Pročitani stripovi: Moth & Whisper, New Lieutenants of Metal i Murder Falcon

Vreme je za još jedan skroman pregled stripova koje sam čitao poslednjih dana i nedelja. Pa… hajde onda.

Teda Andersona možda neki među nama znaju pre svega kao čoveka koji za hljeb zarađuje pišući sve one My Little Pony stripove koje odrasli muškarci ne bi dotakli ni električnim pendrekom, samo da se nije u međuvremenu pojavila ta neobična Brony kultura u kojoj upravo odrasli muškarci* upadaju u gikovski trans na pomen My Little Pony sadržaja i bave se ovim svetom i likovima onako kako njihovi ortaci opsesivno tripuju superheroje ili video igre.
*nominalno

Elem, Nisam čitao ni jedan Andersonov My Little Pony uradak u životu i verovatno i neću, ali jesam pročitao petodelni miniserijal Moth & Whisper koji je sa crtačicom Jen Hickman uradio za Aftershock Comics i ovo mi se prilično dopalo. Aftershock je definitivno uspeo da se isprofiliše kao kuća u kojoj i renomirani autori ali i manje proslavljeni profesionalci imaju priliku da ponude žanrovske radove što beže od preovlađujuće superherojštine i ponuda im je sve šira i zanimljivija. Joe Pruett i ekipa su očigledno dobro znali šta rade kada su započeli Aftershock pre četiri godine i početna salva kvalitetnih radova poznatih autora je isposlovala dovoljno dobre volje i interesovanja da danas imamo praktično hitove poput Fu Jitsu, Animosity ili ovde već pominjane Babyteeth i Beyonders.

Moth & Whisper možda neće dosegnuti nivo penetracije u neku širu kulturnu svest kao gorepomenuti stripovi ali to nije zbog njegovog kvaliteta već zbog činjenice da je ovo miniserijal koji priča jednu vrlo konačnu priču, sa početkom, krajem, ali, što je možda važnije, karakternim lukom glavnog lika koji dovodi do tako dramatičnih promena da je veliko pitanje bi li nastavak, ako bi ga hipotetički bilo, mogao da uopšte po senzibilitetu bude dovoljno sličan originalnoj priči. Ovo je i razlog što danas pričam o Moth & Whisper a ne o 748 drugih stripova koje sam čitao u dovoljno nedavnom periodu – Andersonov i Hickmanin serijal je ona prilično retka pojava u američkom stripu ali i žanrovskoj fikciji generalno u kojoj se status kvo protagoniste radikalno menja tokom priče, zajedno sa priličnim delom svetonazora. Moglo bi se reći da u ovoj priči protagonist, Niki, sazreva, manje intelektualno a više emotivno a to se verovatno najređe dešava u ovakvim, jelte, radovima.

Elem, Moth & Whisper počinje jednom gotovo apokrifnom pričom o dva vrhunska lopova-po-narudžbini (tj. industrijska špijuna), Mothu i Whisperu, dakako, od kojih je jedan vrhunski majstor prerušavanja i osoba sa, praktično bezbroj identiteta, a drugi majstor infiltracije, toliko dobar u šunjanju i skrivanju da ne postoji njegov snimak niti u jednom poznatom medijumu te on, praktično nema ni jedan jedini identitet i postoji maltene samo kao beskonačno prepričavana urbana legenda. Priča dalje kaže da su Moth i Whisper opaki rivali ali ono što nam strip odmah potom prikazuje podseća da ne valja verovati svim urbanim legendama…

Neću da otkrivam detalje radnje jer je taj početni preokret u stripu, čini mi se, prilično važan za ton koji se želi uspostaviti, pa hajde da umesto toga kažemo da je Moth & Whisper jedan praktično „klasičan“ cyberpunk rad, priča smeštena u urbanu, visokotehnološku, „meku“ antiutopiju u kojoj društvo funkcioniše i kapitalizam nije kolabirao u medmaksovštinu ali postoje dramatične socijalne razlike, vlade su korumpirane a korporacije i kriminalni klanovi su se stopili u jedno i iznuruju građane neprebrojnim načinima da im ponude uslugu i uzmu novac, postoji istovremeno i kultura opšte prismotre ali i neke vrste isforsiranog egalitarizma u društvu, kao zamene za istinsku ravnopravnost. Autori ovo ne presinguju iz sve snage i veliki deo worldbuildinga je posredovan kroz ambijentalne informacije, recimo kadrove u kojim Niki prolazi pored znaka koji kaže da se nakon ove tačke ne smeju otvoreno prikazivati religijski simboli, ili pored stanice za dopunu (energijom) koja je dostupna pretplatnicima određene firme a mogu je koristiti i drugi ako plate.

Ovo je udoban, visoko efikasan način da se moja pažnja okupira i Hickmanova ume da dočara kiberpankerski štimung bez previše fetišizacije tehnologije i gadžeta umešno kreirajući ne previše napadan retrofuturistički look grada, ali i enterijera i kostima, gde se likovi sa ruskim šubarama koji prodaju hranu na ulici lepo uklapaju uz old skool krimose sa fedorama i u belim odelima, a tu su i hi-tech radna odela, dronovi sa kamerama koji letuckaju unaokolo i slikaju lica ljudi na ulici iz bezbednosnih razloga…

Na pozadini ovakvog sveta Moth & Whisper priča uzbudljivu priču o mladom hi tech lopovu koji se usuđuje da uleti u klinč sa vrlo ozbiljnom mafijom i ako do sada to nije bilo jasno, mada nikako ne možemo pričati o imitaciji, rekao bih da je jasno da su se Anderson i Hickmanova inspirisali ranim cyberpunk klasicima Gibsona, Sterlinga, Swanwicka itd. Ovo je sigurno i razlog što je meni priča solidno prijala, sa svim tim fetišima koje volim kao što su supernapredne tehnologije (inteligentan kostim koji „štampa“ novi izgled u roku od nekoliko sekundi, gadžeti), opasni, a etikom vođeni hakeri koji žive izvan sistema iako se fizički nalaze u njegovom samom centru, kriminalci koji su porodični biznis praktično nasledili i zapravo sami od sebe nisu zle ili nasilne osobe…

Anderson i Hickmanova ipak, podvlačim, unatoč jasnom omažiranju, ne prave imitaciju te neke rane gibsonovštine i Moth & Whisper ima neke sasvim moderne i, mislim, dobro uklopljene teme u svojoj priči. Jedna od njih je svakako rodni identitet i, u priči koja rano uspostavlja paradigmu da je identitet u ovakvom svetu na kraju dana stvar izbora, nije preveliko iznenađenje što se ideja o tome da imamo lik koji se identifikuje kao rodno ne-binarna jedinka ne samo prirodno pojavljuje u radnji već i izmiče klopci u koju se moglo lako upasti time što bi ovo bilo učinjeno glavnom i presudnom temom priče. Naprotiv, rodna ne-binarnost (lik za sebe u stripu kaže da je „gender queer“ ali mislim da bih morao da zovem telefonom profesorku Jelisavetu Blagojević da mi pojasni koji bi bio kanonski prevod na srpski) se ovde tretira kao jedna ne naročito egzotična stvar u svetu u kom identitet nije prosta stvar lika i imena koje piše u ličnoj karti. Moth & Whisper ovo provlači sasvim nepamfletski, puštajući podtekst i kontekst da rade svoj posao i povezujući glavne elemente radnje sa tim nekim meta-temama bez vidnih napora i glasnog upinjanja. To da je strip u suštini visokotehnološki triler sa elementima heist movie postavke je definitivno njegova najprimamljivija karakteristika i sve ovo ostalo je odlično i prirodno uklopljeno uz tu radnju tako da sazrevanje protagonista bude prirodno i značajno za samu priču.

Andersona i Hickmanovu imam još da pohvalim za vrlo efikasno pripovedanje, sa dobro odmerenim tempom. Kada je to oportuno, dobijamo duže, dekompresovane scene šetnje gradom koje uspostavljaju utisak o mestu i svetu i važne su za utemeljenje likova i radnje. Opet, kada je TO potrebno, imamo vrlo brze rezove koji nas „filmski“ iz scena zaslepljujuće akcije prebacuju direktno u narednu scenu visoke tenzije i visokih uloga i to vrlo dobro funkcioniše. Anderson nije gadljiv na table na kojima likovi samo pričaju ali Hickmanova ovo majstorski odrađuje nudeći ili interesantne detalje u pozadini kadra, ili facijalnu mimiku koja mudro produbljuje dijalog. Uopšte, Hickmanova je odličan crtač koji je odradio brojne smene u rovovima za izdavače poput Devil’s Due ili Action Lab a ovo je, ako se ne varam, njen prvi autorski rad koji je izašao na papiru (The Dead koji radi sa jamesom Maddoxom je Comixology Original, pa postoji samo u digitalnoj formi). Hickmanovoj bih MOŽDA mogao da prigovorim previše hladan (kompjuterski) kolor ali moguće je da je ovo samo stvar ličnog ukusa i ne mogu da kažem kako kolor zapravo ne doprinosi u dobroj meri atmosferi ovog stripa. S druge strane, sve ostalo joj je veoma uspelo i mada ovaj strip nema mnogo akcije, ona je kadrirana i vođena dobro sa iznenađujuće realističnim šmekom, a Hickmanova apsolutno blista u karakterizaciji i mimici likova, posredujući nam njihove emocije i unutarnji život prirodno, bez nametljivog vatrometa i detaljisanja.

(Uzgred, sve vreme o Hickmanovoj govorim u ženskom rodu jer je to rod koji joj je pripisan na rođenju i jer srpski nema udoban način da se izražavamo rodno neutralno u ovakvim situacijama, pa je možda bitno samo primetiti da je Hickmanova i sama rodno ne-binarna i, na engleskom barem, preferira da se o njoj govori koristeći zamenicu „they/ them“.)

Sve u svemu, Moth & Whisper su za mene bili prijatno iznenađenje i pošto naredne nedelje izlazi kolekcija, mislim da je pravi trenutak da se ukaže na ovaj strip i podseti da je ove nedelje izašao i prvi broj Andersonovog Orphan Age za, ponovo, Aftershock. Ovaj izdavač nastavlja da ide uzlaznom putanjom, pretvarajući se polako ali sigurno u ozbiljnog takmaca Imageu, a Moth & Whisper je odličan pokazatelj toga da Aftershockov kredo („kreativna oštrica nezavisnog izdavača ali uz snagu tradicionalne kuće“) nije puka pričica. Prijatno.

Dalje ćemo pričati o metalu, iako nije Petak.

Jer, završio se četvorodelni miniserijal za Image Comics a pod imenom New Lieutenants of Metal i ovo je bila jedna slatka i simpatična toboganska vožnja stazama superherojštine (nešto) starije škole vođena neskrivenom ljubavlju za hevi metal. Hoću reći, da moja podsvest ume da piše i crta stripove, ti stripovi bi bili New Lieutenants of Metal.

Joe Casey je stara kajla superherojskog stripa i čovek koji u CV-ju ima i rad na klasici poput Avengersa, Hulka, Supermana i  Flasha, ali koga mnogi pamte i po vrlo zapaženim radovima za Wildstorm devedesetih godina. Njegov WildCATS je bio primer uspelog pivotiranja iz bučne ali ne prepametne superherojštine u špijunski triler, a Automatic Kafka je zapamćen kao jedan od najavangardnijih superherojskih stripova svoje decenije i pokazatelj da Casey ne beži od toga da radi sa crtačima koji nisu zainteresovani za klasični superherojski look & feel.

Tada je to bio poznati i cenjeni Ashley Wood a New Lieutenants of Metal je nacrtao Kubanac Ulises Fariñas i njemu je Casey u potpunosti prepustio odluke o dizajnu i izgledu stripa. I, bezbedno je reći da New Lieutenants of Metal ne izgleda kao ijedan superherojski strip koga imate trenutno na, jelte, štandovima. Ili ijedan superherojski strip ikada.

Ako ste čitali Oni Pressov Motro koga je Fariñas takođe crtao, znate da on voli stilizovan pristup likovima, jarke boje i eksplozivnu akciju. Za ovu priliku Kubanac se odlučio za kombinaciju crtanofilmovske estetike, underground comix šmeka i maltene fetišističkog ilustratorskog pristupa. Znate, kad pogledam šta sam naređao u prethodnoj rečenici imam utisak da je dovoljno napisati jednu reč: metal.

New Lieutenants of Metal u vizuelnom smislu nije ono što biste očekivali od „metal“ stripa ali ni od superherojskog stripa i ovo je dobro jer iako je Casey sasvim eksplicitno išao u omažiranje klasične Wildstorm ere, ali i onog što joj je, prevashodno u Marvelu, prrethodilo u osamdesetim godinama, ovo istovremeno nikada nije trebalo da bude puki pastiš. New Lieutenants of Metal se trudi da rekonstruiše bombastičnu superherojštinu „onog“ vremena kombinujući apsurdno moćne akcione scene sa likovima koji su nesavršeni i, uprkos svojim moćima, imaju brojne unutarnje konflikte, sumnje i strahove, ali Casey, koji je, uostalom, i sam pisao Cablea, X-Men i Alpha Flight devedesetih godina, ide na dobronamerno parodični ton, blagu prenaglašenost dijaloga i akcije tako da se postigne efekat neke vrste ponovo uhvaćene nevinosti. Ovo je, dakle, strip u kome se superherojski tim iz naslova sastoji od likova koji su svaki na svoj način neki od aspekata hevi metala/ teškog roka: Krieg, recimo, nosi pripijeni kostim sa bodljama, kratku plavu kosu i rodno je „fluidan“ (mada ovo saznajete izvan samog stripa i ne figuriše u zapletu ni na koji način) u relativno jasnom (preteranom) omažu Robu Halfordu, Vanderborg Riot je, pak, napravljen od metala, Steppenwulf je bosonogi bradonja bajkerskog izgleda koji može da se transformiše u, pogađate, džinovskog, krvoločnog vuka, a Manowarrior je bizarna kombinacija zemaljskog metalca i vanzemaljskog DNK (skovana u umirućim momentima pomenutog vanzemljanina). A tu je i džinovski, inteligentni panda, Spike.

To da ovaj tim štiti nejač od raznih pretnji se podrazumeva samo po sebi ali to da su im glavni neprijatelji „Boy Band Nation“, ekipa ulickanih mladića čije su supermoći vezane za milenijalse, selfije i društvene mreže već dovodi New Lieutenants of Metal u domen farse.

No, ovo je dobronamerna, simpatična i ekonomično vođena farsa. Casey uspešno spaja melodramatični ton superherojštine koju omažira sa akcijom koja je bučna, glasna i ne preterano pametna. Strip ima veoma rudimentaran zaplet očigledno nameran da bude skup/ parodija brojnih superherojskih tropa iz vremena prošlih, ali karakterizacije likova, iako i same parodične, uspevaju da nam prodaju tu neku hemiju koja među njima postoji i, uz stalne, bezbrojne reference na klasični metal dobija se zaokružena – i autentična – estetika. Superherojski stripovi i metal, na kraju krajeva, imaju dosta dodirnih tačaka: jaka sklonost ka (pop-)mitologiji, prenaglašenost ekspresije, kult tela, i Casey tačno zna u kom pravcu ovde ide, tako da New Lieutenants of Metal ispada priča o požrtvovanosti likova koji, svaki za sebe, nisu ni nepobedivi ni besmrtni ali uz oslanjanje jednih na druge i veru u metal – koji ovde simboliše istrajavanje, nepresušnu spiritualnu snagu, pa i etiku – na kraju dana preteknu i pobede. Ovo su jednostavne metafore ispaljivane veoma glasnim sredstvima ali funkcionišu u okvirima koje su autori odabrali.

Fariñas, naravno, u velikoj meri određuje ton stripa i tamo gde Caseyjevi dijalozi i titlovi rafalno ispaljuju citate i reference na Metaliku, Mejdne, Kvajt Rajot i bezbroj drugih bendova (Casey je za svaku epizodu ponudio i plejlistu koju uz čitanje treba slušati i ovo su sve klasici tipa WASP, Black Sabbath, Motley Crue, AC/DC, Judas Priest itd.), Kubanac pazi da ne prenaglasi temu u dizajnu i crtežu. Tako umesto stripa u kome smo možda intuitivno očekivali dugačke kosurdače i redenike sa mecima kao modne aksesoare New Lieutenants of Metal nudi mnogo halucinantniju, psihodeličniju ekspresiju metala sa očiglednim zahvatima u infantilno ali i očiglednim obožavanjem buke i energije koju uz njega vezujemo. Kolor koji je odradila Melody Often je moćan, vibrantan i u velikoj meri doprinosi toj psihodeličnoj energiji ali i opštem utisku dobre namere i pozitivne poruke koji strip ostavlja.

Casey je ovaj kratki serijal posvetio osnivačima Image Comicsa i njegov je sadržaj u dobroj meri refleksija na ono što su ti ljudi radili pre Imagea, u Marvelu ali i na početku samog Imagea. Ovo ga, jasno, uz taj hevi metal tematski izbor, ograničava u pogledu toga kakvoj bi se publici mogao dopasti i recimo da nisam siguran da bi čitaoci Sage koji ne slušaju metal i nemaju u srcu mesto za Roba Liefelda ili Jima Leeja u ovom stripu našli mnogo toga što bi im se dopalo. S druge strane, Caseyjeva ljubav ka Imageu je velika i neupitna i svaka od četiri sveske se završava njegovim dugačkim napisom u kome se priseća šta je kada radio za Wildstorm/ Image/ Top Cow i kako se upoznao sa kime ko je za Image radio. Casey i inače voli te non-fiction dodatke svojim stripovima a i ja volim da ih čitam jer produbljuju lik autora pa je ovaj pomalo memoarski i dosta opširni aneks za New Lieutenants of Metal jednako vredan kao i sam strip. Ako ste se u svemu ovome barem malo pronašli – dajte šansu ovom uratku. Samo kada vidite sa kakvom ljubavlju Fariñas posvećuje besprimerno mnogo prostora logotipu serijala u svakom broju garantujem da će vam se srce smekšati.

Poslednji strip za danas je na forumu već pominjani osmodelni Imageov Murder Falcon koji se još nije završio (sedmi broj je izašao ove nedelje) ali, pošto smo se već dohvatili metala, onda je prirodno da i njega danas obradimo. Ne smeta ni što je u pitanju strip na koga imam nesrazmerno veliku emotivnu reakciju i smatram da svako ko je bar malo kao ja treba da ga pročita.

Daniela Warrena Johnsona smo ovde već hvalili, najviše na ime njegovog naučnofantastičnog serijala Extremity (takođe za Image). Kao autor i scenarija i crteža, Johnson je sa Extremity ponudio neočekivano kompleksan, maštovit (i visceralan) žanrovski rad sa veoma interesantnim svetom i upečatljivim likovima. Ovo je bio i jako dobro ocenjen serijal ali sve to ima svoju cenu i Johnson sam kaže da je prolio mnogo znoja i krvi dok sve nije isterao do kraja. Murder Falcon je trebalo da bude relaksirana, „manja“ priča od Extremity, ali, naravno, ono što smo na kraju dobili je narativno nešto svedenija ali tonalno potpuno, ako mi dopustite, EKSTREMNA priča o tome kako metalci brane svet od demonskog zavojevača snagom GLASNE MUZIKE.

Postoji naravno, mnogo dobrih razloga da se podsmevate metal muzici i kulturi. Ona je, bez sumnje, fiksirana u jednoj infantilnoj estetici, hiperekspresivna do mere kada imate utisak da od označitelja više ne možete da čujete označeno (i, kad smo već kod toga, od pištanja u ušima ne čujete ništa drugo), zaglibljena do guše u eskapizmu koji, ne treba ni to kriti, u nekim slučajevima ume da skrene u sasvim neprimerene vode totalitarnog i diskriminatornog. No, ono što ljudi koji nisu metalci često previđaju je da bez obzira na sve te njegove opsesije visokom fantazijom, na fetišizaciju tela i ljubav prema faličnim ekstenzijama koje treba da kompenzuju neke (duhovne?) nedostatke, njegova primarna funkcija veoma često, da ne kažem po pravilu biva da depriviranoj omladini (a sada i raznim matorcima) pruži duhovno utočište. Koliko god to sad smešno zvučalo, baš ta nesuptilnost, „ekstremnost“ metala koja ga je odvojila od glavnog toka rok muzike poslužila je kao identifikacioni kod za solidan broj društvenih otpadnika koji će iz svoje socijalne i kulturne niše često jedini izlaz pronaći u distorziranoj buci metala i čoporu sličnih koji u njoj nalaze istu svetu energiju. Kod metala, barem to treba imati na umu, bez obzira na svu ikonografiju – koja je uostalom raznovrsnija nego što mislite, sa neprebrojnim pod-kulturama i varijacijama – glavni element je upravo ta preteranost, taj što bi Bataj rekao, višak koji se nudi ne kao logičan, ekonomičan deo celine, nego kao čist poklon. Metal je kultura darežljivosti, ako smem tako romantično da ga definišem i mnoge su zabludele duše u momentima velike samoće i bola upravo u buci i distorziji za koje nema logičnog mesta u normalnoj rok muzici (jer su višak, preteranost, otrzanje kontroli) našli ono što ih umiruje i ispunjava.

E, sad, Murder Falcon ove teme maltene doslovno ubrizgava u priču i ovo je, ponoviću, u meni izazvalo nesrazmerno velike emotivne reakcije. Ako niste metalac, možda uopšte nećete na isti način iskusiti ovu priču.

Murder Falcon je wish fulfillment narativ u kome ekipica srednjeklasnih metalaca, muzičara polu-amatera spasava svet, ali je odrađena sa toliko ljubavi da ne mogu da zamislim da i jedno ledeno srce može da ne krene barem malko da se topi. Johnson je ovde udenuo popriličnu dozu autobiografskog, prikazujući da muzika (i glasna muzika) ljudima može da služi kao pribežište i protivotrov u trenucima kada je život skoro neizdrživo bolan. Naravno, uvek možemo da budemo cinici i pričamo kako baš nešto i ne umemo da žalimo dobro uhranjene zapadnjake sa tim njihovim urbanim tlapnjama pored ostatka sveta koji grca u nemaštini, ali Murder Falcon vrlo opipljivo i ubedljivo oslikava zašto je svakom njegova lična muka najteža i ovo je jedan od najupečatljivijih prikaza zastrašujuće gravitacione sile depresije koji sam ikada video u stripu.

Glavni junak stripa, Jake, je maltene stereotipni metalac sa Istočne obale, talentovani ali nepoznati muzičar, sada već na pragu srednjih godina, uvek u istegljenim majicama i izbledelim farmerkama, neuredne duge kose, koji za život zarađuje na druge načine iako najviše na svetu želi da sedne u kombi sa ortacima iz starog benda, Brooticus, i ponovo krene da svira po klubovima (i barovima). Jake je, pokazaće se, čovek koji sebe vidi kao gubitnika a sudbine ostatka ansambla u ovom stripu – ortaci iz benda, otuđena supruga – su i same veoma određene tim njegovim defetističkim stavom.

Ono što stvari menja je demonska invazija protiv koje se može boriti samo i isključivo muzičkim sredstvima (objašnjeno je i zašto ako je to baš bitno) i mada ovde nemamo na delu suptilne metafore, Murder Falcon je tako dobar strip baš jer shvata da metal načelno nije muzika suptilnih gestova već energije, ekspresije, ritualne borbe sa demonima dok na kraju ne preteknete. Uostalom, na neki način, metal jeste ceremonijalna muzika za neki deo (bele) urbane omladine kojoj nedostaju utemeljenja u tradicionalnim kulturološkim ceremonijama, njegova mitologija je zamena za „stvarne“ mitove a njegova etika nastaje u tom nekom odnosu između pripadnika zajednice radije nego da bude propisana od strane centralnog autoriteta.

I Murder Falcon ovo uobličava u narativ koji pokazuje kako šačica propalih likova (od kojih su neki etničke manjine a neki žene) nalazi u sebi snagu da porazi veliko zlo (oličeno u nekoj vrsti demonskog boga koji se odaziva na Magnum Khaos) a mada ovo nije, ponavljam, suptilan strip, njegov eskapistički patos nije glup. Sam Johnson kaže da to što ste nekada bespomoćni ne znači da ste nemi i ovo je jedan od boljih sažetaka poenti serijala. Sama radnja prikazuje likove koji su, iako na početku deluju kao „glupi metalci“ zapravo višeslojna ljudska bića sa traumatičnim momentima u svojim prošlostima i muziku koja im je spiritualni put u spasenje od ponora depresije u koje bi PTSD rado da ih gurne. Kada blek metalac Hjelmdar jednom od likova u stripu da mikrofon a ona mu kaže da ne ume da peva, njegov odgovor da i ne mora da peva je razoružavajuće prost i istinit za ogroman broj umetnika na planeti: „To je ono što znači biti muzičar. Uzeti ono najgore iz svog života i pronaći način da ga izbaciš“. Mislim, lepo sam se rasplakao na ovoj sceni, ali nevezano za moju bez sumnje andropauzom izazvanu hiperemotivnost, Murder Falcon ovde kanališe važnu poruku koju ne treba promašiti. Iako je metal muzika pomalo ozloglašena na ime fetišizovanja muzičarske tehnike i znanja, zapravo je ona, sasvim slično panku, suštinski uvek više cenila GLASNOST i ekspresiju od puke zanatske izvrsnosti i na taj način (a uključujući brojne osnažujuće, ma koliko smešne, identitetske elemente) pružala izgubljenoj omladini način da se pronađe. Pa to je lekovito!

U tehničkom smislu ovo je narativ vođen sve bolje što dalje odmiče i Johnson besprekorno varira volumen i intenzitet smenjujući scene intimnog, ličnog, ispovednog sa set pisovima apsurdno prenaglašene akcije i destrukcije. Metal!

Jer, mislim, Johnson scenarista je solidan, ali Johnson crtač (a u nekim epizodama i leterer) je, ali to smo već znali, SPEKTAKULARAN. Ponovo, slično Fariñasu iz New Lieutenantsa, Johnson izbegava da naprosto precrta motive sa omiljenih omota metal ploča i umesto toga kombinuje veoma odmeren, ne baš naturalistički ali SRAZMERNO naturalistički prikaz običnih ljudi i običnih mesta sa fantazmagoričnim prikazama sa onog sveta i ekstremno brizantnom akcijom. Ima ovde elemenata superherojskog stripa, naravno, ali Johnson mnogo više kanališe estetiku japanskih manga i anime radova, kaiđu i meka pristup sa ikoničkim, džinovskim stvorovima koji imaju neverovatne, još-malo-pa-apokaliptične sukobe.

To naravno jako dobro izgleda, sa samim titularnim Murder Falconom koji koristi vatreno oružje i moćnu metalnu ruku za obračun sa demonima, ali i asortimanom drugih bića i manifestacija muzičkih fantazija koja su sva jedno spektakularnije od drugih. Hajlajti? Svakako mamut koji se zove Halford, ali i džinovski samuraj iz sedme epizode koji nastaje kada tokijski simfonijski orkestar zasvira uglas.

Sa druge strane, čudovišta, veldari, su košmarna, na čelu sa Magnum Khaosom koji je inspirisano dizajniran. Ponovo, ima ovde elemenata japanskog pristupa – sam Magnum Khaos umesto glave ima čeljust sa očima!! A scene akcije su neverovatno energične – ali Johnson nije imitator i dizajn ima jasnu koherentnost i izraženu ličnu crtu.

Taj element ličnog je možda najvažniji detalj u celoj priči. Murder Falcon nije autobiografija, ali je očigledno nastao iz samog života, sa stilizacijama i simboličkim sažimanjima koje ne zaklanjaju činjenicu da ova priča zaseca duboko, do koske i bavi se opipljivim gubicima. Kada njeni junaci pronađu u sebi motivaciju i snagu da za početak samo ne odustanu a onda to biva dalje kanalisano kroz scene fantastične borbe i akcije (bogat kolor Mikea Spicera je posebno važan sastojak i stripu daje jedan skoro evropski šmek), skoro da je nemoguće da na sve ne odreagujete jednim spontanim podizanjem rogova u vazduh.

Johnson je metalac sa pedigreom koji ne mora nikome da dokazuje – uostalom, za potrebe dodatnog podvlačenja poenti ovog stripa, snimio je i simpatičan sobni-metal album sa imenom benda iz stripa (koji možete kupiti za bilo koju sumu novca ako poželite i slušati besplatno na bandcampu: https://brooticus.bandcamp.com/releases) – ali njegova sposobnost da svoju ljubav ka ovoj vrsti muzike prevede u strip koji je ovako iskren i ubedljiv, to već zaslužuje ozbiljne pohvale. Sa nestrpljenjem očekujemo finale sledećeg meseca i, naravno, svaki budući strip ovog autora.

Pročitani stripovi: Second Sight

Pročitao sam i svih šest epizoda generički nazvanog miniserijala Second Sight koji je do pre par nedelja izlazio za novopokrenutu kuću Aftershock Comics i završio sa očekivano pozitivnim utiscima.

 

Aftershock Comics je, reklo bi se, prilično dobar pokazatelj da u američkim stripovima, posle dugog niza godina u kojima je delovalo da je sve izgubljeno, ipak ima tih nekih para da se zarade i tog nekog kulturnog uticaja da se ostvari. Odavno, uostalom, nismo videli osnivanje ovako ambicioznog izdavača koji se prošle godine skoro drsko umuvao među Onije, Avatare, Imagee, IDWove, Dark Horsove, Dynamitee i ine Valiante savremene američke industrije. Naravno, manje operacije se pokreću s vremena na vreme, ali Aftershock se od startup konkurencije razlikuje upravo time što se ovde ne radi o opreznom ispipavanju terena sa ekipom relativno nepoznatih, ali gladnih i entuzijazmom pokretanih autora i okretanjem jednom prepoznatljivom žanru. Naprotiv, Aftershock je na tržište ušao sa portfolijom koji je pokrio širok spektar žanrovskih glasova (naučna fantastika, supernaturalni horor, trileri) i temelji se na angažovanju nekih od najvažnijih aktivnih autora u američkom mejnstrim stripu – od Briana Azzarella pa do Gartha Ennisa.

 

Nisam odmah utrčao u čitanje ovih radova jer je Aftershock dosta mudro odmah krenuo sa izdavanjem nekoliko miniserijala odjednom, dajući čitaocima priliku da tokom pola godine prate ono što ih zanima i nakon okončanih, zaokruženih priča, donesu svoj sud o svemu. Sada kad sam pročitao Second Sight mogu da budem zadovoljan produkcijskim kvalitetima i uredničkim radom pa je legitimno reći kako ću i drugim stripovima ovog izdavača rado pružiti šansu.

 

Iako Second Sight nosi taj izuzetno generički naslov, ovo nije strip baziran na preveć izlizanim žanrovskim tropima. Nije u pitanju ni nekakvo ogromno iskakanje iz formata, da se mi odmah razumemo, već jedna dobro zamišljena, sigurno vođena i kraju uspelo privedena priča iz domena natprirodnog trilera sa elementima horora u kojoj dobra karakterizacija i utemeljenje u ovde-i-sada stvarnosti služe da usidre te neke onostrane elemente koji bi inače mogli da deluju jeftino i naivnjikavo.

 

Naravno, ovaj strip je pisao David Hine, britanski autor veoma verziran u pisanju natrprirodnog horora i od njega se i očekuje da u najmanju ruku te neke onostrane elemente ovakvog zapleta odradi sa lakoćom. Hineova kilometraža se da namirisati već u tome kako uspeva da elemente jeze i strave ugradi u strip koji na početku priča o naizgled sasvim običnim ljudima – glavni junak, Ray Pilgrim je ostareli panker, bivši skvoter koji sada (jedva) zarađuje za život upravljanjem prodavnicom polovnih knjiga. Njegova ćerka, tek propupela starija tinejdžerka, živi sa majkom i svesna je da je otac sklon halucinogenim narkoticima, kao i da ima istorijat porodičnog nasilja, ali ga i dalje posmatra kao neku vrstu nesavršenog ličnog heroja. Klinka je i istraživački bloger u pokušaju, opsesivno se baveći urbanom legendom o Wednesday Clubu – tome kako britanska elita političara, industrijalaca i kojekakvih selebritija provodi deo svog slobodnog vremena seksualno eksploatišući decu i da je to jedna od najbolje čuvanih i najstrašnijih tajni stare imperije. Njen otac, naravno, smatra da je sve to glupost i zamajavanje, ali ona mu se obraća za pomoć kada se ispostavi da osobe spremne da svedoče o nekim od ovih mračnih događanja počnu da nestaju. Pilgrim, pak, iza sebe ima istoriju saradnje sa Skotland Jardom, zvanično u ulozi profajlera a u stvari u ulozi psionički osetljive osobe kojoj je gutanje psihodeličnih pečuraka  u prošlosti davalo prilike da uđe u glave ubica u trenutku vršenja zločina, pa se otac i ćerka ubrzo nađu usred zastrašujuće mreže političkih intriga u kojoj tela krenu da se gomilaju visokom brzinom a nesavršena porodica mora da nauči kako da preživi.

 

Hine ovo piše odlično, prirodno gradirajući stvari tako da prihvatamo obične, životne likove u sve neverovatnijim situacijama. Spona sa sociopolitičkom, klasnom osnovom ovog stripa nikada se ne gubi i Second Sight ima i malo one autentično britanske pankerske energije. Ipak, ovo nije strip koji pokušava da izazove socijalnu revoluciju već žanrovski rad koji će se pažljivo voziti putanjom uzbudljivog trilera, dok će sociopolitičke opservacije i *gulp* poruke, biti ugodno smeštene u podtekst i uzgredne komentare.

 

Ono važno je urađeno odlično – psihološki, likovi su uverljivi i životni i mada se ponašaju sasvim u skaldu sa trilerskim pravilima, nema ovde „how convenient“ iskakanja iz karakterizacije i pretvaranja običnih ljudi u akcione heroje. Ono što likovi do kraja stripa rade – a što ne spada u svakodnevicu istraživačkih blogera i matorih pankera – je izraz njihovih do tada viđenih nakupljenih strahova, dilema i strasti, ne samo zgodan način da se pokrene radnja stripa.

 

Isto tako, horor elementi priče su odmereno i sigurno plasirani sa nekoliko ekstremno uznemirujućih momenata koji ipak ne zasenjuju osnovnu humanost likova koja strip nosi. Second Sight zna šta je i ne prepušta se eksploatacijskim impulsima, noseći svoju sociopolitičku srž ponosno i prominentno sve do samog kraja.

 

Crtež je potpisao italijanski autor Alberto Ponticelli koga pamtimo sa Vertigo serijala Unknown Soldier od pre neku godinu. Posle afričkih ruralnih krajolika, dolazak na ulice moderne Engleske je zanimljiv kontrast i Ponticelli ovde blista kad je potrebno. Iako su neki od likova pomalo bledunjavi a anatomija često ume da bude neprirodna, karakterizacija je, kad je neophodna, veoma ubedljiva, a horor elementi stripa su pogođeni baš kako treba – da preplaše i naježe a da ne preuzmu primat nad idejom da ipak, posle svega, u ovoj priči posla imamo sa ljudima koji su kao vi ili ja, obični, sa svakodnevnim problemima i karakternim nedostacima, koji su se našli usred zastrašujuće priče o zlu koja iz ljudskih srca izrasta da živi u srcu ljudskog društva. Solidan način da skinem đanu Aftershock Comicsu.