smislu seks je uvek i bio potentan magijski sastojak, a pomenuto zaustavljanje vremena kao „osnovna“ supermoć – kasnije se vidi da neki drugi likovi imaju i druge – se u prvim pričama koristi za potpuno urnebesne podzaplete i analizu likova.

Ovaj strip jeste baziran na likovima, bavi se najviše njima i kroz njih prelama mnoge teme vezane za seks u modernom ljudskom (zapadnom, severnoameričkom) društvu i obrada ovih tema svakako se tiče i američke puritanske osnove, i neadekvatnog tretmana seksa u obrazovnom sistemu, i trendova vezanih za percepciju tela, i raznih aspekata seks-industrije, pa i, svakako, odnosa seksa i ljubavi, uloge seksa kao rituala u održavanju intimne veze među ljudima, mesta orgazma na čitavoj mapi seksa kao fenomena itd. No, iako je seks, što se kaže, na licu i naličju ovog stripa, važno je istaći da pomenuti rad sa likovima nije sveden niti na njihove genitalije (kojih ćete se nagledati na ovim stranicama) niti na njihove misli ili emocije vezane za seks.

To je jedna od najvažnijih pobeda Sex Criminals: ovo je strip koji priča o seksu otvorenije i ekstenzivnije nego praktično ijedan drugi američki mensjtrim strip (ikad) ali ga on niti fetišizuje niti gubi iz vida širu sliku koje je seks ipak samo deo. Otud su likovi kompleksni, sa složenim – i evoluirajućim – motivacijama i svetonazorima, a njihove peripetije se tiču i obrazovanja, zaposlenja i položaja na socijalnoj lestvici*i odnosa sa (živim i mrtvim) roditeljima…

*ima jedan momenat kada se Suzie upozna sa ginekologom koji joj radi pregled i shvati da su maltene istih godina. Njeno čuđenje tome da je ona, eto, još uvek leptirić koji radi neke usputne poslove i nikako da se skrasi u jednoj karijeri a da je on lekar i to lekar za one stvari od njega dobija sasvim razložnu reakciju: „Pa… nisi studirala medicinu.“ Na drugom mestu gledamo Jona koji duže od godinu dana SVAKOG dana sere u saksiju smeštenu u kancelariji njegovog šefa u banci jer je to jedini način da izrazi svoju frustriranost odvratnim kancelarijskim ropstvom koje čini veliki deo njegovog života

Oseća se, naravno da ovde ima mnogo „žive“ materije, odnosno sažimanja iskustava i doživljaja samih autora a što strip spasava od toga da bude nekakva stilska vežba. Već i u crtežu se vidi koliko život ovde upada u umetnost sa nekim od likova koji su očigledno bazirani na fizionomijama Fractiona i Zdarskog, ali Fraction će na jednom mestu eksplicitno objasniti da je čitav segment radnje koji se bavi Jonovim mentalnim problemima, dijagnozom ADHD-a (i drugh poremećaja), terapijom, samo-lečenjem i problemima koje je to dodatno kreiralo baziran na njegovim ličnim iskustvima. Na drugom mestu je njegov sopstveni porodični život – gubljenje bebe od strane Kelly Sue DeConnick tri nedelje nakon pozitivnog testa na trudnoću – poslužio kao predložak za neverovatno suptilnu, praktično nemu sekvencu u kojoj se ova tema obrađuje bez patetike i ikakvog nepotrebnog „objašnjavanja“.

Fraction i Zdarsky su, dakle, „u“ ovom stripu barem isto onoliko koliko su i iznad njega, oni su istovremeno i demijurzi ovog sveta, i prikriveni kameo-učesnici, a na par mesta i sasvim eksplicitni rušitelji četvrtog zida koji će se imenom, prezimenom i likovima ubaciti na stranice da premoste sekvence kojima ni jedan drugi pripovedni postupak ne bi dao bolji ishod. Sex Criminals je, svakako, od početka vrlo „meta“, sa čestim obraćanjem Suzie direktno „u kameru“ i naratorom koji nije nekakav apstraktni „sveznajući pripovedač“ već eksplicitno Fraction (povremeno i Zdarsky) koji mnoge scene pažljivo sažima oslanjajući se na poznata žanrovska pravila ali i trope popularne kulture. U jednoj posebno uspeloj sekvenci će pevanje teksta pesme Fat Bottomed Girls grupe Queen – a koje zauzima nekoliko strana – biti zamenjeno objašnjenjem da je proces dobijanja licence da se tekst reprodukuje u stripu bio predugačak i prekomplikovan i da je otud ovo pronađeno kao kompromisno rešenje i ovo je, naravno, uz urnebesan mjuzikl koji Zdarsky ispod crta, jedna od najsmešnijih scena u stripu.

Šta reći o Zdarskom i pravom podvigu kog je Kanađanin napravio na ovom stripu? Iako su šale da „pare za kokain“ stižu od njegovog rada na Howard the Duck prisutne na stranicama Sex Criminals, i da zbog toga ne mora mnogo da se trudi oko ovog stripa, fakat je da je ovo sasvim izvesno jedan od ključnih radova u njegovom životu. Naravno, kada radite sa Fractionom, čovekom koji se učio za filmskog režisera i koji scenarije piše sa detaljnim opisom svake table, ne morate mnogo da lupate glavu oko lejauta i tempa naracije, pa je Sex Criminals strip fantastično pričan i tempiran, no Zdarsky je ovde otišao DALEKO preko granice puke dužnosti, unajmio dvoje modela za kreiranje fotoreferenci, napravio stotine fotografija (uskačući često i sam za neke scene) plus poharao Googleove satelite za slike lokaliteta i mesta, sve to zatim koristio za kreiranje scena i prizora i, na prvi pogled, ovo je strip sa dosta karikaturalnim stilom pa ovakav pristup deluje kao, što bi pokojni Lemmy rekao, overkill. Na drugi pogled, koji je uvek bitniji kod ovog stripa, Sex Criminals ne bi imao ni trećinu karaktera i uverljivosti koje ima da ga nije crtao Zdarsky.

Ovo se vidi u tome kako urbana okolina u kojoj se radnja odvija odiše karakterom mesta na kome se zaista živi i koje se menja sa vremenom, ali pre svega u izražajnosti likova koji su toliko prirodni, a toliko karakterni i ekspresivni da vrlo brzo počnete da ih doživljavate kao „stvarne“ osobe radije nego umetničke konstrukte. Povrh toga, naravno, Zdarsky je opsesivno usredsređen na detalje u okruženju koji će svemu dati taj dodatni element ličnosti i duha, sa kreiranjem komplesnih enterijera seks-šopova, ali i pažljivim radom na koloru koji treba da nađe pravi balans između „običnog“, naturalistikog prikaza života i natprirodnih elemenata ove priče.

Sex Criminals je, dakle, priča o tome kako su dva sredovečna, srednjeklasna, bela muškarca iz Severne Amerike pronašla način da preko 32 epizode stripa koji je izlazio sedam godina prave iznova i iznova nove „dick joke“ gegove a da istovremeno prođu kroz svojevrsni obred očišćenja i suočavanja sa sopstvenim demonima, ponude mnogo interesantnih (pa i zdravih) perspektiva na razne uloge koje seks ima u savremenom društvu i sve to formatiraju kao komediju o dvoje ljudi što se, posle svega, jako i duboko vole. Ne znam da li iko veruje da bi iko mogao dvaput u životu da napravi nešto ovako, ali baš zato je Sex Criminals takva dragocenost i apsolutni moderni klasik koga morate upoznati da biste mogli da kažete da razumete savremeni američki strip. Pa, izvolite.

Pročitani stripovi: Criminal (2019.-2020.)

Pošto se bliži izlazak drugog toma kriminalističkog serijala Reckless (osvežimo sećanja na prvi tom lakim kliktajem ovde), pomislio sam da bi bilo razumno da danas napišem nekoliko reči o poslednjoj inkarnaciji serijala Criminal, a koja je izlazila od Januara 2019. do Januara 2020. godine. Criminal je ne samo životno delo svojih autora – inače više nego ostvarenih putem drugih stripova – već i praktično centar galaksije koja je formirana u poslednjih deceniju i po, različitim pričama sa i bez „brenda“ Criminal na naslovnoj strani, a koja je, opet, neka vrsta legitimacije za čitav kriminalistički žanr u aktuelnom američkom stripu. Kao i uvek kada pišem o Brubakeru i Phillipsu (tj. Phillipsima u ovom trenutku), valja naglasiti da je i pre Criminala, i paralelno sa Criminalom postojala određena niskointenzivna prisutnost kriminalističkih stripova u američkom mejnstrimu – od 100 Bullets Azzarella i Rissoa, preko Stray Bullets Davida Laphama, te raznih stvari koje je radio Steven Grant – ali je Criminal u određenom smislu označio postojanje, kulturološku i komercijalnu validnost krimića. Pokrenut kao projekat-u-slobodno-vreme za Brubakera koji je u to vreme jahao na talasu ogromne popularnosti u Marvelu, na ime uspešnih radova na Kapetanu Americi i X-Men, te odličnog početka na Daredevilu i Iron Fist,* Criminal je bio praktično nezavisni strip distribuiran putem Marvelove mreže (objavljivan za Icon imprint koji je podrazumevao da Marvel daje samo logistiku, bez uređivačke ili marketinše podrške) i odmah bio prepoznat od strane kritike kao nešto posebno – na kraju krajeva ovo je bio prljav, mračan krimi-serijal urađen uz puno srca i karaktera, ali i uz produkciju odgovarajuću superherojskim stripovima glavnog toka.

*Brubaker će dobiti Harvey nagradu kao najbolji scenarista 2006. godine  za Kapetana Ameriku, pa onda 2007. za Daredevila, a takođe i Eisner nagrade za najboljeg scenaristu 2007. i 2008. godine

Pomalo je, naravno, i zastrašujuće pomisliti da Criminal čitamo već petnaest godina, ali ovo je svakako i primer serijala kome je „creator owned“ status – poslednjih godina ovi stripovi izlaze za Image Comics – doneo samo dobro. Brubaker je u kreativnom smislu procvetao otkada je, ima već skoro decenija, istupio iz superherojske arene i rešio da se fokusira na sopstvene radove. Za razliku od mnogih freelancing kolega koji žongliraju u isto vreme sa po nekoliko serijala za po nekoliko izdavača (videti pod Rick Remender, Cullen Bunn, Si Spurrier), Brubaker je na ime svojih radova za televiziju mogao da sebi priušti luksuz da u svakom trenutku radi samo po jedan serijal, pa su tako njegovi radovi poslednjih desetak godina uglavnom vrhunskog kvaliteta ali i sa izraženom ličnom notom u svakom od njih. Criminal i njegovi sateliti su, da bude jasno, tipično žanrovske tvorevine, sa tipskim likovima i situacijama ali se u njima uvek oseća dah „stvarnog“, proživljenih i viđenih situacija sada ovekovečenih u umetnosti kao priče i simboli što sažimaju život – ili bar njegove mračnije delove.

Sam Criminal je od početka rađen kao serija individualnih priča – objavljivanih u mesečnom tempu a zatim publikovanih u kolekcijama, uz pauze između priča – koje su povezane tematski i senzibilitetom, a dobar deo njih dešava se u deljenom univerzumu gde, bez obzira na nove protagoniste i nezavisne zaplete, vidimo kako se provlače imena i reference koje znamo iz prethodnih stripova. Radovi koji nisu bili eksplicitno brendirani kao „Criminal“, poput Kill or be Killed, Pulp ili Reckless su se svejedno uklapali u opštu estetiku i umetnički postupak a imali smo i hibridne radove kao što je My Heroes Have Always Been Junkies koji nije nosio oznaku da pripada Criminal opusu ali se dešavao u istom univerzumu.

Brubaker i izuzetni crtač Sean Phillips, a koji su se spojili radeći za Wildstorm na kultnom serijalu Sleeper su poslednjih dvadeset godina postali brend za sebe, radeći unutar proširenog Criminal univerzuma (i sa zanimljivim ekskurzijama u superherojski i nesuperherojski palp sa Incognito, Fatale i Fade Out), a tokom 2020. su započeli eksperiment sa pomeranjem fokusa ka „gotovim“ kolekcijama odnosno „pravim“ grafičkim romanima koji u sto i kusur strana u jednoj knjizi ispričaju čitav narativ, radije nego da mesečni magazin bude primarni format u kome priče izlaze. Kada sam pisao o Reckless, nagađao sam da je to i zato što je Phillipsu lakše da upravlja svojim vremenom na ovaj način, pa je poslednji serijal Criminal, o kome sada pišem, a koji je imao dvanaest mesečnih svesaka u dvanaest meseci, sasvim moguće i poslednji put da smo ova dva umetnika (plus Seanovog sina Jacoba koji je sada ćaletov primarni kolorist) videli na sopstvenom mesečnom serijalu.

Criminal je strip o kome sam često pisao, ali moji „mlađi“ čitaoci toga nisu svesni jer je dobar deo ovih tekstova bio rađen za pokojni UPPS. Dobra vest – ako ste iz nekih neobjašnjivih razloga željni mog starog pisanja čije sam poente ionako ponovio sto puta u novijim tekstovima o stripovima istih autora – je da ću neke od njih re-publikovati kako bi bili sačuvani od, sigurno zasluženog, zaborava. To mi onda daje i izgovor da ponovo čitam stare priče u Criminal i uporedim ih sa novijim radovima… Kao da mi je ikakav izgovor i bio potreban.

Elem, poslednja inkarnacija Criminal, dakle, dvanaestodelni mesečni serijal iz 2019. i 2020. godine nam je ne samo donela izvanredan kriminalistički strip već je i u punoj meri iskoristila mesečni tempo izlaženja. Ovim hoću da kažem da ovaj Criminal nije tek grafički roman iscepkan na mesečne epizode već serija priča koje se unutar tog svog mesečnog formata legitimno zaokruže, dajući nam početak i kraj, hipotezu, dokazni postupak i zaključak, sve u okviru jedne epizode. Brubaker je, na kraju krajeva, veliki poštovalac palpa i klasičnih priča koje su vam svakog meseca ili svake nedelje davale zaokružen narativ.

No, istovremeno, ovaj dvanaestodelni Criminal nam je doneo – upravo oslanjajući se na ideju o dvanaest individualnih storija – i najkompleksniji a svakako najduži narativ koga smo do sada imali u ovom serijalu. Konkretno, dok su prve četiri epizode individualne priče – prva i četvrta zasebni narativi, druga i treća jedna duža priča u dva dela – preostalih osam, kreiranih pod naslovom Cruel Summer su epski narativ koji predstavlja ključnu epizodu u životima nekih od bitnih imena u Criminalu i povezuje konce zapleta (i karakterizacije) razbacane kroz prve četiri epizode ali i kroz čitav prethodni istorijat Criminala.

Ideja o deljenom univerzumu se ovde zbilja isplaćuje u punoj meri. I Frank Miller je za svoj Sin City koristio isti pristup, rezonujući – uostalom sasvim ispravno – da bi kreiranje istog tipskog karaktera za istu tipsku ulogu u svakoj sledećoj priči delovalo maniristički i da je mudrije koristiti već postojeći lik koji je u prethodnim pričama možda imao i protagonizam, ali Brubaker i Phillips ovde idu nekoliko koraka dalje. Priče u serijalu Criminal su razbacane po vremenskom periodu od nekoliko decenija, često bazirane na ideji o protoku vremena koji je velom misterije prekrio nekadašnje traumatične epizode, ali i ideji da se ljudi sa vremenom menjaju i da isto ime u razmaku od dvadeset godina zapravo može obeležavati radikalno različite osobe, pa je ovaj dvanaestodelni narativ, a pogotovo Cruel Summer unutar njega isplata skoro decenije i po ulaganja u likove i njihove životne priče.

Odmah da umirim strahove: ne morate poznavati stare priče iz serijala Criminal da biste ispratili ovaj najnoviji serijal. On sam za sebe ima dovoljno unutarnje interakcije između „prošlosti“ i „sadašnjosti“ da se dobija taj usitak jedne maltene istorijske sage koja priča o tajnim ali esencijalnim istorijama mesta, gradova, socijalnih grupacija i individua. Konkretno, recimo, Ricky Lawless se pojavljuje u svim epizodama, uhvaćen u nekoliko različitih momenata u svom životu, sa veoma slojevitim psihološkim portretom lika koji je u nekim od storija protagonist a u nekim tek jedan od likova, ne i glavni.

Ricky je svakako najvažniji element ovog narativa jer ima ulogu vezivnog tkiva između različitih likova od kojih su neki u svoje vreme bili legende a možda neće dočekati kraj ove priče, ali i različitih era u kojima se storije događaju, služeći i kao neka vrsta slučajnog svedoka za društvene promene. Criminal nije ni aktivistički ni politički strip ali on u pravoj meri ispunjava onu ulogu noir/ krimi žanra gde se socijalni i politički kontekst vide u pozadini i imaju presudnog značaja za to kako se priče odvijaju. Ovakvi radovi generalno i Criminal posebno su meni uvek predstavljali mapiranje sveta sa one druge strane (zamišljene) linije o kojoj jedan od likova govori, a koja deli one što poštuju pravila od onih koji se ponašaju  slobodno – prikaz i analizu psiholoških, socijalnih, političkih okolnosti koje usložnjavaju život u ovom našem svetu.

I vrlo konkretno, iako se ovaj Criminal bavi pre svega karijernim kriminalcima i njima bliskim svetom (barmeni, „devojke“, ljudi koji trguju informacijama), on i veoma elegantno pokazuje promene socijalnog pejsaža od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka, prelamajući veliki deo toga kroz vizuru klinca koji odrasta sa ocem kriminalacem i bratom koji se zatvora spasao samo jer ga je sudija poslao u vojsku, a koji, opet, ima i „normalne“ prijatelje, sa kojima igra stone RPG-ove i odlazi u lokalnu videoigračku arkadu da piči Galaxian, Donkey Kong Jr., Scramble i, notabilno, Ms. Pac-Man.

Brubaker se ovde dotiče i drugih gikovskih tema, notabilno u dvodelnoj priči koja se bavi poznatim crtačem stripova što dolazi u grad na konvenciju gde treba da primi nagradu i kako se sve događa 1997. godine, ovo je era u kojoj su i Will Eisner, Joe Kubert i Al Williamson još uvek živi i učestvuju na istom panelu kao i Hal Crane, koga je Brubaker izmislio ali koji je melanž navika, senzibiliteta i svetonazora mnogih old school crtača. Ova dvodelna priča je ne samo zanimljiv psihološki portret i low-key krimić po sebi već i detaljna analiza mnogih elemenata savremene američke strip-industrije, ugodno izmeštena dve decenije unatrag za svaki slučaj.

No, sržna priča je ovde svakako Cruel Summer, ključni narativ u životu Teega Lawlessa, oca Rickyja i Tracyja Lawlessa (Tracy je bio protagonist druge Criminal priče, Lawless iz 2008. godine), mešavina narativa o fatalnoj ženi, o jednom „poslednjem velikom poslu“, o smeni generacija, dakle jedan „veliki“ noir narativ ovde raspoređen na osam epizoda sa izuzetno građenim saspensom i isplatom u kulminaciji sa dve poslednje epizode. No, i ovde se autori drže ideje da svaka pojedinačna epizoda treba da ima sopstveni zaokruženi narativ pa je Cruel Summer i kulminacija „deljenog univerzuma“ sa menjanjem protagoniste i tačke iz koje se narativ posmatra u svakoj epizodi. Ovakav pristup može da bude frustrirajući kad se čitalac „prirodno“ vezuje za jedan od likova ili kada se neki događaji ponavljaju bez dovoljno novih dimenzija u naraciji, ali Criminal izbegava sve ove zamke i nudi nekoliko savršenih individualnih narativa, produbljenih analiza likova i njihovog okruženja i prizemljuje se bez greške u savršeno plasiranom finalu. Za stare čitaoce serijala će narativ usredsređen na Teega, ali koji se dotiče i Rickyja pa i Lea Pattersona biti fantastično zatvaranje kruga koje je započelo još sa prvom Criminal pričom, Coward, iz 2006. godine, i jasan kraj jedne ere u istoriji ovog stripa.

Zaista ne znam šta bih još napisao o Seanu Phillipsu i njegovom crtežu. Britančev rad pratim dvadeset godina a pišem o njemu deceniju i po i čini mi se da sam iskoristio svaki superlativ koji Srpski jezik dopušta i nekoliko zbog kojih bi me SANU poslala u zatvor samo kad bi mogli da me uhvate. U ovih dvanaest epizoda on i Brubaker demonstriraju naizgled beznapornu sinergiju rada u kojoj svako ima svoj zadatak, ne meša se u nadležnosti onog drugog i na kraju, spajajući skript i crtež, rađa se besprekorno efikasna naracija u kojoj nikada niste sigurni da li tekst kreira atmosferu, a crtež odmotava zaplet ili je obrnuto. Brubakerov tipično noir stil pisanja sa karakternim ali ekonomičnim meditacijama je savršena dopuna Phillipsovim perfektnim studijama karaktera, ali i oživljavanjima era, mesta, gradova, situacija – Phillips je i sam crtač sa besprekornom ekonomijom lejauta, gde nikada nećemo dobiti suvišne detalje niti ukrase, i gde nikada neće biti iskorišćen pun „iskaz“ kada je dovoljna samo sugestija. Idealna, zlatna sredina na kojoj Phillips već dugo radi znači da kada gledate crtež praktično možete da prebrojite linije koje se na njemu vide, ali čim skrenete pogled, ili ga samo pustite da pada po stranici, imate utisak da ste „tamo“ – na strip-konvenciji 1997. godine, u motelu zajedno sa Teegom Lawlessom, u kuhinji u kojoj Tommy i Leo  Patterson diskutuju o ćaletovom „poslu“ kao da je u pitanju odlazak u kancelariju a ne pljačka da okonča sve pljačke. Criminal u određenoj meri mitologizuje „old school“ kriminalce, potekle iz radničkog miljea, izdržavane kroz klasičan zločin (od džeparenja, preko obijanja kola do upada u banke) i bez mnogo eksplicitnog razgovora ih postavlja naspram „pravog“ kriminalnog šljama koji se bavi trgovinom ljudima ili narkoticima, ali se izrazito pazi da se njihove priče ne romantizuju, insistirajući na tome da su ovo socijalno polomljeni karakteri koji ne funkcionišu u društvu, opasni su i završiće loše. Phillipsov crtež je zato važan jer uspeva da prikaže likove koji imaju mnogo karaktera a bez toga da ih oslika kao veće od života jer oni to – vrlo eksplicitno – nisu.

Jacob Phillips je ovde, jasno, esencijalan, sa ocem koji može da se opusti znajući da će sinovljev kolor uraditi ogroman deo posla vezan za tranzicije između scena, vremenskih planova, različitih era. Criminal je uvek bio strip sa mnogo crnih površina i važnom ulogom tuša, ali kolor Jacoba Philipsa uspeva da ga učini višedimenzionalnim, vizuelno dinamičnim i da atmosfere smenjuje suptilno, nenametljivo, vodeći čitoca nesvesno kroz svoju dinamiku raspoloženja i naracije.

Poslednja inkarnacija Criminal je, dakle, trijumf na svim nivoima i preporučeno štivo za svakoga sa iole interesovanja za noir i krimi strip. Trio autora je ovde u životnoj formi i kreira svoj najbolji rad, a kako je ovo izlazilo u mesečnim sveskama (bez kolekcije, do danas), tako su i poslednje stranice uobičajeno rezervisane za Brubakerove meditacije, ali i eseje gostujućih autora. Brubaker ovo radi od prve epizode Criminala 2006. godine i moram da priznam da će mi, ako se prelazak na grafičke romane zaista u potunosti desi za ovaj autorski tim, nedostajati ta vrsta „druženja“ sa njima. U svakom slučaju, Criminal je jedan od najboljih američkih stripova iz poslednjih dvadeset godina i referentna tačka sa kojom se sve drugo i izdaleka povezano sa krimićima mora meriti. Obavezna lektira.

Pročitani stripovi: Sex

Pitanje „volite li seks“ deluje nedužno na prvi pogled, ali može vas dovesti u neprijatnu situaciju*. Joe Casey i Piotr Kowalski nam od proleća 2013. godine pružaju seks posebne vrste, naime stripovski seks, konkretno, tekući strip-serijal na Image Comicsu, naslovljen prosto Sex, i, evo, osam godina kasnije još uvek nisam siguran kako da odgovorim na pitanje iz prve rečenice.

*uzgred, korektan odgovor u svakoj prilici je „ako je svrha produženje vrste, ne vidim zašto da ne“

Joe Casey spada u strip-scenariste koji kod mene uvek imaju otvorenu kreditnu liniju što se tiče makar pažnje koju ću posvetiti svakom njihovom radu. Devedesetih je Casey zanat ispekao radeći za Marvel da bi prelaskom u Wildstorm pokazao da ga interesuju različite forme dekonstrukcije i analize standardnog superherojskog predloška, od špijunske fikcije u WildCATS, pa do praktično eksperimentalnog Automatiuc Kafka. Casey je deo Man of Action grupe osnovane od strane nekoliko strip-scenarista a koja je kreirala vrlo uspešne propertije poput Ben 10 ili Big Hero 6, a tokom poslednjih deceniju i po bio je vrlo aktivan u creator owned grani industrije, radeći mnogo različitih stripova za Image Comics. Da odmah bude jasno, nisu svi ti stripovi bili jednako dobri, ali kod Caseyja su čak i slabiji stripovi slabi na interesantan način, uz zanimljive ideje ili osoben pristup poznatoj materiji. S druge strane, Casey je tokom ovog perioda uradio i neka, biću slobodan da kažem, remek-dela, notabilno Gødland, superherojski EP i omaž Jacky Kirbyju (uz nezemaljskog Toma Sciolija na crtežu) koji i danas stoji kao jedan od njegovih najambicioznijih i najvišeslojnijih radova.

Sexu je Casey, reklo bi se, prišao sa sličnom ambicijom, ne u smislu direktnog omažiranja ijednog konkretnog autora, već u pogledu kreiranja jedne dugačke, kompleksne priče sa više slojeva, izraženom referencijalnošću ali i naglašenim autorskim pečatom. S druge strane, Sex je i nešto najbliže „čistom“ mejnstrim stripu što je Casey uradio dugo, dugo vremena.

Hoću da kažem, Caseyjev saborac i ko-kreator na ovom serijalu je urnebesno talentovani poljski crtač Piotr Kowalski. Kowalski je neko za koga imate ustisak da naprosto može da uradi bilo šta što zamisli i u njegovim biografijama se obično ističe da je jedan od vrlo malog broja poljskih crtača koji su jednako aktivni (i uspešni) i na američkom i na francuskom tržištu. Kowalski je „prvi Poljak koji je ikada crtao Hulka za Marvel“ i mada je danas Szymon Kudrasnski onaj Poljak na koga ćete prvo pomisliti kada vas pitaju za Marvel, to je prevashodno jer je Kowalski veliki deo svoje karijere poslednjih desetak godina proveo radeći Sex ali i masu Witchera, Dark Soulsova, Bloodbornea, Wolfensteina i drugog licenciranog rada za IDW, Titan, Dark Horse i druge izdavače.

Zajednički, Kowalski i Casey su kreirali strip naprosto stvoren da ljudi o njemu pišu uzbuđene blurbove i diskutuju na televiziji – ovo je u prvom redu  zapanjujuće izvanredno lep serijal sa crtežom i dizajnom koji prosto emaniraju „prestižni“ šarm i deluju kao nešto pravljeno za ljude koji gledaju „ozbiljne“ serije na HBO, a onda je u pitanju i narativ koji je definitivno „za odrasle“ sa mnogo, well, seksa, nasilja i „odraslih“ tema, a koji je ISTOVREMENO i neka vrsta dekonstrukcije klasične superherojštine.

Viđao sam, u prolazu, reakcije na Sex koje su ga nazivale post-superherojskim stripom, nekom vrstom odraslog Betmena, a pokojni ’n’ neprežaljeni Comics Alliance je posle prvog toma objavio oduševljen editorijal u kome je Sex nazvan najboljim stripom iz osamdesetih koji se trenutno objavljuje, poredeći ga sa American Flagg!, Dark Knight Returns i Watchmen. Da nisam ovako star i blaziran, već bi mi se od ove rečenice malo ukrutile bradavice.

Ali, da budemo fer, to je upravo nešto što biste očekivali kada bi vam Joe Casey rekao da piše strip koji treba da bude blizak mejnstrimu. Istesan na školi osamdesetih i istovremeno surovi profesionalac sa jakim zanatskim čulom, ali i prevratnik-eksperimentator koji voli „klasične“ stripove ali je u svakom trenutku spreman da ih izvrne naopačke, Casey nema reputaciju morisonovskog „esejiste“ ili fiffeovskog postmoderniste ali ako želite dekonstrukciju, kod njega ćete je masovno pronaći u više nego jednom stripu.

Sex je od izlaska pa do danas izbacio 39 brojeva, sakupljenih u šest kolekcija, osim što su pojedinačne sveske stale sa brojem 34 2016. godine da bi narednih pet brojeva bili izbačeni samo u formi šeste kolekcije 2019. godine uz najavu da je ovo novi format u kome će serijal izlaziti. Do sada nisam pisao o ovom stripu iz više razloga a jedan od njih je što sam se nadao da ćemo pre ili kasnije čuti najavu za nastavak serijala, odnosno narednu kolekciju, pogotovo jer su se stvari u poslednjih nekoliko brojeva usijale do beline. No, kako za sada niko o tome ni da zucne, odlučio sam da ipak napišem mali osvrt na Sex, jer se svakako radi o značajnom opusu iz protekle decenije i, makar po ambiciji i tehničkoj izvrsnosti, jednom od najvećih stripova koje je Casey do sada uradio.

Raščistimo odmah sa onim što vas najviše zanima: da, u ovom stripu ima puno seksa i, ne, on se niti bavi seksom niti ga na bilo koji smislen način ima u svom centru da bi zavredeo svoje ime. Upitan zašto se odlučio za baš „Sex“, kad se strip bavi mnogim drugim stvarima i žanrovski je ovo jedan moderan triler u korporacijsko-kriminalističkom(-postsuperherojskom) okruženju, Casey je bio prilično razoružavajuće iskren, objasnivši da je svestan da se bori na tržištu natrpanom dobrim stripovima, da je davanje naslova stripu u današnjim uslovima dosta kompleksan proces i da mu neka vrsta „trika“ kojim se privlači pažnja na serijal koji je višeslojan i kompleksan nije bila ispod časti.

Sex je, dakle, „velika priča“, a možda i nije nastao na taj način. Casey je generalno neko ko uvek ima nekoliko projekata u raznim stadijumima razvoja i Sex je u početku bio samo jedan od njih – ideja, pa realizacija, pa onda i svojevrsna snežna grudva koja je narastala kako se išlo dalje. Prvi brojevi su se odlično prodavali i dobili veoma dobre kritike i Casey naglašava da je pomalo i ironično da njegov možda do sada najkompleksniji strip ima tako jednostavan naslov.

Nominalno, ovo je priča o Simonu Cookeu, nasledniku, predsedniku i CEO-u velike američke korporacije koji je svoje dvadesete godine proveo u „buntovnoj fazi“, osim što je ovo američki strip pa je za njega ta buntovna faza umesto da šmrče koku, istražuje granice seksualnosti ili lovi ugrožene vrste po subsaharskoj Africi podrazumevala da je bio Betmen. Dobro, ne „Betmen“ Betmen, Cookeov superherojski alter ego se zvao Armored Saint* ali je sve u ovom stripu veoma jasno bazirano na Betmenu uz pažljiva izmicanja i varke telom da se izbegne reakcija Warnerovih advokata. Cooke je tokom svoje karijere zaštitnika Saturn Cityja (koji je, kao i Gotham, praktično Njujork sa isturpijanim serijskim brojem) koristio R&D odeljenje korporacije da sebi pravi pribor i opremu, imao je mlađeg, takoreći maloletnog sajdkika, ali i mudru ženu u „kontroli leta“ koja ga je daljinski navodila u akcijama, tu su, pored, dakle, Robina i Oraclea i likovi koji su jasne analogije za Cat Woman, Jokera i Ra’s al Ghula, ali notabilno za Sex je upravo da se ovo sve događa POSLE.

*setimo se da je Casey veliki ljubitelj metala

Sex nije superherojski strip i zapravo predstavlja Caseyjev pokušaj da uzme poznate pop-kulturne trope, vezane za superherojsku kulturu generalno i Betmena kao jednog od njenih najpoznatijih eksponenata partkularno, a onda ih dekinstruiše pišući strip koji je više inspirisan evropskim (tj. franko-belgijskim stripom) i francuskim novotalasnim filmom nego, jelte, samim Betmenom.

Ovo je toliko zanimljiv pristup da je sasvim jasno zašto su kritičari obasuli Sex takvim hvalospevima kada je počeo da izlazi. Sa godinama, i kako su nove epizode izlazile, Casey je podebljao linije različitih podzapleta, šireći sliku i dajući nam pored Cookea masu drugih likova sa kojima će čitalac provoditi jednako dugo vremena, i Sex je izrastao u jednu sagu za koju me, da budem iskren izuzetno čudi da do sada niko nije tresnuo pare na sto kako bi se napravio makar tritment za televizijsku seriju. Ovo je, u ovom trenutku, dakle posle 39 epizoda, narativ sa nekoliko upečatljivih likova sa različitih strana zakona i sa često egzotičnim istorijama, a koji su upleteni u jedan zajednički EP što se istovremeno bavi organizovanim kriminalom u savremenom megalopolisu, psihološkom vivisekcijom „bivšeg“ superheroja a danas nevoljnog CEO-a multinacionalne korporacije, ali i Rotšildima i njihovim planovima za budući razvoj ljudskog društva.

Zvuči primamljivo kad se ovako napiše, zar ne? Baš kao i seks kad ga gledate na ekranu!!! No, gore sam pomenuo da je jedan od razloga što do sada o Sexu nisam pisao to da ovo nije završen strip (Casey je i sam rekao da nema unapred pripremljen kraj i da će videti kuda ga inspiracija vodi kad bude došlo vreme da se završava), ali DRUGI, ne manje važan razlog je i taj da, evo, osam godina kasnije, ja nemam pojma o čemu se u ovom stripu ZAPRAVO radi.

Sex počinje kao psihološka analiza čoveka koji rešava da odraste i batali superherojštinu na koju je protraćio svoju ludu mladost (i silne pare porodične firme) i njegovo nevoljko preuzimanje dužnosti na čelu kompanije. Frikcija sa upravnim odborom i zaposlenima kojima je potrebno čvrsto vođstvo, ali i susreti sa nekadašnjim saradnicima i neprijateljima ali sada u civilstvu – sve je to zanimljivo kao predložak. No, radnja stripa je… pa, uglavnom onoliko zanimljiva koliko bi vam bio zanimljiv Betmen kada biste iz njega izbacili kostimirane jurnjave po krovovima i gotski nadrealizam a nadomestili ih sastancima upravnog odbora, brifinzima i beskrajnim diskusijama o prednostima i manama korporacijskog spajanja firmi.

Dobro, nisam sasvim fer, naravno da se malo šalim, ali i ne šalim se previše. Uz svu svoju naoko vrlo jasnu premisu – bivši superheroj „odrasta“, odbacuje romantične zablude da se društvena promena postiže time što udarate pesnicom sve kriminalce u dometu pesnice, hvata se u koštac sa pravom moći i pokušava da korporacijske resurse iskoristi za autentični boljitak – Sex se toliko malo njome istinski bavi da, evo, 39 epizoda kasnije, ja još uvek čekam da strip dobije svoj zaplet.

Jer, da bude jasno, kolekcija podzapleta nije zaplet i Sex na mestu gde treba da stoji centralni narativ kao da nema ništa. I nisam pametan zašto je to tako. Čitanje kolekcija jedne za drugom da osvežim sećanje pred pisanje ovog teksta je, nadao sam se, trebalo da otkrije jednu ipak povezujuću nit, jednu uopštavajuću metaforu koja pozicionira sve te sporedne likove i podzaplete oko skrivene ali postojeće srži ali, evo, posle prvih deset epizoda sam imao upravo taj utisak – da ne znam o čemu zapravo ovaj strip priča. I taj se utisak samo pojačao do kraja, sa nagomilavanjem sporednih zapleta.

Sad, mogli bismo da izigravamo nekakvog strip-forenzičara i analiziramo u kom je tačno trenutku Casey shvatio da je prestige TV ono gde se danas okreću stvarne pare pa mu je postalo važnije da ima upečatljive sporedne likove i nekakve njihove podzaplete nego da se bavi stvarnom temom stripa, ali, prvo, ja nisam ciničan čovek, drugo volim Caseyja, i treće, on je i sam naglasio da se tema ovde ne vidi tako lako na prvi pogled te da čitanje prve kolekcije daje jasniju sliku o tome o čemu je zaista ovaj strip nego što se to da videti iz njegovog prvog broja.

Ali, ne mogu ni da lažem u vezi sa svojim emocijama, Sex je strip koji me impresionira na svakom tehničkom nivou koji pogledam: dinamika naracije, psihologije protagonista, dijalozi, da ne pominjem taj neverovatni crtež Kowalskog (pominjem ga par pasusa ispod, naravno), sve to mu zaista daje jednu zrelost i taj osećaj „prestiža“ koji sugeriše da su poređenja sa Watchmen (ili Preacher, ili Y – The Last Man, koja su isto rado potezana) više nego opravdana, ali Sex je strip koji svoju centralnu premisu najveći deo vremena u potpunosti ignoriše i bavi se podzapletima od kojih je svaki mogao da bude strip za sebe. Ne radi se o tome da Sex nema svoju „osnovnu“ tezu, ima je – ’šta ako Betmen, ali „realan“’ – ali se on njome daleko premalo bavi do mere da posle osam godina i 39 epizoda glavni junak u početku predstavljen kao neko ko je socijalno malo nesnalažljiv jer je formativne godine proveo u kostimu i po krovovima, evoluira samo do tačke da je pustio bradu. Jej?

A opet, koju god da epizodu otvorim i pogledam crtež Kowalskog i način na koji Casey radi sa likovima, ne mogu a da ne pomislim „Možda je Sex samo izuzetno spor strip. Možda će se psihologija likova razvijati kroz još sto, možda stopedeset epizoda. Možda će se različiti podzapleti smisleno spojiti u nečemu što će nam odjednom pokazati veliku sliku! Imajmo vjere! Casey zna šta radi!“

I, naravno, možda i zna. No, u ovom trenutku, Sex je gomila interesantnih premisa koje se obrađuju zanatski vešto ali koje kao da ne vode nikuda ili, u najmanju ruku, kao da ne idu u istom smeru. Priča o „Robinu“ u ovom stripu je mogla da bude strip sam za sebe, o momku koji je zapravo bolji i primereniji urbanom viđilantizmu od korporaciskog trust-fund fićfirića što je umislio da je superheroj, a onda se zatekao u tako dubokom „coveru“ da više ne zna da li je viđilante koji glumi da je kriminalac ili kriminalac koji zaboravlja da je bio viđilante. Fak mi, pa ko to ne bi čitao? Casey i Kowalski nam ovde daju taj podzaplet i njegove veze sa glavnim zapletom su toliko tanke i agresivno nevažne da je zaista pitanje zašto nismo dobili TAJ strip umesto što je ovo podpriča u tuđoj priči.

Isto imamo i sa bivšom superzločinkom koja danas vodi skupi bordel/ eskort agenciju i čija je psihologija interesantna, i čiji se podzaplet zapravo najviše dotiče samog, jelte, „seksa“, njegovih transakcioih svojstava i pozicije u širem kontekstu industrije zabave usmerene na društvenu elitu. Ili, imamo čitav dodatni podzaplet o ratu bandi u Saturn Cityju a koji je baziran na nekoliko harizmatičnih zločinaca sa suprotstavljenim filozofijama i ideologijama i kojima Simon Cooke uopšte nije potreban da im uokvirava narativ.

Sam Cooke se u kasnijim epizodama upoznaje sa Rotšildima i ovo kao da je novi smer za koji se Casey u međuvremeno zainteresovao, kontemplirajući o „svetskoj vladi“ i eliti koja će je formirati. Ponovo, možda sve to na kraju bude spojeno u jedinstven narativ na način koji će opravdati taj odlazak u ekstremnu širinu i godine tokom kojih zaplet kao da stoji u mestu. A možda i ne bude. Na ovom mestu skoro da želim da neko najavi da se sprema televizijska serija po Sexu jer to možda natera Caseyja da se trgne i smisli šta je zaista centralna ideja njegovog stripa. No, u ovom trenutku Sex ima te negativne elemente moderne televizije – preraspričanost, preveliki akcenat na sporednim likovima i zapletima koji nemaju dovoljno konsekvenci za glavni zaplet – a da ne okreće pare koje bi okretao da je na televiziji. Bedak.

I kad već kritikujem, vredi napraviti i opservaciju vezanu za sam, jelte, seks-sadržaj ovog stripa. Mislim, jasno, kada serijal nazovete „Sex“ kako bi bio vidljiv i instant-prepoznatljiv na tržištu, svesni ste da će ga distributeri tretirati kao pornografiju bez obzira šta je zapravo unutra, pa je onda rezonski da nemate mnogo kočnica u pogledu prikazivanja eksplictne erotike (i, dobro, pornografije), pogotovo jer će vam to doneti par poena kod publike koja ovakve sadržaje izjednačava sa idejom da je ovo sadržaj za odrasle. I, da bude sasvim jasno, ja nisam čovek koji će okrenuti glavu od prizora kopulacije, raznih, jelte, fetiša, pa ni od prikaza seksualnog nasilja u umetničkom radu, ali Sex na više od jednog mesta pada ispod razine koju bih smatrao umetnički opravdanom. Casey je sam eksplicitno rekao da je on „neko ko ume da uzme prostotu i iskoristi je za plemenite ciljeve“, ali Sex na mnogo mesta naprosto rabi seksualno nasilje koje nema kritičku ambiciju niti ikakav drugi vidljivi „plemeniti cilj“. Ovde se više puta ponavljaju scene silovanja tokom kojih ovaj ili onaj kriminalni bos drži monolog kako bi se pokazalo o kakvim, eto, psihopatama se u ovom stripu radi, više puta gledamo visoko rangirane kriminalce kako dobijaju oralni seks od prostitutki dok sa saradnicima raspravljaju o strategiji i poslu, jedan od njih praktično uzgredno ubija prostitutku metkom u potiljak u trenutku seksualnog vrhunca ne prekidajući svoj poslovni razgovor, a jedan od podzapleta tiče se grupe prostitutki ubijenih od strane korporativnog obezbeđenja jer su pokušale da odbrane koleginicu koju je napala mušterija i strip ovo tretira kao zanimljiv, ekscentričan deo podzapleta o pregovorima između dve korporacije bez imalo empatije koju bi iko, uključujući glavnog junaka, iskazao za ove žene. Naravno, možda su vaša čula za, jelte, senzitzivnost na ovakve stvari baždarena drugačije nego meni – al činilo mi se da vredi da se pomene.

No, pre nego što se raziđemo, svakako moram da kažem reč-dve o Kowalskom čiji je crtež, rekao sam već, skoro pa preterano dobar. Kowalski je kao da ste uzeli Williama Vancea, Mila Manaru i Waltera Simonsona i zaheftali ih jednog za drugog a onda ih prikucali za tablu i hranili i pojili svim najskupljim što imate kako bi pružili svoju najbolju partiju. Prosto ne znam da li je ovde bolje pripovedanje, likovi (mislim, ta erotičnost, jelte, žena, ali i muškaraca, ta akcija, ta čulnost) ili ambijent, sa zaista gotovo savršenim spojem evropske „realističnosti“ zrelog stripa za odrasle i američke žanrovske dinamičnosti. Kowalski ne koristi digitalnu tehnologiju i njegov je rad na stripovima decidno old school, sa sve hamerom, olovkom i tušem, ali rezultat ovoga je da strip, ma koliko bio blizak prestige TV-u zapravo obdaren jednom autentičnom toplinom i taktilnošću kakvu ne možete „odglumiti“. Razume se, kolor Brada Simpsona radi veliki deo posla a letering Russa Wootona je ovde posebno upečatljv ne samo zahvaljujući izboru fontova i dizajnu titlova i oblačića već i korišćenjem kolornih naglasaka na pojedinim rečima. Da budem iskren, meni ovo više odvlači pažnju nego što čini čitanje imerzivnijim, ali s druge strane, podvlači Wootonovo prisustvo u stripu i teško je ne primetiti koliko je njegovo majstorstvo.

Sex je, dakle, jedan vrlo čudan strip – serijal koji nastavlja da impresionira i posle toliko vremena, ali i da nosi nezanemarljivu količinu frustracije sa sobom. No, opšti kvalitet je svakako takav da ću sve što ubuduće izađe pročitati sa velikim zanimanjem. Kako rekoh gore, Casey je interesantan i u svojim slabijim stripovima, a Sex je najambiciozniji projekat koji je do sada preuzeo i uspeva da ostane interesantan i pored svih kritika koje sam mu uputio. Comixology vam nudi Seks na prodaju ovde.