Arhiva za Acroholia

Nihilistic thrash mix

Posted in Uncategorized with tags , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , on april 22, 2013 by mehmetkrljic

U nekom istorijskom osvrtu na kulturnu i sociolišku vrednost hardcore punka sigurno bi uvek valjalo isticati kako je ovo (bila/ jeste) muzika sa jasnim integracionističkim tendencijama, pozitivna po tonu, namerna da mlade ljude nauči da poštuju sebe i druge, otrgne ih od pogubnih parohijalističkih uticaja najbliže sredine (često socijalno/ etnički deprivirane i depresirane) ali i od pogubnih konzumerističkih uticaja generalnog zapadnog društva, da je to muzika koja je mlade ljude učila da budu pametniji, osećajniji i promišljeniji.

 

I sve to nije neistina, ali povremenim refleksijama na vreme kada sam hardcore slušao proporcionalno više nego neke druge muzike uviđam da mi je uvek više ležala ona njegova manje nominalno pozitivna struja. Da su mi integracionističke poruke, ma kako drage bile, nekako bile dalje od solipsističkih krikova beznađa, mračnih pesimističkih opservacija, nihilističke energije koja kritiku društva nije shvatala kao konstruktivno preduzeće već više kao moralni čin da biste se na kraju s pravom smejali.

 

Zastrašujuće. Ali izgleda da se opet potvrđuje ona stara da Đavao ima sve najbolje pesme. Miks koji ćete moći da skinete kliktanjem na donje linkove je neka vrsta ilustracije ove teze, posredovane isključivo kroz tvrđu stranu pank muzike, evropski, azijski, severno i južnoamerički hardcore thrash u svojim raznim pojavnim oblicima, sa izborom pesama u rasponu od ranih primeraka (pod)žanra pa do relativno recentnih pokušaja. Kad kažem „relativno“ recentnih, to znači da su neke od najnovijih pesama u ovom miksu snimljene pre deset godina. Da, siguran sam da je i posle napravljeno mnogo vrednih uradaka koji bi poslužili za ilustraciju i ne, ne poznajem nikog dovoljno mladog da bi mi na njih konzistentno ukazivao, hvala na uvredi.

 

Skinuti sa bilo kog od naredna dva linka:

 

Rapidshare

 

Rapidgator

 

01. Discharge: Hell on Earth

02. Discharge: Cries of Help

03. Avskum: United States of War

04. Kuro: Body

05. Indigesti: Mass Media

06. Discard: Death from Above

07. Disclose: Hellish View

08. Ripcord: Drugshit

09. Heresy: Genocide

10. Electro Hippies: Acid Rain

11. Extreme Noise Terror: Conned Through Life

12. Ripcord: Furder

13. Lärm: Disorder

14. Solunski Front: Naše Groblje

15. Conflict: They Said That

16. Chaos UK: Hypocrite

17. Discharge: Massacre of Innocence

18. D.R.I.: Sad to Be

19. Crow: Give up all hope

20. Olho Seco: Sintomas Dementes

21. Speedball: Prodo bi te za pit bula

22. Electro Hippies: Tortured Tears

23. Unseen Terror: Burned Beyond Recognition

24. Cryptic Slaughter: M.A.D.

25. M.D.C.: Born to Die

26. D.R.I.: I don’t need society

27. Siege: Drop dead

28. U.B.R.: Organiziran haos

29. Speedball: Pun mi je kurac

30. S.O.B.: SDI & ABM

31. Extreme Noise Terror: Bullshit Propaganda

32. Destroy!: Lethal Habits

33. Speedball: Dogodi se i to ponekad malo češće

34. D.R.I.: Why?

35. Electro Hippies: Gas Joe Pierce

36. Heresy: Dead

37. Extreme Noise Terror: Murder

38. Doom: Lost the Fight

39. Amebix: Largactyl

40. EU’s Arse: Schiavi e Padroni

41. Cripple Bastards: Padroni

42. Electro Hippies: Dead End

43. S.O.B.: Fuck or Die

44. D.R.I.: Blockhead

45. Disrupt: Religion is a Fraud

46. Anti-Cimex: War Machine

47  Shitlickers: War System

48. Chaos UK: Fashion Change

49. Varukers: Seek Shelter in Hell

50. Dischange: Resist the Statecontrol

51. Disfear: With Each Dawn I Die

52. Electro Hippies: Mother

53. Destroy!: Vile Horrendous Aerial Bombardment

54. Speedball: Rođen onesposobljen

55. Sore Throat: Channel Zero Reality

56. Dayglo Abortions: Religious Bumfucks

57. Intense Degree: Null Zone

58. Destroy!: Dead to the World

59. Defecation: Focus

60. Righteous Pigs: I hope you die in a hotel fire

61. Napalm Death: Life?

62. Acroholia: Apatija

 

 

Evo i nekoliko reči o muzici ovde, redom kojim se pojavljuje i promiče.

 

Discharge: Hell on earth/ Cries of Help

 

Mislim da je Hell on Earth bila prva Discharge pesma koju sam, kao mladi metalac čuo i moja prva pomisao bila je „Whoa, ako je ovo pank, onda sam ja u stvari… panker?“ Kognitivna disonanca koju je ovo izazvalo u mom mozgu bila je toliko užasna da do danas nisam prevazišao krizu identiteta. Bilo kako bilo, Dischargeova formula pisanja pesama koju su do albuma Hear Nothing, See Nothing, Say Nothing  istesali do monomanijačkog savršenstva proizvodila je u meni neku posebnu vrstu zen-mirnoće sa svojom predvidivošću, repetitivnošću, pakovanjem strašnih količina energije u male, lako probavljive pakete. Ove dve pesme, koje otvaraju drugu stranu albuma su možda najubojitiji primer kako se sa užasno malo reči i nota može naslikati evokativna slika ljudskog društva na planeti Zemlji u drugoj polovini dvadesetog veka, svedenog na nezamislive činove sistemske svireposti prema svojim članovima. Neumoljivi bubnjevi, grmljavina gitara, gotovo dementno Calovo pevanje… Ovaj album je lansirao ceo podžanr u muzici par godina posle svog izlaska.

 

Avskum: United States of War

 

Avskum su, dakako sjajni predstavnici tog podžanra, grupe bendova, skandinavskih, američkih, japanskih, koje smo nekada od milošte zvali samo Discharge-klonovima. Avskum su, istini za volju, imali drugačije ambicije u svojim počecima, ali ovaj album iz 2003. godine je bio pravi primer skandinavskog D-beata koji je kombinovao Discharge matrice sa nešto melodičnijim gitarama. Čitav album, Punkista je bio usmeren protiv, jelte, imperijalizma i globalizma, ali partikularno protiv Amerike. Pa tako i ova pesma…

 

Kuro: Body

 

Kuro je bio jedan od ranih japanskih primera transplantacije Discharge formule na daleki istok i za razliku od nekih savremenika, poput, recimo GISM, imali su puritanski, monoidejistički pristup interpretaciji panka. Osmoinčni singl Who the Helpless sa koga je pesma Body (inače, najslušanija na Last.fm strani za Kuro, što znači da još nisam posve izgubio ukus) je mračan, sirov, nemelodičan i glup na onaj idealan način. Ljudi koji su u ono vreme otkidali na Minor Threat i Hard Ons su slabo imali živaca da slušaju ovakve stvari pa smo se mi automatski osećali kao neka snobovska frakcija…

 

Indigesti: Mass media

 

Nije sav pank koji se meni dopada nužno morao da bude mračan, disonantan i nemelodičan. Indigesti, sa svojom najpoznatijom pesmom, Mass media,  snimljenom ranih osamdesetih i besomučno obrađivanom kasnije, demonstriraju jednu očajničku, protestnu energiju i to zvuči bolesno zarazno.

 

Discard: Death From Above

 

I sad, tu negde, do početka devedesetih se švedska scena još i nekako držala u smislu da je imala neki svoj autentičan zvuk i ako je i bilo bendova koji su vukli na Discharge, oni su ili bili programski one-off projekti (Shitlickers) ili su vremenom, kao uostalom i Discharge, evoluirali (Anti-Cimex). Međutim, 1990. godine, Discard izdaju svoj singl Death From Above i sve odlazi u materinu. Ime i logotip benda, omot ploče, produkcija, zvuk, struktura pesama, teme i način interpretacije, sve je zvučalo kao nekakav bizaran eksperiment u kloniranju. Pomagalo je i što je muzika bila snimljena četiri godine ranije, u formi demoa, pa sirovost nije trebalo simulirati. Ovo je ploča koja je pokrenula D-beat lavinu u Švedskoj, a meni i dalje jedan od najboljih Discharge-klon projekata ikad.

 

Disclose: Hellish View

 

Naravno, Discard su ipak zvučali kao interpretacija Dischargea. Japanske kolege Disclose su zvučale kao Discharge, samo u šestoj generaciji kasetnog presnimka. Doduše, rani radovi su im bili sobni demoi snimani u bubnjarevom stanu – a znamo koliki su japanski stanovi i koliko su im debeli zidovi… Ova pesma je sa njihovog prvog albuma, Tragedy, koji je, komparativno, imao dosta dobru produkciju i zvuk. Sećam se da sam te davne 1994. godine intervjuisao pokojnog Kawakamija za svoj fanzin i da mi je tada, najavljujući izlazak albuma užurbano objašnjavao da ne dajem pare njihovom izdavaču jer su japanske ploče MNOGO skupe. I bile, su, Tragedy je koštao više od trideset (ondašnjih!!) dolara u svom prvom printu ali sam ja iskusno sačekao švedski reprint par godina kasnije i platio manje od dvadeset. Kawakami je nekoliko godina kasnije overio a mi smo izgubili jedan od najbučnijih D-beat bendova ikad. Današnji aspiranti na ovu poziciju, D-Clone su dobar bend, ali Disclose su bili takvi kakvi su bili silom prilika, ne svesnim izborom.

 

Ripcord: Drugshit

 

Za razliku od većine drugih bendova u ovom miksu, britanski Ripcord je odrednicu „hardcore“ shvatao nešto bliže klasičnom američkom poimanju ove filozofije pa su i njihovi stavovi bili nešto pozitivniji i, ako smem da kažem didaktičniji od onoga što možete čuti od drugih bendova. Muzika je, pak, bila solidni britanski thrash, a čak i kada su udeljivali pozitivne poruke (kao u ovoj pesmi gde narator demonstrira snagu volje i dileru narkotika poručuje da ne želi njegovo drogosranje), zvučali su kao da su na korak od eksplozivne dekompresije. Mislim, poslušajte sa kakvim očajničkim naprezanjem ova poruka biva isporučena, ovo nije ni Minor Threat ni 7 Seconds. Pa ni Bad Brains.

 

Heresy: Genocide

 

I odmah za njima, kolege Heresy koje su uživale vrlo sličnu poziciju na britanskoj sceni, samo svirajući još bržu muziku. Ipak, iako su Heresy relativno poznati po pozitivnim stavovima i tekstovima prepunih poziva na uvažavanje, promišljenost i poštovanje, rana faza ovog benda bila je mahom bazirana na strahu, očaju i beznađu. John, bubnjar socijalističkih Concrete Sox je, dolaskom na mesto pevača dosta toga izmenio u stavu Heresy, ali je Genocide pesma nastala pred njegov ulazak u bend i kao takva, ovde je, u kasnije snimljenoj, živoj verziji jedan od najubitačnijih komada UKHC muzike koje ćete čuti u životu.

 

Electro Hippies: Acid Rain

 

Electro Hippies su mi bili jedan od najdražih britanskih bendova te generacije, sa svojim muzičkim eklekticizmom (koji je, da ne bude zabune, samo značio da su imali i po neki spor deo pored manijačkog blastovanja) ali i sa osobenom kombinacijom ironičnog humora i očajničkog pesimizma u svojim pesmama. Acid Rain je primer ekološki osvešćenog osvrta na bespuća povijesne zbiljnosti osamdesetih godina, modernog među britanskim pankerima i anarhistima te epohe ali i bolesno zarazan komad hardcore thrasha.

 

Extreme Noise Terror: Conned Through Life

 

Extreme Noise Terror su dobijali dosta kritika pred kraj osamdesetih, da su pohlepni, da im koncerti previše koštaju, da izigravaju rock zvijezde, a čak i njihov (tada jedini) album Holocaust in Your Head je po fanzinima listom bio blaćen zbog previsoke cene a publika odvraćana od kupovine. Moj problem sa tim albumom bio je što je bio dosta ružno snimljen i ne naročito sjajno odsviran, pogotovo u domenu bubnjeva gde je Stick demonstrirao svoj i inače karakteristično nespretni stil kojim je pokvario mnogu pesmu grupe Doom. No, ENT ne bi bili to što jesu da za japansko izdanje albuma nisu ponovo ušli u studio, snimili ga ispočetka i, sto mu gromova, napravili dramatičan preokret. Ova verzija Conned Through Life je sa te verzije albuma i jedna je od najprostijih, najefektnijih pesama u čitavoj istoriji benda.

 

Ripcord: Furder

 

Činjenica da su mnogi od bendova koje sam osamdesetih slušao imali vegetarijanske članove i pisali pesme o užasima industrije prerade mesa, krznu, lovu itd. je verovatno uticala i na moje vegetarijansko opredeljenje. Kako god, Ripcord ovom pesmom gađaju praksu ubijanja životinja zbog krzna i ne može se reći da je teško čuti njihovu poentu pored sve buke.

 

Lärm: Disorder

 

Činjenica da u ovom miksu nema benda Disorder je iznenađujuća i bizarna ali naprosto sam, preslušavajući njihove najveće hitove imao utisak da bi svaki od njih svojim trajanjem, disonantnošću i lošom produkcijom pokvario tempo ovog miksa. U to ime evo poluminutne eksplozije holandskih straight edge komunista Lärm koji su svoju muziku nazivali „ekstremnom bukom“ u vreme kada smo još uvek imali sluh koji se mogao pokvariti. Lärm je ponekad teško slušati u trajanju čitavog albuma jer njihova spastična muzika, od koje će kasnije nastati čitav power violence stil, pored sve nervoze, na gomili zvuči monotono, ali ove kratke ejakulacije – pa to je lekovito.

 

Solunski Front: Naše Groblje

 

Volim svaku pesmu Solunskog fronta. Ipak je u pitanju jedan od najkreativnijih i najmuzikalnijih hardcore bendova koje su ova zemlja i Zemun ikada imali. Ali Naše groblje… tu pesmu možda cenim najviše, možda više od sigurnih hitova poput Ratnog druga, Hirošime, Malog sveta ili Samoubice, na ime njene opresivne atmosfere i manijačkog thrash dela u sredini. Solunski front je imao muzikalnu širinu Dead Kennedys iskombinovanu sa preciznošću i oštrinom bilo kog D-beat benda sa bilo kog kontinenta. Kriminal je da čitav njihov studijski materijal (od svega šest pesama) i dalje nije doživeo da vidi vinil.

 

Conflict: They Said That

 

Kao druga generacija britanskih anarhističkih bendova, Conflict su kombinovali programski stav, agresivnu muziku ali i dalje dosta ličan pristup politici i… bili mi omiljena grupa. Sve albume im volim ali The Ungovernable Force iz 1986. godine i dalje smatram vrhuncem njihovog stvaralaštva, sa manijakalnom brzinom kojom su pesme odsvirane (i, još važnije, otpevane), atmosferom koja je sugerisala nered i revoluciju ni nalik post-hipijevskim sanjarijama prve anarhopank generacije i nekim od najboljih pesama koje su ikada napisali. A tu je bio i Steve Ignorant na vokalima. Bolje ne može.

 

Chaos UK: Hypocrite

 

Pijanijeg i raspojasanijeg benda na britanskoj hardcore thrash sceni verovatno nikada nije bilo. Ali Chaos UK su uvek umeli da naprave zaraznu pesmu. Hypocrite je kao neka radio-friendly verzija bilo koje pesme Disordera iz rane faze. I to mislim kao kompliment.

 

Discharge: Massacre of Innocence

 

Kad sam bio mlađi, više sam volio monolitnu čvrstinu Hear Nothing… od nervozne, šizoidne energije Why? No, danas mislim da je Why? još dalje otišao u destilisanju Discharge pesama na najsuštastvenije elemente, da su saplićući D-beat ritmovi naprosto perverzni, da su solaže sa onoga svijeta a da Cal nikada nije zvučao ubedljivije – jednovremeno hladan i emotivan. Massacre of Innocence je pesma koja svoju temu – bombardovanje civilnog naselja u kome ginu deca – iznosi tako klinički i jednostavno da se sva obezljuđenost ratovanja na daljinu posreduje sa zapanjujućom efikasnošću.

 

D.R.I.: Sad to Be

 

Iako poznatiji po gotovo parodično kratkim pesmama u svojoj ranoj fazi, sa Sad to Be su D.R.I. plasirali u uši slušaoca jednu iznurujuću sagu o klincu koji je u fazi da traži svoj identitet, ali svugde gde pogleda čekaju ga odvratni klišei savremenog društva izgrađenog na strahu i kajanju. Ubitačno.

 

Crow: Give up all hope

 

Jedan od najboljih japanskih hardcore bendova svih vremena, Crow su kombinovali D-beat formulu sa razularenim gitarama i relativno nekarakterističnom preciznošću svirke da bi dobili kombinaciju haosa i reda koja je zvučala neodoljivo.

 

Olho Seco: Sintomas Dementes

 

Brazilski Olho Seco barem nikada niko nije mogao da optuži za preciznost. Ja i dalje nisam siguran koji se ritmovi uopšte koriste u većini njihovih pesama. No, većina je, kao i Sintomas Dementes natrpana nervoznom energijom u kojoj instrumenti pretiču jedni druge dok se ne dobije neka neobična forma free jazz interpretacije hardcore thrasha u kojoj je nemoguće ne uživati.

 

Speedball: Prodo bi te za pit bula

 

Za šabački Speedball sam saznao tako što mi je njihov pevač/ basista Bojan poslao demo kasetu da napišem prikaz u svom fanzinu a ja posle prvih dvadesetak sekundi prve pesme odlučio da je ovo najbolji hardcore thrash bend koga je Srbija ikada imala. Danas, skoro pune dve decenije kasnije sam još ubeđeniji u tu odluku. Ovo je ta pesma, a njen jednostavni satirični tekst je i danas jednako potentan kao i tada. Speedball su par godina kasnije postali malo utegnutiji i još brži ali ovaj prvi demo meni još uvek, s oproštenjem, stoji kao jedan od vrhunaca domaće muzike uopšte.

 

Electro Hippies: Tortured Tears

 

Onaj eklekticizam koji sam gore pominjao ovde se ispoljava u srednjem tempu najvećeg dela pesme i momački odvrnutoj korus/ flendžer pedali kroz koju je Andy proterao svoj glas. Za razliku od tada već nadirućeg grindcorea na britanskoj sceni, Electro Hippies su i pored brze i nadrkane svirke još uvek imali i neki element ranjivosti u svojim pesmama. Pogotovo u ovoj.

 

Unseen Terror: Burned Beyond Recognition

 

Unseen Terror nisu mnogo davali na ranjivost. Ova verzija njihove najložačkije pesme, iz emisije Johna Peela je jedan od najboljih primera kako je britanski grindcore evoluirao iz hardcore thrasha u ono što su kasnije svirali Napalm Death i Carcass… I dalje jedna od mojih najomiljenijih pesama uopšte.

 

Cryptic Slaughter: M.A.D.

 

Cryptic Slaughter su meni uvek bili primer američkog benda koji pokušava da svira hardcore thrash po uzoru na Evropu, prevashodno Britaniju i ne uspeva jer su u početku muzičari bili odveć nespretni a kasnije su značajno precenili svoje kompozitorske kapacitete. Ali ova pesma, koja otvara njihov debi album je neodoljiva kombinacija suludo brzog thrasha i zapaljivih mid-tempo refrena. Pa još ta tema stalne pretnje istrebljujućeg nuklearnog rata koju smo svi baštinili osamdesetih godina… prelepo.

 

M.D.C.: Born to Die

 

Nije neko čudo što su M.D.C. morali iz Teksasa da emigriraju u ipak pitomiju Kaliforniju. Kada pišete pesme o tome da je John Wayne bio nacista ili, kao u slučaju Born to Die, nazivate SAD fašističkom državom, to nije baš dobra praksa u sredini bogatoj rednek likovima. Ceo prvi album M.D.C. je surova i izuzetno drčna dekonstrukcija američkog, jelte, mita i sna, ali Born to Die je njen vrhunac. Kakav refren, rođaci!!!!!! Nou vor, nou kejkejkej, nou fešist juesej!!!!!!

 

D.R.I.: I don’t need society

 

Jello Biafra je par godina kasnije u jednoj od pesama Dead Kennedys parodirao ovu parolu rečima da mu društvo ne treba dok mu ne zatreba struja za pojačalo pomoću kog, jelte, svira, ali to i dalje ne umanjuje potentnost ovog ranog hita momaka iz bej ejrije. Proučavanjem teksta pesme, uostalom, dolazi se do shvatanja da je parola iz naslova zapravo samoodbrambeni krik u reakciji na prisilne regrutacije i odlaske u ratove sa druge strane planete, ali nije to toliko bitno. Kad imate manje od osamnaest godina razumno je da mislite da vam društvo ne treba i ako to ne mislite tada, nešto nije u redu sa vama.

 

Siege: Drop dead

 

Proto hardcore thrash iz američke kuhinje. Siege su ovim mini LP-jem bukvalno promenili sve. Black Flag će uvek biti navođeni kao izumitelji hardcorea ali Siege su bend koji ga je razumeo.

 

U.B.R.: Organiziran haos

 

Kao što su pank i hardkor najpre nastali u najrazvijenijim zemljama zapada, tako je i u staroj Jugoslaviji u njima prednjačila – Slovenija, najbogatija i najuređenija (i najzapadanija) republika Federacije. Priznajem da mi je danas većina toga na šta smo u ono vreme otkidali u domenu slovenačkog hardkora prilično osrednje sa svakog aspekta, ali ima tu bisera, a ova pesma U.B.R.-a je apsolutan biser sirovosti, žestine, besa i bunta. Pa još i taj genijalni naslov. Imaju U.B.R., naravno većih hitova i poznatijih pesama, ali Organiziran haos je izdržao test vremena na veličanstven način. 

 

Speedball: Pun mi je kurac

 

Ponovo Speedball i ponovo pesma toliko rečita, žestoka i britka da je gotovo suvišno o njoj pričati. Ako besna, razgnevljena muzika sme da ima hitove, ovo je to. Strofe su sjajne, naravno, ali brejkdaun i srednji deo sa tekstom „Pun mi je kurac humanitarnih akcija, pun mi je kurac genocidnih nacija, pun mi je kurac lažnih informacija, pun mi je kurac nebeskog naroda“ je sredinom devedesetih meni bukvalno izazivao ježenje kad god bih ga čuo.

 

S.O.B.: SDI & ABM

 

Tokijski S.O.B. su na zapadu postali skoro pa zvezde nakon što su dobili endorsment od strane samih Napalm Death ali poslušajte samo ovu žestinu i recite da nisu to zaslužili. Bend će kasnije svirati „pravi“ grindcore ali u ovoj fazi još uvek je sve delovalo lepršavije i spontanije. Šarmantno!

 

Extreme Noise Terror: Bullshit Propaganda

 

Bullshit Propaganda je uvek bila lepa pesma, ali ova verzija snimljena za emisiju Johna Peela, nabasovana preko svake razumne mere, sa pevačima koji zvuče kao da im se glave raspadaju i Mickom Harrisom na bubnjevima je definitivno definitivna. Ubistveno. Pa još taj refren. Ou jes!

 

Destroy!: Lethal Habits

 

Od svih američkih crustcore aspiranata devedesetih godina, Destroy! su mi bili nekako najdraži. Umeli su da sviraju grindcore ali tako da pesme ipak budu zarazne, da imaju i melodiju i refren za razliku od britanskog predloška, a da se ne izgube u bespućima američkog hardcore izraza punom kojekakvih brejkdaunova i horskog pevanja. Lethal Habits priča o tome kako konzumacija narkotika ima dalekosežne posledice, kako na ekonomiju prekomorskih zemalja tako i na očekivani životni vek klinaca u blokovima, zatvara njihovo najbolje izdanje (singl) Burn this racist system down i… ubija.

 

Speedball: Dogodi se i to ponekad malo cešće

 

Drugi demo Speedballa je bio nešto upeglaniji od prvog, sviran još brže, ali sa nerazaznatljivim vokalima. Definitivno ga je spasavalo to što su pesme bile napisane sjajno, ekonomičnije i tvrđe nego na prvom. Klasika.

 

D.R.I.: Why?

 

U dvadesetak sekundi se može strpati mnogo pitanja kad ste mlad i besan čovek. I treba. E, posle odgovore tražite ceo život… ako imate sreće.

 

Electro Hippies: Gas Joe Pierce

 

Nemam pojma ko je Joe Pierce čije pogubljenje u gasnoj komori Electro Hippies traže ovom pesmom, ali koliko je ovo samo ložačka muzika.

 

Heresy: Dead

 

Pomenuta faza pre dolaska Johna u bend Heresy i zaokreta ka intelektualnijim tekstovima i nešto složenijoj thrash muzici je eminentno zabeležena na ovom ranom Earache fleksi singlu. Never Healed je za mene primer skoro savršene thrash ploče. Pesme su sve apsolutno istog – manijakalnog – tempa sa tek ponekim brejkdaunom da malčice razbije monotoniju. Gitarski rifovi svi liče jedan na drugi a produkcija dodatno zaravnjuje sve u nerazaznatljivu masu buke i opresije. Reevsyjev glas je miksovan duboko dole u matrici, više očajnički lavež životinje priterane u ćošak nego inteligentan diskurs mladog osvešćenog čoveka, a tekstovi, kao što i nagađate, pričaju pre svega o očaju. Dead zatvara ploču sledeći pesme koje se zovu Anguish of War i More Blood is Shed. Savršenstvo forme i sadržine.

 

Extreme Noise Terror: Murder

 

Dobro, znali ste da kad-tad ovo stiže na red. Ultimativnu vegetarijansku pesmu osamdesetih godina su mogli napisati i Smiths i Conflict, ali dok budete slušali ovu verziju Murder, sa drugog Holocausta, znaćete da je ona ta. 450 million animals are slaughtered in Britain every year to be shoved down your throat and shat out of your arse: MURDAAAAARAGHHH!!

 

Doom: Lost the Fight

 

Doom iz kasnije faze su mi vazda bili bolji od ranog Dooma koji je bio substandardna imitacija Dischargea. Pokojni Wayne je, takođe, bio najbolji pevač koga su imali. Stick je ovde već koliko-toliko umeo da svira d-beat i nije usporavao celu ekipu. Pa još ta superteška produkcija… Ova pesma sve to demonstrira na pravi način.

 

Amebix: Largactyl

 

Amebix obično opisuju kao utemeljivače crustcore muzike, ali teško je prenebregnuti činjenicu da je ovaj bend imao više mašte i stila od devedesetdevet procenata sledbenika tokom naredne tri decenije. Largactyl je primer mračnog, sporog, blago metaliziranog crust zvuka kome nije potreban maničan tempo da bi oborio slušaoca na pod. Dobro, refren podiže tenziju promenom brzine, ali ova pesma zaista više hvata na osećaj nego na snagu. Bliže Bathoryju i Celtic Frostu nego Clashu i Buzzcocksima, Amebix su britanski punk gurnuli niz puteljak ludila, mračnjaštva i pesimizma sa kog se mnogi nikada nisu vratili.

 

EU’s Arse: Schiavi e Padroni

 

EU’s Arse su bili haotično lice italijanskog hardkor panka osamdesetih godina, služeći kao prljavija alternativa komparativno melodičnijim (i muzikalnijim) Indigesti ili Infezione. Ova pesma je, ako ne razumete jezik na kome se peva mogla doći i iz Skandinavije.

 

Cripple Bastards: Padroni

 

Giulio nikada nije krio koliko su ga rani italijanski hardcore bendovi inspirisali pa je i ova (prva i najbolja) verzija njegove besne antidržavne/ antimafijaške pesme, naravno, oslonjena na prethodnu iz ovog miksa. Ali samo za inspiraciju; ovo je u svakom pogledu autentično delo benda koji se uglavnom silom prilika opisuje kao grindcore iako je uvek u pitanju bio naglašeno idiosinkratičan izraz. Sirovost snimka i sirovost muzičara koji ovo izvode samo doprinose snazi poruke: Morte ai padroni – Ladri e bastardi. Morte allo Stato – Mafioso e bugiardo. Morte!!!

 

Electro Hippies: Dead End

 

Ova pesma postoji i na Peel Sessions materijalu Electro Hippies, odsvirana bolje, brže i dotegnutije,  ali ova demo verzija mi se dopada na ime svoje sirovosti. Kao i uvek, Hippies sviraju sirovo, brzo ali sa modikumom melodije i pevljivosti.

 

S.O.B.: Fuck or Die

 

Mislim da su zapadni pankeri crveneli videvši naslov ove pesme. Za zapadno izdanje ploče na kojoj se nalazila on je promenjen u Luck or Die a kada su je Napalm Death obradili na svom drugom snimku za Johna Peela prekrštena je u Conform or Die. Verujem da S.O.B. nisu imali nameru da kažu ništa loše ovim naslovom i uostalom, radi se o jednoj od njihovih najboljih, najzaraznijih pesama. Bas rif koji pesmu otvara a onda se pred solo diže za oktavu je para vredan, refren je genijalan i uopšte, ovo je skoro pa savršena hardcore thrash pesma. Mogu da zamislim kakve je šutke ovo izazivalo na tokijskim koncertima.

 

D.R.I.: Blockhead

 

Koliko god da su D.R.I. na prvom albumu imali očajnu produkciju – bubnjevi kao kante, gitare kao igračke, Kurt koji se bori sa konceptom harmonije više nego što ga prepoznaje kao sastavni element muzike – toliko je bitnije da se prepozna kako je njihova svirka bila utegnuta preko svake razumne mere. Ne pričamo o nekakvom džejmsbraunovskom fank kompjuteru, naravno, ali brzina kojom D.R.I. protrčavaju kroz pesme, a da niko ne štrči niti zaostaje je zapanjujuća.

 

Disrupt: Religion is a Fraud

 

Disrupt su bili američka imitacija Extreme Noise Terror sa prelaza osamdesetih u devedesete, mahom inferiorna, ali ova pesma, sa sve semplovima iz Friedkinovog Isterivača đavla i svojim prostodušnim tekstom kojim se, je li, zabludjelim masama objašnjava da je religija prevara je ipak moćno šarmantna. Disruptov bubnjar me je u ono vreme opako impresionirao veštinom kojom je D-beat formulu oplemenjivao suludim prelazima i ritmičkim diverzijama a, vere mi, i ženski vokal koga ovde čujemo je toliko besan da je to prava milina. Umeli su Disrupt da nabodu i ovde su, bez sumnje, naboli.

 

Anti-Cimex: War Machine

 

Za mene je ovo esencijalna D-beat pesma, nastala u vreme kada D-beat kao koncept još nije ni konstituisan. Anti-Cimex su kasnije postali tvrđi bend, sa malo Motorhead patine u svojoj muzici, ali meni se to nikada nije dopadalo. No, prva dva singla, pogotovo ovaj na kome se nalazi War Machine – to je sveto pismo. Sumanuto, razulareno, a opet savršeno kontrolisano.

 

Shitlickers: War System

 

Shitlickers su bili, hm, mračna strana Anti-Cimexa i praktično parodirali čitavu švedsku D-beat eksploziju koja će uslediti deset godina posle ovog snimka. Ali, kakva pesma, rodbino, kakva pesma!!!!

 

Chaos UK: Fashion Change

 

Prvi album Chaos UK je meni jedna od najboljih ploča ikada napravljenih u britanskom panku, konzistentna u svojoj skoro antimuzičkoj disonantnosti i opresivnoj atmosferi ultradistorziranih gitara i nepraštajućih timpana. A skoro sve pesme su pritom, ispod naslaga distorzije, bile ludački zarazne i pevljive. Disorder su samo mogli da sanjaju da zvuče ovako.

 

Varukers: Seek Shelter in Hell

 

Da Discharge nikada nisu postojali, Varukersi bi zauzeli njihovo mesto u istoriji i danas bismo pričali o V-beat muzici. Kako god, Another Religion, Another War je najbolja Discharge ploča koju Discharge nikad nisu snimili a pesma koja je zatvara je najbolja na toj ploči – kratka, prosta i jasna.

 

Dischange: Resist the Statecontrol

 

Do momenta kad su Dischange izdali svoj prvi (i jedini) album, 1993. godine, ceo koncept švedskih Discharge klonova je već delovao kao neka zajebano masivna interna šala. Ali hajde, voleli smo. Seeing, Feeling, Bleeding je bio besramna imitacija Dischargeovog prvenca ali pesme su bile pamtljive a produkcija metalskog mesije Tomasa Skogsberga je obezbeđivala muda tamo gde je falilo malo kreativnosti.

 

Disfear: With Each Dawn I Die

 

Tomas Skogsberg je, naravno, producirao i ovaj, četvrti album švedskih D-beat pregalaca Disfear i Everyday Slaughter je meni jedna od najomiljenijh D-beat ploča ikad. Snimak je apsurdno nabudžen, sa kompresorom koji celu muziku drma u ritmu bas pedale, pesme su moronski proste ali savršene u svojoj snazi i sirovosti, a pevač Jeppe se sve vreme bori da se uopšte čuje preko talasa distorzije. Ne znam da li je naslov pesme koja ploču otvara referenca na kultni noar film Each Dawn I Die u kome James Cagney i George Raft jedini put u karijeri dele plakat i glavne uloge, ali ako jeste to još više doprinosi moći (i, što bi mladi rekli, kvltnosti) ove neverovatne pesme.

 

Electro Hippies: Mother

 

Demo verzija jedne od najemotivnijih pesama Electro Hippies. Maybe tomorrow you’ll listen and learn, maybe tomorrow you’ll learn to listen. Ovo sam slušao 1991. godine u vojsci i klimao glavom gledajući kako se država oko mene raspada a ja samo razmišljam kako ću se napiti kad uveče pobegnem u grad. Možda sutra, indeed.

 

Destroy!: Vile Horrendous Aerial Bombardment

 

Naslov ove pesme je očigledna parodija na – u toj nekoj 1991. ili 1992. godini već apsurdnu količinu bendova koji su Discharge imitirali bez mnogo odmaka ili kreativnog napora. No, mineapoliski anarhisti su nam parodiju servirali uz tako moćno parče ludačkog grindcorea da nismo marili. Jedna od najubitačnijih Destroy! pesama u kratkoj ali pesmama bogatoj karijeri. Feliksovi vokali u strofama su genijalni a refren – Death by Napalm, Death by Napalm, Death by Napalm, Death by Napalm… Death – je višeslojniji nego što bismo se nadali od pesme koja generalno ni nema tekst.

 

Speedball: Rođen onesposobljen

 

Jedna od pesama sa prvog dema Speedballa snimljenih ponovo na drugom, Rođen onesposobljen je nihilistička, pesimistička, gubitnička himna odsvirana toliko brzo da se rasprava o tome šta onesposobljenost uopšte podrazumeva nekako nikada ni ne započne. Još jedan primer kako se od najmračnijih tema prave najzaraznije pesme.

 

Sore Throat: Channel Zero Reality

 

Jasno je da je svinjarija da umesto Antisectovog originala ovde podmećem obradu koju su uradili Sore Throat, ali… meni je ova verzija zapravo za nijansu bolja. Zbog uvodnog govora koji se tako dobro uklapa uz štimung britanskog anarhizma sa početka osamdesetih, zbog tvrđe svirke i bolje produkcije i zbog monstruoznog vokala Ritcha Militie na kraju pesme. Ježio sam se od ovoga u ono vreme, a naježim se malo i danas.

 

Dayglo Abortions: Religious Bumfucks

 

Kanadski pankeri Dayglo Abortions su kasnije bili bend koji je više hvatao na opscenost i šalu nego na nekakvu supstancu ali album Feed us a fetus je i danas moćna ploča nevaljalog, provokativnog panka. A tek ovaj disonantni refren! Pa još stihovi poput: I hate satanism, I hate reaganism, I hate religion! Verujem da bi i penzionisani vladika Kačavenda uz ovo tapkao nogom.

 

Intense Degree: Null Zone

 

Intense Degree su se od svojih grindcore/ stenchcore kolega razlikovali po tome što su imali ženu u bendu (pa još na bas gitari!) i što su im pesme načelno bile prilično melodične pored svog manijakalnog blastovanja i grčevitih promena tempa. Pametniji od Stupids a pevljiviji od Heresy ili Napalm Death, Intense Degree su bili srednji put koji nikud na kraju nije otišao. Null Zone je, pak, pesma za njih nekarakteristične tjeskobe ali karakteristične zaraznosti. Najbolji rifovi su oni od dva, maksimalno tri tona, što ova pesma dokazuje. A refren, refren je premoćan.

 

Destroy!: Dead to the World

 

Felix von Havok je u knjižici poslednjeg Destroy! CD-a na kome se ova pesma pojavila (inače je bila sa neke japanske kompilacije) objasnio da je ovo primer kako je Destroy! mogao biti i metal bend da su se kockice drugačije složile. Mogao je, zaista, ovo je bilo dotegnuto, brzo i opako sa duplim bas bubnjevima na moš-delu u sredini. Pa još taj mračni naslov i nesumnjivo adekvatan tekst. Volio sam. I još volim.

 

Defecation: Focus

 

Defecation su bili skoro pa neobavezni sajd-projekat tadašnjih bubnjara i gitariste Napalm Death, Micka i Mitcha Harrisa i zvučali su… pa, baš kao neobaveznija varijanta Napalm Death. Ali, jebiga, za dve decenije sam ja malo standarde doveo u red i meni je taj prvi album Defecation (drugi je solo produkcija Mitcha Harrisa snimljena mnogo godina kasnije i nevredan je pažnje) prilično ubitačan danas. Ja ne znam šta je Mitch radio gitari da ima ovakav zvuk – prigušen a glasan u isto vreme – i decidno je bez tog zvuka ostao kada su ga pod svoje uzeli pravi producenti poput Scotta Burnsa i Colina Richardsona, ali ovde je to prisutno u fulu i… zabavna je ovo pesma.

 

Righteous Pigs: I hope you die in a hotel fire

 

Par godina ranije na prvom albumu Mitchovog originalnog benda, ta gitara je još nepoćudnija. Righteous Pigs su bili bend iz Las Vegasa, za ime Alaha, koji je svirao grindcore u vreme kada se u Americi nije znalo ni šta je to i mislilo se da su Repulsion death metal bend. Stress Related je idiosinkratična, stalno iznenađujuća ploča sa mnogo inspirisanih momenata a ovaj primer maničnog thrasha je među boljima od njih. Mislim, slušajte to pevanje. Joe Caper nije siguran da li se dere, recituje ili zapravo prati neku melodiju. Nije ni čudo što ni jedan bend koji je obradio ovu pesmu nije uspeo da uhvati ludačku napetost koju ima original.

 

Napalm Death: Life?

 

Bogovi. Ovo je pritom relativno retka verzija pesme sa prvog albuma snimljena ponovo ko zna kojim povodom i završavajući kao CD bonus na ko zna kom reizdanju drugog. I u sebi sadrži sve što je ikada grindcore imao da ponudi ovom svetu: bes očaj, strah i žudnju, spakovane u paket koji se rastače pred vašim ušima brže nego što možete da ispratite. Never hope nor choice / Emotionless and cold / This is life?

 

Acroholia: Apatija

 

Više u šali nego ozbiljno, miks zatvaram pesmom sa našeg prvog demo snimka iz 1992. godine (kasnije izašlog na sedmoinčnom vinilu kao split sa Intestinal Disease za slovenački Abnormal Beer Terrorism) a koja je toliko očigledna kopija Napalm Death da mi je danas nejasno kako neko na nas nije izvršio atentat. Nije da smo danas nešto mnogo odmakli od ovog obrasca, ali ipak, ono su bile ratne godine.

Cripple Bastards i gosti, 21/06/2007, SKC, mali klub

Posted in Uncategorized with tags , , , on jun 20, 2009 by mehmetkrljic

Ima neke lepote u tome kad čovek, neispavan, neobrijan, da ne pominjem neraspoložen jer je napolju vrućina tolikog intenziteta da prodire i unutra, dakle kad taj čovek pored svega može između zuba da procedi jedan dobar osmeh jer je sinoć prisustvovao sjajnom nastupu. (Uzgred, u nedostatku fotografija, koje će možda kasnije i stići, tekst garniramo obećanim fotografijama oskudno obučenih muškaraca.(Nadam se dobrom odzivu bratske gej populacije na ovaj post, s obzirom da istraživanja pokazuju da se žene ionako više pale na tipove u farmerkama i majicama nego u gaćama ili gole…))

 

Treba primetiti da nisam rekao da je i koncert bio sjajan jer, uh, on to nikako nije bio. Dakle, bio sam umešan u neke slabo organizovane koncerte i ranije (ma, da ne uvijamo, ovo je gotovo ekskluzivno moje okruženje), ali ovaj sinoć je bio prilično signifikantan u pogledu aspiracija i konsekventnog kataklizmičnog autputa koji je na skali kataklizmi bio negde između meteorske kiše snage dovoljne da zbriše civilizaciju i apokaliptične zombi-infekcije. Mislim, manje-više se to može opisati navođenjem nasumičnih slika kao što su, recimo: organizator pijan, muzičari pijani, jedan od urednika javnog servisa u prvim redovima izgara skačući i ulećući u šutku, jedan bend ubačen na ionako pretrpan spisak bendova koji sviraju tako što su u pijanstvu izrečene reči kojih niko ionako kasnije nije mogao da se seti, taj isti bend ostavio utisak da se radi o svirci demo-bendova u nekoj mesnoj zajednici, davne 1989. recimo i uzgred uspeo da pocepa kozu na bas-bubnju što je, pošto su oni bili prvi, rezultiralo pauzom od sat vremena da se šteta opravi. Plus, prodato neviđeno malo karata (ne verujem da je u sali bilo više od 40 ljudi sa sve bendovima) kao posledica toga da pankeri bojkotuju Cripple Bastards zbog nacionalističkih stavova pevača Giulia, a da su metalci bili još uvek u stanju monetarne rekonvalescencije posle subotnjeg nastupa Mileta ‘Srbija do Berlina’ Petrozze i njegovog benda Kreator.

 

Mda… Nije to sve meni bilo naročito problematično, osim što sam ionako bio smoren stalnim svađama između članova mog benda koje su se bazirale na… pa, u stvari ne znam, verovatno samo na činjenici da smo svi u tridesetim godinama i da shvatamo da smo najbolji deo svog života definitivno ostavili za sobom… Negde u toku večeri se iskristalisala ideja da će ovo biti poslednji koncert Acroholije. Ajd, pa videćemo…

Nakon što sam pojeo prilično dobru lepinju s kajmakom i zalio je preskupom Rosa vodom (momak koji mi ih je prodao je insistirao da ne kupujem vodu kod njega jer je bezobrano skupa, ali ja sam ispao gospodin. Dirljivo je videti da ima još poštenog sveta u ovom lupeškom gradu.), uspeo sam da nateram ostatak svog benda da se popnemo na binu. Bili smo užasni, možda najgori u zadnjih tri godine. Barem smo bili kratki. Desetak minuta i kraj, da ne gnjavimo malobrojne mučenike u sali. Jedna dobra stvar u vezi ovako slabe posete je to što je klimatizacija u klubu mogla da pošteno odradi svoj posao pa smo, za razliku od mladih ispred SKC-a koji su se kuvali na večernjoj jari, ne želeći da plate kartu, mi unutra uživali u blagodetima koje nam je tehnologija dala.

 

Scaffold koji su svirali posle nas su bili znatno uverljiviji nego što smo mi (uostalom ikad) bili, ali meni je sve to bilo malko… nedoterano. Za bend koji je nastao početkom devedesetih, Scaffold još i imaju relativno osavremenjen zvuk ali njihov vintage death metal je, uprkos svemu malo arhaičan i osrednji. Mislim, nije to rđavo – ovo  je drugi put da ih gledam od kada su se ponovo okupili i ima tu određene težine i čvrstine, ali sve je to i dalje malo nedotegnuto, za nijansu mlitavije nego što sme da bude. Ebiga, iskvarili su nas kojekakvi Suffocationi, Cannibal Corpseovi i ini Behemothi svojim ničim izazvanim gostovanjima u Srbijici, tako da domaće heroje i prvoborce sada gledamo kritičkijim okom…

 

U svakom slučaju, Scaffold su dobili ohrabrujuće aplauze nas nekolicine prisutnih i ustupili mesto, mogu da kažem legendarnim No Abuse iz Novog Sada. Nikolu i ekipu prvi put u životu gledam, a poznajem ga godinama što verovatno svedoči o mojoj užasnoj lenjosti i generalnoj pokvarenosti. Rad je najveći neprijatelj čovekov – dokaz A: Nikola se pre nastupa vajkao kako im je bubnjar fizikališući istegao tetivu te da ne oseća prste desne ruke, te da, konsekventno nastup neće ni na šta ličiti. Strahu ipak nije bilo mesta, No Abuse su odradili svoj nastup, slobodan sam da kažem, furiozno, svirajući brz, dinamičan grindcore sa mnogo promena ritma i odličnim variranjima u tonu i atmosferi. Nema tu mnogo poziranja i kojekakvih trikova, samo brza, poletna svirka, žestina, žestina, žestina. Nikola ima sjajno scensko prisustvo a bubnjar je fenomenalan. Svi moji prijatelji, opterećeni godinama, borama i brkovima su se složili da su No Abuse bili fenomenalni.

Za njima se na binu ispeo možda najbolji domaći death metal sastav, Sacramental Blood koji su, otkad sam ih poslednji put gledao, osvarili određen nivo evropske reputacije, ali i izgubili basistu. S obzirom da je isti bio neviđeno zagrižen za svirku (bar je tako delovao na bini), nemam pojma šta se na kraju dogodilo. Tek, bend je nastupao bez basa, ali su dvojica gitarista više nego uspešno popunili praznine. Da je u sali bilo više ljudi zvuk bi sigurno bio i bolji umesto što je malko odjekivao i rasipao se, no, i ovako, Sacramental Blood su delovali uverljivo i brutalno. Njihova muzika je klasičan brutal death metal sa mnogo teških blastbitova, zajebanih prelaza i krljanja duplog bas-bubnja, dok kompresovane gitare delju masivne, disonantne rifove a pevač brunda iz srca, želuca i creva. Sinoć su bili odlični, mada sam ih gledao i u nešto jačim izdanjima. Prijatno iznenađenje bila je obrada pesme ‘Catatonia’ od nedavno gostujućih Suffocation koja je istovremeno pokazala i koliko Sacramental Blood dobro rade to što rade i koliko su daleko od benda koji je ovu muziku praktično izmislio.

 Classy woman with naked guy  : Click here to license as a royalty free stock photograph, or order a fine art print

Konačno Cripple Bastards. I oni bez basiste, koga šef nije hteo da pusti s posla (Rad je najveći neprijatelj čovekov – dokaz B), ali ni malo hendikepirani, pokazali su zašto su i dalje jedan od najboljih grindcore bendova u Evropi. Njihova muzika se može opisati sa četiri reči: brutalnost, brutalnost, brutalnost i mržnja. Bez poze – uprkos Giulijovom naglašeno teatralnom ponašanju, ovo je delovalo kao autentična ekspresija a ne rokenrol predstava – bez kenjaže, bez lažnih emocija i kolebanja, Cripple Bastards su mašina koja melje svom snagom, koja urla, kida, grize i razbija demonstrirajući u šta mizantropija zna da izraste kada se ona neguje decenijama.

 

Žao mi je što se Giulijov, priznajem zaista čudan političko-nacionalistički hobi loženja na Srbiju i Srbstvo i neke uistinu problematične figure u ovoj priči isprečio između ovog benda (u čijim tekstovima ionako nema nčega od ovih stvari) i njegove prirodne publike – pankera, jer znam gomilu ljudi koji bi sigurno bili uživali u sinoćnjem nastupu Cripple Bastards. Uostalom, od ‘srbovanja’ sinoć smo mogli videti nekoliko puta podignuta tri prsta i Giulija u dresu sa srpskim grbom, a kome bi to zasmetalo na ideološkom planu, taj je neizlečivo paranoičan. I to kažem ja, najosvedočeniji neprijatelj svega što je srpsko.

 

Elem, sva trojica muzičara su stoprocento u muzici koju izvode, leteći od pesme do pesme, spajajući po nekoliko u nepreknute blokove agresivnog, brzog pank/ grajnd/ metal prebijanja. Giulio je čovek čiji su nastupi uvek demonstracija neprečišćene agresivnosti i negativnosti, sa pevanjem koje se kreće od besnog dranja preko horor urlanja do, za italijanski pank ionako tipičnih vriskova. Sinoć nije bilo obrada (što je šteta jer su Cripple Batards u svojoj istoriji akumulirali ogromnu količinu zanimljivih obrada raznih bendova, kao što su recimo Olho Seco, Indigesti, Wretched, Nabat, King Crimson, Beatles, Patareni, Tri Debela Praseta itd.) ali je bend izveo neke od svojih klasičnih pesama poput Stimmung, Radije volim…, I hate her (meni možda i najdraža CB pesma sa svoji koktelom eksplozivnih ritmova i teksta koji je krvoločna osuda malograđanštine), Being Ripped Off i na bis – Polizia. Giulio jednako dobro peva i na srpskom i na englesom i na italijanskom i Cripple Bastards su bend koji svoj neprikriveni koktel uticaja lako sublimiše u originalni, sopstveni izraz čija su beskompromisna agresivnost i razoružavajuća iskrenost nešto što nedostaje ogromnom broju bendova iz hardkor, pank i grajnd branše.

 

Ono malo publke što je bilo je napravilo rusvaj skačući, urlajući i šutirajući se, te pevajući zajedno sa bendom, što me je sve podsetilo na starinske snimke ranih nastupa Indigesti ili DRI koje rado gledam ponovo i ponovo podsećajući se na vreme kada je pank bio spontan i nepromišljen. Cripple Bastards su ovu lekciju sinoć ponovili začinjavajući sve muzikom visoke energije i prefinjene, superprecizne agresije. Hvala na tome. Nadam se da će večeras u Novom Sadu i sutra uveče u Somboru publike ipak biti više jer ovaj bend i publika zaslužuju jedno drugo.

 

P.S. Evo linka za Krastijev blog post od juče u kome on dosta razložno objašnjava koji je njegov problem u vezi Cripple Bastards i zašto on neće ići na koncert. Iako se (očigledno?) ne slažem baš sa svim što on tu ima da kaže, ovo je jedan pošten, korektan, dobro obrazložen lični stav od strane čoveka čije mi mišljenje uvek mnogo znači. Dakle, koga interesuje, nek klikne:

http://pankjemrtav.blogspot.com/2007/06/zasto-necu-ici-na-criple-bastards.html

A evo i obećanih sličica. Prve dve uradio je Neman. On je snimio i dosta dugačak video Cripple Bastardsa za koji tvrdi da je odlično ispao. Videćemo… Kad ga dobijem, šerovaću ga putem soulseeka…

 img408/3035/acroholiacbet5.jpg

img402/7985/cripplebastards1sr5.jpg

 

Sledeću je uradio Stanislav Milojković i dobio sam je ljubaznošću Popboksa (www.popboks.com). Trebalo bi da se ostale njegove fotografije sa koncerta uskoro pojave u galeriji Popboksa (http://www.popboks.com/galerija/main.php)pa ih tamo potražite.

 

 img528/2022/cripplebastards07smkt9.jpg

Meho protiv EU (fanzin Last Breath)

Posted in Uncategorized with tags , , on jun 20, 2009 by mehmetkrljic

1. Tri ugursuza

Nisam neki ljubitelj aviona. Pogled na obrađena polja sa par kilometara visine me uvek podseti da se između mene i sigurne smrti na oranici nalazi samo nekoliko santimetara pleksiglasa. Neprijatno. Mislim, da je Alah planirao da letimo, sigurno bi nam dao krila, zar ne? Ipak, odlazak u Češku Republiku ove godine je podrazumevao avionski prevoz. Ostali članovi mog benda su se jedno vreme zaluđivali idejom da idemo kolima. Sjajna zamisao. Nakon što smo se naradili da dobijemo češku vizu ostalo bi nam samo još da to isto odradimo i za mađarsku, slovačku i koje li su još zemlje koje bismo na proputovanju obišli. Da ne pominjem da bi nivo pijanstva i najprostijeg budalašenja verovatno rezultirao u tome da bend završi na Antarktiku pre nego na svojoj stvarnoj destinaciji: Obscene Extreme Festivalu u mestu Trutnov na severu Češke.

Hobiji su lepa stvar jer nam dopuštaju da se, nakon što provedemo sate i sate na poslu koji mrzimo, okruženi ljudima koje bismo najradije videli kako jezikom čiste patos samog pakla, opustimo uz nešto što volimo. Sad, koliko je moguće opustiti se kad čovek svira bubnjeve u bendu kao što je Acroholia je pitanje otvoreno za raspravu, naravno. No, bitno je da čovek glupo i tvrdoglavo istrajava u nečemu što je trebalo da preraste onog dana kada je shvatio da su šanse da mu penis poraste još nekoliko santimetara ravne nuli. Acroholia je više ideja nego pravi bend. Za ovih petnaest godina imali smo otprilike onoliko proba koje prosečni beogradski hardkor bend u naponu snage održi za šest meseci. Unutrašnjost studija za snimanje videli smo samo na televiziji kada Sašu Loknera intervjuišu za teve Metropolis, a koncerte održavamo onda kada Sloba, naš basista, pomoću pretnji i ucena nekom mlađem deset godina od sebe uspe da nam obezbedi učestvovanje na nekoj od grupnih svirki metalskih demo bendova. Otkud mi onda na najprestižnijem underground metal/ grindcore festivalu u Evropi?

Neki kažu da je u pitanju naša poslovična i širom Interneta dobro dokumentovana naklonost srpskom nacionalizmu i patriotizmu. Zbog nje je, a zbog čega bi, Giulio the Bastard, pevač kultnih Cripple Bastards, jednih od headlinera ovogodišnjeg Festivala (druga dva su bili Dismember i Sinister), preporučio Čurbiju, gazdi Festivala, da  pozove i nas da ove godine ubeležimo bod u gostima i prikažemo Evropi šta znamo. S obzirom na debakl domaće fudbalske reprezentacije na Sveckom Prvenstvu u Njemačkoj, nije tu bilo mnogo premišljanja.

Dakle – avion. Srećom, bilo nas je samo trojica: Sloba je otpao u startu, iakoje baš njemu najviše bilo stalo da svira na ovom festivalu. Mlado – ludo (pa zna da se šminka). Iz neobjašnjivih razloga komandir njegovog voda je odbio da ga pusti da provede vikend u inostranstvu uz svakako neprihvatljivo obrazloženje da služenje u srpskoj vojsci podrazumeva određene restrikcije. Eto ti ga sad… A kad mu budu tražili da položi život za otadžbinu sigurno ga neće pitati da li se naživeo onako kako je hteo. Prokleti militaristi. No, sa Slobom definitivno zarobljenim u bespućima Vojvodine, bilo nas je samo trojica u pogledu proizvodnje beskrajne konfuzije na novootvorenom međunarodnom terminalu beogradskog aerodroma. Bane, gitarista, je insistirao da unese gitaru u kabinu sa sobom. Uspeli smo da ga odgovorimo od toga ali cena je bila previsoka. Pojeo je i moj sendvič na putu k Pragu. To je moja usrana sreća – jednom u životu me u avionu posluže vegetarijanskom hranom i moram da je ustupim čoveku koji ima tri želudca i apetit čitavog hokejaškog tima…

Votevr, avion je kasnio nešto manje od pola sata. Nekoliko dana pre toga leteo sam iz Podgorice za Beograd kada je avion kasnio malo više od dva sata. Po zakonu obrnutih proporcija koji se ovde jasno nameće, let do Australije bio bi kraći od vremena potrebnog da avion uzleti i sleti pa bismo završili u Melburnu sa posebno komplikovanim slučajem jet lega. No, bilo kako bilo, praški aerodrom, kao jedna svetska i evropska institucija, je omogućio Banetu i Iliji (naš pevač) da bez dažbina kupe flašu Apsinta još pre nego što su nogom stupili na češko tlo. Mali savet čelnicima EU, ako slučajno ovo čitaju: to nikako nije dobra ideja.

Probijanje kroz buljuk južnokorejskih devojčica do šaltera pasoške kontrole bilo je praćeno pohotnim uzdasima moje dvojice saputnika i Banetovim komentarima na njihovu obuću. Pošto je čovek po profesiji samostalni proizvođač cipela, većina njegovih konverzacija se kreće na relaciji seks-obuća. Za fetišistu stopala (a ne tvrdim da sam ja takav… mada i ne poričem) ovo je prava nirvana. Šalterski službenik se dobro zabavio čitajući spisak bendova na pozivnom pismu koje nam je Čurbi poslao i, srećom, nije zvao policiju (mislim, šta biste vi pomislili da vidite imena poput Dismember, Gut, Dead Infection i Sinister i to samo u prvom redu?). Nekim čudom, Acroholia je stupila na tlo Evropske Unije. Dobro, ne one prave, originalne, već više neke razblažene, next generation varijante, ali nije to mala stvar za ovakav bend. Bane je insistirao da se Apsintu pruži šansa da pokaže sta zna još i pre nego što je pokupio gitaru iz prtljaga. Čovek zna svoje prioritete.

2. «Da, putujem ‘Titanikom’, zašto?»

Ne valja kad je čovek seljak a izigrava gospodina. Treba to sebi ponavljati s vremena na vreme. Evo na primer: Čurbi nam je savetovao da lepo uhvatimo autobus do Trutnova koji se nalazi nekih 165 kilometara severno od Praga, ka poljskoj granici. Mi smo hteli da ispadnemo mudri i uzmemo rent-a-car vozilo. Malo skuplje, al’ kad već ne idem na odmor ni ove godine, bar da mi bude udobno dok radim… ili dok idem da sviram na ‘najbolesnijem festivalu’ na svetu. Ilija je poneo međunarodnu vozačku dozvolu i kreditnu karticu. Japiji iz Acroholije u akciji!!!

Tri sata kasnije snuždeno smo krenuli da tražimo taksi koji bi nas odvezao do autobuske stanice. Deco, ako idete u EU s namerom da iznajmite vozilo, budite pametniji od ova tri glupaka i setite se da pored plaćanja za kola morate da imate i nekoliko stotina evra na računu za rezervisano osiguranje od štete. Jedva čekam da vidim račun za mobilni posle onoliko vremena provedenih na vezi sa Beogradom. Zvali smo Ilijinog šefa u banci, pa još nekoliko kolega. Na kraju je porodica čak i uplatila pare na račun ali džaba… Petak uveče nije baš najbolji trenutak da se ekspresno rešavaju ovakva pitanja. Prezrivi pogledi šalterskih službenica su nam barem lepo objasnili kako naš partizanski pristup izgleda u očima EU. Koštunice, slušaš li?

Svi izvori informacija za turiste kažu da ne treba uzimati taksi na praškom aerodromu. Ne treba biti mnogo pametan da bi se shvatilo zašto. S druge strane, već je bilo veče a mi se nismo mrdnuli više od sto metara unutar češke teritorije. Desperejt kondišns dimend desperejt rispons, kako nas je Den Lilker odavno naučio. Nakon malo cenjkanja, da se ne kaže da nismo probali, seli smo u taksi gospodina Milana Polaka, praškog Roma, razvedenog i vrlo poslovnog koji nas je, začudo vozio po taksimetru. Ne samo to, čim je shvatio kuda treba da idemo, zvao je dispečera da proveri kada imamo autobus. Da li vam se javlja ishod? Da? Da. Poslednji autobus je upravo otišao, braćo.

Ah. Najbolji planovi znaju da propadnu zbog nekog sitnog previda. S druge strane, kako mi nismo imali nikakav plan i došli smo s namerom da surovo improvizujemo, sve ovo nije bilo preterano iznenađenje. Gospodin Polak je hladnokrvno predložio da nas odveze do Trutnova. 120 lepih evrića, braćo & sestre. Za 160 kilometara dragocene evropske zemlje, ovo je meni zvučalo sasvim prihvatljivo. Cenjkali smo se. Bane je primenio sve svoje tehnike: šarm, pretnje, suze. ‘Oficijelna tarifa’, ostao je g. Polak poslovan. Prokletnik. ‘Dobro, ali ti plaćaš kafu!!!’ grmeo je Bane, ne dopuštajući okolnostima da mu izbiju i poslednju kartu iz ruku. Ljudsko dostojanstvo ipak vredi više od prokletih para.

Koristeći GPS za navigaciju i vegetaciju na jednoj benzinskoj pumpi za vršenje male nužde, udobno smo putovali k Trutnovu. G. Polak je pričao na češkom ubacujući hrvatske reči davno naučene na letovanjima u Makarskoj a mi smo odgovarali na srpskom sa nekim smešnim naglaskom koji je, kao njemu trebalo da olakša razumevanje. Hmda… Bane je koristio svaku priliku da otpije malo Apsinta. Uskoro su pojmovi ‘Apsint’ i ‘Obscene’ u njegovoj glavi bili stopljeni u jedan pa je o piću i o festivalu govorio kao da je jedna ista stvar.

3. Gdegod spustim svoj špric, tu je moj dom

 Trutnov ima nekih 30,000 ljudi. Magija mobilnih telefona (Sloba iz vojske zvao Giulija na festivalu pa nas) saopštila nam je da se na festivalu nalazi oko 3,000 posetilaca. (Bane: «Ja sam zamišljao da će ih biti 30,000.» Ilija «Ja sam zamišljao bar 10,000.» Ja: «Vas dvojica ste retardirani»). U svetlu tih činjenica, baš je dalekovido bilo s moje strane što sam nekoliko dana pre toga telefonom rezervisao sobe u jednom pristojnom hotelu. Jeste bila udobna vožnja taksijem ali soba, tuš, krevet, sve su to stvari koje čoveka raduju.

«Nema ta ulica na mom GPSu, bato… a nema ni taj hotel.» Prokleti Česi… Prokleti jebeni Internet. Dobro, šta je – tu je, idemo na još jedan telefonski razgovor putem rominga. Da vidimo gde se taj fantomski hotel uopšte nalazi. Hoćete li da probate konačno rešenje? Da?

«Pedeset kilometara severno od Trutnova???» dere se naš taksista u moj telefon. «Pa što ste onda na sajtu napisali da ste u Trutnovu???» Lepo je što se čovek potrudio da postavi očigledno pitanje. Nemam pojma šta su mu odgovorili, doduše. Takođe, lepo je što je proveo sledećih sat vremena (između ponoći i jedan ujutro) vozikajući nas po Trutnovu dok sam ja ulazio u sve moguće pansione i hotele i dobijao odgovor da su ‘fuli bukd’.

Na kraju smo čoveka zamolili da ode kući i da nas pusti da se snađemo. I dali smo mu oko 150 evra. Zaslužio je. Ako ništa drugo ne zapamtim iz Češke, zapamtiću Milana Polaka i njegovu zalizanu frizuru. Ionako bismo te pare noćas potrošili na hotel, da smo uspeli da ga nađemo…

Posle večeri ispunjene porazima, lepo je čuti death metal na snažnom ozvučenju, videti razdraganu publiku sa svih strana Evrope i biti dočekan osmehom. Čurbi nas je primio kao svoju decu (dobro, ne baš kao svoju decu jer on i ima troje dece koje, pretpostavljam ipak ne bi pustio da spavaju na podu pomoćne prostorije u backstageu) a Giulio nas je dočekao sa širokim osmehom. «Šta ti je s licem?» pitam ga, pokazujući na oderotine i modrice. «Pa, nastupali smo.» kaže on, kezeći se.

Nakon što nam je Čurbi pokazao gde možemo da spavamo, ja sam Giuliju predao paket koji mu je poslat od g. Nikole No abusea iz Novog Sada. «Samo dve majice» rekao je Nikola telefonom. Na neki volšeban način, dok je paket stigao do mene, dve majice su stvorile još osam majica, gomilu DVDova, Cecin novi CD i još gomilu sitnica. «Brate, sanjao sam ovu kesu» jeca Giulio dok po rukama prevrće majice sa likovima Draže Mihailovića i Ratka Mladića. «Nisi ti normalan, brate» kažem mu ja. «Znam, brate, ali kad volim.»

Ostatak večeri gledam kako se na bini ređaju ultrauvežbani grajdnkor i death metal bendovi. Svi bubnjari mi nabijaju surove komplekse. Blastbitove posle kojih bih ja završio na reanimaciji oni sviraju a da se ne oznoje. Pevači urlaju poput divljih pasa. Acroholia je u ovom društvu ne toliko predstavnik amaterskog pristupa muzici, koliko teški anahronizam. Evoluciona slepa ulica. Pomalo mi žao samog sebe. Giulio mi priča kako je Cripple Bastardse, kada su svirali u Beču vodio u neki srpski gastarbajterski klub. «Jebote, jesi ti svestan da ja ne znam ni jednu osobu iz Srbije koja bi dopustila da je mrtvu odvuku u takav klub?» pitam ga. «Znam, ali meni je to do jaja: Mile Kitić, super atmosfera. To su ti Srbi u dijaspori. U stvari, i ja se osećam kao Srbin koji živi u dijaspori.»

«Lud si, brate», ponavljam mu dok se obojica kreveljimo od smeha. Primećujem da su svi bendovi, pored užasne uvežbanosti i brzine, pakleno monotoni… Četrdeset ovakvih bendova za dva dana je možda i više nego što je ikome potrebno…

Na kraju odlazimo da spavamo. Pod zamenjujemo dvema foteljama i jednim trosedom čim se sa istih ukloni veselo društvance. Ilija i ja spajamo oko trideset minuta sna. Bane, pak, ispoljava fantastičnu sposbnost da zaspi bilo gde gde može da spusti glavu. Zlobnici bi rekli da je razlog što nas dvojica nismo mnogo spavali pre svega bilo njegovo hrkanje. Hrkanje je u stvari nedovoljno tačan opis. Ono je zaravo uragan… tornado… erupcija vulkana… cunami, sve spojeno u jedno. Kada Bane hrče to zvuči kao čitavo krdo divljih veprova koje igra fudbal na đubrištu metalnog otpada usred peščane oluje. Pakao. Zapravo, priznajem da jedno vreme nisam mogao da zaspim jer nisam mogao da zaustavim smejanje izazvano njegovim hrkanjem.

Kako je prostorija u kojoj spavamo ispred kupatila i vecea, nekih stotinak ljudi prolazi pored nas u toku noći. Tek tu shvatam šta je Evropa. Niko se ne dere. Niko nas ne dira. Niko ne piša van šolje. Niko ne povraća. Dobro, našao sam špric i tragove krvi na mestu gde sam prvo ležao na podu, ali pored toga, ovo je najcivilizovaniji festival na kome sam bio.

Utisci su još povoljniji sutra ujutro. Svi ljudi su neviđeno pristojni i pažljivi. Nema smeća po kampu. Nema dranja (osim sa i ispred bine), u malom restoranu gde se služi isključivo veganska hrana i piće (sokovi, ali i pivo i šljivka) nema ni prosutog pića na podu, a kamoli pijanih budala koje balave ili spavaju po stolovima. Nema policije dva kilometra u krug oko festivala. Samo pristojni momci u crvenim majicama koji su festivalsko obezbeđenje a koji uglavnom pokazuju ljudima gde su restorani u okolini. Poljaci, Nemci, Holađani, Italijani, Hrvati, Grci, Englezi, Slovaci i ko zna koga tu sve još ima, pokazuju šta Evropa može da bude ako se pažljivo uzgaja. Samo pomisao na domaće pank ili metal festivale me podseća koliki je posao još pred nama…

4. 200 na sat, obožavam tu brzinu

 Pre našeg nastupa zagrevamo se gledajući Puljane, Bolesno Grinje kako deru sa bine. Momci su brzi, uvežbani, moćni i imaju podršku par stotina ljudi ispred bine, uključujući svoje houmize. Posle im prilazimo da se upoznamo i tračarimo političare, Giulija, Patarene itd… Fini ljudi, kako to Istrani već znaju da budu. Posle nam oni uzvraćaju ljubaznost, gledajući naš nastup… «Bili ste… kompaktni», reći će njihov bubnjar posle. Lepo je kad te čovek laže jer ne želi da te povredi.

U svakom slučaju, našu svirku (od 13.00 do 13.25) posmatra opet nekih par stotina ljudi koji bi verovatno jednako navijali i da se veliki Kemal Malovčić pojavio ispred mikrofona. Acroholia prolazi kroz uobičajeni program saplitanja preko sopstvenih instrumenata, psovanja, konfuzije, unezverenog međusobnog gledanja i ispadanja palica. Srećom, pesme su nam kratke pa publika ima priliku da nam se glasno podsmeva svakih minut-dva. Neki nas i podržavaju pa čak i traže još kada najavimo da smo gotovi. U svakoj drugoj prilici narcizam u nama bi pobedio ali ovaj festival sa svojih 20 bendova u samo jednom danu zahteva disciplinu koje se svi bendovi drže. Zahvaljujemo se i silazimo. Valja uhvatiti taj voz za Prag i pružiti sebi priliku da se pogleda malo i te jebene arhitekture zbog koje smo došli. Ili da se nahvataju prostitutke koje tumaraju njegovim ulicama, šta već prvo naleti.

Čurbi je nesrećan što idemo. Moli nas da ostanemo. Divan čovek. Priča o svojim iskustvima u Srbiji gde ga «jebeni panduri zaustavljaju svaka dva kilometra i traže pare». Konstatuje kako je lepo što smo se barem sa Crnom Gorom rastali bez ratovanja. «Jebiga, kako mi i Slovaci. Mirno smo se rastali i sad smo najbolji prijatelji. Tako i treba da bude, mene boli dupe za nacije i boju kože. Evo, Nemci su u drugom svetskom ratu hteli da unište celu moju naciju pa ipak, to je sada za nama. Ja imam puno nemačkih prijatelja. Rusi? Hmmm… to je već druga priča, ti su nas jebali 40 godina… ne volim ih, da ga jebeš.»

U vozu za Prag gledamo bračni par sa malim detetom koji sa nama deli vagon. Muškarac je naočiti bradonja sa naočarima, širokih prsa i snažnih udova. Žena ima veoma ispoljene recesivne gene – nema pigmenta, ima neobične crte lica i samo po tri prsta na rukama. Beba je slična osim što ima po prst više. I jako je slatka. Gledam porodicu koja pre samo stotinak godina ne bi ni mogla da postoji a danas su to prihvaćeni članovi društva koji od njega ne moraju samo da primaju milostinju i trpe prezir već mogu da mu doprinesu i ravnopravno učestvuju u njegovom životu. Dok šutiram Baneta kako bih prekinuo njegovo hrkanje koje preti da izbaci voz iz šina za trenutak imam flešbek (flešforvard?) na budućnost kako smo je svi zamišljali pre nekih petnaest godina. Metaforički rečeno, propustili smo voz. I sada nema nazad. Barem je ovaj iz Trutnova krenuo na vreme. Blenem kroz prozor po češkom krajoliku i pitam se da li će nam rezervacije za hostel u Pragu obezbediti krevet i tuš ili nas čeka još pustolovina. Neka samo dođu!!! Spreman sam!!!